Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 60 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 60 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
» Ukidanje vojne obaveze-jos jedna u nizu gluposti...
Danas u 2:29 am od Davidova

» Šta trenutno slušate?
Juče u 11:35 pm od PatakPrvi

» Ana Brnabić
Juče u 10:29 pm od laza

» Putin ponudio Srbiji da povrati suverenitet i snagu
Juče u 3:59 pm od andjeo01

» Odavno nisam čuo/čula
Juče u 12:53 pm od Svarog

» Peščanik - analiza dnevnih događanja
Sub Okt 21, 2017 6:56 pm od Brave Heart

» Vesti iz oblasti klasične muzike...
Sub Okt 21, 2017 6:55 pm od Brave Heart

» Filmske novosti...
Sub Okt 21, 2017 6:53 pm od Brave Heart

» Vesti - književnost...
Sub Okt 21, 2017 6:51 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta umetnosti
Sub Okt 21, 2017 6:43 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta IT-ja (softver, hardver i...)
Sub Okt 21, 2017 6:37 pm od Brave Heart

» Sve o "pametnim" telefonima i sličnim čudima tehnike...
Sub Okt 21, 2017 6:22 pm od Brave Heart

» Corax - slika današnjice
Sub Okt 21, 2017 5:44 pm od Brave Heart

http://https://s23.postimg.org/jq15wtlp7/vostok.png
https://s28.postimg.org/sbinr7rvx/bloggif_58f133ee2ca1e.png
http://https://s23.postimg.org/jq15wtlp7/vostok.png
https://s26.postimg.org/vwdqtqr5l/biogen_DVA.png
https://s26.postimg.org/4ohd5ry7t/Art_CENTAR-header.png
https://s23.postimg.org/tipvwi28r/ruska_kultura_u_srbiji.png
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Peščanik - analiza dnevnih događanja

Strana 4 od 10 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jun 26, 2017 5:46 pm

Smile Čuvarkuće i čuvarvlasti



Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Izgleda da ona rečenica, tada još uvek samo premijera, da u Srbiji ne možete naći nezaposlenu osobu nije bila neistinita nego – proročka. I, za razliku od većine predizbornih i postizbornih obećanja, jedina koja se ispunjava brže, jače, bolje. Pod uslovom, naravno, da računamo samo poslove koje vam vlast obezbeđuje.

Najviše radnih mesta se otvara za – čuvare. Neka radna mesta su povremena, neka privremena, neka trajna, ali sve to u zbiru daje porast zapošljavanja. Malo po sovjetskom principu (sa po jednim „zaposlenim“ u svakoj zgradi i u svakom hotelskom hodniku), malo po principu nacističke Nemačke, ali – rast je rast.

U vreme izbora otvaraju se radna mesta za dnevne i noćne čuvare plakata i bilborda, koja, za razliku od radnih mesta lepilac i prelepljivač plakata ili odlazilac na mitinge – umeju da traju i posle izbora jer plakati i bilbordi obično ostaju prekovremeno, da ne kažem – preko svake mere.

Posle izbora možete se zaposliti kao čuvari inauguracionih mitinga sa specijalnim zadatkom da miting očuvate od onih sa kamerama i diktafonima ili čuvari fontane, takođe sa zadatkom da sprečite ljude sa audio-vizuelnim pomagalima da priđu.

Ako vam se posreći možete naći i mnogo lukrativniji posao čuvara. Čuvara ćirilice, na primer, ili čuvara lika i dela vlasti po raznim medijima. Ti poslovi, mada zahtevni, ipak ne zahtevaju neko posebno znanje i pripreme, radno vreme nije određeno (računa se samo šta je odrađeno) i možete ih završavati i od kuće – preko interneta ili otvorenim pismima koja se čitaju na televiziji.

A ako ste imali privilegiju da budete u nedavno osnovanom komitetu za inauguraciju, onda biste možda mogli i da kreirate novo radno mesto i proizvedete sebe u čuvara tradicije inauguracije. Pa da svakog meseca organizujete proslavu jubileja inauguracije, a sledeće godine i obljetnice svakog od tih jubileja.

A za one manje srećne – Novi Sad otvara radno mesto: čuvar kontejnera. Sa radnim zadatkom: zaštita kontejnera od upada. Ne, ne od upadanja – u kontejner (svako može da se omakne) već od upada – iz kontejnera. Tačnije od „neovlašćenog“ vađenja „sadržaja“. A pošto je vađenje hrane i sekundarnih sirovina iz kontejnera naprasno postalo krivično delo, čuvari će imati ovlašćenja (mada na to nemaju pravo) da pričuvaju i „huligane“, kako ih je gradska vlast nazvala, do dolaska policije.

Ako se niste pronašli ni u jednom od ponuđenih radnih mesta i ako ste od svih ovih poslova ipak odabrali da budete čuvar mentalnog zdravlja, javnog interesa, medijske kulture, ljudskih prava… vi onda baš umete da izaberete zanimanje. U pogrešno vreme.

Peščanik.net, 26.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jun 26, 2017 6:17 pm

Smile Zakoni na kilo



Foto: Predrag Trokicić

Kancelarija za evropske integracije je povukla zanimljiv potez: objavila je Izveštaj Evropske komisije o trenutnom stanju u poglavljima 23 i 24, takozvani non paper, odnosno nezvanični dokument. Reč je o polugodišnjem izveštaju EK o sprovođenju Akcionih planova za poglavlja 23 i 24. Doduše, on ne bi bio objavljen da bar u nekom delu nije povoljan po vladu, a taj deo je samo uvodni, u kojem se navodi da je „Srbije usvojila, odnosno pripremila brojne izmene zakonodavnog i institucionalnog okvira. Takođe, usvojila je odnosno pripremila niz strategija i akcionih planova kao i procedura i operativnih smernica kao i izvršila brojne procene nakon kojih su date preporuke“, piše u non paper dokumentu EK.

I to je sve od povoljnih vesti. Ostale 22 strane ovog dokumenta su uglavnom kritika Srbije, zapravo nabrajanje svega što nije urađeno u borbi protiv korupcije, u reformi pravosuđa, sprečavanju negiranja genocida, povodom odšteta porodicama civilnih žrtava ratnih zločina, slobode medija… Zato zaista čudi što je dokument objavljen na sajtu vladine Kancelarija za evropske integracije i što je dostupan javnosti.

U predstojećem periodu, kako se navodi u ovom dokumentu EK, Srbija posebno treba da poveća napore u oblasti reforme pravosuđa, borbe protiv korupcije, da znatno unapredi zakonodavstvo u oblasti zaštite podataka, rodne ravnopravnosti, besplatne pravne pomoći i zaštite manjina. Treba uložiti dodatni napor u oblasti borbe protiv trgovine ljudima, na polju finansijskih istraga i tehnološkog kriminala. Inkluzivnost, transparentnost i kvalitet izrade zakona, kao i delotvoran nadzor izvršne vlasti treba dodatno unaprediti, dok usvajanje zakona po hitnoj proceduri u Narodnoj skupštini treba ograničiti.

Sada je kraj juna 2017. godine. Za 17 godina vlasti uglavnom demokratskih stranaka reforma pravosuđa, i ne samo pravosuđa, nije se mrdnula s mesta. Uglavnom se sve svodilo na to da se čestim izmenama zakona o pravosuđu vezuju ruke sudijama i tužiocima. Parlament je na brzinu sredinom maja usvojio izmene Zakona o sudijama, kojima se predsednicima sudova omogućava dvostruki mandat od po četiri godine (dosad je bio jedan na pet godina). Posebno je zanimljiva odredba kojom se odlazak u starosnu penziju predsednicima sudova (65 godina za muškarce i 60 za žene – Zakon o PIO) odlaže do isteka započetog predsednikovanja. Dakle, u pitanju je pravni apsurd: izmenama Zakona o sudijama uređuje se Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Jednim zakonom se uređuje drugi zakon, što je zaista revolucionarno. Odnosno, predsednici sudova se izuzimaju od dejstva zakona o PIO, kao da su svete krave.

Predsednici sudova su oduvek bili eksponenti vlasti i ona ih je birala za obavljanje prljavih poslova, kao što je biranje podobnih sudija za predmete koji zanimaju vlast. Urušavanje sudstva nije započelo sa demokratima, kako tvrde naprednjaci, već sa političkim očevima socijalista i naprednjaka. Miloševićevi socijalisti su suvereno držali mesta predsednika sudova, a Šešeljevi radikali su im isporučivali kvote za mesta u sudovima i tužilaštvima. Izgleda da i danas važe ista pravila.

Šta sve Srbija treba da uradi da bi ispunila uslove EU u poglavljima 23 i 24? Treba da donese zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, koji je trebalo da bude usvojen još 2015. To je verovatni razlog burnih dešavanja u Advokatskoj komori Beograda, gde se advokati žestoko opiru ovom zakonu, a vlast pokušava da u Komori postavi svoje ljude. Bilo kako bilo, izmena većine zakona predviđena je za kraj 2017. godine i 2018. godinu. Najvažnija od njih je promena Ustava Srbije, što znači da bi već do kraja ove godine trebalo da bude donet nacrt novog Ustava. Taj rok će verovatno biti probijen, jer će naprednjaci teško skupiti dvotrećinsku većinu za svoj plan da se predsednik bira u parlamentu, a da se istovremeno ojača premijerska pozicija, na koju bi nakon završetka predsedničkog mandata i novih parlamentarnih izbora Vučić mogao da se vrati.

Izmenama zakona trebalo bi da bude omogućeno da u Državnom veću tužilaca i Visokom savetu sudstva više nema ministra pravde, niti bilo koga iz izvršne vlasti koji kao članovi ovih vrhovnih tužilačkih i sudskih tela kontrolišu njihov rad i vrše uticaj u predmetima za koje su zainteresovani. Zato je pravosuđe na vreme zakonski „porobljeno“, pa imamo tužioce koji su samostalni ali ne i nezavisni u svome radu (pogledajte samo slučaj rušenja u Savamali). Jedina dobit za građane je to što bi sudovi u kraćem roku donosili presude i što bi se ujednačila sudska praksa u različitim delovima Srbije.

Nisu samo domaći političari licemerni. Isti takvi sede i u Briselu i prave se, zarad geopolitičkih ciljeva, odnosno izbacivanja Rusije sa Balkana, da se ništa ne dešava. Vučićeva politika se pokazala uspešnom – neprekidnim plašenjem EU (de)stabilizacijom regiona, naoružavanjem iz Rusije i otvaranjem rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu koji i Nemačka i SAD smatraju špijunskim centrom – Srbija podiže tenzije u regionu. Vučić za sada uspešno izigrava EU: Srbija „na kilo“ donosi strategije i usvaja evropske zakone koje neće sprovoditi. Plan je da Srbija tako uđe u EU. Samo još ne znamo šta ćemo s Rusijom.

Autor je novinar i urednik u dnevnom listu Danas. @aroknic

Peščanik.net, 26.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jun 26, 2017 7:21 pm

Smile Pismo svima



SEEcult

Kao osnivači portala za kulturu Jugoistočne Evrope SEEcult.org, koji već 15 godina predano prati i kulturu u Beogradu i Srbiji, ravnopravno promovišući institucionalnu i nezavisnu scenu i sve oblasti stvaralaštva – od savremene umetnosti do kulturnog nasleđa, a s obzirom na to da smo na ovogodišnjim konkursima Ministarstva kulture i informisanja Srbije i Sekretarijata za kulturu Grada Beograda prvi put od kada postojimo dobili bezmalo NULA dinara, smatramo neophodnim da uputimo javni apel i kažemo da je aktuelna kulturna politika ozbiljno ugrozila našu egzistenciju, ali i da je ova situacija simptomatičan pokazatelj da je opstanak celokupne kulture u Srbiji doveden u pitanje.

Odbijanje sufinansiranja proizvodnje medijskog sadržaja portala SEEcult.org o kulturi u Srbiji na konkursu Ministarstva kulture i informisanja, uz obrazloženje da se projekat Vidi kulturu odnosi na redovne aktivnosti, pokazuje drastično nerazumevanje kako trenutne pozicije kulture u društvu, tako i suštine neprofitnih medija koji nemaju komercijalnu delatnost, ujku u Americi ili stranog finansijera. S obzirom da celokupan sadržaj “redovnih aktivnosti” proizvodi mali posvećeni tim, registrovan kao udruženje građana, te “redovne aktivnosti” jesu projekat, i to od nacionalnog značaja, koji ne može da opstane bez podrške države za kontinuirano promovisanje vrednosti za koje se i sama zvanično zalaže.

Nakon više od 350.000 tekstova u sopstvenoj produkciji, koje smo objavili od osnivanja, doprinoseći upoznavanju aktera kulturne i umetničke scene kako u Srbiji, tako i u regionu, nadomeštajući sve akutnije odsustvo medijskog prostora za sadržaje u kulturi i postavljajući visoke profesionalne standarde onlajn novinarstva – o čemu svedoči i svakodnevno preuzimanje i republikovanje naših tekstova u medijima, kao i brojni zahtevi za medijska sponzorstva i niz domaćih i međunarodnih priznanja koje smo dobili, smatramo da odbijanje sufinansiranja naših projekata na konkursima Ministarstva kulture za savremeno stvaralaštvo (osim skromno podržane video produkcije vođenja kroz izložbe), digitalizaciju kulturnog nasleđa i za medije, kao i na konkursu Sekretarijata za kulturu Beograda, ukazuje na sve drastičniji, poguban odnos prema savremenoj kulturnoj produkciji, odnosno prema vidljivosti kulture i umetnosti, dostupnosti kulturnog i umetničkog stvaralaštva javnosti, razvoju publike, kritičkom sagledavanju i valorizovanju produkcije u različitim oblastima, praćenju rada javnih institucija i potrebi konstruktivne rasprave o problemima kulturne politike, razvoju saradnje u Srbiji i u regionu, kao i prema procesu evropskih integracija i pozicioniranja kulture kao važnog segmenta opšteg društvenog razvoja.

Kao organizacija čiji je glavni, ali ne i jedini projekat portal SEEcult.org, i koja stoga podjednako pripada sektorima i kulture i medija, smatramo da se kroz odnos prema nama – najstarijoj i u regionu jedinstvenoj informativno-kulturološkoj i dokumentacionoj platformi, pokazuje odnos prema celokupnoj kulturi. SEEcult.org, prepoznat kao dragocena platforma i u regionu i šire, samo je jedan od drastičnih primera diskvalifikacije savremenih kulturnih vrednosti koje čine identitet građanskog društva u Srbiji. Imamo zato dužnost da ukažemo nadležnima na svim nivoima da smo stigli do kritične faze i da alarmantno ističe vreme za neophodan zaokret koji bi zaustavio sunovrat kulture, omogućio njen opstanak i stvorio uslove za oporavak i razvoj.

Očekujemo da se donosioci odluka suoče sa kriznim stanjem, urušavanjem kulture i vrednosti na svim nivoima i da se ozbiljno prihvate zadatka koji su im poverili građani.

Prvi koraci u tom pravcu trebalo bi da budu: pronalaženje rešenja za opstanak ključnih tačaka razvoja kulture – ustanova i organizacija, zaštita profesionalizma i zaustavaljanje procesa partijskog okupiranja sistema kulture koji je doveo do toga da se i u komisijama za raspodelu javnih sredstava angažuju nestručni kadrovi koji nanose štetu i potiru male, ali važne i kvalitetne primere, hitna izmena regulative o konkursnim procedurama koja će obezbediti transparentnu, stručnu i objektivnu raspodelu sredstava poreskih obveznika, u skladu sa odredbama Zakona o kulturi o načelima kulturnog razvoja i ostvarivanju opšteg interesa u kulturi, a pre svega povećanje budžeta za kulturu u 2018. godini na najmanje 1% državnog budžeta.

Apelujemo i na sve institucije, organizacije, strukovna udruženja i druge aktere kulturne scene, da se suprotstave retrogradnoj kulturnoj politici, javno iskažu negodovanje i zaštite profesiju, a na kolege iz medija da se posvete ozbiljnim problemima sa kojima se suočava kultura u Srbiji i doprinesu javnoj raspravi o njihovom rešavanju.

Miroljub Marjanović i Vesna Milosavljević
Udruženje građana SEEcult.org

SEEcult, 19.06.2017.

Peščanik.net, 26.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jun 27, 2017 5:59 pm

Smile Vreme pre interneta



Ilustracija: Luci Gutiérrez

U vreme pre interneta si imala običaj da sediš u fotelji sa knjigom otvorenom u krilu, da zuriš u daljinu ili proučavaš šare na zidu – da se prebacuješ tamo i ovamo između ta dva načina postojanja.

Pre interneta ponekad bi odlučila da nešto nacrtaš. Počela bi polako da praviš skicu u svesci, ne znajući šta će to na kraju biti, puštajući inspiraciju da te vodi, i onda – hop! – na crtežu bi se pojavio vijugavi razroki aligator.

Pre interneta si provodila duga letnja popodneva zevajući na jednom kauču, da bi onda ustala i prešla na drugi kauč, a onda odlučila da napraviš sebi lažnu F.B.I. legitimaciju. Uzela bi hartiju iz očeve kancelarije, nacrtala F.B.I. grb, potpisala se, oblepila je lepljivom trakom, stavila je u novčanik, pa je onda izvadila, ponovo je pogledala i vratila nazad sa tajanstvenim osmehom na licu.

Bila su to opojna vremena!

Pojavila bi se u nekom umetničkom centru u širokom radničkom kombinezonu, pogledala tacnu sa dragim kamenjem i rekla: “Ovo je tigrovo oko”, a prijateljica bi odgovorila: “Ne. To je opal”. A ti bi rekla, “Sigurna sam da je tigrovo oko”. I nije bilo načina da to proverite, da utvrdite ko je u pravu, osim ako neko ne bi pri ruci imao knjigu o dragom kamenju. “Da li neko ima knjigu?”, pitale ste, osvrćući se. “Da li neko ima knjigu o kamenju?”

Onda bi izašla napolje i žmirkajući gledala u nebo, sama u svom telu, bez mreža sa kojima se treba povezati, sama, bez ikakvih planova u tom svetu neznanaca obasjanih suncem.

Pre interneta si mogla da se preseliš u drugu državu i niko u novoj školi ne bi znao ništa o tebi. Ne bi iza sebe imala čitavu ličnu istoriju na internetu. Mogla si biti bilo ko. Naslonila bi se na školsku kasetu sa odsutnim pogledom na licu i dopuštala drugima da zamišljaju šta god požele. Da si oličenje ženstvenosti ili da si neka muškarača. Da si se u svom starom gradu družila sa jatom vrana. I onda bi, kada vide vranu, mislili da te ona sigurno poznaje, jer ti se telepatski sporazumevaš sa vranama i ponekad si bleda, jer ta moć veoma iscrpljuje…

A ako bi neko poželeo da otkrije šta se zaista dogodilo sa njegovom starom prijateljicom, ako bi hteo da je pronađe i napiše joj pismo da sazna da li je istina ono što se priča… šanse za to su bile neznatne.

Pre interneta si mogla da lenčariš na klupi u parku u Čikagu i čitaš Deana Koonitza, i to je bilo sasvim u redu, i niko ne bi znao da si to radila, osim onih ljudi kojima si to sama rekla.

Pre interneta, ako bi htela da proveriš neku činjenicu, verovatno bi morala da pitaš nekoga starijeg, nekoga kao što je starica koja je živela u vašem preuređenom podrumu. A onda bi završila gledajući “Most na reci Kvaj”, jer te je ona tako lepo zamolila da joj praviš društvo da nisi mogla da odbiješ.

Posle desetak minuta bi bila žedna, otišla bi u kuhinju po čašu vode i stajala tamo i gledala magnete na frižideru. Onda bi bez ikakvog razloga zaplesala, napravila nekoliko koraka, zapitala se da li bi trebalo da doradiš taj ples, sad odmah, tu gde si. “Možda ću režirati muzičke spotove”, rekla bi sebi. Ali nisi mogla odmah da proveriš šta režiseri rade i kako se to postaje; i dalje si samo stajala u zaglušujućoj podnevnoj tišini kuhinje, sama sa svojim mislima.

“Da li da isprobam ove olovke na onom tirkiznom papiru?”, zapitala bi se zureći u olovke pored telefona.

Umesto toga, progutala bi gutljaj soka i rekla: “Ooo”, kao ljudi iz reklame. Onda bi to isto uradila pred ogledalom, da vidiš kako to izgleda. Jer takvo je bilo vreme pre interneta. Svako je sam smišljao kako će se zabaviti.

Emma Rathbone, The New Yorker, 26.06.2017.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 27.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jun 27, 2017 7:45 pm

Smile Kec iz rukava, zec iz šešira… Može li malo ozbiljnije?



Foto: Predrag Trokicić

Vučićevi politički trikovi su trivijalni, gotovo vašarski, ali jednostavno – prolaze. Poslednji u nizu je kandidatura Ane Brnabić. Da li je u pozadini neki naročiti plan, mimo dovoljno očigledne okolnosti da Vučić nipošto nije hteo da prepusti mesto premijera bilo kome iz sopstvene stranke,1 otvoreno je samo za nagađanja, manje ili više uverljiva. Jer Vučićeva politička platforma, naročito u pogledu najvažnijih spoljnopolitičkih pitanja, umnogome je netransparentna. Moguće je prepoznati sitne političke kalkulacije, neposredne ciljeve (što je u slučaju Vučića već po sebi dovoljno za oštru političku kritiku), ali ono što je najvažnije, što zapravo jeste politika u svojoj srži, što bi moralo da bude ključno i za ocenu ukupne orijentacije zemlje i društva, ili se zaverenički konspirativno skriva ili uopšte ni ne postoji.

Do sada smo uglavnom imali prilike da čujemo da mandatarku Anu Brnabić kude ili hvale iz manje-više istog razloga, ali iz suprotnih smerova: zbog njene seksualne orijentacije. Procenjuje se sveudilj kako će ta trivijalija odjeknuti u Briselu, a kako u Moskvi (Vašington ostaje enigma). U analizama i „analizama“ se „napipava“ ono što se čini najočiglednijim. Nije malo komentatora koji ne navode nikakve razloge za kritiku ili podršku izboru Ane Brnabić, a nekolicina je i onih koji se pretvaraju da imaju nekakve načelnije razloge za podršku kandidaturi, što je sve u osnovi potpuno neuverljivo. Postoje jedino načelni politički razlozi za kritiku ovakve odluke. (Ne dakle za kritiku Ane Brnabić, već odluke da ona bude mandatarka.)

Naime, o kandidatkinji ništa iole relevantno za ocenu da li će ona biti dobar premijer ili ne, ni ne znamo, što je prvi i osnovni problem i razlog za kritiku takve odluke. Ne znamo dakle ništa, ne zato što nismo dobro pratili politička dešavanja, pa smo, eto, ostali neznalice, već zato što o Brnabić ništa iole relevantno za funkciju koju treba da obavlja jednostavno nismo bili u prilici da saznamo, jer nije bila deo politike na način da bi se to uopšte moglo saznati. U vladi u kojoj je Brnabić bila ministar, politički štih bio je samo Vučić, uz Dačića kao „malu dvojku“. Možemo na reč da verujemo Vučiću i onima koji su Brnabić hvalili kao vrednu i posvećenu poslu. Međutim, iz sopstvenog okruženja mogu da navedem bar dvadeset ljudi uspešnih u svom poslu… Koji pritom imaju i politički stav.

Za unapređenje elektronske uprave, razume se – pohvale! Doduše, sada se sve predstavlja kao da je Brnabić bezmalo izmislila objedinjene baze i onlajn zakazivanja putem veb sajtova državnih organa i lokalne samouprave. Nego: zašto baš Brnabić, uprkos tome što je izbor, po priznanju predlagača, ipak malo faličan (jer kandidatkinja nema političko iskustvo)!? Vučić je, naravno, mogao da bude i ekonomski, i politički i bezbednosno-koordinacioni i svaki drugi deo premijerske vlasti i mnogo više od toga, ali eto, niko drugi ne može da dosegne, čak ni približno, kriterijume ustavom i zakonima predviđene za predsednika vlade, zbog čega će se funkcija premijera raspolutiti, a možda se dogodi i trodeoba, a premijerka će dobiti političko starateljstvo! Pa otkud onda da je baš Brnabić „najbolji izbor“? Suvisli odgovor na to pitanje nije stigao niti će stići, jer ga jednostavno nema! Funkcija predsednika vlade jeste politička funkcija i nju treba da obavlja neko ko ispunjava odgovarajuće političke kriterijume, ko ima politički stav, političko iskustvo, neko ko ima politiku, podršku za tu politiku i, što je najvažnije, politički autoritet (auctoritas, a ne autoritarnost). Ana Brnabić, kao nepolitička i čini se – nepolitična ličnost, koja se niti o jednoj jedinoj politički relevantnoj stvari nije gotovo nikada izjasnila, jednostavno je izvan tih kriterijuma… Međutim, ono malo politički konotiranih izjava ostavljalo je gorak utisak konformizma i gotovo infantilne želje i „svraba“ da pošto-poto zasedne u premijersku fotelju. Priznajem da meni deluje iskreno, ali šta sa tim? Vučić kao „mentor“ (a ne može se preterati sa isticanjem ovog antiustavnog mandatarkinog očekivanja!) ili, recimo, izjava da „duboko poštuje SPC“, sa sve fotografijom sa predsedničkog pira (!?) dva su krajnje nesimpatična ugaona kamena na njenom putu ka premijerskom mestu. Da li je to način sopstvene legitimizacije kao politički relevantne i narodu prihvatljive ličnosti?!

Nadalje… Deo šarade je i potpuno arbitrarno svođenje izbora kandidata na Brnabić i Dačića. No, pođimo od činjenice tako suženog izbora. Da li iz političkog fotorobota predsednika vlade sledi da bi bolji kandidat za tu funkciju bio Dačić, kao druga opcija? Razume se – ni govora! Dačić je, uprkos decenijskom trajanju na političkoj sceni, uspeo da nataloži samo solidno politikantsko iskustvo besprincipijelnog kalkulanta i veštinu uglavljivanja u svaku vladu u koju bi bio pozvan. Njegov način igre je izrazito kulovski: kad ti se može – ucenjuj do neba, kad ti se ne može – uzmi šta ti se daje i pretvaraj se da si zahvalan do neba. To nije politika, ali jeste sinonim za ono ponašanje zbog kojeg se politika, umesto kao delatnost orijentisana na javno dobro, zapravo smatra nečasnom rabotom. Činjenica da se u ovdašnjim analitičarskim krugovima ta osobina, očito, ceni kao tobožnja naročita sposobnost dovoljno govori i o analizi i o analitičarima, ali je objektivno reč o zapanjujuće lakom apstrahovanju etičkih sadržaja i zanemarivanju upadljivog odsustva jednog važnog sastojka politike, a to je – principijelnost, makar minimalna. A principi su so politike: može se i bez soli napraviti ručak, ali neće imati nikakav ukus i biće odvratan. SPS je jelo bez soli. Obična masa koja povećava količinu vlasti u kojoj participira, ne doprinoseći suštinski ničemu, u smislu javnog dobra. To verovatno mnogi shvataju, ali – kakve li ironije – ima kuraži da kaže samo Ivica Tončev. Jedina funkcija SPS-a i Dačića je da obezbeđuju ojačanu većinu koja će delovati obeshrabrujuće eventualnim odmetnicima iz redova šarolike grupacije oko SNS-a i unutar same SNS. Ukratko, što je brojnija većina, manje ustupaka treba da čini većina u toj većini svojim manjinskim satelitima!

Ako je, dakle, premijer politička funkcija, šta je, dakle, politika Ivice Dačića, koja bi ga za tu funkciju preporučila? Šta je politički credo Dačića i SPS-a? Šta je autentični udeo Dačića i SPS-a u politici vlade, udeo bez kojeg ta politika ne bi bila ista? Šta je autentično iz programa SPS-a sprovedeno u vladama u kojima ova stranka i njen lider učestvuju kao privezak (teško bi se moglo reći ukras), a da se SPS za to izborio kao koalicioni partner? Šta je to što Vučić i SNS nisu inače želeli da urade, ali su ih Dačić i SPS na to usmerili/nagovorili/primorali? Odgovor na svako pitanje je doslovno – ništa! Jedini moto Dačića i SPS-a je – biti na vlasti po svaku cenu! Nije bilo davno, sećamo se, trubio je Dačić da i njegova baba može da vodi ekonomsku politiku uz mere štednje. I? Da li je možda zapretio Vučiću otkazivanjem poslušnosti kada su smanjivane plate i penzije u javnom sektoru? Razume se – ništa ni nalik na to. Pa robovlasnički Zakon o radu (a ovi kao socijalisti!), pa rehabilitacije kvislinga (a SPS silno drži do antifašizma!)… Ukratko, nikakve tu principijelne politike nema, kao što nema ni toliko hvaljenog političkog talenta, na šta se očito „primio“ i sam Dačić, pa sebe smatra nekakvim predstavnikom „lige šampiona“. Ima samo prilično lude sreće da koalicija koja ima samostalno solidnu većinu hoće da tu većinu dodatno ojača, kao i ponižavajuće servilnosti prema Vučiću, koja obezbeđuje da to ojačanje budu upravo Dačić i njegova SPS. Ako tome dodamo očigledno dobro pozicioniranje SPS-a i Dačića u Kremlju, to je sve od „političkog talenta“ što je potrebno za službu u Vučićevoj vladi. U svakom slučaju, to nije nikakva politička veština, još manje je kvalitet. Naprotiv! (Razume se, sve ovo ne važi samo u jednom slučaju: ako su Dačić i njegov SPS eksponenti nečije tuđe volje u vladi. U tom slučaju ocena o političkom talentu i sposobnostima bila bi tek savršeno irelevantna, jer bi to značilo da i nisu „u svojoj volji“, mada bi tada bilo značajno znati čiju i kakvu volju reprezentuju. I koju to politiku…) I sad, eto, treba se opredeljivati između jednog takvog kandidata i jednog kandidata za kojeg uopšte ne zamo kakav je!

A kako bi sve trebalo da izgleda i to ne u nekoj idealnotipskoj situaciji, nego, eto, sa ovim i ovakvim akterima, daleko od svake idealnosti? Pre svega, Vučić je trebalo da podnese ostavku na mesto predsednika stranke. Ne zato što to opozicija traži, kako on to predstavlja, nego zato što je to ustavna obaveza i uopšte nije pitanje volje predsednika. Onaj ko ima parlamentarnu većinu za novu vladu trebalo je da o tome obavesti šefa države. Čak i u konstelaciji kakva postoji, vrlo je malo verovatno da bi SNS tada prepustila svom (u tom slučaju) bivšem predsedniku da, eto, on odluči koga će da predloži, a njihova većina će tobože to podržati: neka je Vučić trista puta Vučić, kada bi prestao da bude predsednik stranke njegov bi uticaj u SNS-u značajno opao. Tada bi se SNS verovatno izdelila na par frakcija, možda bi se raspala, a možda bi ih na okupu održao očigledan zajednički interes. Tada ne bi bio isključen ni Nikolićev comeback! Ali film sa Brnabić, izvesno je, ne bismo gledali… Pod pretpostavkom da bi parlamentarna većina izašla sa predlogom kandidata, za kojeg je teško pretpostaviti da bi u datom scenariju bio nestranačka ličnost (osim u slučaju nekog kompromisa frakcija u SNS-u), taj bi kandidat imao, za početak, inicijalnu političku težinu, makar toliko da je u njegovom imenovanju sadržan politički interes skupštinske većine i njeno poverenje. To je već nešto što obećava stabilnost vlade…

Međutim, ništa se od toga nije dogodilo. U javnosti je stvoren utisak da je Brnabić nametnuta za mandatarku, čime je njen autoritet sveden na nulu, osim u očima onih koji na silu boga hoće od mandatarke da načine političku numeru, iz nekog naročitog razloga ili iz sažaljenja, sasvim svejedno. Ona će voditi jednu činovničku vladu u kojoj će najjači politički štih, voljom Vučića, biti „mala dvojka“. Vučiću ni na kraj pameti nije da podnosi ostavku na mesto poglavice stranke, jer je svestan da bi to otvorilo Pandorinu kutiju u kojoj se nataložilo svakojakog gada, kao što mu ni na kraj pameti nije bilo niti u jednom trenutku da za premijera postavi bilo koga iz SNS-a. Iako nema nikakve sumnje da bi, u slučaju Vučićeve ostavke, deo SNS-a ostao „na liniji“ Vučićeve politike, ipak bi za podršku toj politici on morao da traži koalicionog partnera za vladu (ali stvarno, a ne kobajagi), što bi opet mogli biti SPS i Dačić, ovoga puta svakako ne više kao privezak ili „mala dvojka“. Ali, da li bi i to bilo dovoljno, naročito ako bi ta vlada trebalo da bude (zaista zvuči dosadno) – proevropska?

Iako od ostavke nema ništa, ipak stabilnost SNS-a nije time sasvim izvesna, ali nekog velikog potresa, makar za neko vreme, neće biti. Uz odlaganje praskanja tog prenaduvanog balona, tu je, dakle, kandidatkinja sa svojim predlogom vlade. Dok se primitivni mrzitelji „onoga“ što se o Brnabić zna sramno – premda jasno otkud – protive njenom izboru i dok ima, dakle, svakako i načelnih kritika izbora nepolitičke/nepolitične ličnosti za mesto šefa vlade, najteže je shvatiti „opreznost“ onih, koji, eto, očekuju da vide kakvu će politiku voditi premijerka, tj. „njena“ vlada!? To je pitanje na koje, ako smo iole ozbiljni, unapred (treba da) znamo odgovor: vodiće politiku vladajuće većine ili je neće voditi uopšte. Bar ne dugo… Neće zasigurno Ana Brnabić formulisati politiku SNS-a i koalicionih partnera, od kojih zavisi podrška „njenoj“ vladi?! Može Brnabić da bude nestranačka ličnost koliko god hoće, politiku vlade treba da podrži grupacija koja čini skupštinsku većinu. Odatle, bez izlišnih dodatnih dedukcija, jasno sledi samo jedno: onoliko koliko je SNS nezavisna od Vučića, toliko će od Vučića biti nezavisna i Ana Brnabić.

Ali… Šta je najgore od svega? Ne bez ironije, u ovom nedostojnom politikantskom igrokazu, sa ovakvom glumačkom postavom – najmanje je loše da je makar i ovako kako je! Iako je publici Peščanika najteže govoriti o „manjem zlu“, poslednje što bi iko razuman mogao poželeti jeste da SNS sa kadrovima kakve ima, celovita ili neka njena frakcija, bude verna svom suštinskom biću, oslobođena svakog uticaja, pa ma to bio i Vučićev uticaj. Nema tu neke bitne razlike, ali Vučiću se makar omilelo da ne bude u očima evropskih lidera viđen kao musavi balkanski enfant terrible, prija mu da bude normalizovan i pripušten u krug evropskih političara, što je moguće postići jedino makar minimalnom samokontrolom siledžijskih poriva, a to je, u poređenju sa svim onim što bismo mogli očekivati kao izraz autentične političke volje SNS-a ili (još gore) sinergije volja SNS-a i SPS-a – sušti humanizam i renesansa sa sve prosvetiteljstvom. Jer jedno je jedino izvesno: sa ovima uvek može samo i isključivo gore!

U takvoj konstelaciji, veoma je relevantno, u konačnom ishodu, šta Vučić zapravo hoće sa tom apsolutnom vlašću i prigrabljenom moći kojom nelegitimno raspolaže. Pritom, najpre mislim na pitanje spoljnopolitičke orijentacije zemlje, koje postaje sve aktuelnije. Na unutrašnjem planu, jasno je, ostaje nam jedino uporna i načelna borba protiv opačina ovog infamnog režima. Ali šta je sa spoljnom politikom i njenom specifičnom isprepletanošću sa unutrašnjim pitanjima? Ma koliko se vlast pretvarala da je na tom polju sve u redu i sve savršeno jasno – uopšte nije. Zašto je ovo pitanje uopšte važno, u okolnostima ovakve unutrašnje politike? Razlog je jednostavan: minimum slobode koji ovde još uvek postoji, dok u alternativnom modelu kakav predstavljaju Rusija ili Belorusija, a u mnogome i Mađarska evidentno ne – rezultat je upravo tog evropskog puta, koji u slučaju Srbije više liči na zapuštenu kozju stazu, ali kojom se ova zemlja nekako tetura. To teturanje će trajati još srazmerno dugo, pri čemu nam ostaje nada (ništa više od toga) da će u međuvremenu EU iznaći mehanizme koji će unutar Unije stati na put modelima vlasti kakvi su se ustoličili u Mađarskoj ili Poljskoj i koji su, sva je prilika, sadašnjoj vlasti u Srbiji poslužili kao motivacija za proevropski zaokret: naprosto, shvatilo se da se i unutar EU može sasvim lepo sprovoditi besprimerna populistička demokratura. Međutim, u samom procesu pridruživanja to i tako, još uvek, nije moguće, pa otuda i ova zrnca slobode. Proces pridruživanja podrazumeva monitoring, i ma koliko da je svakom građaninu u najmanju ruku nelagodan osećaj da živi u državi koja je pod svojevrsnim starateljstvom, razum i iskustvo sa ekipicom na vlasti nalažu nam da postojanje tog starateljstva prihvatimo kao žalosnu nužnost, od koje bi nesumnjivo gora bila potpuna prepuštenost na milost i nemilost ovdašnjim kabadahijama. Jer činjenica je da se na represivne postupke režima ukazuje i upozorava u svakom trenutku od strane evropskih struktura i, nota bene, nikada od strane Rusije. (Nelagodne li koincidencija za putinoidnu desnicu u Srbiji, čije (opravdane) žalbe na odsustvo političkih sloboda jedini odjek imaju u izveštajima „evrobirokrata“ o problemima Srbije na putu evropskih integracija!) Ako, pak, EU dok Srbija ne stigne do punopravnog članstva ne iznađe način da taj problem sa populističkim režimima unutar EU reši, onda je i ovo naše teturanje zaista zaludan posao, jer bitne razlike između načina vladavine Putina i Orbana nema, a isto vredi i za Vučića, kada ne bi morao da bude makar malo drugačiji. A da li mora, pitanje je na koje nije moguće dati odgovor…

Drugi problem je sadržan u hipotetičkoj opasnosti da eventualan odlučan i oštar nastup EU prema autokratskim režimima unutar Unije ne dekuražira ovdašnju vladajuću političku klasu, koja bi gubitkom tako „obećavajuće“ perspektive najednom ostala bez unutrašnjeg motiva za integracije. Jer, iako je svojevremeno, ilustrujući na sebi svojstven način bit opredeljenja za EU, Vučić istakao da ne želi da „naša deca budu najgladnija u regionu“, ima li ikoga ko može biti siguran da ova vlast nije sposobna da, bez ikakve odgovornosti, obnoć „promeni ploču“ i počne da uverava građane da ni ta dečja glad nije baš tako strašna?

Dakle, u tom istorijskom kontekstu premijersko mesto u vladi Srbije zauzima Ana Brnabić, uz političku superviziju Ivice Dačića! Polazeći čak od pretpostavke najboljih namera i izvanrednih sposobnosti mandatarke, ekipica sa kojom veruje da nešto može da postigne upućuje nas na distancu, koja je sve drugo pre nego destruktivna, kako inače vole da imputiraju izvesni liberalni, ponešto šizofreni, malo pro/malo anti-vučićevski-anti-SNS krugovi. Kao građanin iz sve snage blanko želim svu sreću svakoj vladi Srbije u onom delu aktivnosti koji Srbiju (u odsustvu neke radikalne planetarne promene globalnog društva na bolje) vodi makar i kozjim stazama EU integracija, koje za sada, nažalost, više nisu garancija ničega, ali jesu šansa za makar nešto. A šta ćemo posle sa tim – qui vivra, verra!2

Peščanik.net, 27.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jun 27, 2017 8:28 pm

Smile Crkva u Hrvatskoj i Srbiji – koja ima veće privilegije

http://pescanik.net/crkva-u-hrvatskoj-i-srbiji-koja-ima-vece-privilegije/

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Jun 28, 2017 5:11 pm

Smile Istine i laži



Foto: ​The ​Guardian

Već na prvom koraku Ana Brnabić uzela je stvari u svoje ruke i suprotstavila se predsedniku države. Ona je očito namerila da raskrinka privid i ogoli istinu. Naravno, u tome ne ide do kraja i ne izgovara stvari eksplicitno. Ali njeni politički gestovi su rečiti. Takvu političku hrabrost niko od nje nije očekivao. Na inauguraciji br. 2, predsednik države bacao je pogled u budućnost i preko provalija. Njegove reči bile su mostovi pomirenja sa susedima. Par dana kasnije, Ana Brnabić je predlogom da Aleksandar Vulin bude novi ministar vojske ispod svakog tog mosta podmetnula dinamit. Drugim rečima, poručila je susednim državama da širom otvore oči i budu neprekidno na oprezu.

Zadužiti Aleksandra Vulina za oružane snage Srbije ravno je objavi rata susedima. Na kojoj god funkciji da je bio ranije, Vulin se afirmisao pre svega kao osoba za sejanje mržnje. Brnabić ga je konačno postavila na mesto odakle s reči može preći na dela. Vulin već dugo pokazuje sklonost ka uniformi – istina, ne sivomaslinastoj, nego crnoj. Sećamo ga se u crnim, do grla zakopčanim košuljama strogog, vojničkog kroja, ili u istoj takvoj crnoj jakni, kako obilazi izbegličke kampove kao da vrši inspekciju kasarni. Setićemo ga se i kako u sličnoj odeći sa nekadašnjih stratišta šalje osvetničke poruke „našim“ istorijskim neprijateljima. Privlače ga takva memorijalna mesta i sklon je da za sebe i žrtve nekadašnjih masovnih zločina bezobzirno koristi zamenicu u prvom licu množine – „mi“.

Kao šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju, dosetio se – a ministarstvo prosvete mu je te 2014. spremno izašlo u susret, da bi to od 2015. postalo i deo redovne nastave – da u domaće škole uvede Dan sećanja na martovski pogrom na Kosovu i Metohiji. Vulin 2015: „Nije mržnja bila slučajna i nasumična, bila je planska i ostala je nekažnjena, baš kao što su veliki, oklopni moćni transporteri najvećih armija na svetu u nekom čudnom mimohodu, u tišini prolazili pored zapaljene Bogorodice Ljeviške“. I dalje Vulin: „21.000 do zuba naoružanih, obučenih i spremnih vojnika najvećih armija sveta nije bilo dovoljno da od 51.000 raspomamljenih i gnevnih ljudi, zaštiti 4.100 Srba“. Da bi završio: „Koliko stotina hiljada vojnika je trebalo izvesti da bi 4.100 Srba dočekalo još jedan, pa još jedan Božić u svojoj crkvi?“ Dočekao je konačno priliku da sam odgovori na svoje pitanje.

Brnabić je dobro postupila. Zašto bi susedi Srbije živeli u zabludi, zavedeni lažljivim jezikom predsednika republike. Nova vlada, sa Brnabić na čelu, neće graditi mostove, ona će ih dizati u vazduh, šta god o tome govorio predsednik republike. Postavivši Vulina na mesto ministra vojske, Brnabić je otklonila svaku sumnju i isterala stvari na čistac, bar kada je reč o politici Srbije prema zemljama u okruženju.

Kao svaka vešta političarka, Brnabić je odmah poslala i drugu poruku. Ako je prva ratnohuškačka, druga je na naopak način ipak umirujuća, barem za susede. Pošto je Vulina poslala iz resora za rad i socijalna pitanja tamo gde mu je mesto, dosadašnjeg ministra vojske Zorana Đorđevića postavila je da zameni Vulina. Tako smo dobili još jednu istinu. Vlada Ane Brnabić tretiraće vojsku onako kako joj – po realnom stanju u kome se nalazi – i priliči: kao socijalni slučaj. Zato je i moguće i lako da ministar vojske i ministar za socijalna pitanja zamene mesta. Dok je njen prethodnik na mestu predsednika vlade gledao da to sakrije, Brnabić to javno pokazuje. Važi, naravno, i obrnuto. Osobe koje polažu pravo na socijalnu pomoć Vulin je tretirao kao vojsku besplatne radne snage. Vojnički strogo, on im je stavio do znanja da mogu da računaju na socijalnu pomoć samo ako izvršavaju njegova naređenja i ispunjavaju nezakonitu radnu obavezu. Slično će, ne treba u to sumnjati, Vulin raditi i sa pravim vojnicima. Kao što je i Đorđević u ministarstvu vojske stekao neophodno iskustvo za rad sa korisnicima socijalne pomoći.

Ako se po jutru dan poznaje, mogli bismo da zaključimo da Srbija sa Anom Brnabić za sobom ostavlja vreme laži i ulazi u vreme istine. Bivši predsednik vlade, sadašnji predsednik republike, reći će da on sa tim nema nikakav problem, da sve to vidi kao jedan kontinuitet, a da mu je nešto i zasmetalo, verovatno bi to prećutao. Mi mu, naravno, sve verujemo.

Peščanik.net, 28.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Jun 28, 2017 5:55 pm

Smile Gaće, odbrana, znoj i suze



Foto: Slavica Miletić

Nemajući druga posla, neki tabloidi su uočili da je Nada Macura na onaj veliki prijem došla u crvenim gaćama. Dobro, gospođica može da se odeva u prozirnim slojevima po sopstvenom ukusu, crveno jeste na radost, ali navedeno tabloidno istraživanje svečanog donjeg veša medijske zvezde posrnule srpske medicine, jeste vrsta modne i svake druge pakosti. Da se nagovesti kako u inauguraciji (ako se to još tako zove), nije bilo dovoljno željenog glamura i novoaristokratske elegancije. Nego da je to bilo samo obilno prosipanje aromatičnog balkanskog znoja uz po koju gostujuću kapljicu, i pregrejani susret neumornih srpskih skorojevića. Bilo je i suza. Videli smo stariju damu koja ronza pred uzbudljivim prizorom uznesenja.

No ipak, pobednik nad svima ima pravo da slavi kako mu se prohte, po svom ukusu, ma kakav on bio. Naprosto, da radi šta hoće i kad god to poželi. Videli smo siloviti dolazak nove kaste koja nastaje iz lumpenproleterske provincijalne elite. Čuli smo da se Dačić manuo reke i prešao na nebeska tela. Umesto „Miljacke“ odjaukao je „O sole mio“. Mnogi od onih koji su napadno ljubili novog predsednika i razdragano mešali svoj znoj sa njegovim, do samo pre par godina beznadežno su cedili mlako pivo ispred palanačkih bakalnica. Palata „Srbija“ je bila idealno mesto za promociju tih posebnih ljudi u novu srpsku elitu, pa smo tako dobili ono što nam pripada. To su oni koji će nam pokazati šta smo mi kojima ne beše dato da budemo među izabranima. A ipak, bila je privilegija ne biti pozvan tamo.

No ova vlast drži do svoje radoholičarske forme, pa ispada da je ona estetska katastrofa od prijema bila samo mali predah, neophodna doza radosti za udarnike vladajuće grupacije. Još se licitira sa brojem važnih gostiju, uz takmičarsku ambiciju sa velikim Titovim pogrebom. Zanimljiva je ta paralela pobedničkog pirovanja sa sahranom, prijema sa oproštajem, ali svako brojanje gostiju, od krsne slave do parastosa, neizbežno je balkansko atavističko nasleđe.

Svi Titovi visoki gosti, zajedno sa domaćinom, davno su mrtvi i postali, svaki u svom državničkom dometu, deo istorije. Ovde istorija, po ko zna koji put, tek počinje.

Srpski premijer je izgubio izvršnu vlast, mada se misli da je dobio apsolutnu. Ali tek mu valja da isproba i uspostavi sve poluge moći. Izgleda kao da mu u tom naumu ništa ne stoji na putu, jer je već simbolički izvršio „transfer vlasti“ u predsednički kabinet. Moguće je da je za koju oktavu „spustio ton“: ima par nedelja kako nije javno galamio na novinare ili saradnike, ali ne zna se dokle će ga to držati.

Možda je već uspostavio osećanje željene nadmoći, pa će sve ono što ga nervira i obično dovodi do besa posmatrati sa više filozofskog mira. Da dokaže sebi i nama kako više ne želi vlast, već nešto mnogo više: da je kontroliše. Ima idealnu poziciju za to, ali i mogućnost za pristojnu reviziju svoje (dosadašnje) vladarske nepristojnosti.

Neko je rekao kako bi izbor Ane Brnabić za premijerku bio savršen, „samo da nije njegov“. Imam razumevanja za poimanje ove jednako grube koliko i suptilne igre oko vlasti, mada se Brnabić zamera da nema izborni legitimitet. To bi mogla da bude njena upotrebna vrednost za premijera, ali moguće je da predsednik države zaboravlja jednu okolnost: nova premijerka je tehnokrata a ne političar, a samim tim i funkcionalista. Ne verujem puno u takav rasplet, ali šta bi se, na primer, dogodilo, ako nova šefica srpske vlade, već na samom početku njegovog i njenog mandata, objasni šefu države šta je njegov posao, ako po navici silovito zabasa iz reprezentativne u izvršnu vlast?

Bio bi to logičan otpor svevlašću i svođenje ovakvog Vučića na onakvog Nikolića, što mu po ustavu i pripada, pre nego što ga promeni. Ali sumnja u takav, inače logičan stav nove premijerke, dolazi već iz same najave ministarskih imena. Skoro sve ostaje isto: socijalisti su namireni, podela ministarskih resora je Vučićeva. Jer ko bi osim njega, lišenog bilo kakvog smisla za humor, predložio (odredio) Vulina za ministra odbrane?

Taj resor je inače prostor za urnebesne kadrovske eksperimente, pa je Dinkićev izbor, Prvoslav Davinić, pazario od Izraela čitav satelit. Na tom mestu su se oprobali brojni opasni diletanti i neznalice pokušavajući da od ministarstva vojske stvore svoj fantazmagorični zabran i praveći neizmerne štete.

Na tom mestu Vučić je jedno vreme držao i sebe, dok je dužnost premijera obavljao vokalni solista Ivica Dačić. A onda je došao Bratislav Gašić, neuporedivi proizvođač glupih poduhvata i izjava, pa Zoran Đorđević, osrednji službenik koji je uvek išao dva koraka ispred premijera u tehnološkom i socijalnom razaranju sistema odbrane.

Šta bi tamo radio Aleksandar Vulin, strateg sistema u kome primaoci socijalne pomoći moraju na državni kuluk da bi tu pomoć dobili? Najbolje bi bilo da ne radi ništa, kako bi šteta bila manja, ali će nas ta srećna okolnost ipak mimoići. Ko bi sprečio Vulina da svoje zamisli o tome kuda ide odbrana zemlje iznosi agresivno, ubedljivo i nesuvislo. O toj sferi on naravno nema pojma, ali nema ni o radu, zapošljavanju, socijalnoj politici, penzionom i invalidskom osiguranju. On je isti onaj mislilac, tvorac antologijske izjave da „država daje penzije, pa može i da ih uzme“.

Niko, dakle, nije pokazao više nerazumnog militarizma u obavljanju civilne dužnosti od Vulina, što ga je svakako i preporučilo za ministra vojnog. On ima običaj da rasipa na sebe a manično škrtari na drugima, pa se već strahuje da srpskoj vojsci tek sledi vrhunski asketizam.

Ljudi koji ne poznaju narav srpskih vlasti, već su proglasili Vulina „rusofilom“ na čelu vojske. On jeste bio u svađi sa čitavim zapadom, grdio ambasadore i vršio istragu neprijatelja. Moguće je da mu nova funkcija donese osećanje moći kakvu je zamišljao još u krilu Mire Marković. Ali Vulin se ne pita ni za šta, čak ni za štetu koju nanosi državi. Ništa se u šizofrenoj spoljnoj politici Srbije neće menjati. Pa ni u posustalom sistemu odbrane, jer je odavno svejedno ko to vodi: Aleksandar Vulin ili Zmaj od Šipova.

Peščanik.net, 28.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Jun 28, 2017 6:15 pm

Smile Zna se ko ovde voli da krade



Foto: Predrag Trokicić

Prošle nedelje nas je iznenadila vest da Gradska čistoća u Novom Sadu namerava da uvede čuvare kontejnera i da su ovaj posao vredan skoro 6 miliona dinara dobile dve privatne firme. Razlog za uvođenje ovog fizičko-tehničkog obezbeđenja su nesavesni građani koji nanose štetu kontejnerima i kradu đubre koje Novosađani odlažu u za to predviđene kontejnere. Kako su naveli nadležni, tu „u prvom redu govorimo o sakupljačima sekundarnih sirovina, koji osim što odnose ambalažni otpad koji građani savesno sakupljaju i odlažu u sklopu projekta primarne separacije, što takođe predstavlja veliku štetu, kradu poklopce, razvaljuju kontejnere, lome poklopce, seku džakove u podzemnim kontejnerima“. Ubrzo su stigle i prve reakcije – nekoliko tekstova u medijima i Apel za odbranu dostojanstva i prava na rad sakupljača sekundarnih sirovina. Nakon svega, čini se da se ipak polako mirimo sa uvođenjem čuvara kontejnera.

Ukoliko ovu vest pogledamo iz ugla preovlađujućeg odnosa prema siromašnima i opšteg nedostatka solidarnosti u našem društvu, ne bi trebalo da smo iznenađeni. Uvođenje čuvara kontejnera nam jasno pokazuje nameru da se siromaštvo kriminalizuje, a ljudi koji žive na ivici egzistencije isteraju još dalje na marginu, kako svojim siromaštvom ne bi narušavali fin i pristojan gradski život. S druge strane, ova novina kojom nas je počastila Gradska čistoća u Novom Sadu deo je opšteg evropskog trenda koji odavno kriminalizuje siromaštvo i pronalazi načine da spreči najsiromašnije da narušavaju ono što se tako neutralno naziva komunalnim redom.

Ako je moguće otići korak dalje od onoga o čemu je u svom tekstu „Paraziti i komunalci“ pisao Stefan Aleksić pre skoro godinu dana, kada je lepo primetio da je „centralna uloga komunalne policije izgleda… da omogući da se klasni nered (siromaštvo i siromašni) identifikuje kao komunalni nered“, Gradska čistoća je upravo načinila taj korak. Plaćanje privatnih kompanija za čuvanje kontejnera šalje nam dvostruku poruku. S jedne strane, i pored sveopšte štednje Gradska čistoća izdvaja dodatni novac za čuvanje kontejnera i poručuje: „Gledajte, vaših šest miliona dinara mora da se potroši na zaštitu od ove pošasti, ljudi koji kradu đubre i lome kante“. S druge strane, nadležni za upravljanje otpadom u Novom Sadu nam pokazuju da lako troše dodatni novac za poslove koji su već plaćeni iz budžeta i koje treba da obavlja komunalna policija.

Pa dobro, šta je tu zaista sporno? Da li treba da dozvolimo da se đubre krade iz kontejnera?

Problem je upravo u samom tom pitanju. Gradska čistoća u Novom Sadu nam je pokazala da živimo u društvu u kome se bavimo pitanjem da li treba dozvoliti odnošenje smeća sakupljačima, dok se istovremeno ne bavimo pitanjem kako smo dozvolili da bilo ko u Srbiji mora da se bavi ovim poslom da bi sebi obezbedio minimum egzistencije.

Podsetimo se, preko 70% sakupljača sekundarnih sirovina su Romi – najugroženiji od najugroženijih građana ove zemlje. Da bi sebi i članovima svoje porodice obezbedili puko preživljavanje oni prelaze između 30 i 50 kilometara i rade prosečno 11 sati dnevno, formalno su nezaposleni i nemaju drugih primanja osim socijalne pomoći koja je odavno nedovoljna za preživljavanje u Republici Srbiji. Životni vek sakupljača sekundardnih sirovina je znatno kraći od prosečnog životnog veka nesakupljača i iznosi samo 46 godina,1 a za kilogram papira koji prodaju dobijaju od 1,5 do 4 dinara. Važno je napomenuti i da se socijalna pomoć u Srbiji, kada se radi o radno sposobnim korisnicima, prima samo 9 meseci u toku godine i da je njena osnovica, prema informacijama nadležnog ministarstva od kraja prošle godine 7.946 dinara. Tu spada i davno zaboravljeno pitanje prinudnog rada kome ćemo, u nedostatku odgovora Ustavnog suda, uskoro slaviti treći rođendan. U takvoj situaciji, jedini izlaz najsiromašnijima upravo je uključivanje u cirkularnu ekonomiju, gde se „krađom“ stvaraju nove vrednosti i značajno umanjuje količina otpada koji se u Srbiji odlaže i ne reciklira.

Ali vratimo se na zaštitu životne sredine, koja nam može osvetliti pitanje našeg odnosa prema drugima i prema sistemu u kome živimo. U skoro zaboravljenom slučaju trovanja zapadne Srbije, čiji je zagađivač napušteni rudnik Stolice u vlasništvu Miroslava Bogićevića, nadležni organi Republike Srbije nisu uveli čuvare jalovišta da spreče ispuštanje teških metala u reke. Upravo suprotno, prvo su prali ruke od ovog pitanja da bi na kraju problem konačno počeo da se rešava novcem Evropske unije i Vlade Japana.

Tu je zapravo i poenta odnosa prema siromašnima koju nam je ilustrovala novosadska Gradska čistoća. Nejednaka primena propisa u zavisnosti od ekonomske, političke i društvene moći onih na koje se propisi primenjuju je više nego očigledna. Još i pre čuvene rečenice Bate Stojkovića u filmu „Ko to tamo peva“ znali smo za koga se uvek govori da voli da krade. I koga u ovoj zemlji sistem uvek nepogrešivo „pesniči“.

Peščanik.net, 28.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Jul 21, 2017 4:04 pm

Smile Beleške o socijalnom radu



Foto: Predrag Trokicić

Najskoriji primeri nasilja izazvali su različite reakcije zaposlenih u socijalnoj zaštiti. U medijima i na socijalnim mrežama su se pojavila podsećanja na rizike i uslove rada u socijalnoj zaštiti, ukazivanja na sistemske manjkavosti ove službe, saopštenja ministra koja pokazuju raskorak između donosioca odluka i stanja na terenu itd. Oglasio se i bivši ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike, kome je očigledno laknulo jer se nasilje dogodilo po završetku njegovog mandata.1

Ovaj tekst je nastao kao reakcija na pokušaje spinovanja od strane nadležnih, ali i iz potrebe da se u kratkoj analizi reakcija stručne javnosti ukaže na stare i manje vidljive boljke socijalnog rada i socijalne politike u Srbiji. Potrebno je zapitati se kako smo došli dovde i da li je reakcija nadležnih odgovarajuća. U tom smislu, ne treba nasedati na priče o neumitnoj sudbini i na zamene teza, jer važno je postaviti pitanje o trafici čak i dok Hilandar gori.

Socijalna sfera obiluje paradoksima i logično je da i profesija koja u svom nazivu ima „društvo“ pati od njih. Socijalni radnici bi trebalo da se neprekidno pitaju o granici između brige i kontrole, ili za koga tačno oni rade: za državu/elitu/muškarce ili za građane/siromašne/manjine? Ova dilema je izvor neprekidne krize identiteta ove profesije, ali i prilika za samospoznaju i kreativnost socijalnih radnika. Legitimitet socijalnom radu kao profesiji daje borba protiv socijalne nepravde. U izvorne mandate socijalnog rada spada kritička refleksija o strukturalnim uzrocima opresije i na njoj zasnovana akcija.2 S tim u vezi važno je prepoznati da, kada su društvene dinamike u pitanju, empatija sama po sebi često ima anestetičko dejstvo.3 Bez kritičke svesti, jasnog fokusa na odnose moći u društvu i aktivističkog refleksa socijalni rad je nepotpun, gubi svoju osnovanost i postaje oruđe u rukama moćnika. Bez volje da menjaju društvo, socijalnim radnicima ostaje neugodna misija „da čuvaju društveno dno tu gde jeste, daleko od pogleda, i da budu dežurni krivci kada nešto pođe po zlu“ (Smith, 2008).

Stanje u centrima za socijalni rad je odavno jako loše. Pritom se ne misli samo na nedostatak kadrova, resursa i stručnosti, jer ovo je samo delimičan odgovor na pitanje zašto su se dva nedavna ubistva dogodila baš u centrima za socijalni rad. Zbog odsustva zaštitnih mehanizama, ovakva mesta su „bezbedna“ za sprovođenje nasilja. Predstavnici vlasti su najavili da će se to promeniti. Bolje ikad nego nikad. Važno je da vidimo širu sliku i da se podsetimo da su problemi socijalne zaštite u Srbiji znatno dublji i da se ne iscrpljuju pojedinačnim aktima nasilja.

Prvo, potrebno je znati da su centri za socijalni rad, i pored svih dobrih namera aktera socijalne zaštite, ipak deo lanca državne kontrole, pogotovo kontrole nižih slojeva društva. Oni su institucije koje ne primenjuju fizičku silu, već operišu sa onim što je Fuko nazvao meka moć: kontrola kroz brigu i podršku. Ovo je generalna primedba ne samo socijalnom radu, već i svim sličnim profesijama, koja je povezana sa već navedenim paradoksima. Za izlazak iz ove situacije ne postoje gotova rešenja; ona čak mogu biti i štetna.4

Drugo i konkretnije, zbog kidanja veza između sistema socijalne zaštite i srpske realnosti koju odlikuju siromaštvo i nezaposlenost, gubitka perspektive i konfuznih poruka nosilaca vlasti, centri za socijalni rad su prepoznati kao mesta u kojima apstraktan sistem vlasti poprima opipljive oblike i postaje dostupan za simboličke i konkretne akte otpora demoralisanog građanstva. Pritom želim da ukažem na rastući jaz između potreba stanovništva i mandata ovih državnih ustanova. Diskurs koji već dugo postoji u socijalnoj zaštiti, u trenucima krize kao što je ova nameće teme zaštite socijalnih radnika ne samo od počinilaca nasilja, već i od ostalih socijalnih „slučajeva“: siromašnih, nezaposlenih…

U poslednjih 20-ak godina, socijalni radnici u Srbiji su protestovali nekoliko puta, ali samo zbog finansijskih i materijalnih uslova rada.5 Profesija se prelako pomirila sa rastućom pauperizacijom, prekarijatizacijom i degradacijom prava na dostojanstveni rad (na primer sprovođenje Uredbe o merama socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći, štetne odredbe Zakona o radu i slično).6 Teško je socijalne radnike u Srbiji zamisliti kako kreću stopama kolega iz Britanije i izlaze na ulice u znak solidarnosti sa svojim klijentima. Ova profesija je primetno odsutna i u tekućoj krizi sa tražiocima azila i migrantima.

Šta je razlog ove situacije? Možda loš obrazovni kurikulum? Simptomatično je da u najprestižnijoj ustanovi za obrazovanje socijalnih radnika, Fakultetu političkih nauka, još uvek postoji predmet koji se zove Socijalna patologija, iako su delovi tog silabusa i ranije bili predmet opravdane kritike javnosti. Deo razloga je možda u neoliberalnoj dekonstrukciji mehanizama društvene solidarnosti. Možda su razlozi za letargiju u socijalnoj zaštiti korupcija, partokratija i nestručnost.7 O napredovanju u službi i građenju karijere retko ko razmišlja – važno je naći bilo kakav posao. A možda je uzrok to što se socijani radnici nikada ne zapitaju da li je pristanak na rad u ovako teškim uslovima, kada su napori unapred osuđeni na propast – čin predaje i izdaja klijenata.

Bilo kako bilo, utvrđivanje individualne odgovornosti je svakako potrebno. Ako su procena i postupanje bili loši, odgovorni bi trebalo da budu sankcionisani. Ali to neće rešiti krizu. Potrebna je reforma obrazovanja socijalnih radnika u smeru razvoja kritičkog mišljenja i anti-opresivne prakse. Potrebna je i jasna poruka o nepoželjnosti nasilja (ako može Mali, zašto ne mogu i ja). Potrebni su i bolji zakoni koji će se primenjivati. Ako pogledamo Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji je nedavno stupio na snagu, videćemo da on ne daje odgovor na pitanje šta raditi sa počiniocima nasilja za vreme zatvorske kazne i posle izlaska iz zatvora. Dalje, ne postoji sukob interesa socijalnih radnika i radnika u nevladinim organizacijama ili nezavisnim državnim organima, koji „ne znaju kako je raditi u centrima za socijalni rad“. Kolege iz nevladinog sektora često ukazuju na ono što bi sami socijalni radnici trebalo da uvide, a to je da je stanje ljudskih prava u Srbiji veoma loše.

Na kraju treba reći da nema sukoba između socijalnih radnika i njihovih klijenata. Nama socijalnim radnicima možda je potrebno i podsećanje da je socijalni rad poziv, a ne samo profesija, i da se za svoje dostojanstvo socijalni radnici moraju izboriti sami. To im neće dati ni nosioci vlasti, ni kapital, koji se očigledno rukovode nekom drugom logikom. Takođe, potrebno je da se podsetimo da su naše sudbine neraskidivo povezane sa sudbinama onih sa kojima radimo. Ukoliko to ne uvidimo, nastavićemo da tavorimo u paradigmi „socijale“, areni borbe socijalnih radnika i klijenata, dok vlast sprovodi svoj business as usual.

Reference

Foucault, M. (1991) ‘Questions of method.’ In: Burchell, G., Gordon, C. and Miller, P. (Eds.) The Foucault Effect Chicago: University of Chicago Press. pp. 73-86.

Smith, R. (2008) Social work and power. Palgrave.

Autor je socijalni radnik iz Užica.

Peščanik.net, 18.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Jul 21, 2017 5:41 pm

Smile Lažni doktori protiv stvarnih žena



Foto: Ivana Karić

Koautor ovog teksta je Rastislav Dinić.

Dok pišemo ovaj tekst, na društvenim mrežama je već otkriveno da je Petar Veličković, autor teksta „Protiv nasilja, ne protiv muškaraca ili žena“, objavljenog u Politici 18. jula 2017. fiktivna ličnost. Navodni autor potpisan je kao „forenzički psihijatar, sudski ekspert za poveravanje dece, iz Montreala u Kanadi“ (tekst je u međuvremenu uklonjen sa sajta Politike). Međutim, ni najtemeljnijom internet pretragom nije moguće pronaći osobu ovog imena i zanimanja, iz Kanade ili bilo koje druge zemlje. Ali ovo nije sve – fotografija navodnog autora lako se dâ razotkriti kao fotografija austrijskog glumca Andreasa Kaufmana. Dakle, imamo dobre razloge da sumnjamo da je potpisani autor teksta stvarna ličnost.

Ono što još uvek nije otkriveno, a što nam se čini od ključne važnosti za razumevanje ovog slučaja jeste da ovo nije prvi put da Politika objavljuje tekst verovatno potpisan imenom i funkcijom izmišljene ličnosti. Prethodni takav tekst bavi se skoro identičnom temom, pisan je sličnim stilom i kao da ga je pisala ista ruka. U pitanju je tekst „Nepravde feminističkog pravosuđa“ potpisan imenom Milovana B. Vučića, za koga se kaže da je „profesor univerziteta, psihoanalitički psihoterapeut i psihoanalitički supervizor, specijalista za dečju psihoanalizu, Los Anđeles, Kalifornija“. Kao i u slučaju „Petra Veličkovića“, ni najtemeljnija internet pretraga ne uspeva da pronađe osobu sa ovim imenom i kvalifikacijama. I opet, kao u slučaju „Petra Veličkovića“, internet pretraga pokazuje da je u pitanju sasvim druga osoba – ovoga puta najstariji čovek u Nemačkoj, Herman Donerman. Ono što je sasvim sigurno jeste da to nije fotografija „Milovana B. Vučića“, psihoanalitičkog terapeuta. Ovo nas opet navodi na pomisao da Milovan B. Vučić, psihoanalitički terapeut iz Los Anđelesa, zapravo ne postoji.

Ono što je posebno značajno je da se oba teksta bave navodnom infiltracijom „feminističke ideologije“ u srpsko pravosuđe, te nepravdama koje ono novodno čini prema muškarcima i deci. Još je značajnije primetiti da je hronološki prvi tekst, onaj „Milovana B. Vučića“, pisan direktno povodom slučaja Marije Mali i činjenice da je sud tada, uprkos postojanju tužbe za porodično nasilje, decu u brakorazvodnoj parnici dodelio ocu – gradonačelniku Beograda Siniši Malom.

Ne tvrdimo, ali imamo jake razloge da verujemo da su oba navedena teksta napisana od strane iste osobe. Ako je to tačno, uredništvo Politike je moralo biti upoznato sa nepostojanjem ovih autora, a možda i sa identitetom pravog autora. Ne tvrdimo, ali imamo dovoljno razloga za razumnu sumnju da su oba teksta povezana sa slučajem Siniše i Marije Mali.

Zahtevamo od uredništva Politike da odgovori da li je znalo da objavljuje tekstove potpisane imenima nepostojećih ljudi. Takođe zahtevamo da uredništvo Politike odgovori da li zna pravi identitet autora ovih članaka, kao i ko im je poslao te tekstove i možda im naložio da ih objave. I konačno, zahtevamo od Ane Brnabić, kao prve premijerke Srbije, da se izjasni o ovom surovom poigravanju životima žena žrtava nasilja, kao i o eventualnoj vezi ovog sa slučajem Siniše i Marije Mali.

Peščanik.net, 19.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Jul 21, 2017 6:18 pm

Smile Dramatično poboljšanje



Foto: Ivana Karić

„Ekonomska situacija u Srbiji se dramatično popravila od usvajanja ekonomskog programa“ koji podržava MMF stendbaj sporazumom.

Tako ocenjuje MMF u najnovijem saopštenju. Šta se bitno (dramatično) popravilo? Za MMF uvek je reč o makroekonomskoj stabilnosti. Gde je pre svega važno stanje u javnim finansijama, mada ne zbog njih samih već zbog mogućeg uticaja na platni bilans i na finansiranje stranog duga zemlje. Jer, pojednostavljeno govoreći, veća javna potrošnja, finansirana zaduživanjem, veći uvoz, i to uglavnom potrošne robe, verovatno ubrzanje inflacije, sporiji rast izvoza, rast stranog duga, eventualna potreba da se značajnije koriguje kurs, što poveća teret otplate stranog duga u dinarima, što sve može da vodi potrebi da se MMF pozove u pomoć, do čega je i došlo. Stendbaj programom se novac pozajmljuje zemlji da finansira strane obaveze ukoliko drugih izvora nema, uz uslov da troši manje, štedi više i izvozi više. MMF ceni da je to postignuto. Uz to, MMF ceni, a to će verovatno biti sadržaj analiza na osnovu koje je doneta ocena o uspehu programa koji se završava sa ovom godinom, da su troškovi prilagođavanja bili manji nego što se očekivalo, a posledice povoljnije nego što se predviđalo.

Ostaje pitanje održivosti. Za MMF, sa stanovišta mandata kojim se rukovodi, održivost nije u prvom planu. Jeste u smislu prethodne ocene, na osnovu koje se formuliše stendbaj program, da su kretanja u zemlji koja traži finansijsku pomoć neodrživa, ali program mera koji ima za cilj makroekonomsku stabilizaciju nema za cilj da ona, ta stabilizacija, kada bude dostignuta, bude i održiva. To prelazi u nadležnost Vlade, koja može da nastavi da koristi MMF kako bi imala dodatnu podršku za svoju privrednu politiku, ali MMF nema ni sredstva, a ni stručnost da uslovljava Vladu ili da je savetuje kako da reformiše svoju, ne samo privrednu, politiku i ustanove kako bi se ostvarena makroekonomska stabilnost održala, recimo srednjoročno posmatrano (tri do pet godina).

To ima za posledicu da stendbaj programi najčešće ne olakšavaju problem održivosti makroekonomske stabilnosti. Srbija, uostalom, nije lišena iskustva sa programima koji nisu sprovedeni ili koji nisu vodili trajnijoj stabilnosti jednom kada su bili okončani. Razlog za to jeste jednim delom u karakteru tih programa. Da bi se to videlo na primeru najnovijeg koji se završava sa visokom pozitivnom ocenom, ima smisla ukazati na njegove troškove i na preostale probleme privredne politike, koje taj program ostavlja u nasledstvo.

Srpski program je imao za cilj fiskalnu konsolidaciju, pre svega povećanjem poreza i smanjenjem javnih izdataka na plate i penzije. Da bi se dobila realnija slika onoga što je postignuto u javnim finansijama, možda nije rđavo porediti nivoe javne potrošnje i prihoda sa onima iz perioda pre 2008. godine. U periodu od 2009. do 2013. javni prihodi su u odnosu na BDP smanjeni, a rashodi su uglavnom ostali na istom nivou u odnosu na BDP. Razlika je, grubo rečeno, oko 3 procentnih poena (prihoda u odnosu na BDP). Rashodi su, što bi rekao MMF, dramatično povećani na nešto malo preko 48 odsto bruto domaćeg proizvoda. Programom iz 2015. rashodi su smanjeni i uglavnom su došli do nivoa gde su bili pre 2008, isto kao i prihodi.

Tako da su programom iz 2015. javne finansije uglavnom vraćene na udeo u bruto domaćem proizvodu koji su imale u periodu od nekoliko godina pre 2008. Razlika je u tome što je stopa rasta sada znatno niža nego u periodu pre 2008. MMF i većina komentatora porede stanje javnih finansija sa onim u periodu od 2009. do, recimo, 2012, a MMF ima u vidu i stanje od 2012. do 2014. Tako da se stiče utisak o značajnom preokretu. Ukoliko se, međutim, period posle 2009, pa i onaj posle 2012, uzmu kao krizni, iz spoljašnjih ili unutrašnjih razloga, nije lišeno smisla reći da nije došlo do strukturnih promena u javnim finansijama, ali jeste usporen rast privredne aktivnosti.

Ovo usporavanje moglo bi se bar delimično pripisati programu iz 2015, koji se završava sa ovom godinom. Nezavisno od toga, po prirodi ovakvih programa konsolidacija ili stabilizacija nisu samo stavljene ispred fiskalne reforme već i ispred strukturnih reformi. Štaviše, sam program nije uzeo u obzir, bar ne dovoljno, posledice krize od 2009, tako da je veoma spor proces finansijske konsolidacije, kako u privatnom tako još više u javnom sektoru. Uz to, smanjena je ne samo javna već i privatna potrošnja. Zapravo, najveći doprinos rastu, takvom kakav je ostvaren, može se pripisati rastu izvoza i usporenijem rastu uvoza.

Ovo sve može da predstavlja problem održivosti postignute makroekonomske stabilnosti. Jedan problem jeste pritisak da se povećaju plate i penzije kako bi se povećala potrošnja (ili kako bi se vratila na prethodni nivo), a drugi je da se povećaju sredstva budžetskih korisnika, recimo i zbog potrebe da se ulaže u praktično sve što je u nadležnosti ili u vlasništvu države. Ukoliko privredni rast ostane negde do tri odsto, to će biti veoma teško izvodljivo.

Tako da nije baš izvesno da je došlo do dramatične promene, a ostaje da se vidi hoće li postignuta makroekonomska stabilnost biti privremena ili održiva.

Novi magazin, 17.07.2017.

Peščanik.net, 19.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Jul 22, 2017 6:29 pm

Smile Štrajk protiv patriotizma



Foto: Predrag Trokicić

Kroz istoriju Srbije socijalno i nacionalno pitanje bili su tesno isprepletani, nekada suštinski a nekada samo mehanički, kroz razne kombinacije ideologema, opet nimalo slučajne. Međutim, sve do pojave komunističke levice, akcenat je bio na nacionalnom pitanju, kojem je demagoška ideja egalitarizma služila kao zgodni amortizer socijalnog nezadovoljstva, koje bi bilo opasan izazov permanentnoj nacionalnoj mobilizaciji. Socijalistička revolucija je u znatnoj meri promenila ovu perspektivu: nacionalno pitanje je rešeno dogovorom o jugoslovenskom državnom okviru, a radnik je postao središte angažovanosti sistema, koji je konceptom samoupravljanja postavio osnove jednoj novoj subjektivnosti radnog čoveka, koja je po svojoj zamisli u pogledu samoostvarenja pojedinca u društvu, njegove stvaralačke realizacije bila mnogo ambiciozniji koncept od liberalnog individualizma. Istorijski, tako ambiciozan projekt kao princip nije bio presedan: ni buržoaske revolucije nisu imale iza sebe stvarnog građanina u idealnotipskom obliku, pa takav nije mogao biti ni radni čovek i građanin samoupravnog socijalizma. Iz mnoštva razloga, od kojih su (samo) neki bili inherentni sistemu, kriza poretka rezultirala je poznatim ishodima, od kojih je jedan bio ponovna zamena mesta ideoloških, a time i stvarnih prioriteta: nacija ispred klase, „ješćemo korenje“, ali ćemo ujediniti Srpstvo. Od tog trenutka traje propadanje običnog čoveka, uz tek povremeno „hvatanje vazduha“, tek koliko da se preživi, više gladnog nego sitog, socijalno i zdravstveno zapuštenog i na svaki mogući način izmanipulisanog radnika bez klasne svesti, ali zato šovenski galvanizovanog, odnosno, kako mu je objašnjeno – konačno „nacionalno osvešćenog“.

Suštinu te uništavajuće ideološke formule koja prati ovo društvo od sloma socijalizma najbolje je nedavno izrazio aktuelni ministar rada Đorđević kada je pozvao radnike koji su u štrajku „da pokažu malo ljubavi za Srbiju“. Teško da se poziv radnicima mogao uputiti doslednije svemu onome što je ključ dominantnog ideološkog narativa: ljubav prema Srbiji se dokazuje spremnošću da se žrtvuju klasni interesi radnika, a to u stvarnosti znači – individualni interesi svakog radnog čoveka zarad lunetičarskog shvatanja patriotizma, kao slučajno vrlo lukrativnog za istaknute magove i vračeve ove bornirajuće pseudoreligije. Razume se, žrtvu podnosi izmanipulisana i na svaki način zloupotrebljena većina, dok je manjina povlašćenih istovremeno ne samo zaštićena, već i privilegovana kao nacionalna, patriotska elita koja definiše „nacionalni interes“ i zapoveda po vertikali naniže onima koji su „čuvari nacionalnih interesa“ en masse, gladni, osiromašeni, izopšteni i otuđeni, a u konačnoj konsekvenci te ideologije – tek puko topovsko meso.

Ta feudalno neosetljiva elita „nacionalnog interesa“ nepogrešivo trasira siguran put u bespuće čitavih generacija građana koji žive u Srbiji. Svojevremeno je taj tobožnji „nacionalni interes“ bio shvatan u ključu primitivnije varijante devetnaestovekovnog nacionalizma, isključivo kao interes etničkih Srba da njihova potkapacitirana „nacionalna elita“, tuđom krvlju i tuđim znojem, ostvari nešto što više niko ne može da kaže tačno šta je. U ime tog cilja prvosveštenici patriotizma slali su ljude da ubijaju druge i da sami budu ubijani. Novi maroderski patriotizam, sa istim akterima kao onaj iz devedesetih, umesto pod puščana zrna danas ih podvodi takozvanim investitorima, koji „investiraju“ tek nešto više od svoje dobre volje da nas za debele profite udostoje svog prisustva u ovoj zabataljenoj zemlji. Taj novi patriotizam starih patriota opet zahteva žrtvu od miliona ljudi, kojima ista zlikovačka parazitska elita, koja im je tako bestijalno upropaštavala život u prošlosti, danas besprizorno satire sadašnjost i bez trunke savesti ukida budućnost.

Takvom konceptu patriotizma najveći protivnik je kroz istoriju bio i do današnjeg dana ostao klasno prosvećeni radnik. Njega je bilo potrebno najpre „nacionalno prevaspitati“, kako bi potom sve njegovo bilo zloupotrebljeno: „nacionalizovana“ je njegova fabrika, njegova svest, njegov život. Razume se, eventualna emotivna vezanost za zavičaj, rodni grad, selo, naciju, etniju, zemlju koju čovek doživljava kao domovinu može biti i najčešće jeste izraz ne(o)spornih istorijskih, kulturoloških i civilizacijskih afiniteta. Ali je pogubno za svakog pojedinca da se te kulturne i civilizacijske datosti pretvore u zadatosti, kojima se žrtvuje svaki stvarni životni interes, pri čemu konkretni sadržaji tih zadatosti s vremenom postaju ne samo proizvoljni i magloviti, nego veoma često beznadežno defektni, kako u smislu potencijala za njihovo ostvarenje, tako i etički, pa nakon svega ostaju samo grobovi, beda i sramota…

Iz svega navedenog, nedvosmisleno sledi ključno pitanje, čije suštine moraju postati svesni oni na čiji se patriotizam tako besramno apeluje: do kada će „nacionalni interes“ biti tako drastično suprotstavljen životnim interesima radnog čoveka i kakav je, uostalom, taj partiotizam koji se dokazuje bilo besmislenim prolivanjem krvi, bilo odricanjem od hleba?

Peščanik.net, 20.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Jul 22, 2017 7:19 pm

Smile Jedna lista ne čini proleće



Foto: Ivana Karić

Sve češće se raspravlja o tome kako i „sučim“ opozicija da izađe na predstojeće beogradske (a verovatno i republičke) izbore. Ključno pitanje u tom kontekstu jeste da li opozicione partije treba da se ujedine i izađu sa jednom listom ili mogu da idu u više kolona. Odnosno, s prethodnim povezano, kakav izborni program, ili programe, opozicione partije treba da ponude građanima.

U potrazi za odgovorom na ta pitanja čini se nije loše poći od (makar ad hoc) analize rezultata ili bar nekih aspekata Vučićeve petogodišnje vladavine. Jer, nema sumnje da se za to vreme nakupilo puno stvari koje su kao dušu dale da budu iskorišćene u političkoj borbi „prsa u prsa“, što svaki izbori svakako jesu. Evo, već na prvu loptu ima ih bar tuce:

1. Afera helikopter (ministri vojske i zdravlja, Gašić i Lončar);
2. Afera Savamala (ministar policije i gradonačelnik Beograda, Stefanović i Mali);
3. Afera Beograd na vodi (Premijer Vučić);
4. Afera lažni doktorati (opet Stefanović i Mali);
5. Afera novinarke koje kleče (Gašić);
6. Afera Nataša Jeremić (Milenko Jovanov, potpredsednik SNS);
7. Afera foto safari (opet Lončar);
8. Afera oslikani voz (Vučić);
9. Afera kum (direktor EMS-a, Petrović);
10. Afera brat (Andrej);
11. Afera Jajinci (Vučić);
12. Afera krađa izbora (Vučić).

Možda nešto od toga može i da se odbaci, može sigurno nešto i da se doda, ali jasno je da materijala ima i previše.

Drugo što takođe odmah upada u oči – reč je o pre svega praktičnim, životnim stvarima. Ne krupnim političkim pitanjima i ideološkim dilemama. Pogotovo sa neokomunističkim parolama tipa „fabrike radnicima“ i „dole strani investitori“, čemu je sklon veliki deo levice (ali i, to je pravi „srpski paradoks“, desnice) neće biti sreće ni berićeta.

Vučić je, naime, svojom širokom šarenom koalicijom praktično obuhvatio čitav srpski stranački spektar. Kod njega su i evrofili i rusofili, i nacionalisti i socijalisti. Jednom rečju, i partizanovci i zvezdaši, kao najveći srpski opoziti.

U stvari, nisu zastupljeni jedino liberali, pa bi individualne slobode i vladavina prava, te čvrsto opredeljenje za EU i NATO mogli da čine opštu platformu sa koje bi se nastupalo, ali to nažalost nije mnogo izgledno. Zbog toga jedino što preostaje jeste „svođenje“ predizbone kampanje na gore pomenuta konkretna pitanja. Ali, takvo „strateško“ opredeljenje samo je nužan uslov da bi se pobedilo na izborima. Nije i dovoljan. Za pobedu je potrebno nešto mnogo važnije i teže – marketing, ma koliko nekima taj kapitalistički pojam bio oduran. Politički marketing, razume se. I to – direktni.

Drugim rečima, potrebno je da vašu ponudu predstavite kupcu, potrošaču, tj. glasaču. Da mu objasnite njene kvalitete i prednosti. „Naterati“ ga, tj. privoleti, da kupi baš vaš proizvod.

A baš ovde opozicija najviše „fali“, što bi rekli Dalmatinci. Kao što sam pisao ovde o tome odmah nakon predsedničkih izbora, „samo mlako“ je bila glavna karakteristika kampanje koju je u trci za predsednika Srbije vodila opozicija. Ne samo, međutim, da nije bilo dovoljno energije, nije bilo ni jasne ideje, ali ni, što je najvažnije, „spuštanja u narod“ i „rada sa masama“, kako su govorili stari komunisti. Tako da rezultat nije ni mogao biti bolji od onog koji je ostvaren. Upravo to, međutim, budi nadu, jer pokazuje da u biračkom telu postoji potencijal. Samo ga treba probuditi i iskoristiti.

U tom smislu, za razliku od predsedničkih izbora, jedna opoziciona lista nije imperativ. Naprotiv, može se reći da bi više partija (tj. relativno koherentnih koalicija), koje bi, svaka sa svojom specifičnom kritikom vlasti – sa gore sastavljenog (delimičnog) „menija“ – u skladu sa svojim opštim načelima, delovale „sinergetski“ i uspele da animiraju, odnosno na izbore motivišu veći broj građana. Što je treći (i neophodan) uslov za pobedu.

Dogodine, na proleće.

Peščanik.net, 20.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Jul 22, 2017 8:35 pm

Smile Odgovor ili odmazda



Foto: Predrag Trokicić

Način na koji država za sada odgovara na ubistva dve žene i jednog deteta u centrima za socijalni rad i zaštitu u Beogradu sastoji se iz tri očigledno pogrešna koraka: masovnih hapšenja, promašene medijske kampanje i poricanja da problem uopšte postoji.

1.

„Odlični rezultati policije i tužilaštva garantuju građanima da će Srbija biti sigurna zemlja“, izjavio je ministar policije. „Odlični rezultati“ odnose se na 360 + 213 osoba uhapšenih u jednoj sedmici, od nedelje (360) do četvrtka (213). Hapšenja u nedelju, 16. jula, dogodila su se posle ubistva dve žene i deteta u prostorijama centara za socijalni rad i zaštitu, praktično dakle pod okriljem države, koja se tako pokazala kao nesposobna da građanima, a građankama posebno garantuje sigurnost. Masovna hapšenja sad treba da potisnu iz svesti građana tu sliku realnosti golog nasilja u kome žive. Sećamo se, naravno, i ranijih masovnih hapšenja koja, jasno to vidimo, nisu sprečila nova ubistva. Sećamo se i izjava bivšeg predsednika vlade, koji je posle prošlogodišnjeg masakra u Žitištu, a i tada je u osnovi bila reč o partnerskom nasilju, najavio da će država brutalnom silom odgovoriti na nasilje i time zapravo samo potpirio postojeće nasilničke porive.

2.

Nije stvar samo u tome da ova vlast nije u stanju da reši problem nasilja – ne menja na stvari da li je reč o partnerskom, ekonomskom ili političkom nasilju. Ona, naprosto, ne želi da ga reši. Umesto rešavanja problema, ovoj vlasti je cilj – zastrašivanje. U toj politici zastrašivanja, masovna hapšenja samo su jedan element. Drugi, podmukliji, sastoji se od pretnji potencijalnim žrtvama. Te pretnje se opet šalju preko jednog režimskog medija – Politike. I u tom smislu jasne su veze sa devedesetima: kao onda, Politika i danas stoji na raspolaganju (istom) režimu da se označi „neprijatelj“ i opravda nasilje nad njim. Ovaj put, pak, „neprijatelj“ dolazi iz naših redova: to su sve one žene koje tobože provociraju svoje partnere i zloupotrebljavaju decu da bi im naudile. Poruka je nedvosmislena: budite pokorne, ne opirite se nasilju, jer država ne može, a i ne želi da vas štiti. Stoga, kad god se s vrha vlasti uputi poruka da niko nije jači od države, treba je razumeti kao poziv da se prihvati postojeće (loše) stanje ili će uslediti – odmazda.

3.

Konačno, imamo i treći element u ovoj politici zastrašivanja i pretnji odmazdom – poricanje. Primer za poricanje upravo je dala nova predsednica vlade – prva žena i lezbejka na čelu Srbije. „Otvoreno sam gej celog svog života i nikada nisam imala problem u Srbiji“ – izgovoriće Ana Brnabić u intervjuu za CNN. To je njen komentar na primedbu da je neobično da jedna žena i lezbejka bude predsednica vlade u konzervativnoj Srbiji. Iz tog komentara bi se moglo zaključiti da je u Srbiji i kada je reč o ženama i kada je reč o gej osobama sve u redu. „Verujem da Srbija nije toliko konzervativna i homofobična“, objašnjava Brnabić, i dodaje – „naravno, ima prostora za promene i ima ljudi koji još veruju da to nije ok i da nije deo srpske tradicije i srpskih vrednosti“. Brnabić verovatno ne laže kada kaže da kao lezbejka nikada nije imala problem u Srbiji, ali kakve to veze ima sa bilo čim, izuzev sa njenim ličnim iskustvom? Da li je njeno lično iskustvo dovoljno da se izbrišu druga tragična iskustva žena i gej osoba u Srbiji?

***

Brnabić praktično tvrdi – u Srbiji nema problema ni za žene ni za gej osobe, a ključni argument joj je njeno iskustvo. Njen stav može da se predstavi i u obliku pitanja: ako sam ja kao žena i lezbejka na čelu vlade, kako iko može da kaže da u Srbiji žene i gej osobe imaju problem zato što su žene ili gej? Ali, to što ona kaže svodi se u stvari na jednu drugu, samo na prvi pogled banalnu tvrdnju – za mene u Srbiji nema problema, a problemi drugih (žena, gej osoba) ne tiču me se. I time se krug nasilja zatvara. To je jedan celovit i poguban odgovor države na nedavna ubistva dve žene i deteta. Masovna hapšenja treba da odvuku pažnju od problema i stvore utisak da vlasti drže stvari pod kontrolom. Mediji šalju preteće poruke žrtvama i drže ih odgovornima za nasilje koje trpe, čime ujedno i opravdavaju same nasilnike. A sa vrha države šalje se poruka da problem u stvari ne postoji. Do novog ubistva.

Peščanik.net, 21.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Jul 23, 2017 4:25 pm

Smile Sve se vrti oko plata



Foto: Ivana Karić

Posle nedavnog odlaska Misije MMF-a iz Beograda, nakon sedme revizije sporazuma sa Srbijom, ostala su otvorena bar dva krupna pitanja: da li će posle isteka tekućeg aranžmana, februara iduće godine, Vlada Srbije zatražiti zaključivanje novog sporazuma “iz predostrožnosti” za godine koje slede i da li će Bord MMF-a prihvatiti neku značajniju korekciju plata u državnim službama do kraja godine ili se projekcija povećanja plata može očekivati tek u budžetu za 2018. godinu?

Prvo pitanje praktično je otvorila premijerka Ana Brnabić, koja je u intervjuu Blumbergu natuknula da će se razmotriti pitanje nekog novog sporazuma sa MMF-om, ali da se na takav aranžman neće ići ukoliko bi on gušio politiku privrednog rasta Srbije. Možda je upravo zbog toga na završnoj pres konferenciji u Beogradu, posle sedme revizije, Džejms Ruf, šef misije, rekao da je na vlastima Srbije da odluče hoće li ili neće novi aranžman i tome mudro dodao da “ukoliko bude novog programa, on bi morao jasno biti fokusiran na rast”. Istom prilikom je ministar finansija Dušan Vujović “ublažio” premijerkinu najavu prekida saradnje sa MMF-om uopštenom formulom da će Srbija sa ovom institucijom nastaviti “profesionalnu saradnju”, ali je “pitanje u kojoj formi”.

Zanimljivo, doskorašnji član Fiskalnog saveta Srbije i kandidat za produženje mandata u ovoj instituciji Vladimir Vučković (u intervjuu Politici, 16. jula) nije krio da je zagovornik zaključivanja novog aranžmana sa MMF-om “jer je u periodima kad nismo imali program dolazilo do pogoršanja”, te da se “Fond kod nas pokazao korisnim”. On je pri tome odbacio i sve floskule o MMF-u kao instituciji koja dođe i naređuje Srbiji šta treba da radi.

Uz opasnost koju nosi svaka simplifikacija, moglo bi se reći da se u pozadini ove dileme da li ići ili ne ići na novi aranžman sa MMF-om, krije nekoliko bitnih koncepcijskih razlika između onih koji smatraju da se ne sme dalje ići s politikom restrikcija potrošnje, ne samo iz političkih nego i iz ekonomskih razloga, to jest onih koji misle da se privredni rast ne može održati i ubrzati ukoliko plate ne povuku tražnju naviše, te onih, na drugoj strani, koji upozoravaju da se stroga fiskalna konsolidacija mora održati, ali da ona ne može dati brze rezultate na planu standarda i povećanja plata. U tom pravcu Vučković čak otvoreno kaže da ukoliko u narednom periodu budemo imali godišnji privredni rast od četiri odsto, tek u narednih pet godina možemo stići do prosečne plate od 500 evra. Istina, Vučković izgleda dozvoljava potrebu da se nešto povećaju plate državnoj administraciji koja nije participirala u poslednja dva (minimalna) povećanja.

Na drugoj strani, ako se to tako može reći, vidimo ocenu Ivana Nikolića, urednika MAT-a, koji je rekao da je preporučljivo da Vlada dopusti rast plata u javnom sektoru do kraja godine “jer izvor postoji, a trenutno plate nisu podsticaj rastu proizvodnje” (Danas, 7. jula).

Možda nategnuto deluje utisak da se u Srbiji uvek i pre svega radi o platama, te njihovom uticaju na politiku privrednog rasta. Videćemo kojem će se modelu politike potrošnje ili “kontinuitetu” štednje prikloniti premijerka Ana Brnabić.

Novi magazin, 21.07.2017.

Peščanik.net, 21.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Jul 23, 2017 6:58 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jul 24, 2017 4:33 pm

Smile Vladine organizacije



Foto: Slavica Miletić
Može li se Politika diskreditovati više nego što je to učinio njen kolegijum u saopštenju „Pokušaji diskreditacije Politike“? Pošto je otkriveno da su barem dva teksta u Politici objavljena pod lažnim imenima i titulama, i s lažnim foto-portretima autora, a očito s namerom da se ispod krinke navodne kompetencije plasiraju ženomrzački stavovi, kolegijum Politike je sastavio objašnjenje koje dodatno kompromituje ovu novinu.
Kolegijum insinuira da se Politika našla na udaru nevladinih organizacija i „društvenih mreža“ („Politika radi po zakonima Republike Srbije i zato joj neće suditi ni presuđivati nevladine organizacije i društvene mreže“ – gordo se oglasio kolegijum, propustivši da objasni kako se to „društvene mreže“ ispostavljaju kao akteri bilo kakve radnje), te da je upravo ta novina najveća žrtva podmuklih napada: „Tako se bez ikakve sumnje može reći da je Politika ta koja je u ovom slučaju najviše oštećena i prevarena, kao i, naravno, naši čitaoci.“
Sama prevara, pak, smatra kolegijum, sastoji se u sledećem:
„Naime, pogrešili smo što nismo detaljno proverili identitet autora koji se putem elektronske pošte lažno predstavio kao forenzički psihijatar iz kanadskog grada Montreala, doktor Petar Veličković, čiji je tekst objavljen u rubrici Pogledi 18. jula ove godine. Budući da nije postojao razlog da sumnjamo u identitet čoveka koji nam se predstavio kao ekspert, tim pre što u novijoj istoriji srpskog novinarstva ovakva prevara nije zabeležena, objavili smo tekst lažnog doktora koji nam je poslao i ’svoju’, a kako se kasnije ispostavilo, fotografiju izvesnog nemačkog glumca Andreasa Kaufmana… Pokazalo se zatim da ovo nije bio jedini napad takve vrste na našu medijsku kuću, jer se identičan udar dogodio i početkom maja, tada pod identitetom izvesnog Milovana B. Vučića iz Los Anđelesa.“
Pored toga što se Politika našla „žrtvom“ napada za napadom, šta još možemo da zaključimo iz saopštenja kolegijuma? Prvo, da kolegijum smatra da je jedino sporno lažno autorstvo objavljenih tekstova. Ali, kritičari Politike ponajmanje se bave dokazivanjem autorstva; za njih je pre svega sporan ženomrzački sadržaj lažno potpisanih tekstova. O tome kolegijum nema šta da kaže, iz čega mogu slediti najmanje dva izvoda: ili se objavljeni tekstovi uklapaju u urednički koncept Politike, zbog čega se novina opravdano našla na meti kritike; ili Politika nema urednički koncept i objavljuje šta god da neko pošalje redakciji, bez ikakve provere sadržaja i identiteta autora.
Posmatrano sa strane, ne zna se šta je po redakciju gore od te dve opcije. Uz sve to, treba skrenuti pažnju i na to da je obrazac saopštenja sasvim u skladu sa obrascima tekstova zbog kojih se Politika opravdano našla na „udaru“. U spornim tekstovima nasilnici se opravdavaju, a žrtve predstavljaju kao odgovorne za nasilje. Objavivši te tekstove, Politika se stavila na stranu nasilnika, da bi u sledećem koraku sebe, a ne žene o kojima je bila reč u tekstovima, predstavila kao najveću žrtvu. Pored ovog, još jedan obrazac primetan je u saopštenju. Umesto izvinjenja, kritičarima se implicitno preti tužbom, a sud se proglašava jedinim relevantnim mestom za dalji razgovor.
Tako se jedna dnevna novina, koja se zaklinje u svoju slobodarsku tradiciji i kao takva čak traži privilegovani status pod skutom države, predstavlja kao instrument za gušenje javnog mnjenja i kritičke rasprave. A ako smo sve to možda pogrešno shvatili, kolegijum bi u nekom narednom saopštenju, u pokušaju da odbaci prigovore, mogao da objasni da li se ženomrzački stavovi iz lažno potpisanih tekstova slučajno ili namerno poklapaju sa ženomrzačkim stavovima iz tekstova stvarno postojećih autora. Takođe bi mogao da objasni i da li je reč o pukoj koincidenciji ili promišljenoj uredničkoj politici to što se prvi od dva sporna teksta našao u Politici upravo u vreme kada je bio aktuelan spor između supružnika Mali (uz pretnju otkrivanja istine o rušenjima u Savamali), sa naopakim stavovima koji drže stranu Siniši Malom, gradonačelniku Beograda.
Ako je reč o koincidenciji i podmetanju, onda bi kolegijumu trebalo sugerisati da „napadače“ na Politiku ne traže među nevladinim organizacijama i „društvenim mrežama“, nego upravo u vladinim ili paravladinim telima, jer bi se moglo pokazati da im je te tekstove podmetnuo neko blizak vlastima.

Peščanik.net, 21.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jul 24, 2017 5:46 pm

Smile Ko to gleda u tuđe dvorište?



Foto: Predrag Trokicić
Začuđenost komentarom predstavnice Autonomnog ženskog centra (AŽC), izgubila se posle par dana. Iz pamfleta predstavnice, punog tenzije i besa, zapravo izvire neznanje o nadležnostima sindikata. I pokušaj zamene teza. Što jeste dobra taktika za neznanje.
Ako se pogleda čl. 2 st. 2 Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, videće se da se zakon ne primenjuje pri obavljanju vojne službe i obavljanju policijskih poslova zaštite i spasavanja. To su službe u kojima poslodavac nije u obavezi da sprovodi i unapređuje bezbednost i zdravlje na radu, za lica koja učestvuju u radnom procesu, kao i za lica koja se zateknu u radnoj okolini. Zašto je ovo važno? Zato što za one službe i specifične poslove spasavanja, bezbednosti, procena bezbednosti, pa i bavljenje prekršajima i krivičnim delima pomenuti zakon ne važi.
Pričaćemo o jednom od osnovnih ljudskih prava. Pravom na rad i iz njega izvedenih prava, prava na bezbednost na radu i prava na dostojanstvo ličnosti iz rada.
Ustav Srbije spominje pravo na bezbedne i zdrave uslove rada. Zakon o radu koristi termin bezbednost i zaštita života i zdravlja na radu. Potpuno je jasno da zaposleni u centrima za socijalni rad nemaju ništa od navedenih prava. A naročito od kada su im „oktroisani“ poslovi zaštite od nasilja u porodici. Ubijali su stručne radnike u centrima za socijalni rad, na radnom mestu i pre „dobijanja“ ovih poslova. Ti poslovi su samo kap koja već dugo preliva čašu.
Uzgred da pomenemo da i Ustav Srbije i Zakon o radu spominju, kao deo prava izvedenih iz prava na rad – i dostojanstvo sopstvene ličnosti (Ustav), odnosno zaštitu ličnog integriteta (Zakon).
Kada će zaposleni u socijalnoj zaštiti i centrima za socijalni rad dostići ove standarde? Da, to treba poslodavac da obezbedi zaposlenima.
Potpuno se slažemo sa konstatacijom predstavnice AŽC da zaposleni u centrima za socijalni rad rade i poslove koje ne bi trebalo da rade, da se već 20 i više godina unazad smanjuje broj zaposlenih stručnih radnika, a da se istovremeno povećava broj prava i usluga za građane. Sada ih ima oko 190. Inače u centrima za socijalni rad radi oko 3.000 zaposlenih. Od tog broja stručnih radnika ima oko 2.400. U celoj Srbiji. Koliko ima korisnika prava i usluga socijalne zaštite možete saznati u statističkom godišnjem izveštaju.
Status službe je nizak, slažemo se, na mesta rukovodećih ljudi se postavljaju partijski aparatčici ili lica iz porodica, donatora i sponzora partija iz koalicije na vlasti. I sa tim se slažemo. Neutralnih i nezavisnih, a kvalitetnih zaposlenih iz struke nema na rukovodećim mestima u sistemu.
Međutim, sa konstatacijom da sve navedeno nije opravdanje za pad kvaliteta se ne slažemo. Sve navedeno je uzrok pada kvaliteta. Da bismo podigli kvalitet moramo rešiti uzrok njegovog pada. A posle ćemo pričati o svemu drugom. Pričaćemo i o nasilju nad zaposlenima u centru za socijalni rad. Pričaćemo i o nasilju u porodici.
Želimo da uverimo predstavnicu AŽC da će UGS Nezavisnost i svi granski sindikati iz porodice Nezavisnost, iskoristiti sva zakonska sredstva da zaštite prava zaposlenih, a što i jeste osnovna karakteristika sindikata Nezavisnost.
Iskoristićemo priliku da informišemo javnost da su poverenici Granskog sindikata zdravstva i socijalne zaštite Nezavisnost (GS ZSZ Nezavisnost), unazad 15 godina napisali više stotina tekstova svih vrsta, kojima su obaveštavali premijere i ministre, državne sekretare i pomoćnike ministara zadužene za socijalnu zaštitu, o katastrofalnom stanju u sistemu.
Zašto bi se sindikati iz porodice Nezavisnost bavili događajima i zločinima po Srbiji ?
Radi informacije da kažemo da se u centrima za socijalni rad po Srbiji pod raznim vrstama pritisaka poslodavaca u radno vreme rade poslovi socijalne zaštite lokalne samouprave, iako ti poslovi po Zakonu o socijalnoj zaštiti, u čl. 122. st. 2, treba da se rade posle radnog vremena. Ti poslovi čine oko 55 procenata svih poslova u centrima za socijalni rad. Inspekcija rada po ovom pitanju ne reaguje. Ipak je inspekcija rada organizacioni deo ministarstva rada. Apsurd do apsurda.
Slažemo se da je potrebno „izmestiti“ poslove zaštite od nasilja u porodici iz centara za socijalni rad, u specijalizovane organizacije, čime bi se bavili od organa starateljstva nezavisni timovi stručnjaka.
Druge navode predstavnice AŽC ne želimo da komentarišemo.
Na sastanak održan 17.7.2017. između ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, sa predstavnicima sistema socijalne zaštite i sindikata, nije pozvan predstavnik GS ZSZ Nezavisnost, iako se radi o jednom od dva reprezentativna sindikata u Republici Srbiji. Ostavićemo vam da pogodite zašto.
Inače zaposleni u centrima za socijalni rad u Srbiji jako dobro znaju šta žele da rade: to su oni poslovi na kojima im nisu ugroženi životi i zdravlje. Na taj izbor imaju sva prava ovog Sveta.

Dragoslav Pantić
član GO UGS Nezavisnost
predsednik RO GS ZSZ Nezavisnost

Peščanik.net, 22.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jul 24, 2017 5:49 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jul 24, 2017 6:29 pm

Smile Samo tetki lek



Foto: Predrag Trokicić
Ko je davio novinare na inauguraciji? Niko. Kako niko, kad se na slici lepo vidi kako ih dave? Nisu ih davili, samo su ih sklonili. Zašto? Da ne naprave incident. Kakav incident mogu da naprave novinari? Može neko da ih napadne pa da oni to objave. I zato su ih davili? Jesu, mislim, nisu ih davili, samo sklonili. Ko? Pa, zvanično obezbeđenje. Kako zvanično obezbeđenje kad je Krik utvrdio da su iz mafijaškog klana Saleta Mutavog? Nisu. Nisu? Pa, to kažem, nisu zvanično obezbeđenje.
Tako je, otprilike, izgledalo objašnjenje vlasti. Kao čuvena replika u Balkan ekspresu. I kao toliko puta do sada: Kako ste mogli ovo da kažete? Gnusna je laž da sam to rekao. Kako laž kad postoji snimak? To je izvađeno iz konteksta. Pa, koji je kontekst? Kontekst je da vi gajite ličnu mržnju prema meni. Kakve veze ima mržnja ako je tačno da ste rekli? Pa, ima, jer sad ne mislim tako, samo magarac ne menja mišljenje.
A kad tako može vlast, mogu i njoj podređeni mediji: Ovo je skandal. Mislite, skandal je to što ste objavili ove ženomrzačke tekstove? Ne, skandal je što društvene mreže bruje o tome da su autori lažno potpisani. Pa, zar nisu? Jesu, ali to nam je namešteno, poslali su nam lažne fotografije. Ali, zar oni nisu i lažni stručnjaci? Jesu, ali kako smo mogli da znamo, ne možemo sve da proveravamo. A kako su tviteraši mogli da provere? Zato smo ih i prijavili tužilaštvu. Tviteraše? Ne, nepoznate počinioce. Šta su uradili? Hakovali nam novine. Kako može neko da hakuje ono što štampate? Dobro, nije hakovanje, ali jeste kriminalni napad. Kako vas napadaju? Pa, na društvenim mrežama.
Ili, drugi primer: Taj tabloid je reketaški. Kako znate? Pa radili smo u njemu. Znači i vi ste se bavili reketiranjem? Ne, nismo reketirali, samo smo pisali šta nam se kaže. Dakle, klevetali i ucenjivali? Jesmo, ali ne za naš groš. Nego za čiji? Pa, za vlasnikov. I šta ste onda uradili? Osnovali svoje tabloide i počeli da radimo za svoj groš.
I tako dalje i tako dalje. Poverenik ima ogromnu platu. Zar mu plata nije ista kao poslanicima? Nije, mnogo je veća. Zar ne piše ovde da je ista? Možda i piše, ali je Ombudsman imao baš ogromnu platu. Pa, hoćete li je smanjiti sada kad ste izabrali novog ombudsmana? M-m-m, samo tetki da odnesem lek pa ću…

Peščanik.net, 24.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jul 25, 2017 6:13 pm

Smile Zamračena subvencija lideru inovativne rasvete



Zumtobel
http://www.zumtobel.com/com-en/index.html

Početkom ove godine tadašnji predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić najavio je dolazak austrijskog investitora, firme Cumtobel u Niš. U aprilu je Transparentnost Srbija, u okviru istraživanja o subvencijama stranim investitorima, od Komisije za kontrolu državne pomoći dobila odgovor da im nije prijavljena državna pomoć, odnosno subvencija za Cumtobel. U julu, kako prenosi Dojče vele, poslovodstvo Cumtobela tvrdi da od Srbije dobija 8 miliona evra podsticaja.

Vučić je pre 7 meseci najavljivao da će Cumtobel biti „motor razvoja, prenosilac najsavremenijih tehnologija, pokretač inovacija, ozbiljan partner univerzitetima“. Za sada, međutim, možemo da pročitamo da nisu stručnjaci sa univerziteta bili ono što je opredelilo rukovodstvo da investira u Srbiji, već: „dovoljno radne snage, jer je nezaposlenost u Nišu oko 30 odsto, niske zarade, dobra infrastruktura i logistika i činjenica da Vlada Srbije daje 8 miliona evra podsticaja“. Kako je objašnjeno, 70 odsto komponenti će u Niš stizati iz Austrije, a na jugu Srbije će se sklapati, za šta „u prvoj fazi“ treba da bude zaposleno 150 radnika.

Malobrojni mediji koji su preneli ovo otkriće Dojče vele iz lokalnih austrijskih novina naglašavaju računicu da bi ovaj iznos subvencije uz ovaj broj novozaposlenih značio da je podsticaj 53.333 evra po radniku, te da bi to bilo dovoljno za troškove radne snage za 10 godina.

Srpski propisi predviđaju da investitori koji dobiju subvencije moraju da isplaćuju plate koje su najmanje 20% veće od minimalne. Malo preciznija računica pokazuje da bi 8 miliona bilo dovoljno za 12-ogodišnje troškove plata. U bruto iznosu, sa svim doprinosima. Naravno, takav podsticaj, koji ne bi predviđao i značajne direktne investicije ne bi bio dozvoljen, jer se prilikom utvrđivanja dozvoljenosti uzima u obzir iznos subvencije u odnosu na ulaganje, pri čemu ulaganje može biti direktna investicija ili troškovi plata u dvogodišnjem periodu po dostizanju pune zaposlenosti predviđene ugovorom. Čak i uz činjenicu da o dozvoljenosti, nakon što se Komisija za kontrolu državne pomoći hibernirala, odlučuje onaj ko je daje, ovakav „faul“ nije za očekivati. Treba se podsetiti i da je Vučić u tom januarskom obraćanju Nišu i Srbiji (reč je o „Pismu Nišlijama“ objavljenom na sajtu Vlade Srbije) najavio 30 miliona evra investicija Cumtobela.

Međutim, šta piše u ugovoru koji je, kako se čini, u međuvremenu zaključen, ne znamo. Ne znamo, pored ostalog, i zbor toga što je Komisija za kontrolu državne pomoći u februaru odlučila da se ne bavi svojim poslom i da ne razmatra dozvoljenost subvencija koje se daju u skladu sa Zakonom o ulaganjima i Uredbom o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija, čak ni u slučaju kada te subvencije nisu date na konkursu, već direktno kao podsticaji za „ulaganja od posebnog značaja“. Do tada su odluke Komisije, u kojima su se navodili najvažniji delovi ugovora, objavljivane na sajtu Komisije. Mogli smo bar da saznamo osnovne podatke: da je subvencija data, da vidimo koliko će biti zaposlenih (pa i po „fazama“ ako treba), kolika su predviđena ulaganja, koji su rokovi. Potom smo mogli da tražimo sve dokumente od Vlade i Ministarstva privrede. Sada tumaramo u mraku, možemo nasumice da tražimo od Ministarstva privrede podatak „ima li novih subvencija“ ili da čekamo da nam (ako žele) političari ispričaju svoju verziju i da nam, ako žele, odgovore na zahtev za pristup informacijama.

Niški zvaničnici najavili su za sledeći petak polaganje kamena temeljca za Cumtobelovu fabriku. Biće to nova prilika da nam političari prepričaju šta u ugovoru piše i da nam oslikaju budućnost osvetljenu inovativnim sistemima rasvete. Bilo bi važno da uz te izjave, najave i obećanja konačno dobijemo i dokumente. Makar za Cumtobel, ako nema vremena da se uredi stranica na kojoj bi bili podaci o svim investitorima koji dobijaju subvencije i dokazi da oni ispunjavaju svoje obaveze. Naime, posle objavljivanja istraživanja o subvencijama i kontroli državne pomoći, Transparentnost Srbija uputila je pismo ministru privrede i predložila mu konkretne mere za unapređenje transparentnosti. Ubrzo potom imali smo i sastanak sa predstavnicima ministarstva. Sada čekamo. I pažljivo čitamo austrijske lokalne novine, umesto sajtova Komisije za kontrolu državne pomoći i Ministarstva privrede.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 24.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jul 25, 2017 7:11 pm

Smile Ana Brnabić – Jovanka Orleanka



Foto: Predrag Trokicić

Kada je neka ženska osoba prva u nečemu što je, u određenom kontekstu, dominantno maskulino polje, među ograničenim brojem mogućih istorijskih analogija, zabavne komparacije radi, nameće se, na primer, ličnost Jovanke Orleanke. Ova heroina iz prve polovine 15. veka, prva je žena u istoriji Francuske koja se proslavila baveći se, za ono vreme, ekskluzivno muškim aktivnostima, kao što su vrlo krvave ratne igre. Osim što se borila rame uz rame sa francuskim riterima, Jovanka je istovremeno bila osoba sa čudnim vizijama u kojima je od „više sile“ dobijala instrukcije kako da postupa, koja je videla što drugi ne vide i sa fanatičnom upornošću se zalagala za ono što su joj te vizije, navodno, sugerisale da radi. Svojom ogromnom harizmom pomogla je francuskom kralju Karlu VII da učvrsti svoju vlast. Kada je dospela u ruke neprijatelja kralj Karlo VII, kojeg je toliko zadužila, nije učinio ništa da je izbavi, pa je bila spaljena na lomači. Na kraju je dobila satisfakciju za svoju delatnost jer je proglašena za sveticu. Jovankina biografija je svojevrsno čudo prve polovine 15. stoleća.

Sa premijerkom Srbije stvari su, kao i kod svake druge analogije, samo donekle i uglavnom farsično slične. Najpre, Brnabić je u nečemu takođe prva: reč je o tome da je ona prva otvoreno homoseksualna osoba u istoriji Srbije koja se nalazi na premijerskom mestu. Samo ta činjenica je, po svojoj unikatnosti pa i čudnovatosti, savremeni ekvivalent osobenosti pojave Jovanke Orleanke, u njenom istorijskom kontekstu. Činjenica, pak, da je Ana Brnabić žena bila bi, zapravo, sasvim nedovoljna za tu unikatnost. Naime, rodna pripadnost ne bi je kvalifikovala za mantru koja je ovoj vlasti postala omiljena „žvaka za ludaka“, to jest da ona (vlast) vazda radi nešto „prvi put u istoriji“. Pošto ne pratim uzus da se jugoslovensko iskustvo ne uvažava, smatram da smo prvu ženu premijera već imali. Bila je to Milka Planinc, koja je obavljala funkciju predsednice Saveznog izvršnog veća (vlade) SFRJ od 1982. do 1986. (Pošto u taj vremenski raspon pada i godina mog rođenja, mogu da kažem, ne bez ponosa, da sam ovaj svet ugledao u jednoj zemlji u kojoj je pre trideset i više godina očito bilo moguće imati ženu za premijera, a danas se, zahvaljujući jednoj patološkoj regresivnoj istorijskoj evoluciji, to smatra malim čudom, kojeg ne bi ni bilo bez čudotvorca.)

Brnabić, kako se čini, deli sa Orleankom i sklonost ka fanatičnim, pa i infantilnim fiksacijama na određeni cilj: Jovanka je, rukovođena vizijom konačne francuske pobede u Stogodišnjem ratu, jurišala na neprijateljska utvrđenja, dok Brnabić, sa ništa manjom strašću, vođena vizijom digitalizacije, „juriša“ na tvrđavu birokratske papirologije. Dobro, u oba slučaja svaki uspeh zaslužuje pohvalu, nije to mala stvar, ali govoreći o premijerkinoj strasti da digitalizuje birokratiju, još uvek sklonu plajvazu i hartiji, teško da se slušalac može oteti primedbi da postoji, valjda, i nešto drugo čime se neko na premijerskoj funkciji bavi, osim digitalizacije?

Sledeća sličnost sa Orleankom je u tome što se i za Anu Brnabić govori da prati instruktažu neke „više sile“, premda ona sama, za razliku od Orleanke, to negira. Mutatis mutandis, već prema karakteru epohe, ondašnji zlobnici Orleanki nisu verovali da prima naloge „odozgo“, a ovi današnji, pak, ne veruju Brnabić da ih ne prima, pa je to nepoverenje jednih i drugih zlobnika takođe jedna strukturna sličnost. Pored toga, kao nekada Jovanka francuskom kralju, tako i Brnabić pomaže Vučiću u iznimno nezgodnoj političkoj situaciji u vezi sa novim premijerom koji, iz Vučićeve perspektive, nipošto nije smeo biti značajan politički štih. Tu mu je Brnabić došla zaista kao proviđenje.

Takođe, svojstvo i jedne i druge ličnosti o kojima je ovde reč su određena „iskopčavanja“ iz realnosti: Jovanka je tvrdila da vidi nešto što zapravo ne postoji, dok Brnabić tvrdi da ne vidi nešto što itekako postoji i što svojim poganim postojanjem – ironije li – samu činjenicu njenog obnašanja funkcije na koju je rukopoložena, čini tako čudnovatom. Ovde mislim na najnoviju izjavu premijerke, datu u intervjuu CNN-u: „Otvoreno sam gej celog svog života i nikada nisam imala problem u Srbiji“. Ako pođemo od elementarne pretpostavke da neka osoba govori ono što (veruje da) je istina, onda se njena izjava o sopstvenom iskustvu kao LGBT osobe teško može kvalifikovati drugačije nego kao raskid sa realnošću. Ne znam ništa o sadržaju privatnog života premijerke, niti me to, razume se, zanima. Ipak uspeo sam nekako da primetim da na račun homoseksualnih osoba uopšte, a to onda znači i na račun premijerke, u Srbiji neku javnu uvredu nije uputio bezmalo samo onaj ko nema pristup medijima, a što se tiče konkretno Brnabić ona sama je bila akter u bar nekoliko situacija koje su, najblaže kvalifikujući ono što se dešavalo, bile neprijatne, čini se i njoj samoj: pojava nekakve kontroverzne fotografije, nedostojni Martinović-Gojković cirkus u skupštini Srbije, salve primitivnih napada od strane nakostrešenih dverjana i ostalih profesionalnih homofoba, zaključno sa neglasanjem za vladu Srbije jednog člana vladajuće koalicije isključivo zbog toga što je Brnabić lezbejka. Možda Brnabić niko nije pretukao na ulici, uvaljao u katran i perje ili ošišao „na ćelavo“, ali zar mora baš nešto tako dramatično i ekstremno da se dogodi (a događa se drugima i to!) da bi bilo nazvano „problemom“?

Naravno, sasvim je moguće da nabrojana sopstvena iskustva Brnabić ne vidi kao probleme, ali to jednostavno nije način na koji uravnoteženi, društveno senzitivizirani pojedinac, vidi ovakve pojave. Nezavisno od seksualne orijentacije i ličnog iskustva, za svako elementarno socijalizovano i prosečno empatično ljudsko biće ovakve pojave su upravo – problemi. Moguće je, na kraju, da se Brnabić zapravo uhvatila u kolo šarolikog društva patriotičnih slikara-amatera, koji na silu boga hoće da „šire pozitivnu sliku o Srbiji u svetu“, a zapravo da lažu i mažu o postojanju tobožnje normalnosti čak i tamo gde je, nažalost, u ovoj zemlji nema ni od korova. U tom slučaju radi se o dramatično pogrešnom shvatanju odgovornosti prema zemlji, pri čemu providna neveštost i neubedljivost ovakve izjave deluje blamantno: „Ako već lažeš, laži okruglo, da se kotrlja“, kaže jedna vizantijska izreka.

Ovde se verovatno završavaju pouzdane analogije Brnabić i Orleanke i prelazi se u domen spekulacije. Najpre, iako za razliku od heroine iz 15. stoleća na sreću neće završiti na lomači, ne treba sumnjati da će i Brnabić na kraju biti napuštena od onih kojima je u jednom trenutku korisno poslužila. Ipak, iako je u priličnoj meri izvesno i da je crkva neće kanonizovati, satisfakcija neće izostati, jer je ona u savremenom svetu ipak drugačije prirode: umesto svetačkog oreola premijerku će krasiti, kada ubrzo ode sa te funkcije, profana ali lukrativna stavka u CV-ju da je bila na tako važnoj funkciji. To će sutra, negde u svetu biznisa, da joj obezbedi materijalno i hijerarhijski značajno bolju poziciju. Verovatno se u ovom cirkusu oko izbora Brnabić za premijera, kada su njeni motivi u pitanju, o tome jedino i radi. Jer, bez obzira što se svet biznisa doživljava kao surovo polje konkurencije i kompetentnosti, određeni simbolički kapitali imaju nekada nerazumno veliku ulogu, naročito na polju tzv. konsaltinga i lobiranja. U tom smislu, zanimljivo je koliko se visoko vrednuje takva stavka u CV-ju, bez obzira što se u stvarnosti možda radi o tipičnom apolitičnom aparatčiku, koji je od samog početka bio tek još jedan politički propalitet u najavi. Ali, ipak se odnekud našao na mestu ministra ili premijera jedne nesrećne zemlje i niko ne mari što se to dogodilo isključivo usled degenerativnih procesa koji tu zemlju pretvaraju u otelovljenje stereotipa o Ruritaniji, kao imaginarnog, grotesknog, a opet nažalost stvarno postojećeg toposa, koji postoji kao tužna parodija i negacija svega savremenoj civilizaciji svojstvenog.

I eto još jedne potvrde toliko puta ponavljanog Marksovog aforizma-amandmana na Hegelovu tezu o dvostrukoj pojavi istorijskih događaja i ličnosti. Taj aforizam-amandman glasi: „prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa“. Ovde možemo neskromno novelirati i Marksa: jedna takva individualna farsa može da bude istovremeno samo refleks sveopšte tragedije…

Peščanik.net, 25.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Jul 26, 2017 5:07 pm

Smile Pouke iz Izraela



Foto: Predrag Trokicić
I kada kaže „mi“, Aleksandar Vučić provocira podele i povlači linije razdora u političkoj zajednici na čijem se čelu našao. I kada poziva na mir, biće da Vučić u stvari misli na rat. I kada poziva na razgovor, Vučić zapravo vređa i diskvalifikuje svoje tobožnje potencijalne sagovornike. Jer, kada kaže „mi“, Vučić na kraju ipak misli samo na sebe: on je samom sebi jedini dostojan sagovornik, uprkos svim epohalnim greškama i promašenim procenama koje ne prestaje da pravi.
Posle autorskog teksta o potrebi da se jednom konačno reši „kosovsko pitanje“, Vučić je juče, valjda da bi objasnio šta je hteo da kaže u svom nemuštom članku, napravio i „unutrašnji“ intervju sam sa sobom (bilo je tužno gledati novinarku koja se donedavno uopšte nije bavila politikom kako pokušava da stvori makar privid razgovora). Očekivano, umesto objašnjenja dobili smo novi niz slabo povezanih misli i teško objašnjivih asocijativnih skokova. Šta god da smo mislili o prethodnom predsedniku republike, jedno je sigurno: on je, za razliku od sadašnjeg predsednika, povremeno umeo da nas ostavi na miru. Ovaj nas ne pušta.
Ali, hajde da za trenutak pretpostavimo da mu je zaista namera da sa mesta predsednika republike napravi taj veliki istorijski gest i dogovori mirovni aranžman sa kosovskim Albancima, odnosno između Srbije i Kosova. Sve i kada bi to iskreno želeo, on je poslednja osoba koja bi to trebalo da učini, jer nijedan dogovor koji on predloži i sklopi ne može biti održiv.
Takve krupne sporazume, koji treba da obavežu i naredne generacije, mogu sklapati samo legitimni predstavnici političkih zajednica u čije se ime pregovara. Vučić to nije iz nekoliko bitnih razloga. Sama njegova biografija već ga diskvalifikuje za pregovore o miru. Pritom, ne moramo se vraćati u devedesete; i njegova istorija iz dvehiljaditih je dovoljna da se odbace njegovi sadašnji pozivi na mir. U vezi sa tim na isti način stoje i biografije osoba koje je izabrao za svoje najbliže saradnike. Sve one dolaze iz istog radikalskog miljea i dele iste radikalske svetonazore.
Nadalje, on nije legitimni predstavnik političke zajednice u čije ime govori: njegov dolazak na mesto predsednika republike sastoji se od niza kršenja zakona i Ustava. Sama njegova kandidatura bila je protivzakonita. Izbori iz aprila 2017. nisu bili fer i pošteni. Konačno, postoje i ozbiljne sumnje da smo imali izbornu krađu, to jest da je režim falsifikovao jedan broj glasova da bi se proglasila Vučićeva pobeda u prvom krugu. To su sve razlozi na osnovu kojih će moći da se osporava svaki sporazum na kome će stajati Vučićev potpis kao predsednika republike.
Nadalje, dalekosežne odluke obavezujuće za političku zajednicu moraju se donositi na demokratski način, kako bi i oni koji su protiv njih na kraju pristali da ih poštuju. „Unutrašnji dijalog“ je sintagma koja u glavi Aleksandra Vučića stoji umesto demokratske rasprave i umnogome govori o tome kako on vidi svoje političke oponente. Dok ih jednom rukom poziva na razgovor, drugom ih diskvalifikuje i lišava poštovanja, obezvređujući njihove glasove. Očistivši tako politički prostor, Vučiću zaista i ne preostaje ništa drugo nego da povede unutrašnji dijalog sa samim sobom.
Nadalje, iako je pokazao da Ustav za njega ne predstavlja nikakvu smetnju (da je poštovao Ustav, ne bi ni pomislio da se kandiduje za predsednika), iz ugla kritičara dogovora sa kosovskim Albancima, taj isti Ustav biće dovoljna osnova da se izvan snage stavi svaki Vučićev sporazum sa Prištinom čim se za to ukaže prilika. To znači da bi prvo morao da se donese novi ustav da bi uopšte moglo da se pregovara sa Kosovom o novim aranžmanima. Donošenje ustava, baš kao i sklapanje obavezujućih sporazuma sa dalekosežnim posledicama, zahteva demokratsku proceduru, a to opet znači raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu, a onda i novih izbora pošto se ustav jednom donese. Drugim rečima, to je procedura koja od ustavotvoraca zahteva da se dobrovoljno odreknu moći koja im je u jednom trenutku poverena. Od Vučića se to nikako ne može očekivati.
Sve u svemu, kao što je prvo dao svoj veliki doprinos razbijanju Jugoslavije, da bi danas (bez ikakvog smisla) zagovarao njenu obnovu, Vučić se založio za mir sa Kosovom, pošto je sve uradio da taj mir u dogledno vreme bude nedostižan. Uz sve to, on je kao tobože izdajničku i plaćeničku naprosto izbrisao jaku demokratsku tradiciju koja se već decenijama zalaže za mirno rešavanje „kosovskog pitanja“, iako bi baš na tu tradiciju danas čvrsto mogla da se oslone nastojanja da se napravi pravedan dogovor s kosovskim Albancima. Bez te tradicije, pretvorni Vučić i Albancima i nama u Srbiji može ponuditi samo radikalski lažni mir. Što on u stvari i čini, kada se pozove na tradiciju izraelsko-palestinskih odnosa.
Od svih, to je valjda poslednji primer na koji bi se trebalo ugledati ako se zaista teži miru. Ali, to je upravo primer koji Vučiću ponajviše odgovara: razgovara se u nedogled, dok traje sukob, otimaju se teritorije i ljudi ginu. Sasvim slikovito, dok Vučić ovde navodno promoviše mir, njegov najbliži saradnik u svojstvu ministra vojske odlazi u posetu Izraelu i odatle nam poručuje: „Od Izraela imamo šta da naučimo“.

Peščanik.net, 25.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Jul 26, 2017 6:56 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 10 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu