Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 20 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 20 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
IV Kamp klasične muzike u Zaječaru 15-21 avgust
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Peščanik - analiza dnevnih događanja

Strana 3 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Jun 16, 2017 6:24 pm

Smile Savamalska inauguracija



Corax, 14. juni 2017, Danas

Možda će 31. maj 2017, dan inauguracije/intronizacije Aleksandra Vučića biti istorijski: dan kada je autoritarna vlast postala otvorena diktatura.

Jer, toga dana:

preteći je, na javnom skupu koji je organizovala politička stranka SNS, nastupila grupa ljudi (mahom) u crnom, ostavivši utisak dobre organizovanosti;

niko, za koga su ti ljudi pretpostavili da nije spontani ili organizovani obožavalac lika i dela inaugurisanog ili bar Partije, nije mogao biti pred Narodnom (sic!) skupštinom;

preteća grupa ljudi je primenila fizičku silu protiv građana – bili oni novinari ili ne;

grupu ljudi (mahom) u crnom očigledno su ignorisali (uniformisani) policajci, iako su dužni da na javnom prostoru štite građane od fizičkih napada, tj. da čuvaju javni red i mir;

neki od napada na novinare i na jednog građanina koji to nije, fotografisani su, poneke dnevne novine i aktivisti na društvenim mrežama fotografije su objavili, ljudi u crnom su prepoznati kao telohranitelji, da li inaugurisanog, da li Partije (pod uslovom da to nije jedno isto);

ljudi u crnom su postupali kao privatna – lična ili partijska parapolicijska formacija.

Među tzv. poslove privatnog obezbeđenja, pored brojnih drugih, spada i obezbeđenje lica i imovine na javnim skupovima (čl. 6. st. 1. tačka 2. Zakona o privatnom obezbeđenju, donetog 2013, izmenjenog i dopunjenog 2015. godine). Privatni redari mogu obezbeđivati javne skupove, ali tada su dužni da nose odeću koju Zakon o privatnom obezbeđenju neobično detaljno opisuje: oni moraju „biti u uniformi i opremljeni jednoobraznim jaknama ili prslucima sa svetloodbojnim trakama i natpisom „Redar“ i „Steward“ ili „Security“. Naši 31. maja nisu imali ni jakne ni svetloodbojne trake, a kamoli stjuardsku oznaku ili manire. Delili su, umesto bombona, šake oko vrata ili oko struka.

Da bi neko bio delatnik privatnog obezbeđenja mora ispuniti zakonske uslove (npr. državljanstvo Srbije, najmanje srednju stručnu spremu, psihofizičku sposobnost, položen stručni ispit, licencu – detaljnije u čl. 12. Zakona o privatnom obezbeđenju). Ispit se, dakako, polaže u Ministarstvu unutrašnjih poslova (čl. 14. st. 2. Zakona, a ono izdaje i licencu – čl. 15. Zakona). Budući da su neki od stjuarda identifikovani, prvo što se očekuje od Ministarstva unutrašnjih poslova jeste izveštaj o ispunjenju uslova i izdatim licencama.

Potom, stjuardi, za razliku od novinara ne mogu biti frilenseri: oni svoj posao smeju obavljati za pravna lica ili preduzetnike koji, opet, moraju imati posebnu licencu za delatnost privatnog obezbeđenja. Koje je to pravno lice, ili ko je taj preduzetnik za koga su 31. maja radili ljudi u crnom?

Ali tu nije kraj. Pravno lice ili preduzetnik licencirani za delatnost privatnog obezbeđenja, ako rade za određenog korisnika (pravno ili fizičko lice), moraju zaključiti ugovor u pismenoj formi. Sadržina ugovora je prilično detaljno uređena Zakonom o privatnom obezbeđenju, čl. 20. I ne samo to – obaveštenje o zaključenom ugovoru mora se dostaviti „nadležnoj policijskoj upravi“ u roku od osam dana. Da li je organizator javnog skupa – pravno lice SNS – sa nekim zaključilo ugovor i da li je obavestilo nadležnu policijsku upravu? Ili je pak sama SNS, a možda i njen predsednik neposredno „licenciran“ za delatnost privatnog obezbeđenja?

Još nije kraj. Jer spomenuti Zakon reguliše i način vršenja ove suptilne delatnosti. Opšti princip o tome kako se privatno obezbeđenje sprovodi, sadržan je u čl. 19. Verujem da ga valja doslovno citirati, iako posle 31. maja to zvuči samo cinično i nema nikakvu pravnu vrednost: „Poslovi privatnog obezbeđenja lica, imovine i poslovanja vrše se na način kojim se ne ometa rad državnih organa i ne narušava spokojstvo građana“. Zaista nas ostavljaju spokojnim fotografije dotičnog javnog skupa, sa španskim i srodnim kragnama. Ništa kao davljenje i prinudno odnošenje ne čini građane dostojanstvenim, mirnim, a naročito spokojnim. Uslov koji je ovde bio ispunjen jeste da sve ovo nasilje nije ometalo rad državnih organa, u ovom slučaju policije. Fotografisani uniformisani policajci su, ničim ometeni, okretali glave od uterivanja spokoja u odabrane građane. Otuda i naslov ovog teksta i neotklonjiva funkcionalna sličnost sa rušenjima u Savamali.

Ima toga još o načinu „vršenja poslova“. Na primer, čl. 22. st. 1. Zakona o privatnom obezbeđenju: „Izuzetno, poslovi fizičke zaštite lica (lično obezbeđenje) mogu se vršiti na javnom mestu i u neposrednoj blizini lica koje se obezbeđuje, na predlog organa državne uprave, organa jedinice lokalne samouprave, organizacija ili udruženja i fizičkih lica i uz saglasnost Ministarstva“. Radi se, naravno o Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ko je dao ovu izuzetnu saglasnost? Od koga je potekao predlog – od organa državne uprave, jedinice lokalne samouprave, od nekog udruženja, možda od nekog fizičkog lica, a onda kog?

Ima toga i još. Na primer, kad se sme upotrebiti fizička sila?

„Fizičku snagu službenik obezbeđenja može upotrebiti u obavljanju poslova obezbeđenja samo ako na drugi način ne može odbiti:

1) istovremeni neskrivljeni protivpravni napad kojim se ugrožava njegov život ili život lica koje obezbeđuje;

2) istovremeni neskrivljeni protivpravni napad usmeren na uništenje, oštećenje ili otuđenje imovine koju obezbeđuje.“

Kakav protivpravni, i to skrivljeni napad je izvršila, na primer, novinarka Lidija Valtner svojim mobilnim telefonom i čiji život je ugrozila tim istim aparatom?

Nije ovde rečeno ništa o stavovima Evropskog suda za ljudska prava o obavezama države prilikom obezbeđivanja javnih skupova. Nije spomenut ni Zakon o javnom okupljanju Srbije. A sve zajedno ima mnogo poučnih stavova i normi. Poučnih i obaveznih najpre za državu. Ali ova neće ništa da uči.

Ovo su samo neka od pitanja koja se moraju postaviti i na koja bi se morao dobiti odgovor, kada bi u ovoj državi vladalo pravo, a ne samovolja. Građanska je dužnost postaviti ih i nastojati da se dobije specifičan i suvisli odgovor. Mnogi građani i mediji su ova pitanja već postavili. Ali, ona se moraju postaviti ne samo u skladu sa medijskim, nego i sa drugim pravnim pravilima. Država u svojim raznim oblicima, kao i organizatori ovog skupa duguju odgovore.

Dosadašnji razvoj događaja, međutim, obećava najviše toliko da se fingira, možda i realizuje prekršajno kažnjavanje prepoznatih parapolicijskih nasilnika, uz eventualno disciplinsko kažnjavanje policajaca koji su okrenuli glave.

Prava pitanja, međutim, glase: ko je organizovao ili angažovao ove parapolicijske snage? Koliko ih ima i ko im izdaje naređenja? Zašto su one upotrebljene kad redovnom policijom faktički upravlja ministar i doktor Nebojša Stefanović, neporecivo lojalan glavnom obezbeđivanom fizičkom licu, a policijske snage u ovoj zemlji nikad nisu bile malobrojne? Zar redovna policija nije mogla obaviti taj zadatak? Ako ona nije bila dovoljna, treba podsetiti da Beograd ima još jednu preteću formaciju fizičke sile – komunalnu policiju. Nije li ni njena pomoć bila dovoljna? Milošević je poveo rat i izgubio ga, iako je imao faktičku kontrolu nad JNA, iako je imao paravojsku koju je eufemistički „legalizovao“ pod nazivom dobrovoljaca. Izgubio je rat, koji je navodno vodio u ime zaštite naroda. Šta će to izgubiti Vučić, uz svu legalnu policijsku silu i preteći prezentiranu privatnu/partijsku parapoliciju? Preostalo je da izgubi mir, ne samo unutrašnji – njega on već odavno nema – već običan svakodnevni građanski mir do koga građani, uprkos svemu, drže daleko više nego predsednik njihove države? Ali ono što je važnije i nije retoričko pitanje: šta će sve izgubiti građani Srbije u lažnom spokoju stabilnosti, koja je prazna parola, jer nema stabilnosti bez demokratije, vladavine prava i tog svakodnevnog građanskog mira?

Peščanik.net, 16.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Jun 16, 2017 6:33 pm

Smile Сaoпштење



Foto: Peščanik

Медијска кампања којом се омаловажава и деградира Одељење за историју и Филозофски факултет Универзитета у Београду наставак је неуспешне опструкције рада Одељења која је почела 2015. године, приликом избора управнице Одељења. Незадовољна организацијом избора која је изведена у складу с прописима, и заступајући став да је потребно изабрати проф. др Смиљу Марјановић Душанић која није имала подршку већине (за управницу је изабрана проф. др Данијела Стефановић тајним гласањем), група наставника, међу којима и доц. др Милош Ковић, проф. др Александар Фотић и проф. др Жарко Петковић, напустила је седницу и започела бојкот Већа Одељења, што се пренело и на већа Факултета. Организовани и континуирани бојкот седница Одељења за историју, о чему је била обавештена и инспекција Министарства просвете, угрожава наставни процес и интересе запослених и студената.

Опструкција већа Факултета довела је до вишемесечних кашњења у доношењу свих одлука, те су се у правном вакууму нашле и колеге са историје које су опструкцији допринеле, верујући да им се овакав правни проблем не може догодити. Међутим, догодио се. Истеком избора у наставничка звања истекли су им и уговори о раду. Тиме се отворило и питање њиховог радног статуса.

У јавности се креира погрешна слика да се ради о личном или политичком прогону појединих професора. Овим дописом желимо да јавност упознамо с прецизним подацима о статусу наставника Одељења за историју којима су истеком звања на која су бирани на одређено време истекли и уговори о раду.

1. Др Александру Фотићу (1960) је 9. децембра 2015. истекло звање ванредног професора, тиме и уговор о раду. Тадашњи декан, проф. др Милош Арсенијевић, му је, пред истицање свог мандата крајем септембра 2015, уручио правно неутемељени „анекс“ уговора, тако да је др Фотић наставио да ради, са свим последицама које могу из тога проистећи.

Упоредо с тим отворен је и конкурс за радно место ванредног професора за ужу научну област Општа историја новог века, на који се, поред др Фотића (трећи реизбор), јавила још једна кандидаткиња. У реферату који је потписала изабрана комисија констатовано је да кандидаткиња има већи број референци и испуњава кумулативан услов (за избор у доцента и ванредног професора истовремено), те је и предложена за избор у звање. Др Фотић је у каријери објавио само једну научну монографију 2000. године, и то докторску дисертацију одбрањену 1999, што према сада важећим прописима Филозофског факултета није довољно за избор у звање ванредног професора. Управо су покушаји да се поништи тај конкурс и довели до двогодишњих опструкција рада већа факултета. Читав конкурсни материјал доступан је на интернет страници Филозофског факултета.

2. Др Милош Ковић (1969) је у звању доцента од 2007. године. У децембру 2016, кад је коначно најавио излазак књиге која ја најважнији услов за напредовање, покренута је процедура за његово унапређење у звање ванредног професора. Међутим, због блокаде Факултета у којој је активно учествовао, истекли су му звање доцента (трећи изборни период) и уговор о раду што је у надлежности Управе и Опште службе ФФ. На седници Изборног већа 1. јуна 2017. године усвојен је предлог одлуке за избор у звање ванредног професора.

3. Др Жарку Петковићу (1967) је на седници Већа Одељења за историју децембра 2016. образована комисија за избор у звање (реизбор). У међувремену су му због опструкције Изборног већа, у којој је активно учествовао, истекли звање ванредног професора и уговор о раду. На седници Изборног већа 1. јуна 2017. године Веће је верификовало предложену комисију и донело одлуку о расписивању конкурса, чиме је покренута процедура избора.

Без жеље да улазимо у даљу полемику, и реагујући искључиво због претходно објављених тектова у Данасу, Вечерњим новостима, Печату и Политици, остајемо у уверењу да ће се, у сарадњи Факултета, Ректората и Министарства просвете, правни проблеми решити и да ће бити превазиђена изузетно опасна ситуација, у којој се медијском кампањом, петицијама и мотивисањем студената на блокаду Факултета свесно производи додатно расуло, као простор за ванинституционално деловање и остваривање партикуларних интереса.

Наставници Одељења за историју:

Проф. др Андрија Веселиновић, ред. професор
Проф. др Милош Јагодић, ред. професор
Проф. др Радош Љушић, ред. професор
Проф. др Синиша Мишић, ред. професор
Проф. др Радивој Радић, ред. професор
Проф. др Сузана Рајић, ред. професор
Проф. др Никола Самарџић, ред. професор
Проф. др Влада Станковић, ред. професор
Проф. др Данијела Стефановић, ред. професор
Проф. др Дубравка Стојановић, ред. професор
Проф. др Радина Вучетић, ван. професор
Проф. др Јелена Мргић, ван. професор
Проф. др Марко Шуица, ван. професор
Доц. др Чедомир Антић
Доц. др Харис Дајч
Доц. др Лариса Вилимоновић
Доц. др Јелена Рафаиловић
Доц. др Алексеј Тимофејев

Наставници Одељења за историју Филозофског факултета

Пешчаник.нет, 12.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Jun 16, 2017 7:49 pm

Smile Šta izbor Ane Brnabić za premijerku Srbije (ne) znači za LGBT zajednicu u Srbiji



Ana Brnabić

Nakon višemesečnih nagađanja, pregovaranja i natezanja oko svog naslednika, novi predsednik Srbije je napokon „prelomio”. I time zaista ispisao novu stranicu u istoriji srpske demokratije, i to ove manjkave, kakvom nas je The Economist okarakterisao u analizi za prošlu godinu. Nepunih godinu dana pošto je postala prva javno deklarisana LGBT osoba među ministrima srpske vlade, Ana Brnabić se našla na njenom čelu, čime je Srbija dobila prvog ženskog predsednika vlade i prvog autovanog LGBT premijera, našavši se u društvu sa Islandom, Irskom, Belgijom i Luksemburgom, jedinim državama koje su do sada imale LGBT premijere/ke.

Zaista zvuči impresivno naći se (barem jednom) u ovakvom društvu. Ali bila bi zabluda zbog toga Srbiju automatski svrstati među prvake u poštovanju ljudskih prava, konkretno prava LGBT osoba.

Iako su primećena poboljšanja u određenim poljima, domaći stručnjaci i nevladine organizacije ocenjuju da je stanje ljudskih prava u Srbiji pogoršano, počev od suspenzije ljudskih prava i politizacije pravosuđa do sve vidljivijih manjkavosti izbornih procedura i gušenja medijskih sloboda.

Što se tiče položaja LGBT osoba, institucije i dalje nisu u većoj meri senzibilisane za rad sa seksualnim manjinama, sistemska podrška jedva i da postoji, a vinovnici napada na LGBT populaciju mahom prolaze sa nerazumno blagim kaznama. Dakle, u pitanju je stanje koje nije ni približno dobrom niti dostojanstvenom.

Nisu nam strani „spoljnopolitički marketing”, ni bivanje „dobrim momkom” predsednika Srbije pred zapadnim državnicima, koji sve češće žmure na gafove kao što su pretnje haosom, kreiranje atmosfere straha i linča preko tabloida bliskih režimu, pa i mogućih mešanja u pokušaje državnih udara u susednim državama.

Da li je postavljanje autovane lezbejke za premijerku „šlag na torti” marketinga ove vlasti? Kada bilo ko ubuduće bude postavio pitanje položaja LGBT zajednice u Srbiji, Ana Brnabić će sigurno biti kec u rukavu, indikativan primer da stanje uopšte nije loše. Jer, ako je zaista tobože teško, kako to da jedna lezbejka bude ni manje ni više nego – premijerka?

Ovo nije novitet u sferi političkog marketinga i diplomatskog (re)brendiranja. Fenomen pinkwashinga, kojim se određeni proizvod, zajednica ili kompanija promoviše na način koji ukazuje da je ona prijateljski nastrojena prema LGBT zajednici već je rabljen u svetu, a najčešće se vezuje za Izrael, odnosno brendiranje ove države kao progresivne, stabilne demokratije u kojoj LGBT osobe uživaju puna ljudska i građanska prava, čime se skreće pažnja sa lošeg položaja Palestinaca na spornim teritorijama Zapadne obale i unutar samog Izraela.

Rebrendiranje Izraela je počelo pre desetak godina, uz najeminentnije marketinške stručnjake i mnogo uloženih sredstava, te su mnogi aktivisti i eksperti ocenili da ova država LGBT prava vešto koristi kao „PR alatku”.

Da li će novoizabrana premijerka Srbije poslužiti kao „alatka” u predstavljanju Srbije kao progresivne države u kojoj svi građani uživaju puna ljudska prava? Sasvim izvesno, poznajući poteze aktuelnog političkog establišmenta.

Naravno, ne treba biti u potpunosti fatalista. Iz nameštenja Ane Brnabić mogu proizaći i dobre stvari. Iako se težište moći u aktuelnoj političkoj konstelaciji pomera ka predsedniku, premijersko mesto i dalje ostaje, barem deklarativno, najvažnije, što je u medijskom smislu naročito značajno. Građani Srbije će imati priliku da svakodnevno na malim ekranima gledaju LGBT premijerku.

U krajevima Srbije gde su LGBT prava i dalje u zapećku ljudi će moći da vide javno deklarisanu LGBT osobu na tako značajnoj poziciji i možda će shvatiti da LGBT zajednica nije plaćenička armada koja je stigla u Srbiju da razbije domaćinsku porodicu i njene vrednosti, već da je ona oduvek tu, da postoji i van aktivizma tokom Parade ponosa, da privređuje i može da dosegne najviše državne funkcije. To je veoma značajno i, bilo da je u pitanju pinkwashing ili ne, može odigrati važnu ulogu u smanjenju socijalne distance prema LGBT populaciji.

Da se zna!

Peščanik.net, 16.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Jun 17, 2017 6:08 pm

Smile Nije u našoj nadležnosti



Foto: Đorđe Tomić

Vlada Srbije oličena u Aleksandru Vučiću toliko je u prethodnih pet godina bila efikasna u obaranju na kolena ljudi, medija, organizacija, organa i institucija – da je često bilo teško razlikovati svesno od nesvesnog trabunjanja kako bi se umililo vođi. Odnosno, šta je bio deo udruženog štetočinskog delovanja kako bi se ispunile želje vladara, a šta uništavanje državnih organa u uverenju da su to potezi koji bi mu se dopali.

Kroz tu prizmu se može posmatrati i novi izveštaj Transparentnosti Srbija o subvencijama investitorima i kontroli državne pomoći, posebno njegov deo koji se odnosi na funkcionisanje Komisije za kontrolu državne pomoći. To je onaj organ, osmišljen još 2009. godine kao hibrid između radnog tela Vlade i nezavisnog organa, na čijoj je operativnoj nezavisnosti godinama insistirala Evropska komisija. Vlada Srbije je još pre četiri godine jasno demonstrirala kako vidi nezavisnost državnih organa, kada je u Akcionom planu za sprovođenje preporuka EU, na tu preporuku odgovorila da „Komisija (za kontrolu državne pomoći) ima sopstveni pečat, memorandum i internet prezentaciju“. Pošto je Brisel precizirao da se operativna nezavisnost manifestuje kroz ex post kontrolu i korišćenje odredbe o povraćaju nezakonite državne pomoći, zamrla su ova zabavna tumačenja, ali i svaka naznaka bilo kakve nezavisnosti.

Komisija za kontrolu državne pomoći je efikasno ne-primećivala slučajeve dodele subvencija (Yura, Geox, NCR, Džonson). Donela je rešenje o dozvoljenosti državne pomoći na osnovu memoranduma o razumevanju umesto ugovora. I konačno, shvatila je da je najbezbednije isključiti se iz svog posla. Tako je, na primer, donela rešenje da je subvencija firmi za proizvodnju mesa i mesnih proizvoda Mitros Fleischwaren van njihove nadležnosti, jer „se radi o proizvodnji poljoprivrednih proizvoda“. Zakon, istina, već u članu 1. propisuje da se njegove odredbe „ne odnose na poljoprivredne proizvode i proizvode ribarstva“. Kako je, međutim, KKDP protumačila da su kobasice i mesne konzerve poljoprivredni proizvod, nismo saznali, jer rešenje u vezi sa Mitrosom nije objavljeno na njenom sajtu. Za razliku od sličnog izuzimanja u vezi sa traktorima pre nepune četiri godine, kada je Komisija analizirala Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima, definicije šta je traktor, a šta motokultivator, kao i kada je analizirala Zakon o poljoprivredi i definiciju šta je poljoprivredna proizvodnja, pa zaključila da traktor služi prvenstveno za izvođenje poljoprivrednih ili šumskih radova te da Uredba o podsticanju proizvodnje i prodaje traktora u Srbiji pruža podršku poljoprivrednim gazdinstvima za primarnu poljoprivrednu proizvodnju.

Ovoga puta o odluci u vezi sa Mitrosom saznali smo preko dopisivanja Transparentnosti Srbija sa Komisijom. Transparentnost je tražila rešenja o investitorima i subvencijama koji su bili promovisani u medijima, a koje nije bilo moguće pronaći na sajtu KKDP. Transparentnost Srbija u samom Ugovoru o subvenciji Gerlingeru (tačnije firmi Mitros Flesichwaren) nije pronašla ništa sumnjivo, ali je zato konstatovala čudno ponašanje Komisije. Navela je, naime, da joj je Ministarstvo privrede još u martu 2015. dostavilo ugovor sa Mitrosom, a da joj je Komisija 16. marta 2017, sedam dana nakon što joj je Transparentnost zatražila rešenje, odgovorila da nije nadležna da odlučuje o toj državnoj pomoći. Jer je, elem, reč o „proizvodnji poljoprivrednih proizvoda“. Iako se ne uklapa u definiciju poljoprivrednog proizvoda iz Zakona o poljoprivredi. Ali, što manje posla za Komisiju, to manje izgleda da se upusti u nešto osetljivo. A šta ćete osetljivije od subvencija investitorima, uzdanice preizbornih kampanja od 2012. i Fijata, pa do danas.

Stoga se Komisija, da bi se trajno obezbedila, u februaru 2017. godine jednim udarcem rešila svih tih neprijatnih ugovora, procenata i limita.

Reč je o rešenju kojim je KKDP utvrdila da je Vladina Uredba o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija usklađena sa Uredbom o pravilima za dodelu državne pomoći i da se nacrti ugovora ubuduće ne moraju dostavljati KKDP na odlučivanje. To u praksi znači da Komisija od februara više ne razmatra ugovore koje Vlada Srbije zaključuje sa investitorima.

Direktna posledica ove odluke je manja transparentnost. Odluke Komisije pružale su do sada mogućnost da javnost sazna da su pojedini ugovori uopšte zaključeni te da zainteresovani građani ili novinari od Ministarstva privrede (ili od Komisije) zatraže te ugovore kako bi se uverili ne samo kakve subvencije su date investitorima, već i kakve je eventualne druge obaveze prihvatila Republika Srbija. S obzirom na to da Vlada Srbije zaključkom ovlašćuje Ministarstvo da sklopi ugovor sa investitorom, a ne postoji obaveza objavljivanja zaključaka Vlade, javnost će samo iz eventualnih izjava i saopštenja ministara moći da sazna da je neki ugovor zaključen. Druga mogućnost biće „nasumično“ i periodično upućivanje zahteva za dostavljanje svih ugovora zaključenih u nekom prethodnom periodu kako bi se saznalo da li su takvi ugovori uopšte zaključeni.

U ovom kontekstu treba se prisetiti da je u prvoj verziji Zakona o ulaganjima bilo predviđeno izuzimanje informacija o ulaganjima od posebnog značaja iz regularnih mehanizama slobodnog pristupa informacijama, odnosno onemogućavanje, i to kroz dve verzije nacrta, da se podnese žalba Povereniku zbog uskraćivanja informacija (pri čemu nije bilo precizirano šta se sve pod informacijama o ulaganjima smatra). Tek nakon velikog pritiska javnosti uneta je odredba da se na te informacije primenjuje Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (odredba bez posebnog značaja, jer bi se i bez nje ovaj zakon u svakom slučaju primenjivao).

Što se tiče ove odluke Komisije, na putu ka oslobađanju od neprijatne i politički osetljive obaveze, njoj nije smetala ni nedoslednost u odlučivanju. Naime, Komisija je u februaru 2016. godine razmatrala nacrt Uredbe o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija (koju je Vlada potom usvojila u martu 2016). Ta uredba je eksplicitno predviđala da se ugovori o dodeli podsticaja za ulaganja od posebnog značaja dostavljaju KKDP na razmatranje. Reč je o podsticajima koji se dodeljuju bez javnog konkursa. (Takva eksplicitna odredba nije postojala za druge ugovore, ali Zakon o ulaganjima, kao viši pravni akt propisuje postupanje u skladu sa zakonom koji reguliše kontrolu državne pomoći, a ovaj zakon i njegov podzakonski akt predviđaju obavezno dostavljanje.)

U obrazloženju tada donete odluke Komisije (da se dozvoljava državna pomoć koja se dodeljuje na osnovu ove uredbe), Komisija je utvrdila da ugovor o dodeli sredstava podsticaja za ulaganja od posebnog značaja predstavlja individualnu pomoć i da će Komisija o ovim ugovorima odlučivati nakon dobijene prijave. Nije, međutim, u rešenje unela bilo kakvu posebnu napomenu da nije potrebno da joj se dostavljaju na odlučivanje drugi ugovori, zaključeni nakon raspisanog javnog poziva, a u skladu sa Uredbom. Uredba je, naime, eksplicitno propisivala da se ugovori o dodeli podsticaja za ulaganja od posebnog značaja dostavljaju Komisiji.

Komisija je u odluci utvrdila da je uredba šema državne pomoći (propis koji predstavlja osnov za dodelu državne pomoći korisnicima koji nisu unapred određeni, poznati), ali da je dodela podsticaja za ulaganja od posebnog značaja individualna državna pomoć i da postoji obaveza prethodnog prijavljivanja pre dodele individualnom korisniku.

Godinu dana kasnije, razmatrajući novu Uredbu, Komisija donosi rešenje kojim utvrđuje da pojedinačne državne pomoći nije potrebno posebno prijavljivati Komisiji na odlučivanje o dozvoljenosti.

U obrazloženju nema pomena činjenice da i nova uredba propisuje dodelu subvencija, odnosno zaključenje ugovora sa unapred poznatim korisnicima (koji se ne biraju na javnom konkursu), što je individualna državna pomoć. Uredba nije posebno tretirala ove ugovore (kao što je bio slučaj u verziji iz marta 2016), propisujući da se dostavljaju KKDP, već je propisala (član 24. stav 2. Uredbe o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija) da Ministarstvo privrede „dostavlja odluku Saveta i tekst Nacrta ugovora o dodeli sredstava podsticaja Komisiji za kontrolu državne pomoći radi utvrđivanja dozvoljenosti dodele sredstava, a pre dostavljanja Vladi radi davanja prethodne saglasnosti na Nacrt tog ugovora“.

Komisija je, međutim, ukazala da, s obzirom na to da je donela rešenje kojim dozvoljava dodelu državne pomoći na osnovu šeme državne pomoći, svaka državna pomoć koja se dodeljuje na osnovu te šeme i koja ispunjava sve uslove predviđene šemom predstavlja dozvoljenu državnu pomoć i da stoga nije potrebno nijednu pojedinačnu pomoć prijavljivati Komisiji.

Tako će Vlada, odnosno Ministarstvo privrede, zajedno sa Savetom za ekonomski razvoj i Razvojnom agencijom, birati kome će bez konkursa dodeliti subvenciju, odnosno državnu pomoć, a potom će sama kontrolisati da li je ugovor koji zaključuje u skladu sa pravilima o kontroli državne pomoći. I neće postojati obaveza da se bilo koji dokument (pre objavljivanja godišnjeg izveštaja o radu Saveta) objavi.

A nema sumnje da će se politika subvencija nastaviti. Samo što ćemo umesto dokumenata čitati izjave političara, poput ove: „Premijer Srbije Aleksandar Vučić saopštio je danas da se u ovom trenutku vode pregovori sa 49 značajnih investitora i da će, ako se oni uspešno završe, to značiti novih 27.000 do 28.000 radnih mesta u Srbiji“. Uz jednu razliku: sada će nam takve vesti saopštavati predsednik države.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 13.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Jun 17, 2017 6:29 pm

Smile Reketiranje Vučića



Foto: Predrag Trokicić

Badava je Koštunica, dok još beše u moći da o nečemu odlučuje, govorio kako želi dosadnu državu, ustrojenu na principima građanskog spokoja reda i opšte dokolice. U takvoj tvorevini ljudi bi živeli tako da ne moraju svakoga časa da se štrecaju, umiru od strepnje i šlogiraju se od uzbuđenja.

Ali ipak nije odoleo čarolijama vladarskih zabava i lično je organizovao onaj masovni otpor „otimanju Kosova“. Posle njegovog vatrenog govora gorele su ambasade, a rodoljubi su porušili centar Beograda i poharali elitne radnje, u tvrdoj veri da se tako dokazuje da je Kosovo „srce Srbije“.

Ima teorija, ma one bile i čaršijske, da su Koštuničina iracionalna „desna skretanja“, tvrdi salonski šovinizam i autistična evrofobija doveli do likvidacije Đinđića, nelogičnog uspona Tadića i dizanja iz političkog groba Šešeljevih radikala, koji su tamo, u plitkoj jami, zajedno sa danas „harizmatičnim“ AV, bez glogovog koca i venca belog luka, bili zatrpani oktobra 2000. godine.

Danas je Srbija zemlja puna smrtonosne dinamike. Uprkos Marku Đuriću, Kosovo ipak nije deo ove države, nego priznati provizorijum koji se vrlo uspešno opire logici srpske politike. A ona je inače zasnovana na upornom ignorisanju stvarnosti i zidanju temelja na mitovima: jedan je, naravno, kosovski, a drugi pogubna fantazmagorija sa velikim Putinom u centru pravoslavnog carstva.

U takvom ambijentu koji je u svakom smislu košmaran, novi srpski predsednik Vučić je započeo svoj mandat ispod falsifikovane proevropske trijumfalne kapije. Ni njemu samom, ni nama sa njim takvim nije nimalo dosadno; nedoumica je sadržana samo u količini strepnje: da li se on (Vučić) boji da na samom vrhu ne ostane prekratko, ili je građanstvu teže u neopisivoj životnoj klaustrofobiji i nerešivom strahu – ko bi ga znao, da možda nije večit?

I to je još jedna sasvim ruševna mitska hipoteza o roku trajanja nečega što inače nema prava da traje nimalo, te je ovlašna paralela sa vremenom Vojislava Koštunice nastala kao osvrt na vladajuće poglede o vitalnim funkcijama jednog društva: može li se živeti dobro sada, odmah, jer je odlaganje svega ljudskog za buduće vreme sporno po prirodi stvari, ili je ostvarivo samo u budućnosti koja je za sve nas nedostižna.

Nezavisno od Kosova i srpskih poternica koje zločincima UČK-a pomažu da postanu premijeri i šizofrene konfuzije u spoljnopolitičkoj orijentaciji, u Srbiji se živi strašno loše i sve veći broj ljudi se nalazi na granici očaja i opstanka. Mnogi od očajnika su uvereni da isti vođa koji ih je doveo do propasti može da ih odatle izbavi, jer ko bi drugi to umeo? Apsurdno jeste, ali oni su najpouzdaniji, skoro fanatični automati glasačkog aparata. Predsednikov agitprop funkcioniše na dve, logički nepouzdane i idiotski konstruisane premise: Nama je dobro i ide nam sve bolje, samo neprijatelji Srbije misle drugačije!

U biti, ništa se ovde nije promenilo od najpouzdanijih staljinističkih uzora. U nedostatku boljih ideja, Vučićeve kalfe spinovanja, sa malo pameti i bez pismenosti prepisuju starog dobrog Ždanova. Mada se, ipak, u ideološkom hegemonu apsolutne vlasti i krunisanog vođe pojavljuju pukotine, koje svedoče o neprekidnom huliganskom okršaju oko položaja ministra, sekretara, seiza, skutonoše, potrčka, sobara, dvorske budale ili nesnosnog parazita. Iznenada se pojavio kandidat za vođu opozicije, koji je sam sebe proglasio takvim. U redu, ima ovde mnogo smandrljanih ljudi, uverenih da u svakom od njih tajno živi bar jedan srpski Bizmark, kome malo treba da se rasani od plitke dremke i teškog mamurluka i spase sebe i nas neviđene bede.

Ali ovaj koji se kandidovao ima nekakvu medijsku imperiju čiji je temelj dnevna štampana stvar „Kurir“, i naslednik je nezaboravnog Radisava Raje Rodića. Aleksandar Rodić, dakle, pojava koja se u politici više puta orijentisala po vetru ili mahovini. Čas na strani naroda, ne znajući pri tome šta i gde se sve pod tim imenom nalazi, a onda uz vlast, pa tako iznova, nekoliko puta. Kandidat za vođu protiv vođe, onaj koji ne zna gde udara, kome pripada, koga vodi i šta od sebe očekuje.

Posle emotivne i skoro čulne veze sa Vučićem (susreti, grljenja, ljubljenja, uzajamni hvalospevi, tapšanja po ramenu i drugim delovima tela), ovaj raskol u kumovskoj Srbiji sasvim je logičan. Pobunjenik ne zna šta je sledeće što će učiniti, ali veruje da je pogodio tamo gde treba: opredelio se za narod, što će reći da ne može biti uz Vučića.

Naravno da je Rodića odmah sačekala narogušena medijska garda, štiteći gazdu nemaštovitim, ali vrlo gadnim porugama na račun nove političke kurirske zvezde. Obračun je brutalan, degutantan, ali nije preterano dosadan. Ima nekog šarma i u raspravama ovejanih bitangi, ali ovde su se otimale i dominirale dve ključne teze: prva, ima ljudi koji se guraju na premijersko mesto, što je nepoštovanje živog predsednika. On još okleva ali će uskoro lično odrediti tog srećnog pajaca. Druga, Rodić ima nameru da „reketira“ Vučića.

Tako smo iz neopreznog no agresivnog javnog govora saznali da ima sumnje u Vučićevu svemoć. A to je svetogrđe koje osokoljuje preplašene i ohrabruje ambiciozne bundžije. Ne bi smelo da se sazna kako je gospodar plašljiv kao zec. I da u visokoj srpskoj politici postoji „reket“, kao neupitna refleksija mafijaških kanona u upravljanju državom.

Kako bi Rodić mogao da reketira najmoćnijeg čoveka u državi? Tako što taj možda ipak nije najmoćniji, jer ga iza scene pridržavaju sile bez kojih bi se stropoštao poput klade. Ili Rodić ima nezgodne pisane ili uslikane stvari, odnekud dostavljene, koje bi kralja mogle da dovedu do bruke i abdikacije. „Ne postoji niko o kome nemamo ništa“ – to je omiljena dosetka o plebiscitarnoj uceni tajnih službi. Niko nije miran, čak ni šef svih tajnih političkih policija, zbog kojih ga opaki nemir i drži, jer ko bi od njega takvog, sa toliko prljavom biografijom mogao da bude grešniji? U zamenu za ćutanje ili nastavak podrške, na primer, Rodić ne bi platio porez, kao što mnogi veći i gori od njega nisu i neće.

Iz nekog razloga izgleda da je AR čvrst u odluci da se baci na politiku, pa dokle stigne. Ako ga vlasti uzapte, olisiče i prevezu u Bačvansku, bar će moći da kaže da je sve to iz političkih razloga. I to je sasvim dovoljno za početak karijere, jer nema velikog političara koga u svoje vreme nisu spopadale robijaške gnjide i stenice.

E sad, ko bi mogao da zna da li je Voji Koštunici, koji je upravo isplivao iz poznog medenog meseca, sve ovo zabavno? Ono jest, pocrkaćemo od dosade svaki dan gledajući istorijske podvige predsednika svega postojećeg. Ali, u tome ima i mnogo uzbuđenja; jasno vidimo kako golemi bilmezi iz SNS-a dave ljude u Pionirskom parku, one koji su protiv davljenja ustali. Ima u svemu tome i nekih klica otpora, mnogi se javno opiru predsedniku koji tako predano okreće sjebani, razglavljeni, skoro smrskani točak srpske istorije.

A sav taj labavi otpor i mlitava pobuna, sve nas to ometa u odlučnom nastojanju da opstanemo pognutih glava i rahitične kičme, pred svakim lajnetom i ubogim skotom, i odvraća od željene idile i pastorale spokojnog ovčijeg življenja.

Peščanik.net, 14.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Jun 17, 2017 7:14 pm

Smile Lažna inauguracija



Foto: Predrag Trokicić

Svečanost organizovana 31. maja u Skupštini Srbije, koju su pratila i okupljanja (pristalica i protivnika) na ulici, u medijima je najčešće nazivana „inauguracijom novog predsednika“. Istom sintagmom taj događaj nazivaju i mediji koji ovih dana objavljuju fotografije nasilnika ovog skupa koji nesmetano, u prisustvu policije, nose i dave novinare i građane. Međutim, pre i posle događaja od 31. maja u medijima se pojavljuju i informacije o inauguraciji novog predsednika koja će biti održana krajem juna. Tako jedan od dnevnih listova objavljuje raskošne planove nove inauguracije koja će „biti u znaku sprskog nasleđa“ i koju će „uveličati šefovi država, predstavnici EU i čitave delegacije pojedinih zemalja“. Ova manifestacija bi trebalo da se desi 23. juna u Palati Srbija. Pitanje je, dakle, da li je Aleksandar Vučić uopšte inaugurisan, to jest da li je stupio na dužnost predsednika Srbije. Takođe, koliko nas još inauguracija čeka, ako ćemo u ovih mesec dana imati čak dve.

Vučić i njegovi saradnici i dalje se uspešno služe novogovorom (inače neizostavnim obeležjem ur-fašizma). Kao što je prinudni rad postao „radna aktivacija“, suspenzija ustavom propisanog rada najvišeg predstavničkog tela „redovna pauza“, eksploatacija rada dece „dualno obrazovanje“, a kritika rada ministra „povreda ugleda i časti“, tako je i polaganje zakletve predsednika Srbije i njegovo stupanje na dužnost postalo mnogo otmenija „inauguracija“. Ustavna i zakonska rešenja poznaju samo termine polaganje zakletve i stupanje na dužnost i njima određuju trenutak u kom predsednik preuzima svoja prava i obaveze.

Možda su građani Srbije nešto pogrešno shvatili? Možda se inauguracijom naziva neki drugi događaj, a ne stupanje na dužnost predsednika? Ako konsultujemo rečnik stranih reči i izraza, videćemo da inauguracija (lat. inauguratio) označava: posvetu u neko dostojanstvo, svečano uvođenje u zvanje, položaj, dužnost; svečano otvaranje; svečano otkrivanje; započinjanje, označavanje početka. Dakle, nesumnjivo je da je novi predsednik Srbije to već obavio polaganjem zakletve na svečanoj sednici Narodne skupštine, kojoj i odgovara za svoj rad. Međutim, stvaranjem iluzije da to nije učinio, novi predsednik čini dve stvari – otvara fiktivni pravni vakuum u kom može da radi sve što mu se prohte, mimo ijedne dozvoljene procedure. Ovo je omiljena politička disciplina novog predsednika. Druga okolnost se tiče potrebe za stvaranjem iluzije o novom početku, kojom je Vučić opsednut od dolaska na vlast. Ovde je već bilo reči o obrazloženju raspisivanja izbora 2014. godine zbog težnji ka novom punom mandatu. Isti razlozi su bili u igri i kod svake rekonstrukcije vlade i Vučićeve kandidature za predsedničke izbore, posle samo šest meseci od formiranja vlade u avgustu 2016.

Zašto bi sve ovo uopšte bilo važno u moru drugih problema na koje građani svakodnevno nailaze? Zašto je važno da znamo šta će se tačno dogoditi u Palati Srbija 23. juna – ako to već nije prava inauguracija? Prvi razlog je neprihvatanje institucionalizacije novogovora. Ponavljanjem fraza koje nameću ur-fašističke vlasti podržavamo njihov sistem vrednosti i ostavljamo bez sadržaja reči koje su nekada nešto značile. Ako smo nekada znali da se na dužnost predsednika stupa polaganjem zakletve i da se to može dogoditi samo jednom u toku jednog mandata – upornim ponavljanjem vesti o inauguraciji to znanje (i zdravu pamet koja ide s njim) odbacujemo. Ispada da se na svaku dužnost, pa i predsedničku, može stupiti onoliko puta koliko aktuelni politički trenutak to zahteva. Ako je to dva puta mesečno – neka bude!

Važno je šta će se zapravo odvijati 23. juna i zato što će nova inauguracija, makar i na simboličkom nivou, definisati one kojima novi predsednik odgovara i pred kojima polaže novu posebnu zakletvu. To su pre svega strani gosti, predstavnici drugih zemalja i ambasada koje će Vučiću pre priznati da je bolji (od svih drugih) nego što će to učiniti osiromašeni i poniženi građani Srbije. Njima će, pored posebne zakletve, novi predsednik prirediti i adekvatan vašarski program – sa pet hiljada gostiju, tematskim salonima, digitalnim platformama, muzikom i filmovima. Biće za svakog ponešto i biće neumesno postaviti pitanje koliko će upravo građane Srbije koštati taj veličanstveni skup. (Kad smo kod građana, sva je prilika da u Palati Srbija neće biti mesta za Vučićeve glasače. Ali će mesta svakako biti ispred – ministar unutrašnjih poslova je čak najavio da je u tu svrhu prijavljeno više skupova, zakazanih različitih datuma tokom juna, kada će biti prilika „da se obeleži i potvrdi većinska volja građana Srbije“.)

Nova inauguracija treba da nas zanima i zato što je to još jedna u nizu sličnih podmetačina kojima nas vlasti zasipaju svakog dana. Sprska napredna stranka razvlašćuje Narodnu skupštinu kada kaže da je „ovlastila svog predsednika da izabere predsednika vlade“. Naime, predsednik pre ukidanja parlamentarne demokratije u Srbiji neće birati predsednika vlade, već će to činiti Skupština Srbije. Otpor neistinama, poluistinama i parakonstrukcijama nosilaca izvršne vlasti jeste i otpor stvaranju paralene stvarnosti.

Najavljena inauguracija 23. juna je zato lažna inauguracija predsednika Srbije, na sličan način lažna kao što je to bila i pobeda proglašena od strane partijske izborne komisije, dok je batinu držala partijska policija. Aleksandar Vučić je već stupio na dužnost i odgovoran je nama i nikom drugom – koliko god je to za samog Vučića neprihvatljivo. Junska manifestacija nije neophodna, već je po sredi isključivo neukus i megalomanija jednog autoritarnog vladara. Važno je da mediji odbiju da izveštavaju novogovorom lažne inauguracije i pratećih sadržaja. Time bi se makar delimično sprečila institucionalizacija besmislene mogućnosti višestrukog stupanja na dužnost.

Peščanik.net, 14.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jun 19, 2017 5:23 pm

Smile Kako od dece napraviti ljude



Foto: Slavica Miletić

„Mi nismo narod koji je rasno netrpeljiv“, izjavio je državni sekretar u Ministarstvu rada i zapošljavanja i predsednik Saveta za unapređenje položaja Roma i sprovođenje Dekade uključivanja Roma i Romkinja u Srbiji Nenad Ivanišević. Povod za ovu izjavu je prebijanje učenika romske nacionalnosti sedmog razreda od strane grupe učenika osmog razreda srpske nacionalnosti. Prebijeni učenik je nosio zastavu Republike Srbije što su nasilnici shvatili kao uvredu. Prema očevicima, oni su uzvikivali „ne može Ciganin da nosi srpsku zastavu“. Ivanišević ne spori da je u pitanju zločin iz mržnje, koji je za svaku osudu, ali naglašava da su takvi zločini „pojedinačni slučajevi“.

Ima li istine u izjavi državnog sekretara? Naravno da nema. Rasna netrpeljivost, naročito prema Romima, izražena je u srpskom društvu. Kada Ivanišević kaže da „MI nismo rasno netrpeljiv narod“, gde se podrazumeva da smo MI – Srbi, on ne samo što negira postojanje problema, već podržava podelu na Srbe i ne-Srbe. Da je izjavio da se u našem društvu ili državi ne toleriše rasna netrpeljivost, ne bi dao ništa tačniju izjavu, ali bi ona bila manje problematična. Upravo vođeni tom podelom na Srbe i ne-Srbe, osmaci su krenuli u napad; krenuli su vođeni time da ovo nije država svih njenih građana i građanki već država Srba.

U drugom delu izjave, Ivanišević izriče jednu istinu: „ovakvi slučajevi su nam pokazatelj da moramo svoju decu svakodnevno da učimo da budu ljudi, jer je to podjednako važno, kao i to da budu odlični đaci“. Deo te obaveze, kao obrazovno-vaspitne ustanove, moraju preuzeti i škole. Međutim, naše škole trenutno nisu u stanju da tu obavezu preuzmu. Prevelika odeljenja, nedostatak sredstava, slaba motivisanost nastavnika i nastavnica (delimično izazvana malim primanjima, delimično nametanjem sve većeg broja administrativnih obaveza zbog kojih često ne mogu da se posvete nastavi) teško da mogu da obezbede uslove za sprovođenje vaspitnog dela u obrazovno-vaspitnim ustanovama.1 A upravo taj vaspitni deo se bavi učenjem dece da budu ljudi.

Nove najave u promenama obrazovno-vaspitnog sistema, odnosno uvođenje dualnog obrazovanja, ukazuju da ćemo se sve više udaljavati od vaspitnog dela. Tiha revolucija na ovom polju se već odigrala pre tri godine. Naime, školske 2014/2015. godine određeni profili u stručnim školama počeli su da primenjuju nove nastavne planove i programe. Po tim planovima i programima izbačeni su pojedini opšteobrazovni predmeti, dok je drugima smanjen obim časova. Konkretno, nastava istorije, koja se ranije u stručnim školama izvodila dve godine, sada se izvodi godinu dana. Predmeti sociologija i ustav i prava građana, koji su izučavani svaki po godinu dana, spojeni su u predmet sociologija sa pravima građana koji se izučava godinu dana. Predmet filozofija je ukinut (ali je uveden predmet medicinska etika). Pojedinim profilima je ukinut predmet likovna kultura, a pojedinim muzičko vaspitanje, dok su ranije izučavana oba predmeta, svaki po godinu dana. Pored toga, predmeti istorija i geografija svedeni su na izučavanje Srbije. To jest, od pre tri godine, za srednjoškolce istorija i svet počinju i završavaju se Srbijom. Osmaci sa početka teksta ne bi imali nikakvih problema da se uklope u takav sistem.

Nasuprot tome, broj časova prakse je povećan i uveden je novi stručni predmet – preduzetništvo. Dok je razumljivo uvođenje ovog predmeta za određene profile (kozmetičke ili fizioterapeutske tehničare koji mogu da otvore male biznise), nije jasno kakvu korist će imati učenici i učenice drugih profila. Hoće li medicinska sestra-tehničar moći da otvori svoj dom zdravlja, ili stomatološka sestra svoju ordinaciju?

Zagovornici dualnog obrazovanja kao jedan od glavnih argumenata ističu činjenicu da će to obrazovanje omogućiti brže i efikasnije uključivanje mladih na tržište rada. Na javnoj raspravi o dualnom obrazovanju u Nišu (kojoj sam prisustvovala), na pitanja o ukidanju opšteobrazovnih predmeta i preopterećenosti dece praksom (odnosno radom za 65 dinara po satu „produktivnog rada“) je odgovarano da će se sve to rešiti nastavnim planovima i programima. Prethodne promene nastavnih planova i programa dovele su do smanjenja fonda časova opšteobrazovnih predmeta i povećanja fonda časova prakse. Nema razloga da sumnjamo da će se taj trend nastaviti.

Hoće li se državni sekretar u Ministarstvu rada i zapošljavanja i predsednik Saveta za unapređenje položaja Roma i sprovođenje Dekade uključivanja Roma i Romkinja u Srbiji Nenad Ivanišević pobuniti protiv Nacrta zakona o dualnom obrazovanju, jer ne omogućava da „decu učimo da budu ljudi“ (da ne govorimo o omogućavanju eksploatacije te dece)? Hoće li deca na časovima preduzetništva učiti da svet ne počinje i ne završava se Srbijom, ili će to biti rezervisano za pauze između „produktivnog rada“? Upravo opšteobrazovni predmeti, pre svega humanističke nauke, omogućavaju deci da postanu „kompletni građani koji misle svojom glavom, kritikuju tradiciju i razumeju značaj tuđih patnji i dostignuća“, kako navodi Marta Nusbaum u svojoj knjizi „Ne za profit: zašto je demokratiji potrebna humanistika“. Možda bi državni sekretar rekao da se to nas ne tiče, jer „mi nismo rasno netrpeljivi“. A ko će i kako učiti decu da budu ljudi? Pa eto, kada roditelji ostanu bez posla jer su njihova deca jeftinija radna snaga, možda bi oni mogli u potpunosti da preuzmu taj zadatak.

Peščanik.net, 14.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Davidova taj Pon Jun 19, 2017 5:59 pm

Brave Heart ::Smile  Kako od dece napraviti ljude

Pokazati im da si Čovek pa, ako jesi dalje nije problem, naučiće da to i postanu.

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Davidova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 308
Datum upisa : 18.05.2017

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jun 19, 2017 6:09 pm

Smile Vučićem protiv Vučića



Foto: Predrag Trokicić

Vučić je Tadića pobedio Tadićevim oružjem. Evropskom unijom. Onog trenutka kada su bivši radikali navukli evropsku odoru, oni su prestali da budu strašilo, “normalizovani” su, što im je omogućilo da ih prihvate i Evropa i Srbija.

Opozicija kuka što Evropa podržava Vučića, a ona sama istovremeno ne podržava Evropu. Ne može opozicija “staroradikalskom” politikom, koju je (i) Vučić napustio, da pobedi Vučića. Ne mogu lideri opozicije – koliko god veliki ili mali bili – da budu protiv EU sad kad je i Vučić, makar na rečima, od te politike odustao. To jest, mogu, ali onda od pobede na izborima nema ništa.

Time se, naime, radi u korist Vučića. Ima mnogo ljudi, proevropski opredeljenih, koji neće glasati za Vučića iako priča da je i on za EU, ali neće glasati ni za opoziciju ako nije za EU. Ne za “evropske vrednosti” nego za EU. Ako demokratska opozicija misli da će privući glasove “razočaranih” (novo)radikala ljuto se vara. I treće, kad Merkel i Makron čuju kakva je opozicija, neizbežno će pomisliti: pa Vučić je ipak bolji.

Jer, ne biti za EU znači biti za Rusiju. To će biti rezultat, bez obzira na stvarne ili navodne namere. Nema “trećeg puta”. To je Koštuničina izmišljotina koja je Srbiju vratila u devedesete godine. Koštunica je glavni krivac što je Vučić danas na vlasti. Ko ne želi da se odrekne politike “i posle Voje – Voja”, taj radi u korist Vučića.

Dakle, priključenje Evropskoj uniji je programski “conditio sine qua non” koji opozicija mora da prihvati i proglasi ga kao svoj cilj. Pa makar se posle prema tom cilju odnosila isto kao i Vučić.

To je nužan uslov. Ali više nije i dovoljan. Opozicija mora da se ujedini u borbi protiv Vučićevog sistema ucena, zastrašivanja i podmićivanja kojim obezbeđuje veliki broj glasova.

U Srbiji postoji oko 11.000 javnih institucija, subjekata, centrala i njihovih filijala – u obrazovanju, zdravstvu, sudstvu, kulturi, državnoj upravi, lokalnoj samoupravi, javnim (komunalnim i državnim) preduzećima, policiji, vojsci. Na čelu tih „jedinica“ po pravilu su članovi Srpske napredne stranke, a i kad nisu već pomenutim mehanizmom učinjeno je da se ponašaju kao da jesu. Tih 11.000 oficira ima svoje podoficire, a ovi svoje kaplare. Oni komanduju armijom od 700.000 zaposlenih u javnom sektoru. To je Vučićeva glasačka mašinerija. Dobro, ne znači da je svaki vojnik u toj armiji i svaki šraf u toj mašini Vučićev, nije on još stigao da je načisto preparira, ali neka je i svaki deseti, svaki pripadnik te desetine ima zadatak da obezbedi 5-10 sigurnih glasova: rođaka, prijatelja, komšija… Ili onih koji su im na neki način podređeni. Više silom nego milom, kao u slučaju poreskog inspektora koji je od “svojih” privrednika tražio da glasaju za Vučića, ali pobedi se u zube ne gleda.

Opozicija samo dobro povezana i organizovana može da se suprotstavi toj mašineriji, odnosno može da nađe način da raskrinka taj sistem. Posebnu pažnju mora da posveti detaljima: mora da onemogući snimanje glasačkih listića nakon glasanja, da izdejstvuje zabranu bilo kakvog “šifriranja”, tj. šaranja po listiću, spreči korišćenje olovke u određenoj boji kako bi se kasnije identifikovali sigurni glasovi itd.

Na predstojećim izborima, beogradskim, a najverovatnije i republičkim, možda već na jesen, a najkasnije na proleće naredne godine, arsenal manipulacija biće, s jedne strane, još grublji, a sa druge strane suptilniji jer je u igri mnogo više i političke moći i para nego što je to bio slučaj na aprilskim predsedničkim izborima.

Novi magazin, 14.06.2017.

Peščanik.net, 15.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jun 19, 2017 7:41 pm

Smile Konačno



Foto: Predrag Trokicić

Ovaj tekst ne pišem zbog brojnih muškaraca koji su se na društvenim mrežama prethodnih dana burno pobunili protiv novog krivičnog dela – seksualnog uznemiravanja. Oni dobro znaju razliku između udvaranja i uznemiravanja (kao što znaju i razliku između brige i proganjanja, što je takođe krivično delo od pre neki dan). Znaju šta znači kada žene odbijaju komunikaciju sa njima, ubrzaju korak kada se za njima zviždi ili se kiselo nasmeju kada su izložene komentarima o svom fizičkom izgledu. Znaju, ali oni koji to ipak rade smatraju to svojim neotuđivim pravom – muškost se i dalje gradi na objektifikaciji i ponižavanju žene.

Tekst pišem kao podršku svim ženama koje su ovih dana branile pravo žene na život bez muškog uznemiravanja. Za sve one koje su konačno, sa donošenjem ovih zakonskih izmena, dobile mogućnost da javno progovore o onome što im se dešava, a za šta su im institucije koje imaju moć i obavezu da ih zaštite do juče govorile da „ne mogu ništa da urade dok ne preraste u fizički kontakt“. Takođe ga pišem i za sve one koji slepo veruju tabloidnom medijskom izveštavanju, koje je ovih dana još jednom dokazalo svoju neprofesionalnost i mizoginiju. Krenimo redom.

Izmene Krivičnog zakonika koje su donete krajem prošle, a stupile na snagu 1. juna ove godine između ostalog podrazumevaju uvođenje novog krivičnog dela – seksualnog uznemiravanja. Ovo delo nije potpuna novina u zakonodavstvu Srbije. Kada su 2002. donete izmene Krivičnog zakonika, tj. kada su dela nasilja u porodici i silovanja u braku konačno definisana kao krivična, uvedeno je i krivično delo seksualnog uznemiravanja. Tada je ono bilo svedeno samo na delo koje se dešava na radnom mestu, ali činilo se da je Srbija na dobrom putu da, makar formalno, radi na stvaranju društva netolerantnog na muško nasilje prema ženama.

Iz brojnih primera znamo da jednom izborena ženska prava lako mogu da budu izgubljena, što se desilo i sa ovim delom – Vlada RS pod premijerom Vojislavom Koštunicom izbrisala je seksualno uznemiravanje iz Krivičnog zakonika i značajno smanjila kazne za druge oblike muškog nasilja prema ženama.

Polno vs seksualno uznemiravanje

Ponovo su protekle godine zalaganja feministkinja za bolju zaštitu žena od nasilja, da bi Srbija potpisala i ratifikovala Konvenciju Saveta Evrope o borbi i sprečavanju nasilja u porodici i nasilja prema ženama 2013. godine. Usklađujući zakone sa obavezama iz Konvencije, Srbija je pred Međunarodni dan borbe protiv nasilja novembra 2016. kriminalizovala seksualno uznemiravanje. Zakonopisci su ga, doduše, nazvali polnim uznemiravanjem, obrazlažući da je termin seksualno strana reč i da kao takva ne treba da se nađe u zakonu. Autonomni ženski centar (AŽC) je amandmanima skrenuo pažnju poslanika i poslanica na razliku između termina polno i seksualno, obrazlažući da te dve reči ne znače isto. Reč polno ukazuje na to da delo čini pripadnik jednog pola u odnosu na osobu drugog pola, dok reč seksualno označava da se radi o određenim ponašanjima seksualne prirode (nuđenje ili traženje svih oblika seksualnih odnosa, dodirivanje po intimnim delovima tela, javno prikazivanje intimnih delova tela, slanje seksualno uvredljivih poruka) koje može da čini i pripadnik/ca jednog pola prema pripadniku/ci istog ili drugog pola. Pored toga, AŽC je ukazao i na druge reči koje se nalaze u Krivičnom zakoniku, a koje su stranog porekla (poput fotografisanja ili falsifikovanja), kao i na druge zakonske akte koji koriste termin seksualno – sam Krivični zakonik u periodu od 2002. do 2005, zatim važeći Zakon o radu, Zakon o zabrani diskriminacije itd. Ipak, izmene su usvojene i Krivični zakonik je dobio novi član – 182a Polno uznemiravanje.

Sedma sila protiv žena

Iako su izmene usvojene prošle godine, tek nekoliko dana pre njihovog stupanja na snagu mediji su odlučili da, u svom stilu, informišu javnost o tome „šta nam se sprema“. Pa smo tako bili informisani naslovom poput „Za udvaranje kazne po džepu“ (Večernje novosti), ili njegovom (drastičnijom) varijacijom – „Zbog udvaranja idete u zatvor“ (Alo).

Pre nego što odgonetnemo šta se krije iza ovih naslova, hajde da vidimo šta tačno kaže zakon:

„182a – Polno uznemiravanje

(1) Ko polno uznemirava drugo lice, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci.

(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletnom licu, učinilac će se kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine.

(3) Polno uznemiravanje jeste svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.

(4) Gonjenje za delo iz stava 1. ovog člana preduzima se po predlogu.“

Da li udvaranje predstavlja verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica? Da li izaziva strah? Da li stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje? Ako je odgovor na bilo koje od ovih pitanja negativan, onda ne govorimo o krivičnom delu, te nije moguće dobiti ni novčanu kaznu, a zasigurno ne kaznu zatvora. Ukoliko je potvrdan, onda uopšte ni ne govorimo o udvaranju i ne vidim zašto bismo imali problem s tim da neko kome je cilj da drugu osobu ponizi, uvredi ili je dovede u stanje straha za to i odgovora.

Za one koji to i dalje ne razumeju, žene su po društvenim mrežama poslednjih dana zaista imale strpljenja da muškarcima objasne: „Ako žena kaže ne, a ti nastaviš da joj se obraćaš, to je uznemiravanje, ako se upusti u razgovor s tobom, smeje se i pričate na smenu, to nije uznemiravanje“. Prosto.

Dnevni list Informer je otišao korak dalje. Naslovom „Švaleri, oprez: Za napadno udvaranje od sada se ide na robiju“ iskazao je solidarnost sa muškarcima poručujući im da nije strašno ako nekoga uznemiravaju, ali im dobronamerno skrećući pažnju na to da od sada paze, jer mogu biti kažnjeni.

Ključna medijska objava koja je izazvala najbrojnije reakcije verovatno je bila fotografija uz tekst iz Večernjih novosti.



Pored toga što su pobrojana dela izmešana (neka čine krivično delo proganjanja, a ne seksualnog uznemiravanja, poput praćenja i sačekivanja, ili slanja poruka koje nemaju seksualnu konotaciju), te nije jasno koje ponašanje spada u koje krivično delo, netačna je i informacija da se od sada kažnjava „teranje na seksualni odnos od strane supruga“, što je samo eufemizam za delo silovanja u braku. Kao što je već rečeno, silovanje u braku je krivično delo od 2002. i nije polno određeno – što znači da Zakon prepoznaje ovo delo bilo da je učinjeno od strane muškarca ili žene. (Ovde možda nije na odmet pomenuti i da ne postoji statistika o presudama za ovo delo, jer se nije vodilo kao posebno, već u okviru dela „silovanje“, iako je, kada se desi u braku, moralo biti pokrenuto na predlog stranke, što su izmene KZ od 1. juna promenile, te se i ono sada goni po službenoj dužnosti.)

Pored ovoga, u različitim medijima bile su prenete i izjave izvesnog „seksologa“ koji objašnjava da se ovaj zakon „kosi sa našim mentalitetom, jer smo mi šaljiv narod, a ljudima sa našeg podneblja prija udvaranje“. I ovo je maliciozna izjava kojom se seksualno uznemiravanje ponovo poredi sa udvaranjem, te se u potpunosti banalizuje, nekritički se svodeći na „šalu“. Umesto kritičkog osvrta na to šta znači da je seksualno uznemiravanje „deo našeg mentaliteta“, ovaj argument je u stvari postao opravdanje za ovu vrstu ponašanja. Seksualno uznemiravanje, ipak, nije deo ponašanja samo balkanskih „mačo muškaraca“ – žene širom sveta izložene su ovoj vrsti muškog nasilja. Jedina razlika je u stepenu odlučnosti države i društva da takvo ponašanje podstiču ili sankcionišu. Zakon je tu – sada čekamo njegovu primenu.

Neki mediji tvrde da je ovo model preuzet sa zapada, sa namerom da žene i muškarci u Srbiji obustave sve kontakte, što će dovesti do izumiranja srpskog naroda – ali polemika sa ovim stavom mi se čini bespredmetnom.

Navedeni primeri medijskog izveštavanja možda deluju izolovano i kao nešto čemu ne treba pridavati preveliku pažnju, ali nisam sigurna koliko taj argument stoji. Po društvenim mrežama kruže fotografije i stavovi koji obesmišljavaju ovo krivično delo, čineći dodatno težim ženama, ali i muškarcima, da razumeju šta ono tačno podrazumeva i obeshrabrujući ih da ga prijave (delo se ne goni po službenoj dužnosti, već samo na predlog stranke).

Svaki kutak društvenih mreža gde je ova tema otvorena obiluje mržnjom prema ženama koje su „prezaštićene“, kojima se „ne sme ni obratiti“ (muškarci često imaju osećaj da imaju pravo da se obrate ženi u javnom prostoru – probajte da sedite same na klupi u parku i čitate knjigu, neće vas zaobići makar jedan muškarac koji ima neko pitanje ili ponudu za vas), koje „svojim ponašanjem upravo to i traže“, te koje će masovno zloupotrebljavati i lažno prijavljivati ovo krivično delo. Posebno je interesantna zabrinutost muškaraca u vezi sa lažnim prijavama od strane žena koje će hteti da im „podmetnu“. Podmetanje ide uz prenošenje droge i uz neka druga krivična dela, ali nikada se zbog toga nije digla ovolika galama. Simptomatično je i da se u ovim diskusijama nije pojavila nijedna žena koja se oseća kao moguća žrtva lažnog prijavljivanja od strane muškarca.

Da sve ne ostane na online mizoginiji, pobrinuli su se Facebook korisnici koji su najavili „Masovno dobacivanje i udvaranje ženama“ na Trgu republike u Beogradu, uz obrazloženje da je cilj događaja da se „poslednji put ponašamo kao muškarci pre nego što nas pohapse“, dodajući i da je „moderan feminizam (uz ostale autošovinističke liberalne ideologije) kancer našeg društva“. Nisu pomenuli da feministkinje jesu kancer, ali muškog patrijarhalnog društva.

Protiv volje žene

Ključna stvar kada govorimo o seksualnom uznemiravanju je ta da je to ponašanje koje se dešava protiv volje žene. Od medija se očekuje da predstave širi kontekst ove pojave – od toga zašto kada kažemo „seksualno uznemiravanje“ prvo pomislimo na ponašanja i prakse koje žene trpe od strane muškaraca, iako je zakon polno neutralan; preko toga koliko je zastupljeno (prema jednoj anketi koju je sprovela grupa studentkinja u Beogradu pokazalo se da je 100% ispitanica doživelo seksualno uznemiravanje u javnom prevozu – od neželjenih obraćanja, preko dodira, do pokazivanja polnih organa…), do toga gde je zastupljeno (znamo da je posebno prisutno na fakultetima, u školama i na radnim mestima, odnosno upravo tamo gde je velika koncentracija moći i dalje u rukama muškaraca koji je zloupotrebljavaju na ovaj način).

Činjenica je da živimo u društvu u kome pristanak žene nije važan. Od malih nogu nam se šalje poruka da treba da pristanemo na ljubljenje od strane rodbine i pipkanje od strane dečaka jer „to je ono što dečaci rade“. Kao što se takvo ponašanje smatra bezazlenom dečijom igrom, tako se i seksualno uznemiravanje svodi na udvaranje.

U nekoj stručnoj literaturi seksualno uznemiravanje se često prepoznaje samo kao ponašanje koje se dešava u odnosu „nadređeni-podređena“, te se zato najčešće povezuje sa situacijama koje se dešavaju na radnom mestu ili fakultetu. Ovakva analiza uzima u obzir nejednake odnose moći, ali u potpunosti zanemaruje činjenicu da moć između žena i muškaraca svakako nije ravnomerno raspoređena, bez obzira na to da li je u konkretnoj situaciji ona na višoj društvenoj poziciji u odnosu na njega. Pipkanje devojčica od strane dečaka na školskom hodniku je seksualno uznemiravanje i jasan pokazatelj njegove zloupotrebe moći – moći koju ne bi imao da je rođen kao devojčica. Sve ovo je deo kulture silovanja u kojoj se svi vidovi seksualnog uznemiravanja i muškog nasilja ne samo potcenjuju i zanemaruju, već i sistemski podržavaju i ohrabruju.

Svaka od nas na različite načine doživljava i reaguje na komentare, dobacivanja i obraćanja od strane muškaraca, ali najvažnija stvar kod seksualnog uznemiravanja jeste da ono bude prepoznato i imenovano kao takvo. U praksi će ovo delo biti teško dokazivo, ali je važno da znamo da će se pod seksualnim uznemiravanjem podrazumevati samo ono ponašanje koje je žena imenovala kao takvo i jasno stavila do znanja osobi od koje dolazi da je uznemirava.

Ovo se delimično kosi sa feminističkim uvidima u vezi sa dokazivanjem seksualnog uznemiravanja. Feminističke politike podrazumevale bi da se u svim slučajevima seksualnog uznemiravanja i seksualnog nasilja govori ne samo o dobrovoljnosti i pristanku na određeni čin, već i o postojanju želje da se taj čin desi. Ovo se objašnjava i činjenicom da sam termin pristanak podrazumeva koncept u kome postoje dve osobe – ona koja izražava autentičnu potrebu ili želju (aktivna), i ona koja daje pristanak na ispunjavanje potrebe i želje koje nisu njene (pasivna), odnosno ona Druga koja se priklanja tuđim željama. Zbog situacija u kojima žene, iz različitih razloga, nisu bile u stanju da reaguju na uznemiravanje ili nasilje, te posledica koje su u pravnom sistemu zbog toga snosile (da ne govorimo o preživljenoj stigmi i okrivljavanju), feministkinje širom sveta svesne su da princip „ne znači ne“ više nije dovoljan – neophodno je da postoji izražena autentična želja. Tek „da“ zaista znači „da“. Ukoliko na poslu od poslodavca slušamo komentare na račun našeg izgleda ili zahteve da nosimo određenu vrstu garderobe na radnom mestu, a koja može da stvori osećaj poniženosti, te zato svoje oblačenje uskladimo sa time, iako može da deluje da smo na to pristale, to svakako ne znači da smo imale želju da se to desi.

Zato je važno da budemo svesne da iako se zakoni polako približavaju feminističkim standardima, oni i dalje ostaju u muškim okvirima razmišljanja. Dakle, ukoliko nam se desi situacija seksualnog uznemiravanja, od najveće je važnosti da na nju odreagujemo. Daleko smo od društva u kome ne dominiraju muški obrasci misli i ponašanja, ali sledeći put kada vam se neko bude „udvarao“, iskoristite mogućnost da mu kažete da svoju muškost više ne sme da gradi na račun dostojanstva žena.

Autonomni ženski centar

Peščanik.net, 16.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jun 20, 2017 5:29 pm

Smile Ko, bre, sirotinja – daj pet premijera!



Foto: Predrag Trokicić

Ova vlast se mnogo delotvornije bavi nama nego što se mi bavimo njome. Možda i stoga što je vlast u stalnoj prednosti. Ne zato što je pametnija (jer nije!) već zato što ona stvara uzroke, dok mi možemo da se bavimo tek posledicama. A budući da uzroci, po prirodi stvari, dolaze pre posledica, dešava se baš ono što vlast i želi: umesto da javnost prati i usmerava poteze vlasti, vlast prati i usmerava poteze javnosti.

Da prati, ne samo javnost nego maltene svakog pojedinačno, saznajemo od same vlasti koja sa ponosom pokazuje naše poruke i fotografije sa društvenih mreža, a povremeno i prigodno hapsi tviteraše i fejsbukaše ili pošiljaoce običnog SMS-a. Za ovo poslednje bih vam rekla da, ako ne verujete meni, pitate čoveka koji je zbog poruke poznaniku završio na zatvorskoj psihijatriji, ali je on, nažalost – preminuo „u prisustvu vlasti“ baš kao i onaj nesrećni prodavac bostana ili noćni čuvar u Savamali. (Važno je da, što reče predsednik, nema političkih ubistava.)

A da usmerava pažnju javnosti saznajemo iz medija koji se bespogovorno bave temama ne od značaja za javnost već od značaja za – vlast. Pa smo tako nedeljama pratili kako predsednik (protivustavno) odlučuje ko će biti biti premijer, pa onda sužava listu kandidata, pa na kraju objavljuje da će, uprkos tome što nas je u predsedničkoj kampanji ubeđivao da može biti samo jedan pilot – Vladu voditi dve osobe. Jedna politički, druga ekonomski. A da će predsednik, takođe predizbornim parolama uprkos – da zvoca i jednoj i drugoj.

I čim se misterija oko premijera (u množini) razrešila, servirana nam je nova drama – avaj, neposlušni poslušnici iz skupštinske većine možda ipak neće glasati za mandatarku. I eto nama belaja narednih nedelja. Predsednik sad mora da (opet protivustavno) lobira za većinu koju je (za promenu – po Ustavu) mandatarka navodno rekla da je obezbedila. U drugoj epizodi drame pratićemo da li ipak moramo na vanredne parlamentarne, pa da li ih treba spojiti sa beogradskim, pa da li je Esmeralda progledala kad je otkrila da joj je teča – tetka.

Za to vreme, iza kulisa, odvijaju se prave drame, ali nam njih vlast predstavlja kao laku zabavu. Gore deponije, ali je to bezopasno, maltene još i pročišćava vazduh. Fontane, kružni tokovi, popločavanje trgova i ostale majstorije sa mutnim troškovnicima, nisu važne jer, zamislite – građani će demokratski odabrati ime bulevara! Preplaćeni projekti, potplaćene privatizacije, sumnjive uplate na partijske i privatne račune, neobjavljeni ugovori, neispunjeni ugovori, neobjašnjive kupovine i preprodaje stanova, uzurpacije javnih površina, brisanja iz katastara, partijska parapolicija, ugušeni mediji, doktorati, diplome, helikopteri, poplave… Sve to nije bitno za javnost i sve to nećemo gledati. Jer, hej – premijerka je gej!

(Tačnije – lezbejka, kao što ono L u LGBT lepo i kaže, ali izgleda da to neupućene suviše podseća na onu drugu reč koja se uzvikuje na stadionima i ulicama.)

Peščanik.net, 19.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jun 20, 2017 6:04 pm

Smile Ana je tu



Foto: Predrag Trokicić

Možda se neko seća priče koja je nekada kolala u narodu da je Tito voleo da se neslano šali sa svojim gostima tako što bi ih poslužio plastičnim kobasicama koje skaču po tanjiru kad pokušaju da ih preseku, a uz to bi ih počastio pivom sa rupom na čaši. Od straha za svoj položaj, morali su da se pretvaraju da jedu kobasicu i ničim nisu pokazivali da nešto nije u redu. Tito je navodno uživao u poniženju potčinjenih koji nisu imali hrabrosti da kažu da je kobasica plastična. Ne zna se kraj te priče i da li se iko ikada ohrabrio da ne prihvati ovakvu šalu.

Da li je ova priča istinita nije važno. Ona se inkarnirala u Vučićevom predlogu da Ana Brnabić bude predsednica vlade Srbije. Ona je ta „plastična kobasica“ koju poslanici Skupštine treba da progutaju, a da ni glasa ne puste. Problem je u tome što građani Srbije nisu izabrali Anu Brnabić i nikada je ne bi izabrali za predsednicu vlade da je bila kandidatkinja. Sve njene karakteristike su takve da nema nijednog poslanika SNS-a, SPS-a i svih ostalih koji čine Vučićevu većinu u Skupštini koji ovakav izbor nisu doživeli kao najveće poniženje i gutanje „plastične kobasice“. Ne smeta njima to što je ona neafirmisana za bilo koju državnu funkciju, nito što jedva uspeva da sastavi poneku rečenicu. Ne smeta im to što je lažno svedočila da Vučićev kum Nikola Petrović nije tražio mito od njene nekadašnje firme Continental Wind. Baš nimalo im ne smeta to što ona poltroniše Vučiću, unapred govoreći da očekuje da joj on bude mentor. Ne smeta im ni to što će buduća premijerka Srbije biti njegova sekretarica. Utisak je da je ona ipak bila pomenuta kao osoba koju će Vučić rasporediti na mesto predsednika vlade. Znajući šta im se sprema, verovatno nije slučajno što su predstavnici njegove stranke na konsultacijama o sastavu vlade tražili da predsednik vlade bude iz SNS-a.

Pretpostavljam da je Vučić predložio („izabrao“) Anu Brnabić zato što se njegova vladavina zasniva na totalnom poniženju ljudi. Biraćete onog/onu koga nikada ne biste izabrali – zato što ja tako kažem. Sada je onaj test „plastične kobasice“ postavio pred svoje ljude, mahom preobučene radikale. Zar nismo u Skupštini slušali Martinovića kako drži tirade protiv gay populacije, pa je Maja Gojković morala da mu dobaci tako da svi čuju: „Ana je tu“. E vala sada ćeš da glasaš za gay Anu i Hrvaticu, ili ćeš da letiš bez traga i glasa. Da je ona stvarno kapacitet i nezaobilazna za tu funkciju, ni onda bivši radikali za nju ne bi glasali. Sem najvernijeg Nebojše Stefanovića, jedinog iz SNS-a koji je odmah podržao vođu i rekao da podržava Vučićeve odluke zato što je siguran da je to u najboljem interesu Srbije. Rekao je da mu je „žao što i neki iz Srpske napredne stranke vide samo svoje interese, ali apsolutna većina članova naše stranke zna da je Vučić taj koji nam je doneo rezultate i bez koga ne bi ostvarili ni blizu ovoga što smo postigli danas“. Drugim rečima, rekao im je da su oni niko i ništa bez Vučića i da će onaj koji neće da se pokori i digne ruku za Anu Brnabić pod hitno postati NIKO.

Problem s Anom Brnabić je u tome što ne postoji nijedan dobar razlog zašto bi ona bila predložena za najvišu državnu funkciju. Ona je navodno „zapadni kandidat“, kao da takav glas ne bije i Zoranu Mihajlović. Predlog da ona bude premijerka nije ništa drugo do test Vučićeve apsolutne moći i patološke potrebe da ponižava ljude. Problem s njom je u tome što ona prihvata to poniženje. Ona mirno prihvata to što joj Vučić kao budućoj premijerki nameće da se bavi ekonomijom, dok će za politiku biti zadužen Dačić. Gde u Ustavu piše da se funkcija predsednika vlade deli na ekonomsku i političku? Ona nema nikakav problem da izgovori i to kako je obavestila Vučića da ima većinu u Skupštini. Ona zna da nema većinu i da za nju niko ne bi digao ruku i zna da Vučić mora da svojim poslanicima do krvi izvuče uši da bi ona „imala većinu“. Isto važi i za koalicione partnere.

Zanima me da li će neko reći da je kobasica plastična i neće dići ruku za Anu Brnabić. Kam’ te lepe sreće da ima više takvih i da Vučićev „izbor“ krahira. To se neće dogoditi, a ako se neko i usudi da ne glasa, to neće biti zbog odbrane ličnog dostojanstva, već najverovatnije iz pogrešnih, siledžijskih razloga.

Peščanik.net, 19.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jun 20, 2017 8:29 pm

Smile Ana u šećernoj vuni ili tragedija državne službenice



Foto: Predrag Trokicić

U državi u kojoj se LGBT osobe svakodnevno suočavaju sa odbacivanjem, izložene su nasilju i žive duple živote, svaka autovana osoba za njih je osnažujući faktor. Mnogi su primetili da bi u tom kontekstu izbor Ane Brnabić na mesto premijera mogao da utiče na promenu odnosa homofobičnog dela stanovništva prema LGBT zajednici.

U jednom od saopštenja LGBT organizacija izdatih tim povodom navodi se: „Ana Brnabić će biti jedna od tek nekoliko javno autovanih premijera/ki u čitavom svetu što je… od istorijskog značaja za Srbiju ali i čitav region“. Ova tvrdnja je tačna, ali – da li Srbija može da po pitanju LGBT prava parira državama čiji su premijeri osobe iz LGBT zajednice?

Kada je Johana Sigurdardotir 2009. postala premijerka Islanda, u ovoj zemlji su gej parovi mogli da stupe u bračnu zajednicu i usvoje decu. Lezbejke su već imale pravo na vantelesnu oplodnju. Što je još važnije: 87% građana Islanda podržavalo je istopolne brakove, a 65% usvajanje dece od strane gej osoba.

Skoro deceniju pre dolaska autovanog geja Ksavijera Betela na premijersko mesto u Luksembugu, istopolni parovi su mogli da ozvaniče svoju vezu. Lezbejke su imale pravo na vantelesnu oplodnju. Homofobični napadi se striktno klasifikuju kao zločini iz mržnje.

Elio Di Rupo postaje premijer Belgije u decembru 2011. godine. Ova država je od 2004. dala pravo istopolnim parovima na brak, a od 2006. i na usvajanje dece. Generalno, Belgiju smatraju jednom od najprogresivnijih zemalja u pogledu poštovanja prava LGBT zajednice.

Od juna ove godine, grupi autovanih premijera pridružio se i Leo Varadkar iz Irske. Kao i u drugim zemljama, LGBT zajednica u Irskoj ima sva prava kao i drugi građani. Poslednje, pravo na usvajanje dece, postignuto je 2016. godine.

Sve države iz kojih dolaze pomenuti premijeri imaju dugu tradiciju održavanja prajdova: najstariji je belgijski (1978), zatim irski (1983), islandski (1998) i najmlađi među njima luksemburški (1996).

Ovakva statistika ukazuje na činjenicu da je visoki stepen poštovanja LGBT prava nužno prethodio imenovanju gejeva i lezbejki na premijersku poziciju. Implementacija zakona, kontinuitet vidljivosti, autovane LGBT osobe u svim sferama bili su za šire društvo pripremni koraci dolaska LGBT osoba na tako visoku poziciju.

***

Danas ljudska prava često izgledaju kao poprište sukoba. To nije novina. Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima (usvojenu u decembru 1948) države pro-ruskog bloka, Jugoslavija i Saudijska Arabija nisu podržale. Bile su uzdržane. Delimično zbog toga Srbija (kao i druge države proizašle iz Jugoslavije) nema razvijenu kulturu ljudskih prava. Ekspanzija ljudskih prava u zapadnom svetu dešavala se devedesetih godina prošlog veka. U isto vreme, prostor Jugoslavije/Srbije obeležen je njihovim flagrantnim kršenjem: bujanjem nacionalizma, ratnim sukobima, uplivom crkve u državne poslove, masovnim egzekucijama, silovanjima, seksualnom eksploatacijom, trgovinom ljudima, korupcijom, hiperinflacijom, da pomenemo samo neke od načina kršenja ljudskih prava.

Nakon pada režima Slobodana Miloševića, u novostvorenom demokratskom društvu, temom ljudskih prava suštinski se bavi tek mali broj nevladinih organizacija. Država nikada nije sprovela kampanju kojom bi motivisala građane da uživaju svoja prava. Stoga, ljudska prava i percepcija manjina ostaju u domenu zavere, luksuza i doživljena su kao oduzimanje moći većini. Većina građana ostaje indiferentna prema pojmu ljudskih prava.

Srbija je politički i vrednosno neodlučna. Ona želi da sarađuje sa EU i zapadom, ali i sa Rusijom i arapskim svetom. Estradni žargon bi ovo definisao kao: za svakog ponešto. Tako – u pogledu LGBT prava – može malo zabrana Parade, može malo gej premijerka, pred Evropom se koristi fraza „u saradnji sa LGBT organizacijama, država je uspela da…“, može malo homofobičnog nasilja za rusko tržište i tako.

Upravo u tom šibicarskom kontekstu treba da se iščitava slučaj Brnabić.

***

Ana Brnabić je preko noći postala imaginarni dokaz napretka Srbije, primer kojim Vučić zamazuje oči zapadu, zadaje (navodni) šamar Rusiji, anulira homofobiju u Srbiji, jer – halo, momci – ako nam je premijerka gej, kako može da vam bude loše!?

U lokalnom kontekstu, slučaj Brnabić ima za cilj da zatvori usta civilnom društvu i drugim kritičarima vlasti i inauguriše Vučića u neprikosnovenog pomiritelja nacije. Tako on, poput vrhunskog žonglera, savršeno balansira očekivanjima različitih strana. Dok je bio funkcioner Srpske radikalne stranke, stajao je iza politike korišćenja homofobije kao sredstva političke diskvalifikacije opozicionih lidera. Iako je promenio stanku, i kasnije je nastavio sličnu politiku.

Godine 2014, u trenutku kada je javnost prezasićena pitanjem održavanja Parade ponosa, Vučić se predstavio kao prvi lider koji omogućava održavanje do tada neizvodljivog Prajda. Tokom priprema za Paradu 2014. i 2015. predstavnici vlasti su želeli da kontrolišu program Nedelje ponosa, kao i sve najavljene govornike i učesnike ove manifestacije. Iz godine u godinu situacija je postajala sve napetija, a počela su da stižu i prva upozorenja. Kako se na njih nismo obazirali, iznenada se 2015.godine, paralelno sa Paradom ponosa najavljuje i manifestacija Ponos Srbija.

Ovo je bio prvi Vučićev pinkwashing. Glavni akter je neuspeli SPS-ov eksperiment – Boris Milićević. Kako uključivanje Milićevića u Glavni odbor ove partije nije rezultiralo podizanjem njenog kredibiliteta u Socijalističkoj internacionali, Ivica Dačić odbacuje Borisa. Nakon kratkog savetničkog staža u kabinetu Branka Ružića, Milićević gubi i tu poziciju, a njegovu ranjivost koristi vlada Aleksandra Vučića. Tako Milićević, uz podršku Vlade i sa grupom od nekoliko do tada nepoznatih LGBT aktivista koje čine i pripadnici Arkanove garde, izvodi kontra-prajd čija su glavna obeležja srpska šljiva, srpska zastava i visoko podignuta (srpska) tri prsta. Nacionalna simbolika nikada nije bila bliska LGBT pokretu u Srbiji, pa je cela ova ikonografija utoliko čudnija.

Kako je Prajd 2014. bio održan mirno (jedini incident bio je sukob policije i Vučićevog brata), tišina pred Prajd 2015. mogla je da bude iskorišćena za ono što je i smisao Prajda: debatu o položaju LGBT osoba u Srbiji. Međutim, Milićević i njegovi aktivisti pune prostor senzacionalističkim pričama o ogromnim sumama novca koje se za Prajd inkasiraju iz zapadnih ambasada, o nezainteresovanosti LGBT zajednice za ovu manifestaciju, o luksuznom životu organizatora Parade i sličnim temama. Tokom Nedelje ponosa 2016. godine, kada smo kao organizatori dobili upozorenje da budemo dobri „kako ne bi radio Informer“, Milićević sa pomenutom ekipom aktivista bojkotuje Paradu ponosa donoseći žute patke na otvaranje Nedelje ponosa.

Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd je bila samo jedna na listi onih koje je Milićević ponižavao. Na njoj su se našli i Biljana Srbljanović, Žene u crnom, LDP i mnogi drugi. Ono što je zanimljivo je da su upravo članovi ove grupe u periodu od 2014. do 2016. dobili na korišćenje nekoliko prostora od Grada i bili zaposleni u državnim institucijama, od kojih njihove organizacije i dobijaju sredstva za svoje projekte (Kancelarija za ljudska i manjinska prava).

Prajd se ustalio i nije više tema (o tome više u narednom tekstu), a država nije dala nikakva prava LGBT zajednici koja ona već nije imala, pa je očekivanja međunarodne zajednice Vučić pokušao da premosti katapultiranjem Ane Brnabić.

***

Kako god ovog trenutka izgledalo, doprinos Ane Brnabić LGBT pravima je zanemarljiv. Iako se o njoj govori kao lezbejki, Brnabić nije napravila coming out. Ona je pristala da bude autovana od strane Vučića. Ona često navodi kako je njeno autovanje bila njihova zajednička odluka (!?), čiji je cilj bio da se preduprede problemi koje saznanje javnosti o njenoj seksualnoj orijentaciji može da donese. Ona govori da nije aktivista i da ne poznaje probleme zajednice kojoj pripada.

Pod patronatom omnipotentnog, očinski nastrojenog, rodoljubivo-militantnog heteroseksualnog muškarca, koji živi vrednosti koje nju kao lezbejku tlače, prihvatanjem i (indirektnim) priznanjem da gej (zapravo) nije OK, Ana Brnabić nije napravila korak napred za LGBT prava u Srbiji. U zajedničkoj odluci o njenom autovanju nema ničeg uznemirujućeg, revolucionarnog, provokativnog, ničeg što drma temelje patrijarhalnog i zatvorenog društva u Srbiji. Tu se samo ispisuje poruka da je srce diktatora otvoreno za druge.

Za sada, jedina podrška Ane Brnabić LGBT zajednici je njeno pojavljivanje na prošlogodišnjoj Paradi ponosa. Ana je došla sama, bez drugih članova i članica Vlade i rekla: „Ako sam ja danas ovde, cela Vlada je ovde“. Ona je tako stala u odbranu vlade koja nije želela da stane uz nju na Paradi ponosa. U toj istoj vladi tog trenutka učestvuju ljudi koji su davali problematične izjave o LGBT zajednici: Dačić, Stefanović, Antić, Mihajlović, Vulin i drugi. Tu je i ministarka pravosuđa Nela Kuburović koja nam je nekoliko dana pre Parade ponosa 2016. ukazala da i mi sami kao LGBT osobe moramo da radimo na implementaciji zakona kako bi nam bilo bolje. Kako!?

Teško da će u navedenim okolnostima Ana Brnabić na mestu premijerke doneti boljitak u pogledu ženskih prava. Posebno ako se uzme u obzir da se njeno imenovanje dešava paralelno sa diskvalifikacijom narodne poslanice Marinike Tepić, upotrebom grubih seksističkih argumenta. Ana često sebe imenuje kao deo aparata Aleksandra Vučića. Ona mu pomaže, stoji iza njegovih obećanja, želi da ih realizuje, smatra da Vučić menja Srbiju nabolje i nadsve – nema svoje mišljenje. Takav stav je u suprotnosti sa idejom emancipacije žena, a od feminističkih vrednosti je udaljen svetlosnim godinama.

Brnabić će ostati samo statistička činjenica kao prva žena i lezbejka na premijerskom mestu u Srbiji i istočnoj Evropi. Ali da li je to emancipacija? Jedino nam normativni okviri poimanja ljudskih prava nameću obavezu da budemo zadovoljni.

***

Na kraju se postavlja pitanje: Da li je sve ovo moguće i da li je zaista toliko loše?

Da, moguće je.

I da, loše je.

Srbija u tome nije usamljena. Fenomen zvani pinkwashing prisutan je kao strategija u savremenoj svetskoj politici. U zapadnom svetu LGBT zajednica, zahvaljujući izjednačavanju prava, postaje prepoznata kao ozbiljno i veliko glasačko telo. Zato se i najtvrdokorniji desničari poput Marin le Pen nisu libili da podrže LGBT prava, dok su istovremeno bili spremni da ukinu prava drugih. Godinama se vode debate oko učešća desničarskih stranaka na velikim evropskim prajdovima: aktivisti pitaju da li stranke koje šire netrpljivost prema muslimanima imaju kapacitet da istinski podrže LGBT prava. U okviru ovog termina najčešće se kao ilustracija koristi Izrael, koji ukida prava Palestincima, a predstavlja Tel Aviv kao raj za život LGBT zajednice. Zato je veliko pitanje da li LGBT zajednica može i sme da se oseća sigurno kada je podržavaju desničari i nacionalisti poput Aleksandra Vučića.

Zato smatram ne samo neefikasnim, već i pogubnim da se imenovanje Ane Brnabić smatra izuzetnim napretkom u pogledu ljudskih prava LGBT osoba. Od tog velikog komada šećerne vune koji nam pruža Vučić, usta gej ljudi će postati toliko lepljiva da nećemo moći da iskažemo svoju bol.

19. juni 2017, Kalgari, Kanada

Peščanik.net, 19.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Jun 21, 2017 6:07 pm

Smile Izborna autokratija



Foto: Peščanik

Ne sasvim neočekivano, predsednik vlade će biti, ako bude i dok god bude, Ana Brnabić, osoba koja ne pripada manjini po jednom ili dva obeležja, već praktično po svim onim koja su od političkog značaja. Kako će ona da vlada?

Neće. Vladaće Predsednik Vučić. Za šta, međutim, on nema, po ustavu, ni ovlašćenja niti sredstva. On nije deo izvršne ili uostalom bilo koje vlasti. Zaista, izabran je, ali ne da vodi Vladu ili da glasa za zakone u Skupštini. Bilo bi potrebno vanredno stanje ili stanje rata pa da Predsednik uzme vlast u svoje ruke. U ovom slučaju, međutim, cilj je samo da se ona zadrži. I to ne da se obezbedi uticaj, što gotovo da ide uz položaj Predsednika, već da se odlučuje.

To se može obezbediti na više načina. Jedan jeste da Vladu preuzme osoba koja eventualno može da obavlja taj posao, ali koja ne može da obezbedti podršku ni u Vladi niti u Skupštini. Potrebna je osoba koja neće biti samo lutka, koju dakle nije neophodno voditi za ruku. Ona zapravo zna šta Predsednik hoće i kako se to može efikasno ostvariti. Nedostaju samo podrška vlade i skupštine. Koje može da obezbedi upravo Predsednik.

Kada je reč o Vladi, uvek postoji pretnja od gubitka položaja. Kada je, pak, reč o Skupštini, izbori mogu da se raspišu svakog časa. Pa neposlušni poslanici ne moraju ponovo da budu izabrani, ovog puta od Predsednika stranke. A postoje i načini disciplinovanja koji ne zahtevaju prevremene izbore, ako je reč o samo nekoliko disidenata.

Ishod jeste izborna autokratija. Predsednik vlade ne može da se osamostali po bilo kom osnovu, jer ne može da obezbedi potrebnu podršku. Poslanici vladajuće stranke, uz koju su neke manje stranke dobile broj poslaničkih mesta koji nikako ne odgovara njihovoj snazi, nemaju interes da obore Vladu, jer bi time lako mogli da izgube svoja poslanička mesta, odmah ili posle prevremenih izbora. I tako se sva vlast nalazi u rukama Predsednika, koji je nije uzurpirao bukvalno, već izborima.

Zanimljivo je da ne nedostaju komentari kako je time ojačana prozapadna struja, a oslabljena proruska. Na to se kaže da će Dačić biti politički Predsednik, a Brnabić ekonomski. Zapravo, ni sa Zapadom niti sa Rusijom neće komunicirati niko osim Predsednika Vučića. Zašto bi Putin trebalo da bude zadovoljniji ako bi na čelo Vlade stao neki istaknuti član Srpske napredne stranke, kojeg uostalom nema, što nije postignuto odgovarajućom kadrovskom politikom, nego neposrednom komunikacijom sa Predsednikom u čijim je rukama sva vlast? Zapravo, ako bi neko mogao da počne da se oseća nelagodno u svemu ovome, to je upravo Zapad. Jer računa, bar u načelu, na širu podršku od one koju može da pruži autokrata.

Koliko to može da traje? To zavisi od toga kako će se vladati i sa kojim ciljem. Novoj Predsednici vlade će biti lakše da pregovara sa Kosovom i sa susednim zemljama, jer bi ti razgovori mogli da budu praktični, što bi samo po sebi doprinelo regionalnoj stabilnosti. Ukoliko bi, recimo, uspostavila distancu u tonu i sadržaju prema Dačićevim ili izjavama Vulina, to bi već bio doprinos. To bi poguralo i Berlinski proces, koji je sada svakako najvažniji instrument ekonomske i finansijske intervencije Evropske unije u ovom delu Balkana. Mogli bi i da se na racionalne osnove stave ekonomski odnosi sa Rusijom, i kada je reč o Naftnoj industriji i o Srbijagasu. (Tu pre neki dan je ministar finansija rekao kako država dugove Srbijagasa preuzima zbog potrošača, a ne zato što je reč o rđavom poslu i poslovanju. Za pretpostaviti je da bi Predsednica vlade mogla da kaže da postoje i drugi načini da se subvencionišu potrošači, ako je zaista to cilj, a da Srbijagas posluje uspešno.) To bi mogli da budu politički razlozi da neko ko ni po kom osnovu ne ispunjava uslove za Predsednika vlade pristane da se prihvati tog posla.

Ali političke odluke će donosti Predsednik Vučić, a one će zavisiti od toga hoće li on obezbediti stabilnost autokratskoj vlasti. Kako je cela konstrukcija lišena legitimnosti, stabilnost bi trebalo da je teško ostvariva.

Peščanik.net, 19.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Jun 21, 2017 7:05 pm

Smile Srpski scenarista



Foto: Predrag Trokicić

Kada su režimski analitičari upozoravali da Srbiji preti „makedonski scenario“, smejao sam se. Sada priznajem, ja sam pogrešio, a oni su bili u pravu. Podsetimo se, u Makedoniji je došlo do ozbiljne političke krize nakon što se pokazalo da do tada vladajuća stranka nije u stanju da obezbedi skupštinsku većinu za svog mandatara. Nakon toga je predsednik ove države, inače pripadnik vladajuće stranke, odbio da ponudi mandat za sastavljanje vlade kandidatu opozicione koalicije, iako je ovaj imao podršku skupštinske većine. To je dovelo do višemesečne blokade parlamenta, koja je eskalirala upadom nasilnika iz vladajuće stranke u skupštinsku zgradu i fizičkim napadima na poslanike opozicije.

Naivno sam mislio da se tako nešto ne može desiti u Srbiji, bar ne u doglednoj budućnosti. Vladajuća koalicija ima ubedljivu većinu u parlamentu, kao i novog, pa makar i nelegitimno izabranog, predsednika. Imenovanje novog mandatara trebalo je stoga da bude samo formalnost. Očekivalo se da na konsultacijama sa novim predsednikom vladajuća većina izađe sa svojim kandidatom za mandatara, kojeg bi zatim predsednik predložio skupštini, a ova ga, glasovima iste te vladajuće većine, izabrala za novog premijera.

Međutim, desilo se nešto drugo – predsednik je odlučio da mandat ponudi osobi za koju nije znao da li ima podršku većine poslanika – ili bar tako tvrdi predsednikov posilni, koji trenutno obavlja dužnost ministra policije. Posilni je izjavio da nije sigurno da će kandidatkinja za mandatarsko mesto biti u stanju da dobije većinsku podršku u parlamentu, ali da predsednik uprkos tome neće predložiti nikog drugog, te da nas možda očekuju i novi izbori kao jedini način da se ova kriza razreši. Ukratko – očekuje nas „makedonski scenario“, samo sa jednom značajnom razlikom. U Makedoniji, naime, nije bilo nikakvog scenarija – imali smo političku krizu generisanu odbijanjem vladajuće stranke da preda vlast u ruke opoziciji koja je izbore dobila. U Srbiji, međutim, nema nikakve političke krize, čak ni sukoba. Opozicija nije ni blizu mogućnosti da formira vladu, vladajuća koalicija nije ni blizu silaska sa vlasti. Srpska politička „kriza“ zaista se odvija po scenariju poznatog scenariste, koji je slične obrte koristio i u ranijim nastavcima serijala o vanrednim izborima.

Sećate se svakako ovih blokbastera – u prvom nastavku je naš junak morao da raspiše nove izbore kako bi osigurao većinu (koju je već imao) za hrabre, ali bolne ekonomske reforme. U drugom nastavku, isti junak se neustrašivo suočio sa „negativnom atmosferom u društvu“, tj. zviždanjem na vaterpolo utakmici – pogađate – raspisujući vanredne izbore. U trećem se upustio u neizvesnu borbu sa brojčano nadmoćnim protivnikom (on sam, a njih deset!) za mesto predsednika Srbije, u kojoj je ubedljivo pobedio. U četvrtom nastavku, koji upravo gledamo, prisustvujemo unutrašnjoj borbi glavnog junaka sa samim sobom. Originalno da, ali ne baš i naročito napeto – kako god okreneš, pobediće naš junak. Ne samo zato što je najjači, nego zato što se nalazi sa obe strane ove navodne borbe.

Pa ipak, kako nam je pokazao nedavno emitovani britanski spin-off serijala o vanrednim izborima, politika nije film, i lako se može desiti da građani ne pristanu na ulogu statista koju im je scenarista dodelio – suprotstavljajući se zadatom scenariju, oni mogu postati ko-autori zajedničke priče. Dokle ćemo gledati ovaj već odavno zamorni i potrošeni serijal, zavisi samo od nas.

Peščanik.net, 20.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Jun 22, 2017 6:00 pm

Smile Malinari i novinari



Fashion fabric

Predsednik kaže da je ispunio sve svoje ambicije. Bio je najmlađi premijer u istoriji Srbije, sada je najmlađi predsednik Republike. Ikad. Mladost – ludost, kaže naš narod.

Ali, nešto drugo je tema ovog napisa. Takoreći marginalna, a opet – paradigmatična.

Malinari se, kao što vidimo ovih dana, kao i svakog proleća, bune. Nisu zadovoljni cenom. Koja je 120 dinara za kilogram. Kažu da im je obećavano da će malina biti strateški proizvod, traže da se osnuje nacionalni savet za malinu, tj. da se umeša država, da im organizuje sastanak sa hladnjačarima. „Pucaju“ na najviše mesto, na predsednika, tj. Vučića.

„Svi smo spremni da se borimo za ono što nam pripada, a to je bar pristojna cena od 230 dinara za kilogram. Očekujemo podršku predsednika Vučića, jer on dobro zna da su ga seljaci podržali. Došlo je vreme da on podrži nas“, rekao je na protesnom skupu u Arilju Dobrivoje Radović, predsednik Asocijacije malinara Srbije.

U stvari, prošle godine se malinari nisu bunili. Tada je cena bila 240 dinara za kilogram i novine su bile pune napisa o tome kako se od maline lepo živi. Sa oko pola hektara, hvalili su se seljaci, zaradi se desetak hiljada evra. Nije ni čudo, jer kažu poznavaoci, tj. sami uzgajivači, troškovi proizvodnje jednog kilograma maline iznose, „maksimum maksimuma“, 80 dinara.

Lane su se, zapravo, zbog „prenaduvanih“ cena bunili hladnjačari, ali njihovu priču nije imao ko da čuje. Sada oni nisku cenu pravdaju činjenicom da su hladnjače još pune prošlogodišnjeg (inače izuzetno visokog) roda i da nemaju gde s novom proizvodnjom. Tako da situacija zbilja jeste paradoksalna: ovogodišnji rod je po nekim procenama oko 40-50 odsto manji od lanjskog, a cena je, uprkos slabijoj ponudi, niža nego prošle godine.

Kako će se ta „svakidašnja jadikovka“ malinara okončati u ovom času nije jasno, ali za suštinu ove priče nije ni bitno. Malinari su samo povod. Jer, malo-malo pa neko u Srbiji zatraži da ga država zaštiti od tržišta i tržišnih zakonitosti. Jedni traže da se zabrani uvoz, drugi da se povećaju carine, treći da država otkupi njihovu proizvodnju, četvrti (kao recimo već pomenuti malinari) da im se propišu veće cene (naravno, onda kada su one ispod njihovih potreba), peti da im se dodele subvencije itd. Uglavnom, svi bi da nekako izbegnu konkurenciju. Pogotovo kad dolazi iz sveta. Tu se zaštita domaćih proizvođača, koju god robu da proizvode, od paradajza do vagona, smatra svetom dužnošću države.

Postoji, međutim, jedna branša – i ne samo ta sigurno, ali neka ona bude primer – u kojoj to pravilo ne važi. Niti ikome pada na pamet da te proizvođače zaštiti. Radi se, verovali ili ne, o novinarstvu. To jest – medijima. Tu vlada bespoštedna konkurencija, ali niko i ne pomišlja da je ograniči, pogotovo da je zabrani. Konkurencija je naročito pojačana poslednjih godina, sa novim „informaciono-komunikacionim tehnologijama“ (ICT). Čitav svet vam je bukvalno na dlanu, u mobilnom telefonu. Tako da se i „profesija reporter“ gotovo izgubila. Svi se danas javljaju sa lica mesta, svi informišu i svi komentarišu. I niko ne traži da država tu „uvede red“ pa da odredi ko može (a ko ne može) da se bavi proizvodnjom informacija. Niti iko predlaže da informacija bude „strateški proizvod“. Niti se , idemo dalje, od države zahteva da odredi cenu po kojoj će građani informacije morati da kupuju. Jok – vesti sa svih strana stižu vam za džabe. Ko je lud da kupuje novine?

Doduše, kao i svaka inovacija, i ICT ima svoju tamnu stranu. Svačega ima na „tržištu informacija“. Često – više bofla, tj. dezinformacija. Koje, međutim, sudeći po tiražima i rejtinzima, imaju sasvim lepu prođu.

A „konzumiranje“ pokvarenih informacija može da izazove ozbiljne posledice, teže od miša u brašnu, čak i do smrtnog ishoda. Ne samo na pojedinačnom nego i na kolektivnom planu, ne samo simbolički nego i bukvalno.

Ne „plediram“, naravno, da se umeša država i „zavede red“. Naprotiv. Već je i previše umešana, da nije – bilo bi urednije, i čistije. Najgori su mediji koji su direktno ili indirektno, na ovaj ili onaj način, povezani sa državom.

Ako ta pravila važe za novinare, zašto ne bi i za malinare. Čime god da se bave.

Peščanik.net, 20.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Jun 22, 2017 6:32 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Jun 22, 2017 8:14 pm

Smile Mrsni paganski bal



Foto: Protesti Protiv diktature

Ostalo je još tri dana do lukulovske gozbe na dvoru. Neko je već izračunao stočnu tragediju u prasećim glavama. Čitav svinjski podmladak biće bačen na oltar proslave, koja, čini mi se, već beše obavljena. Uz govore, visoko prisustvo roditelja pobednika, davljenje nedovoljno oduševljenih, koktel i ćevape. Osim ako sve to uz postrojavanje Dikovića i nešto trupa ne beše samo momačko veče?

Već je napravljen spisak važnih glava koje će se 23. juna sučeliti sa prasećim, bez kojih nema nezaboravnih seljačkih bahanalija. Velika mrsna srpska malograđanska, rasipnička, neukusna, pravoslavna oda, u suštini smešnom vladaru. Ozbiljni ljudi drže do sebe, ne trče sumanuto ka slavi kroz raskošne i razuzdane paganske balove, pokušavaju da iz svoje nezaslužene moći iscede neku kap skromnosti, trude se da liče na običan svet kome odavno nije dato da bilo šta proslavlja.

Čini se kao da ovaj nesrećnik neće prestati da slavi. Ako bi prestao, morao bi nešto da radi. Ali šta? Izabrao je premijerku, organizovao nekoliko predstava neizvesnosti oko nje. Brnabićka je čisto Vučićevo otkriće, sećate se kako je bio dirnut njenom „orijentacijom“ kad ju je izabrao za ministarku? Prosto je likovao pred sirovim homofobima u sopstvenoj koaliciji.

Najsiroviji od njih, poznat kao Palma, neće da podigne ruku za buduću premijerku, koja samim svojim postojanjem razara čitav njegov pogled na reproduktivni svet, muzej voštanih figura, par žirafa i Jagodinu kao lokalno pravoverno carstvo. Nagovaraju ga, nude mu posebne koalicione darove, prete mu otkazivanjem milosti kod gazde, da ga možda neće pripustiti na onaj svinjokolj pri drugoj inauguraciji, ali jok! Palma, tvrd orah, neosporan prirodni saveznik u neprirodnoj koaliciji.

Tako se nova vlada formira na rizičnoj granici između posebne varijante balkanske erotske tolerancije, i zadrigle no delotvorne homofobije, kojom se čuva „čast domaćinske Srbije“. I sve to Vučiću obezbeđuje dramu bez koje on ne ume da vlada, kao što to ne ume i u nedostatku drame ili komedije, to je u ovom slučaju svejedno.

Bahata slavlja pomažu Vučiću da zataška osećanje koje ga uznemiruje, da je on neosporni vođa bede, etičkog i ekonomskog sunovrata i sloma, konačne propasti javnog uma. Pa bi tako raskošna gozba mogla da bude simbol obilja i slatki, pijani beg u paralelnu stvarnost, spokoj bar za jednu noć, u kojoj može da poveruje kako je jad samo strašni košmar i opsena a visoki gosti i mali laskavci večnost koju je sa toliko revnosti stvarao.

Sa Anom Brnabić ili bez nje, Vučić pravi vladu kojom će ipak on lično umeti da vlada, ili će bar pokušati. Ali, apsolutna vlast, bez sumnji i osporavanja, uz opštu radost „što ga imamo“, ipak nije tako dostupna kao što se činilo. Spolja, sve izgleda kao da je gospodar savim blizu maršalske palice, jer je Broz njegova istorijska opsesija.

Sa njim se upoređivao više puta, uz pokušaj da kaže kako ga je sustigao u graditeljstvu i hrabrosti, samo, eto, još nije bio vojskovođa. Ali, polako, vojsku je dobio na upravljanje i čuvanje. Vrhovni komandant, Aleksandar Vučić. Zvuči glupo, ali tako je! Čovek koji pod svojom neospornom voljom drži sva tri postrojena vida srpske vojske, mada mornarica nema po čemu da plovi. Svejedno, vlast nad oružanom silom, koja je spremna da krene za vrhovnim bilo gde, ume da opije.

Ali, ovde se dešavaju naopake stvari. Kult gospodara napravljen je od blata i pleve, ali i takav vredi samo među stranačkom autobuskom vojskom. Nimalo opčinjeni pobedničkom Ivkovom slavom vrhovnog, profesionalni vojnici javno izražavaju nešto još neprijatnije od nezadovoljstva. A to je ogorčenje. Zar je uopšte moguć bunt ljudi poslušnih po prirodi stvari? Stereotip govori da klasični soldat ne mora mnogo da misli, čak ne mora nimalo, drugi sa manje pameti misle za njega. Vojska inače redovno dobija obilne obroke ideološke splačine, ma čija bila: ne radi se za platu, nego za čast i pogibiju. Otadžbina je u njihovim rukama. Moraju da budu uzdržani, asketski strpljivi, da se ne čuju i ne primećuju.

I sad, šta je bilo? Stranačka vojska komandanta je zbrinuta, trutovi su dobili mesta, na njima se ne štedi. I oni lete za vođom, on je njihova otadžbina i materina. Pravi vojnici više ne žele da trpe, jer to i nije moguće. Njihov vrhovni komandant ih je pre nedelju dana ponizio još jednom, praveći od njih istinske sirotane.

Pojavio se jeretički naslov u jučerašnjem Danasu. Šef vojnih sindikata, Novica Antić kaže: „U septembru vojska na ulicama!“

Naravno da je ta najava potpuno u neskladu sa slavljeničkom euforijom, okolnost koja podriva pouzdanje i ostavlja gospodara Srbije usamljenog na ledini, u prilično lošem društvu. Bez apsolutne lojalnosti vojske, vrhovna komanda je besmislena. Antić nije za početak jeseni najavio paradu, nego proteste. Kao aktivni oficir, on javno govori sve najgore o Vučiću, ničeg dobrog ne može da se seti. Već je predat „disciplinskim organima“, koji ne znaju šta da rade: morali bi da ga izjure iz vojske, ali još ne mogu – nije prekršio zakon. Mada, takva sitnica i nije neki problem.

Na proslavi dodatne „inauguracije“ (kakva gadna reč!), čovek koji tek postaje civilni komandant i žudi za istorijskim trijumfima, može među prasećim i generalskim glavama da oglasi veliku pobedu, bar nad svojim trupama.

Peščanik.net, 21.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Jun 23, 2017 5:12 pm

Smile Vreme državnog andergraunda



Foto: Predrag Trokicić

Postoji vreme kada underground kultura živi svojim životom ispod estradne scene i vreme kada državna estrada poseže za undergroundom. Prvi put se to dogodilo 1995. kada je Emir Kusturica, uz logistiku Ministarstva kulture Republike Srbije, ponudio svetu film Андерграунд kao objašnjenje ratnih događaja s početka devedesetih. Dvadesetak godina kasnije, Ministarstvo kulture je odlučilo da pomoću glavnih aktera pomenutog filma samo kreira svoju alternativnu festivalsku scenu, bilo da je reč o preformulisanju Sterijinog pozorja (Predrag Miki Manojlović) ili pokretanju novih festivala kao što je Filmski festival Ravno Selo (Lazar Ristovski) ili književni festival pod imenom Beogradski kontrapunkt (Emir Kusturica & Vladan Vukosavljević). Ovaj civilizacijski iskorak dogodio se u roku od mesec dana, ali čitav proces počeo je zapravo mnogo ranije, kada je država jednom akteru državnog андерграунда poverila deo teritorije na trajno upravljanje, drugome kasnije simbolično dodelila avion sa njegovim imenom, dok je treći morao da se obračunava sa „mrsomudima“ u toku poslednje predsedničke kampanje ne bi li došao do svog feuda u kulturi. Uglavnom, sada su pozorište, film i književnost pod kontrolom ministarstva, čime je napravljena pokazna vežba kako treba kreirati kulturu. Sve ovo ne bi bilo toliko interesantno da u Srbiji odavno već ne postoji priličan broj festivala koji pokrivaju sve vidove produkcije, od pisanja filmskih scenarija, promocija debitantskih ostvarenja do festivala igre, džeza, drame, pesničkih festivala, regionalnih i međunarodnih književnih susreta. Ipak, nezadovoljni aktuelnom umetničkom produkcijom, vlasti u Srbiji su odlučile da krenu sa promenom „neradničkog mentaliteta“ koji proizvodi samo dela palanačke osrednjosti. Kao glasnogovornik te, reklo bi se konstantinovićevske revolucije koja se ovih dana odvija u Srbiji, pojavljuje se niko drugi do predsednik Vučić, koga je ta samosvest motivisala da krene sa temeljnim reformama: „Mislim da je za nas najvažnije pitanje u narednim godinama da promenimo naš pristup, radne navike, moramo da promenimo sve u vezi sa nama, i to će biti najteži deo naših reformi“. Najefikasniji način promene „svega u vezi sa nama“ je zapravo implementacija takvog modela promene kroz ministarstva prosvete i kulture. U prvom slučaju je reč o dualnom obrazovanju, u drugom o avangardnoj negaciji svega što postoji u savremenoj kulturi danas i ovde, i afirmaciji drukčijeg modela ponašanja u kulturi.

Ovaj (neo)avangardni krik, koji je najglasnije odjeknuo u prostorijama Ministarstva kulture, ide na dva koloseka: jedan radi u jeziku a drugi u savremenoj kulturnoj produkciji. Tako je pre nekoliko dana Radna revolucionarna grupa Ministarstva kulture i informisanja, u koju su uključeni predstavnici Odbora za standardizaciju srpskog jezika, predstavila predloge za izmenu i dopunu Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma. Cela stvar se zasniva na tome da se prvi član postojećeg Zakona uskladi sa članom 10. Ustava Republike Srbije „koji u službenoj upotrebi ne razdvaja srpski jezik od ćiriličnog pisma, odnosno ćirilica se označava kao matično pismo, a latinica kao pomoćno pismo“. Vizionar Tomislav Nikolić, koji se u vreme donošenja Ustava hvalio da je ovaj član najveći doprinos Radikalne stranke pisanju ovog dokumenta, nije mogao ni slutiti da će učinak njegovih (pre)diplomskih studija trasirati rad najuglednijih doktora filologije, okupljenih u Odboru za standardizaciju. Tako je počela radikalska promena „svega u vezi sa nama“, koja danas dobija formu opštenarodnog pokreta.

Ljudi koji sprovode Vučićevu kulturnu revoluciju ne dolaze izvan kulture, kako to ističu njegovi kritičari, već naprotiv iz redova najuglednijih umetnika. Sam žiri Sterijinog pozorja sačinjen je od ljudi sa biografijom i integritetom. No niko od njih nije želeo ni da prokomentariše obrazloženje koje je javnost čula od predsednika žirija. Isto važi za komisije i radna tela ministarstva kulture u kojima se godinama smenjuju najugledniji pesnici, pisci, teoretičari, profesori univerziteta i kritičari. Rezultati tih konkursa, međutim, kao i u slučaju ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, govore nešto drugo, da svi oni stoje iza generalne kulturne politike koja se sprovodi poslednjih godina, a koja sve više podseća na kulturnu politiku Nedićeve Srbije. Pretpostavljam da niko od njih neće ustati ni protiv predloga za izmenu i dopunu Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, niti protiv festivalske politike ministarstva. Uostalom, zašto bi se time bavili kad imaju pametnija posla.

Vučićev uspeh je stoga enorman. On je za pet godina suverenog vladanja prešao epski put. Krenuo je sa Nebojšom Stefanovićem, Markom Đurićem i Nikolom Selakovićem, da bi danas pridobio najširu moguću podršku „prave elite“. Dospelo se dotle da se organizuje Beogradski kontrapunkt, književni festival zatvorenog tipa, samo za elitne posetioce i funkcionere. Ministar Vukosavljević je ovako rezimirao doprinos svog festivala: „Ocena je svih učesnika (Kusturica, Handke, Prilepin, Begbede, Danojlić, Ju Hua) da je kultura bila velika tema tokom dva dana u našem gradu, da su o njoj govorili ljudi iz celog sveta, sa svih meridijana, veoma ugledni važni pisci, visoki intelektualci i da su pitanja kulture, kulturne politike i značaja kulture u savremenom svetu i književnosti bile teme razgovora”. U prevodu, izdvojen je ogroman novac na netransparentan način da bi ministar pokazao čitavoj kulturnoj sceni kako se „hrabro ide u susret budućnosti“. Na kraju ovog opskurnog festivala, potpisana je Zajednička izjava učesnika, u kojoj se sagledava aktuelni trenutak kulture u svetu kroz upozorenje da „globаlni neurotični i površni stil životа, koji se nаmeće kаo jedini moguć i jedini prihvаtljiv, pretvаrа аntičku ili prosvetiteljsku viziju potpunog čovekа u jednodimenzionаlno biće, а ljudsku zаjednicu u bio-mаsu, pogodnu zа brzu mentаlnu obrаdu i prerаdu“.

Prerada bio-mase u Srbiji ide po planu; najpre je to učinjeno u okviru SNS-a, a potom se proces proširio i na sve ostale oblasti društva. Krajnji učinak ovog zahvata je suspendovanje moći rasuđivanja u uslovima kada je ona nasušno potrebna. Kultura bi po definiciji morala da aktivira ovaj mehanizam, međutim surogat koji ministarstvo podržava ili samo produkuje, sada je to više nego očigledno, blokira svaki pomak. Uskoro će inspekcija za ćirilicu postati prihvatljivi vid komunalne policije u kulturi, dok će Emir, Miki i Laza, svako u svom ataru, trasirati naš izlazak iz evropske palanke.

Peščanik.net, 21.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Jun 23, 2017 6:16 pm

Smile O omraženim liderima. I šire



Foto: BiF

Ljubav, prijateljstvo i poštovanje nisu u stanju da ujedine ljude toliko kao zajednička mržnja.
Anton Pavlovič Čehov

Voljno robujem novinarskom pravilu da tekst mora početi nečim aktuelnim. Iako politički lideri od istoka do zapada zdušno i svakodnevno daju povoda da ih se citira u negativnom svetlu, ja bih se ipak okrenuo onim osmoškolcima, iz škole koja nosi Karađorđevo ime, što su tukli i kinjili malog Roma koji se drznuo da uzme u ruke srpsku zastavu. Agresivni balavci će verovatno dobiti nižu ocenu iz vladanja i kvit, ali ni njih, ni njihove roditelje, a bojim se ni nastavnike to neće naučiti makar istoriji, ako ne i toleranciji. Hoću reći, Karađorđe je pre više od 200 godina doneo “cigansku haračliju” kojom se Romi po upravnim i sudskim stvarima izjednačuju sa srpskim stanovništvom1 – jer su se u srpskom ustanku, pod srpskom zastavom i s njom u ruci borili protiv Turaka. Tome današnja narcisoidna istorija ne uči đake. Toliko za aktuelni uvod.

Vodeći komentator časopisa Fortune, Dejvid De Volf (Wolf), objavio je tekst o menadžerima u kojem je najupečatljiviji naslov: “Biti lider znači biti omražen”. Konstatacija se ne odnosi samo na lidere u privredi nego još više na političke aktere, i to širom sveta. Sa njima je muka što su, za razliku od privrednih menadžera, većinom istovremeno i voljeni i omraženi. Nabrojao bih najznačajnije omraženo/voljene lidere od istoka prema zapadu: Putin, Lukašenko, Kvasnjevski, Erdogan, Vučić, Orban, Maduro, Tramp…

Nije lako ustanoviti redosled među njima. Kada je Putin 7. maja 2000. godine postao predsednik Rusije, njegov kolega iz Belorusije, Lukašenko, već je bio na polovini svog drugog mandata. Lukašenko nije imao potrebe da izmišlja sebi Medvedeva (koji nije slučajno za 4 santimetra niži od nevisokog Putina) sa kojim će se smenjivati na vlasti. U prvom krugu izbora 1994. godine dobio je 45 odsto, a drugoplasirani Kebič samo 15 odsto glasova. U sledećem krugu pobedio je sa 80 odsto osvojenih glasova. Serija tzv. “bugarske većine” kako to Italijani zovu, nastavlja se izborima 2001: pobeda sa 75,65 odsto glasova 2006. raste na 82,6 odsto, pa 2010. “pada” na 79,65 odsto, a sadašnji peti mandat za redom Lukašenko je 2015. dobio sa 83,48 odsto glasova. Pritom, od prvog mandata ne prestaju protesti protiv diktatorskog upravljanja zemljom, nepoštovanja osnovnih demokratskih principa, neuspešne ekonomske politike (na 67. mestu u svetu po kupovnoj moći građana)… slobodno se može dopisati sve negativno što nekom padne na pamet. Lukašenko je samo najuspešniji, a svi ostali, uključiv i one koji nisu nabrojani, imaju nesumnjivu ambiciju da ga dostignu i prestignu.

Italijanski donedavni premijer Mateo Renci, iako danas samo sekretar Demokratske partije i dalje je vodeća politička ličnost, pa je na nedavnom ispitivanju javnog mnenja izborio prvo mesto i kao najpopularnija (20 odsto) i kao najomraženija (30 odsto) ličnost u Italiji. Ostali su uočljivo iza njega. Vrlo je slična pozicija bila uoči izbora u SAD kada su po naklonosti i omrazi Hilari Klinton i Donald Tramp ipak doživeli da im prvo mesto u obe kategorije otme Ledi Gaga! Kod njih je šoubiznis uvek ispred politike (i njen veliki uzor).

Profesor Semir Zeki sa University College London (UCL) stekao je međunarodnu reputaciju baveći se upravo problemom dualnosti osećanja. S obzirom da mu je struka neurologija i da ta nauka cveta od kada postoji magnetna rezonaca, on je ustanovio da i ljubav i mržnja angažuju ista područja mozga, iako su osećanja oprečna. Ne bih se petljao u detalje koje uglavnom ne razumem, ali prof. Zeki konstatuje da se može izmeriti kako je onaj koji nekoga voli manje kritičan, dok hejter-mrzilac deluje trudeći se da iskoristi svoje psihičke sposobnosti kalkulišući kako će nauditi, povrediti, uniziti fokusiranu osobu. Pritom, ljubav ima tendenciju da vremenom jenjava, dok mržnja teži da eskalira.

Preosećajna Simon Veil, filozofkinja i mistik (umrla je iz saosećanja sa žrtvama rata) ima lepu rečenicu koja je u današnje vreme sve manje privlačna, a glasi: “Zlo je suprotno dobru, ali dobro nije suprotno ničemu”. Robert Sternberg, ex predsednik APA (American Psycological Association) u knjizi2 “Psihologija mržnje” tvrdi manje poetski da nasuprot mržnji nije ljubav nego – indiferentnost. On inače mržnju deli na “hladnu” – prezir prema drugome i “vruću”, agresivnu, punu besa. Ona hladna mržnja prema istoričarki Nensi Izenberg (Nancy Isenberg) tradicionalno razvijana u Americi u odnosu na sirotinju, stekla je neoliberalizmom status klasnog “rasizma”. Po njoj je “neoliberalizam filozofija koja tržište uzdiže na nivo vodilje svih ljudskih akcija i svako ko u tom kontekstu nije uspešan zaslužuje prezir”.

Izvrstan primer za vruću varijantu su stihovi Oskara Daviča koje je pre neki dan na FB stavila jedna aktivistkinja pokreta Slobodni građani:

Jednoga dana, o jednoga dana
bljesnuće svetlo mitraljeza
kad drugačije svetlo ne može doći.

Ta varijanta, ma koliko bila poetska, sadrži osećanje da napetost dogoreva i da se legalnim, demokratskim putem ne mogu menjati odnosi vlasti i građana. Izbori kao opšteprihvaćeni instrument demokratije uparen sa doslednim poštovanjem pravnih regula pokazuju da su svi na početku nabrojani državnici diktatorskog opredeljenja na vlast došli demokratskim putem i na vlasti se održavaju podjednako koristeći te kriterijume (prilagođavajući ih sebi). Njihova opozicija od Vladivostoka do San Franciska pokušava da svoj neuspeh pravda ukazivanjem na nepravilnosti, odnosno krađe u izbornom postupku. Ali, kako tvrdi italijanski konstitucionalista, Gustavo Zagrebelski, izborni zakoni i izborna procedura nisu centralni problem već opredeljenje većine glasača.

Voljeno/omraženi lideri niti znaju, niti žele da saznaju kako je Džon Stjuart Mil pre dva veka proklamovao da ako bi svi ljudi mislili isto, a samo jedan drugačije, nepoštovanje njegovog mišljenja značilo bi unižavanje demokratije. Oni znaju samo za izvitopereno tumačenje demokratije po kojem većina daje odrešene ruke vladaocu. Njihovo ponašanje proističe iz dubokog nepoštovanja, čak prezira prema “demosu”. Iz nemoći prema moćnom opresivnom aparatu koji svi ti lideri poseduju, rađa se mržnja. Mržnja koja se širi, razgranava na sve strane i koju njeni zastupnici tumače kao pravo na slobodno izražavanje mišljenja pozivajući se na 10. član Konvencije o pravima građana. Ista ta konvencija sadrži i zabranu diskriminacije koja njima ne ide u korist.

U Americi je izražavanje mržnje zaštićeno pozivanjem na Prvi amandman njihovog ustava – tvrdi Đovani Zikardi, pravnik i autor knjige “Mržnja online”. Mržnja je postala ekonomska pokretačka snaga na društvenim mrežama, jer mržnja se gleda i čita radije nego umilne pastorale, a svaki klik donosi prihod. U praksi su sloboda govora (free speech) i govor mržnje (hate speech) izjednačeni. Kako se kod nas sumanuti svetski trendovi lako kaleme, mediji su prepuni ogavnih i vulgarnih tvrdnji i političkih prepucavanja, tako da čoveku prosto lakne kad naleti na neku “cheeky exploit” – pomodnu budalaštinu3, koju bi po osnovu zdravog razuma morao da prenebregne.

Sve veći je broj nesumnjivo intelektualnih osoba koje se mašaju psovke i vulgarnih reči. Slutim da je njihova namera da se približe ili dodvore dominatnom prostakluku, da ga valjda posle preveslaju na civilizovanu stranu. Jedinjenje lošeg i dobrog ne daje dobre rezultate. Dokaz je tragični pokušaj Đinđića da sa Crvenim beretkama napravi savez.

“Socijalna fraktura” – naziv je za sve prisutniju antagonizaciju u savremenom društvu koja dobija formu pokreta odbijanja (bilo čega) što vlasti predlažu. Nekada je Gadafi bio vođa Fronta odbijanja, zemalja koje su narcisoidne vođe odvele u propast. Danas je odbijanje postalo ideologija neobuzdane politizacije po cenu prenebregavanja interesa građana i društva. U italijanskom parlamentu, na primer, nije moguće postići saglasnost vlasti i opozicije ni na jednom pitanju, ma kako ono bilo vitalno po interese zemlje i građana. Izglasavaju se zakoni i uredbe dokupljivanjem većine sa poslaničkog otpada (mešovita grupa). Bitna razlika između stabilnih skandinavskih zemalja i juga Evrope, kome pripadamo i mi, je sposobnost Skandinavaca da uprkos međusobnim političkim sukobima4 uspevaju da razdvoje političke interese od interesa države i građana. U tim zemljama nije nikakva retkost da vlada i opozicija zajednički glasaju mere koje znače doprinos opštem dobru.

Mržnja, netrpeljivost, prostakluci, zlovolja, bes prosto cure ne sve strane iz medija. Nemačka je smogla snage da pokrene donošenje zakona (usvojen nacrt) kojim se oni koji doprinose širenju mržnje i lažnih vesti kažnjavaju do 50 miliona evra – što nije malo čak ni za Fejsbuk, Tviter i slične medijske gromade. Čitam šta sve naši novinari, koji bi trebalo da budu odgovorniji od internet bašibozuka, pišu na račun Vučića – koji je, ne zaboravimo, izabran voljom većine glasača uz manje sumnje nego predsednik Amerike. Kao što je uostalom biran i njegov mentor Milošević. Nisam glasao Vučića, štaviše nemam ni trunke naklonosti prema njemu, njegovoj aroganciji i osobama koje mu pomažu da vlada. Držim se mudrosti Erazma Roterdamskog i njegovog “Sačuvaj me bože usrećitelja…”

Iz esnafskih ili ideoloških razloga ne mogu da budem na strani novinarskih prostakluka i mržnje. I prostakluk i bes dokaz su nemoći, nesposobnosti da se analizira i traži argumentovani otpor vlastodržačkom poretku. Možda se na taj način može promeniti vlast – mada ne znam ni za jedan takav slučaj – ali ne i shvatanja. Napadi na Anu Brnabić, osobu koja je dobila mandat za sastav vlade, što je za našu sredinu revolucionarni gest – ogavni su i zasnovani na mnogostrukoj mržnji prema drugačijima. Pitanje je mrze li je i vređaju zato što je gej, ili zato što je uspešna na poslu, ili zato što se prihvatila da radi korisne stvari, ali u okrilju vlasti koju drži Vučić. Ni u jednom napadu na nju nisam našao zamerku njenom radu na opštu dobrobit dok je bila ministar. Tu je ona razlika između nas i Skandinavaca. Opozicija mora shvatiti da u Srbiji, pored Vučića, postoje i građani, kakvi god da su, i da oni ne moraju biti ni za vlast ni za njenu opoziciju.

Završio bih citatom iz predizbornog govora Saše Jankovića: “Ne želim da vas lažem, neću da vam obećavam da ću vas zaposliti lečiti, hraniti… svima nam treba nešto drugo. Treba nam država. Ovo nije pitanje da li ću ja biti predsednik, već da li će bilo ko od vas moći da radi posao, a da se ne klanja. Treba nam država čiji službenici odgovaraju pred zakonom, a ne pred sudom partije…” To su reči ozbiljne političke ličnosti, bez mržnje, bez okrivljavanja drugoga. Na takvoj platformi je van vladajućih političkih struja u Francuskoj uspeo Makron. Francuska je pokazala da ima kritičnu masu za promenu društvenih okolnosti. Redovno pratim na internetu “Podršku Saši Jankoviću” i bojim se da mnogi prilozi nisu na nivou političkog dostojanstva onoga kome bi da daju podršku svojim nedovoljnim razumevanjem.

Ovaj tekst je najava za julsko-avgustovsko izdanje časopisa Biznis i finansije.

Biznis i finansije, 19.06.2017.

Peščanik.net, 21.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Jun 23, 2017 7:03 pm

Smile Viktor/Viktorija



Foto: Predrag Trokicić

Dobro bi bilo da na prvim sledećim izborima pobedi Saša Janković. Ne kažem da bi bilo loše da pobedi i neko drugi iz (demokratske – da je sad ne definišemo i ne personalizujemo) opozicije, ali pretpostavimo da, sudeći po predsedničkim izborima, Janković ima najveće šanse.

Posebno mi poverenje ulivaju – to u politici nije nevažno – ljudi oko njega, mada i tu ima kukolja. Još više, naravno, neki bitni elementi programa, pre svega vladavina prava. Ima dobrih razloga da se očekuje da bi u tom slučaju Srbija bila demokratskija, slobodnija i pravednija zemlja.

Ne bih, dakle, imao nikakvih problema s tim da pobedi Pokret slobodnih građana. Ali imam problem s time što „moj kandidat“ srlja u propast. Ili, da budem blaži, što nisam siguran da to što Janković radi vodi ka pobedi.

A pre svega se ne vidi da se njegov Pokret uspostavlja kao funkcionalna organizacija, odnosno „političko preduzeće“. Još uvek on mnogo više liči na kružok slobodnomislećih intelektualaca nego na „parni valjak koji melje“, da parafraziram stih jedne dobre navijačke pesme.

Čini mi se da Jankoviću u tom smislu medveđu uslugu čine i brojni (žestoki) kritičari „Vučićevog režima“. Previše ostrašćeni i, posebno, usmereni na kritiku nekih pojavnih manifestacija vlasti, zapostavljaju ili sasvim gube iz vida prave poluge i stvarne mehanizme osvajanja i održavanja političke moći.

Retko ko je, naime, u predlogu da Ana Brnabić bude premijer(ka) video išta pozitivno. Nemački mediji – koji dabome nisu pod kontrolom Angele Merkel i koji su umeli oštro da kritikuju Vučića – u tome su videli „rafiniran šahovski potez“. Neće, naravno, priznanje da je nešto učinjeno valjano (ne ulazeći ovde u Brnabićkine dosadašnje rezultate i profesionalne kvalitete da obavlja namenjeni joj posao) promeniti suštinu Vučićeve vladavine; naprotiv, taj dobar potez samo pokazuje koliko je on ozbiljan i, ako hoćete, opasan protivnik. Ne, pobeda protiv njega neće poput kruške pasti u krilo.

Vučićevom „profilu“, koji se gaji u opozicionoj javnosti, mnogo bi više odgovaralo da je umesto AB kao svog naslednika predložio još jednog AV, tj. Vulina. Prema revolucionarnom principu „što gore to bolje“, to bi za opoziciju bilo bolje. Nažalost, to se nije desilo.

Kao što vlast satanizuje opoziciju, tako i opozicija satanizuje vlast. Satanizacija je efektna, ali defektna, to jest – neefikasna. A i pitanje je da li iz tog cepanja Srbije na dva dela (na prvu i drugu?) ova potonja može da izađe kao pobednik.

Jer, dok je Vučić stalno u kampanji, opozicija je neprekidno u fazi sanacije i konsolidacije.

Peščanik.net, 22.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Jun 24, 2017 5:22 pm

Smile Kruna od čokolade



Oh! Nuts

Pre osamsto godina Srbija je postala kraljevina. Tadašnji veliki župan Stefan dobio je od pape iz Rima kraljevsku krunu. Ove godine u Srbiji taj se jubilej obeležava predlozima za izgradnju spomen-kompleksa, serijalom o Nemanjićima, i raznim drugim, gotovo sudbinskim događajima, od kojih neki cinike podsećaju na to da se ovde neko, kanda, „igra prestola“.

Bilokakobilo, u ovoj godini jubileja Srbija je na predsedničkim izborima postala falična republika, iz Rima je stigao plaćeni savetnik koji je na sav glas hvalio onoga koji ga za to hvaljenje i plaća, a umesto krune od pape, predsednik je dobio čokoladice od hrvatske predsednice iz Zagreba.

Krunisanje prvog srpskog kralja u Žiči 1217. bilo je za ono vreme iznimno svečan čin. Jučerašnje štagod-to-bilo izgledalo je kao skup-a-jeftin vašar cirkuskog karaktera, počev već od najmanje relevantnih detalja, koji su uveseljavali ljude na društvenim mrežama: naime, kako se ističe (bezmalo i kao udarna vest u medijima!), zvanice nisu naročito obraćale pažnju na inače strogo propisan protokol pa je tako bilo dubokih dekoltea, muškaraca bez kravate, gospode (naročito jedan gospodin) u haljinama, primećena je i žena u pantalonama, a zamenik premijera Dačić je, mimo protokola, iz sveg glasa zapevao, što se, imajući u vidu ono što smo čuli sa snimka, teško može objasniti drugačije nego kao Dačićeva osveta što Vučić nije njega odredio za premijera. Ako, pak, nije u pitanju osveta, onda je izbor pesme O, sole mio na svečanosti koja je sva bila posvećena Vučiću jedna nova ilustracija prastarog široko rasprostranjenog i transistorijskog fenomena, kojem mnogi beskičmenjak ima da zahvali uspeh u karijeri.

Uz visoke zvanice u koje se, osim predsednika, premijera i ministara, računaju, na primer, i „pomoćnici zamenika“ nekih stvarno visokih funkcionera stranih država, na tandrbalu je bilo 25 visokih delegacija. Inače, pravilo je sledeće: što je država moćnija povećava se visina inače, po funkciji, objektivno niskog delegata. Ostala je, doduše, nepoznanica tačna „visokost“ ruskog delegata Rogozina, jer mediji nikako nisu uspeli da se usaglase da li je narečeni „potpredsednik Rusije“ ili „potpredsednik Vlade Rusije“. Teško je reći da li se radi o ciničnoj poruci da je to u Rusiji ionako svejedno, o silnoj želji da visoki ruski predstavnik bude što viši ili je po sredi prilično blamantna neinformisanost o jednoj tako notornoj činjenici kao što je koju to potpredsedničku funkciju, dođavola, obavlja Rogozin. (Nota bene, takva neinformisanost je u 21. veku ekvivalentna situaciji sa pismom koje je sredinom 17. veka francuski kralj Luj XIV uputio ruskom caru Mihailu, koji je u vreme slanja pisma bio već dvanaest godina mrtav. Ovaj međunarodni skandalčić iz 17. veka obično se objašnjava izolovanošću Rusije i nezainteresovanošću ostatka Evrope za tamošnja dešavanja. I’m just saying…)

Osim 25 visokih, ostale delegacije su bile pretežno „niske“, što ne treba da nas previše začudi budući da je diplomatija sva u kojekakvim protokolarnim pravilima, a nikome živom na ovoj „zemaljskoj planeti“ nije bilo jasno gde i zašto zapravo treba da šalje delegaciju. Na najvišem nivou bile su otuda predstavljene uglavnom zemlje koje, uprkos bizarnosti iventa, imaju stanovite interese u regionu (ili čak sasvim specifično – u Srbiji). A bilo je očito i visokih radoznalaca, čije prisustvo najverovatnije imamo da zahvalimo onoj dobro znanoj svagdašnjoj motivaciji mnogih belosvetskih putnika-namernika, a naročito pundravih diplomata (setimo se samo našeg Jeremića!), a naime – da im dupe vidi puta.

Tu je i još jedna simpatična jubilejska analogija: 1917. Rusija je dobila lidera koji je stigao u blindiranom vozu i otpočeo revoluciju koja je imala perspektivu da postane svetska. Sto godina kasnije, Srbija je dobila lidera čijem je pristizanju doprineo jedan drugi voz: onaj bugarski. Ovaj lider, u skladu sa svojom „prvi-put-u-istoriji“ opsesijom, revolucionisao je način obeležavanja stupanja na dužnost predsednika (što dođe kao neka varijacija na ovdašnju tradiciju „reprize“ dočeka Nove godine), što će možda postati i svetski trend. Ili ćemo ipak dobiti doktrinu „reprize inauguracije u jednoj zemlji“. Ali to već zavisi od – naslednika… Ako ovoga uopšte bude, odnosno ako od Srbije i u Srbiji posle Vučića i SNS išta i iko o(p)stane… Osim toga, kao što se Lenjinu teško može pripisati da je bio lenj, tako se i Vučiću teško mogu pripisati nekakve vučje karakteristike ili namere, o čemu, uostalom, svedoči i njegov govor tokom jučerašnjeg pira, naročito „o vrlini mira, i da niko nikog ne treba da dira“. Govor, inače vrlo pučan, može se u celini pročitati ovde.

Na kraju, ako se po premijerstvovanju predsednikovanje poznaje, a po bahatim inauguralijama shvatanje sopstvene uloge inaugurisanog, ostaje nam samo da preinačimo narodnu poslovicu i suočimo se sa time da se po sumraku mrak poznaje. Kao i sa uznemirujućom istinom, koja je bila vidljiva još 2012. godine, a to je da ovaj nije došao da bi otišao…

Peščanik.net, 24.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Jun 24, 2017 5:52 pm

Smile Podrška nastavnicima Bogoslovskog fakulteta



Corax, Darvinijana

Krajem maja 2017. godine Patrijarh Srpske pravoslavne crkve (SPC) Irinej uputio je dopis dekanatu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, ustanove koja je punopravan član Beogradskog univerziteta. U dopisu se, pod pretnjom „crkvenodisciplinskog postupka“ (a koji može dovesti i do gubitka radnog mesta), svim zaposlenima na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu zabranjuje nastupanje i učestvovanje na televiziji, radiju „ili u drugim medijima i sredstvima javnog informisanja“ ukoliko za to nisu dobili poseban arhijerejski blagoslov. Ovim putem želimo da upozorimo javnost na to da ova zabrana predstavlja grubo ogrešenje o prava i slobode zaposlenih na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu.

Zaposlenima na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu kao građanima Republike Srbije niko, pa ni SPC, ne može ograničavati i uskraćivati slobodu mišljenja i izražavanja.

Ovakva ograničavanja su protivna Ustavu Republike Srbije koji garantuje (član 46, stav 1) slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se „govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje“. Član 18 Ustava Republike Srbije takođe propisuje da se Ustavom zagarantovana prava i slobode primenjuju neposredno (tj. bez ikakvih uslova). Nijedan drugi akt – uključujući i Ustav SPC na koji se Patrijarh u dopisu poziva – nema nikakvo dejstvo u pogledu prava i sloboda koje Ustav Republike Srbije garantuje.

Takođe, ograničavanja slobode mišljenja i izražavanja nastavnicima Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta su protivna osnovnoj vrednosti akademske slobode koja je duboko ukorenjena u savremenim demokratskim društvima i u humanističkoj tradiciji humboltovskog univerziteta koju Beogradski univerzitet sa ponosom baštini. Akademska sloboda zahteva nesmetano delovanje i učešće kvalifikovanih univerzitetskih nastavnika u stručnim i javnim diskusijama. Samo društvo koje nosiocima svog visokog školstva garantuje slobodu da bez ometanja primenjuju metode i ustanovljene istraživačke prakse svojih intelektualnih disciplina može očekivati da će ostvariti punu dobrobit koju donosi zajednički poduhvat traganja za znanjem i istinom.

Pokušaj da se nastavnicima i ostalim zaposlenima na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Beogradskog univerziteta ograniče slobode mišljenja i izražavanja je protivustavan, pogrešan i štetan. Pozivamo javnost da stane u odbranu zaposlenih na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu. Takođe, ne dovodeći u pitanje instituciju Patrijarha, pozivamo Patrijarha Irineja da uzme u obzir okolnosti na koje ukazujemo i da razmotri u svetlu tih okolnosti svoju odluku o ograničavanju slobode izražavanja zaposlenima na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, te da je prilagodi ustavnim i zakonskim normama koje važe za sve građane Srbije.

Nastavnici Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu:
Miloš Arsenijević
Aleksandar Baucal
Ivan Vuković
Vladimir Vuletić
Miloš Vuletić
Vasilije Gvozdenović
Milanko Govedarica
Aleksandar Dobrijević
Slađana Dragišić
Vladan Đorđević
Drago Đurić
Iris Žeželj
Andrej Jandrić
Đokica Jovanović
Monika Jovanović
Radmila Jovanović
Eva Kamerer
Goran Knežević
Živka Krnjaja
Ljiljana Lazarević
Mladen Lazić
Slobodan Marković
Miljana Milojević
Lidija Miškeljin
Ivan Mladenović
Tamara Nikolić-Maksić
Dragana Pavlović-Breneselović
Aleksandar Palavestra
Slobodan Perović
Duško Prelević
Danka Purić
Lidija Radulović
Nikola Samardžić
Nada Sekulić
Vera Spasenović
Milan Stančić
Danijela Stefanović
Dubravka Stojanović
Milorad Stupar
Oliver Tošković
Nenad Cekić
Perica Špehar
Sandra Šćepanović

Peščanik.net, 23.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Jun 24, 2017 6:41 pm

Smile Koncesija na život



Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Avion sa 124 putnika krenuo je te večeri iz Zagreba za Dubrovnik. Putem ih je zatekla jaka bura pa se pilot, nakon polusatnog kruženja, odlučio vratiti u Zagreb. Nazvao je 01 88… ali mu se tamo nitko nije javljao. Nazvao je zato direktora zračne luke, ali mu se javila telefonska sekretarica. Potom je prilično iznerviran nazvao broj u Francuskoj gdje ga je pospani glas otpravio riječima kako se u kapitalizmu dobro znaju radna pravila i da valjda ne očekuje da međunarodni aerodrom bude otvoren čitavu noć zbog tamo neke bure i 124 putnika. Oprostite, ali radno vrijeme vašeg aerodroma završava u ponoć, još mu je rekao gospodin u Francuskoj i spustio slušalicu. Potom je pilot Airbusa 320 sa 124 putnika nazvao aerodrom u Splitu, ali uzalud. Jer prema odluci ministra prometa taj aerodrom radi kao iznemogli Todorićev Konzum, od 6 do 22 sata. Onda je pilot s prilično izbezumljenim putnicima, mahom strancima koji su u zraku već bili nebrojeno sati, nazvao aerodrom u Rimu i skrušeno zamolio bi li oni, eto, prihvatili jedan hrvatski avion. U Rim su sletjeli u gluho doba noći, putnici su stigli u hotele oko tri sata ujutro, brojne su obitelji morale ostati na aerodromu jer im djeca nisu imala potrebne dokumente…

I onda je sutradan popodne avion Croatia airlinesa konačno stigao u Dubrovnik. Let je trajao ukupno 18 sati. Za to vrijeme onaj se gospodin u Parizu već probudio i doručkovao, izvukao iz ladice neki papir pod nazivom Koncesijski ugovor s hrvatskom vladom i preletio stavku u kojoj stoji „da se koncesionar obavezuje da će zračna luka biti otvorena tijekom cijelog razdoblja koncesije“. Koncesije koju su upravo Francuzi dobili nad zagrebačkim aerodromom na valjda milijun godina i čiji su oni zapravo vlasnici. Oni su naime financirali njegovu gradnju, oni stoga imaju pravo određivati pravila o radnom vremenu, a vremena su teška, valja štedjeti, pa tako noću na tom aerodromu nema niti vatrogasaca, čime je razina sigurnosti svedena na nulu.

Radi ušteda je koncesionar smanjio broj osoblja, bezočno podigao cijene parkinga i usluga, no zato je hrvatska strana imala eksluzivno pravo imenovanja nove zračne luke. Pa se zove imenom Franje Tuđmana, zlikovca koji je još prije četvrt stoljeća započeo jeftinu rasprodaju društvenih dobara, potom prirodnih resursa, poput vode i šuma, dok njegovi nasljednici nesmiljeno krmče preostalo: obalu, otoke i pomorsko dobro, dajući taj važan prostor u sumnjive koncesije.

Zato je u hitnu proceduru upućen Zakon o koncesijama, zbog tobožnjeg usklađivanja sa zahtjevima EU, a zapravo s ciljem države da utrži neke bijedne pare, ne hajući za cijenu ugrožavanja ionako osakaćenih najboljih dijelova obale i otoka. Zato se ni o čemu ne pita lokalno stanovništvo, nego se, kao u nedavnoj aferi oko koncesije na plažu Zlatni rat u Bolu na Braču, pogoduje problematičnim likovima, bliskim vladajućoj stranci, i zato su se konačno građani 36 otoka udružili u Pokret otoka. Kako bi spriječili ozakonjenje procesa uništenja, procesa koji vladarima pomorskim dobrom omogućuje onu razinu poslovanja vidljivu na zagrebačkom aerodromu. To jest ciljani kaos, e da bi novi posjednici nesmetano zarađivali na javnom dobru, uz nepovratnu štetu po okoliš i lokalne zajednice. A kako po važećem zakonu, još iz mrske Jugoslavije, pomorsko dobro ne smije biti privatno vlasništvo, izmišljene su koncesije, do čak 99 godina, što je praktički otuđenje, a jedini kriterij odabira koncesionara jest tek cijena ponude, uz potpuno bagateliziranje ekoloških, ekonomskih i društvenih utjecaja.

Drugim riječima, za prelijepi otok Rab jeftina koncesija na čak 18 plaža ne znači nikakav ekonomski prosperitet, nego tek bezobzirnu betonizaciju i zabranu dostupnosti plaža svima, bez iznimke, a projekt „uređenja“ samo tri rapske plaže predviđa nasipanje mora s 90.000 kubičnih metara kamenja i oko 12.000 kubika betona, ili kao da zamislimo natovarene kamione poredane u dužinu od 250 kilometara. Uvale pak podno splitskog Marjana trostruko su zaštićene, kao park šuma, kulturno i pomorsko dobro, pa je zabranjena svaka gradnja. Ipak, razni je koncesionarski polusvijet tamo betonirao sve živo, nagrdio prirodu s čak 75 komada nakaznih objekata, a ludilo privatne pohlepe uništilo je i ostale splitske plaže, ili poput glodavaca izgrizlo povijesnu jezgru Splita.

U Supetru na Braču nasipanjem obale i drobljenjem prirodnih škrapa bespovratno je uništen čitav obalni pojas, jer se tako ćefnulo vlasniku koncesije, firmi Supetrus hoteli, itd., itd. A novi zakon predviđa još veću razinu privatizacije pomorskog dobra, pa Pokret otoka, uz ulične demonstracije, traži zaustavljanje zakona, te javnu raspravu s uključenjem stručnjaka i lokalnog stanovništva. I doista, zakon je trenutačno zaustavljen, ali… Ali vlada je istodobno, arogantno ignorirajući želje i planove građana otoka Visa, odlučila prodati, baš kao svoje obiteljsko naslijeđe, tamošnji atraktivni kompleks zvan Češka vila, veličine 60.000 kvadratnih metara tik uz more, a u koncesiju na pet desetljeća dati čak 9 kilometara obalnog pojasa. Ili drugim riječima: Fuck your Pokret otpora!

Mladina, 23.06.2017.

Peščanik.net, 24.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Jun 25, 2017 4:58 pm

Smile Samodržac



Foto: Predrag Trokicić

Naš program je jednostavan: mi želimo da vladamo Italijom.
Benito Musolini, izjava pred marš fašista na Rim 1922. godine

Građanin Aleksandar Vučić postao je ovih dana novi predsednik Srbije, ali, u izvesnom smislu, i teoretičar sopstvenog političkog sistema. Na naslovnoj strani poslednjeg broja lista Nedeljnik A. Vučić igra šah sa samim sobom u kabinetu na Andrićevom vencu, okružen tomovima lepo ukoričenih knjiga na policama. Čitanje fotografije nije teško i poruka je očigledna: politika je nalik finoj šahovskoj igri, u kojoj misaoni Vučić nema dostojnog protivnika, te je igra sam. Ostali političari u Srbiji su obične šahovske figure, podređeni jednoj političkoj volji i jednom političkom umu. Bilo koje figure da pobede, bele ili crne, pobednik je isti.

Šah je, međutim, igra sa ogromnim brojem kombinacija i strogo utvrđenim pravilima. Slično je i sa ustavnopravnim pravilima po kojima funkcioniše parlamentarna demokratija i podela vlasti u državi, a u okviru kojih bi trebalo voditi politiku. Ali ako pravila šaha, ili parlamentarne demokratije, ne poštujemo, druga je igra u pitanju. I zato je Vučićeva politika daleko od šaha, jer na bezbroj načina izigrava i urušava institucije pravne države, uvodeći sopstvena pravila igre u cilju uvećanja lične vlasti, tako da mnogo više podseća na društvenu igru Riziko. Gde igrač gomila vojsku, a zatim baca kockice, kako bi osvojio teritorije protivnika i ispunio cilj – totalno uništenje drugog igrača, osvajanje grupe kontinenata, ili celog sveta. „Ja samo vidim poligon za borbu“, opisuje Vučić svoje ratničko shvatanje politike i dodaje: „Ako si ušao u politički ring, onda uđi, stavi rukavice, pa se bori… Ja sam u političkom ringu, stavio sam rukavice, i borim se. I kraj priče“ (Nedeljnik, br. 284, 22.6.2017). Ovako ne govori politički šahista, već čovek koji šahovske figure prvo poruši, pa onda njima gađa druge.

U Vučićevom političkom sistemu, predsednik države formira izvršnu vlast, a ispod sebe ima i zakonodavnu kojom upravlja kroz apsolutno poslušnu skupštinsku većinu. Obe vlasti odgovorne su njemu kao predsedniku, tako da možemo govoriti o tome da je Vučić postao suveren/samodržac, odnosno jedini izvor vlasti. U predstavničkom sistemu, građani su izvor vlasti, te se politički sukobi rešavaju na izborima, smenom vlasti. Ali u Vučićevom političkom sistemu pozivanje na narod je besmisleno, zato što narod ništa ne može da reši. Izuzev da ponovo izabere njega. Zato je Vučić počeo da razvija sopstvenu teoriju vlasti, razume se, na rudimentarnom nivou: „I oni“, misli na opoziciju, „ne moraju da brinu – sam ću se skloniti. Ni tada me oni neće pobediti, sam ću otići“. I još: „Mislim da znam kada ću da napustim i vlast. I to će biti dobrovoljno, i to će biti moja odluka, a ne zato što će neko od opozicije da dobije većinu“ (Nedeljnik, br. 284, 22.6.2017). Vučić indirektno priznaje da ima apsolutnu vlast u državi, i da se ta vlast ne može izgubiti na izborima, jer ne postoji mehanizam za smenu takve vlasti. Apsolutna vlast se može samo napustiti i tu je Vučić potpuno u pravu. Ostaje bez odgovora pitanje: kako se apsolutna vlast napušta i zašto?

Apsolutistička država svojevremeno je zamenila feudalnu, tako što se kralj obračunao sa feudalcima, ukidanjem feudalnih privilegija i formiranjem jake birokratije i centralne vlasti. Nakon revolucija u 18. veku i postepenim prenošenjem suvereniteta na narod tokom 19. veka, za uvođenje autoritarne vlasti u 20. veku bila je potrebna masovna politička stranka – koja treba da zameni narod i preda svu vlast u ruke vođi. Zato Vučić počinje neumereno da hvali SNS. Naprednjaci su pametniji i školovaniji od svojih političkih protivnika, govore više stranih jezika, više rade, više znaju. O stranci Vučić kaže i ovo: „Ali kada smo pravili SNS, ja sam rekao Tomislavu da ćemo da pravimo široku narodnu političku partiju koja treba da prihvati ljude sa svih različitih nivoa. I liberalne demokrate, građanske demokrate, ljude koji su nacionalno opredeljeni, socijaliste, komuniste. Sve su te razlike kod nas sklonjene jer se bavimo budućnošću“ (Nedeljnik, br. 284, 22.6.2017). Načelne političke razlike se nekada mogu ostaviti po strani, pri formiranju određenog nivoa vlasti od strane različitih političkih stranaka. Ali se načelne političke razlike ne mogu ostaviti po strani u okviru jedne političke stranke, a da se potpuno ne obesmisle. Tako je budućnost o kojoj Vučić govori u stvari budućnost neprikosnovene naprednjačke vladavine.

SNS je zato više društveni sloj kojem vlast služi za sticanje i održanje visokih, privilegovanih i upravljačkih pozicija u društvu. Nova elita došla je 2012. godine, izborom Tomislava Nikolića za predsednika Srbije. Opet građanin Vučić: „Tomislav Nikolić je napravio istorijske stvari za ovu zemlju. On je počeo da menja Srbiju suštinski i danas je Srbija drugačija zemlja. Neki bi da je vrate u blato prošlosti u kojem pripadnici lažne elite mogu da ucenjuju, da reketiraju, rade šta hoće i kako hoće. Nikolić je doprineo da se tome suprotstavimo na veoma ozbiljan način, i to ću uvek da poštujem“ (Nedeljnik, br. 284, 22.6.2017). Vučićevo „mi“ predstavlja sve one koji su izgubili visoke društvene pozicije nakon pada Miloševića. Egzistencijalnu frustraciju dela sadašnje društvene elite zbog gubitka položaja 2000. dobro je opisao Nikola Selaković: „Moj otac (kadar SPS-a, prim. V.V.) je vodio firmu koja je brojala 2.500 radnika i koja je uspešno poslovala i za sve vreme sankcija. Bila je to, međutim, prva firma u kojoj je uveden krizni štab i razjureno celo rukovodstvo“. I ovo: „To, naravno, nije bio jedini razlog mog političkog angažmana, ali uvek postoji neka kapisla kada se odlučujete na velike korake u životu“ (Nedeljnik, br. 279, 18.5.2017). Selakovićevi motivi za bavljenje politikom duboko su privatni. I tu politika služi da povrati visoke društvene pozicije koje su nekada pripadale njegovom ocu i celoj porodici. Kao da je u pitanju feudalno leno i nasledno porodično pravo na upravljanje Srbijom.

Dalje konsolidovanje nove naprednjačke klase ne održava Vučića samo na čelu državne vlasti – on je kao suveren na vrhu društvene piramide. I zbog toga i nije neophodno da i dalje ostane predsednik SNS-a. Novinar: „Ko će vas naslediti u stranci?“ AV: „Ostavio sam još malo vremena da promislim, ali sam ubeđen da će oni nastaviti tradiciju nepobedivosti nad ovima koji su loše vladali i koji se danas još neodgovornije ponašaju u opoziciji“ (Nedeljnik, br. 284, 22.6.2017). Naravno da je SNS osposobljen da nastavi nepobedivu tradiciju, kada se uvukao u sve društvene pore, od vrha do dna. Gubitak vlasti značiće i gubitak društvenog položaja – ma kakav da je, veliki ili mali – a od toga nema bolje motivacije za neregularnu političku borbu. I opet se možemo pitati: kako se smenjuje ovakva društveno-državna struktura? Na izborima ili…?

Peščanik.net, 25.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu