Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 21 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 21 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
» Peščanik - analiza dnevnih događanja
Juče u 8:30 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta astronomije...
Juče u 8:11 pm od Brave Heart

» Sve o "pametnim" telefonima i sličnim čudima tehnike...
Juče u 7:15 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta IT-ja (softver, hardver i...)
Juče u 7:05 pm od Brave Heart

» Sloboda ...
Juče u 5:50 pm od Davidova

» Corax - slika današnjice
Juče u 5:34 pm od Brave Heart

» Sveta Gora
Juče u 5:32 pm od Davidova

» Biografije glumaca
Juče u 5:04 pm od Davidova

» Vesti iz oblasti klasične muzike...
Čet Jan 18, 2018 8:27 pm od Brave Heart

» Filmske novosti...
Sre Jan 17, 2018 8:32 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta umetnosti
Sre Jan 17, 2018 8:20 pm od Brave Heart

» Šta trenutno slušate?
Sre Jan 17, 2018 6:14 pm od andjeo01

» INTERVJU
Uto Jan 16, 2018 9:35 pm od Davidova

https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Peščanik - analiza dnevnih događanja

Strana 17 od 18 Prethodni  1 ... 10 ... 16, 17, 18  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jan 08, 2018 5:36 pm

Smile Blagdani i porno udari



Foto: Predrag Trokicić

Ako zanemarimo činjenicu, a ne bismo smeli, da su funkcioneri sekularne države lomili česnicu i u institucije unosili badnjake za koje su opet posečene mladice zaštićenog hrasta (pitanje: ako već niko slamu, koja je takođe božićna tradicija, ne unosi u balama, nego unese tek snop slamki, zašto je badnjak megalomanski?) ostaje utisak da se vlast baš i nije pretrgla božićnim duhom. Možda zato što uzdržavanje od grehova znači uzdržati se i od onih koji na usta izlaze (samo proždrljivost kroz njih i ulazi).

No, ne samo da ministri nisu širili mir i toleranciju (ministar vojni nas je čak i plašio, ne sobom nego ratom, koji se ipak neće desiti jer je neprijatelj potpuno razoružan našom pričom o tome šta ćemo sve od Rusa dobiti na remont) nego to nisu činili ni najviši funkcioneri.

Doduše, možda to i ne čudi toliko ako znamo da onaj kome je u opisu posla da predsedava samo vernicima pretenduje da predsedava svim građanima, a posebno građankama, dok onaj kome je u opisu posla da predsedava svima – priznaje samo vernike svoje stranke.

Pa je tako poglavar crkve pozvao žene da spreme materice na gotovs i stave ih u službu brojnog stanja, kao što to i inače rade (popovi, ne žene) i kad nije crveno slovo u kalendaru. Jer, ako ste gladni, crkva je zadužena samo za vašu duhovnost, a ne i vaše blagoutrobije, ali ako ste žena – e, onda se crkva sama zaduži za vašu utrobu (kako pogrešno naziva matericu).

Za razliku od njega, poglavar države nije imao svoju božićnu poslanicu. Što čudi jer znamo koliko je sklon tradicionalnom obraćanju. Mislim, preko tradicionalnih medija – novina i televizija. Ali se za ove praznike okrenuo modernijim načinima obraćanja – za novogodišnju čestitku je bio zadužen YouTube, za Božić Twitter, a božični intervju je dao – koristeći samo emotikone.

Jedino tradicionalno što je uradio bilo je – da u drugom intervjuu nije uspeo da izgovori pohvalu, a da uz nju ne veže i uvredu. Pa je tako, nabrajajući dobre osobine svoje premijerke pomenuo da ona pripada “tom delu drugosrbijanske javnosti” koja je sebe, iz njemu nepoznatih razloga, proglasila elitom a “nit su naročito školovani, nit su bili uspešni na fakultetima, u školama, niti u svom poslu”. Sreća što ju je hvalio, zamislite šta bi tek rekao da je hteo da je naruži.

No, ako predsednik države i nije obavio praznične obrede to ne znači da nije bilo sasluživanja njemu podatnih medija. Najviše se istakao onaj tabloid koji je u vreme posta otkrio post, ali onaj na društvenoj mreži. Tabloid je, po uzoru na ministra policije, “povezao neka lica sa nekim licima” (Sergeja Trifunovića na zajedničkoj fotografiji sa čuvenim porno glumcem) i to je postao dokaz da opozicija planira “da Beograd pretvori u leglo poroka”!

Sreća da je vreme blagdana, te nisu objavili i ime za ovaj najnoviji scenario državnog udara. Sigurno nije bogougodno.

Peščanik.net, 08.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jan 08, 2018 6:32 pm

Smile Bajka za (predizborni) Božić



Foto: Predrag Trokicić

Tupo je na Badnji dan odjeknula reč genocid u izjavi šefice vlade u Narodnom muzeju u Beogradu: „Ove 2018. godine je 15 godina kako je ovaj muzej zatvoren, to je svojevrstan kulturni genocid koji smo nametnuli sami sebi“. Moglo se to reći i drugačije. Prikladne bi u datom kontekstu bile reči poput nebriga, nemar, zapostavljanje, zanemarivanje; ili lenjost, neodgovornost, zapuštenost; i turcizam javašluk bi tu (na razne načine) bolje pristajao. Ali, Brnabić je rekla – genocid. Svesna da je izabrana reč neprimerena, ponudila je i (naopako) objašnjenje: „Zamislite svu decu tih 15 godina koja nisu dolazila ovde da vide naše velikane i umetnost. Ja samo razmišljam o našoj deci i koja bi druga država dozvolila da Narodni muzej bude zatvoren. Zato sam rekla kulturni genocid“.

Sintagma „kulturni genocid“ načelno ne može imati nikakvog smisla. Sama reč genocid je kovanica nastala po analogiji sa rečju homicid. Kao što se homicid odnosi na ubistvo osobe, genocid se odnosi na ubijanje vrste, to jest grupe ljudi (izdvojene prema nekom svojstvu – nacionalnom, etničkom, rasnom, religioznom). Metaforično govoreći, može se ubiti i kultura, ali se to onda ne može označiti kao kulturni genocid, već, prema analogiji, kao kulturocid. Kulturocid, naravno, može biti u vezi sa genocidom, kao svojevrsni uvod u istrebljenje određene grupe tako što se prethodno unište ili ponište njena specifična kulturna obeležja (spomenici, jezik, tradicionalni načini života). Samo u tom konkretnom kontekstu, može se onda reći da se radi o kulturnom genocidu, iako je za to kulturocid i dalje precizniji termin.

Kada Brnabić kaže „svojevrstan kulturni genocid koji smo nametnuli sami sebi“, to možemo, ako se dosledno držimo specifične upotrebe sintagme „kulturni genocid“, razumeti isključivo kao referencu na pokušaj kolektivnog samoubistva. I koliko god to izgledalo preterano i nesuvislo do apsurda, tim pre što se izgovara povodom renoviranja zgrade Narodnog muzeja, od čega ipak ne može zavisiti (ili bar ne bi smeo da zavisi) život nacije – izjavu šefice vlade treba baš tako razumeti. Ako je tu reč i o omašci (u šta sumnjam), ta omaška nam ipak otkriva kako Brnabić vidi sebe, predsednika republike i njegovu stranku, s jedne strane, te svoje, predsednikove i strankine političke oponente, s druge strane. Ova upotreba reči genocid još je upečatljivija ako se ima u vidu jak otpor da se ista reč koristi u nekim drugim prilikama.

Podsetimo se buke i besa od pre dve i po godine, kada je ovdašnji vrh države, dakle i sadašnji predsednik republike tada u svojstvu predsednika vlade, uzrujano tražio da Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija odbaci britansku Rezoluciju o Srebrenici jer ona „naš“ narod hoće da „označi kao genocidan“ (iako taj narod nijednom nije bio pomenut u tekstu predloga Rezolucije) i uporedimo to s lakoćom upotrebe genocida koju demonstrira sadašnja šefica vlade – „Zamislite svu decu tih 15 godina koja nisu dolazila ovde da vide naše velikane i umetnost. Ja samo razmišljam o našoj deci… Zato sam rekla kulturni genocid“. Dakle, kada se pobiju deca na par stotina kilometara od Beograda, to se ovde ni po koju cenu ne sme nazvati genocidom, ali kad „naša deca“ ne mogu u jedan muzej – to je genocid (u začetku).

Da li iz izjave Brnabić onda sledi da su „Srbi“ genocidan narod? Da – pošto smo, kako kaže šefica vlade, to „nametnuli sami sebi“. Šta to onda čini da i Brnabić i predsednik republike (koji je stajao pored nje i nije reagovao, uprkos svojoj plahoj prirodi, na implicitnu tvrdnju da su „Srbi“ genocidni) mirno govore odnosno slušaju o genocidu pod krovom Narodnog muzeja, bez obzira na posledice? Banalna činjenica da su žrtve tog navodnog genocida – „naša deca“. Drugim rečima, ovde je svaki govor o genocidu prihvatljiv dok god smo „mi“ žrtve. Razlikovanje „žrtava“ na „naše“ i „njihove“, te na osnovu toga različito odmeravanje i priznavanje stradanja, sasvim je u skladu s radikalskim poimanjem sveta koje „krasi“ i današnje novoradikale.

Ali, ta podela na „nas“ i „njih“, koja se u posebno ružnoj verziji šefice vlade ogleda u (implicitnoj) podeli na „našu“ i „njihovu“ decu, nije jedina. Iako bi u prvom koraku moralo da sledi da smo „mi“ genocidan narod sve i ako su žrtve „naša“ deca, Brnabić pravi još jednu podelu, ovaj put unutar „našeg“ naroda. Dakle, nije ceo „naš“ narod genocidan – genocidni su među „nama“ samo oni koji ne završavaju projekte. Ovako Brnabić: „Kod nas je toliko dugo bilo važno dobiti pare i započeti projekte, a onda stavite taj projekat ad akta i nismo ih završavali. Prethodna Vlada, vođena Aleksandrom Vučićem, i ova Vlada, završava projekte – bilo da je to najmanja škola u najmanjem selu u Srbiji ili Muzej savremene umetnosti ili Narodni muzej. Završavamo projekte“.

Tom izjavom zaokružena je novoradikalska slika sveta koalicije na vlasti, u čije je ime govorila šefica vlade. Genocidni su uvek oni drugi, a žrtve smo uvek i samo „mi“. Sve dok se ne pojave spasitelji, u liku predsednika republike, i njihovi sledbenici, u liku šefice vlade. To je slogan režima pred nove, još jedne u nizu, izbore. Sintagmu „kulturni genocid“ Brnabić je gnusno upotrebila da bi poslala (još) jednu lažnu izbornu poruku i podelila Srbiju na „nas“ i „njih“, a pobedu na izborima predstavila kao pitanje života i smrti. Kako su se u devedesetima odnosili prema susedima, tako danas (novo)radikali tretiraju građane Srbije. S pozicije lažne žrtve prete i zastrašuju i nude se kao jedini izbavitelji. Opozicija je genocidna, ona preti „našoj“ deci kulturnim genocidom, i samo Vučić i Brnabić sa svojim vladama to mogu da spreče.

Nije bilo nijednog razloga da pred Božić čelnici države posete Narodni muzej – izuzev izbora i slanja uvrnute izborne poruke. Narodni muzej na tom grupnom portretu stoji kao metonimija za „narodnu kuću“, to jest državu i njene građane, koje ova vlast, opet, tretira kao „decu“. I nad „kućom“ i nad „decom“ visi smrtna pretnja, oličena u opoziciji koja ne završava projekte – što je ravno, iz ugla šefice vlade, (kulturnom) genocidu. Iz smrtne opasnosti, sasvim primereno božićnom kontekstu, Srbiju i „Srbe“ izbaviće spasitelj – Vučić. Naravno, da bi se to desilo, „deca“ na izborima moraju da glasaju za svog samozvanog spasitelja i zaštinika. To bi bila predizborna božićna bajka u interpretaciji Ane Brnabić. I kako to već neko vreme ide s bajkama u Srbiji – ni ova nije mogla da prođe bez genocida.

Peščanik.net, 08.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jan 08, 2018 7:08 pm

Smile Zašto kažeš Srbija, a misliš Beograd?



Foto: Predrag Trokicić

Ove jeseni četvoro mojih prijatelja je napustilo Niš. Nije reč o očajnim ljudima kojima je ugrožena egzistencija. I nije reč o mladićima i devojkama koji kreću na fakultete ili traže svoj prvi posao. Svo četvoro su ostvareni ljudi od oko 40 godina starosti, fakultetski obrazovani, sa puno znanja i iskustva u svojim oblastima, sa stabilnim poslovima u Nišu. Šta je onda bio njihov problem?

Evo kratkog rezimea njihovog nezadovoljstva. Prijateljica pre neku godinu nije mogla da odabere bezbolan porođaj u Nišu, ali uz malo keša na ruke, ta mogućnost je postala dostupna. Ne suprotno proceduri, već negde odmah izvan nje. Drugi prijatelj je dobio posao u Beogradu koji je mnogo manje zahtevan i odgovoran od onog koji je obavljao u Nišu, i platu koja je čak 4 puta veća od njegovih niških primanja. Prijateljica je zbog političkih promena u gradu tokom 2016. morala da ustupi svoje radno (ne funkcionersko) mesto u javnoj instituciji partijskom kadru.1 Umetnica iz Niša je dobila priliku da izlaže u inostranstvu, ali da bi slike prenela preko granice bilo je potrebno da najmanje jedan dan provede u putu i plati priličnu sumu da dobije nešto što se zove ATA karnet koji izdaje Privredna komora samo u Beogradu. Valjda „pravi umetnici“ i ne postoje van Beograda.

Puno ljudi koji žive u manjim mestima u daleko težim uslovima će s pravom imati prigovore na ovaj tekst. Šta da kaže stanovnik Bosilegrada kome je najbliži zdravstveni centar na 60 kilometara od kuće, u Surdulici? I u Šidu i Bosilegradu sam čuo rečenicu: „Ljudi ovde nisu protiv migranata, naprotiv: bez njih nikada ne bismo dobili sredstva da sredimo školu, ambulante“. Svratite i do Crne Trave gde je prosečna plata ispod 26.000 dinara, što znači da mnogo ljudi u ovoj opštini ne prima ni toliko. U nekim selima na jugu Srbije najmlađi stanovnik ima 60-ak godina. Kako su u Srbiji lokalne zajednice postale mesta tako teška za život? I zašto u Evropi ljudi beže iz većih mesta u udobniji život malih gradova, dok je u Srbiji život malih naselja pred izumiranjem?

Zaposleni u Srbiji do 5. jula svake godine rade za potrebe budžeta države Srbije. Tek od 6. jula počinju da zarađuju za sebe: na svakih 1.000 dinara plate, naš poslodavac državi daje oko 650 dinara za poreze i doprinose. Drugim rečima, kada primimo 1.000 dinara, zaradili smo 1.650 bruto. A kada odete u kupovinu, država nam najčešće uzme još 20 odsto PDV-a. Dakle, na kraju dobijamo samo 800 dinara, a država nam je uzela 850. Pa ako joj dajemo toliki procenat svog novca, zašto nema kvalitetnih usluga na lokalu?

Put našeg novca kroz budžete daje najbolji odgovor na ovo pitanje. Po informacijama iz ministarstva finansija, od 10 dinara koje date državi 9 uzima republika, a samo 1 lokalna samouprava. Situacija je malo bolja u Vojvodini, ali ne mnogo. Dakle, premijer raspolaže sa 9 dinara, a gradonačelnik ili predsednik opštine sa samo jednim.

Srbija od 2007. neprekidno menja zakone u vezi sa finansiranjem lokalne samouprave i ishod ovog procesa je neprekidno smanjivanje lokalnih budžeta zarad konsolidacije republičkog/centralnog budžeta. Zadnja takva promena stupila je na snagu 2017: država je smanjila prihode lokalnih samouprava od poreza na zarade i taj novac prebacila u centralni budžet, uz dva obećanja: 1) da će kroz transfere republika obezbediti da lokalni nivo dobija isti iznos kao ranije i 2) da će obezbediti pravedniju preraspodelu. Drugim rečima, ovim sistemom će ugroženije opštine dobiti više novca, a bogatije će se odreći dela svojih finansija. Nazovimo to Robin Hud sistemom. Prvo obećanje je ispunjeno – prema zvaničnoj statistici, u ovoj godini primena novog zakona nije dramatično uticala na ukupne prihode lokalnih samouprava u odnosu na 2016. godinu.

Drugo obećanje nije ispunjeno. Robin Hud je zapravo bio prerušeni Super Hik iz Alana Forda. Uspostavljena je nova centralizovana kontrola nad pitanjem koja lokalna samouprava će dobiti/imati (čitaj poslušnici), a koja neće imati/dobiti sredstva. Pa je tako Beograd u prvoj godini primene ovog zakona, pozivajući se na ugroženost budžeta grada, dobio 100 miliona dinara od republike, dok neki drugi, daleko ugroženiji gradovi nisu dobili skoro ništa. Valjda su novogodišnji ukrasi u Beogradu važniji od ambulante u Vučju.

Podaci EU govore o drugačijoj praksi. U proseku, na nivou EU (Izvor: Eurostat za 2015) na 10 evra ukupnih javnih prihoda oko 3,1 evro dobija lokalni nivo, a 6,9 evra centralni. Ovaj prosek je varljiv, jer uključuje i države kao što su Malta, Kipar i Luksemburg. Kada iz računice izostavite ove gradove-države, prosek se podiže ka 40% koliko ide lokalu. Naravno, Skandinavija prednjači sa skoro polovinom novca koji ide lokalu. Lokal ima svoje zaštićene izvorne prihode, a centralni nivo dodatnim izdvajanjima podržava one koji su manje razvijeni kroz politike regionalnog razvoja. Tako se na lokalu razvija infrastruktura, neke od najboljih škola i umetničkih galerija se nalaze u malim mestima, gde je u porastu i odgovorno korišćenje prirodnih resursa.

Bez novca, u Srbiji lokal ne može da ulaže u svoju infrastrukturu, usluge i ljude. Kod nas nema politike ravnomernog regionalnog razvoja, pa nije čudo što su razlike između bogatih i siromašnih zajednica među najvećima u Evropi.

Kako dalje teče proces centralizacije? Srbija ima izborni sistem u kojem šefovi partija odlučuju o svim kandidatima na svim nivoima. Takvim sistemom, gde građani možda biraju i Darta Vejdera kao poslanika/odbornika a da toga nisu svesni, obesmišljeni su lokalni izbori. Čak i ako ovako namešten sistem ne pruži očekivani rezultat za najjače partije, kroz sistem „preletanja“ lako se obezbeđuje većina na lokalu.

Partijski lideri u Beogradu potom postavljaju gradonačelnike i predsednike opština, često ljude nepoznate u lokalnim zajednicama. Lokalni političari se udvaraju Vučiću (pre toga Tadiću) kako bi što više dobili za sebe. Njima su važna i poznanstva u ministarstvima, jer se i tamo ponešto može izmoliti. Još ako se pojavi zajednička fotografija sa vođom u nekom mediju, nema kraja sreći i blagostanju lokalnog partijskog kadra. I sve što je vođi potrebno, lokal će neodložno isporučiti. I tako očigledno i neskriveno, politički sistem se zasniva na klijentelističkom odnosu lokalnih političara prema centralnim vođama. Građani i njihove potrebe ne stižu na red sve do predizborne kampanje. A i tada smo pre svega topovsko meso za prazna obećanja.

Ako želite da nešto promenite kao građanin na lokalu, sva vrata su vam zatvorena. Recimo želite promenu u školi u svom gradu? Teško. Pa pobogu, u Srbiji direktor osnovne škole ne može biti postavljen bez saglasnosti ministra prosvete. Broj osnovnih i srednjih škola u Srbiji je 3.568, pa vi vidite o kakvom kapacitetu je reč. (Doduše, dešavalo se i da na pitanje novinara koliko ima škola u Srbiji u ministarstvu kažu da nemaju tu informaciju.)

Postoji i uticaj skrivenih moći na političke procese u Srbiji, kao što su finansijski lobiji i kriminal. Kada je politička moć koncentrisana u Beogradu, onda je logično da će se oko te moći koncentrisati i svi drugi koji žele deo kolača. I naravno, poslove na lokalu će dobijati ljudi i firme koji su na izvoru informacija i odlučivanja, neposredno oko ministarstava i donosilaca odluka. Zato širom Srbije viđate službena vozila sa beogradskim registracijama. Reč je o firmama koje su dobile tendere da obavljaju poslove na lokalu iako taj grad ne poznaju, iako su njihovi troškovi makar za cenu putnih troškova, a onda svakako i za cenu većih plata nesrazmerno viši od lokalnih firmi. U izboru da se iz prazne gradske kase plati dug nemoćnoj lokalnoj firmi ili beogradskom biznisu bliskom partiji, gradonačelnici znaju da je važno zadovoljiti partijske šefove. Mnoge lokalne firme nestaju zbog nemogućnosti da naplate svoja potraživanja od lokalne samouprave.

Neverovatno je da javni autobuski prevoznici (izuzev Niš ekspresa) po Nišu i okolini voze sa beogradskim tablicama. Šta mislite, gde ide lokalna komunalna taksa za registraciju njihovih vozila? Na lokalu je tako, zajedno sa novcem iščezla i politička moć. Kvalitetni ljudi se ne uključuju u lokalnu politiku, jer ne žele da budu deo klijentelističkog i podaničkog sistema. Sa republičkog nivoa stalno stižu analize koje govore o slabim kapacitetima lokalnih samouprava, misleći pre svega na ljudske resurse. Što je najgore, oni time ne ocenjuju kapacitete naših gradova, već partijskih ljudi koje su sami postavili.

Politički proces kreće od građana koji plaćaju porez, a sa njima treba i da se završi tako što oni od države dobijaju ono što im je potrebno: dobro zdravstvo, obrazovanje, pošteno sudstvo, bezbednost, brigu o onima koji nemaju… I to tamo gde žive. To nam neće biti poklonjeno, posebno nama van Beograda i Vojvodine (koja je našla svoje načine da se suprotstavi beogradizaciji, ali ne i da izbegne novosadizaciju).

Izlaz iz ove situacije moja organizacija (Nacionalna koalicija za decentralizaciju – NKD) vidi pre svega u dve ozbiljne reforme. Prva je promena izbornog sistema sa ciljem razbijanja partijskog i institucionalnog klijentelizma i jačanja odgovornosti izabranih ljudi prema građanima. Personalizacija se može obezbediti i u proporcionalnom sistemu, uz veći broj izbornih jedinica. Promenom izbornog sistema na centralnom i lokalnom nivou radimo na izgradnji novog profila lokalnih političara, narodnih poslanika na republičkom nivou i novim odnosima između centralnog i lokalnog u Srbiji.

Druga važna reforma bi morala obezbediti više sredstava na lokalnom nivou i veći i lakši pristup prirodnim i drugim resursima lokalnom i, što da ne, regionalnim nivoima vlasti. Ovako su neke od najsiromašnijih opština u Srbiji u neposrednoj blizini Kopaonika koji generiše ogromne prihode – ali ne za ljude koji tu žive. Potrebna nam je promena, koju ne treba čekati iz Beograda.

Autor je predsednik UO Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), mreže građana i njihovih udruženja, eksperata i partnera, koja se zalaže za decentralizaciju Srbije.

Peščanik.net, 08.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jan 09, 2018 5:28 pm

Smile Serija Nemanjići – prva epizoda: Skupo, a jeftino



Foto: Predrag Trokicić

Poludećeš od onoga što svojim očima budeš gledao. (Stari zavet, Mojsije, V: 28, 34)

A svi mi gledasmo i plakasmo gorko. (Arhiepiskop Sava, Žitije svetog Simeona)

Imam utisak da sam tu dramu pisao u prisustvu cele nacije. A tako se ne može napisati ništa dobro. (Ljubomir Simović o ekranizaciji drame Boj na Kosovu)

Na prvu epizodu serijala o Nemanjićima bilo je veoma oštrih kritika, kojima se, uz izuzetak i najdublju indignaciju u pogledu šovenskih prigovora na crnogorsko poreklo glumca Mladena Nelevića koji tumači lik Stefana Nemanje i slične bedastoće, i sam u najvećoj meri pridružujem. Na primedbe su usledili prilično nesuvisli odgovori. Pisac scenarija Gordan Mihić istakao je da treba pogledati svih 12 epizoda, pa donositi sud o seriji. Ta primedba kao odgovor na kritike izrečene na račun prve epizode zaista nema nikakvu težinu: ne radi se ovde o oceni cele serije, već njene prve epizode. Istini za volju, lično zaista ne očekujem neku bitnu promenu utiska ni posle emitovanja čitavog serijala, ali ovde se radi o prvoj epizodi, o onome što smo videli, što je takvo kakvo je i što ni u nekoj retrospektivnoj analizi neće izgledati ništa bolje (osim relativno, ako ostale epizode budu još veći promašaji!). Iznenađujuća je i ocena Ivana Karla da treba “sačekati da se razvije priča i tek nakon treće ili četvrte epizode prosuditi koji su dometi i da li je sve imalo smisla”. Kada je reč o “razvijanju priče”, iako ne bih da “spojlujem”, taj je razvoj prilično poznat: Nemanja će ostaviti presto srednjem sinu, zamonašiće se i postati monah Simeon, ponovo će besneti građanski rat, najmlađi sin Rastko (u monaštvu Sava) izmiriće nad mrtvim Nemanjinim telom zavađenu braću, Srbija će pod vlašću Stefana postati kraljevina itd… Ne znam kakvo “razvijanje priče” ovde može da bude od bilo kakve pomoći? Priča je, dakle – znamo to unapred – sadržajno vrlo zanimljiva i dinamična, ali pitanje je kako će biti ispričana. Oglasio se i solidarni Radoš Bajić, čiji je nakazni uradak Ravna Gora u ovoj preskupoj “trci ka dnu” dobio dostojnu konkurenciju, ocenjujući, u duhu svojih prostačkih insinuacija i direktnih optužbi, da ocena jednog rđavog, ali tobože nacionalno bitnog projekta kao sramotno lošeg podrazumeva postojanje nekog centra moći koji kritiku orkestrira, usmerava i, naravno – plaća. Sve u svemu, da citiram Murata, iz ekranizacije drame Ljubomira Simovića Boj na Kosovu (čiji dramski tekst, na literarnom nivou uvažavam, bar onoliko koliko prezirem kontekst u kojem i povodom kojeg je drama ekranizovana): “Ovo nije počelo kako treba!”

Osim u osnovi prihvatljivog prikaza istorijskih činjenica, relativno dobre kostimografije i skupe produkcije – prva epizoda serijala Nemanjići uskratila nam je sve ostalo zbog čega se serije snimaju i gledaju: scenario je nezadovoljavajući (trivijalni dijalozi, nepotrebno moderan izraz, verbalne rekapitulacije radnje, kao da se radi o nekakvom priručniku namenjenom teletabisima); svaki lik je dramski oskudan, sveden, pojednostavljen, upadljivo stereotipan; ideje, poente i poruke su trivijalne, bez ikakve suptilnosti u prenošenju i naglašeno didaktične, valjda kako bismo “mi Srbi” iz njih nešto velevažno naučili; malo šta pohvalno može se reći i za glumu, što je verovatno funkcija rđavog scenarija, pošto se tako “neprirodni” dijalozi verovatno ni ne mogu izgovoriti na iole uverljiv način.

Kada je reč o dijalozima, nema sumnje da bi preterano arhaiziranje bilo loše rešenje, ali je i ovako savremeni govor potpun promašaj. Očigledna je namera pisca scenarija da likove jednostavnošću pa i savremenošću govora učini bližim savremenom gledaocu, ali je takav efekat sasvim izostao, jer je malo verovatno da to savremeni gledalac želi. On bi svakako da razume izgovoreno, što isključuje govor za koji bi bio potreban prevod, ali jedan sloj arhaične jezičke “patine” bio bi neophodan, delom u domenu leksike, a delom, recimo, načinom izgovora akcentovanih slogova u rečima (nikada nisam ni slutio da ću izreći – evo već drugu pohvalu na račun tog ostvarenja ali, dakle – kao u filmu Boj na Kosovu).

Osim toga, problematičan je i sadržaj dijaloga. Tu se po banalnosti ističe momenat kada Nemanjina žena, onako domaćički i poluprekorno, pita porodicu koja je okupljena za ručkom zašto jedu prstima. Naravno, sluga prinosi viljuške i – voila! – jedna od medveđe suptilnih poenti je načinjena. Pa onda niz dijaloga u kojima se podjednako “suptilno” šalju u osnovi banalne poruke da je nesloga jedna mnogo loša stvar, da braća treba da budu složna, da porodica treba da bude skladna, da je poznavanje prošlosti važno i druge slične trivijalije, koje valjda kao samorazumljive prihvata svaki elementarno socijalizovan i uračunljiv pojedinac. Pa čak i jasno impliciranu poentu u smislu poruke da “mi Srbi” nismo bili složni i da ta nesloga naciji nije donela ništa dobro, siguran sam, za nespornu smatra bar 90% Srba, kojima se, ovakva kakva je, serija jedino i obraća. Otuda nije jasno zašto je trebalo pristupiti jednom preskupom projektu kako bi se to i inače široko rasprostranjeno uverenje tek dodatno afirmisalo. U celini uzev, ono što smo do sada videli više je povlađivanje autostereotipima, nego saznavanje nečeg iole dubljeg od tih romantiziranih patetičnih sadržaja.

Zanimljivo je do komičnosti kako je, mimo svake logike, pusta želja da se postigne određeni cilj u pogledu željene poente u nekoliko primera prerasla u trivijalnu (metodom “prstom u oko”) verbalizaciju poruke koja je u najdubljoj suprotnosti sa onim što se stvarno dešavalo i što je, da stvar bude neverovatnija, kao takvo u seriji i prikazano: ishod građanskog rata među braćom, koji je naravno bilo nemoguće izostaviti, prikazan je u jednom zaista skarednom monologu kao trijumf jedinstva nacije, što je poprilična besmislica na mnogo nivoa, uverljiva taman koliko i klicanje mase statista “Ujedinjeni! Ujedinjeni! Ujedinjeni!”1 Poklič koji pred bitku kod Pantina uzvikuje Nemanja – “Za krst časni i slobodu zlatnu!” – osim što ne pripada toj epohi, izgovoren kao podstrek za borbu protiv vojske rođene braće i vizantijskog cara, u delu u kojem se pominje “krst časni”, zaista deluje groteskno. Ispada, prema autorima serije, da Nemanja brani hrišćanstvo (“krst časni”) od svoje braće i od – ni manje ni više – nego vasilevsa sa Bosfora! Tako je i u ovom primeru potreba da se jedna oveštala parola (“Za krst časni i slobodu zlatnu!”) pošto-poto metne u usta Stefana Nemanje trijumfovala nad elementarnom logikom.

Autor scenarija kao da nije pratio samo sadržaj, već i duh žanra “žitija svetih”, tako da je lik Stefana Nemanje idealizovan do mere da prerasta u jednu hodajuću neverodostojnost, ne bez komičnog efekta na savremenog gledaoca makar malo distanciranog od verskih kanona i nacionalne patetike. Jedino odstupanje od idealizacije, pritom nimalo na štetu junaku, u domenu je Nemanjine fizičke pojave, odista snažne, ali prikazane robusno, čak upadljivo nezgrapno i presno.

Didaktički ton i neuverljiv sadržaj dijaloga kao i upadljiva i preterana idealizacija doprinose konstantnom prisustvu utiska da tvorci serije hoće nešto da nam kažu, što nas neprekidno kao gledaoce udaljava od likova, ne dozvoljava nam da se sa njima “srodimo” i podseća na to da je ceo poduhvat učinjen baš zato da nam se prenese određena poruka. Time je poduhvat upropašćen, jer je suština umetničke veštine da se poruka prenese što je moguće prirodnije, spontanije i da u svesti gledaoca ostane snažan utisak koji treba da bude rezultat te poruke, bez iritantnog sveprisustva tog kolektivnog autora (nije reč samo o scenaristi i režiseru) koji nas stalno podgurkuje laktom, namiguje na važnim mestima, rekapitulira “gradivo” i povremeno viče: “vidi ovo, zapamti ovo”! Taj kolektivni autor je rešen da nam kaže jednu nacionalno bitnu Istinu, uveren – pogrešno, po mom razumevanju – da je pravilno shvatio pouku istorije koju prenosi, ali ne želeći da nam tu poruku predstavi kao svoje viđenje već kao sadržaj za čiju istinitost jemče stvarne istorijske ličnosti koje pred nama oživljava. Otuda se kritika sadržaja i načina realizovanja serije pretvara u “no-no” nepatriotsku kritiku samih istorijskih ličnosti o kojima je u seriji reč.

Upadljivom se čini i napetost u glumačkom izrazu, svojevrsna inhibirajuća trema koja kao da nastaje usled pogrešno artikulisanog osećaja odgovornosti, koja umesto da postoji prema glumačkom zadatku, prema pozivu, prema gledaocu, kao da je rezervisana za Pretke i za Istoriju Nacije. Sa bigotnim poštovanjem prema Našoj Istoriji, svojstvenom svakom površnom poznouku, samoizvinjavajuće uverenom da je neko zabranjivao tu istoriju sa čijim saznavanjem i ekranizacijom se toliko kasni (što je posebno iritantno stanovište koje provejava kroz intervjue koje su davali učesnici projekta u procesu nastanka serije), glumci kao da su od umetnika koji izgrađuju sopstveni lik postali puki replikatori postojećih (verovatno i sopstvenih) romantiziranih doživljaja srednjovekovne povesti i njenih aktera. Razume se, ogroman deo krivice za to leži upravo na samom scenariju, režiji i ukupnoj ideji koja je u osnovi ovog poduhvata, kakvim nam je predstavljen u prvoj epizodi. Ta ideja se svodi na reprodukciju patetičnih interpretacija nacionalne istorije, uz uverenje da su za autentičnost prikaza srednjovekovne povesti dovoljni dobar kostim, krivi zubi i prljave ruke. U suštini, u 21. veku dobili smo jednu saharinsku 19-ovekovnu interpretaciju srednjovekovne teme.

Peščanik.net, 09.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jan 09, 2018 6:46 pm

Smile Aca i Mile spasavaju naciju



Foto: Predrag Trokicić

Ma kako nam se činilo, u inat neverničkoj skepsi i neznalačkom huljenju, sve smo bliži spasenju. Ne znamo tačno od čega će nas čuvati istorijski pergament na kome će biti ispisana Deklaracija o opstanku srpske nacije. Ideja zvuči bajkovito i budalasto, kao zatureno pa iskopano mitsko predanje o stradanju i izbavljenju. Sadrži u sebi, a svakako i na sebi, patinu vremena koje nas je tako nemilice pregazilo, rasturalo i sastavljalo, mrvilo i prepravljalo, dok nismo postali ovo što danas jesmo.

Ako dragi bog da zdravlja i pameti, a ponešto od toga i zakine, spasonosni papir će u parlamentima Republike Srbije i Republike Srpske biti usvojen do Sretenja. Taj čin ne umanjuje ni saznanje o arhitektonskoj trivijalizaciji i gradnji čitave stvari, kao ni sumnja u zdravo rasuđivanje velikana koji tvorački stoje iza i ispred tog deklarativnog monumenta: Aca Srbin i Mile Dodik.

Narod je lepo rekao: kad đavo nema druga posla, on nahvata jariće pa ih krsti. Ako se ne može valjano izmeriti šta su to rečeni tvorci uradili „za narod“, pošto svoju samovolju obojica obrazlažu njegovom (narodnom) voljom, deklaracija je skoro savršeno opšte mesto za čuvanje zablude o definitivnom spasu od nepoznatog protivnika.

Deklaracija je naslovljena tako da je možda posvećena čitavom srpskom „nacionalnom korpusu“: dakle, Srbima u Srbiji i u regionu. Ove ovde i one tamo ugrožava vlast, svaka na svoj način. To nikakvi proglasi, jadikovke i apeli ne rešavaju. Posebno ne ako je rang odnosa među državama na tački smrzavanja.

Juče (ponedeljak) o deklaraciji je pred kamerama javnog servisa govorio Generalni sekretar predsednika Srbije. Nešto kao šef kabineta sa rangom ovlašćenja koji nadilazi sekretarsku poziciju. On je pokušao da obrazloži tu hartiju u izradi kao vitalni predznak nečega što će istoriju okrenuti naglavačke, a Sretenje uzdići do svetkovine sa novim, još važnijim značenjem od postojećeg.

Genaralni je pokušao da bude nasilan u živom programu. Svom snagom se bacao kamenjem i drugim supstancama na „američku N1 televiziju“, koja je valjda citirala Amfilohija, a taj pop Vučića proglašava izdajnikom i „živom mu drži opelo“. Voditeljka ga je jedva upristojila i pokušala da ga vrati na temu. Mada je generalni za izmicanje Kosova optužio one pre njegovih, „jer Aca ne ratuje, nego pregovara“. Odmah zatim je osudio sve koji osporavaju sadržaj i smisao deklaracije „a da je nisu ni pročitali!“

Čekaj malo, druže generalni! Mi i ne slutimo da nam se sprema spasenje sa broda koji je pun rupa, crpke ne stižu da izbace vodu, a miševi su odavno utekli. To ne slute ni oni koji ne žive u Srbiji, niti mogu da prežive od njenih proglasa. Pa to se tiče svih nas, zašto se istorija odvija mimo onih koji je stvaraju? Dakle, nismo pročitali a zakeramo, a na Sretenje nam stiže sudnji dan, vaskrs pre roka.

Ako je već deklaracija potrebnija od Tomine platforme za Kosovo, zašto o tome nije bilo javne rasprave? Aca Srbin i Mile Dodik jesu najugledniji srpski umovi, ali ne mogu ni oni sve sami.

Nešto od tog suvišnog i tajnog dokumenta je ipak došlo do medija, bar njegovi ključni principi. Pa se tvorci (deklarativno) zalažu za pravo na upotrebu srpskog jezika, pravo na izučavanje i negovanje srpske kulture i negovanje srpske slobodarske tradicije, pravo na očuvanje i zaštitu srpskog istorijskog nasleđa, i pravo na informisanje na srpskom jeziku.

Nije poznato od koga se traže sva ova prava (u Srbiji), koja se inače nesmetano ostvaruju. Nigde se čak i ne naslućuju signali njihovog kapitalnog ugrožavanja. Osim ako iza svega ne stoji notorno neznanje, ili saznanje o restrikciji ili oktroisanju bilo kojega od navedenih prava. Ali, ko onda to čini? U Srbiji još postoje Akademija nauka i umetnosti, razgranato izdavaštvo, instituti za jezik, za nacionalnu istoriju, filološki fakulteti, pozorišta, muzeji, istoričari, mediji. Pravo na informisanje na srpskom jeziku ne ostvaruju samo oni koji su funkcionalno nepismeni, ili pritisnuti cenzurom. Ili pisci ove deklaracije, koji su svoj jezik sveli na ubogo, siromašno sredstvo za obrazlaganje onoga što je očito a jedino njima neobjašnjivo.

Srbi u rasejanju imaju problem sa adresom: ako ne ostvaruju svoja prava ili su ona redukovana, ne mogu ih imati ni posredstvom matice, niti njenim nemuštim apelima.

U svojoj osnovi, taj papir u izradi je (u Srbiji) nacionalno sektaški, i u neposrednom je sukobu sa ključnim principima Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima: odnosi se samo na jednu etničku celinu u državi (državama) gde ima toliko različitosti i ekstremne osetljivosti na isticanje bilo čije i bilo koje nacionalne posebnosti. On Univerzalnu deklaraciju negira i u poimanju interesa svoje dijaspore, pa tako negira i njena prava.

Ne bih dalje o srpskom nacionalnom spasu, niti o spasonosnoj prepotopskoj lađi koju klepaju majstori Aca Srbin i Mile Dodik. Mislim da je mnogo važnije izbavljenje građana Srbije (a ne samo Srba) od siromaštva, propadanja, kriminala, nasilja, kulturne zapuštenosti i kiča, ugrožavanja građanskih prava i medijskih sloboda. Od onoga što je u živoj emisiji pokušao da učini predsednikov generalni sekretar, toga jutra zvanični izaslanik za anatemu retkih drugačijih medija i okupljanje svih Srba pod onu mitsku šljivu. Od predsednika, kao takvog. Za Mileta su nadležni Srbi iz Srpske.

Izbavljenje Srba u regionu od deklarativnog zalaganja matice nije moguće dok ona ne bude zamenjena istinskom brigom. A ona se razrešava na nivou diplomatije i praktične pomoći, moćnim lobiranjem i izbegavanjem plemenskog rogušenja i ratnih pokliča. Deklaracija poput sretenjske je izrugivanje.

U stvari, možda je rešenje za odbranu Srba od svega što im preti sasvim na drugoj strani: bez deklaracija i sličnih budalaština. To je čovek odeven u crnu, noćnu maskirnu uniformu ko zna koje paravojne bande. I on revnosno i odlučno brani sve Srbe, od svih osim od sebe i vrhovnog.

Dovoljno je da se umesto prazne deklaracije za Sretenje postave veliki bilbordi. A na njima samo čovek u crnom u omiljenoj dučeovskoj pozi. Uz legendarni, nezaboravni valterovski slogan, od koga nema nikakve nade niti koristi, nikakvog spasa: Das ist Vulin!

Peščanik.net, 09.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jan 09, 2018 8:35 pm

Smile Kosovo međ’ oglasima



Dizajn: Apostol

Prilično nezapaženo, najozbiljniji odgovor na poziv Aleksandra Vučića na unutrašnji dijalog o Kosovu osvanuo je u dnevnom listu Politika, u božićnom dvobroju, i to na oglasnim stranama. Među potpisnicima teksta nazvanog „Apel za odbranu Kosova i Metohije“ je oko dvesta javnih ličnosti, od raznih vladika SPC-a, među kojima je i onaj što je „živom Vučiću održao opelo“, akademika predvođenih Matijom Bećkovićem, književnika patriotske provenijencije, preko prvog dverjanina Boška Obradovića, potpisanog ovde kao „narodni poslanik“, do dr Milutina Popovića Zahara, živopisne ličnosti koja se „najstrasnije bavi muzikom i ženama“, i Dušana Savića, nekadašnjeg golgetera Crvene zvezde, sada poznatog nacionalnog delatnika.

Bez obzira na ovaj po imenima raznolik spisak, umesto analize ko je tu i zašto, a koga nema i iz kog razloga, pažnju zaista zavređuju dve stvari. Prvo, iako je pismo upućeno Zna Se Kome, u kratkom tekstu Apela Aleksandar Vučić se ne spominje poimence. I ono što je možda još važnije, ako na trenutak zanemarimo opšta mesta ovakvih i sličnih štiva o „odricanju od sebe i svoje zemlje“, fokus Apela je pre svega na „pravno obavezujućem sporazumu“ (navodnici su autorski doprinos potpisnika Apela) između Prištine i Beograda.

Iz mitologije i nebeskih merila pravde sleće se dakle na praktični politički teren, sa akcentom na dokument koji će možda obeležiti 2018. godinu.

S druge strane, pojavljivanje Apela može se posmatrati i kao potvrda sve češćih, doduše neformalnih vesti iz Brisela u kojima se spominje čak i „non paper“ dokument, neka vrsta spiska obaveznih radnji, sa preciziranim rokovima, o koracima koje Priština i Beograd treba/moraju da obave ove godine.

Jedan od ključnih među ovim domaćim zadacima navodno predočenima i Vučiću i Tačiju je upravo taj, bez navodnika, pravno obavezujući sporazum. Javnosti nije predočen nacrt ovog dokumenta, ali jasna je bar jedna njegova konsekvenca, za potpisnike Apela sigurno najvažnija – stolica za Kosovo u Ujedinjenim nacijama.

Za njih je to „opasnost da srpska ruka potpiše predaju Kosova i Metohije u tuđe ruke“. Apelnici nude i rešenje: „zamrzavanje konflikta“ po kiparskom modelu, prebacivanje dijaloga u Savet bezbednosti UN i prepuštanje rešavanja ovog pitanja budućim generacijama. Ova strategija je direktno suprotna onoj koju vlast najavljuje kao svoju za rešavanje kosovskog problema.

To je potvrdio i predsednik Srbije u nedavnom „obraćanju naciji“, naravno preko TV Pinka. Iako se trudio da bude mudro (ne)određen, Aleksandar Vučić je izjavio da „misli da je nemoguće da Kosovo dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama, osim ako se ne postigne neka vrsta istorijskog sporazuma kojim bi Srbi bili zadovoljni“.

Iako je rekao da su šanse za postizanje obostrano prihvatljivog sporazuma „manje od pet odsto“, taj minimalan procenat i ono „osim“ je izgleda bio dovoljan signal za uzbunu u „nacionalno osvešćenim“ krugovima, koji su očigledno novogodišnje praznike proveli radno sklapajući Apel.

Takva hitroća nije bez razloga, kao ni eksplicitan stav, samo nekoliko dana kasnije, mitropolita Amfilohija o Vučićevoj „izdaji” i očekivani odgovor Nikole Selakovića, ali ne na Apel, već na Ristove optužbe.

Ovakvo političko zakuvavanje, i to u vreme božićnih praznika, koji među verujućima, je li, treba da budu dani blagosti i praštanja, pokazuje da su pred nama ozbiljni lomovi u ovom do sada skoro jedinstvenom patriotskom bloku, bar u odnosu na Kosovo.

Pred Vučićem su teške odluke koje će u velikoj meri opredeliti i budući put Srbije. Kojim pravcem će predsednik i Srbija krenuti verovatno samo Vučić zna, „apelaši“ kao da nešto naslućuju, a opozicija…Ona će verovatno sačekati beogradske izbore, a onda početi da se bavi i ovim, za nju izgleda sporadičnim temama.

Možda je to, moglo bi se čak nazvati i političkim voajerstvom, oportuno i pragmatično jer podrazumeva, krajnje uprošćeno, ili svrstavanje uz Vučića, EU i SAD, ili podršku opciji koju simbolizuju Apel, njegovi potpisnici i čini se većina biračkog tela.

Nimalo lak izbor, mora se priznati. Otuda verovatno i muk, čak i Vučićevih najglasnijih oponenata. Ipak, bar proevropski deo političke scene mogao bi da se priseti sudbine Buridanovog magarca. I on je bio u sličnim dilemama, a poznato je kako je završio. Ništa ne slutim, daleko bilo. Samo bih da sudbina Kosova, a samim tim i Srbije, ne zavisi isključivo od relacije Vučić – „apelaši“. Ako tražim mnogo, što bi rekli ovi iz Peščanika, onda ništa.

Peščanik.net, 09.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Jan 10, 2018 5:19 pm

Smile Đavo protiv đavola



Foto: Predrag Trokicić

Amfilohije ponovo jaše na trozupcu, a ne vide mu se baš jasno rožnati izraštaji i kopita. Ali, tako je u hadu: ne mora se videti baš sve. Jer u novoj epizodi srpskog nakaznog rodoljublja, on se namerio na sebi sličnog lucifera. A taj je naumio da se svakako izbavi iz pakla koji je lično stvarao. Ko je ovde izdajnik a ko branitelj srpstva, nikada se ne zna, niti se može saznati običnim ljudskim razumom: u opticaju su vruće emocije, teški napadi epskog nadahnuća i nacionalističkog mamurluka. A to se nikako ne može držati pod kontrolom.

Inače je znameniti pop izrekao istu onu vrstu optužbe koja se za najteže delo ovde najlakše izriče: izdaja zemlje. Podelio je, kako rekoše branitelji Vučićeve politike devetog kruga, zemlju Srbiju na patriote i izdajnike, pa je najvećeg među svima optužio da se uzdigao i unizio, a takav prednjači među prokletima.

Vučić izdajnik? To svetogrđe nije moguće podneti u ambijentu epigonskog slavlja njegovih istorijskih podviga. Izbori su pred nama, a nosilac svih lista je možda prodavac jedine otadžbine koja se prostire u tri države. I to tvrdi visoki član Sinoda SPC, onaj koji sedi uz koleno Patrijarhu. I njih dvojica zajedno brinu o razuzdanom i nesložnom srpskom stadu, ovnovima i crnim ovcama, i drugim bravima po livadama Srbije i pašnjacima u rasejanju.

Vladika Amfilohije je odavno poznat po zamornim nastupima svuda gde ga pozovu da govori. A pozivali su ga kao zlatoustog pastira, koji je uglavnom glagoljio o onome što je mimo njegovog duhovnog zaduženja. Antologijski je njegov govor na sahrani Danila Kiša, gde je održao predavanje o pravcima u književnosti i objasnio suštinu literarnog opusa počivšeg.

Predavanje vladike namenjeno velikom piscu malo je okasnilo, ali on je govorio zbog sebe i potrebe da se pokaže svuda gde mu nije mesto.

Na sahrani Zorana Đinđića, lošom ezopovskom leksikom optužio je pokojnika za vlastitu smrt, uz ciničnu optimističku ekspresiju da za njega ipak ima nade. Malo je nedostajalo da ga izbace nasred nepristojno dugog i nedostojnog govora, no već dan kasnije nazvali su ga „pukovnikom DB“, koji se maskirao bradurinom, a umesto mundira nosi mantiju.

Nikada se nije ustezao da daje političke ocene, anatemiše ili uzdiže, i uvek pred svima i iznad svih bude na dežurnom položaju jedinog pravovernog čuvara srpstva, kao ideje koju nikada nije umeo da objasni. Stvar je inače neobjašnjiva i nejasna: što je više takvih pastira, sve manje znamo koje smo mi to ovce.

U svojim ranim radovima i ekstremnom radikalskom iskustvu, Vučić je svoj naciopatriotizam obrazlagao na isti način; postoje samo dve ljudske vrste u Srbiji: jedni su rodoljubi a drugi izdajnici, a ovi drugi su svi koji nisu radikali.

Vučić iz tog doba žustro bi optužio sebe iz ovog vremena za izdaju, i rado dreždao pod mantijom prečasnog Radovića. Ogledao bi se kao revnosni i bučni čitač dugačkog izdajničkog spiska, na kome su svi oni koji nameravaju da „predaju Kosovo“, ili nisu dovoljno jasni u otporu takvoj ideji.

Izdajnike Srbije Vučić više ne vidi u vezi sa „srcem Srbije“, nego u košmarnoj paranoji oko američkog uticaja, pa ih traži u domicilnom okruženju ambasadora Skota, ili „američkoj“ televiziji N1.

Nezavisno od izdajstva ili čuvanja posrnulog srpstva, Amfilohije i Vučić ukrštaju se u bar dve ključne sekvence svojih životnih dela. I branitelji i izdajnici vide Kosovo na identičan način: teritoriju bez Albanaca kao građana Srbije. Amfilohije se brine o „očuvanju“ po svaku cenu svega što je izgubljeno u bescenje. Vučića zanimaju potencijali SNS na severu Kosova i pregovori, popuštanja i strategija spore defanzive – kao tehnika dugog opstanka na vlasti.

I jedan i drugi su, svako na svoj način, ipak nastali u okviru identičnog „svetonazora“ i sistema vrednosti. Sada obojica dokazuju da se ljubav prema otadžbini, ili prodaja te ljubavi može tumačiti kako se kome prohte, u nadmetanju oko monopola na rodoljublje. Ta je oblast uvek i svuda bila utočište hulja, koji se pri svakom nepočinstvu busaju u patriotska prsa. Đavolska stvar.

Zbog toga je njihov obračun tako neobičan ali i očekivan. Popovi su manje-više uvek bili uz režim, a Vučić je često odlazio na ritualni rukoljub kod patrijarha. I sad Amfilohije tvrdi da nije držao opelo živom Vučiću, nego nešto življem Dačiću. I da ne govori, niti bilo koga proziva, niti proklinje, niti baca anateme u ime SPC.

U ime koga onda govori? Da se nije odmetnuo od crkve i patrijarha i postao privatni sveštenik? Vučić će mu odbrusiti za tri dana, u ime naroda. Već je poručio svom dušmaninu da se okane političkih propovedi i bavi se crkvenim stvarima. Zna se ko upravlja državom.

Naravno da se zna. To je Ana Brnabić sa svojim kabinetom. Ako nečastivi dopusti.

Peščanik.net, 10.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Jan 10, 2018 6:45 pm

Smile Dekonstrukcija mržnje



Foto: Predrag Trokicić

Kraj godine, u kancelariji BCBP-a vlada novogodišnje raspoloženje; poštar kao pravi Deda Mraz kuca na vrata i donosi najveći poklon za nas istraživače. Konačno su stigli odgovori MUP-a na zahtev BCBP-a iz avgusta 2017. Tražili smo dodatne informacije, koje nismo mogli da prikupimo iz javno dostupnih izvora, za objektivnu procenu integriteta policije u Srbiji. Ali naša sreća je bila kratkog daha.

Odgovori MUP-a putovali su više od mesec dana do kancelarije BCBP-a. U MUP-u je ovaj dokument zaveden 8. novembra, a do nas je stigao 29. decembra prošle godine. Nepoznato je zašto. MUP je za dobar deo pitanja BCBP-a zaključio da su „ispunjeni uslovi za ograničenje prava na pristup informacijama od javnog značaja“. Ministarstvo smatra da zahtev BCBP-a nanosi „ozbiljne povrede pretežnijeg interesa zasnovanog na Ustavu ili zakonu“, „zloupotrebljava pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja“, jer se ponavlja zahtev sa istim ili već dobijenim informacijama i predviđa da će se „trend traženja ovih ili sličnih informacija nastaviti i u narednom periodu“.

Običnim jezikom rečeno, MUP kaže da istraživanje čiji je cilj da smanji korupciju u policiji i poveća poverenje građana u ovu instituciju ugrožava pravni poredak Srbije. Po MUP-u, nerazumno je tražiti informacije o disciplinskoj odgovornosti policajaca, bez kojih je nemoguće objektivno proceniti mogućnost kršenja ljudskih prava zbog povrede službene dužnosti, ili podatke o internim konkursima u MUP-u, bez kojih se ne može zaključiti kako se u stvari napreduje u policiji. MUP navodi da je BCBP i ranije slao zahtev, što je tačno, ali zaboravlja da na taj zahtev nije odgovorio u rokovima utvrđenim zakonom, niti u roku koji je Poverenik predvideo svojim rešenjem, već sa devet meseci zakašnjenja. Zbog svega toga BCBP je bio prinuđen da ponovi neka pitanja.

Najviše zabrinjava to što MUP želi da ukine ustavno pravo na obaveštenost, jer se traže informacije koje se menjaju na mesečnom, nedeljnom, a nekad i dnevnom nivou. Očigledno je potrebno podsetiti da u Srbiji svaki građanin ima pravo da bude obaveštavan istinito, potpuno i blagovremeno o pitanjima od javnog značaja, i da ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja. Ali izgleda da je to tako samo u Ustavu.

I to nije sve. Pored odgovora MUP-a, nastavljaju se napadi na BCBP na sada već uobičajeni politikantski način – zvaničnim saopštenjem Ministarstva u kojem se navodi da smo zlonamerni, tendenciozni, da lažemo, vodimo negativnu kampanju i stvaramo nemir u javnosti. Nastavlja se i praksa neodazivanja MUP-a na pozive na javni razgovor o nalazima istraživanja BCBP-a koja ukazuju na osetljive probleme u policiji, a koje kabinet ministra uvek dobija pre nego što ih objavimo. Nasuprot tome, istraživački nalazi BCBP-a koji su pohvalni za MUP, kao što je povećanje poverenja građana u policiju za dva posto, dobijaju dve strane u Informeru sa punom „opremom“ – grafikonima, antrfileima i u boji.

Dešava se i nešto sasvim novo. Pojavljuje se fantomsko udruženje građana, Institut za procenu bezbednosnih rizika, koje nije akreditovano od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Ovaj institut početkom 2018. otvara svoj tviter profil sa očiglednom namerom da napada BCBP, uz intenzivnu podršku botova. Najviše brine rečnik koji koriste. Sada BCBP optužuju za „neobjašnjive razmere mržnje“. Informer na svom sajtu prenosi to saopštenje.

Kampanja protiv BCBP-a se dešava u trenutku kada su u skupštinskoj proceduri Predlog izmena i dopuna zakona o policiji, kada se usvaja nova Strategija razvoja MUP-a i kada je usvojen prvi Strateški plan policije. Radi se o sistemskim dokumentima koji bi trebalo da izmene funkcionisanje policije u Srbiji. Umesto da se otvori dijalog o ovim važnim dokumentima, nameće se prepiska saopštenjima.

Kako je BCBP za samo tri godine od organizacije sa čijim stavovima se ministar unutrašnjih poslova „u potpunosti slaže“ postao organizacija koju optužuju za „neobjašnjive razmere mržnje“ prema MUP-u? Odgovor nije moguć sve dok predstavnici MUP-a ne sednu za sto zajedno sa organizacijama civilnog društva i ne progovore o problemima na argumentovan način i u cilju pronalaženja rešenja. MUP treba da prestane sa politikantskim napadima na udruženja građana i počne da se ponaša kao servis građana.

Komunikacija je ključna reč za dekonstrukciju „mržnje“, a rešenje nije daleko. Ministarstvo unutrašnjih poslova može da se ugleda na Ministarstvo odbrane koje, na primer, putem zvaničnog tviter profila u prvi plan stavlja profesionalne pripadnike Vojske Srbije. Pozitivan primer je i kada prethodni ministar odbrane prihvati javni intervju jedan na jedan sa istraživačicom BCBP-a. Nije teško, a korisno je za sve nas.

Autor je istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP).

Peščanik.net, 10.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Jan 10, 2018 8:13 pm

Smile Izbori su neproverena glasina



Foto: Predrag Trokicić

Sa Aleksandrom Vučićem i njegovom strankom nikad se ne zna šta će biti u bliskoj budućnosti. Tako je i više puta otvarano i zatvarano pitanje vanrednih parlamentarnih izbora, koji bi se mogli održati zajedno sa beogradskim izborima na proleće, tema koja eskalira na otprilike dve nedelje. Mehanizam je jednostavan: viđeniji naprednjaci i najodaniji kadrovi predsednika izlaze sa tezom da su vanredni izbori neophodni, dok se predsednik pojavljuje kao tobože razumna figura koja po ko zna koji put objašnjava da „nema problema s tim da se unutar SNS-a glasa o vanrednim izborima“, ali da „ne veruje da će biti preglasan“. Kakva demokratičnost, kakva samouverenost. Vučić kao predsednik države upravlja svim resursima i institucijama, a najpre svojom strankom, koju koristi kao rezonantnu kutiju za pojačavanje njegove političke volje. Nebojša Stefanović i Zorana Mihajlović zato ovih dana rade na nekoliko frontova. S jedne strane testiraju javnost po pitanju vanrednih izbora, dok s druge proizvode novog političkog neprijatelja oličenog u Amfilohiju, koji je preko noći dospeo na naslovne strane tabloidnih medija kao glavni protivnik predsednika.

Izbori u Srbiji su najvažnije sredstvo prikrivanja nerada i korupcije. Kao takvi, skreću pažnju javnosti i hiberniraju institucije u zemlji, a godinu skraćuju za četvrtinu trajanja, dok desetkuju državni budžet. Naposletku, do javnosti dolaze samo nepouzdane glasine o tome koliko je ko potrošio na predizbornu kampanju. Ni do dana današnjeg se nije utvrdilo koliko je novca SNS potrošila za snimanje predizbornih spotova u predsedničkoj kampanji, koju je Vučić negirao čak i kada je već bilo očigledno da je otpočela. Koliko je koštao spot u avionu, biblioteci, koliko u pivnici – gde počinju sve velike državničke karijere? O tome se ponešto čuje u tabloidnim medijima, a najčešće od najmoćnijeg čoveka u državi, koji je sam rekao da je za spot u avionu potrošeno „par stotina evra“.

Dobro, jasno je koliko je koštalo angažovanje pojedinih glumaca u predizbornim spotovima. To se kasnije moglo videti iz imenovanja tih osoba na razne funkcije i preko postavljenja članova njihovih porodica na direktorska mesta, kao i na osnovu dodeljivanja sredstava za pokretanje ličnih filmskih festivala. Ali to je samo vidljivi deo ledenog brega. Ono nevidljivo i najskuplje ostaje u sivoj zoni manipulacije vlasti, što se naposletku objavi u nekom tvitu dvorskih savetnika kao ultimativna suma koju ako čovek nije u stanju da zaradi u životu, onda nije imao razloga ni da živi.

Većina građana, međutim, očekivala je samo ono što je u svim dosadašnjim predizbornim kampanjama bilo obećavano, odnosno bolji život, platu od 500 eura, infrastrukturna rešenja u Beogradu, renovirane železnice, završene koridore, procesuirane skandale funkcionera. Ipak, od svega toga ništa se nije realizovalo. Zato je i retorika predsednika u ovoj predizbornoj kampanji (za vanredne ili samo lokalne izbore, svejedno) posve drugačija. On sada ne obećava ništa konkretno, već poseže za biblijskim objavama koje najavljuju „novu eru normalnosti i redovnosti“, kao i vladavinu stabil(ne dem)okratije. Pod tim on podrazumeva izbore na četiri godine i stabilnu podršku u glasačkom telu koju „uživa“ njegova stranka. Kako sam tvrdi, 44,5 odsto samo u Beogradu, „što se nikada nije desilo“ u staroj eri.

Glavni punktovi za emitovanje predizbornih poruka su po svoj prilici gradilišta ili mesta pozitivnog finansijskog zračenja. Takvo je gradilište u Narodnom muzeju, koje Vučić hvali na sav glas i predviđa njegovo otvaranje za Vidovdan, dok s druge strane stoji mizanscen Aerodroma „Nikola Tesla“ koji je izdat pod najam francuskoj kompaniji „Vinci Airport“ na 25 godina. Još jedan takav propagandni punkt je proslava Nove godine u Beogradu, od koje se očekivalo mnogo i za koju je grad okićen dva meseca ranije. Nezvanična je glasina da zarada od tog „spektakla“ iznosi 30 miliona eura, koju sada negira gradski funkcioner Nikodijević, objašnjavajući da je to zapravo „ukupan novac koji je ostavljen turističkim i trgovinskim objektima u vreme praznika“. To bi značilo da su gradske vlasti u ukupnu sumu ukalkulisale i prazničnu potrošnju građana Beograda kao privremenih turista u svom gradu.

Zaoštravanje sukoba između prošlosti i budućnosti, između stare i nove ere, odnosno opozicije i naprednjaka, predstavlja projektovanu liniju fronta na izborima koji će biti raspisani početkom februara. Do tada treba podneti prenemaganja predsednika, koji će na Predsedništvu svoje stranke još jednom stati sam protiv svih u odbranu „normalnosti i redovnosti“. On sam „izlazi na crtu svima“, kako voli da kaže, pa i svojim saborcima. Na izbore će izaći sa „listom budućnosti“ koja će se suprotstaviti „listi prošlosti“. A na toj neprijateljskoj, nazadnoj i mračnoj listi, pre svega su ljudi koji „malo znaju i mnogo psuju“. Uostalom, nisu bili ni neki studenti, za razliku od njega i Siniše Malog, čiju diplomu sada ističe kao glavni predizborni adut. Beograđani su već odavno prepoznali taj akademski kapacitet gradonačelnika.

I dok se patrijarh Irinej zahvaljuje bogu na Aleksandru Vučiću koji se „lavovski bori za Kosovo“, građanima Srbije je oduzeto sve, pa i nada koja je važna komponenta institucije demokratskih izbora. Vučićeva lavovska borba usmerena je upravo protiv institucija države, pa su izbori u novoj eri promenili smisao i funkciju. Sa porastom neslobode u novoj eri normalizovano je maltretiranje birača pre i za vreme kampanje (deljenje „žutih hobotnica“, angažovanje batinaša, prepadanje građana na glasačkim mestima, celodnevna medijska propaganda), dok su izbori postali oruđe za mobilisanje javnosti, devastaciju opozicije i kupovinu vremena. Zato predsednik neprestano smanjuje godine svog vladanja. Sada je to tek četiri, a potpuno uvođenje redovnosti očekuje se utopijske 2022. godine, kada bi mogli da budu održani izbori na svim nivoima. Iza zatvorenih vrata, na sednici Predsedništva SNS-a, predsednik sa svojim ljudima neće razgovarati ni o čemu drugom, već će tražiti izveštaje o učinku dosadašnje predizborne kampanje naprednjaka, koja traje kao kontrarevolucija sa svim elementima odmazde i nasilja nad društvom.

Peščanik.net, 10.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Davidova taj Sre Jan 10, 2018 9:49 pm

Auu, kako je lepo okićena ulica! Bravo Trokiciću pa taman da je sve fotomontaža a verujem da nije. Štaviše je skromno od našeg predsednika. Toliko smo se navikli na njegov lik (moraš zaobići banderu a da bi je zaobišao, moraš je prvo videti), da i kada ne želim da ga gledam ja ga vidim.  

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Davidova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 1389
Datum upisa : 18.05.2017

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Jan 11, 2018 5:06 pm

Smile Aždaja sa zapada



Dino park Vedrana Bukarice

Srbija je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji i prema rečima predstavnika vlasti postoji jasna politička volja za pristupanje Srbije EU. Otvaranje novih pregovaračkih poglavlja se tretira kao uspeh, a što skorije punopravno članstvo u EU kao važan cilj. Imajući u vidu već postojeće ekonomske i političke veze, Srbija je nepovratno vezana za EU. Upravo zbog toga, ona je i deo zapada u modernom smislu, kao i zemlje istočne i centralne Evrope koje su već članice EU. Pored članica EU, zapadom se svakako smatraju SAD i Kanada, ali i Australija, dok je uobičajeno da se na listu „zapadnih zemalja“ dodaju i neke evropske države koje nisu u EU (Norveška, Island, Švajcarska). Neki od autora na listu dodaju i Tursku, a neki smatraju da još neke države pripadaju onome što od 19. veka zovemo zapadom.

Iako je pripadnost Srbije zapadu nedvosmislena, upravo predstavnici vlasti koji se kunu u članstvo Srbije u EU govore o „pritiscima sa zapada“, „antiruskoj histeriji u zapadnim zemljama“, a o opoziciji, novinarima i organizacijama za ljudska prava kao onima koji „vode računa jedino o interesima zapadnih zemalja čije interese promovišu“. I sam predsednik promoviše ovaj pristup čestim pominjanjem „zapadnih interesa“, „ako neko na zapadu misli…“, „zapadni pritisak“. Još je veći ljubitelj pominjanja „pritisaka iz raznih ambasada“ (koje neće da imenuje) i pobedničkim uzvikom da će se „boriti za interese Srbije“, „raditi samo za Srbiju“ i „sedeti samo na srpskoj stolici“.

Ako je Srbija na zapadu i iskreno deli vrednosti EU (i Saveta Evrope čiji je član već 15 godina), a među predstavnicima vlasti postoji politička volja za pristupanje EU, nejasno je ko je taj zapad koji pritiska Srbiju. Luksemburg, Island ili Litvanija? Možda Andora, San Marino ili Portugalija? Ako postoji želja za makar minimalnim poštovanjem građana Srbije, predstavnici vlasti su dužni da saopšte koje to zemlje zapada „pritiskaju Srbiju“. Ako bi takvo saopštenje bilo „protivno srpskim nacionalnim interesima“, bilo bi dobro da znamo koji su to tačno interesi i na koji način bi oni bili ugroženi ako bi nam neko iz vlasti saopštio ko, kako i zašto nas pritiska. Bez ove preciznosti sve ostaje dosadan populistički cirkus, u kome se prstom upire upravo u zemlje koje su na svaki način (a naročito finansijski) najveći prijatelji Srbije. Kosovo i NATO bombardovanje se navode kao dva ključna argumenta tezi da je zapad neprijatelj Srbije. Racionalnog razgovora o ove dve teške teme ne može biti sve dok građani Srbije (i oni koji su na vlasti) u potpunosti ne pristanu da na osnovu činjenica razgovaraju o tome šta se na Kosovu dešavalo pre NATO bombardovanja. Ozbiljan razgovor se ne može zasnivati na emotivnim frazama o „albanskim teroristima koji ubijaju srpsku nejač“, već na činjenicama kojih ima dovoljno. Čak i ako prihvatimo tezu da postoji „neslaganje oko Kosova“, građani moraju znati koji su to ostali „interesi Srbije“ koji su u suprotnosti sa „interesima zapada“. Nadam se da to nisu odgovorna vlast, ljudska prava i vladavina prava.

Pored nejasnoća u vezi sa tim ko je tačno taj zapad i kakve pritiske na nas vrši, potpuno je nejasno i na koga se taj pritisak vrši. Navodno se on vrši „na Srbiju“. Ako se udubimo u različite izjave, očigledno je da je pritisku najviše izložen sam predsednik Vučić. Međutim, retko saznajemo u vezi sa kojom tačno odlukom ga pritiskaju, ko zahteva da se neka njegova odluka promeni i u kom pravcu. Naprotiv, iz saopštenja posle svakog sastanka sa nekim od „međunarodnih faktora“ saznajemo uglavnom da je postignut „visok stepen saglasnosti“. Umesto konkretnih informacija ko, kako i u vezi sa čim pritiska predsednika, uglavnom se ponavljaju generalizacije da zapad pritiska Srbiju. Uz ovaj spoljni pritisak servira nam se i to da NVO sektor, opozicija i novinari rade „u interesu zapada“, a da sve to, uz (nezaobilaznog) Soroša, plaćaju upravo zapadne zemlje. Prikriva se javno dostupna informacija da više od 90% fondova koje su države zapada namenile Srbiji završava upravo na računima državnih organa kao pomoć u „jačanju institucija“. Mnogo je lepše izjaviti da je „EU platila tzv. istraživačkim novinarima da napadaju Predsednika“. Slično je i sa večitim tvrdnjama prodržavnih medija da „zapadne zemlje rade na rasturanju Srbije“, iako su sasvim suprotne strategije većine zapadnih zemalja koje se tiču ovog regiona dostupne na sajtovima njihovih ministarstava i agencija za razvojnu pomoć.

Cela bajka oko „pritiska“ od strane nejasnog (zapadnog) neprijatelja, koji u sadejstvu sa lokalnim izdajnicima nešto želi od Srbije – ne bi bila potpuna da nema borbe neprestane. Predsednik se neprekidno bori za nas, dok se građanima poručuje da je bilo kakva sumnja u tu borbu napad na Srbiju (bez obzira da li ste sveštenik koji koristi govor mržnje ili student koji pita za rušenje u Savamali). To nas onemogućava da tražimo ono što nam je najpotrebnije – odgovorne ljudi koji će u naše ime vršiti vlast. Kada dođemo na neki šalter, nije nam potreban službenik koji se bori da nam završi predmet, niti onaj koji se žali na vremenske prilike i krivi državu (čiji je deo). Potreban nam je neko ko će bez teorija zavere, previše priče, napadanja što ne razumete njega i njegovu svakodnevnu borbu, završiti ono zbog čega sedi iza tog šaltera i zbog čega ste došli. Za razgovore o problemima, emocijama i svakodnevnoj borbi imamo prijatelje, dok se od predstavnika države očekuje efikasno delovanje u sistemu koji je stabilan i u kome su procedure jasne i iste za sve. Izgleda da u Srbiji nema efikasnosti, sistema, stabilnosti, jasnih procedura, a ni jednakih pravila za sve. Umesto toga, imamo bajke i mitove o večnoj borbi predstavnika vlasti sa zapadom (čiji smo deo a težimo da to postanemo još više).

Kada kao građani na izborima nekoj grupi ljudi poverimo vršenje vlasti, od njih očekujemo nekoliko stvari od kojih je najvažnija – odgovornost. Iako je možda nije lako definisati, ona svakako ne uključuje kampanje protiv svakog ko iskaže mišljenje drugačije od onoga ljudi na vlasti, niti „pumpanje straha“ navodnom ugroženošću sa svih strana. Cilj ove uporne kampanje je postignut, jer razočarenje zapadom i EU postoji čak i među onima koji žele modernu Srbiju sa vladavinom prava i poštovanjem različitosti. Odgovorna vlast bi morala da saopšti istinu – zapad (čiji smo već deo) želi stabilnu, modernu Srbiju u kojoj postoje jasna pravila u vidu demokratije, vladavine prava i jakih institucija. To bi bio partner kome se može verovati, a ne slučaj kojim se moraju iznova baviti i beskonačno ulagati novac u jačanje institucija koje građani već plaćaju svojim novcem. Nažalost, ova istina je previše jednostavna i nije dovoljno sexy većini glasača. Njih više zanima nova epizoda sage o aždaji sa zapada, koju im sadašnja vlast svakodnevno servira.

Autor je direktor za Evropu Civil Rights Defendersa.

Peščanik.net, 10.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Jan 11, 2018 5:51 pm

Smile “Promntno” preteće pismo Radoša Bajića



Foto: Predrag Trokicić

Povodom pominjanja imena i serijskog nedela Ravna Gora autora Radoša Bajića u mom tekstu objavljenom na Peščaniku, oglasio se sam Bajić, privatnim pismom, koje u celosti objavljujem iz dva razloga. Najpre, pismo ilustruje profil njegovog autora, što je relevantno utoliko što je reč o ličnosti koja je uverena da predstavlja nekakav autoritativan glas u pogledu “srpskog pitanja”, kom uverenju se, na moje iznenađenje, u javnosti povlađuje. Nadalje, pismo sadrži uznemirujuću pretnju, pa je u takvim situacijama uvek najbolje o svemu obavestiti kako policiju, tako i javnost.

“Poštovani gospodine Miloševiću,

Nemam nameru da na ovaj način polemišem sa onima koji me pljuju i kritikuju moj rad – ali tebi se obraćam PROMNTNO i to iz tri razloga. U svom autorskom tekstu, na sajtu PEŠČANIKa u tekstu o TV seriji Nemanjići – objavio si sledeći citat:

“Oglasio se i solidarni Radoš Bajić, čiji je nakazni uradak Ravna Gora u ovoj preskupoj “trci ka dnu” dobio dostojnu konkurenciju, ocenjujući, u duhu svojih prostačkih insinuacija i direktnih optužbi, da ocena jednog rđavog, ali tobože nacionalno bitnog projekta kao sramotno lošeg podrazumeva postojanje nekog centra moći koji kritiku orkestrira, usmerava i, naravno – plaća.”

Prvo: Kao istoričar i poznavalac svega i svačega pa i kinematografije, sa središtnom sferom interesovanja na SELJAŠTVO U 20 VEKU (?) – kao srpski i moravski seljak moram ti odgovoriti u duhu mojih prostačkih insinuacija

„da MNOGO SEREŠ…“

Drugo: Ne bih to učinio nikada, jer svako pa i ti – ima pravo da slobodno izražava svoja mišlljenja o svemu, pa i mom skromnom opusu scenariste, reditelja, producenta i glumca…

Ne bih ovo što činim učinio nikada, da nisam došao do spoznaje da si iz Čačka? Jadan je Čačak, Morava i Srbija – kada Srbi tako jedan drugoga blate i omalovažavaju.

Pogotovo sinovi očeve, a ja bih mogao da ti budem otac dečko.

Dakle, piši o mojim nakaznim uradcima (hrvatski termin), piši šta god hoćeš, kudi, napadaj, kritikuj… šta god…

Ali nikom pa ni tebi ne dozvoljam da me privatno vređaš. Zbog toga ću ti pružiti priliku koju verujem da je nećeš propustit – da mi se izvineš! Direktno, u lice. Vidimo se uskoro…

Hristos se rodi,
Radoš Bajić”

Na ono što u svojoj uobrazilji vidi kao atak na svoju ličnost, Bajić odgovara nizom uvreda i upravo je to manir koji sam, zbog njegovih ranijih sličnih postupaka, kvalifikovao kao prostački.

Da li zbog problema sa padežima ili zbog krize identiteta (ko bi znao?), tek Bajić, koji je do sada bio poznat kao glumac, scenarista, reditelj, pevač… obraća mi se, kako kaže, “kao istoričar i poznavalac svega i svačega” (sic!). Naslućivalo se, doduše, i ranije da je Bajić umislio da je istoričar, ali nisam mislio da će otići tako daleko da se takvim i lažno predstavlja.

Garnirajući fekalijama obraćanje, koje je sa one strane granice pismenosti, oslovljava me sa “ti”, “dečko”, preti nekakvim skorim susretom prilikom kojeg bi trebalo da se, kako kaže – izvinem “u lice”. Ne znam da li je to “da-mi-se-izvineš” neki četnički ritual, što ću “promntno” (sic!) da proverim, ali unapred kažem da mi ne pada na pamet da u njemu učestvujem. Nadam se, jedino, da nije reč – prema Bajićevim ideološkim fascinacijama i recentnom “središtnom (SIC!) sferom interesovanja” – o noćnoj zasedi neke četničke trojke, predvođene Bajićem lično.

Čini se, nadalje, da mi u svom razobručenom voluntarizmu Bajić zamera, u suštini kroatofobično, upotrebu “hrvatskog termina” uradak. Kažem – kroatofobično, jer i on sam upotrebljava strane, ali “nehrvatske” reči: sfera, termin… Ali mi na ovaj tobože “hrvatski termin” značajno skreće pažnju, da ne kažem – pozornost (odakle, na primer, i glagol upozoriti), čime valjda misli da raskrinkava (od reči krinka – maska) moje antisrpske namere: jer šta je antisrpskije od kritike velevažnih srpskih nacional-TV projekata upotrebom nesrpskih, a “hrvatskih termina”?! Tu nije bez komične ironije ni to što u svojoj pretnji Bajić koristi “skraćeni” infinitiv i kaže da veruje da priliku da se “izvinem” neću propustit.

Bajiću je, dakle, zasmetala moja kvalifikacija izvesnih njegovih tvrdnji. O kakvim se tvrdnjama radi? Ovako blagoglagolji Bajić, o svima koji smo se usudili da se na društvenim mrežama negativno izjasnimo o seriji Nemanjići: “Zaštićeni privatnošću svojih spavaćih soba, obasjani svetlošću ekrana svog kompjutera, često i ciljano pospešeni, plaćeni i orkestrirano organizovani – okuraženi, odvažni i mrzovoljni internet pirati bez milosti kolju sve redom! Omalovažavaju, pljuju, ismejavaju, napadaju… Kao autor ‘Ravne gore’ prošao sam taj put i osetio bes i oholost ‘toplog zeca’ internet mrzitelja. Tim pre, u odbranu TV serije ‘Nemanjići’ poručujem da niti je pristojno, niti razložno, niti profesionalno opravdano, niti nacionalno razumno – na osnovu prve epizode tako surovo i bezočno napadati i obesmišljavati pre svega jedan veliki napor, i rekao bih čiste i dobre namere RTS-a i autora. Sačekajmo sa argumentovanim sudovima, ma kakvi oni bili – kada serija krene… Ukoliko se naručiocima ne žuri previše (sve podvukao S. M.)”.

U ovom podužem nizu uvreda Bajić omalovažava tobožnje mrzitelje dovodeći u pitanje moral tih ljudi; pošto su za iznošenje svojih stavova navodno “pospešeni, plaćeni i orkestrirano organizovani”; oni nisu misleći pojedinci kojima se ne dopadaju ništavna ostvarenja ovdašnje TV produkcije, već internet pirati i mrzitelji; oni ne kritikuju, nego kolju, pljuju; oni nemaju svoje mišljenje, nego – kako bez ikakvih dokaza tvrdi Bajić, osporavajući iz medijski privilegovane pozicije moralnost tih ljudi – udovoljavaju naručiocima.

Ovakve Bajićeve misaone andramolje okarakterisao sam, dakle, kao – prostačke, budući da je reč o besprizornom vređanju ljudi zbog njihovog slobodno izraženog mišljenja, koje je, po Bajića-aršinu, još i “nacionalno nerazumno”!? U tom maniru i tonu nedokazanih optužbi dokazani korisnik milionskih iznosa budžetskih sredstava, spiskanih na jednu televizijsku ništariju, sipa pogane uvrede, godinama unazad. I tako sve dok se ne dokopa nečije e-mail adrese i (netačne) “spoznaje” da je neko iz Čačka. Tada prelazi na uznemiravanje pretećim pismima! U ovom konkretnom – Radoš Bajić je sadržan u svom koncentrovanom obliku, samosveden na svoju istinsku meru.

PS
Ovim završavam razgovor sa svojim neželjenim sagovornikom, koji me kao ličnost ni na koji način ne interesuje. Sa druge strane sadržajem i karakterom njegovih uradaka i javno iznetih stavova baviću se, kao i do sada, srazmerno njihovom štetočinstvu.

Peščanik.net, 11.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Jan 11, 2018 7:42 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Jan 11, 2018 7:46 pm

Smile Predrag Lucić (1964 – 2018)



Foto: N1

Pjesnik, dramski pisac, režiser i jedan od najvažnijih hrvatskih novinara Predrag Lucić umro je 9. siječnja u srijedu ujutro u Splitu, u 54. godini, nakon teške bolesti zbog koje je u svibnju prošle godine prestao objavljivati redovnu kolumnu ‘Trafika’ u Novom listu. Za taj riječki dnevni list Lucić je pisao od 2008. godine, nakon gašenja splitskog tjednika Feral Tribune, čijim je kreiranjem 1980-ih u krilu Nedjeljne i Slobodne Dalmacije, zajedno s Viktorom Ivančićem i Borisom Dežulovićom, počeo stvarati novinarstvo kakvo, ne samo na ovim prostorima, ranije nije postojalo. Bilo je to istinoljubivo, pošteno i drčno novinarstvo, koje nije dozvoljavalo da se činjenice savijaju pod bilo kakvim utjecajima, profesionalno besprijekorno i stilski inovativno, istovremeno krajnje rigorozno i beskrajno raskošno, razigrano u djetinje veselom humoru i razarajućoj političkoj satiri, u kojoj se oštra kritička analiza izražavala s umjetničkom maštom. Bilo je to novinarstvo koje će u naslovu knjige Borisa Pavelića o Feral Tribuneu iz 2015. godine biti nazvano ‘Smijeh slobode’: pisano slobodno i u ime slobode, rugajući se njenim neprijateljima samim svojim postojanjem.

Ono što je bilo genijalno i novo u tom novinarstvu, bio je spoj svih tih karakteristika, spoj nastao suradnjom i međusobnim obogaćivanjem iznimnih talenata, do čijeg je susreta došlo u okolnostima cvjetanja kulture kasnog jugoslavenskog socijalizma i tadašnjeg uzleta splitskog novinarstva pod urednikovanjem Joška Kulušića u Slobodnoj Dalmaciji. Bilo je u tome i onog nečeg lokalno splitskog, specifične tradicije ozbiljne zajebancije kojom se mogao steći najoštriji uvid u stvarnost. ‘Ne rade se novine iz lagodnosti, iz optimalnih uvjeta, iz rezultata ispitivanja tržišta… Rade se iz ludila koje je dokazano najpametnije pogonsko sredstvo’, reći će Lucić u jednom intervjuu.

Predrag Lucić rođen je 1964. godine u Splitu, gdje je završio osnovnu i srednju školu i gdje je, nakon studija kazališne i radio režije na Fakultetu dramskih umjetnosti u Beogradu, ostao živjeti i raditi do kraja. Od 1985. u Omladinskoj iskri piše kolumnu ‘Drugačije mlad’ i uređuje kulturni ‘zajebantski podlistak’ Le Spizd te počinje povremeno surađivati u satiričnom podlisku tjednika Nedjeljna Dalmacija koji se tada zvao Feral, gdje od 1988. piše kao stalni autor. Na Splitskom ljetu 1987. godine napravio je festivalske novine Summer Times. Od 1989. počinje u Nedjeljnoj Dalmaciji raditi i kao novinar, a u to vrijeme s Ivančićem i Dežulovićem razvija i proširuje Feral kojem te godine mijenjaju ime u Feral Tribune. Podlistak se, skupa s autorima, ujesen 1990. godine seli u Slobodnu Dalmaciju, gdje Lucić nastavlja s novinarstvom, uskoro i kao ratni reporter.

Novinarstvu koje su u Feralu stvarali i kakvim se Lucić bavio, od početka 1993. godine više nije bilo mjesta u kući Slobodne Dalmacije, koju je po nalogu Tuđmanovog režima preuzeo HDZ-ov tajkun Miroslav Kutle. Uslijedio je štrajk novinara i drugih radnika, slomljen u raskolu redakcije, nakon kojeg se Feralov trojac odlučuje na odlazak, kako bi, zajedno sa skupinom drugih novinara nesklonih režimskom diktatu, pokrenuo novine koje se ‘rade iz ludila’. Feral Tribune tada počinje samostalno izlaziti kao satiričko-politički dvotjednik, a od kraja 1993. kao tjednik. Predrag Lucić prve brojeve lista potpisuje kao glavni i odgovorni urednik, da bi do prestanka izlaženja Ferala u njemu radio kao jedan od urednika i stalni autor ‘ozbiljnih’ novinarskih i satiričnih tekstova. Sukreirao je glasovite Feralove naslovnice i fotomontaže, uređivao i pisao razne rubrike, kao što su Na kraju krajeva, Šempjun, Tromblon, Informbiro i Greatest Shits, čuveni Feralov izbor najglupljih izjava političara i drugih likova iz javnog života.

Koliko god je njegov svakodnevni profesionalni život bio obilježen novinarstvom i koliko god je to njegovo novinarstvo bilo raskošno formama i stilom, Predrag Lucić, kao kompletan intelektualac i svestrani umjetnik, nije htio ostati zarobljen samo unutar novinarskog teksta. U Feralu, kojem su ti njegovi interesi davali dodatnu kvalitetu, pokrenuo je i uređivao Biblioteku Feral Tribune, objavljujući važna djela domaće i strane beletristike, poezije, esejistike, filozofije i publicistike. Izvan Ferala, objavljivao je vlastite pjesničke, prozne i dramske tekstove u časopisima Fantom slobode, Ars, Sarajevske sveske i Naše pismo. Objavio je knjige ‘Greatest Shits – Antologija suvremene hrvatske gluposti’ (u koautorstvu s Dežulovićem), ‘Haiku haiku jebem ti maiku – Velika Feralova pjesmarica’, ‘Ljubavnici iz Verone’, ‘Sun Tzu na prozorčiću. Čitanka iz nastranih književnosti za prve razrede vojnih, vjerskih i civilnih škola’, ‘Bezgaća povijesne zbiljnosti; satirične pjesme’, ‘Gusle u magli’, ‘Filter Jugoslavija’, ‘Mjesec iznad Splita’, ‘Step by step – Stepinac & još mnoge popularne pjesme’.

Od 2007. zajedno s Dežulovićem nastupao je diljem bivše Jugoslavije, ali i u brojnim evropskim gradovima, u pjesničkom kabareu isprva nazvanom ‘Melodije Bljeska i Oluje’, a kasnije prigodno ‘Melodijama…’ svega i svačega što se događalo na političkoj sceni. Prošle godine u okviru Splitskog ljeta premijerno je, u režiji Dina Mustafića, izvedena drama ‘Aziz ili Svadba koja je spasila Zapad’ koju je Lucić napisao još prije deset godina i za koju je dobio nagradu Splitskog ljeta ‘Judita’, za umjetnička dostignuća u dramskom i glazbenom programu. Na generalnoj probi te predstave posljednji je put viđen u javnosti.

Svoju knjigu o Feralu Boris Pavelić završio je upravo riječima Predraga Lucića:

‘Kad me ljudi pitaju hoćemo li krenuti iznova i kako pokrenuti neki novi Feral odgovaram: ljudi, on vam može nastati samo iz potrebe. Ako vidiš svijet oko sebe, ako znaš slova, ako znaš razmišljati, ako se želiš izraziti, kroz bend, kroz kazalište, kako god, pa daj, čovječe, napravi to! Ako želiš novine, ako znaš novinski razmišljati, pa napravi nekakav Feral! Pokušaj! Sumanuto je samo vikati: ‘Johnny, vrati se!’ Može to možda biti razumljivo, ali je sumanuto. Napravi nešto sam! Bori se! Napravi svoju Azru! Viči! Radi! Ne daj se! Napravi svoj Feral!’

Sam Lucić ga je, nakon gašenja Ferala, napravio svuda oko sebe, dramom izvedenom na pozornici, pjesmama ukoričenima u knjige, onima izvođenima po kafanama u sklopu kabarea i svojim tekstovima u Novom listu, gdje je pisao uporno, marljivo, u žestokom i iscrpljujućem ritmu, gotovo svakodnevno, snažno utječući na čitatelje i na brojne mlađe kolege. Feral je mrtav, ali novinarstvo kakvo je Lucić sa svojim drugovima 1980-ih počeo stvarati, novinarstvo kakvo ranije nije postojalo, i dalje živi. Predrag Lucić je mrtav, živjelo novinarstvo!

Novosti, 11.01.2018.

Peščanik.net, 11.01.2018.

PREDRAG LUCIĆ NA PEŠČANIKU
http://pescanik.net/author/predrag-lucic/
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Jan 12, 2018 7:05 pm

Smile Svaki je trenutak važan, ali čiji?



Foto: Predrag Trokicić

Četiri na prvi pogled nepovezane slike iz društveno-političkog života daju nam jasan uvid u pravac u kojem se trenutno kreće srpsko društvo.

Krajem upravo protekle godine UNICEF je u saradnji sa Vladom Srbije pokrenuo kampanju „Svaki je trenutak važan“. Na sajtu UNICEF-a čitamo:

„Cilj kampanje je da se podigne svest o važnosti prvih 1000 dana života i značaju ranih iskustava za razvoj deteta. Prve godine života predstavljaju kritičan period prilagođavanja i reagovanja na intervencije. Kada su deci uskraćeni adekvatna ishrana, podsticaj i zaštita, štetni efekti mogu dovesti do dugoročnih posledica za dete, porodicu i zajednicu uopšte.“

Kao deo kampanje UNICEF je na svom sajtu objavio i kratke video klipove u kojima mlade majke i očevi govore o radosti roditeljstva, ali pre svega o značaju ulaganja roditeljskog vremena u najranije godine razvoja deteta. U jednom od ovih klipova možemo čuti mladu mamu koja kaže sledeće:

„Kada sam se priremala za tu važnu ulogu majke, čitala sam, kao pretpostavljam i većina žena, različite knjige na temu odgajanja i nege deteta. I jedna rečenica mi je ostala urezana u sećanju: Svaki pokret je važan. Stajala je kao podnaslov nekog teksta koji sam pročitala. U početku nisam razumela suštinu te rečenice, već sam tek kasnije, kroz razgovor sa nekim osobama koje su stručne u tom domenu, i sa prijateljicama kroz razmenu iskustava, shvatila šta ona zapravo znači: svaki pokret, svaki osmeh, svaki pogled, svaka reč, svaki dodir je važan. U tom najranijem uzrastu sve to ostaje urezano negde u njihovim malim mozgovima i njihovim glavicama i sve to kasnije čini važan i veliki deo njihove ličnosti. I zato je svaki trenutak važan… Skoro sam čitala jedno istraživanje u kome kažu da deca koja su u tom najranijem uzrastu dobijala više ljubavi, više pažnje od svojih najmilijih su, pokazalo se kasnije u životu, inteligentnija. Eto još jedan razlog, pored naravno velike i bezuslovne ljubavi, zašto da sa svojom decom provodimo više vremena i da ih što više animiramo i angažujemo.“

Nije preterano bitno što je mlada mama koja ovako lucidno i ubedljivo govori o značaju roditeljske posvećenosti deci u najranijem stadijumu njihog razvoja, supruga nelegitimno izabranog predsednika Srbije. Dve stvari su mnogo bitnije.

Prvo, ova pametna mlada mama je sasvim u pravu – iskustva iz najranijeg stadijuma dečijeg razvoja značajno utiču, ne samo na inteligenciju deteta, već i na njegove društvene i emocionalne veštine, a samim tim i na izglede za uspeh u kasnijem životu. O ovome vrlo ubedljivo i detaljno piše američki ekonomista Džejms Hekmen, kao i mnogi drugi autori.1

Drugo, UNICEF-ov projekat sprovodi se u saradnji sa Ministarstvom zdravlja, Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, i naglašava značaj međusektorske intervencije u cilju podsticanja i promovisanja značaja ranog razvoja dece.

Slika druga: kako piše dnevnik Danas, kompanija Er Srbija nedavno je otpustila 27 porodilja. U Danasu, čitamo:

„Jedna od porodilja, Teodora Stefanović, kojoj ugovor ističe sledeće nedelje, poslala nam je sliku tekstualne poruke koju je dobila od nadređenog iz firme ASGS (Air Serbia Ground Services) u kojoj on objašnjava da je ‘HR (kadrovska služba prim. nov.) Er Srbije odlučio da trudnicama ne produžava ugovor’, kao i da je urađena ‘nova sistematizacija u skladu sa tranzicijom i po tome nema trudnica’.“

Ovoj slici se može pridružiti još jedna, malo starija: nelegitimno izabrani predsednik, u to vreme premijer, koji odgovara bivšoj radnici Gorenja iz Valjeva:

„Prišla mi je jedna žena i rekla ‘ali tamo se mnogo radi, ne može da se izdrži, radi se 24 sata’, pretpostavljam metaforično. Ja sam rekao, pa to je valjda dobro kad se radi. Bio sam srećan kada sam čuo da ste radili 15 ili 20 subota ove godine. To znači da firmi ide dobro, da imate tržište, da možete da zarađujete. Pitao sam plaćate li to, ne znam, i rekli su mi da plaćaju. I dodatno sam zadovoljan zbog toga. Mi sebe po tom pitanju moramo da promenimo. Ne da tražimo razloge, da se ljutimo što treba da radimo više, već da se radujemo tome da radimo više jer ćemo više da napravimo.“

Koliko vremena ostaje majci ili ocu, koji rade makar i metaforična 24 sata dnevno, da se bave svojom decom, tadašnji premijer nije komentarisao, baš kao što ni sada, kao nelegitimno izabrani predsednik države, nije komentarisao otpuštanje porodilja iz firme na čije poslovanje je inače toliko ponosan.

Slika treća: ministar obrazovanja je najavio da će se, kao deo novog programa platnih razreda u prosveti, uvesti testovi „mogućeg uspeha“ svakog školskog deteta. O ovome, na Peščaniku, čitamo:

„Prvo će se dakle testirati deca, objašnjava Šarčević, i za svako dete biće utvrđeno koliki su mu dometi. Sledi i primer: ako je procenjeno da dete može imati vrlodobar uspeh, a ostvari dovoljan, posledice će snositi nastavnik tako što će biti kažnjen manjom platom, to jest dodeliće mu se niži platni razred… Šarčevićeva ideja je čudan koloplet izopačenih zamisli s početka 20. veka, nastalih iz jednog nesrećnog spoja eugenike i fašizma. Kako nam se na početku 21. veka dogodio taj prosvetni istorijski sunovrat od jednog veka unazad, nije teško objasniti. Pitanje je možemo li taj sunovrat da zaustavimo.“

Slika četvrta: tekst Maje Krek o socijalnim nejednakostima u Srbiji u kojem možemo pročitati i sledeće:

„Ako uporedimo mesečne prihode sa zvaničnim zaradama u Srbiji, vidimo da oko 40 odsto stanovništva ima prihode manje od minimalne zarade, a sledećih preko 40 odsto prihode manje od prosečne zarade. Prihode manje od zvanične minimalne potrošačke korpe ima čak 70 odsto stanovništva, dok prosečnu potrošačku korpu može da priušti manje od 10 odsto stanovništva sa najvišim prihodima.“

Kako svaki od 70 odsto građana Srbije čiji su prihodi manji od zvanične potrošačke korpe uspeva da prehrani svoju porodicu, i koliko mu vremena ostaje za brigu i posvećivanje posebne pažnje najranijem razvoju sopstvene dece, možemo samo da nagađamo. Ali ako se još jednom osvrnemo na tekst Džejmsa Hekmena, pročitaćemo i da je „prosta činjenica da deca iz nižih klasa u tipičnom slučaju ne dobijaju masivne doze brige u najranijim stadijumima razvoja, kakve dobijaju deca iz srednje i više klase“, kao i da ova prosta činjenica značajno utiče na „akumuliranje socijalnih nejednakosti kroz generacije“.

Spojimo na kraju ove četiri slike u jedan mozaik. Šta dobijamo? Politiku koja ne samo da aktivno proizvodi socijalno raslojavanje i siromaštvo najvećeg broja građana Srbije, nego jednako aktivno radi i na tome da društvene nejednakosti u narednim generacijama postanu sve dublje, a da zid koji razdvaja jedan procenat najbogatijih od svih ostalih građana postane sve neprobojniji. Ako će se testovima ubuduće meriti „mogući uspeh“ školske dece, i ako će se ovaj mogući uspeh smatrati merodavnim za ocene koje ona treba da dobiju u školi, i ako kognitivne i nekognitivne sposobnosti ove dece u značajnoj meri zavise od socijalnog statusa i prihoda njihovih roditelja, i ako se porodilje u Srbiji masovno otpuštaju, i ako se od radnika i radnica očekuje da rade 24 sata kako bi zadržali posao, onda je jasno da će se današnje razlike u socijalnom statusu direktno odraziti na životne izglede dece koja danas odrastaju u Srbiji. Dodajmo tome i nalaz iz teksta Maje Krek, da „odmicanjem procesa restauracije kapitalizma politička elita po visini prihoda postaje sve koncentrisanija unutar ‘jednog procenta’ na vrhu“, i pred nama će se ukazati prosta činjenica – Srbija se svakim danom sve brže, jače i bolje pretvara u staleško društvo. Stoga se ne treba čuditi kada neko iz najvišeg staleža udostoji sirotinju raju svog milosrđa – tamo gde pravda više ne postoji, ostaje samo noblesse oblige.

Peščanik.net, 12.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Jan 13, 2018 9:01 pm

Smile Dobra koncesija



Foto: Slavica Miletić

Sudeći prema podacima koji su dosad saopšteni, Srbija je na putu da sa francuskom kompanijom Vansi erports (na internetu se može naći Vinci aeroports) zaključi dobar koncesioni posao za beogradski aerodrom “Nikola Tesla”.

Kao što je poznato, Francuzi su za dvadesetpetogodišnju koncesiju ponudili 501 miliona evra koncesione naknade, obavezu na 732 miliona evra investicija i prihvatili da godišnja taksa na koncesiju iznosi između 5 i 16 miliona evra (u zavisnosti od broja putnika). Vlada Srbije se odlučila za Vansi erports na tenderu u kojem je proces konkursa i odlučivanja trajao praktično tokom cele prošle godine, a odluka je doneta, posle nekoliko kraćih odlaganja, uoči samog pravoslavnog Božića 2018. godine.

Kako je već saopšteno, od koncesione naknade, prema strukturi vlasništva, budžet Republike Srbije bi prihodovao 417 miliona evra, a građani akcionari i drugi vlasnici akcija aerodroma podelili bi 84 miliona evra. Kompanija Vansi je, preko svog predsednika Nikolasa Noteberta, saopštila da bi koncesioni ugovor mogao biti potpisan uskoro, čim budu saopšteni rezultati poslovanja aerodroma “Nikola Tesla” za prošlu godinu. Profit aerodroma u 2018. godini je ministarka Zorana Mihajlović, prema Blicu, procenila na sumu između 28 i 29 miliona evra, a prema Večernjim novostima on je između 24 i 25 miliona evra – podsećajući da je taj profit 2012. godine iznosio svega 130.000 evra. Zadovoljstvo francuskom ponudom izrazili su već i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić. Vučić je dodao da je visoki koncesioni prihod najviše posledični rezultat sporazuma sa Etihadom o stvaranju Er Srbije pre nekoliko godina.

Negativnu ocenu koncesionog nauma sa beogradskim aerodromom već je dao Pokret slobodnih građana, dok se druge opozicione stranke još nisu oglasile. PSG smatra da državne kompanije koje profitabilno posluju ne treba davati pod koncesiju i da ova vlast zaključuje uvek netransparentne ugovore, obično s tajnim i nepovoljnim aneksima.

Ako ostavimo po strani ponuđene investicije i godišnju klizeću taksu na koncesiju, oko kojih će sigurno biti sporenja i nagvaždanja narednih godina (kao i kod većine drugih koncesija), i pažnju usmerimo na koncesionu naknadu i izbor partnera, možemo reći da je u pogledu beogradskog aerodroma doneta dobra odluka. Prošlo je vreme kada su “vlasnički usamljeni” aerodromi mogli da računaju na prosperitet, a Vansi već posluje sa 35 aerodroma u svetu (12 u samoj Francuskoj, a navodno cilja i poznati pariski aerodrom “Šarl de Gol”) – pa može da sinhronizuje protoke putnika i robe sa različitih destinacija.

Izdavanje našeg glavnog aerodroma u koncesiju lišava nas i daljeg natezanja sa privilegijama Etihada na njemu (nadamo se), a nije loše ni to što ne stavljamo sve u kinesku korpu (kao što smo sve u energetici stavili u rusku babušku). Pri tome, koncesionar dolazi iz Evropske unije, što u načelu nije loše za Srbiju u ovom trenutku, a pri tome to pretpostavlja visoke standarde usluga i odgovornosti. Najzanimljivije je da taj koncesionar prihvata visok rizik – da udvostruči godišnji profit i utrostruči broj putnika do 2030. godine baš na aerodromu u Beogradu, za koji se ne može tvrditi da je dosad smatran nekim bitnim avio-raskršćem, niti se može reći da u Srbiji postoji visok procenat ljudi koji često lete (kao Norvežani, na primer).

Neke od ovih činjenica upućuju na spekulaciju da u celom ovom poslu ima i nekih pozitivnih natruha i politike i geopolitike, sa obe ugovorne strane. Problem političke opozicije u Srbiji je što je vlast, izgleda, obezbedila pristojne koncesione uslove u ovom slučaju, pa je tako pred mogućnošću da unapred i odjednom dobije dvadesetpetogodišnji profit aerodroma (dakako, uz nužni diskont) – što znači da bi tako mogla dodatno da stabilizuje državne finansije i pri tome ojača svoju poziciju. Međutim, ta vlast, čini mi se, oseća da je dugogodišnja propaganda protiv privatizacija i “stranih koncesija” iz takozvanog patriotskog tabora svaki takav posao (osim onih ruskih?) u široj javnosti učinila nepopularnim, pa će sada verovatno izostati i gromoglasno slavljenje inače dobrog posla sa Francuzima.

Novi magazin, 12.01.2018.

Peščanik.net, 12.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Jan 13, 2018 10:17 pm

Smile Dosije Vihor – jedna istina o Jugoslaviji



Foto: Slavica Miletić

Lična (is)povest kao društvena (i)storija

Knjigu „Dosije Vihor“ Nikole Kartalovića (predgovor Latinke Perović, izdavač Alexandria, Beograd) pročitao sam kao kriminalistički roman. Dakle kao knjigu u kojoj se događaji smenjuju filmskom brzinom, punu dijaloga, u kojoj su „opisi prirode“ ili psihičkih stanja glavnih junaka dati u minimalnoj meri, tek toliko da upotpune atmosferu i bolje ocrtaju glavne likove, a ne da, kao što je u literaturi često slučaj, pokažu spisateljsko umeće autora. Jednom rečju, dozvoliću sebi da budem pretenciozan, ovo je knjiga idealna za film.

U stvari, policija i jeste, ako ne baš njen glavni junak, a ono svakako „treći čovek“, tačnije nevidljivo a svevideće oko – kako na jednom mestu primećuje sam autor – koje na vas motri i kada se nigde ne pominje, iza slova i između redova. Zbilja, policija je prisutna od prve do poslednje strane ove knjige. Bukvalno – od trenutka kada se pisac kao čobanče sreće sa oficirima Ozne, do poslednje stranice na kojoj ga, sad već kao ostarelog čoveka, u penziji, posećuje oficir vojne bezbednosti.

Tajna i javna, vojna i civilna, tj. policija u raznim svojim vidovima, kao sveprožimajuća nit, bolje rečeno kao kakva prepotopska zmijurina, provlači se kroz čitav, htedoh reći roman, ali ovo nije roman, mada se, kao što sam kazao na samom početku i tako može čitati. U taj se kontekst uklapaju takoreći poetična imena špijunskih dokumenata: „Orlovo gnezdo“ (što je naziv zbirke doušničkih izveštaja o autorovoj porodici), „Dosije Vihor“ (kako se zove dosije autora lično), kao i imena potkazivača – sova, lisac, ćuk, kos… Vrhunski, moglo bi se reći i sofisticari cinizam koji pomalo razbija stereotipe o domaćim policajcima.

Na koji, međutim, Nikola Kartalović odgovara istom merom: pošto su oni svoju „knjigu“ o njemu nazvali „Dosije Vihor“, on istim imenom naziva svoju knjigu o njima. A da bi se na neki način „izdigao“ iznad čitave situacije, da bi uspostavio „ekvidistancu“ prema svim likovima, on čak i o sebi piše u trećem licu.

Dakle, pošto su tu i glavni akteri i narator, pred našim očima počinje da se odvija jedna neverovatna, uzbudljiva i potresna priča.

I autentična. To je možda i ključno. Vidi se da ovu knjigu nije pisao profesionalni književnik, niti čovek sa književnim ambicijama. Jedina ambicija autorova bila je da ljude i događaje oslika što istinitije i što stvarnije. Otud se i izvesna neizbrušenost stila, kao i kod vrhunskih naivnih slikara, ne pokazuje kao mana nego kao prednost ovog štiva. To slici koju iscrtava Nikola Kartalović daje na snazi, ekspresivnosti i preciznosti. I zato autor u svojoj osnovnoj nameri – da bude svoj, tačan, ubedljiv – i uspeva.

Tačan – to je takođe važna reč. Jer, ova knjiga naravno nije kriminalistički roman. A nije ni autobiografija, tj. nije samo autobiografija iako autor sve vreme govori o sebi.

To je tek prva ravan knjige, to jest ono što se vidi na površini. Čitalac prati pisca kroz ceo njegov život, od rane mladosti do prve starosti, ako tako mogu da kažem. Od osnovne škole u maloj provincijskoj varoši i srednje vojno-industrijske u Beogradu, preko prvog zaposlenja u kragujevačkoj Crvenoj zastavi, odsluženja vojnog roka i vanrednih studija (koje Nikola pohađa kao prva generacija na novootvorenom Mašinskom fakultetu), pa zatim preko postavljenja na upravljačku funkciju u prvoj jugoslovenskoj fabrici automobila, a onda i na poziciju prvog čoveka gradske partijske organizacije, do onih dana kada je – zato što nije hteo da se odrekne svojih principa i svog razumevanja čoveka i društva, svog poimanja dobra i zla u krajnjoj liniji, jer kao i u svakom dobrom filmu, tako se i u svakom pojedinačnom životu odvija neprekidna borba između dobra i zla – sa padom Marka Nikezića i srpskih liberala, usledio gubitak svih funkcija. Potom i posla, a na kraju sledi borba za golu egzistenciju.

Ovde možda nije zgoreg napraviti malu napomenu: iako od početka svog života nepravedno i neopravdano obeležen kao neko blizak strani koja je poražena u upravo minulom ratu – što nije bila mala stigma, i zbog čega je i sam plaćao popriličnu cenu – pisac ove knjige uspeva da se popne relativno visoko na društvenoj lestvici i zauzme značajne položaje u privrednoj i političkoj hijerarhiji. To nas dovodi do druge i dublje ravni ove lične (is)povesti.

Dosije Vihor je prava mala sociološka analiza društva. To je verovatno i najveći kvalitet ove knjige, njen najznačajniji doprinos. Iz nje saznajemo kako je jugoslovensko društvo u jednom prilično dugom razdoblju stvarno izgledalo, kakve su bile njegove odlike, njegovi putevi i raskršća. I na koju je stranu, kada se na jednoj velikoj raskrsnici našlo – ono skrenulo.

Ova knjiga nam, dakle, prvo prikazuje posleratni privredni razvoj i industrijalizaciju. Tačnije – kako se rađala automobilska industrija u Srbiji. Koliko je tu bilo entuzijazma, ali i napornog rada, čak do asketstva. O ovom poslednjem možda najbolje govori detalj u kome jedan sagovornik glavnog junaka kaže kako generalni direktor jugoslovenskog privrednog giganta, kad nije na putu, živi sam u garsonjeri jednog solitera gde jede samo jaja koja sam sebi sprema. Naročito su dragoceni, rekao bih, baš ti pasaži gde se govori o Prvoslavu Rakoviću, praktično osnivaču, pokretaču i dugogodišnjem direktoru kragujevačke auto-industrije. Ima, međutim, i sekvenci iz kojih se vide neke dubinske karakteristike tadašnje ekonomije, kao što je, recimo, podatak da italijanskom Fijatu treba 39 minuta da napravi jedan auto, a njegovoj jugoslovenskoj, tačnije srpskoj replici – preko četiri sata.

Zatim, ova knjiga nam pruža uvid u rast i razvoj jednog grada: kako u njega, praktično svakodnevno, stižu kolone pre svega mladih ljudi, takoreći sa svih strana i, treće, kako privredni razvoj za sobom vuče razvoj obrazovanja (jer se 1960. u Kragujevcu, prvenstveno zbog potreba Zastave, osnivaju mašinski i ekonomski fakultet). Kao poslednje u ovom nizu, vidimo i kako je „u bazi“, partijskim jezikom rečeno, funkcionisao politički život; ali vidimo i odnose u rukovodstvu, pa i najvišem, Saveza komunista Srbije i Jugoslavije.

Kad smo već kod vrhova, ilustrativna je sledeća anegdota zapisana u ovoj knjizi. Naime, pre Drugog svetskog rata na ulazu u (tada samo) Zastavu stajala je figura kralja Aleksandra Karađorđevića. Jednom prilikom, kada je Josip Broz posetio Kragujevac, gradski čelnici su mu predložili da na tom istom mestu njemu, za života, podignu spomenik. Na to je Tito odgovorio: „Sad bi ga podizali, a kad umrem, srušili biste ga kao i onaj što je tu stajao“.

Sav taj ubrzani razvoj, naravno, nije mogao da prođe tek tako, kao neki idilični, beskonfliktni proces. Naprotiv, uprkos predstavama koje su preovlađivale u tadašnjoj javnosti i za razliku od zašećerenih slika koje se o tom vremenu (re)produkuju danas, to društvo je bilo puno suprotnosti.

Generalno, marksističkim jezikom govoreći, suprotnosti između društvene osnove i društvene nadgradnje, tj. između fabrike (kojoj su potrebne nove mašine i hale) i grada (kome su potrebni vodovod, kanalizacija, ulice, stanovi); u samoj fabrici naziremo suprotnost između mladih inženjera (koji žele da primene ono što su videli na zapadu) i radnika samoupravljača (koji falsifikuju radne liste); suprotnost, u gradu, između „dođoša“ i „starosedelaca“, takozvanih „kaldrmaša“, i na kraju sukob između partije, koja je još uvek neizbežni transmisioni mehanizam, i policije, tog svevidećeg oka, koje se bori da zadrži poziciju glavnog kontrolnog tornja, iz čijeg zagrljaja partija želi da se izvuče. Ranković jeste odstranjen iz političkog života, ali je „rankovićevština“ i dalje itekako prisutna.

Konačno, ali najvažnije. U pozadini svih ovih suprotnosti, sukoba i sporova stoji zapravo ideja oko koje se to društvo „gomba“, komeša, razvrstava, deli i na kraju lomi. Ali – i to nam plastično i autentično pokazuje ova knjiga – ona lomi i ljude koji su joj bili privrženi. Ovo je, drugim rečima, priča o sudbini individualizma i liberalizma u Srbiji. I vidimo da je to priča sa još uvek tužnim krajem. Ili, da ne budemo sasvim pesimisti, film u kome se hepi end još uvek ne vidi na kraju tunela.

Ovo je jedna gorka knjiga. Iako u njoj nema gorčine. Samo činjenice.

Ova knjiga će imati mnogo neprijatelja. Među piscima sentimentalnih (auto)bografija i nostalgičarskih istoriografija; kako na levici, jer razobličava tadašnji sistem, tako i na desnici, jer pokazuje da oni nisu bili nikakva alternativa.

Ove godine se navršava jedan vek od formiranja Jugoslavije. I sigurno će tim povodom biti mnogo tekstova o njenom nastajanju i nestajanju; ovo je knjiga o njenom trajanju.

Peščanik.net, 13.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jan 15, 2018 6:06 pm

Smile Bogojavljenje bog te mazo



Foto: Predrag Trokicić

Toliko smo napredni da ne samo što ćemo uskoro imati višak poslova a manjak radnika nego su i crkveni praznici počeli da nam stižu pre roka – Bogojavljenje je palo malo posle Božića kao da je, bože mi oprosti, po Gregorijanskom kalendaru. Bog se, naravno, prvo javio prvom svešteniku. Koji je pohitao da to odmah objavi i svojoj pastvi.

Šta je sve bog rekao, da li je imao primedbe na vozni park, pedofiliju, mizoginiju, neznaboštvo, pogani jezik, osveštavanje oružja i mega marketa, to nam nije rečeno. Samo nam je preneta poruka da nam je bog lično podario predsednika države na čemu mu je patrijarh blagodaran. Da li je blagodaran i vlastima koje su njemu podarile i milijarde za hram i milijarde za troškarenje po sopstvenom nahođenju, takođe nam nije rekao, kao što nikome neće reći (jer mu se može) ni kako je taj novac utrošen.

I ne samo da smo sa najviše instance posredno saznali da nam je predsednik bogomdan nego nam se koji dan kasnije, takođe pre roka, desila i repriza Bogojavljenja. Samo što nam se ova najviša instanca nije obratila “putem” patrijarha već “putem” javnog servisa (koji kao da već nema dovoljno svojih muka otkad su, po rečima generalnog direktora, “tviteraši pokrenuli hajku na RTS” zbog jedne epizode jedne od domaćih serija).

Iz obraćanja te najviše instance mogli smo da saznamo da se crkva politizuje, ali samo onda kada ima primedbu na predsednika države, ne i onda kada ga hvali. A saznali smo i koliko je zahtevno biti bog otac. Ne samo što moraš lično svojom rukom i svojom hemijskom olovkom da crtaš koridore i puteve, nego moraš i da sastavljaš i predstavljaš liste za gradske izbore. Da li moraš lično da formiraš i “opozicione” liste, “nezavisne” medije i još “nezavisnija” medijska udruženja zajedno sa “nevladinim” organizacijama ili makar te poslove možeš da prepustiš apostolima, to nismo saznali. A nije ni važno.

Važno je samo da utuvimo da nam je predsednika poslao bog lično i da lično on (predsednik, ne bog) postavlja parlamente, premijere, gradonačelnike, direktore, vlasnike… a da mi nemamo šta da se pitamo. Naročito nemamo da se pitamo zašto se u Srbiji automobili pale ko badnjaci, kako je za skandal u Savamali odgovoran samo mali od palube (ne taj, nego šef smene u policiji), zašto je, uprkos obećanjima, “ko je organizovao proteste protiv diktature?” postalo novo “ko finansira Otpor?”, kako je zadovoljavajući ishod istrage samo to da u Kanadi postoji tetka, a ne i kako je tetkino tetinče zataškalo transakcije i da li je plaćeno u kešu kao što njegova supruga svedoči ili preko računa kao što u ugovoru (doduše zatamnjenom za javnost) piše…

E, na ta, kao i na još mnoga druga pitanja, odgovor nećemo dobiti ni od boga pa sve i da nam se stvarno javi za par dana kad mu je i vreme. Osim ako nam bog ili izbori ne podare neku drugu vlast.

Peščanik.net, 15.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jan 15, 2018 7:06 pm

Smile Vučićeva kvantaška pijaca i gnu



Gnu, foto: E. J. Peiker

Ne znam mogu li da se složim sa jeretičkim mišljenjem jednog mesnog paroha, koji tvrdi da Patrijarh Irinej više nije duhovni otac svih Srba. Nego se navodno odmetnuo i postao član Vučićevog izbornog štaba, i to tako što se odao iznenadnoj, opskurnoj teizaciji vođe. Njegova fantastična, i svakako nesuvisla (natalna) ekspresija o tome da nam je predsednika podario Gospod lično, seje sumnju u neprikosnoveno ovozemaljsko poreklo AV. Osim ako nismo usred nove mitologije, po kojoj je dugovečna Presveta Bogorodica na tlu Srbije imala bar jedan pobačaj.

Izvesno je da se sa Irinejeve krune i odežde osipa pozlata, jer valjda jedino on zna šta ga je nateralo na najvulgarniju politikantsku pristrasnost, koja nema nijednu istinsku dodirnu tačku sa temom. A to je držanje noktima za Kosovo i uloga raba božijeg Aleksandra Vučića u samomučenju tim povodom. Ispostavilo se da prvi kaluđer Srbije ne pripada svima, niti svi njemu, te da je svoju nadmoćnu poziciju da bude iznad svega i svuda zamenio za vulinovski nivo podaništva.

Tako je Patrijarh Irinej relativno lako ublažio, skoro poništio jednu od ključnih anatema Amfilohija Radovića, po nadimku Risto Satana, čuvenog po mnogobrojnim opelima živim i mrtvim ljudima i stvarima. Vučić nije izdajnik nego borac da izdaje ne bude „zahvaljujući Gospodu koji nam ga je podario“.

Patrijarh je postao svetao primer modernog pastirskog podaništva, pa se svojim petljanjem u političke odnose snaga spustio za nekoliko stepena niže od neizbežnog Riste Radovića. I tako otvorio kvantašku pijacu, na kojoj SNS pazari ljudsku robu koja se tu može nabaviti, skoro u bescenje. Berza obožavalaca začeta je onim spiskom odanosti, na kojoj su se našli ljudi u teškom sukobu etičkih interesa: profesori univerziteta koji su se neobjašnjivo našli s onu stranu buntovništva svojih studenata. Pisci, čiji bi tragikomični junak morao da bude njihova tema a ne ideal. Satiričari, koji ne postoje bez snažne ironijske distance prema vladarima. Neki od njih, u svom konačnom vrednosnom rascepu, nastupaju i na festivalima satire, pokušavajući da negiraju ono što su zaista postali. Sportisti, koji su kapiteni nacionalnih (a ne gazdinih) selekcija, loši fudbalski treneri koji su postali selektori posle javno izgovorenih ushićenih oda.

Nekadašnje istinske sportske zvezde, koje su potpuno utrnule stavljajući pod noge svoje sjajne karijere nekadašnjem huliganu (Dragan Džajić, Jovica Cvetković, Vladimir Batez, Vladimir Petrović Pižon, aktuelni kapiten fudbalske reprezentacije Branislav Ivanović). Višnje na torti su Zorica Brunclik, Dragica Radosavljević Cakana i, naravno, Nada Macura.

Glumac koji je posle nemotivisanih javnih panegirika dao svoje dično ime putničkom avionu Er Srbije (Miki Manojlović). Glumac koji je u podaničkoj ekstazi rekao da su svi u Srbiji mrsomudi osim Vučića (Lazar Ristovski). Vučić koji nije mrsomud zahvalio je obojici na hrabrosti, ne izjašnjavajući se o tome šta misli o suštini te zaludne veštine mrsomuđenja i ko bi u toj disciplini mogao da bude iznad njega.

Naravno da je pravo svih ovih ljudi da izaberu mesto u sopstvenoj biografiji i da se kasnije možda gadljivo odreknu svog izbora. Imaju svoje motive, koji mogu biti objašnjeni idealima, sinekurom, zabludom, zanosom ili naprosto neodoljivim magnetizmom moći. Ali, sve to u predizbornoj groznici i strahu Vučića da ne izgubi Beograd dobija dimenzije trgovine ljudskom supstancom sumnjive kakvoće. Uz neke ambicije koje su naznaka čiste provincijalne iracionalnosti. Ali polako, i to može da bude objašnjeno strašnim primerima, jer je Porodica Adams danas na vlasti u Srbiji.

Zar onda nije logična ambicija Nade Macure, najpoznatije srpske senium starlete? Ona je uverena da bi joj lepo stajao položaj gradonačelnice Beograda, jer je „narod u Srbiji voli.“ Tako ova žena postaje maneken beznađa, estradne izlapelosti i sistemske blesavosti, jedan od prestarelih botoks simbola gadnih vremena koja nas neće mimoići. Ali mesto „na listi“ imaće samo oni koje pozove Vučić. Pa, ko se ne odazove…

Juče je svoju ponudu Vučiću, sa potresnom servilnošću, obnovio nezaboravni Ivan Tasovac. U razgovoru za Kurir, on je pokazao svoju nostalgiju za vremenima dok je bio paž na dvoru. Pa na pitanje kako pamti saradnju s Aleksandrom Vučićem, doslovce kaže: „Po tome što sam sve naučio od njega, i to ne samo o politici. I da je bolje da te GNU ujede, nego da ne čuješ telefon kada te on zove.“

Gnu, dakle! Ne bejah lenj, no sam pokušao da razaberem ponešto o tim krvoločnim zverkama koje bi mogle da izedu našeg Tasovca. To su velike južnoafričke antilope, biljojedi, naravno imaju rogove. Gnuovi mogu da budu plavi ili tamnosmeđi. Plavi su uglavnom miroljubivi, tamni imaju oštre rogove i liče na goveče koje uglavnom gleda svoja posla. Bodu ali nisu poznati po ujedima.

Ova epizoda sa neukom parabolom o biljojedu koji postaje ljudožder savršena je skica za ilustraciju ciljnog samoponižavanja bivšeg ministra. To je ambijent u kome se vladavina najgorih zasniva isključivo na postojanju još gorih. Da li je to uopše moguće? Izgleda šašavo, ali jeste. U stvari, na tom paradoksu se i čuva tajna apsolutne moći, potpuno nejasna ljudima koji drže do sebe.

Zar Tasovac nije mogao da kaže ovo: Bolje da me nabode junac, nego da ne čujem kako me ON zove. Ali, gnu zvuči tajanstveno i nedokučivo, redak zver od koga samo ovde postoji nešto još strašnije.

Peščanik.net, 15.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jan 16, 2018 6:15 pm

Smile Izbori su raspisani…



Foto: Ivana Karić

Izbori su raspisani i postavlja se pitanje kakve su šanse opozicije na njima. Vučić se odlično pripremio. Godinu dana posle Apela 100 kojim je niz uglednih ličnosti podržao kandidaturu Saše Jankovića na predsedničkim izborima, Vučić je izašao sa listom za gradske izbore na kojoj su njegove političke uzdanice sakrivene između ništa manje uglednih javnih ličnosti u odnosu na potpisnike Apela. Iza te liste stoji godinu dana predanog rada da se svi oni privole da daju javnu podršku Vučiću.

Opozicija u isto vreme i dalje izgleda raslabljeno i mlitavo. Anemični pokušaji da se Vučiću suprotstavi jedinstvena lista proevropske opozicije nisu dali rezultata i, kako sada izgleda, taj opozicioni blok suprotstaviće se režimu sa dve liste – jednom koju predvodi Đilas i drugom okupljenom oko Demokratske stranke.

Obično se kaže da su prepreke za udruživanje opozicije liderske sujete i suprotstavljeni uskostranački interesi. To nije sasvim tačno. Iako ovi faktori nesumnjivo postoje, iza njih se kriju dublji politički razlozi. Ti politički razlozi su i doveli do deoba nekada jedinstvene Demokratske stranke i onog biračkog tela koje je svojevremeno stajalo iza Borisa Tadića – u niz uzajamno sukobljenih frakcija.

Na površini nema suštinskih političkih razlika između stranaka proizašlih iz DS-a. Sve one su na rečima za demokratiju, pravnu državu, kontinuitet neoliberalne ekonomske politike, a protiv priznanja Kosova i ulaska u NATO. Kada se, međutim, zakopa malo dublje ispod površnog konsenzusa zasnovanog na pretpostavljenom raspoloženju građana, naziru se duboke političke pukotine i nesaglasnosti.

Celokupna dinamika dešavanja u Demokratskoj stranci od izbornog poraza 2012. u osnovi predstavlja tumaranje njenih lidera i birača između dva pola. Na jednoj strani je demokratska država integrisana u EU i NATO, a na drugoj očuvanje tekovina nacionalističke politike devedesetih i savezništva s Rusijom. Koštunica i Tadić kreirali su politiku zasnovanu na ideji da je moguće istovremeno kretanje ka ova dva pola, i ta politika bila je iskazana krilaticom „I Evropa i Kosovo“.

Ovaj nacionalni konsenzus, kodifikovan Ustavom iz 2006, srušen je 2010. kada je Srbija izgubila u procesu pred Haškim sudom pravde i 2011. kada je Angela Merkel suočila srpske vlasti i javnost s porazom koji su one odbijale da prihvate. Epilog ovog suštinskog političkog poraza Borisa Tadića i Demokratske stranke bio je izborni poraz i uspostavljanje vladavine SNS-a.

Saradnici Vojislava Šešelja koji su u njegovo ime vodili nekada jedinstvenu SRS, Nikolić i Vučić, učinili su rizičan, veliki korak kada su za 180 stepeni preokrenuli svoju dotadašnju politiku i pristali na evropske integracije. To nisu, doduše, učinili svojevoljno, već ih je Šešelj svojom kletvom na taj korak naterao. Ali oni su prihvatili izazov, skočili u nepoznato i rezultat je uspostavljanje jake i od birača žestoko podržane vlasti.

Lideri Demokratske stranke nikada nisu učinili takav korak, kojim bi se odredili prema politici Borisa Tadića kao pogrešnoj i prevaziđenoj, da bi zakoračili u neko novo političko polje, neki novi film. Umesto toga, sve frakcije proizašle bilo iz same Demokratske stranke, bilo iz njoj nekada naklonjenog biračkog tela, drže se i dalje starih, oveštalih političkih fraza i formula koje evidentno ne daju rezultate. Oprez da se ne kaže nešto što će narušiti duševni mir birača vodi u apatiju i jednocifrene rejtinge. U politici je očigledno potrebna hrabrost da se predvodi, da se zakorači u nepoznato i biračima ponudi nešto za šta još nisu ni svesni da žele, umesto da se osluškuje i slepo sledi javno mnjenje. Nikolić i Vučić su ovu istinu shvatili i zato smo tu gde smo.

Opozicija može da se udruženo suprotstavi režimu kao što je Vučićev tek kada pronađe jedinstvenu politiku. Izazov koji bi opoziciju gurnuo u tom smeru bilo bi raspisivanje opštih izbora. Na tim izborima se po prirodi stvari kandiduju politike i opozicija bi bila stavljena pred jasan izazov da formuliše svoju. To je razlog zbog kojeg Vučić ne raspisuje opšte izbore, jer ne želi da opoziciji pruži taj inicijalni impuls za politički preobražaj.

S druge strane, SNS u Beogradu ne stoji dobro i opšti izbori bili bi sredstvo da se lista SNS-a snažno pogura i na gradskom nivou. Imajući u vidu manipulativne i nasilne metode vlasti, ne bi bilo nikakvo iznenađenje da Vučić svoju odluku preinači i u poslednjem momentu ipak raspiše opšte izbore. Time bi opoziciju pokušao da uhvati u raskoraku i stavi je pred svršen čin. Jedini adekvatan odgovor opozicije u tom slučaju bilo bi hitno usvajanje političke platforme i zajednički nastup na izborima Đilasove i frakcije Šutanovca.

Ukoliko do ovakvog eksperimenta vlasti ipak ne dođe, odlučuje biračko telo. SNS u Beogradu stoji značajno lošije nego u ostatku zemlje i opozicija, kakva god da je, tu ima ozbiljne šanse. Ako se pokaže da je beogradskim biračima dosta SNS-a i ako oni njenu i listu SPS-a ostave u manjini, tada će gradski izborni pobednici biti pred jasnim izazovom da sastave većinu koja će biti jezgro opozicionog pokreta za promenu vlasti na nacionalnom nivou, uz repertoar protesta poznat iz vremena borbe protiv Miloševića.

Konačno, kakva bi bila politička platforma oko koje bi se okupila proevropska demokratska opozicija? Trenutna ponuda podrazumeva koaliciju okupljenu oko Demokratske stranke koja se nudi kao brend, a s druge strane imamo savez koji predvodi Dragan Đilas koji kao brend nudi samoga sebe, a kao političku platformu svoju radnu biografiju.

Demokratska stranka je od stranke intelektualaca došla do faze u kojoj dva mašinska inženjera, Dragan Đilas i Dragan Šutanovac, nude odbijanje da se o visokoj politici misli i govori. To mora da se promeni. Ono za šta u nekada jedinstvenoj Demokratskoj stranci kod njenog drugog pa prvog čoveka Đilasa nije bilo snage ni 2010. posle poraza pred Haškim sudom pravde, ni 2012. posle izbornog poraza, ni 2014. pred izazovom parlamentarnih izbora – najzad mora da se uradi.

Demokratska stranka nikada nije bila Druga Srbija, a nisu to ni Šutanovac ni Đilas, ni Janković ni Jeremić, niti su to ikada bili. Ono što frakcije DS-a koje danas čine jezgro proevropske demokratske opozicije ipak moraju da učine jeste da se ujedine oko jasno iskazanog političkog stava koji predstavlja otklon od nacionalističke politike, dominantne tokom tri decenije, i formulisanje jasne građanske, demokratske alternative. Alternative koja će biti vodilja za određivanje kako retrospektivno, u odnosu na rat, raspad Jugoslavije i politiku prema Albancima i Kosovu – tako i perspektivno, u odnosu na izazove pred kojima se zemlja nalazi danas, a koji uključuju odnos prema NATO-u i Rusiji, Bosni i Kosovu i, na kraju, prema demokratskom poretku.

Peščanik.net, 16.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jan 16, 2018 7:23 pm

Smile Opozicija i EU: zašto se ćuti?



Foto: Slavica Miletić

U svojoj nedavnoj analizi Vesna Pešić je ispravno primetila da nema „artikulisane druge strane“, osim Vučićeve kamarile i čuvara kosovskog zaveta, u trenutnim unutrašnjim turbulencijama u vezi sa definisanjem politike Srbije prema Kosovu i EU. „Izostao je glas koji bi se nedvosmisleno založio za ulazak Srbije u EU. Za napuštanje vekovne mitološke tamnice i nerešivih nacionalnih pretenzija“, kaže Pešić. I dalje: „Strah me je da na evropskoj strani više nema dovoljno snage i političkog potencijala za krupne političke odluke, od kojih zavisi sudbina Srbije bolja od dosadašnje“. Ovo zapažanje je veoma važno, ali bih nešto i dodao, polazeći od sledećeg pitanja: Kako da se opozicija postavi prema pristupanju Srbije Evropskoj uniji, koje poslednjih godina formalno sprovodi antidemokrata Aleksandar Vučić?

Kriterijumima usvojenim u Kopenhagenu juna 1993. Evropski savet je definisao političke, ekonomske i pravne uslove neophodne za buduća proširenja tadašnje Evropske zajednice (od oktobra 1993. Evropska unija) na zemlje istočne Evrope. Politički uslovi ticali su se demokratije, odnosno izgradnje institucija i ukupnog političkog sistema koji će stabilizovati demokratiju u istočnoevropskim zemljama. Uslovi koji su ponuđeni bivšim socijalističkim zemljama istočne Evrope važiće kasnije i za države na jugoistoku evropskog kontinenta. Proces u okviru kojeg su države kandidati težile da postanu punopravne članice Evropske unije nazvan je „proces stabilizacije i pridruživanja“, a bivao je realizovan kroz zaključivanje „sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju“. Uslov o stabilnosti demokratije u državama kandidatima biće poštovan do 2012-2014. od kada, naročito u vezi sa politikom Unije prema Srbiji, nastaje doba „stabilokratije“, odnosno period kada politika stabilnosti više ne podrazumeva i demokratiju.

U Srbiji trenutno živimo u autoritarnom sistemu koji formalno ne odbacuje demokratiju, ali koji u praksi čini sve kako bi je obesmislio. Svi autoritarni sistemi, pa i ovaj Vučićev, po pravilu ne ukidaju svaki pluralizam, već ga ograničavaju različitim mehanizmima. U tom smislu, institucija parlamenta i njena zloupotreba od strane vladajuće većine – od centralnog su značaja. Vučić zna da je vlada iz 2012. napravljena u parlamentu, kada je SPS napustio svog dotadašnjeg partnera DS i ušao u vladu sa naprednjacima. I zbog toga čini sve kako u skupštini ne bi došlo do sličnih iznenađenja, ovoga puta negativnih po njegovu vlast. Otuda i vanredni parlamentarni izbori 2014, 2016, a možda i ove godine. Prošlogodišnji događaji u Makedoniji takođe su velika lekcija za Vučića. Tu smo videli kako višegodišnja vlast silazi sa političke scene zahvaljujući novom odnosu snaga u predstavničkom telu. Vučić je tada otvoreno izjavljivao da se „makedonski scenario“ neće ponoviti u Srbiji. Bila je to zapravo poruka građanima Srbije da će vlast učiniti sve kako bi uništila parlamentarizam u Srbiji. Plan je kasnije sproveden u delo.

Predstavnici EU za sada ne reaguju, iako srbijanska demokratija stabilno mutira u nešto drugo.

Evidentno je da se nekadašnja vlast a sadašnja opozicija nije oporavila od šoka preuzimanja evropske politike Srbije od strane bivših radikala. I upravo zato u sadašnjim uslovima nije dovoljno bezuslovno se zalagati za politiku pridruživanja Evropskoj uniji. Bavljenje krupnim političkim odlukama kao što je pristupanje EU u trenutku kada je autokrata Vučić na evropskoj strani – čisti je politički višak i za opoziciju tu nema mesta. Kako da se opozicija glasno zalaže za Uniju kada njeni predstavnici nastavljaju da održavaju zvanične kontakte sa režimom koji se sve više udaljava od demokratije? Drugačije rečeno, kako podržavati evropski put Srbije kada EU „radi o glavi“ njenoj opoziciji?

U sadašnjim uslovima pogrešno je ulaziti u dilemu EU ili Kosovo. Da bi se demokratska opozicija na novi način uključila u igru donošenja strateških državnih odluka – neophodan je novi pristup. U situaciji kada je evropska politička agenda formalno na strani Vučića, besmisleno je ponavljati isto što i vlast. Neophodan je korak unazad da bi se prešlo u političku ofanzivu. Opozicija bi trebalo da ponovo poveže ono što je real-politika Evropske unije razdvojila: demokratiju i pridruživanje. Umesto što kaska za Vučićevom politikom i pasivno iščekuje rasplet odnosa između njega i EU vezanih za Kosovo, bilo bi razumno da opozicija kaže da nedemokratski naprednjački režim neće uvesti Srbiju u EU, bez obzira što evropski zvaničnici kurtoazno tapšu Vučića po ramenu, formalno održavajući privid putovanja Srbije ka Evropi. Građanima Srbije treba jasno reći da uslov za EU nije samo rešavanje pitanja Kosova, već i stabilna demokratija.

Opoziciona argumentacija u korist teze da je Srbija sistemski sprečena da sa ovakvom vlašću postane članica EU dovela bi u pitanje režimsku formulu: i Vučić i Evropa. A opozicija bi pokazala da je nezavisna i autentična u svom političkom delovanju, te bi tako dodatno motivisala i mobilisala građane na svojoj strani. Smetnja evropskom putu Srbije postao bi Vučić, a ne Kosovo. I narativ o Vučićevom režimu kao glavnom razlogu za potencijalnu novu izolaciju Srbije postao bi vruća tema predstojeće kampanje za beogradske izbore.

Politiku stabilnosti bez demokratije EU može voditi još izvesno vreme, možda još neku godinu, verovatno zbog Vučićevih obećanja u vezi sa rešavanjem pitanja Kosova, ali EU neće prekršiti svoja načela i primiti državu sa nestabilnom demokratijom – nezavisno od toga kako će se rešiti kosovsko pitanje. Vučićev režim je smetnja kao takav. Naravno, Evropska unija u međuvremenu može postati i savez nedemokratskih država. I tu bi se Vučić lako uklopio. Ali nadam se da smo još uvek daleko od takvog scenarija.

Peščanik.net, 15.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jan 16, 2018 8:15 pm

Smile Logaritamske tablice



Foto: Slavica Miletić

Ima onaj stari vic kad policajac zaustavi studenta i traži dokumenta. Ovaj nema ni ličnu kartu, ni pasoš, ni indeks, pa policajac iznerviran pita šta uopšte ima od dokumenata. Imam logaritamske tablice, kaže student, i pruži ih organu reda. Ovaj lista knjižicu, gleda one silne brojeve, vrati studentu, klimne i kaže: “U redu je, samo da zalepiš sliku”.

Aleksandar Vulin je tako javnosti Srbije ovoga vikenda gurnuo pod nos logaritamske tablice koje mu je izdala Uprava za sprečavanje pranja novca i ponosno zaključio da je time okončana afera u vezi sa tetkom i stanom. Malobrojni mediji već mesecima pokušavaju da rasvetle šta su to tužilaštvo i Uprava za sprečavanje pranja novca radili, kada je Agencija za borbu protiv korupcije utvrdila da postoje sumnje u vezi sa kupovinom Vulinovog stana, pa čak to indirektno dovela u vezu sa opskurnim poslom nabavke opreme za nadzor na Kosovu, za koju se ne zna da li je realizovana, iako je debelo plaćena.

Tužilaštva su se igrala (ne)nadležnosti, tužilac i policija su pažljivo birali od koga (ne)će uzeti izjave, ministar je davao neuverljive izjave novinarima. Na kraju se pojavio misteriozni dokument koji je rešio stvar. U dokumentu se ne pominju ni tetka, ni žena, ni Vulin. Nešto poput onih jajinačkih “terorista” – Uprava je proveravala neke transakcije nekih lica u vezi sa nekim predmetom. A to nema veze sa Vulinom, ali dokazuje da Vulin ima (ženu koja ima?) tetku koja se zove Mira. Što znači da je pošten, a ko tvrdi drugačije ruši Vučića.

Ako bi neko pokušao da razgrne mnogobrojne (kontradiktorne) izjave i malobrojne dokumente, mogao bi da zaključi da su državni organi uložili ogromnu energiju da ne istraže bilo šta što bi moglo inkriminisati Vulina, ili ako su nešto istraživali, da izdvoje i u javnost puste neki dokument koji će poslužiti Vulinu da zaključi kako je čist kao suza.

I naravno, taj neko bi lako zaključio da Vulin laže. Ili da laže njegova žena. Jer on je odgovorno tvrdio da je uneo 200.000 evra u 23 rate, a žena je tužilaštvu rekla da je tetkin novac “pozajmila u Beogradu”.

Nije ovo prvi put da državni funkcioneri zloupotebljavaju institucije kako bi prikrili svoje nepodopštine ili optužili druge. Mahali su oni i saglasnostima Uprave za javne nabavke, mišljenjima Agencije za borbu protiv korupcije i Komisije za zaštitu konkurencije, policijskim saopštenjima, odlukama tužilaštva, krivičnim prijavama… Stvorena je atmosfera u kojoj bi trebalo zaključiti da nema više smisla ni istraživati ni insistirati da državni organi istraže kako su se kupovali stanovi, kako se trošio novac iz budžeta, kako su potpisivani ugovori i šta u njima piše, kako su angažovani savetnici, menadžeri, kako se delio novac medijima, kako su kupovane jelke i ukrasi, kako su plaćani prijatelji da pevaju, a neprijatelji da ćute…

Ali baš zbog toga što žele da stvore takvu atmosferu, treba insistirati. Treba pokazati ljudima u policiji, tužilaštvu i drugim državnim organima koji bi želeli da rade svoj posao, da verujemo u njih i u to da će se jednom uspostaviti sistem i vladavina (dobrih) zakona. Da ne verujemo da je Goranče uspeo sam da zaustavi policiju i suspenduje pravnu državu. Da ne verujemo da su svi funkcioneri nepravedno optuženi jer ih njihovi neistomišljenici, kako to reče Pekić opisujući šta iskreno veruju srpski “državnici od formata” – “opoziciju teraju iz srpskog inata, zbog gluposti ili za pare, ponajčešće iz sva tri razloga odjedared”.

Vulin veruje da je zaključio slučaj “tetka i stan” i poručuje da će njegovi “brojni protivnici morati da nađu neki drugi razlog za napade”. To je poruka raznim sanjama i gordanama i sličnim postavljačima pitanja i medijskim izvršiocima da treba da se bune kada novinari ponovo budu pitali Vulina na ovu temu i da ga podrže kada on objasni da su “državni organi rekli svoje”.

A kada se otvori nova afera, mogu da nam kažu da to nema veze sa njima. Neko im je ukrao logaritamske tablice.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 15.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Jan 17, 2018 5:29 pm

Smile Ministarske suze



Foto: Predrag Trokicić

Na vest o smrti Olivera Ivanovića, RTS je među prvima imao sagovornike o ubistvu koje je potreslo Srbiju i Kosovo. U studiju je već pre podne bio ministar Rasim Ljajić. Ljajić je javnosti dao mnogo više nego što će to posle njega učiniti predsednik Srbije u osionom, egocentričnom i nasilničkom obraćanju javnosti. Vidno potresen, Ljajić nam je pokazao nešto što dugo nismo videli – ljudsko lice jednog političara. Oliver Ivanović bio je blizak Ljajićev saradnik i prijatelj i Ljajić je pred kamerama otvoreno pokazao svoju tugu. To jeste bilo neočekivano jer je Ljajić, već više od deceniju i po u vlasti, poznat po ministarskoj utreniranosti i smirenosti čak i u dramatičnim situacijama. U kratkom intervjuu on će ponuditi odgovore na pitanja koja muče srpsku i kosovsku javnost – zašto je ubijen Oliver Ivanović, kome to može da koristi i po čemu se Ivanović razlikovao od ostalih političara?

Ljajić će reći da je više puta svog dobrog prijatelja savetovao da ode iz Kosovske Mitrovice, jer mu taj grad čini zlo. Kazaće da je Ivanović bio apsolutno najbolji političar među Srbima sa Kosova jer je bio umeren i odlično razumeo politiku. Zbog te normalnosti i umerenosti Ivanović nije bio podoban ni za Srbe ni za Albance. Bio je pretnja svima jer je želeo da kosovsku realnost menja na demokratski način, za razliku od svih drugih. Ljajić je uveren da su Ivanovića njegovi principi koštali života, te da je situacija na Kosovu teška i da će biti još teža. Kosovska tema je podložna manipulacijama, populizmu i nacionalizmu. Samim tim joj ne odgovaraju racionalnost i normalnost, koje su krasile Ivanovića. Ljajić je rekao i da političari ne mogu da sede u Beogradu, zagovaraju postojeće neodrživo stanje na Kosovu i tapšu po ramenu kosovske Srbe. Tim političarima će verovati kada svoju decu pošalju da žive na Kosovu.

Ivanović je, kaže još Ljajić, uhapšen na pravdi boga, a onda isto tako i ubijen. Bio slobodniji i sigurniji u zatvoru nego na slobodi. Ljajić ne veruje da će ubica Ivanovića biti pronađen, a zapitao se, ako se to desi, da li je išta više uopšte važno.

Potreseni Ljajić je u studiju precizno opisao život i u Srbiji i na Kosovu. To su mesta na kojima stradaju vrle osobe, privržene demokratiji i osobe koje se protive nasilju. Tu se uverenja plaćaju po najskupljoj ceni. Političari su licemerni i sebični, pa se tako odnose i prema kosovskim Srbima. Likvidacije su očekivane kada neko svojim poštenjem zasmeta (a pogotovo kada zasmeta svima). Pita se Ljajić, kao i mnogi drugi, da li je išta važno ako ponovo imamo zemlju političkih likvidacija čiji izvršioci ostaju nekažnjeni.

Zatečena iskrenošću sagovornika, novinarka RTS-a je ponavljala fraze o unutrašnjem dijalogu o Kosovu, kako i kada rešiti „kosovski problem“ i dugoročni „zamrznuti konflikt“. Pitala je ministra i šta očekuje od sednice Saveta za nacionalnu bezbednost i izjave predsednika Vučića. Ljajić ju je, kao da se na trenutak našao na nekom iz realnosti izdvojenom mestu, gledao bez razumevanja dok je deklamovala podobna pitanja. Bilo je jasno da srpski ministar ništa ne očekuje ni od unutrašnjeg dijaloga ni od sednica Saveta. I to je otvoreno i rekao.

Suze ministra Ljajića bile su neočekivane, ali i nešto više od toga. Delovalo je da je ministar zaplakao u trenutku prosvetljenja, onda kada je konačno shvatio gde se nalazi i u čemu učestvuje. Da je deo Vlade koja svoje političke neprijatelje proglašava za izdajnike, nedovoljno dobre Srbe i legitimne mete, a da se onda od takvog svog delovanja ograđuje pozivajući se na individualnu odgovornost izvršilaca budućih nedela. Da za tu vlast ništa nije sveto, pa čak ni prijatelji vernih koalicionih partnera, poput Ljajića. Izgledalo je da je jedan čovek izgubio prijatelja i da je u bunilu i očaju rekao ono što političari retko govore – istinu.

Peščanik.net, 17.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Jan 17, 2018 6:12 pm

Smile Beskičmenjačka normalnost



Foto: Predrag Trokicić

Bomba je pala. Zove se Zoran Radojičić. Ime smo saznali od predsednika lično. Pored imena dobili smo i biografiju. Početak režimske kampanje za gradske izbore u Beogradu – u koju se napadom na opozicione kandidate uključila i predsednica vlade – bio je zakazan za ponedeljak. Kako se to već uvrežilo, u ponedeljak je u kampanju ušao i javni servis objavivši imena i biografije kandidata vlasti. Dobro, javni servis nije baš prikazao dokumentarni film o „bombi“, kako je to uradila jedna privatna televizija. Ali, prostor dat biografijama kandidata na javnom servisu ravan je dokumentarcu na privatnom kanalu.

U danima kada je privatna televizija spremala biografski dokumentarac, jedan drugi privatni medij pravio se nevešt: „Velika nepoznanica, pa i među samim naprednjacima, jeste i ko će predvoditi listu u Beogradu. Kako je ’Blicu’ rečeno, SNS sprema ’političku bombu’ i već duže vreme su u pregovorima sa jednim intelektualcem o toj poziciji“. Na privatnicima je da trguju i prave se nevešti ako to može da se unovči. Oni svoje usluge mogu da prodaju onome ko hoće da ih plati. Javni servis pak ne sme da trguje opštim interesom. Ili, rečima generalnog direktora javnog servisa: „Mi svakodnevno imamo 10 sati informativnog programa. Verujem da smo čuvari normalnih vrednosti i da ih promovišemo. Mi smo kičma normalne i pristojne Srbije.“

Ali, direktor ne govori istinu. Šta vredi deset sati informativnog programa, kada sve ide na promociju režima? I da su 24 sata na javnom servisu samo vesti – to ne bi imalo smisla ako nema nijedne relevantne informacije za ocenu rada vlasti, kao što je to sada. U nekom drugom smislu, direktor je u pravu: javni servis jeste odraz nove normalnosti u Srbiji i kičma za njeno održavanje. U nekim drugim okolnostima to bismo zvali beskičmenjaštvom. Iz tog drugog ugla, reklo bi se da na javnom servisu rade beskičmenjaci, kao što su beskičmenjaci i osobe na režimskoj listi kandidata za skupštinu Beograda. Na to oni kažu – to je sve normalno i mi smo kičma režima.

Javni servis je mogao umesto biografija da izloži interese kandidata da uđu u izbornu trku na listi režima. Na primer, za odbornicu u gradskoj skupštini kandiduje se dekanica Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Da li je moguće da pored redovnih obaveza ona ima vremena i da upravlja gradom? Ako jeste, treba ukinuti mesto dekana na Filološkom, jer se tu onda ništa ne radi. Isto važi za dekana Pravnog, kao i za direktora Univerzitetske dečje klinike. Da li je to javni servis sugestivno hteo da nas navede na ovaj zaključak? Nije. Javni servis je jednostavno preneo stranački materijal i plasirao ga kao vest. Jasno ćemo to videti kada sa javnog servisa izostanu slični materijali drugih stranaka.

Šta se o kampanji režima može zaključiti iz stranačkog materijala na javnom servisu? Prvo, SNS u Beogradu ima lošu reputaciju i zato izbegava da na izbore izađe sa stranačkim kandidatima. Drugo, ozbiljne probleme ima i „tim“ na čelu Beograda: nijedno ime iz tog „tima“ nije pri vrhu liste. Treće, postoji ozbiljan manjak stručnosti i intelektualnog ugleda kod stranačkih kadrova: zato se u biografijama režimskih kandidata insistira na školama, prosečnim ocenama, stranim diplomama, stranim jezicima i akademskim titulama. Četvrto, SNS nije stranka: SNS teži da prožme čitavo društvo i poistoveti se sa njim. Peto, ima ljudi koji na ovu totalitarnu težnju odgovaraju pristankom i time štete društvu.

Posao javnog servisa bio bi u jednoj ovakvoj kampanji da istraži koji su se stranački interesi preklopili sa interesima nestranačkih ličnosti na režimskoj listi. Tu imamo na delu jednu prostu pogodbu: nestranačke ličnosti daju stranci ono što ona nema, niti će ikad imati jer je to naprosto ne zanima; stranka, s pozicije vlasti, za uzvrat daje nestranačkim ličnostima privilegije koje oni inače ne treba da imaju. Pored toga, jasno je da nijedna od ličnosti s vrha liste režimskih kandidata neće voditi grad; grad će i nadalje voditi nestručni stranački kadar, vođen partikularnim interesima stranke i sebičnim ličnim interesima. Na delu je prevara, u kojoj kao paravan u izbornoj trci dobrovoljno učestvuju nestranačke ličnosti. Klijentelizam na delu, to bi morala biti vest na javnom servisu. Ali, da bi se dala takva vest, treba imati – kičmu.

Peščanik.net, 16.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Jan 17, 2018 7:36 pm

Smile Teror



Foto: Predrag Trokicić

Možda su u pravu visoki činovnici Srbije – ubistvo Olivera Ivanovića moglo bi biti čin terorizma. Predsednik kaže: „Za državu Srbiju je ubistvo Olivera Ivanovića teroristički akt i u skladu sa tim ćemo se odnositi prema tome“. Ali, ko su onda teroristi i kome se hoće uterati strah u kosti. Nekoliko nedelja pred prošlogodišnje lokalne izbore na Kosovu, u intervjuu Vremenu od 29. septembra 2017, o teroru i teroristima imao je šta da kaže i sam Ivanović: „Ni auto mi nisu zapalili da bi uplašili mene, nego ljude oko mene. U tome su u izvesnoj meri i uspeli jer je četvoro kandidata sa liste SDP dosad odustalo“. Pored Ivanovićevog goreli su i drugi automobili u Severnoj Mitrovici. Ivanović je precizan: „Tragično je da posle osamnaest godina života u strahu od ekstremnih Albanaca Srbi sada strahuju od ekstremnih Srba i iseljavaju se zbog toga.“

Kada pominju teror, predstavnici vlasti i režimski novinari ne misle na ovo što je Ivanović rekao. Naprotiv, oni će se osvrnuti na upozorenje vlade Sjedinjenih Država: američka vlada je, naime, nedavno opomenula svoje službenike „na terenu“ da budu oprezni jer su mogući teroristički napadi na (severnom) Kosovu. Istraga će možda utvrditi ko su teroristi i koga hoće da zastraše. Ministar Rasim Ljajić, pak, otvoreno sumnja da će ubice Ivanovića biti otkrivene. Dok neki drugi političari i mediji, pre bilo kakve istrage, otvoreno spekulišu o zavereničkoj sprezi između američkih službi koje tobože vuku konce na Kosovu, i navodnih albanskih islamista koji za američke interese obavljaju prljavi posao protiv Srba. Koliko god da je van pameti, ta verzija sada preteže na javnim kanalima.

Treba odmah reći: ova „teroristička“ teza upadljivo skreće pažnju od ubijenog Olivera Ivanovića. Žrtve tako postaju – „svi Srbi i naša država“, reći će Maja Gojković. Za notornog Marka Đurića: „Ovo je napad na ceo srpski narod“. Goran Rakić ide i korak dalje: „Pucanj u Olivera Ivanovića je pucanj u sve nas“. (Izjava je tako gadna da su na RTS-u pokušali da je upristoje, bez uspeha: „Gradonačelnik opštine Severna Kosovska Mitrovica Goran Rakić rekao je da ubistvo Ivanovića predstavlja pucanj u sve koji se bore za Kosovsku Mitrovicu i u svakog Srbina koji nije želeo da napusti svoje ognjište.“)

Imamo na delu klasičnu (novo)radikalsku manipulaciju – žrtva odlazi u drugi plan; u prvom planu ostaju (novo)radikali kao najveće žrtve. Ali, ovaj put to ne prolazi. Upravo su Vučić, Đurić, Rakić… uskratili Ivanoviću mogućnost da simbolično otelovi „Srbe“. Za njih su pravi „Srbi“ na Kosovu jedino oni sa Srpske liste. Samo je Srpskoj listi, govorio je Rakić, u srcu Srbija i „bolji život Srba na KiM“. Ne i Ivanoviću. Isto je govorio i Đurić: „Pobeda Srpske liste je pobeda Srbije“. Danas je, pak, za obojicu pucanj u Ivanovića pucanj i u njih. Rakiću i Đuriću svaki je metak dobro došao ako ga mogu iskoristiti za samoviktimizaciju, makar to bio i metak u osobu koju su njih dvojica eksplicitno isključila iz „srpskog“ korpusa.

U obraćanju javnosti, pošto je izložio „terorističku“ tezu, predsednik republike izvređao je opozicione političare, optuživši ih da politički zloupotrebljavaju ubistvo Olivera Ivanovića. Ali nije imao ni reč prekora za svoje saborce, koji su tako očigledno manipulisali mrtvim Ivanovićem. Nije se ustezao ni da iznese tvrdnju: „Na pitanje da li su službe bezbednosti imale informacije da je život Ivanovića bio ugrožen na KiM s obzirom na to da Ivanović nije ćutao, Vučić je upitao šta znači to da nije ćutao i dodao da se naše službe ne bave televizijskim programima, kao i da su na sednici Saveta dostavile informaciju da nikakvih direktnih pretnji Ivanoviću nije bilo, osim dva poziva iz drugog dela Kosova.“

Iako mu je zapaljen automobil, iako su mu provalili u kuću, iako je govorio da je zabrinut za svoj život, naše službe, kaže predsednik, zaključile su da nije bilo „nikakvih direktnih pretnji Ivanoviću“. A to što je bilo, dolazilo je iz „drugog dela Kosova“. Tako sada imamo dva kontradiktorna iskaza. Ivanović je govorio da Srbi danas najviše strahuju od „ekstremnih Srba“ i zbog toga odlaze sa Kosova. S druge strane, predsednik i službe tvrde da na Kosovu „direktnih pretnji nije bilo“. Ivanović još kaže da su pretnje stizale iz Beograda. Predsednik i službe tvrde – to malo pretnji što je bilo, stizalo je iz „drugog dela Kosova“.

Iako je pucano u „sve nas“, meci su pogodili i usmrtili samo Olivera Ivanovića. I dok ostali sad mogu da izigravaju žrtve i pričaju šta im padne na pamet, Ivanović više nije sa nama da nam pametno i staloženo, kao što je to obično radio, (još jednom) da činjenice, izloži argumente i objasni šta je hteo da kaže.

Peščanik.net, 17.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 17 od 18 Prethodni  1 ... 10 ... 16, 17, 18  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu