Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 70 korisnika na forumu: 2 Registrovanih, 2 Skriven i 66 Gosta :: 1 Provajder

Brave Heart, Miško70

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
http://s16.postimg.org/a3qjjtmrl/biogen_DVA.png
Пројекат руске културе у Србији
http://s21.postimg.org/43y2a3nav/ruska_kultura_u_srbiji1.png
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Levo ili desno, Srbijo?

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Levo ili desno, Srbijo?

Počalji od shondononda taj Ned Sep 26, 2010 11:56 pm

Mracne devedesete i sile zla i ravnogorci iz socijalisticke internacionale,dobitna kombinacija za napaceni narod

shondononda
Član
Član

Broj poruka : 591
Datum upisa : 24.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Levo ili desno, Srbijo?

Počalji od pjer taj Pon Sep 27, 2010 12:17 am

svesno u DESNO :pig:

pjer
Član
Član

Broj poruka : 3838
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Levo ili desno, Srbijo?

Počalji od Fristajlo taj Čet Sep 01, 2011 10:17 pm

Економска политика


Може ли се зауставити даље урушавање привреде Србије?





Јован Б. Душанић


После
деведесетих година ХХ века, које су биле обележене распадом заједничке
нам државе, грађанским ратовима, међународном економском блокадом, а
касније и НАТО агресијом на Србију, у нови ХХI век смо (после смена
режима извршеног у октобру 2000. године) ушли са новом влашћу и великом
надом да је најгоре иза нас, те да долази време брзог економског, али и
сваког другог, опоравка Србије. Нажалост, та нада је изневерена и са
правом се данас може поставити питање: да ли је за Србију била фаталнија
последња деценије ХХ или прва деценија ХХI века ?

У раду ћемо се прво осврнути на економске резултате који су забележени у Србији од „српске октобарске револуције
(2000), а потом потенцирати неопходне претпоставке за заустављање
опасног економског (и сваког другог) урушавања Србије, те њен опоравак и
модернизацију, у времену које је испред нас. И на крају, последњи –
централни, део рада посвећен је назнакама, једног осмишљеног и
целовитог, програма економске модернизације Србије.

Погубност досадашње (неолибералне) економске политике

Подсетимо да се у Србији тек после „српске октобарске револуције
приступило суштинској економској транзицији, што је кашњење од једне
деценије у односу на друге постсоцијалистичке државе. Такво временско
кашњење био је огроман недостатак, али је то – у исто време – била и
велика шанса да се избегну грешке, заблуде и лутања кроз које су
пролазиле друге привреде у транзицији. Нажалост, ту шансу нисмо знали да
искористимо. Неопростиво је да смо економске реформе вршили на исти
начин као и већина неуспешних привреда у транзицији почетком 90-их
година прошлог века, а потпуно занемарили искуство успешних (на пример
Словеније).

<blockquote>
Очевидно је да смо кроз приватизацију – уместо најављиваних највећих
светских компанија које ће да уведу светске принципе пословања, уложе
значајна средства у инвестиције и финансирање социјалних програма –
добили углавном домаће „контраверзне бизнисмене и белосветске
спекуланте, који су кроз приватизацију „опрали“ новац, „очерупали“
предузећа, а раднике „избацили“ на улицу.

</blockquote>
Србији је после 2000. године, као и многим другим земљама у
транзицији 90-их година, натурен економски програм заснован на
Вашингтонском договору (или Вашингтонски консензус)[1].
Ради се наиме о једном неолибералном економском програму који је
универзалан (важи за све земље – без обзира на њихове специфичности), а
који у својој суштини представља лепо „упаковани“ кодификовани програм
економског неоколонијализма који се реализује у интересу светске
олигархије[2] и крупног капитала.[3]
Оваквим програмом требало је постсоцијалистичке земље колонизовати и
овај простор је третиран, пре свега, као тржиште за производе и
банкарске услуге западних земаља. У исто време, транзиционе земље
требало је лишити власништва над ресурсима којима располажу и довести их
у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буду беспоговорни
послушници моћних и богатих.

Вашингтонским договором наметнут је модел привређивања, који је по
својим карактеристикама атипичан – заснива се на (рас)продаји имовине,
задуживању, увозу и потрошњи што је неминовно производило дефиците
(спољнотрговинске, буџетске ...) и државу водило у дужничко ропство, а
њене грађане у сиромаштво и безнађе.

Одмах после „српске октобарске револуције“ приступило се изради новог
закона о приватизацији, који је требало да (према тврдњама предлагача)
омогући да се кроз процес приватизације дође до квалитетних стратешких
партнера, који ће од лоших друштвених/државних створити добра
приватизована предузећа, а држава би (кроз продају) добила значајна
финансијска средства. Највиши представници извршне власти тврдили су да
ће до краја 2002. године на наше просторе, кроз приватизацију, доћи
најмање 10 од првих 100 највећих светских компанија које ће да уведу
светске принципе пословања, уложе значајна средства у инвестиције
новокупљених предузећа и учествују у трошковима транзиције.

Деценију после, очевидно је да смо кроз приватизацију – уместо
најављиваних највећих светских компанија које ће да уведу светске
принципе пословања, уложе значајна средства у инвестиције и финансирање
социјалних програма – добили углавном домаће „контраверзне бизнисмене и
белосветске спекуланте, који су кроз приватизацију „опрали“ новац,
„очерупали“ предузећа, а раднике „избацили“ на улицу.

<blockquote>
Србија бележи брзи раст и забрињавајући ниво спољне задужености.

</blockquote>
Многа предузећа у Србији су уништена, а огроман број грађана је остао
без запослења. Индустријска производња у 2010. години је мања (за
11,4%) него у 1998. години (време економских санкција), а да не говоримо
о предратном периоду (она 2010. године чини мање од половине – 46,7%
– производње из 1990).[4]
Учешће индустрије у БДП износи свега 17,6% (тај податак данас износи,
на пример, за Чешку 39%, а за Кину 48%). Само у Београду је број
индустријских радника пре две деценије достизао четврт милиона (преко
245.000), а данас износи мање од 14.000.

Према званичним подацима Републичког завода за статистику број
запослених у Србији је сада (почетак 2011) и у апсолутном износу мањи
него 2001. године (1,816.959 наспрам 2,101.668). Србија има драматично
ниску стопу запослености (проценат становништва између 15 и 64 године
који има запослење) од свега 38% (у развијеним земљама она износи око
70%). Док се број запослених смањује, број пензионера (сада их има око
1,7 милиона) се повећава, па се може очекивати (уколико се овај тренд
настави и наредних година) да број пензионера ускоро премаши број
запослених у Србији.

Србија бележи брзи раст и забрињавајући ниво спољне
задужености. Подсетимо се да је спољни дуг крајем 2000. године износио
нешто мање од 11 милијарди долара, те да смо добили отпис од 4,7
милијарди долара. И поред тога, укупан дуг државе је вртоглаво растао и
он је већ достигао износ од 34 милијарде долара, те је Србија доведена у
дужничко ропство и налази се под старатељством ММФ-а – цивилизованог
утеривача дугова.[5]

Спољнотрговински дефицит, који у Србији до 2000. године није никада
достигао годишњи износ од 2 милијарде долара, за последњих десет година
износио је у просеку 6,7 милијарди долара годишње (а непосредно пред
светску економску кризу више од једне милијарде месечно), односно у
претходних десет година Србија је за 67 милијарди долара имала већи увоз
од извоза. [6]

У свим годинама од 2001. потрошња је у Србији већа од БДП-а
(једноставно речено више трошимо него што стварамо). Тако је у 2006.
години потрошња била за невероватних 35% већа од БДП-а. Србија је
забележила девизни прилив од преко 35 милијарди долара само по основу
приватизационих прихода и нових задуживања у иностранству, приближно
исти износ прилива забележен је по основу девизних дознака (грађана) из
иностранства. Тај огроман прилив средстава (преко 70 милијарди долара –
од приватизационих прихода и нових задуживања, те девизних дознака
грађана из иностранства) који је Србија имала у последњој деценији је,
уместо у развој привреде, највећим делом отишао у текућу
потрошњу. Држава се годинама понаша као сеоски бећар који ништа озбиљно
не радио осим што распродаје очевину (приватизација) и задужује се код
комшија (инокредити) и све то одмах „траћи на бољи живот“ – текућу
буџетску потрошњу.[7]

Низак ниво штедње и инвестиција и велика потрошња (која је омогућена
распродајом државне имовине и додатним задуживањем у иностранству),
низак ниво запослености (уместо раста, стално смањење броја запослених),
изостанак суштинског реструктуирања привреде (ограничено углавном на
отпуштање радника) и неефикасно корпоративно управљање (партијско
кадрирање и велика дискрециона права која су праћена корупцијом,
ортаклуком, непотизмом итд) – онемогућили су очекивани дугорочно одрживи
економски раст и довели су до катастрофалних, горе наведених,
резултата, те колапса српске привреде.

Неопходне претпоставке за преокрет

Основна претпоставка за заустављање даљег урушавања привреде (али и
државе у целини), те истинску модернизацију јесте постојање политичке
воље државне администрације на чијем челу треба да буде компетентна,
ефикасна и одговорна власт, која ће обезбедити да се економске реформе
реализују у интересу огромне већине њених грађана, а не у интересу
светске олигархије и крупног капитала, те једног уског компрадорског
слоја који се формира у земљи.

Светска олигархија и крупни капитал (спољни актери) располажу са
огромном финансијском моћи и успевају да у многим мањим земљама обликују
политички и медијски простор и усмеравају унутрашњу и спољну политику
према својим интересима. На тај начин су данас спољни актери, нажалост, у
Србији моделирали на само владајућу, него и алтернативну опозициону
политичку сцену. Добри познаваоци српске политичке сцене са правом
закључују да би се мало шта променило уколико би уместо актуелне
владајуће коалиције имали на власти највећу опозициону странку. И тада
би се реализовала (мање-више) иста политика само би дошло до персоналних
кадровских промена.

Поред тога, искуства и других земаља, које су успешно реформисале
своје привреде, показују да је неопходно разрадити и спроводити
сопствени програм економских реформи који ће бити резултат »домаће«
памети, а не прихватати већ готове (универзалне) програме који се нуде
од разних »ауторитативних« међународних финансијских организација и
»независних« саветника из иностранства. Сопствени програм треба да буде
теоријски разрађен и у пракси спровођен од стране стручно изузетно
компетентне и аутентичне националне елите, која има одличан увид у
стварно стање привреде и познаје менталитет свога народа, те зна да
општеекономске принципе примењује на оргиналан начин имајући у виду
специфичности сопствене земље.

Искуства земаља која су успешно реформисале своје привреде показују,
такође, да носиоци реформи морају имати широку подршку свога народа, те
да саме реформе нису определење само једног уског слоја политичке
»реформске« елите и од ње промовисаних »експерата«. Никакве реформе не
могу успети уколико се за њих не може да придобије велики део сопствених
грађана који ће бити убеђен да се реформе спроведе у њиховом интересу.
Само у том случају може се остварити постављени циљ модернизације
држава.

А тај циљ није само економски (на што се данас транзиција покушава да
сведе) пошто постоје многе друге ствари и категорије (породица,
образовање, култура, етика, религија и слично) важније од економије.
Међутим, за све то је од изузетне важности економска база без које се
остале области човековог духовног живота не могу адекватно да развијају.
Због тога би се могло рећи да економске реформе треба да допринесу не
само привредном него, пре свега, духовном препороду сопственог народа.

Програм економске модернизације требало би да чини саставни део
једног свеобухватног и конзистентног националног програма (пошто узроци
наших проблема не леже само – чак ни превасходно – у сфери економије)
која би требала да заустави озбиљно урушавање привреде и друштва у
целини, те земљу усмери ка обнови и просперитету. Због тога, добро
разрађен и спровођен програм економске модернизације неће моћи да
обезбеди жељене резултате уколико не буде праћена конзистентним и
координираним реформама и у другим сферама друштвеног живота.

Као илустрацију тога, наведимо само једну од тих сфера, а која има и
значајне економске импликације. Раније сам већ писао да сматрам како би
за заустављање и урушавање државе и привреде било неопходно темељно
преиспитати и нашу садашњу спољнополитичку орјентацију у којој се
формално ослањамо на четири спољнополитичка стуба (Вашингтон, Брисел,
Москву и Пекинг), а у суштини се инсистира на безалтернативном
(једнообразном) мишљењу и пропагандном слогану „ЕУ нема алтернативу“.
Тада сам, између осталог, написао и следеће: [8]

Не доводећи у питање прокламована четири спољнополитичка стуба може
се поставити једно чисто здраворазумско питање: зашто су нам важнија два
„западна“ од два „источна“ стуба, када САД и ЕУ и у последње две
деценије (да се не враћамо дубље у историју и не помињемо светске ратове
и фашистичка, али и савезничка – конкретније „западних“ савезника –
бомбардовања наше земље) отворено раде против интереса Србије и њених
грађана – 90-их година ХХ века су нашу земљу држале под економском
блокадом, а потом извршиле и НАТО агресију бомбардујући нас и
осиромашеним уранијом, да би на крају – и данас – играле одлучујућу
улогу у дезинтеграцији Србије и покушајима гушења Републике Српске?

Зар не би било логичније да су нам ближе Русија и Кина које
покушавају да нам помогну у заштити наших виталних интереса, када у исто
време, САД и ЕУ отворено раде на дробљењу и слабљењу наше земље и он
њих нам стижу стално претње, уцене и казне. То постаје још невероватније
данас када се, у новој конфигурацији геополитичке моћи, баланс сила
померио (и даље се помера) од два „западна“ у корист два „источна“
стуба.

Исто тако, не доводећи (за почетак) у питање наше кретање ка чланству
у ЕУ, може се поставити још једно чисто здраворазумско питање: да ли се
наш основни национални интерес може свести на те три речи – „ЕУ нема
алтернативу“? Оставимо сада по страни чињеницу да је безалтернативна
позиција, по дефиницији, веома ризична, и да би државна мудрост налагала
да се „не ставља све на једну карту“, те да се ризици умањују и на тај
начин што се увек имају спремна алтернативна решења.

Озбиљне процене говоре да (уколико би се ситуација, чак, повољно
развијала) није реално рачунати на наше пуноправно чланство у следећих
десет година. То је доста дуг период у коме се (како у Србији, тако и у
ЕУ) много шта може битније променити. Земље ЕУ су се последњих година
суочиле са озбиљном кризом и данас се оне значајно разликују од оних од
пре само неколико година, те се поставља логично питање: да ли ће ЕУ
уопште постојати кроз једну деценију (када би ми, по оптимистичким
проценама, требало да постанемо њен пуноправан члан), а ако и опстане,
колико ће се она разликовати од ЕУ којој смо тежили и којој смо се
„безалтернативно“ упутили?

<blockquote>
Светска олигархија и крупни капитал (спољни актери) располажу са
огромном финансијском моћи и успевају да у многим мањим земљама обликују
политички и медијски простор и усмеравају унутрашњу и спољну политику
према својим интересима.

</blockquote>
Промењена спољнополитичка орјентација омогућила би реализацију једне
нове стратегије економског развоја, а која би подразумевала и
интензивирање економских веза са Кином (Србија би могла да буде одлична –
логистичка, финансијска, али и производна – база за додатну економску
експанзију Кине у Европу) и Русијом (максимално искористити погодности
безцаринске трговине и значајно повећати наш извоз, те постати значајном
базом за додатном енергентском експанзијом Русије у Европу). Ова
сарадња била би у обостраном економском интересу Србије, с једне, те
Русије и Кине, с друге стране.

У исто време, интеграција Србије у ЕУ и даље би остао као један од
наших циљева (али не безалтернативни). Актуелна светска економска криза
је показала да пуноправно чланство у ЕУ не даје гаранције да се земља
неће наћи у огромним економским проблемима (то најбоље илуструју примери
многих постсоцијалистичких земаља – Бугарска, Румунија, Мађарска,
Балтичке државе, али и Грчке, Ирске, Португала …), те да ће аутоматски
доћи до солидарност међу земљама чланицама. Због свега напред реченог,
мислим да би крајњи циљ Србије можда требало да буде – привилеговано
партнерство, а не пуноправно чланство у ЕУ.

Од атипичног ка новом моделу привређивања

Уз претпоставку да се у Србији створе услови за израду и реализацију
програма економске модернизације, оно што се мора одмах учинити јесте
одустајање од погубне неолибералне економске политике, односно напуштање
наметнутог атипичног модела привређивања, а чији резултати су више него
поражавајући. Очигледно је да досадашњи атипичан модел привређивања,
који се заснива на (рас)продаји имовине, задуживању, увозу и потрошњи,
мора хитно да буде замењен типичним моделом привређивања, или сликовито
речено потребно је да бећарску заменимо домаћинском економијом.

Од модела у коме се не исплати радити (него „политичарити“ како би се
по освајању власти учествовало у подели партијског „плена“ и обезбедила
добро уновчива државна синекура или као компрадор заступати интересе
крупног капитала и светске олигархије), производити (данас су у Србији
скупљи кромпир и јабуке него увозне банане и поморанџе) и извозити (јер
смо и ценовно неконкурентни на иностраном тржишту, добрим делом, и због
прецењеног курса динара) морамо имати модел привређивања у коме се све
то (радити, производити и извозити) исплати.

Одмах после „српске октобарске револуције“ писао сам[9]
о негативним искуствима других привреда у транзицији, које су се,
деведесетих година, определиле за атипичан модел привређивања (такозвани
Вашингтонски консензус који се темељи на три основна елемента:
финансијску стабилизацију, радикалну либерализацију и свеобухватну
приватизацију), и упозорио до чега ће нас да доведе такав модел.

Тада сам истакао да се основне слабости наведеног модела огледају у
радикализму економских реформи и повлачење државе из свих сфера
економског живота, те замена циља и средстава у стратегији реформи.
Противљење уплитања државе у економију произилази из доктрине економског
неолиберализма која чини теоријску основу овог модела привређивања, а
замена циља и средстава овај модел чини атипичним.

Уместо радикализма потребна је поступност у спровођењу економских
реформи, односно уместо „шок терапије“ предност треба дати градуализму.
Такође је неопходно да у реформисању привреде кључну улогу има ефикасна
држава и њене институције. И у високоразвијеним привредама слободно
тржиште и влада се међусобно допуњују и у њима држава треба да испуни
неколико веома важних функција, које није у стању да испуни тржиште, а
то се пре свега односи на: стварање законодавне основе и владавине
права, дефинисање оквирне макроекономске политике, спречавање
монополског понашања, улагање у основне социјалне службе, људски капитал
и инфраструктуру, гарантовање личне и имовинске сигурности и спречавање
криминализације друштва, очување животне средине и слично. Значајнија
улога државе је још потребнија у државама у транзицији, (где су
недовољно развијени тржишни механизми, тржишна култура и стереотипи
понашања) и то нарочито на самом почетку реформисања привреде. У том
периоду држава треба да се јавља и у улози покретача привредног развоја
(подстицање предузетниђтва кроз повољно кредитирање, пореске олакшице и
слично, подстицање јавних радова и станоградње који имају
мултипликативне позитивне ефекте, поспешивање спољнотрговинске размене
коришћењем пореских, кредитних, царинских и ванцаринских мера, итд.)

Држава није проблем сама по себи, како то тврде неолиберали, него она
јесте проблем када је некомпетентна, неефикасна и неодговорна, а каквом
су је створили наши властодршци. Због тога није решење да се због
садашњег лошег рада државне администрације, заговара минимизирање улоге
државе и у будућности, него лошу треба заменити добром државом, на чијем
челу ће бити компетентна, ефикасна и одговорна власт.

Замена циља и средстава води деформацији саме стратегије економског
развоја и недовољном схватању њеног дејства на реалну економију и
благостање грађана. Стабилна финансијска ситуација, ниска инфлација,
стабилан девизни курс, приватизација и либерализација привреде,само
су средства економске стратегије, а не циљеви сами по себи. Она су
важне само у мери у којој доприносе остваривању главног (крајњег) циља –
побољшање благостања, односно квалитета живота, свих грађана.
Једноставно речено, финансијска стабилизација, либерализација привреде и
приватизација треба да буду средства за остварење циљева економских
реформи. Међутим, они су разматрани као показатељи успеха реформи, а не
као средство за остварење главног (крајњег) циља.

Не треба губити из вида да је економија друштвена (а не нека
апстрактна) наука, те да се реформе не спроводе да би се постигли неки
номинални показатељи, толико драги економистима – неолибералима (као што
су: стопа инфлације, стабилан курс националне валуте, стопа
либерализације привреде, учешће приватног сектора у друштвеном
производу, степен економских слобода и слично) него да би се реформама
обезбедило побољшање благостања свих грађана.

Дефинисање новог модела привређивања

За разлику од атипичног, типични модел привређивања има другачији
постављене циљеве и у складу са тим другачију економску политику, те
мере и инструменте за њено остварење. Државна администрација мора бити
организована (и што је још важније мора радити) у складу са дефинисаним
циљевима, политиком, мерама и инструментима

Главни (основни) циљ економске политике мора да буде побољшање
благостања, односно квалитета живота, свих грађана, а дугорочно одрживи
динамичан привредни раст уз пуну запосленост и равномерна и праведна
расподела националног дохотка су подциљеви и претпоставка остваривања
главног циља – побољшање благостања, односно квалитета живота, свих
грађана.

Потребно је стално имати на уму да је економска наука друштвена, а не
нека чисто академска, апстрактна, метафизичка, езотерична или
ларпурларистичка дисциплина. Економска наука треба, пре свега, да
помогне носиоцима економске политике у настојањима да обезбеде дугорочно
одржив динамичан привредни раст уз пуну запосленост, те равномерну и
праведну расподелу националног дохотка како би се побољшало благостање
свих грађана, а нарочито оних који су најсиромашнији.

Упоредо са питањем економске ефикасности мора се истрајавати и на
питању праведности, а то је нарочито значајно у периодима великих
промена што је случај и са постсоцијалистичким земљама у транзицији када
долази до великих економских и социјалних прерасподела (које ће се
тешко више поновити у тако великом обиму). Нажалост, процес економске
транзиције већине постсоцијалистичких земаља обележен је
инструментализацијом државе за партикуларне сврхе, великом корупцијом,
те егоистичким понашањем и невероватном похлепом нове економске и
политичке номенклатуре (предузетника и политичара). У таквим условима,
било какве реформе тешко да могу успети, јер оне немају широку подршку
грађана.

<blockquote>
Држава није проблем сама по себи, како то тврде неолиберали, него она
јесте проблем када је некомпетентна, неефикасна и неодговорна, а каквом
су је створили наши властодршци.

</blockquote>
Још је један од најстаријих и најзначајнијих економских мислиоца – Адам Смит – у своме делу „Теорије моралних осећања“ (The Theory of Moral Sentiments)
из давне 1759. године, наглашавао да „трговачко друштво“ не би могло
опстати уколико његови актери своје егоистичке страсти не би
контролисали – ублажавали, преусмеравали и каналисали – и на тај начин
омогућили складнији живот међу људима. Због тога питање економске
ефикасности није могуће у целости одвојити од питања праведности и
моралних питања, пошто су она међусобно условљена. Без праведности није
могуће на дуги рок обезбедити ни економску ефикасност.[10]

У складу са правилно постављеним циљевима потребно је, затим,
дефинисати економску политику, те мере и инструменте за њено остварење.
При томе је потребно полазити од властитог искуства погрешне политике,
те потврђених успешних искустава других земаља. Наше искуство из
последње деценије показује да смо следећи „добре услуге“ међународне
заједнице водили економску политику која је била у интересу светске
олигархије и крупног капитала, а не сопствених грађана. Уместо да се
посвете изградњи адекватне институционалне инфраструктуре за тржишну
привреду, успостављању владавина права и стварању оптималних услова за
конкуренцију и дугорочно одржив динамичан привредни раст, наши
„реформатори“ су акценат ставили на (рас)продају имовине, задуживање,
увоз и велику потрошњу (стварајући илузију „бољег живота).

Проблем наших реформатора састоји се и у томе што они нису схватали
да се развој не може подстаћи већом потрошњом, поготово не потрошњом
робе из увоза. Искуство земаља које су успешно модернизовале своје
привреде показује да су они радили супротно – подстицали су штедњу.
Један од важнијих елемената успешног развоја Јапана (после Другог
светског рата) и земаља југоисточне Азије (последњих деценија) јесте
стратегије развоја која се ослањала на марљивост грађана, малу личну и
заједничку потрошњу и високу стопу штедње. Поред тога, раст се подстицао
и потцењивањем вредности домаћег новца, заштитом домаћих произвођача,
добрим образовним системом и постизање консензуса кроз препознавање
колективног интереса. „Видљива“ (држава) и „невидљива“ (тржиште) рука,
државно и приватно власништво, те државни сектор и приватно
предузетништво делују заједно и усклађено, а државна и предузетничке
политике нису орјентисане само на кратки, него на средњи и дуги рок.

Конкретно дефинисање економске политике, те мера и инструмената за
њено остварење ће захтевати ангажовање компентентних специјалиста из
свих сегмената појединачних политика (индустријске, пољопривредне,
монетарне, фискалне, спољнотрговинске, али и политике регионалног
развоја, инвестиција, расподеле и других) које чине општу економску
политику. При томе је неопходно да се ослободимо раширених заблуда које
постоји у скоро сваком од ових сегмената опште економске политике. Оне
постоје због некритичког (било несвесног – због незнања, било свесног –
због интереса) прихватања неолибералног приступа од стране досадашњих
креатора економске политике у Србији. Као илустрацију навешћу три велике
заблуде у монетарној, фискалној, те политици инвестиција о томе како се
подстиче економски раст који даље подразумева већу запосленост и
побољшање благостања, односно квалитет живота грађана.

Већ целу деценију влада (вешто пласирана и агресивно натурана)
заблуда како је монетарна политика најуспешнији и најсветлији сегмент
српске економске политике. Оно чиме су се наши економски „реформатори“ и
њихови неолиберални истомишљеници од 2000. године посебно поносили
јесте стабилна (прецењена) вредност динара. Невероватно, али истинито
доказивали су да може постојати јак новац у држави у којој је привредна
активност замрла, а незапосленост достигла огромне размере,
заборављајући да вредност новца произилази из снаге домаће привреде,
односно да је вредност новца само слика или огледало моћи домаће
привреде. Управо је прецењени курс динара уништио домаћу привреду и
платни биланс, те омогућио огроман прилив спекулативног капитала којом
се домаћа привреда додатно уништава. Годинама већ тврдим да монетарна
политика каква се води у Србији, не само да није најуспешнија
и најсветлија страна економске политике, него обратно – управо је оваква
монетарна политика, у великој мери, допринела колапсу српске привреде.

Следећа велика заблуда која се проглашава аксиомом неолибералне
економије јесте да снижавање пореза и ублажавање прогресивности
опорезивања, мотивише привреду и грађане да више раде, што доводи до
убирања веће масе пореза и на крају одговара свим грађанима (кроз боље
школство, здравство, социјалну заштиту и слично). Ова илузија се веома
вешто одржава, мада пракса показује супротно – убире се мања маса пореза
(те уместо бољег имамо све лошије школство, здравство, социјалну
заштиту…). Очигледно да политика снижавања пореза и ублажавања
прогресивног опорезивања одговара само богатој мањини (за њих и није
важно у каквом стању је државно школство или здравство – пошто могу да
плате приватно те услуге) и води све већем раслојавању у друштву.

И треће, велика је заблуда да ће иностране инвестиције развити домаћу
привреду. Пракса земаља у транзицији, као и темељна емпиријска
истраживања (на искуству великог броја земаља у традицији у дужем
временском периоду)[11]
показују, не само да иностране инвестиције нису никаква панацеја –
чаробни лек – за привредни раст, него да међу њима постоји чак негативна
веза (веће иностране инвестиције – мањи раст и обратно). Циљ
иностраних инвестиција није развој неке земље, него што већи профит на
уложена средства који се извлачи из земље где се инвестирало. Пракса
многих земаља у транзицији показује да инострани инвеститори за само
неколико година поврате своја уложена средства и из земље више изнесу
капитала него што су унели.

Србија је мала земља (на коју отпада само један хиљадити део укупног
светског производа) и, као таква, не може битније да утиче на постојећи
(неправедан) светски економски поредак, али то не значи да (и у тако
задатом светском економском поретку) Србија не може да оптимизира своју
позицију. Да би се то остварило потребно је придржавати се једног
једноставног принципа (кога доследно следе све успешне земље): у вођењу
државне политике треба искључиво полазити од сопствених националних
интереса. Србија (као и друге земље) има на располагању различите
инструменте који јoј омогућавају да на унутрашњем тржишту коригује
правила глобалне конкуренције у сопственом националном интересу
(заштитом унутрашњег тржишта и домаћих произвођача, активном политиком
стимулисања развоја и извоза и стварањем услова за повећање
конкурентности домаће привреде и економског раста, задржавањем
националне контроле над природним ресурсима и кључним гранама економије
итд).

Поред тога, свака земља располаже одређеним компаративним
предностима, а оне би за Србију могле да буду: природни услови за развој
пољопривредне производње (ратарска, сточарска, и воћарска производња,
те производња лековитог биља и печурака) и на бази ње прерађивачких
капацитета који би могли да обезбеђују значајне тржишне вишкове за извоз
где би нагласак требало ставити на здраву храну (али и изворску и
минералну воду); географски положај погодан за развој инфраструктурног
сектора (саобраћај, телекомуникације, енергетика) који би могао (са
пратећим објектима – угоститељство, трговина, бензинске пумпе, сервиси и
слично) да обезбеђује значајне девизне приливе али и подстакне
инвестиције; релативно јефтина образована радна снага способна да
допринесе, између осталог и, брзом развоју такозваног аутсорсинга
(нарочито у области информационих технологија – стручњаци који су
завршили београдски Електротехнички факултет су изузетно цењени у целом
свету); многобројна дијаспора чије могућности (пре свега, кривицом наших
власти) нису ни приближно кориштене, итд.

<blockquote>
Очигледно да политика снижавања пореза и ублажавања прогресивног
опорезивања одговара само богатој мањини (за њих и није важно у каквом
стању је државно школство или здравство – пошто могу да плате приватно
те услуге) и води све већем раслојавању у друштву.

</blockquote>
Компаративне предности са којима располажемо (због повољног
географског положаја и поднебља – погодног за развој саобраћаја,
пољопривреде и енергетике) могу, а не морају да буду искориштене,
зависно и од способности и опредељености управљачке елите у држави.
Надајмо се да ће будуће управљачке елите у Србији те предности моћи и да
искористе, поготово што је евидентан тренд дугорочног значајног раста
цена хране и енергената у целом свету. Међутим, не треба заборавити да
се у савременом свету компаративне предности, пре свега, стварају и
стичу добрим образовањем, модерним технологијама, ефикасно организованом
државом и слично, а на томе се у Србији скоро ништа не ради.

Х Х Х

И на крају још само да нагласимо да се економска политика не може
третирати као потпуно аполитична, односно економија се не може у целости
одвојити од политике, јер су оне међусобно испреплетане. Треба стално
имати у виду да је сама модернизација и реформисање привреде истовремено
како економски тако и политички процес, те да у пракси често политички
интереси надвладају економске. Искуство великог броја земаља у
транзицији показује да основни проблеми произилазе, не због недостатка
економских знања, него првенствено због недовољне одлучности (па и жеље и
интереса) политике да се неопходне реформе изврше у интересу сопственог
народа.

На почетку овог текста писао сам да су спољни актери (светска
олигархија и крупни капитал), нажалост, у Србији моделирали на само
владајућу, него и алтернативну опозициону политичку сцену, те да би се
мало шта променило уколико би уместо актуелне владајуће коалиције имали
на власти највећу опозициону странку. И тада би само дошло до
персоналних кадровских промена, али би се и даље реализовала (мање-више)
иста политика и наставило даље урушавање привреде и државе.

Скраћена верзија реферата са Научне конференције на Филозофском факултету у Нишу Место традиције и модернизације у различитим

концепцијама и стратегијама развоја земаља у транзицији“



[1]
Вашингтонском договору или Вашингтонском консензу је разрађеном 90-их
година ХХ века од стране Међународног монетарног фонда – ММФ, Светске
банке и администрације САД – Министарства финансија и USAID- а. (Видети: Јован Б. Душанић, Washington consensus – кодификовани програм економског неоколонијализма, Нова Европа, Београд, 2007)



[2]
Када говоримо о светској олигархији ми под тим појмом, једноставно
речено, подразумевамо веома сложену и разнородну свеукупност крупних
транснационалних (и њима потчињених) корпорација и банака, научних,
консултантских и правних институција које их опслужују, међународних
финансијских организација које раде у њиховом интересу, те разних
формалних и неформалних организација које утичу на формирање јавног
мнења. Без обзира на сву њену аморфност светска олигархија у пракси
делује веома координирано због једноставне чињенице да је повезује исти
економски интерес – слободно кретање транснационалног капитала и
потчињавање својим интересима привреда великог броја земаља у циљу
стварања максималног профита. Због тога би било погрешно објашњавати
деловање светске олигархије разним теоријама завере или активностима
неких

Fristajlo
Član
Član

Broj poruka : 19651
Datum upisa : 17.03.2010
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Levo ili desno, Srbijo?

Počalji od Fristajlo taj Pon Sep 26, 2011 12:00 pm

Interesantan razvoj situacije u jednoj od zapadnih država, koji se može reperkutovati na učešće Francuske u "koalicionim" aktivnostima...



Историјска победа левице у Француској на изборима за Сенат








понедељак, 26. септембар 2011.
Француска
левица однела историјску победу на изборима за Сенат, уздрмавши тиме
десничаре само седам месеци пре одржавања председничких избора.

Само седам месеци пре одржавања председничких избора, француска
левица однела је историјску победу на изборима за Сенат, уздрмавши тиме
десничаре, јавио је АФП.

Опозициона Социјалистичка партија саопштила је да је уз савезнике из
Комунистичке партије и Партије зелених освојила довољно мандата да може
да контролише горњи дом парламента, први пут у историји модерне
Француске.

Лидер социјалиста у Сенату и највероватније нови председавајући том
дому парламента, Жан-Пјер Бел, прогласио је победу левице, а лидер
"зелених" Сесил Дуфло рекла је да је реч о "историјском моменту у Петој
Републици" и описала исход гласања као победу покрета којем припада.

Десне партије контролисале су Сенат од када је генерал Шарл де Гол утемељио Пету Републику 1958. године.

Избори за Сенат одржавају се посредним путем, по департманима, а
будуће сенаторе са регионалних листа бира око 72.000 градоначелника и
локалних и регионалних већника, тзв. електора у изборном процесу.

Сенат има 348 места, а левица је пре избора имала 153 посланика.

Fristajlo
Član
Član

Broj poruka : 19651
Datum upisa : 17.03.2010
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Levo ili desno, Srbijo?

Počalji od Fristajlo taj Uto Okt 04, 2011 9:04 pm

Slušam danas neku analizu o "novim" strankama u Srbiji, jer, eto- nema za koga da se glasa", pa da vidimo kakve su njihove šanse.
Stručnjak, Cesid Blagojević, daje savet da je bolje biti na "levici", jerbo je glasačko telo mahom "levo orijentisano", usled teške materijalne situacije.
Tu su, od tih "novih" stranaka smestili "komunisti" Joške Broza, neke "socijal-demokrate", čak i Trnavčevićeve... ne znam kako se zovu, (kao da je bitno?)...

Dakle, sve što nije konzervativna desnica, danas se "strpa" u -levicu?

Jes', kad nije...
Prvo- levice u Srbiji- nema; bar ne neke, koja bi nekim smislenim dejama i programom, a još manje kadrom- mogla da se umeša u nekakvu ozbiljniju borbu za vlast. To je, uveliko, zasluga histerične antikomunističke kampanje vođene poslednje dve decenije, sve u cilju što hitnije i neizostavne "tranzicije", koja će, jeli- da nam obezbedi turbo-napredak u jedno carstvo meda i mleka...
Malo se odužilo, a i turbina se odavno više ne čuje; da li su nam podvalili neispravnu?
Jesu, kako se meni čini.
Jer- cilj "tranzicije", bar deklarativno, bilo je da će s privatizacijom postići veća efikasnost privrede, i sledstveno tome- uvećanje društvenog proizvoda, što bi, opet sledstveno- povećalo standard i države i građana; bar su nam tako pričali...
No, iza te "priče", krilo se nešto sasvim drugo; naime, privatizacija je bila samo sekundarni cilj; primarni, osnovni je ono što će iz toga proizići- promena političkog sistema, odnosno- uklanjanje socijalizma kao državne deologije, i uspostavljanje kapitalizma kao takvog, kao zamene.
Samo po sebi, a i teoretski, to ne mora automatski da znači nikakvo pogoršanje stanja u društvu, državi, privredi; međutim, kod nas je značilo upravo to...
Da je to tačno, pokazuju nam statistički rezultati; svih ovih godina, ni jedna od republika (osim Slovenije, nekoliko godina) nije dostigla nivoe proizvodnje ni prihoda ni blizu onih iz 1989. godine, i da su dugovi svih republika porasli, čak i kod Slovenije(!), a kod nekih dostigli alarmantan nivo.
Nije potrebno biti doktor političkih nauka i shvatiti zašto je do "promena moralo doći", kakve su se stvari po tom izdogađale, i ko se našim štetama okoristio. U svim republikama danas su na vlasti režimi koje bar polovina naroda mrzi, i smatra ih iznuđenim i lošim, nesposobnim i nelojalnim političkim garniturama; čak i u Sloveniji, kojoj je najmanje loše od svih- evroskepticizam vrtoglavo raste, da i ne pominjem oživljavanje ideje "jugoslovenstva"...
Brozoslavija je, uz sve svoje mane i manjkavosti, i dalje "vlažni san" mnogih sa ovih prostora; u nekim segmentima, postigla je više nego bilo koji drugi režim ikada pre ili posle. Kako je to postigla, neka za sada ostane po strani; u interesu "istrage", ako ništa drugo. Neki me "sumnjiče" da sam simpatizer te ideje, neki da sam fašista, neki nešto kombinuju- a samo retki shvataju suštinu onoga o čemu govorim; mislim da su to oni koji imaju dar razumnog analiziranja, sposobnost da "ne bace penu" čim pročitaju nešto što im se ne dopadne, na mah...
Ja ovo danas "pljujem" ne zato što sam zakleti komunista, socijalista, fašista ili šta god (izabrati po želji) već zato što nas je unazadilo, jer nam je gore, i samo najgori su profitirali od "tranzicije". Ne bih ni reč lanuo da se ovde "zacario" neki kapitalizam, od koga bi ova država prosperirala, kao, recimo- Kina, Brazil, Koreja, Rusija; mećutim, mi ovde 22 godine idemo u "rikverc"!
Zato, i samo zato- ne podnosim da mi iko više brani ovo danas, jer- to više nije stvar političkog opredeljenja, već osnovne pristojnosti; niko nema prava da bude toliko glup, jer je to nemoguće.
To se može postići samo namerno...

Fristajlo
Član
Član

Broj poruka : 19651
Datum upisa : 17.03.2010
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Levo ili desno, Srbijo?

Počalji od lucija taj Uto Okt 04, 2011 9:07 pm

Pravo samo pravo....onda, ee vidite ona krivina , posle treceg semafora e tu..da, da e tu ..opet pravo....

lucija
Član
Član

Broj poruka : 5384
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : italy

Nazad na vrh Ići dole

Re: Levo ili desno, Srbijo?

Počalji od Fristajlo taj Uto Okt 04, 2011 9:19 pm

Ništa pametnije nisi mogla da smisliš?
Tek, da nešto lupiš, provociranje kao manir?

Fristajlo
Član
Član

Broj poruka : 19651
Datum upisa : 17.03.2010
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Levo ili desno, Srbijo?

Počalji od lucija taj Uto Okt 04, 2011 9:22 pm

ljubim ja tebe..pametni...

lucija
Član
Član

Broj poruka : 5384
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : italy

Nazad na vrh Ići dole

Re: Levo ili desno, Srbijo?

Počalji od sini_do taj Uto Okt 04, 2011 9:25 pm

Levi put je djavolski... desni put je boziji.... a srednji put je, put mudrosti.... Zbog toga Srbijo srednjim putem idi, samo put mudrosti je pravi put.... Ako uopste postoji mudrost u Srbiji.......

sini_do
Član
Član

Broj poruka : 2633
Datum upisa : 17.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Levo ili desno, Srbijo?

Počalji od Fristajlo taj Uto Okt 04, 2011 9:26 pm

Lucija,
Imaš pola foruma za teme na kojima možeš da zadovoljiš svoju potrebu za naobaveznom komunikacijom. Ovu drugu polovinu bi mogla iz čiste pristojnosti da ne sabotiraš, ako ništa drugo.
Uvažavaj želje nekih da vode i ozbiljnije razgovore, iako tebi nisu zanimljivi; za nekog ko toliko priča o toleranciji, ovo ti baš i nije korektno.

Fristajlo
Član
Član

Broj poruka : 19651
Datum upisa : 17.03.2010
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Levo ili desno, Srbijo?

Počalji od Fristajlo taj Uto Okt 04, 2011 9:29 pm

sini_do :: a srednji put je, put mudrosti....
Koji je to put; definiši ga...

Fristajlo
Član
Član

Broj poruka : 19651
Datum upisa : 17.03.2010
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Levo ili desno, Srbijo?

Počalji od Grom taj Uto Okt 04, 2011 10:10 pm

Uh tesko pitanje. Znam samo da extremno desno ili levo ne valja nikako. Mozda je ova gospa Lucija u pravu. Zazmurimo i idemo pravo kroz raskrsnicu pa sta nam Bog da.

Grom
Član
Član

Broj poruka : 248
Datum upisa : 04.10.2011
Godina : 71
Lokacija : BG

Nazad na vrh Ići dole

Re: Levo ili desno, Srbijo?

Počalji od Mesrine taj Sub Okt 08, 2011 4:24 pm

Gde god da krenesh,Srbijo,idesh u pm...
Ne mozhe ti pomoci nishta ( ni kozhne gace - narodna izreka),jer problem nije u politichkom uredjenju,nego u sistemu,uopshte...
Problem je globalnog karaktera,a ti,Srbijo,imash tu nesrecu,da su te uzjahali isti mamlazi vec dve decenije,koji nisu sposobni nizashta drugo,osim da pune svoje dzepove i lazhu tvoj Narod...

____________________________________________________________________________________
Gnosis,Gnoza e Gnosticum ...  

Mesrine
Moderator
Moderator

Broj poruka : 8521
Datum upisa : 05.10.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Levo ili desno, Srbijo?

Počalji od Fristajlo taj Ned Feb 05, 2012 8:23 pm

Ево текста који је на сајту НСПМ изазвао преко 300 коментара и праву буру реаговања...

Полемике
Квислинзи и патриоте у Србији, некад и сад

Марио Калик
петак, 03. фебруар 2012.

Поводом текста генерала Стевана Мирковића, који је НСПМ пренео на свом сајту, оставио сам коментар подршке генераловим ставовима. Мирковић се показао као један од ретких јавних критичара, сада већ увелико помахниталог, изокретања историје, праћеног рехабилитацијом народних издајника или слугу окупатора из периода Другог светског рата (најсвежији су примери Слободана Јовановића и кнеза Павла Карађорђевића). Наравно, као више пута до сада, показало се да већина коментатора НСПМ-а и ја, кад је у питању српска и југословенска историја у 20. веку, стојимо на супротстављеним позицијама. Жао ми је што ови коментатори не желе да увиде и признају капитулантску и издајничку природу српске националне елите у периоду Другог светског рата, без обзира о којој се фракцији те елите радило, о краљевској влади у Лондону или Недићевој влади, тј. о четницима или недићевцима/љотићевцима. И једни и други су, сваки на свој начин, радили у корист нацистичког окупатора, четници додуше више индиректно, не борећи се, бар од новембра 1941, против тог окупатора, већ у целини премештајући тежиште на борбу против партизана/комуниста, а недићевци/љотићевци директно, прогањајући и убијајући, као и четници, партизане/комунисте, овог пута под непосредним надзором нацистичких окупационих власти. Стога су ове две фракције тадашње српске националне елите, односно њихове војне јединице, међусобно много ближе него што рехабилитатори и симпатизери четништва данас покушавају да докажу. Њих много више повезује антипартизански и антикомунистички набој, него што их раздваја антифашистички. Другим речима, четници су много више били антикомунисти него што су били антифашисти. И зато стоје веома близу недићеваца и љотићеваца. Битка на Неретви, у којој су се на једној страни нашли партизани, а на другој окупатори и све њихове слуге, тј. када су из једног правца на партизане јуришали Немци, усташе и муслимански фашисти, а из другог Италијани и четници, сви заједно наступајући с истим циљем, уништењем партизанског покрета, најснажније је сведочанство квислиншке сарадње на овим просторима, непобитне историјске истине да су се, како је рат одмицао, квислинзи различитих националности разликовали још само по боји својих униформа и симбола које су на њима носили. Слепа мржња према партизанима, јединим истинским борцима против окупатора, објективно их је уједињавала у удружени злочиначки квислиншки подухват, ма шта они појединачно мислили о себи и другим квислинзима.

Оно што је такође жалосно, али и смешно, јесте да многи од коментатора који бране и величају не само четнике, већ и Недића, умишљају да данас настављају да воде не знам какву одлучну борбу против нових, евроатлантских окупатора и њихових квислинга, које називају прерушеним "комунистима". Трагикомичност је у томе што не схватају да се ови "комунисти", који раде у корист данашњег окупатора, нимало не разликују од њихових миљеника из Другог светског рата, који су радили у корист тадашњег окупатора, на директан или индиректан начин. Имамо актуелну власт која са окупатором далеко више сарађује него што му се супротставља (ту би била нпр. најсличнија четницима у Црној Гори), и још изразитију квислиншку формацију у облику "Друге Србије", која обавља потпуно истоветну функцију као некада Недићева управа, уз једину разлику што, на срећу, нису непосредно на власти, мада су присутни и активни у неким њеним структурама. Ма колико се они, односно њихови историчари и историчарке, борили против ревизије историје Другог светског рата, и упирали да докажу своју приврженост некадашњем партизанском и антифашистичком покрету, они делају сасвим супротно партизанима и антифашистима. Јер, они се против новог европског поретка (о којем је маштао и Хитлер), заснованом на методама врло сличним Хитлеровим (прво се нуди "сарадња", а ако одбијеш, следи примена силе), не само не боре, већ му непосредно служе, док владајућа гарнитура, бар за сада, у суштини чини исто, једино што додаје мало патриотске реторике и шминке. Врло брзо ће се дефинитивно утврдити колико је тај патриотизам чврст и искрен. У сваком случају, и за једне и друге су далеко већи противници они који се против окупатора боре (на примеру односа према побуњеним Србима са севера Космета то се најбоље види), него сам окупатор. Зато у функционалном погледу између њих и квислинга из Другог светског рата нема суштинске разлике.

Тога би коначно требало да постану свесни сви они који ту илузорну разлику снажно повлаче, било да симпатишу четнике, недићевце, љотићевце, евроунијатску власт или "Другу Србију". Сукоб између ових групација у нашем друштву је лажан и површан. Реч је о две стране исте квислиншке работе. Разлика је само у интензитету (квантитету) непосредне подршке окупатору, а не у суштини (квалитету); сви они заједно показали су да су у једном историјском тренутку прошлости или садашњости спремни да борбу против окупатора замене борбом против оних који се против окупатора боре. У случају четника, односно оних који их данас подржавају, а тобоже се непомирљиво супротстављају данашњим "комунистичким" издајницима, ова истина је сасвим упадљива. Па и четници су, као данас другосрбијанци, на првом месту чекали победу и долазак Англоамериканаца на ове просторе! И залагали се за безрезервни, тј. безалтернативни улазак Србије/Југославије у западни војни, политички и економски блок. Што би рекла Соња Лихт, под кишобран ЕУ и НАТО-а. На крају крајева, њиховог војног команданта наградио је орденом за заслуге исти онај амерички председник који је изручио атомске бомбе на Јапан, и тако читавом свету објавио успон новог Господара. У чему је онда разлика између четника и другосрбијанаца?!

Наспрам ових нацистичких и англоамеричких квислинга из прошлости и садашњости стоје партизани и комунисти, и они, нажалост, данас малобројни, појединци који ту традицију на аутентичан начин поштују и следе. Они се боре против данашњег окупатора као и њихови претходници против некадашњег, не примећујући међу тим окупаторима суштинску разлику, то јест не заваравајући се рухом у којем се појављује (нацистичком или "демократском"). Јер, циљеви и методи су им истоветни - стварање новог светског и европског империјалног поретка са неколико најјачих сила у средишту и осталим земљама као сателитима, које овим силама служе као извор јефтине радне снаге, сировина и тржишта, а све то уз употребу силе ако затреба. Претње, ултиматуми, пактови, бомбардовање, убијање и мучење наших сународника, све оно што смо искусили са Хитлером, искусили смо и са светским и европским "демократама". У чему је онда разлика између нацистичких и „демократских“ окупатора?!

Српски и југословенски комунисти током рата супротставили су се нацистичком окупатору, а после рата хегемонији и потчињавању неком од супротстављених блокова великих сила. Рекли су „Не“ не само Стаљиновом Совјетском савезу, већ и уласку у ЕУ и НАТО. Доследно су се борили за независност наше земље и право сваког народа у свету да сам одлучује о својој судбини. На тој основи, иако у неким тренуцима блиски западном блоку, подржавали су антиколонијалистичке и антиимперијалистичке борбе малих држава и народа, што је крунисано стварањем Покрета несврстаних. Одлучно залагање за слободу и мир, али и храбру одбрану тих вредности онда кад су угрожене, морале су да изазову симпатије и респект највећег дела човечанства. Као никада до тада, наша земља била је у свету поштована и цењена. Након неуспелог обарања Тита од стране Стаљина, никоме више није падало на памет да се споља обруши на Титову Југославију. Или, ако им је падало, нису имали илузије да ће та борба бити лака и кратка.

Комунисти су током и после рата показали да су спремни поднети највеће жртве за слободу и независност своје отаџбине. Патриотизам је био једна од њихових врховних вредности. Налазимо га на многим местима у ударним композицијама из тог периода, у којима долази до изражаја колективна свест народа, тј. његови водећи идеали. Нпр. у химни „Хеј Словени“, на почетку и на крају: „Хеј Словени, јоште живи дух наших дедова, док за народ срце бије њихових синова...Ми стојимо постојано кано клисурине, проклет био издајица своје домовине!“. Затим, читава песма „По шумама и горама“, веома популарна у том периоду, такође одише родољубивим заносом: „По шумама и горама наше земље поносне иду чете партизана, славу борбе проносе! Партизан сам, тим се дичим, то не може бити свак, умријети за слободу може само див-јунак! Нека чује душман клети крвави се води рат, прије ћемо ми умрети него своје земље дат'! Побићемо издајице, ослободит' народ свој, казаћемо целом свијету да се бије љути бој! Црне хорде нас не плаше, крв херојска у нас ври, ми не дамо земље наше да је газе фашисти!“. У песми „Уз маршала Тита“ поново налазимо, као и у државној химни, словенски патриотизам: „Род прастари сви смо, а Готи ми нисмо, славенства смо древнога чест, ко друкчије каже, клевеће и лаже, нашу ће осјетит' пест!“. И у рефрену дечје песме „Најлепша је земља моја“ присутан је исти патриотски мотив: „Најлепша је земља моја, у срцу је своме носим, земља славе и хероја, са којом се ја поносим“. Када упоредимо ову колективну свест са колективном свешћу данашњих евроатлантиста који зраче отвореном мржњом према својој отаџбини, њеној херојској и слободарској традицији, и читавом народу из кога су се искоренили, како је могуће идеолошки их доводити у везу са овом, некада владајућом комунистичком свешћу?! Како је могуће крстити их „духовном децом комунизма“?!

Комунисти су после рата величали и чували сећање не само на партизанску борбу из Другог светског рата, већ и на сваку борбу у прошлости српског народа у којој је до изражаја долазио његов јуначки отпор империјалним освајачима и окупаторима. Косовски бој, Први и Други српски устанак, балкански ратови, Први светски рат, све су то историјски догађаји који су и под комунистима памћени и цењени, о којима се учило и подучавало у школама, васпитањем нових генерација у духу патриотизма. Цар Лазар, Милош Обилић, други косовски јунаци опевани у народној поезији, као и они страдали касније од Турака, Карађорђе, Стеван Синђелић, Хајдук Вељко и остали српски устаници, Гаврило Принцип, Живојин Мишић, Степа Степановић, Радомир Путник и многи други српски хероји из прошлости, имали су истакнуто место у лектири и уџбеницима. Да не спомињем великане српске културе, Вука Караџића, Доситеја Обрадовића, Његоша, Змаја и друге писце и песнике. По свима овима које сам претходно навео називане су школе и улице, о њима су писане књиге и снимани филмови. У таквом периоду сам једним делом живео, и у такву школу сам ишао, а имао сам прилике да видим да је слично било и у ранијим генерацијама, нпр. код старијег брата. Они који нас убеђују у супротно рачунају да је свима нама свест сужена а елементарно памћење довољно збрисано под најездом ревизије и фалсификовања историје. Многима, нажалост, јесте. Али, док има макар мало нас који се одупиремо овом тоталитарном антикомунистичком испирању мозга, знаћемо да је немогуће смислено и праведно оптуживати комунисте за потискивање целокупне српске традиције, за некакву заверу против свеколиког српског народа и његове културе. Тако нешто могу да умишљају само они који српску традицију и „Српство“ своде на „јунаке“ и „великане“ попут кнеза Павла, краља Петра II, Дражу Михаиловића, Милана Недића или Димитрија Љотића...

Када се почетком 90-их година прошлог века у нашој земљи поново повела борба против нових господара света, за одбрану слободе и независности отаџбине, у Србији су се следбеници четника и других квислинга, сасвим доследно, нашли на истој страни као и њихови претходници у Другом светском рату. Борба против „комуњара“ и „банде црвене“ сасвим је потиснула борбу против нових окупатора, штавише, овоме се отворено служило. Опет је антикомунизам био далеко важнији од патриотизма (независно од тога колико је тадашња власт заиста била комунистичка). Многи од интелектуалаца који данас славе и рехабилитују Слободана Јовановића, Милана Недића, кнеза Павла или Дражу Михаиловића, били су истакнути активисти или бар симпатизери квислиншке опозиције, а љути Милошевићеви критичари и противници. Током демонстрација против „Милошевићеве диктатуре“ Београдом и другим србијанским градовима, поново су се, као у „славно“ доба нацистичке окупације, разносиле заставе агресорских земаља. Нису изостале ни подршка Немачке и подршка Немачкој. Немачке фондације улагале су у „невладин сектор“, а из Немачке нам, током бомбардовања, стиже порука лидера „демократске“ опозиције да бомбардовање треба наставити све док „Милошевић не оде“. Још је само недостајало „Danke Deutschland“. Узгред, када је овај лидер постао градоначелник Београда, прво што је урадио било је скидање звезде петокраке са зграде градске скупштине. Том подухвату дат је изузетан значај и публицитет, могли смо да га пратимо у директном ТВ преносу. Проницљивим тумачима политичке симболике постало јасно да антикомунизам и издаја, као неколико деценија раније, поново иду руку под руку. Код другог лидера опозиције ова спрега била је још уочљивија. Као поборник и пропагатор четничког покрета, од самог почетка јуришао је на „ТВ Бастиљу“ и друге „бастионе комунизма“. Врло рано је почео да изражава симпатије па и успоставља сарадњу са борцима против „Милошевићеве диктатуре“ из других квислиншких формација (Стјепан Месић, Алија Изетбеговић, Мило Ђукановић итд.) Дивљење и величање агресора, нарочито англоамеричког, који након 5. октобра прераста у окупатора, чине константу у његовом деловању. Зато уопште не треба да чуди да тај следбеник англофилског четничког покрета и рехабилитатор некадашњег четничког команданта, израста у ватреног борца за Хаг и НАТО, а против одбране отаџбине која се данас води на Космету и око Космета, и против Русије која ту одбрану помаже. Они који у томе виде неки озбиљан преокрет пропуштају базичну линију историјског континуитета. Четници су знали да потказују партизанске родољубе нацистичком окупатору, неке су и директно хватали и предавали, што у савремено доба свој пандан налази у подршци хашкој потери, док би њихово идеолошко везивање за западни, англоамерички блок сасвим логично, да су којим случајем победили у рату, водило уласку Србије/Југославије у НАТО. Даље, данашње наступање против Срба са севера Космета, раме уз раме са евроатлантским освајачима, наликује некадашњем четничком нападу на партизане у бици код Неретве. Док родољуби пружају херојски отпор далеко снажнијем окупатору и његовим домаћим слугама, четници мучки ударају с леђа, заједно с италијанским фашистима. Идеолошка мржња према данашњој Русији наставља се на идеолошку мржњу према комунистичком СССР-у, а „Преокрет“ је само савремена верзија некадашњег срамног „Апела српском народу“, који је потписао велики број припадника србијанске елите, са циљем да се дифамира и саботира партизански покрет отпора и пружи подршка квислиншкој влади која, сарађујући с окупатором, тобоже ради за добро Срба и Србије. Нажалост, издаја у Србији има дуг век трајања, и док се на површини збивања само мењају њени актери, психолошки механизми и логика издаје остају непромењени. Идентификација са агресором, капитулантска свест, позив на „реалност“ јачег и немилосрдно оспоравање и уништавање оних који се јачем супротстављају, чине чворишне тачке квислиншког деловања, од Недића, Љотића и Михаиловића до Јовановића, Драшковића и Кораћа.

На срећу, и патриотизам код нас има своју дугу традицију, иако се поставља питање да ли ће бити довољно снажан да се у будућности одупре све већим притисцима агресора који гурају земљу у потпуно комадање и поробљавање. У сваком случају, патриотска опција је у прошлости ипак успевала да, након великих искушења и жртава, надвлада ону другу, окупаторску и квислиншку, и тако се избори за слободу и достојанство нашег народа. Ако пођемо од почетка 20. века, патриотску линију следе српска елита и војска током балканских и Првог светског рата, партизански покрет током Другог светског рата, југословенски комунисти у спољној политици након Другог светског рата и Милошевићева власт крајем 20. века. Од 5. октобра она се налази у дефанзиви и осипању, али још увек показује знаке живота и борбености. Ако се већ говори о „духовној деци комунизма“, треба је тражити пре у Милошевићевој опцији и онима који су јој били блиски, као нпр. СУБНОР, него у антимилошевићевској опозицији чији се један део организовао око „Друге Србије“, ЛДП-а и данас „Преокрета“. Јер, ови први, сасвим супротно другима, доследно следе дух комунистичког патриотизма испољен за време и након Другог светског рата, борећи се у још тежим историјским околностима против старих и нових империјалиста и хегемона, и водећи спољну политику мира и равноправности. Уосталом, многи од Милошевићевих присталица били су партизански борци из Другог светског рата и касније чланови комунистичке партије, посвећени и одани слободи и напретку своје отаџбине. Није јасно зашто би они били мање верни израз комунистичке идеологије од оних који су са овом идеологијом у готово свему раскрстили, посебно с обзиром на своје петоколонашко деловање.

Тек ако и када данашњи српски националисти прихвате овакав оквир тумачења, који патриотизам у контексту Другог светског рата везује много пре за партизане и комунисте него за четнике, недићевце или љотићевце, може се дискутовати о појединим неправдама учињеним Србији и српском народу за време владавине југословенских комуниста. У супротном, заслепљено и једнострано бацање дрвља и камења на комунистичке „издајнике“ и „окупаторе“, и једнако некритичка одбрана и величање четничких, недићевских или љотићевских “патриота“ и „ослободилаца“ само зато што су бранили Србију не од правог окупатора, већ од партизана и комуниста, не води никуд, нарочито не историјској истини и правди. О комунистичким грешкама и „злочинима“ на рачун Србије и српског народа може се смислено расправљати једино под претпоставком признања комунистичких заслуга за слободу Србије и српског народа, и искреног поштовања њихових жртава палих у одбрани отаџбине од монструозног нацистичког зла.

Fristajlo
Član
Član

Broj poruka : 19651
Datum upisa : 17.03.2010
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Levo ili desno, Srbijo?

Počalji od Sponsored content Danas u 9:20 pm


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu