Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 21 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 21 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
» Peščanik - analiza dnevnih događanja
Juče u 8:30 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta astronomije...
Juče u 8:11 pm od Brave Heart

» Sve o "pametnim" telefonima i sličnim čudima tehnike...
Juče u 7:15 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta IT-ja (softver, hardver i...)
Juče u 7:05 pm od Brave Heart

» Sloboda ...
Juče u 5:50 pm od Davidova

» Corax - slika današnjice
Juče u 5:34 pm od Brave Heart

» Sveta Gora
Juče u 5:32 pm od Davidova

» Biografije glumaca
Juče u 5:04 pm od Davidova

» Vesti iz oblasti klasične muzike...
Čet Jan 18, 2018 8:27 pm od Brave Heart

» Filmske novosti...
Sre Jan 17, 2018 8:32 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta umetnosti
Sre Jan 17, 2018 8:20 pm od Brave Heart

» Šta trenutno slušate?
Sre Jan 17, 2018 6:14 pm od andjeo01

» INTERVJU
Uto Jan 16, 2018 9:35 pm od Davidova

https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Peščanik - analiza dnevnih događanja

Strana 16 od 18 Prethodni  1 ... 9 ... 15, 16, 17, 18  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Davidova taj Pet Dec 22, 2017 8:16 pm

Čim je čuo za Đilasa, predsednik države, inače kandidat i za beogradske izbore, najavio je da će za sedam dana odnosno 25. decembra dati svoj odgovor na ovaj Đilasov izazov.
 
Za ovo nisam znala    Pa kako onda ako bude izabran za gradonačelnika? Šta će sa funkcijom predsednika države? Neće valja pustiti da ostanemo bez glavnog.  Mrko nam se piše kako god okreneš. 


Ne znam šta program obe opcije predviđa kada je u pitanju ZOO vrt? To mi je jako važno jer moram voditi dečicu na proleće da upoznaju divlje životinje mada im već sada ukazujem na neke, starijeg ne mogu uveriti dok je mlađi još uvek dojenče.  

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Davidova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 1389
Datum upisa : 18.05.2017

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Dec 23, 2017 5:15 pm

Smile Troduplo golo



Foto: Predrag Trokicić

Prosto odjekuje tišina koja je oko ruskog humanitarnog centra u Nišu nastala tokom ovonedeljne (18-20. decembar) Vučićeve posete Moskvi. To je trebalo da bude jedna od najvažnijih, ako ne i glavna tema razgovora, a na kraju nije ni pomenuta.

Slično je prošla još jedna tema. Naime, kako je izjavio ministar odbrane Aleksandar Vulin: „Srbija će početi intenzivne razgovore o kupovini multifunkcionalnog helikoptera MI 17“. Kada se prevede na običan jezik, to znači da u Moskvi „po tom pitanju“ nije urađeno ništa. Da jeste, bila bi upotrebljena neka određenija formulacija, recimo počeli bi pregovori oko elemenata ugovora, a ne (neobavezni) razgovori. Taj utisak pojačava činjenica da Vulin nije ni nagovestio kada bi ti „intenzivni razgovori“ stvarno mogli da počnu. Uzgred, primetno je da se iz Moskve nije oglašavao niko iako je delegacija, što se kaže, bila prilično jaka. Bio je tu, kako je rekao Vučić, „bolji deo Vlade“. Osim već pomenutog Vulina, nju su sačinjavali pre svega naravno ministar spoljnih poslova Dačić, pa ministri energetike (Antić), privrede (Knežević) i trgovine (Ljajić). Ali od njih je stizala samo slika, tona nije bilo.

Zapravo, koliko-toliko relevantnih vesti bilo je jedino iz energetike. U oblasti privrede i turizma potpisani se neki protokoli, ali bez ikakvog stvarnog značaja. U centru pažnje bio je, dakle, prirodni gas. Prva vest je bila da je potpisan aneks postojećeg ugovora o snabdevanju, kojim je količina gasa koju Srbija godišnje može da „povuče“ povećana na pet milijardi kubnih metara, zatim da je Srbija dobila pravo reeksporta ruskog gasa i treće, da je, kako je to formulisano, „Putin pozvao Srbiju da bude deo Turskog toka“. Najpre, mogućnost ili „pravo“ da godišnje kupi pet milijardi kubnih metara prirodnog gasa Srbija ima odavno; još početkom 2013. takav sporazum potpisali su Gasprom i Srbijagas. To su nam Rusi velikodušno dali, jer su znali da Srbija godišnje ne može da potroši više od dve milijarde kubika, a da izveze naprosto nema gde. Sada odobreno pravo na reeksport, međutim, zapravo predstavlja ustupak Gaspromu koji je pre nekoliko dana sa državnim preduzećem Gas-res iz Banja Luke potpisao ugovor o ulaganju 70 miliona evra u postrojenje za tzv. „utečnjavanje“ prirodnog gasa u Zvorniku, te to faktički znači udovoljavanje ruskim (a i Dodikovim) potrebama. I treće, učešće Srbije u Turskom toku je realno otprilike koliko i izgradnja Južnog toka. Doduše, gasovod Turski tok već postoji, ali je čitav njegov kapacitet od 15 milijardi kubika namenjen isključivo turskom tržištu. Polaganje druge cevi istog kapaciteta koja bi trebalo da obezbedi gas za Evropu, pre svega Italiju – od koje bi se jedan krak odvajao za Bugarsku i Srbiju – još nije počelo. Mnogo je zapravo izgledniji gasovod koji bi išao sličnom trasom, ali bi polazio iz Azerbejdžana. Što će reći da nije reč o ruskom gasu. I ta je varijanta, međutim, još na dugom štapu.

Konačno, da se vratimo na početak, po svemu sudeći, od diplomatskog statusa za humanitarni centar u Nišu nema ništa. Jer tu temu na konferenciji za novinare posle susreta nisu pomenuli ni Vučić ni Putin, iako je o njoj sigurno bilo reči. Osim ako Vučić nije Putinu nešto obećao u četiri oka. Možda i pod utiskom onog davljenja psa koji na kraju ipak ostane živ. Mnogi su primetili taj bizaran detalj, ali je većini služio za zbijanje šala. Poznavaocima diplomatskih protokola, međutim, prvo je zapala za oko činjenica da je Vučića sačekao i zatim u obilazak poveo potpredsednik Vlade Dmitrij Rogozin, u ruskim političkim krugovima okarakterisan kao neka vrsta „Šešelja lajt“ (za razliku od Žirinovskog koji mu dođe kao neki pravi Šešelj). To se ne može uzeti kao odgovarajući tretman. A drugo, kažu, krajnje je neobično da se „visokom gostu“ prikazuju takve bizarnosti. Zašto su ruski zvaničnici od čitavog svog naučnog napretka rešili da Vučiću pokažu baš taj eksperiment sa psom? U zemlji sa dugom i rafiniranom diplomatskom tradicijom nijedan potez nije bez smisla. Moguće su, dakle, brojne špekulacije, ali nijedna nije prijatna, ni prijateljska za Vučića.

Sve u svemu, tokom Vučićeve posete Moskvi bilo je mnogo pirotehnike, dimnih bombi i zavesa, tj. diplomatskih „ja tebi serdaru, ti meni vojvodo“, ali kada se „na kraju dana“, što bi rekli menadžeri, podvuče crta i napravi bilans – rezultati su vrlo skromni. Gotovo da bi se moglo reći – troduplo golo. Što i nije tako loše.

Peščanik.net, 22.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Dec 23, 2017 6:39 pm

Smile Na braniku poretka



Foto: Peščanik

„Svako ko pogleda kroz prozor vidi da je život bolji“, rekao je nelegitimni predsednik republike preksinoć na predizbornom skupu u Pećincima. Šta su videli kada su pogledali kroz prozor (bolji život ili crne džipove, na primer) i za koga će na kraju glasati stanovnici Pećinaca, saznaćemo uskoro.

Znamo, međutim, šta su na Zvezdari imali da vide (i čuju) članovi porodice Cvetanovski kada su pogledali kroz svoj prozor: njima je iste večeri kada smo od nelegitimnog predsednika čuli kako je lako videti da nam je život svima bolji – na kuću bačena bomba.

Jučerašnja vest o tome na javnom servisu bila je bizarna – „Bačena bomba na kuću na Zvezdari… Policija je izvršila uviđaj, a prema nezvaničnim informacijama porodica Živka Cvetanovskog koja živi na toj adresi – nije bila meta napada. Napadač je zbog mraka izgleda promašio metu“. Jeste, bačena je bomba, kaže dakle vest; međutim, sugeriše nam se dalje, razloga za brigu ipak nema, napadač jeste promašio metu, zbog mraka, ali na sreću niko nije stradao. Ispada tako da i policija i autor vesti tačno znaju gde je bomba trebalo da padne, ali njih to ne brine. Njima bi izgleda jedino bilo žao da su stradali oni kojima bomba nije bila namenjena. Tako vest nije da se na Zvezdari bacaju bombe, nego da je bombaš promašio.

Ova vest je na više načina rečita, mimo intencije njenog nemuštog autora. Na jednom nivou, ona je jasan primer normalizacije nasilja i zataškavanja lošeg rada policije. Na drugom nivou, ona je i kritika na račun lošeg (nepreciznog) rada bombaša. Taj svojevrsni kritički stav prema bombašima (problem dakle nije u tome što bacaju bombe, nego što promašaju) jednostavni je izvod iz uverenja autora da bombe dobijaju samo oni koji su zaslužili, a da obični građani ne treba da brinu ako ništa nisu zgrešili. Tako više nije reč o rastakanju ključnih grana države – policije i pravosuđa. Teret zaštite života i imovine pada na same građane: vodite računa šta radite i nećete imati razloga da strahujete od bombi.

Od tog stava do izjava čelnika gradske uprave u Nišu jedan je korak. Podsetimo se, povodom niza bombaških napada na funkcionere tamošnjih gradskih vlasti, zamenik gradonačelnika Niša je građanima poručio – ne brinite, vas niko ne napada; mi, političari, jedine smo mete napadača. Ova neverovatna izjava, nemušta kao i vest sa javnog servisa, takođe ima više slojeva. Prvo, zamenik građanima kaže: kako god to vama da izgleda, mi ipak uspešno štitimo vašu bezbednost. I drugo: dok to radimo glava nam je neprekidno u torbi. Uprkos očiglednom rasulu – očiglednom u meri u kojoj je očigledna eksplozija bombe – režimski političari, kao i autor vesti sa javnog servisa, tvrde nešto sasvim drugo: stvari su pod kontrolom i to pre svega zato što spremno stavljamo život na kocku da bismo zaštitili građane. Ili: „Svako ko pogleda kroz prozor vidi da je život bolji.“

Autor vesti sa javnog servisa, političari iz Niša, konačno i sam nelegitimni predsednik hoće da nam kažu da smo svi mi ovde u stvari podanici jednog višeg poretka, koji ne zavisi od uspešnog rada, recimo, policije i pravosuđa. Taj viši poredak počiva na svojevrsnom „džentlmenskom“ sporazumu između režima i kriminalaca. Prema prvoj tački tog sporazuma, posao režima nije da brine o bezbednosti građana, pošto kriminalci građane ionako ne ugrožavaju, izuzev kada pogreše. Prema drugoj tački, i kada kriminalci hoće da povrede nekoga ko to nije zaslužio, režim se nudi da primi taj udarac. Da bi ovaj savršeni poredak besprekorno funkcionisao, nedostaje par sitnica: s jedne strane, napadači ne bi smeli da promašaju; s druge strane, svaki građanin ponaosob treba da veruje da neće baš on biti baksuz i stradati zbog greške.

Činjenice, međutim, govore suprotno: sve što se događa stavlja građanima jasno do znanja da je čitav režim (sa pratećim medijima) jedna velika greška zbog koje bismo svi mogli da stradamo.

Peščanik.net, 23.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Davidova taj Sub Dec 23, 2017 10:59 pm

Brave Heart ::Smile
Činjenice, međutim, govore suprotno: sve što se događa stavlja građanima jasno do znanja da je čitav režim (sa pratećim medijima) jedna velika greška zbog koje bismo svi mogli da stradamo.

Peščanik.net, 23.12.2017.
Ko je pisao članak (zaboravih autora) i napisao katastrofalni tekst?! 
Očekujem da će se dotični oglasiti na svom mediju a poštovani kolega BH to isto preneti.

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Davidova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 1389
Datum upisa : 18.05.2017

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Dec 24, 2017 3:54 pm

Smile Haški sud, završetak



Foto: Aleksandar Roknić

Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju u Haagu i formalno je završio s radom. I kao na kraju svake važne predstave, događaja, sportskog natjecanja, ili po završetku rata, upriličena je prigodna svečanost kojoj su prisustvovali svi važni sudionici predstave, tužioci, suci, novinari… U pravnom smislu završio je time ciklus jednog krvavog, nepotrebnog rata, donesena je tek sporadična pravda za žrtve strašnih, nebrojenih zločina, ostale su tone važnih dokumenata i svjedočenja, kao tužni podsjetnik na uništavanje, razornu etničku mržnju i destrukciju. No jesu li time doista uklonjene, barem ublažene, posljedice jednog rata svih protiv svih?

Je li bila slučajnost ili ima neke simbolike u tome da je stvarni prestanak rada haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju i donošenje zadnjih presuda pao upravo na 29. novembra, praznik bivše Republike? Svakako ovdašnji su je narodi shvatili kao grubu, namjernu ironiju, kao zadnju kap na gorku čašu nezadovoljstva Hrvata i Srba tim međunarodnim sudištem. Kada je osnovan prije 24 godine, uz suglasnost Hrvatske, ICTY se činio kao jedino ispravno rješenje, s obzirom na tadašnje, ali i današnje, odbijanje srpskog i hrvatskog pravosuđa da sude svojim zločincima. Podignuta je 161 optužnica i dosuđeno ukupno 1610 godina zatvora, među osuđenima je 70 posto Srba, 20 posto Hrvata i 10 posto Bošnjaka, pa bi upravo te brojke trebale ukazivati i na tobože odgovarajuću raspodjelu krivnje za zločine u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu. Ali može li se pravda djeliti unaprijed dogovorenim matematičkim principom? I je li zbog minoriziranja zapovjedne odgovornosti propušteno suđenje političkim vođama, vidljivo i u presudi Ratku Mladiću, kao čini se jedinom inspiratoru genocida u Srebrenici? Ili u oslobađajućim presudama vojnim zapovjednicima, odgovornima za brojne zločine u hrvatskoj akciji Oluja, kada je Hrvatska etnički očišćena od 200 tisuća svojih srpskih građana?

Možda će zaštićena svjedokinja u posljednjem procesu šestorici Hrvata, vođa krvave republike Herceg-Bosne, čiji su je vojnici satima silovali pred očima muža u njihovom stanu u Mostaru, a zatim je izbacili na ulicu, njega odveli u logor, a imovinu im oduzeli, možda će ona naći neku satisfakciju u višegodišnjim zatvorskim kaznama za te ljude, ali je li se išta drugo promjenilo u društvenom smislu i odnosima triju naroda u Bosni? Ne, nije, štoviše, patetični dramolet javnog samoubojstva Slobodana Praljka, osuđenog za serije ratnih zločina u BiH, samo je potvrdio njegov status heroja i odlično pokazao potpuni izostanak utjecaja haških presuda na otrežnjenje Hrvata, jednako kao i slične presude u Srbiji. Uostalom, kako se uopće nadati prijeko potrebnom društvenom suočavanju sa zločinima prošlosti, ako se u hrvatskom parlamentu održava minuta šutnje, a u crkvama drže mise za ratnog zločinca Slobodana Praljka, koji je slijedom političke dogme Franje Tuđmana sudjelovao u krvavom komadanju Bosne? Kako otrijezniti naciju ako je ukazivanje na irelevantnost ICTY-a, štoviše, njegova nepravednost i štetnost, konstantna mantra političkih elita Hrvatske i Srbije? Zato je zadnja presuda toga suda kojom se za ratne zločine u Bosni izravno tereti hrvatski politički vrh iz devedesetih i sam vođa Franjo Tuđman, direktno pridonijela novom valu nacionalizma i produbila ionako loše odnose sa susjedima. A nema, niti može biti ikakvog suočavanja s prošlošću, kao preduvjeta boljih odnosa među narodima, ako hrvatska predsjednica kaže kako je samoubojstvo jednog ratnog zločinca ostavilo „Haškom sudu uteg vječite dvojbe o ostvarenju njegove zadaće“, te da „Hrvatska nije bila agresor u BiH“.

Svakako, uz nerazumljivu dugotrajnost sudskih procesa i time njihovo banaliziranje, uz snažan kolektivni otpor presudama „našim“ herojima, induciran od svih političkih elita u Hrvatskoj i Srbiji, Haški sud jedva da je imao ozbiljnih šansi. I zato je na terenu, haškim presudama unatoč, sve isto ili još gore, to jest nastavlja se unisono revidiranje i poricanje zloćudne povijesti, te produbljuje opasni, fašistički potencijal ovdašnjih društava. Kao svojevrsni nastavak ratnih zločina.

Mladina, 22.12.2017.

Peščanik.net, 23.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Dec 25, 2017 4:53 pm

Smile Jelke koje lako kleknu



Foto: Peščanik

Stvarno nema smisla da gradonačelnik Beograda padne sa vlasti samo zbog jedne jelke. Kad bi morao da padne sa vlasti (i pod udar zakona) zbog svega ostalog.

Ali, čak i da je jelka samo vrh ledenog brega svih dosadašnjih novogodišnjih malverzacija sa sve tenderom nameštenim za određenog ponuđača i neopravdanim plaćanjem ukrasa punih šest meseci – gradonačelnika ne smenjuje pritisak javnosti. Pa njemu ne samo da u pomoć priskaču neočekivane sile koje iznenada rešavaju stvar, kao što su bugarski grafolozi, anonimni dobrotvori koji plaćaju školovanje dece i sudije koje ih dodeljuju ocu (decu, ne dobrotvore), nego niko neće ni da uđe u komisiju koja bi osporila njegov doktorat. Ako neko i pristane, neki stranac na primer, on izađe iz komisije pre nego što ova stigne da zaseda.

No, mnogo više nego pritiscima javnosti – gradonačelnik se uspešno odupirao i pritiscima vlasti. Pa, molim vas, to je čovek koji se režimu suprotstavio više puta od bilo kog opozicionog političara. Čak i kad ga je sam vrh vlasti optužio da je odgovoran za bestijalno rušenje ustavnog poretka u Savamali (“odgovorni su najviši organi gradske vlasti”) gradonačelnik nije pao. I kad je vrh vlasti rekao da od leta više neće biti gradonačelnik – on je ostao. Pa i kad je vrh vlasti rekao da gradonačelnik neće biti kandidat na narednim izborima – on je krenuo u predizbornu kampanju: snimio je spotove (za koje kaže da nas nisu ništa koštali jer su “neke organizacije” to uradile volonterski), deli senior kartice (za koje je Poverenik pronašao silne nepravilnosti), trči polumaraton (zaboravivši da ga je i Tadić istrčao pred izgubljene izbore), gostuje jednom nedeljno u Beogradskoj hronici gde naprasno poziva građane da odlučuju o novcu iz budžeta i premeštanju starog mosta, dok na drugim televizijama svira gitaru i ne snebiva se kad ga proglašavaju najpoželjnijim mladoženjom…

I sad da padne kad je uspeo da o Beogradu pišu najveći svetski mediji? Doduše, zbog kriminala oko basnoslovno plaćene jelke, ali svejedno, toliki publicitet nije pošao za rukom ni većima od njega, a znamo šta su sve pokušavali.

I još da padne pred najteže beogradske izbore? Sad kad smo lepo videli u Pećincima koliko je teško uterati glasove pa vlast mora da bije (i uprkos snimcima laže da je ona napadnuta), proteruje posmatrače, otima mobilne, sklanja paravane da se vidi šta ko zaokružuje – sad da pukne bruka nad okićenim Beogradom?

Na kraju krajeva, nije izrekao pred kamerama da voli jelke koje lako kleknu pa da zbog toga ostane bez funkcije. I ode na izdržavanje kazne nemanja funkcije čitavih godinu i po.

Peščanik.net, 25.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Dec 25, 2017 6:04 pm

Smile Poreklo nasilja



Foto: Predrag Trokicić

Pre dve večeri na Miljakovcu, čovek mahnit od ljubomore, narušavanja predstave koju ima o sebi, fanatične posesivnosti ili svega toga zajedno – ubio je sadašnjeg partnera svoje bivše žene. To je informacija puna krvi i užasa i ona će par dana biti predmetom morbidnih tabloidnih konstrukcija i hipoteza zasnovanih na teoremama malograđanske jeze. Onda će nova i još brutalnija vest baciti u senku dželata sa šipkom.

Moguće je da važi stav jednog medijskog eksperta kako je i ranije bilo mnogo krvi među naizgled mirnim ljudima. Ali nije bilo brzih nosilaca vesti, tako da su mnogi paorski ili prigradski pomori započeli i okončali se u istom ataru i najbližem okružnom sudu. Ubijali su se zbog međa, stoke koja čini štetu, zbog žena svakako, zbog para, svadbarske muzike, kartaškog duga ili prekog pogleda. Zbog osvete ili endemskog poimanja časti, posle pijanke i navale otrovnih isparenja u kritičnu moždanu hemisferu iz brlje, zbog kletve, psovke ili uvrede. Ili tek tako.

Uz svo poštovanje za ekspertsko prenošenje nasilničkog prauzora iz prošlog na sva vremena, rekao bih da je nasilje u „modernoj“ Srbiji dobilo mnoge dodatne, čak i hibridne oblike, koji se ne moraju ponovo proizvoditi, jer su razorni upravo u svojoj originalnosti. Ono (nasilje) je evoluiralo u socijalni pokret čitave društvene gomile, a njena platforma je osobena filozofija poželjnog ponašanja rulje u društvu kojem rulja i rukovodi.

To je ambijent u kome se nasilnički pokret razrešava novim nasiljem, pri čemu se već formirala zlokobna spirala, koja ne ostavlja mnogo prostora za nadu. Bilo bi suviše površno, ili čak sasvim netačno ekspanziju nasilnosti na svim nivoima i u svim oblicima, beskrajno dugo obrazlagati trajućom ratnom psihozom. Nosioci „postraumatskog“ sindroma su davno pacifikovani: ili su nemoćni ili su nestali. Ratni zlikovci i ubice su ili osuđeni ili su evoluirali u časne, bogate građane, donatore, mecene, kupce skupih slika, filantrope, humaniste, ljubitelje pasa i mačaka. Ljude iz duboke senke, kojima ne treba ni vlast ni novac, samo čista biografija, koja u Srbiji ne mora biti zavisna od užasne prošlosti.

Zbog toga žurim da se ne složim sa još jednom tezom ovde neimenovanog medijskog eksperta, koji tvrdi da „mediji promovišu poželjan model nasilničkog načina života“. Uh, ovo bi mogao da bude sasvim pogrešno postavljen red stvari, ako izuzmemo funkciju maligne promocije post festum. Verovatnije je ovo: ne promovišu mediji oblike razornog ponašanja, već je tačnije da filozofija nasilja, kao model vladavine, proizvodi takve medije. Koji su neizbežni nakazni fetus upravo navedene filozofije.

Potrudiću se da tu tvrdnju ukratko obrazložim u završnom delu teksta, za šta je neophodan fenomen „stadionske groznice“. Uprkos nekim bledim uspesima, skoro je sigurno da je srpski fudbal mrtav i da bezvezno gacanje za loptom po šumadijskim, moravskim i vojvođanskim oranicama ima smisla koliko i tugaljiva vašarska zabava. Ipak se oko loptanja pazari roba, mladi fudbaleri postaju živo meso, vlasnici onih koji pokazuju nekakav talenat su ljudi iz „sive zone“ ili realnog podzemlja.

Trgovina tim robljem i opijatima je unosan posao i odvija se na tromeđi vlasti, mafije i vođa navijača. Navijači su u osnovi i pripadnici partijskih vojski ili batinaških odreda: ko bolje plati – njegove su trupe. Oni će razbijati proteste kad treba, mogu da rade šta im se prohte da bi kasnije radili šta im se kaže. Ona surova, masovna tuča na „velikom derbiju“, izazvana zbog prevlasti „vođa“, dobila je svoj nacionalistički, skoro patriotski obol, jer je tu nekoliko hrvatskih bitangi, od srpskih navijača dobilo po „vulvi“, kako je to u nadahnuću objasnio jedan tabloidni rodoljub. Nije ni hteo, a ni umeo da se upušta u suštinu: da je tuča bila nasilje posvećeno legalizaciji mulja i dna i njegovom usponu na vrh. Bliže onima koji su ih i proizveli.

Nadležni činovnici su ponovili neopisivo glupu lozinku zvanične nemoći: niko nije jači od države! Sa kim se to država takmiči i nadmeće u snazi, ume li i hoće li upotrebiti sredstva legitimne sile, kako bi, konačno, druge odbranila od sebe? Badava nas čelni policajac uverava da huligani neće proći, posebno ako nisu nasilnici koji rade u ime države, da ne kažem u ime naroda.

Otud i dirigovano ushićenje povodom nasilničkih fotografija o tome kako su Hrvati dobili po „onom organu“, što je jedna od slika stvarnosti koja se želi poslati puku. Iz svega se nazire dijabolična simbolika devedestih i brutalne najave ratova, upravo na stadionima i to navijačkim snagama koje su pod sobom držale šovinističke elite.

Naravno da ništa od toga nije slučajno, mada su se taktičke varijante upotrebe tih vandalskih trupa donekle promenile i spremne su za „unutrašnju upotrebu“, a pre toga za širenje straha prema svima koji pomišljaju na otpor.

Nasilje u Srbiji sadržano je u samoj suštini važećeg političkog govora, u divljačkoj verziji parlamentarizma i privatnih uterivačkih kohorti, u širenju mizoginije putem slobodnog prostiranja brutalnog nasilništva nad ženama. U vršnjačkom divljanju koje potresa škole, đake i roditelje, ali ne i ministra prosvete.

U masovnim vozačkim stradanjima, koje država prati lošim zakonima i još gorim putevima, a obrazlaže surovo neukom statistikom. Nesposobna da kontroliše količinu ilegalnog oružja, u nemoći da zaštiti ugrožene, ravnodušna prema učestalim uličnim likvidacijama. Uglavnom zbog toga što je po sistemu koji radi na paradoksu inverzije vrednosti nasilnik zaštićena vrsta. U poruci iz pozicije diletantske nadmenosti koja nastaje na platformi lažnog atentata u Jajincima: nismo u stanju da zaštitimo najvažnijeg među nama, zašto bismo vas!?

Nasilje u Srbiji ima svoje poreklo u prirodi vladajućeg samodržačkog talasa, koji je okovao društvo. Kapitalni politički govor je lozinka nasilja, najava odnosa prema drugačijem mišljenju uvredljiva je i nasilnička. Mediji bliski vrhu proizvode osobeni novogovor progona, kaljanja i optužbi, što je neposredna pretnja koja dolazi iz elitnog misaonog pogona. Mediji, dakle, samo posreduju ono što je vladajuća ideja, oni to ne umeju sami da smisle.

Okolnost da se na vrhu ove države nalazi nekadašnji ekstremni navijač ima značaja samo u tome kako on vrednuje mračni deo svoje biografije. On želi da je zaboravi, ne zbog toga što strepi da je navijačko huliganstvo mrlja iz prošlosti. Nekada je želeo da pobedi na Zvezdinom severu i samo tamo bude vođa. Ali nije. Za sve nas bi bilo bolje da jeste.

Peščanik.net, 25.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Dec 26, 2017 5:43 pm

Smile Naprednjački lešinari



Foto: Predrag Trokicić

Novosadski portal Voice doneo je pre neki dan zanimljiv članak o tome kako se novac iz državnog, tačnije iz budžeta lokalnih samouprava prebacuje u privatne džepove. Radi se o tome da je praktično u isto vreme 15 vojvođanskih opština raspisalo tendere za spaljivanje životinjskog otpada, da su uslovi u svih 15 tendera do u dlaku isti i da se na svih 15 tendera javila samo jedna (privatna) firma, „Eko-vet plus“ iz Vrbasa, osnovana u julu ove godine. Dva (državna) preduzeća, koja se time već godinama bave i koja su do sada sarađivala sa tim opštinama, „Napredak“ iz Ćuprije i „Proteinka“ iz Sombora, na tender se nisu ni javila.

Tako je posao vredan 53 miliona dinara (blizu pola miliona evra – pet puta više nego što košta beogradska jelka) otišao u ruke Branislava Radišića, vlasnika pomenute privatne firme. Sam Radišić je, pak, pokazuje takođe ubedljivo Voice, izuzetno dobro „konektovan“ sa visokim funkcionerima Srpske napredne stranke. Lanac veza, počev od opštinskih čelnika, preko direktora Naučnog instituta za veterinarstvo Miroslava Ćirkovića – jednog od 250 potpisnika javne podrške kandidaturi Aleksandra Vučića za predsednika Srbije, što je Voice takođe otkrio – vodi sve do Siniše Malog, ponosnog vlasnika jelke od 83.000 evra. Ovde ćemo sa opisivanjem ovog lešinarenja po opštinskim budžetima prekinuti, jer tekst na Voiceu sve lepo opisuje, ali ćemo priliku iskoristiti da naglasimo nekoliko stvari.

Očigledno je naravno da se ovde radi o jednom „zločinačkom poduhvatu“ sa elementima više krivičnih dela, ali je pri tome najvažnija njegova „vertikalna dimenzija“. Nisu se, naime, članovi te šarene družine sami dosetili kako da orobe lokalne blagajne, nego im je to naložila – i na to ih „naložila“ – neka viša instanca. Takođe, ni to se nije desilo slučajno; nije ta ideja pala na pamet nekom „desperadosu“ iz srednje stranačke nomenklature. To je deo celovitog sistema za pljačkanje imovine građana Srbije.

Koliko duboko i široko ide borba za osvajanjem svih položaja, makar i najnižih, sa kojih može da se dejstvuje po građanima, pokazuje još jedan slučaj, opet iz Vojvodine. Naime, u našoj „severnoj pokrajini“ takoreći od vajkada postoji običaj biranja „seoskih knezova“, kao što postoje i seoske slave. Naravno, i taj običaj je tokom vremena, kao i slavljenje slava generalno, pretrpeo određenu „modernizaciju“, ali je opstao. To nadmetanje je po pravilu bilo u potpunosti prepušteno lokalnoj zajednici, nije bilo upliva sa strane, ljudi su se sami kandidovali, isticali svoje programe, borba je bila fer i poštena.

Tako je bilo sve do sada. Ove godine, međutim, ti su se izbori izvrgli u svoju suprotnost. Pretnje, pritisci, ucene – nema sredstva (osim golog fizičkog nasilja, bar za sada) koje pripadnici Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića nisu koristili da iz izborne trke izbace kandidate koji nisu bili iz njihove partije. I ljudi su počeli da se povlače tako da sada praktično svuda pobeđuje SNS. Izuzeci su vrlo retki, a i oni su praćeni, i plaćeni, velikim ličnim žrtvama.

Ovakvih primera „okupacije“ ljudskih i materijalnih resursa ima praktično u svim oblastima društvenog života. O tome kako se to radi preko javnih funkcionera, poreske policije, agrarnih subvencija, pravosuđa, tzv. projektnog finansiranja medija… bilo je reči i na ovim stranicama.

Taj i takav sistem mogao je, i morao, da (o)smisli, organizuje i kontroliše samo neko na samom vrhu političke piramide.

Aleksandar Vučić, dakle, nijedan delić vlasti, ni najnižu poziciju u državnoj ili partijskoj hijerarhiji, niti jedan dinar ili evro ne prepušta „slučaju“, za sve se zna šta gde ide. Tako se ne ponaša neko ko stvarno misli da „posle 2022. godine 99 odsto“ više neće biti na vlasti.

Peščanik.net, 25.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Dec 26, 2017 6:20 pm

Smile Senke nad Senkama nad Balkanom



Foto: Predrag Trokicić

U poslednjih nekoliko godina javni servis podario je gledalištu tri prilično velika i relativno skupa (višeznačno) istorijska projekta, od kojih smo dva imali prilike da vidimo, a treći nas uskoro očekuje kao svojevrsni novogodišnji poklon. Reč je, najpre, o jednom pokušaju istorijske sage o ravnogorskom pokretu, koji se, kao i njegov povesni predložak pretvorio u istorijski neuspeh, zatim o upravo završenoj prvoj sezoni serije Senke nad Balkanom i, na kraju, o istorijskom spektaklu Nemanjići. Svaki od navedenih projekata doneo je, najpre, nešto novo istoriji televizijskog serijskog programa u Srbiji, kako u tematskom, tako i u žanrovskom i u, najšire govoreći – produkcijskom smislu. Nadalje, u sva tri projekta pojavljuju se istorijske ličnosti, pominju se istorijski događaji, javljaju se razne reminiscencije na prošlost. Razume se, tu su i izmišljeni likovi koji na svoj način doprinose dramskoj radnji i omogućavaju joj da se razvije, već prema uhodanim “uzusima žanra”, pri čemu u svakom konkretnom ostvarenju veoma varira odnos prema stvarnosti istorijske epohe u koju se radnja smešta.

Bilokakobilo, o projektima koje smo imali prilike da vidimo nedvosmisleno su se pojavile izvesne kontroverze, a verovatno će tako biti i u vezi sa serijom o Nemanjićima. (Ovde namerno izuzimam ekranizacije poznatih dela spisateljice Mir Jam, koje takođe predstavljaju “epohu” i koje su kontroverzne na drugačiji način od ovde pomenutih serija.)

Osnovno pitanje koje predstavlja izvor kontroverzi jeste odnos autora (pre svega scenariste, reditelja, producenta, ali i svih drugih učesnika projekta) prema istorijskoj stvarnosti kojoj je radnja posvećena (serija Ravna Gora) ili u čiji je epohalni okvir situirana (serija Senke nad Balkanom). Taj odnos – razmera stvarnog i fiktivnog – u idealnom slučaju (idealnom u smislu koji podrazumeva da izostaje brljivost ili nepreciznost oko bitnih činjeničkih pojedinosti) izbor je autorskog tima. Tako su nas tvorci serije Ravna Gora svojevremeno uveravali da za istorijske događaje koji su prikazani u seriji poseduju nekakve pečate koje su im tobože “lupili” istoričari i instituti i da je serija bezmalo udžbenik istorije. A u stvarnosti, reč je o dosadnom i patetičnom prikazu jedne epohe koja je bila sve drugo pre nego dosadna i patetična, a u pogledu egzaktnosti prikaza radnje (koja je navodno zasnovana na istorijskim činjenicama) važi gotovo bez ostatka formula: “sve što je tačno nije novo, a sve što je novo nije tačno”. Pa ipak, iako je i moj tadašnji pristup bio da je poduhvat izveden toliko loše da ga nije moguće čak ni kritikovati, veoma je uočljivo da serija ni izbliza nije kritikovana u meri u kojoj njena tendencioznost to objektivno zaslužuje, pri čemu za to odsustvo kritike nije bila odgovorna samo njena posvemašnja negledljivost. Reč je mnogo više o očekivanju da će serija da prikaže četnike kao “dobre momke”, što ona i pokušava da učini i što jeste intencija autora, ali je ona u biti neuspešno realizovana jer je sve u tom epohalnom promašaju jedna karikatura i “paškvila na istoriju”. Iako su se neki fanatizovani novočetnici bunili zato što Ravnogorci nisu prikazani u još boljem svetlu, tendencija serije je u tom smislu bila nedvosmislena. U ovom slučaju, dakle, primedbe za faktografsku neverodostojnost jesu relevantne, jer je bila upadljivo isticana namera autora da tobož objektivno i verodostojno prikaže dramu jedne istorijske epohe. Umetničke slobode se tu svode na duge besmislene kadrove kao masku za bezidejnost, montažu koja kao da je vršena kamom, uopšte na faličnost sredine i krajeva ovog poduhvata čije reprizno emitovanje zasigurno nećemo još dugo dočekati čak ni na RTS-u.

U slučaju serije Senke nad Balkanom, situacija sa odnosom prema stvarnoj istoriji (a samo o tom aspektu u ovom teksu govorim) je (gotovo) sasvim drugačija: epoha je samo kontekst, a stvarne ličnosti i događaji su u najvećoj meri prisutne tek kako bi kod gledalaca stvorili iluziju verodostojnosti, što je inače legitiman i veoma efikasan umetnički postupak. Njega srećemo, razume se, u svim formama dramskog, književnog i umetničkog stvaralaštva uopšte, vekovima unazad. Otuda kritike upućene na račun serije Senke nad Balkanom u smislu istorijske neverodostojnosti treba pažljivo ocenjivati, jer one idu u dva pravca.

U seriji ima nemali broj grešaka u prikazu same epohe kao konteksta, dakle grešaka koje se odnose upravo na ono što bi trebalo da je prikazano tačno i verodostojno kako bi pozitivni žanrovski efekat bio potpun. Primera radi, malo je verovatno da je na zidu sobe u kojoj je boravio Đorđe Karađorđević bio portret Miloša Obrenovića; atentat na Stjepana Radića desio se u junu i teško da su se tada nosili zimski kaputi, kao što je prikazano u seriji; više puta je pomenut nacizam, iako je te 1928. pojam fašizam ipak bio neuporedivo prisutniji… (Navodim samo po sećanju neke, nipošto najvažnije detalje, kako bih ilustrovao šta konkretno imam u vidu, a dakako bilo je i ponešto drastičnijih propusta.) Pokazalo se, naime, da je konsultovanje sa profesionalnim istoričarima ipak neophodno u svakoj fazi projekta, od istraživanja pa do snimanja, uključujući i prisustvo istoričara na samom setu… To bi svakako podiglo nivo i upotpunilo rezultat kakav se želi postići, a to je u ovom slučaju uverljivost iluzije.

Sa druge strane, kritike glavnog toka radnje i ponašanja aktera dramske radnje u smislu da je reč o netačnostima u pogledu postupaka koje im pripisuje autor scenarija, u pogledu njihovih karaktera ili pak u pogledu događaja čiji su učesnici rezultat su nepoznavanja jednog, kako je već rečeno, veoma starog i efikasnog umetničkog uzusa. U tom smislu, uputno je pročitati Kišov Čas anatomije, u kojem pisac maestralno pokazuje kako rečeni uzus funkcioniše u književnosti i kako je kritika njegovog umetničkog rezultata (a to je svojevrsno omaštavanje stvarnog kako bi izmaštano izgledalo stvarnije) zapravo – glupa. Osim toga, kritika koja se svodi na to da je u seriji “srpska istorija” prikazana na neverodostojan način u smislu interpretacije tih stvarnih ličnosti i stvarnih događaja potpuno je zaumna i otkriva provincijalnu preosetljivost na “nacionalnu istoriju”, doživljenu manje-više kao popis slavnih ličnosti, takoreći velikana, još slavnijih događaja, slavnih predaka uopšte, koji se ni u fikciji ne smeju tretirati drugačije od onoga kako su doživljeni u kanonu mitologizovane istorijske svesti. To je očit primer masovne frustracije, stalno prenapregnutog nacional-dušebrižništva, kao svagdašnje legitimacije za lov na veštice nacionalne izdaje.

Osobito nazubljena kritička oštrica namenjena je prikazu ruskih kozaka u seriji, čija je dramska pozicija u osnovi ambivalentna, koja vrlo doprinosi dramskoj radnji, i koja čak može pobuditi i empatiju, pošto su i oni prikazani kao žrtva pokvarenog režima Kraljevine (ali, eto jada, otkud režim pokvaren!?). Činjenica da su kozaci prikazani kao organizovana grupa na ivici pa i s one strane zakona, odnosno da su ruske izbeglice prisutne preko jedne za potrebe fiktivne radnje dobrano kriminalizovane grupe (a ne kao pijanisti, naučnici i profesori, bez kojih srpska kultura ne samo da ne bi bila značajno oplemenjena nego valjda ne bi ni postojala, kao da su bezmalo sve što vredi njoj podarili ruski emigranti) odnekud je protumačena kao tendenciozna uvreda na račun Rusa i Rusije. Na tom nivou pomenuti provincijalizam prelazi već u mizeriju. Malo je, valjda, što je predsednik Srbije svojevremeno pridržavao Putinu kaput. Zaista, bilo bi mnogo prihvatljivije otvoreno reći da ništa što je rusko ili u vezi sa Rusima ne bi trebalo prikazivati kao kontroverzno, jer su Rusi prijatelji a Rusija matuška-zaštitnica, nego u osnovi tu i takvu ideju uvijati u oblade brižnosti nad tačnošću prikaza jedne istorijski postojeće pojave u dramskoj fikciji. Jer prvo je legitiman (iako, kao preporuka za (auto)cenzuru, bolno pogrešan) politički stav, a drugo – nemanje kuraži da se on otvoreno iznese.

Peščanik.net, 26.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Dec 26, 2017 8:19 pm

Smile Srbija – avangarda populizma



Dizajn korica: Slaviša Savić

Predgovor knjige „Populism the Serbian way“, Peščanik, Beograd 2017.

Konačno jedna stvar u kojoj je Balkan bio u prednosti u odnosu na Evropu! Populizam. Od kad se ta reč pojavila u masovnoj upotrebi spremam se da Srbiju, a možda i ceo Balkan, proglasim avangardom populizma. Da pokažem da i mi u nečemu prednjačimo, da i mi možemo nekome da objasnimo šta im se sprema, šta vi, latecomersi, treba da očekujete, kako da postupate!

Početak populizma u Srbiji datira se u rane 70-e godine 19. veka, u narodnjački socijalizam Svetozara Markovića i radikalizam Nikole Pašića. Posle toga takvi režimi su se, s veoma kratkim pauzama, reprodukovali tokom 20. veka, preko socijalizma, Miloševića, do Aleksandra Vučića. To mi i daje ovu superiornost s kojom sam nastupila, jer imam taj know how koji vi tek sričete.

Šta su zaključci? Populizam nije kodifikovana ideologija, on može biti i desni i levi, ali ono što je ključno je kolektivistička emocija koja usisava svakog pojedinca, koja potire svaki pluralizam. Populistički pokret uvek govori u ime čitavog naroda, mogućnost da ostanete izvan i mislite nešto drugo je isključena. On je prevara – nastaje iz ekonomske i socijalne ogorčenosti kao pokret protiv establišmenta, ali će, na kraju, dodatno osiromašiti stanovništvo i bitno obogatiti elitu. Kao politika identiteta on je monistički i esencijalistički zov da budete, što bi brexitovci rekli – svoj na svome. Kako je to nama poznato!

U populizmu je sve jasno, kao što je rekao neko pametan – kada je sadašnjost jednostavna, budućnost je komplikovana. To je zatvoreni sistem koji sve što je izvan vidi kao neprijateljsko, zbog čega homogenizaciju zasniva na proizvodnji konflikta. Ograde koje se postavljaju nisu toliko protiv tih drugih, ili bar ne u prvo vreme, one su tu zbog „nas“, da nas čvršće stegnu, da nam bude toplije. Tada nam više nisu potrebne ni institucije, a ni zakoni koji nepotrebno obuzdavaju iskonske potrebe našeg naroda. Zato se institucije ruše ili ih vlast „kidnapuje“; one opstaju ali sa potpuno izmenjenom sadržinom, zloupotrebljene, iskorišćene i prevarene. Populizam je autoimuna bolest, kaže Brižit Granvil (Brigitte Granville), u kojoj demokratija proizvodi snage koje se okreću protiv nje.

Sećam se dobro vremena kada se to dešavalo u Srbiji nakon dolaska Miloševića na vlast krajem 80-ih. I sada me prođe jeza kad se setim te euforije, transa, masovnog osećanja da je svima nekako laknulo, jer je odjednom sve dozvoljeno, kao da su svi skinuli tesne cipele. I to je ono što je u tome najzavodljivije i najopasnije: taj osećaj da je sve moguće. Kako onda protiv toga? Kao u savremenoj medicini – prevencijom. Sprečiti, po svaku cenu, da to dođe na vlast. A ako se to već desi, onda se pripremite za to da ćete morati sve iz početka. Posle populizma nema kajanja.

Jedan od načina da se protiv populizma borimo jeste da ga upoznamo i prepoznamo na vreme. Tačno je da on može da ima različite oblike i da nije kodifikovana doktrina, ali su u pravu autori koji kažu da on ima svoju unutrašnju logiku. Ako se slažemo da on nije ideologija, onda bi najtačnije bilo da prihvatimo definiciju po kojoj je on način na koji mislimo o politici. On je obrazac koji se može prevući preko međusobno veoma udaljenih političkih koncepcija od kojih se može napraviti sistem.

Zato je, za početak, važno naglasiti da populizam jeste sistem, ma koliko najveću podršku dobijao predstavljajući se upravo kao antisistemski. Njegova retorika je obeležena jednim prefiksom: anti. Predstavlja se kao antiurbani, antimodernizacijski, antimigrantski, antikapitalistički, antiindividualistički, antisemitski, antikomunistički… Ali, tu i jeste jedan od njegovih najvećih paradoksa – prikazujući se kao „anti“, kao pobunjenički, on je zapravo veoma čvrst poredak, autoritaran u svojoj suštini. On guta sve pred sobom, preko svega nanosi svoje „vjeruju“. On poništava institucije, gazi zakone, menja kolektivno sećanje, konstruiše novi identitet nacije, uvlači se u sferu privatnosti svojih građana.

Zbog toga su u ovoj knjizi objavljeni tekstovi koji se odnose na širok dijapazon tema. Cilj je upravo u tome da se pokaže kako su različiti oblici populizma, u različitim vremenima međusobno udaljenima čitav vek, funkcionisali veoma slično, uništavajući sve pred sobom. Tu su tekstovi koji govore o tome kako populistički poreci poništavaju institucije i procedure, koje, naočigled savremenika, tonu u „živi pesak“. To je veoma važna karakteristika populizma, jer on zadržava demokratske i parlamentarne institucije, zakone i procedure, ali ih u potpunosti ispunjava sopstvenim sadržajem, čime ih suštinski poništava.

To je moguće zahvaljujući obaveznim karakteristikama koje imaju svi populizmi, u prvom redu zahvaljujući antiindividualizmu i antipluralizmu, koji čine da su, za populizam, narod i društvo – monoliti. A ako je narod monolit onda prostora za „druge“ i nema. Zbog toga je u ovu knjigu uvršten tekst o političkoj upotrebi seoske zadruge u srpskoj političkoj istoriji, jer se taj tradicionalni oblik društvenog organizovanja već više od sto godina razume kao ideal, upravo zbog svog kolektivizma, egalitarizma i potpune kontrole koju omogućava.

Iako bi možda na prvi pogled tekst o urbanizaciji Beograda odudarao od drugih tema u ovoj knjizi, čini se da je on upravo ključan. Grad je fiksacija svakog populizma, i levog i desnog. Grad je neprijatelj. U njemu se vidi društvena elita i establišment protiv kojeg ustaje populizam, ali se vidi i „odrođeni“ deo društva koji je izgubio nacionalni identitet, otpao od nacije. Zbog toga je upravo urbana istorija važan lakmus za proučavanje odnosa društva i politike, jer ulice grada otkrivaju i ono neizgovoreno. To isto može da se kaže i za odnos prema najosetljivijim delovima društva, kao što su žene i deca. Patrijarhalnost je ključan sastojak nacionalističkog populizma, koji u oslobađanju žena vidi rušenje poželjnog tradicionalnog društva, zbog čega je položaj žena jedno od najpouzdanijih merila stepena modernizacije jednog društva.

Drugi deo knjige posvećen je istraživanjima istorijskog sećanja. Sećanje je „primenjena istorija“, način na koji sadašnjost bira potrebne sadržaje iz prošlosti da bi ona sama izgledala bolje. U tome, naravno, srpski slučaj nije ni nov niti jedinstven. Ali ono što ga čini zanimljivim je činjenica da je krajem 20. i početkom 21. veka u Jugoslaviji i u Srbiji bilo nekoliko dramatičnih promena režima, da su se one desile u kratkom vremenu i da je to za istoričare bila prava laboratorija za istraživanje brzih promena sećanja. Kao što je neko rekao – prošlost nam je često bila neizvesnija od budućnosti. Analize sećanja važne su i zato što istorijska svest čini važan sastojak za konstrukciju nacionalnog identiteta, koji je opsesija svakog, posebno desnog populizma. Zato promene modela sećanja ne govore o samoj prošlosti, već o sadašnjosti.

Zbog toga je čitav drugi deo knjige posvećen sećanju, kao jednom od populističkih simptoma. Uz to, analize sećanja pokazuju i posledice populizma, jer su jugoslovenski ratovi kreirani upravo pomoću promene istorijske matrice. Od trenutka kada je 80-ih krenula prerada memorije, bilo je jasno da je cilj promena odnosa među jugoslovenskim narodima prekomponovanje države i granica među republikama koje su činile Jugoslaviju. Sećanje je poslužilo kao alatka za psihološku pripremu rata. A kada se rat završio, argumenti na kojima je napravljen vratili su se u sferu sećanja – istorija je postala produžetak rata drugim sredstvima. On je tu, na tihoj vatri. Kao da čeka sledeću priliku.

Kao što se vidi iz bibliografske beleške na kraju knjige, skoro svi tekstovi objavljeni su prethodno u stranim časopisima i zbornicima. Zahvalna sam Svetlani Lukić i Svetlani Vuković koje su došle na ideju da bi bilo dobro te tekstove okupiti u knjigu koja bi bila objavljena na engleskom jeziku, da bi srpske primere ponudila stranoj publici. Zahvalna sam i profesoru Ulfu Brumbaueru i dr Heidrun Hamersky iz Leibniz Institute for East and Southeast Eurpoean Studeis i Graduiertenschule fur Ost und Sudosteuropastudien koji su mi omogućili da provedem jedno vreme na Univerzitetu u Regensburgu, u čijoj izvanrednoj biblioteci sam pronašla knjige kojih nema u Beogradu.

Posebnu zahvalnost dugujem prevodiocima na engleski. Ne samo što je taj posao izuzetno težak, posebno kad treba prevesti formulacije iz 19. veka koje koristi većina junaka ove knjige. Taj posao zahteva i zajednički rad, tokom kojeg sam sa svima njima postala prijatelj. Doduše, Aleksandar Bošković je prijatelj „oduvek“, drug iz razreda i zahvalna sam mu na prevodu velikog broja mojih tekstova. Stalnu saradnju poslednjih godina imam sa Ivicom Pavlovićem koji je sve podneo i herojski izdržao. Dva teksta preveli su „beogradski Englezi“ – Esther G. Polenezer i John White. Hvala im što su ovde, s nama, i što s takvim umećem i žarom pomažu da ono što mi ovde imamo da kažemo stigne do međunarodnog čitalaštva.

Ova knjiga kasni bar dve godine u odnosu na prve dogovore s Peščanikom, na čemu se ovom prilikom još jednom izvinjavam Svetlanama Lukić i Vuković i zahvaljujem im se na strpljenju! Ali, čini mi se da je ovako ispalo baš dobro i da, ponekad, sve što ne moraš da uradiš danas i treba ostaviti za sutra. To ne kažem samo zato da bih se opravdala, jer opravdanja nema. To kažem zato što su se stvari na globalnoj političkoj sceni bitno promenile od vremena kada smo počele da se dogovaramo o „Knjizi“. Argumenti koje smo mogli da čujemo u kampanji za brexit, Trampova izborna kampanja i Tramp na vlasti, katalonska kriza… sve su to događaji koji su aktuelizovali preispitivanje populizma i njegovih devastirajućih posledica.

Nama u Srbiji sve su te priče isuviše poznate, čuli smo ih toliko puta. Problem je u tome što tu politiku sada možemo da pratimo u najrazvijenijim zemljama sveta, najurbanijim, najpismenijim, s najvećim procentom visokoobrazovanih ljudi, utemeljenim demokratskim tradicijama, najvišim prihodom po glavi stanovnika… To po sociološkim i politikološkim teorijama nikako nije ni moglo, ni smelo da se desi. Sebi smo ranije mogli da govorimo da je sve što nam se dešava tu zbog naše neizlečive zaostalosti, nesposobnosti da se modernizujemo, odbijanja da se promenimo. Ali, na naše oči Tramp sada ruši institucije i nasilno pokušava da promeni zakone; Katalonija ruši Ustav i pokušava da politikom svršenog čina preskoči političku borbu. Britanija se „vratila samoj sebi“, ma šta to značilo.

Zato je ova, inače zakasnela, knjiga stigla baš na vreme. Da predstavi u inostranstvu manje poznati srpski slučaj i da upozori, jer nije tačno da populizam nikuda ne vodi. Vodi. Pravo u katastrofu.

U Beogradu, 18. oktobra 2017.



CONTENTS

SERBIA – THE VANGUARD OF POPULISM

I POLITICS AND SOCIETY IN MODERN SERBIAN HISTORY

OIL ON WATER

IMAGINING THE ZADRUGA
Zadruga as a political inspiration to the Left and to the Right in Serbia, 1870-1945

IN QUICKSAND
Political institutions in Serbia at the end of the long 19th century

UNFINISHED CAPITAL – UNFINISHED STATE
How the modernization of Belgrade was prevented, 1890-1914

IN THE SHADOW OF THE “GRAND NARRATIVE”
The state of health of women and children in Serbia at the beginning of the 20th century

II CROSSED SWORDS OF MEMORY

NARRATIVE ON WWI AS THE ENERGY DRINK OF SERBIAN NATIONALISM

VALUE CHANGES IN THE INTERPRETATIONS OF HISTORY IN SERBIA

INVISIBLE VICTIMS OF THE HOLOCAUST
Swapping roles: perpetrators and victims in Serbian WWII memory

EXPLOSIVE DEVICE WITH A DELAYED EFFECT
Image of the wars of the nineties in Serbian history textbooks, 1993-2005

TRIBUTES

Sadržaj i Predgovor knjige „Populism the Serbian way“, Peščanik, Beograd 2017.

Peščanik.net, 26.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Dec 27, 2017 5:47 pm

Smile Čija vojska?



Foto: Damir Romanov

Ako skupština usvoji predložene izmene zakona o vojsci, postaće legalno da vojna policija štiti ljude po izboru ministra odbrane i hapsi građane koji je u tome ometaju. Naime, u skupštinsku proceduru su ušli predlozi zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani i Zakona o Vojsci Srbije. Predložene izmene šire ovlašćenja vojne policije u civilnom domenu i ograničavaju pravo javnosti na informisanost o raznim aspektima upotrebe vojske. Propuštena je prilika i da se promene neka loša zakonska rešenja.

Javna rasprava o izmenama i dopunama ovih zakona sprovedena je u novembru, tako diskretno da su je primetili samo redovni pratioci aktivnosti u domenu odbrane. Oba zakona poslednji put su menjana u februaru 2015. godine. Kao osnovni razlog njihove ponovne izmene Ministarstvo odbrane je navelo „potrebu usklađivanja važećih rešenja sa iskustvima u praktičnoj primeniˮ. Pažljivije čitanje predloženih izmena navodi na zaključak da se zapravo radi o legalizaciji praksi koje su građansko društvo i nezavisni državni organi kritikovali kao nezakonite.

Tako se Zakonu o vojsci dodaje odredba po kojoj bi vojna policija mogla da „po odluci ministra odbrane poslove obezbeđenja određenih ličnosti i protivterorističke zaštite vrši i van Ministarstva odbrane i Vojske Srbijeˮ. Potpuno je nejasno zašto bi pored civilne policije bilo koju „civilnuˮ ličnost obezbeđivala vojna policija. Postavlja se i pitanje zašto bi ministar donosio odluke koje zadiru u domen civilnih organa bezbednosti, naročito kada već postoji Savet za nacionalnu bezbednost, ovlašćen da koordinira poslove bezbednosne zaštite, a čiji je član i ministar odbrane. Nije jasno ni na osnovu kojih kriterijuma bi ministar odlučivao koje osobe van sistema odbrane treba da obezbeđuje vojna policija.

Zabrinjava to što bi ovim izmenama vojna policija dobila ovlašćenja nad pravima građana. Ona trenutno može da zadrži civila koji se neovlašćeno nađe u krugu vojnog objekta, ali je dužna da odmah pozove policiju i preda joj zadržanog građanina na dalje postupanje. Brisanjem te obaveze iz zakona, vojna policija bi o takvom događaju obaveštavala nadležnog tužioca i dalje postupala po njegovom nalogu. Tako se neopravdano proširuju ovlašćenja vojne policije nad građanima. Stvari postaju još problematičnije ako, kao što je ovim izmenama predviđeno, vojna policija bude obezbeđivala lica i vršila protivterorističku zaštitu van Ministarstva odbrane i vojnih objekata.

Veoma zabrinjava i to što će novi Zakon o odbrani a priori definisati koja vrsta podataka su tajni podaci od značaja za odbranu, uključujući na primer podatke o pokretnim stvarima namenjenim za potrebe odbrane ili „o preduzetim merama, radnjama i postupcima… čije bi otkrivanje nanelo štetu interesima snaga odbraneˮ. Nesporno je da sistem odbrane raspolaže podacima čije bi otkrivanje moglo izazvati štetne posledice po bezbednost Srbije, ali je o tajnosti podataka potrebno odlučivati od slučaja do slučaja. Nisu svi podaci podjednako osetljivi i blanko dodeljivanje oznake tajnosti znatno ograničava pravo javnosti na informisanost. To može biti štetno i po sam sistem odbrane, jer potencijalno sprečava otkrivanje koruptivnih radnji i nesvrsishodnog planiranja.

Drugim rečima, pod tajnim podacima bi se uz ovakvo rešenje mogli provući i podaci čije otkrivanje bi nanelo štetu interesima pojedinaca koji svojim delovanjem oštećuju sistem odbrane i građane Srbije. Način na koji Ministarstvo odbrane brani koncept tajnosti od raspitivanja „različitih udruženjaˮ pokazuje da je više nego ikada potrebna izgradnja poverenja i jačanje komunikacije između Ministarstva odbrane i vojske s jedne, i organizacija koje su posvećene izgradnji integriteta institucija bezbednosti s druge strane. Cilj nam je zajednički: i jedni i drugi radimo u interesu veće bezbednosti građana Srbije.

U tom smislu, poražavajuće je to što je ministarstvo odbilo predlog Beogradskog centra za bezbednosnu politiku da izmene zakona iskoristi za brisanje odredbi koje uređuju naučno-istraživački rad od značaja za odbranu. Dosledno tumačenje ovih odredbi značilo bi da svaki istraživački tim svoje rezultate treba da dostavlja Ministarstvu odbrane. Takođe, svako ko planira projekat uz finansijsku podršku iz međunarodnih izvora (na primer EU fondova), ili u saradnji sa inostranim institutima, morao bi da za to traži odobrenje ovog ministarstva.

Razumljiva je potreba za zaštitom tajnih podataka, ali je ona već zakonski uređena Zakonom o tajnosti podataka. Krivični zakonik takođe kriminalizuje špijunažu i odavanje državne tajne. Najzad, zaštitu kritične infrastrukture potrebno je urediti posebnim zakonom, a ne očekivanjem da će se onaj ko se bavi špijunažom sam prijaviti Ministarstvu odbrane. Kada se sva ova razmatranja uzmu u obzir, odredbe o naučno-istraživačkom radu od značaja za odbranu deluju anahrono i neprilično u državi koja teži demokratskom poretku.

Autorka je istraživačica u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku (BCBP)

Peščanik.net, 26.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Dec 27, 2017 6:50 pm

Smile Čišćenje – deset hiljada za jednoga



Foto: Predrag Trokicić

Postoje neki muzički spotovi koji su lepši bez tona. Muzika je toliko loša da to prosto ne može da se sluša. A postoje i neki predsednici čiji TV nastupi mogu da se isprate samo u transkriptu, bez slike. I onda vidite da je scenario očajan, ali da glavni glumac mimikom, uzdisanjem, dramskim pauzama već godinama opčinjava obožavaoce rijalitija.

Najnovija epizoda Pink rijalitija u kojoj je Vučić ugostio Milomira Marića i Gordanu Uzelac trajala je 45 stranica. Iz tog galimatijasa skakanja sa teme na temu, utrkivanja da li će Vučić bolje da pohvali sam sebe ili će ga lepše pohvaliti njegovo dvoje uvek rado viđenih gostiju , izdvojio sam dve sličice.

Prvo, Vučić nam je otkrio da je bilo više ponuda za beogradsku novogodišnju jelku i dokazao da je to jedna od najboljih, najpovoljnijih i najpametnijih nabavki koje su sprovedene u istoriji kićenja Beograda. Naime: “Ja sam mislio da oni nisu tražili ponude, međutim jesu. Ovo je potpisao je Kristal Masak… Je l’ se opet neko onesvestio? Samo vodite računa ljudi, bićete opet optuženi da provodite državni udar, ima slatko da se smeju pošto drugačije ne mogu da se nasmeju. Pogledajte, ovo je ponuda 18 metara drvo, 63.500 evra je ponuda jelke, to je bez poreza, bez carine i bez montaže i demontaže. Iz Estonije stigla poruka Kristal Masak eksport menadžer Adam PDAS. Stiglo je još ponuda, Mag Goržolak Jašinski Olimpija džajant, krisman dekorešn, ova ponuda iznosi 80.986 evra, da vidite, precizno. Imamo još jednu ponudu ovde, gospodin Zalokar, MK iluminešn handals GMBH 75 hiljada evra”.

Možemo se samo nadati da je Vučić sve ovo izmislio ili da mu je neko od kompletnih idiota doturio pogrešan papir. Jer, ako nije, imamo problem. U Odluci o dodeli ugovora – u postupku javne nabavke “Kupovina novogodišnje jelke sa dekoracijom”, naime, stoji da je jedina ponuda za ovu jelku stigla od firme Keep Light doo i da neblagovremenih ponuda nije bilo. Kome su pisali Kristal Masak, Goržolak Jašinski i gospodin Zalokar? Kome su nudili jelke po 60, 75, 80 hiljada evra? Na koji način se dogovaraju (ili obavljaju) poslovi? Možda će to da prouče nadležni organi, jer Vučić nas je već izvestio da nabavku jelke “proučavaju sve nadležne službe, ali baviće se time i tužioci”, a on im “želi uspešan rad”.

Naravno, sve ovo izgleda kao jedan primer lošeg kriznog menadžmenta, poput onog “vađenja” u vezi sa sumnjivim donacijama za njegovu kampanju i za SNS, kada je smislio famozni model “trećeg čoveka koji donese 800 evra u kafanu, pa moli dvojicu da uplate donaciju od po 40.000 dinara”. Tada je Vučić, pravdajući jednu moguću nezakonitost, nacrtao drugu, za koju se takođe krivično odgovara, ali se ogradio da on ne zna da li se tako desilo, već da samo pretpostavlja.

Sada nije pretpostavljao već je bio siguran da su gospoda Zalokar, Masak i Jašinski imali ponude za jelke. I o tome više nema diskusije. A nadležni organi – na svoje radne zadatke i “uspešan vam rad”.

A na svoje radne zadatke moći će da se vrate i milioni Moskovljana pošto je saobraćaj u celoj Moskvi i Podmoskovlju ponovo uspostavljen nakon odlaska Vučića. Predsednik nam je, naime, objasnio da nisu zbog njegove posete čistili sneg, već automobile, desetine hiljada. I da takva počast nije ukazana nikome u istoriji: “Oni su očistili sa automobila, desetine hiljada vozila su sklonili. Da bi pokazali poštovanje prema Srbiji. Da bi pokazali poštovanje prema srpskoj delegaciji. Srpskom predsedniku, kakve to veze ima sa snegom? Nikakve. Ali kada mrzite onda vam nešto začepi i zakrči krvne sudove. I ne možete više racionalno ni da razmišljate, to je njihov problem”.

Znači, vi svi ljubitelji kapućina i piva, kojima su začepljeni krvni sudovi, zapamtite. Kada Vučić kaže čišćenje, on nikada ne misli na sneg. U njegov politički kod je zapisano čišćenje tipa “sto za jednoga”. Ili deset hiljada za jednoga. Znači – da se očisti, skloni sto automobila ili deset hiljada automobila da bi mogao da prođe jedan predsednik. U kontekstu.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 27.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Dec 27, 2017 7:32 pm

Smile Idioti



Foto: Predrag Trokicić

Ne samo što kompletni idioti vode Beograd, izgleda da imamo i kompletnog idiota na čelu države. Nije baš da to tek sad možemo da vidimo, zbog nesrećne jelke, ali se na slučaju jelka to do sad najjasnije demonstrira. I ranije su se u raznim situacijama manifestovale pojedine karakteristike idiotizma (kako ga je definisao nelegitimni predsednik republike), ali oko jelke su se sve one sakupile na jednom mestu. Dakle, šta sve možemo da saznamo iz slučaja jelka?

1. Da na čelu grada i države imamo „dokazane lopove“, „koji su našu Srbiju zavili u crno, opljačkali je do poslednjeg dinara“, ali koji neće odgovarati i pored „očigledne krivice“. Reči pod navodnicima inače pripadaju potpredsedniku SNS-a Vučeviću. On ih je, istina, izrekao (krajnje neprimereno za svoju političku funkciju) jednim drugim povodom, i to, kako sam kaže, kao „običan građanin“. Računam, i ja kao običan građanin moram imati ista prava kao Vučević, pa sam se poslužio njegovim rečima da opišem, za razliku od njega, zaista očigledno.

2. Svi koji misle da je tako, da su na čelu države „dokazani lopovi“, u stvari mrze, tvrdi nelegitimni predsednik republike, čelnike grada i države. Njihova mržnja ogleda se u iznošenju podataka o jelci. Odatle, kao i iz činjenice da je cena beogradske jelke ili božićnog veštačkog drveta vest na većem delu planete sledi da ovdašnji vrh grada i države mrzi pola sveta (dvosmislenost je ovde namerna, ali dok vrh stvarno mrzi svet, nije izvesno da i svet zaista mrzi ovdašnji vrh, ili mu se samo čudi). Jer, ako je nelegitimni predsednik u svom unutrašnjem dijalogu sa samim sobom na jednoj privatnoj televiziji hteo da kaže da svi koji kažu da je jelka bezobrazno skupa naprosto lažu, onda se to ne odnosi samo na njegove domaće političke suparnike nego i na, da ponovimo, pola sveta, jer i preko granica Srbije cena jelke izaziva čuđenje i podsmeh.

3. Ako smo mi tek posle objave cene jelke saznali da imamo posla sa „idiotima“ ili „lopovima“ (mereno štetom, izađe mu na isto), ima ih, ako je verovati nelegitimnom predsedniku (a nije) koji su i ranije znali da se gradskim čelnicima može „uvaliti“ jelka po enormnoj ceni. Nelegitimni predsednik kaže da je gradu stiglo više ponuda jelki, i sve su one bile skuplje od kupljene jelke. Iz toga sledi da se po svetu pročulo da su u Beogradu spremni da za jelku daju tri do četiri puta više nego bilo gde drugde na planeti, pa onda tako stižu i ponude. Samo „idiot“ ili „lopov“ može da stvori takvu sliku o sebi i u skladu sa njom da posluje.

4. Grad, kako sada izgleda, ne vode gradonačelnik i menadžer, nego nelegitimni predsednik. Jer, ako je suditi po njihovim prvim rekacijama (a nije), gradski čelnici nisu pojma imali koliko je jelka plaćena. Gradonačelnik se čak zgranuo i odmah požurio da raskine kupoprodajni ugovor. Zgranuli su se i iz firme koja je gradu jelku prodala, kao da ni sami nisu znali koliku su cenu „odvalili“, pa su odmah požurili da prodaju prekrste u donaciju. Ali, dok niko od njih, ni prodavac ni kupac dakle, nije pojma imao o čemu se radi, naknadno se ispostavlja da predsednik stvari čvrsto drži pod kontrolom. Istina, i on se u prvom momentu zgranuo i zajapurio, ali se brzo pribrao, prošao kroz papire i shvatio da je u stvari kupljena najjeftinija jelka. Otkud ti papiri kod njega, a ne kod čelnika grada i zašto on za te papire zna, a čelnici grada ne znaju – to očito mogu da pitaju samo oni koji mrze. Iz mržnje stiže i pitanje – da li je ugovor o jelci zaista odmah bio raskinut, kako je rekao idiot gradonačelnik, čak i ako je to bila najbolja ponuda, kako kaže nelegitimni predsednik, ili je i to bila laž za jednokratnu upotrebu, kao što i on i nelegitimni predsednik i inače neprekidno lažu?

5. Kao u slučaju lažnih doktorata, tako i u slučaju jelka, kada ih uhvate u krađi, čelnici grada i države uporno negiraju činjenice i konfabuliraju. Od jedine ponude stiže se do četiri ponude, najskuplja jelka postaje najjeftinija. Ono što nama izgleda kao zaplitanje u laži, oni vide kao zatrpavanje činjenica i skretanje pažnje.

6. Kao u slučaju Savamala, nelegitimni predsednik će reći (po analogiji sa – i ja bih rušio, ali po danu) da će sledeće godine kupiti još skuplju jelku i rasvetu. U njegovoj glavi gradski izbori koji tek treba da se održe u 2018. već su gotovi, a njegova koalicija je pobedila i već traži ponude za nove ukrase. Ima u toj izjavi svega, ali je ponajviše to pretnja, slična pretnji pred predsedničke izbore kada je zacrtani cilj bila pobeda u prvom krugu. Do cilja se stiglo, ucenama, krađom i prevarama, uz obilno korišćenje zvaničnih tela i medija da se tako ostvarena pobeda legitimizuje. Povodom jelke, nelegitimni predsednik najavljuje sve isto i za beogradske izbore. Ako im to prođe, trebalo bi svi međusobno da se oslovljavamo sa – idioti.

Peščanik.net, 27.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Dec 28, 2017 5:36 pm

Smile Naprednjačka pravda



Foto: Predrag Trokicić

Zašto je predlog zakona o platnim razredima u prosveti glup i kontraproduktivan, na Peščaniku je već pisano u dva navrata. Utvrđeno je da ne postoji nijedan ubedljiv javni razlog za ovu meru, a da postoje brojni javni razlozi protiv nje. Ukratko – rad u prosveti se ne zasniva na učinku, nego na standardima koje svi radnici u prosveti moraju ispunjavati. Učenici i njihovi roditelji neće imati nikakve koristi od „kažnjavanja“ nastavnika nižim platama – oni očekuju da država obezbedi izvestan garantovani kvalitet nastave u školi, a ovaj se ne postiže platnim razredima, nego doslednijim sprovođenjem već postojećih standarda. Takođe, kako je već rečeno u ranijim tekstovima – veoma je teško utvrditi kvalitet rada nastavnika na osnovu uspeha njihovih učenika, s obzirom da na ovaj uspeh u znatno većoj meri utiču neki drugi faktori (poput socijalne nejednakosti). Konačno, postavljeno je i pitanje ko će i kako vrednovati rad nastavnika, i izražena sumnja da u situaciji u kojoj se trenutno nalazi država Srbija, takvo vrednovanje može biti sprovedeno na pravičan način.

Naravno, u svom nedavno objavljenom otvorenom pismu, u kojem brani ideju platnih razreda u prosveti, premijerka se nije osvrnula ni na jednu od ovih primedbi, a još manje pokušala da odgovori na njih. Ono što smo dobili je sada već uobičajena smesa pasivne-agresivnosti, korporativnog fraziranja, prenemaganja, neznanja i bahatosti. Tako nas premijerka, uprkos svim prethodno navedenim primedbama, autoritativno obaveštava da je cilj platnih razreda u prosveti – „pravednije društvo, zdravije društvo, društvo u kome se trud i uspeh cene”.

O kakvoj je pravednosti i o kakvom trudu ovde reč? Ne gledajte u rečnike, jer tamo nećete naći odgovor na ovo pitanje – umesto toga, pogledajmo kako premijerka i njene kolege iz vladajuće koalicije upotrebljavaju ove pojmove. Da li je pravedno da osuđeni ratni zločinci učestvuju na tribinama vladajuće stranke? Pravedno je. Da li je pravedno da ministar za koga postoji opravdana sumnja da je falsifikovao doktorat i dalje sedi u Vladi? I to je pravedno. Da li je pravedno da se strani državljanin isporuči drugoj državi u kojoj će, sasvim izgledno, biti izložen mučenju? Naravno, pravedno je. Da li je pravedno da na lokalnim izborima siledžije otimaju telefone i fizički napadaju pripadnike drugih stranaka? Pa i to je pravedno. Da li su takvi izbori sprovedeni na pravedan način? Jesu. Da li je pravedno da brat istaknutog stranačkog fukcionera, za kojeg ni rođeni brat ne zna koju je školu završio, postane šef nadzornog odbora Kliničkog centra? Kako ne bi bilo pravedno, kad ga je na to mesto postavila Vlada Srbije, dakle sama premijerka.

A može i ovako – da li je ministar za kojeg se opravdano sumnja da je falsifikovao doktorat nagrađen za svoj trud? Naravno da jeste. Da li je na isti način nagrađen i novi šef BIA? Jeste. Da li je isti slučaj i sa njegovim bratom? Svakako. Da li isto važi i za brojne direktore javnih preduzeća koja već godinama knjiže gubitke. Važi. Naravno, ako pitate premijerku, njenog mentora i funkcionere vladajućih stranaka.

Kakvu onda pravednost mogu da očekuju nastavnici i za kakav će se trud oni nagrađivati? Odgovor na ovo pitanje, naravno, može biti samo spekulacija, ali spekulacija zasnovana na dosadašnjoj praksi. Taj odgovor glasi ovako – nepravedno je da toliki ljudi u javnim preduzećima moraju da se trude oko prikupljanja glasova za vladajuću stranku, da toliki funkcioneri moraju da se muče najavljivanjem nepostojećih državnih udara, da toliki stranački trudbenici i finansijeri moraju krvavo da zarađuju svoje položaje plaćajući stranačku infrastrukturu, a da sa druge strane – nastavnici mogu redovno da primaju svoje plate, a da za stranku ne moraju ni prstom da mrdnu – ne moraju čak ni da se učlane!

Pravedno je, pak, da se ovaj teret stranačkog rada i angažovanja raspodeli pravičnije, tako da i prosvetari podnesu svoj deo tereta. Platni razredi će ih motivisati na odgovarajući način i naterati ove lezileboviće da, ako žele višu platu, ulože i više truda, ne u rad sa učenicima ili stručno usavršavanje, nego u ono što je najbitnije za sudbinu cele države – osiguravanje vladavine aktuelnog režima, najboljeg koji je Srbija ikada u istoriji imala.

Takođe, zar nije nepravedno što radnici u drugim oblastima ne mogu da štrajkuju, što im je često zabranjeno i sindikalno organizovanje, što se nalaze u zavisnom položaju, dok sa druge strane paraziti iz prosvete malo, malo pa u štrajk? Jeste, nepravedno je. Platni razredi će rešiti i ovaj problem, naravno, ne tako što će drugima omogućiti da koriste svoje ustavno pravo na štrajk, nego tako što će razdrobiti zajednički interes zaposlenih u prosveti i naterati ih da se bore jedni protiv drugih za veće parče već malog kolača, umesto da se zajednički bore za bolje uslove rada. Pa zar to nije pravedno?

Sve je ovo, naravno, samo spekulacija. Možda sporovođenje platnih razreda u prosveti uopšte neće izgledati ovako kako sam prethodno opisao. Ko smatra da neće, neka se ne uzbuđuje i neka slobodno dopusti premijerki i njenim saradnicima iz vladajuće koalicije da bez otpora nastave sa izgradnjom „pravednijeg i zdravijeg društva“.

Peščanik.net, 28.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Dec 28, 2017 6:40 pm

Smile Vučić u malinama



Foto: Keep it sweet

Posle Kosova maline su najčešća tema u srpskoj javnosti. Nekada smo se njima bavili onih nekoliko pro/letnjih meseci oko berbe, a sad iz medijskog fokusa ne izlaze po vascelu godinu. I ovaj autor je o tome u raznim prilikama već više puta pisao – pa bi(h) verovatno najnoviju priliku i propustio da ona nije donela jedan nov i bitan momenat.

Nakon nekoliko protesta, pri čemu je čak, nakratko doduše, zatvaran magistralni put Beograd-Podgorica (9. decembra) te štrajka ispred Vlade Srbije (utorak, 26.12) proizvođači malina dobili su priliku da svoje probleme i zahteve iznesu pred kamerama N1 televizije. I malinari su se žalili na cenu, na hladnjačare, tražili da se umeša država i slično, manje više već viđeno. Klasična, dakle, argumentacija na koju se može odgovori takođe klasičnim argumentima – da država, tj. vlada, ne treba da određuje cenu malina, kao što ne treba da određuje cenu ni jednoj drugoj (osim u slučajevima tzv. prirodnih monopola) robi. Odnosno, zašto bi to radila kada je reč o malinama, a ne i o (svim) drugim proizvodima, od kojih su neki od njih i (egzistencijalno) značajniji i tome slično, da ni tu priču ne ponavljamo.

A onda se pred sam kraj gostovanja – ili je gostovanje nakon toga brzo okončano – desio taj „obrtni“ momenat, kada je jedan od gostiju rekao kako će malinari tražiti sastanak sa Vučićem jer Vučić jedini može da reši njihov problem.

Naravno, tek tu čoveku dođe da iskoči iz kože – kakve veze ima predsednik Republike sa cenom maline, zašto malinari kažu (kao što su isticali u emisiji – jedan je rekao de ne glasa već 15 godina) da odbijaju političku (zlo)upotrebu svojih protesta (što su navodno pokušali da urade Milan Stamatović i Boško Obradović) kad očigledno traže pomoć političkih moćnika itd. Ali, ljutnji nema mesta. Nije Dobrivoje Radović, predsednik Asocijacije malinara i kupinara Srbije, koji je to rekao, ni lud ni naivan, niti otkriva nešto novo i nepoznato.

Zar Vučić takoreći svakodnevno ne šalje poruke da je on za sve nadležan. Evo, baš ovih dana, on lično vodi kampanju i za seoske izbore i postaje predsednik (gotovo) svake opštine u Srbiji, kao što je i gradonačelnik Beograda. Jer on, Vučić, a ne Siniša Mali, iznosi papire, pokazuje dokumentaciju i objašnjava šta se stvarno desilo u „aferi jelka“. Takvih primera ima koliko hoćete.

Ali, nasuprot uverenju da to pokazuje ogromnu Vučićevu moć, to zapravo govori o njegovoj nemoći. On ništa ne može da sprovede u delo. Otud toliko mnogo njegovih neispunjenih obećanja. To, sa druge strane, znači da država u Srbiji ne funkcioniše. Ili, praktično, ne postoji. U državi se zna ko je za šta nadležan, šta je čiji posao i ko za šta odgovara. Tamo gde šef države sebe doživljava kao nekakvog „pater familijasa“ (i u tu se ulogu uživljava glumeći „očinski“ odnos, nekad strog nekad blag, kako ko zasluži, prema podređenima) i donosi odluke o svemu i svačemu, od vrha do dna društvene piramide, ima svega – samo države nema. O demokratiji i slobodi da i ne govorimo.

Kako je krenulo, neće biti iznenađenje ako Aleksandra zameni Andrej. Daleko je dvadeset druga.

Peščanik.net, 28.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Dec 29, 2017 5:30 pm

Smile Klinička slika – top lista agonije



Beograd na vodi, foto: Ivana Karić

Lista koju sam sačinio po svojoj, a moguće i uz iščitavanje opšte nevolje, postavljena je naopako: od desetke do nule. Ovde je samo nula vrh, ona je nedostižna i neuništiva. Naopaka lista najvažnijih primera besmisla ne mora da potvrđuje niti da negira bilo šta. Ona je samo nedužni svedok zlosrećnih vremena, uz pouzdani strah da nam dolaze još gora.

10. Beograd na vodi. Zasad su graditelji obezbedili samo vodu. To je srpski doprinos evoluciji unatrag, povratak homo sapiensa u rodnu tekućinu, opijanje najzdravijom zagađenom supstancom. Idealni ambijent za ljude-žabe koji će vremenom reevoluirati u srećne vodozemce. U skrušene građane budućnosti, kojima neće biti potrebno ništa.

Šeici i drugi izdašni darodavci napustili su ideju o vodenom Beogradu, iako su u prvom zanosu obećavali milijarde. Šta im bi odjednom, zar inače nisu navikli na pustinju oko sebe?

9. Voz crkva. Oslikan treš ikonama i besmislenim parolama, pod kreativnom rukom Marka Đurića. Prevozno sredstvo koje je krenulo zapuštenom prugom da širi srpski patriotizam među Albancima. Kad je video da bi taj originalni rodoljubivi železnički poduhvat mogao da izazove opasne sukobe, Vučić je zaustavio voz, a Nikolić najavio rat. „Ako to još jednom učine, izvodim vojsku“.

Vučić tvrdi da nije na vreme saznao za tu savršeno mudru ideju lucidnog Marka Đurića. Mada, odani seiz Marko to nije mogao da istrese samo iz svog razgranatog uma. Jedna relativno nezavisna televizija objavila je najtačnije analitičko mišljenje koje se tih dana čulo povodom tog maloumnog eksperimenta. Analiza jedne lokalne babe glasi: „Kuj ga je taj voz poterao, taj ga i ukočio!“

8. Hoblovanje Nikolića. Rekoh više puta, Vučića nikada nisam uhvatio u istini. Tako je bilo i za predsedničku kandidaturu. Rekao je: „Ne pada mi na pamet da se kandidujem!“ To je bio pouzdan signal da mu pada.

U danima kad je Vučić progutao svoju nepostojeću doslednost i objavio kandidaturu, Nikolić je slavio neki svoj rođendan, popio u to ime koju više, dobio napad kuraži i putem „Sputnjika“, posredno najavio da će se i on kandidovati.

Njegova partijska deca su se odmah bacila lajnima na njega, uvaljali ga u katran i perje i blato, prozvali ga plaćenikom, izdajnikom, huljom, đavolovim slugom. Tačno kako ih je naučio.

A zatim se pokunjio, odustao, odbolovao. Dobio vilu za stalno, obećanje da niko neće da čačka Dragičin sumnjivi fond i kancelariju sa 30 činovnika za opštenje sa Moskvom i Pekingom.

Pa sad vidite ko je to u stvari: nepismeni lisac u kokošinjcu, neobrazovani polutan koji je pazario diplomu, štrajkač glađu, vlasnik pecare, komunalni radnik ili četnički vojvoda koji je osvojio partizansko Dedinje!

7. Gašić i Vulin. Dva Vučićeva oslonca. Ministar vojske koji vojsku nije služio. Šef BIA koji nije znao šta to znači, dok mu nisu objasnili skraćenicu. Obojica dokazuju apsurde Vučićeve vlasti, pravilo koga se on drži: samo se osloni na najgore, ništa gore ne može da te snađe.

Gašić čuva Vučićev miran san, Vulin se drži zida i slike „vrhovnog komandanta“. Još ga nije okačio. Priča se da vrhovni nije zadovoljan svojim izgledom, a u foto-šopu to što treba da visi ne liči na njega, ne liči ni na šta. Gašić ćuti i radi. Šta radi? To ne zna niko, čak ni Gašić, u pitanju je tajna služba.

6. Tetka iz Kanade. Urbana legenda novog doba vlasti. Pokušaj da se glupom pričom skine teška sumnja. Reč je o tetki Vulinove žene, koja ne stoji dobro sama sa sobom, ako je bez priznanice „pozajmila“ tolike pare srpskom revolucionaru i najrevnosnijem čuvaru vođinog kulta. Odakle pare, to ne zna ni Bata Gašić, a i ako zna, ne zna kome bi to smeo da kaže.

5. Fontana na Slaviji. Estetsko i tehnološko čudo, simbioza prskalica, vode i muzike. Idealna zamena za Dimitrija Tucovića. Fontana koja svira besplatno, ravna atrakciji u kojoj medved vozi biciklo, ili lutki koja diže dreku kad joj se izvadi cucla. Igračka za idiote koju su stvorili po svojoj nastranoj meri. Mesto gde svoje kreativno ushićenje ispoljavaju Mali i Vesić, dok objašnjavaju da su fontana, ili onaj najveći jarbol u regionu, važniji od dečjih vrtića i bolnica, ili domova za napuštene.

4. Unutrašnji dijalog. To je fenomen unutar samog vrha, to jest predsednika, koji opšti sa samim sobom, na mnogo načina, donoseći odluke koje su jači od njega već doneli. U svom unutrašnjem dijalogu predsednik se sreće sa različitim mišljenjima, sukobljenim stavovima i besmislenim idejama.

Prinuđen je da se svađa sa sobom, pri čemu ne može da nađe pametnijeg koji bi popustio. Svaki unutrašnji dijalog završava se spoljnim monologom i neiskrenom ispovešću, za koju više ne odlazi kod patrijarha, nego kod Marića.

3. Moravski kanal. Taman je izgledalo da je ta stvar „legla“, kao proizvod zapuštenog uma. Bačević je u Kini, Nikolić bez moći da ponovo kopa. Oni su bili zagovornici tog velikog plovnog puta, sa potopljenim Jagodinom, Paraćinom, Ćuprijom, Đunisom, Grdelicom, Vladičinim Hanom. Oko kanala bi se navodnjavao pirinač, a na plažama ležao svetski krem, uz palačinke sa pekmezom od šljiva. Prema Grčkoj bi plovili prekookeanski brodovi i kruzeri sa po 7.000 putnika, punih para.

Prekjuče se javio izvesni Mrkić, prijatelj navedene dvojice, tvrdeći da bi moravski prokop od Srbije napravio Švajcarsku.

Moje pitanje za nadležne zdravstvene službe glasi: gospodo, jesu li vam dostupni ovi ljudi?

2. Boban Gašić. Brat gospodina Gašića iz BIA, koji tvrdi da ne zna šta mu brat ima od škole. Dakle ništa, kad ni BIA ne zna. Pošteno! Kao takav, po nalogu srpske vlade postavljen je za predsednika Nadzornog odbora niškog Kliničkog centra.

U vladi se priča da je mlađi Gašić sa dovoljnim uspehom završio bolničarski kurs u vojsci, zna sa nosilima, udlagom, prvim zavojem i veštačkim disanjem. Za početak, na novoj dužnosti radiće samo lakše hirurške zahvate.

1. Predsednički izbori. Festival pritisaka i torture, kružno kretanje „bugarskog voza“, kupovina, prodaja, krađa glasova. Pre svega, medijska presija koja je pred javnost, posle dugog i teškog varenja izbacila samo jedno lice: Najavu gadne i ružne budućnosti.

0 (nula). Inauguracija. Na samoj granici dna, tamo gde počinje mulj. Pompezno uvođenje u dužnost nadmoćno izabranog predsednika, malograđanski bal sa suvišnim ljudima. Manjak ukusa, izostanak stila, nedostatak sredstava za borbu protiv obilnog znoja. Ljubljenje, tapšanje, šljapkanje, razmena kapljica i rikecija. Estradna elita među svojima. Nada Macura sa providnom ‘aljinom i crvenim gaćama. Bilo je časno ne biti tamo.

Trebaće nam mnogo sreće za 2018. Da li ja to mislim da će ona biti gora od ove kojoj brojimo poslednje sate? Mislim, naravno.

Peščanik.net, 29.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Dec 29, 2017 6:29 pm

Smile Sultanova papuča



Kars, Turska, foto: Konstantin Novaković

Izručenje turskog državljanina kurdskog porekla Cevdet Ayaza izazvalo je lavinu komentara i reakcija u javnom prostoru. Ovaj kontroverzni slučaj može se posmatrati na dva načina. Prvo, u najmanju ruku je čudno kako je do izručenja uopšte došlo. Naime, uprkos presudi Evropskog suda za ljudska prava iz 2006. godine i jasnim naznakama da se presuda turskog suda kojim je Ayaz osuđen na 15 godina zatvora zasniva isključivo na iznuđenom priznanju, njemu nije odobrena zaštita tj. dodeljen status izbeglice. Komisija za azil kao prvostepeni i Kancelarija za azil kao drugostepeni organ, u ovom slučaju su se oglasile nenadležnima navodeći da je Ayaz ušao u Srbiju iz Crne Gore, dakle države koje Srbija smatra sigurnom trećom zemljom. Koncept sigurne treće zemlje, o kome je već pisano na Peščaniku, zapravo služi tome da omogući državama da uskrate postupak azila osobama koje su propustile da zatraže zaštitu od država u kojima su se prethodno nalazile.

U postupku ekstradicije koji je pokrenut na osnovu naloga za hapšenje izdatog od strane turskih vlasti, pitanje kršenja ljudskih prava i progona u državi izručenja po svemu sudeći uopšte nije ni razmatrano. Apelacioni sud u Novom Sadu je tri puta poništavao odluku Osnovnog suda u Šapcu o izručenju da bi četvrtu odluku odobrio. Stvari postaju još zamršenije kada je Ministarstvo pravde, kao finalna instanca u postupku ekstradicije, odobrilo izručenje uprkos nalogu Komiteta protiv torture Ujedinjenih nacija da se vlasti Republike Srbije uzdrže od vraćanja gospodina Ayaza u Tursku zbog rizika da će on tamo biti podvrgnut zlostavljanju. Konačno, izgleda da su državni službenici koji su sprovodili izručenje otvoreno slagali pripadnike Beogradskog centra za ljudska prava da se Cevdet Ayaz ne nalazi u avionu za Tursku. Sve ovo je vrlo neobično za pravnu državu u kojoj postoji nezavisno pravosuđe, u kojoj se poštuju ljudska prava i koja u doglednoj budućnosti treba da postane punopravna članica Evropske unije.

Ovi ogromni propusti se mogu objasniti samo ukoliko promenimo ugao gledanja. Srbija je država neprava u kojoj se arbitrarno odlučuje o svim društvenim pitanjima, pa čak i o osnovnim pravima pojedinaca. Ne postoji ništa nezavisno u državnom aparatu. Niko ko je zaposlen u organizaciji koja se direktno ili indirektno finansira od države ne može da deluje samostalno. Svaka odluka države makar i po pitanju ličnog i telesnog integriteta pojedinca posmatra se kao moneta za potkusurivanje, koja se može iskoristiti u velikoj šahovskoj igri. Plan našeg glavnog stratega je jednostavan: biti što servilniji prema jačima i što agresivniji i bezobzirniji prema slabijima od sebe. Sudbine ljudi koje vlast ne smatra značajnima, preporuke bezubih međunarodnih tela, apeli kojekakvih aktivista i pravnika su nedovoljni da ometu nameru ulagivanja moćnoj državi putem izručenja čoveka kojeg ona traži. Turska je država koja ne toleriše drugačije mišljenje, u kojoj su stotine hiljada ljudi izložene progonu i koja sistematski koristi zlostavljanje. Većina evropskih država upravo zato odbija da Turskoj izručuje osobe koje ona potražuje. Bizaran detalj je da izvrsnu saradnju vlasti Srbije i Turske u pogledu izručenja nije omela ni sasvim neprimerena izjava tadašnjeg premijera a današnjeg predsednika Turske: Kosovo je Turska. S druge strane, Makedoniji se otvoreno preti ukoliko se ne prikloni stavu Srbije o članstvu Kosova u UNESKO-u, srpski obaveštajci upadaju u makedonski parlament prerušeni u demonstrante itd. Srbija se ponaša kao onaj magarac na kome se primenjuje taktika štapa i šargarepe. Naime, kada uvidi da neće dobiti udarac štapom a pritom neće izgubiti šargarepu, magarac se ne libi da čini razna nepočinstva, na primer da izgazi cveće, zagadi zelenu salatu ili udara kopitom životinje manje od sebe.

Zato treba jasno i glasno reći: Republika Srbija je protivpravno izručila gospodina Cevdet Ayaza Turskoj, svesno ga izloživši riziku od zlostavljanja i čak smrti, ignorišući pritom svoje međunarodne obaveze i privremenu meru Komiteta protiv torture Ujedinjenih nacija. Sve ovo je učinjeno kako bi se jedan čovek koji predstavlja Srbiju umilio drugom čoveku koji predstavlja Tursku. Službenici Kancelarije i Komisije za azil, sudije, ministarka pravde i državni službenici koji su sprovodili izručenje pokazali su zavidan nivo koordinacije u svojim naporima da gospodina Ayaza stave na raspolaganje turskim organima.

Ozbiljnije države koje vraćaju lica pod svojom kontrolom u države u kojima postoji realna opasnost da ona budu podvrgnuta mučenju ili drugim oblicima zlostavljanja, makar zahtevaju da se država prijema zvanično obaveže da vraćeno lice neće biti izloženo kaznama ili tretmanu koji se prema međunarodnom pravu smatraju zlostavljanjem. Prema dostupnim informacijama, vlasti Republike Srbije se nisu potrudile da pribave garancije od Turske da će Cevdet Ayaz biti tretiran humano ili da će mu biti poštovano pravo na pravično suđenje. O drugim „garancijama“, na primer o tome da će turski investitori otvoriti fabriku čarapa u Prokuplju ili pokrenuti proizvodnju kora za burek u Tutinu možemo samo da nagađamo.

Peščanik.net, 29.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Dec 29, 2017 7:27 pm

Smile Trostruki pokušaj ubistva srpskog sudstva



Novi Sad, foto: Ribar Gyula

Dok se ne dokaže suprotno verovaćemo da je Predrag Bubalo nevin i da je sudija koji je tako presudio sudio po zakonu. Jer na tome počiva ljudska civilizacija.

A ako premijerka Ana Brnabić zaista ima razumevanja za „građanina Vučevića“, onda ona ne razume ništa. A pre svega ne razume da Miloš Vučević kao gradonačelnik Novog Sada nije i ne može biti „običan građanin“. On je politički funkcioner, neko ko (trenutno) upravlja državom, tj. određenim državnim službama i koga građani Srbije plaćaju da radi u javnom interesu. I dok je tako, sve što radi, čak i pojedini elementi njegovog privatnog života, uključujući i njegovo lično zdravlje, u izvesnom smislu predstavljaju „opšte dobro“, to jest javnost ima pravo da bude upoznata sa njima. To, priznaćemo, nije laka ni ugodna pozicija, ali bavljenje politikom nije obavezno, pa kome se ne sviđa lako može da od toga odustane. Neka se g. Vučević zaposli kao pravni referent u opštini i tada će sve što govori govoriti kao običan građanin. Dok je to što jeste, on običan građanin nije. To je politička azbuka, dovoljan je večernji kurs da se ona savlada.

Možda to Ana stvarno ne razume, ali siguran sam da Vučević to dobro zna. I da se samo pravi nevešt, doduše nevešto, pokušavajući da prikrije svoje prave namere i predupredi posledice svog brutalnog političkog čina. Mada, u stvari, nije on to sam ni smislio niti bi se usudio da tako govori da to nije video od nadređenih.

Jer, prvi je AV kao šef države još tamo negde u septembru pokazao istu tu bahatost i isto takvo nepoštovanje elementarnih pretpostavki pravne države. Zanimljivo je, mada ne od prevelikog značaja, da su i Vučić i Vučević po obrazovanju pravnici – sigurno se sad od muke prevrću u grobu Slobodan Jovanović, Živojin Perić, Radomir Lukić, ali zato Sima Avramović cveta – o, bruke!

Da podsetim, povodom (uglavnom) oslobađajuće presude koju je Apelacioni sud izrekao u postupku Miroslavu Miškoviću, Vučić je (kobajagi ljutito) izjavio: „Evo vam tajkuni, neka vam vode državu i neka pokradu sve što je u međuvremenu stvoreno“.

Tako da je Vučević zapravo samo ponovio ono što je njegov „dragi vođa“ („veliki“ još uvek ima problema sa Hagom) rekao pre nekoliko meseci, s tim što je, da bi mu se još malo dodvorio, za neku „oktavu više“ pojačao intonaciju. Elem, glumeći ozlojeđenost, Vučević je prosuo pravu bujicu bljuvotina: upitao je sudije „kome služe, narodu ili lopovima“ i „koliko koštaju njihovi obraz i čast“, „pozvao“ javnost da „ne ćuti na sramne oslobađajuće presude najvećim kriminalcima koji su ojadili državu i građane“ te, na kraju, optužio sudije da dobijaju novac od „dosovskih osvedočenih lopova koji su sproveli najmonstruoznije pljačkaške privatizacije“.

Stručna ali i opšta javnost bila je zgranuta i zgrožena ovim nastupom, jer izneti takve optužbe, bolje reći uvrede i klevete na račun pojedinih ljudi, pa još i sudija, ne samo da je udar na pravosuđe nego i (možda pre svega) na zdrav razum.

Za takvo ponašanje izrazila je, dakle, razumevanje predsednica Vlade Ana Brnabić. Da premijerka Srbije, međutim, ne razume temeljne postavke moderne države pokazuju njene sledeće reči. „Šta god rekli – bićemo krivi… Da smo ćutali optužili bi nas za dogovor, kad govorimo – to je pritisak na pravosuđe“.

Dakle, prvo, Vlada ne treba da reaguje na sudske presude. Pogotovo nepravosnažne. Ako bi, pak, Vladu neko optužio za, kako je Brnabić rekla, „dogovor“ – što nije isključeno da bi se u konkretnom slučaju desilo – tada bi Vlada, pa i sama premijerka, trebalo da reaguju, odnosno da, realno je pretpostaviti, te optužbe odbiju. Da li bi to istog časa ubedilo javnost da nikakvog „dogovora“ nije bilo i da je sud samostalno doneo presudu? Verovatno ne bi. Ali bi višegodišnje ponavljanje tog obrasca, a pre svega istinsko nemešanje vlade u sudske procese kroz izvesno vreme počeli da vraćaju i konačno povratili poverenje javnosti u pravosudni sistem.

Ako, međutim, pogledamo kako premijerka zamišlja izgradnju institucija, posebno sudstva kao nezavisne grane vlasti, onda se čoveku prosto digne kosa na glavi. Jer, Ana Brnabić kaže, opet citiramo: „Mogu da razumem Miloša Vučevića, zvala sam ga jutros telefonom, potpuno mogu da razumem tu frustriranost, mislim da je to još jedan dokaz da nam svakako trebaju reforme u pravosuđu“. Iz toga se vidi šta Ana Brnabić podrazumeva pod reformom pravosuđa. Ne da ono bude samostalno i nezavisno, nego da presuđuje onako kako izvršna vlast, tj. vladajuća stranka naredi.

Međutim, kao i u slučaju „premijera“ nekadašnje „srpske Atine“ – koji je, uzgred, dugo slovio za glavnog kandidata za premijera cele srpske države – i njegovog napada na sudski sistem, ni shvatanje reforme pravosuđa koje je premijerka Srbije manifestovala nije njena originalna ideja. I to je, naime, prethodno (o)smislio takođe premijer, doduše bivši, a sadašnji predsednik, Vučić. Koji je, kao da se pobojao da mu junoše ne preuzmu primat, sledećeg dana još više radikalizovao celu priču.

„Sada nas ubeđuju da niko nije kriv za lopovske privatizacije, da se niko nije obogatio na grbači naroda i da su ti koji su uzeli milione evra sada čistunci“, rekao je tim povodom Vučić. Sve je to, naravno, predizborno glumatanje i prenemaganje. No, kad AV tu temu opet načinje, istine radi valja reći da je „narodna grbača“ najviše pucala i da je narod najviše propao i propatio devedesetih dok se on, Vučić, peo socijalnom i političkom lestvicom. O tome sam već pisao, ali nije zgoreg malo osvežiti pamćenje: na kraju 20. veka bruto domaći proizvod Srbije bio je upola manji nego na njenom početku; i drugo, ekonomisti su izračunali da se ukupan gubitak koji je Srbija u tih 10 godina pretrpela proteže na više decenija i da iznosi neverovatnih 750 milijardi evra.

Elem, čitava ta Vučićeva žalopojka zbog „lopovske privatizacije“ zapravo je pokušaj da se pažnja javnosti skrene sa glavnog cilja. A cilj je – ono što je započeto ustavnim promenama – da se sudstvo stavi pod direktnu kontrolu izvršne vlasti.

Inače, Vučić bi morao da zna, ako je zaista završio Pravni fakultet, da oslobađajuća sudska presuda u jednom konkretnom slučaju ne znači da „niko nije kriv“, nego samo znači da nije kriv onaj ko je optužen. Tačnije, da za to u konkretnom procesu nije bilo dokaza, to jest da tužilaštvo nije podnelo valjane dokaze. I dalje, u vezi s tim, kada kaže „da su i tužioci svojevremeno rekli da je slučaj pljačke u privatizaciji Luke Beograd ‘čist kao suza’ i da imaju čvrste dokaze“, Vučić bi opet – ako je stvarno završio Pravni fakultet, makar sa šesticama, a ne kao „najbolji student ikada“ – morao da zna da čvrstinu dokaza ne utvrđuje tužilaštvo nego sud. Inače suđenja ne bi ni bilo, već bi tužioci odmah i presuđivali.

Očigledno je da Vučić (a s njim i Ana Brnabić i Miloš Vučević) reformu pravosuđa zamišlja(ju) kao vraćanje na ono „pusto tursko“ – što njegov prijatelj Erdogan već uspešno sprovodi po Maloj Aziji – kadija te tuži, kadija ti sudi.

Boginja pravde ili sluškinja vlade, pitanje je sad.

Peščanik.net, 29.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Dec 30, 2017 5:14 pm

Smile Srećan novi Zakon o policiji



Foto: Milica Jovanović

Bliži se kraj redovnog jesenjeg zasedanja Narodne skupštine. Sa Novom godinom na odmor odlaze narodni poslanici koji se, doduše, ove godine nisu pretrgli od posla. Prolećno zasedanje je, protivno Ustavu, umesto u martu započelo u maju zbog suspenzije najvišeg predstavničkog tela tokom predizborne predsedničke kampanje. Nakon toga smo čekali izbor nove vlade, a odmah zatim je nastupila letnja pauza. Zato su se tokom poslednjih meseci tekuće godine, po starom dobrom naprednjačkom običaju, u skupštinskoj proceduri našle desetine zakona. Jedan od njih je i Predlog izmena i dopuna Zakona o policiji koji će se, kako je najavljeno, uskoro naći pred narodnim poslanicima.

Podsetimo, važeći Zakon o policiji je usvojen 2016. godine i najavljivan je kao svojevrsna revolucija u upravljanju ovom službom koja će postati profesionalnija, odgovornija i što je najvažnije – lišena svakog političkog uticaja. Sam ministar Stefanović je pre samo dve godine rekao da će „zahvaljujući usvajanju ovog zakona biti pojačana borba protiv svih vidova kriminala i korupcije“, kao i da „nikoga ko bude izvršio bilo koje krivično delo neće zaštititi ni partijska knjižica ni prijateljske veze“ i da je „ogroman broj ljudi u policiji častan i pošten i želi da radi svoj posao“. Ovakve izjave se nisu obistinile – naprotiv. U mesecima koji su usledili ministarstvo unutrašnjih poslova je postalo ogledni primer političke zloupotrebe – to smo mogli videti kroz nastupe ministra koji je gotovo sasvim uzurpirao operativno odlučivanje u policiji (a vrlo često preuzimao i tužilačku i sudsku ulogu), kroz nepostupanje policije u slučaju Savamala, nereagovanje policije na nasilje tokom (uglavnom opozicionih) političkih skupova i izbora na različitim nivoima, nereagovanje u slučaju napada na novinare i opozicione poslanike. Tu su i tužbe ministra protiv medija zbog javno upućene kritike, hapšenje i krivično gonjenje policajaca koji su ukazali na nezakonito postupanje, i tome slično.

Kako je očigledno da Zakon o policiji iz 2016. godine nije doneo očekivane rezultate, na trenutak bismo mogli pomisliti da je njegova skora izmena nešto što bez dileme treba pozdraviti. Nažalost, nema razloga za radost i ushićenje – kako zbog toga što navedeni problemi nisu prouzrokovani lošim zakonskim rešenjima (više je u pitanju njihova zloupotreba), tako i zbog sadržine predloženih izmena.

Ključne promene će, ako budu usvojene, omogućiti da ministar suspenduje postupak zapošljavanja putem konkursa i da sam odredi ko će biti primljen u radni odnos, bez ikakvog konkursa (javnog ili internog). Akt o sistematizaciji radnih mesta pomoću kojeg će ministar ovo moći da čini ima, sasvim zgodno, oznaku tajnosti, odnosno nedostupan je javnosti. Ovde treba reći da pravilnik o sistematizaciji u domaćim pravilima o radnim odnosima služi isključivo utvrđivanju organizacionih jedinica, naziva i opisa poslova, broja zaposlenih i njihovog zahtevanog obrazovanja. Pravilnik ne bi smeo da služi izigravanju pravila o postupku zapošljavanja.

Predlaže se i da uslovi za zasnivanje radnog odnosa više ne obuhvataju kriterijume zdravstvene, psihološke i fizičke sposobnosti i kriterijume veštine i znanja, već se traži da kandidat ispunjava uslove predviđene pravilnikom o sistematizaciji, koji, kako je već rečeno, nije dostupan javnosti. Dodatno, direktor policije na drugi mandat može biti postavljen odlukom vlade bez javnog konkursa (dva mandata direktora traju 10 godina). Predlog omogućava i da ministar predvidi obavezno poligrafsko testiranje za pojedine kandidate, što buduće zaposlene dovodi više u poziciju osumnjičenih nego kandidata za izuzetno odgovoran javni posao. Poslednje bi se čak moglo smatrati predvidivom posledicom fascinacije poligrafom, koju je ministar Stefanović i ranije pokazivao – recimo kada je poligrafskom testiranju izložio policijskog generala zbog tvrdnji jednog okrivljenog, Darka Šarića, da je general učestvovao u nekakvim nezakonitim radnjama. Policijski general je smenjen, a o tome u kom pravcu se kreće postupak protiv Darka Šarića, javnost je već upoznata.

Izmene Zakona o policiji će omogućiti tzv. bezbednosne provere najšireg kruga građana, pod izgovorom da je ovo neophodno jer oni borave, stanuju ili rade u blizini osoba koja su pod bezbednosnom zaštitom. Čak i oni koji su u postupku zapošljavanja u sektoru bezbednosti moraće da se pomire sa činjenicom da će različiti delovi MUP-a tokom bezbednosnih provera prikupljati njihove medicinske podatke, podatke o odgovarajućim navikama, sklonostima i ponašanju – uz napomenu da ne postoje nikakvi kriterijumi za njihovu ocenu. Isto se odnosi na članove porodice onih koji su subjekti bezbednosne provere.

Sektor unutrašnje kontrole MUP-a će biti dodatno razvlašćen delovanjem nove jedinice za zaštitu koja je pod direktnom kontrolom ministra. Tu nažalost nije kraj. Zaposlenima se umanjuju ili ukidaju dostignuta prava (recimo pravo na solidarnu pomoć), ukida se javnost i hitnost disciplinskog postupka, pod nejasnim kriterijumima se ograničava pravo na štrajk i korišćenje godišnjeg odmora. Onima koji su opravdano bili odsutni sa posla (recimo zbog bolesti, trudnoće ili brige o detetu) biće onemogućeno napredovanje. Policajcima se takođe otvara mogućnost legalnog bavljenja privatnim obezbeđenjem i detektivskom delatnošću, što važeći zakon zabranjuje.

Pregled ovih najkrupnijih izmena pokazuje da će one doprineti centralizaciji moći u rukama ministra, dodatnom pritisku na nelojalne zaposlene, zapošljavanju podobnih kadrova mimo javnog konkursa i otvaranju prostora za legalni masovni nadzor nad građanima kroz bezbednosne provere. Ovaj pristup se uklapa u potpuno rastakanje javnih službi koje je u toku, pri čemu izmene ovog i drugih zakona vode jačanju diskrecionih ovlašćenja ministra odbrane i direktora bezbednosno-informativne agencije.

Pre oko godinu dana, opet oko Nove godine, pokušano je stvaranje pomoćne policije uredbom vlade, koja je nakon burne reakcije javnosti stavljena van snage. Međutim, kao i uvek, treba paziti šta želimo, jer se ispostavlja da ćemo dobiti čitav policijski kadar koji će više ličiti na ministrovu pomoćnu policiju nego njen redovni sastav koji treba da služi bezbednosti građana.

Male su šanse da će se vladajuće stranke predomisliti i odustati od usvajanja ovih izmena. Od opozicije se ne može mnogo očekivati – pokazalo se da ona lako biva ućutkana. Kada njeni predstavnici progovore u skupštini, njihove predloge niko ne sluša i ne usvaja. Vlasti ne haju ni za mišljenje civilnog društva: pre samo nekoliko dana, po ko zna koji put, Beogradski centar za bezbednosnu politiku je zbog kritika upućenih MUP-u nazvan plaćeničkim udruženjem (odgovor BCBP-a je ovde), a CRTA je pozvana da se kandiduje na izborima. Mediji, posebno oni sa nacionalnom televizijskom frekvencijom, odavno su upokojeni i nezainteresovani za ovakve teme. I novinarka televizije N1 je nedavno pozvana da se kandiduje na izborima umesto što postavlja pitanja.

U takvim uslovima nema mnogo nade za uspeh. Međutim, važno je da znamo šta nam sleduje. Ovakve izmene zakona neće doprineti borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, kako će verovatno biti prikazano, već predstavljaju najvulgarniju koncentraciju moći i (dodatno) partijsko upodobljavanje policije. Možda treba razmisliti o stvaranju koalicije između građana i preostalih profesionalaca u policijskoj službi koji su, kako je to lepo rekao ministar Stefanović, „časni i pošteni i žele da rade svoj posao“. Kako to već duže vreme nije moguće, a tek neće biti moguće nakon predloženih izmena Zakona o policiji, bilo bi potrebno da značajan broj takvih policajaca, bez obzira na moguće posledice, javno progovori o problemima i počne da odbija nelegitimne i nezakonite zadatke koji im se nalažu. Možda je vreme da policijski heroj bude ne samo onaj koji je poginuo na zadatku i pri spasavanju nedužnih građana od kriminala, već i onaj koji je odlučio da sačuva svoju profesiju i pruži otpor služenju stranačkim interesima i jednom ministru.

Peščanik.net, 30.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jan 01, 2018 5:07 pm

Smile Godina mrmota



Foto: Predrag Trokicić

Počela je godina za koju nam je pre “dve, najkasnije dve i po godine” obećano da ćemo u njoj živeti bolje. No, ako se po jutru dan poznaje, Kinezima počinje godina psa, a nama – mrmota.

Razlikuju se samo u tome što nam je prethodna počela pričom o predsedničkim, a ova počinje pričom o prestoničkim izborima Ali su nagađanja, navodna huškanja i navodna nećkanja da li će uz njih biti raspisani i parlamentarni ostala ista.

Takođe, prethodna nam je počela aferom nakićeni voz, a ova aferom nakićena cena za jelku. Ali su im raspleti takođe isti. Mislim, isti kao i za aferu tetka, aferu Savamala, aferu treći čovek, aferu Jajinci, aferu dopišite po izboru… Dakle, nikakvi.

Ako zanemarimo te sitne razlike – jer “princip je isti, sve su ostalo nijanse” – isti je i paraporedak koji je vladao u prošloj i u pretprošlim godinama. Paraporedak u kojem samo vlast određuje gde je mesto ljudima i pojavama. Paraporedak u kojem samo vlast vidi neki red i rezultat dok svi ostali vidimo samo haos i rasulo.

Jedini napredak od istoimene vlasti koji smo mogli da iskusimo je – na rečima. Reč “ološ” kojom su definisani nepodržavaoci vlasti – zamenjena je rečima “kvazi” i “takozvani”. Ali je osornost kojom se te reči izgovaraju ostala ista.

Pa ipak, bilo je tu i lepih stvari. Godina je obilovala ogromnim razumevanjem koje će se sigurno nastaviti i u ovoj godini. Premijerka je recimo u potpunosti razumela “emotivnu reakciju” ministra vojnog kad je nedeljama vređao novinare koji su istraživali njegove afere (a kako ga i ne bi razumela kad je i sama imala sličnu emotivnu reakciju samo iskazanu biranijim – “takozvani istraživači” – rečima).

U tom moru imanja razumevanja za istupe i ispade koje su ljudi iz vlasti pokazali za ljude u vlasti, poslednja prošlogodišnja kap je razumevanje koje su i premijerka i predsednik države imali za “frustriranost građanina”. Građanina koji je inače gradonačelnik Novog Sada i koji je, budući da se vlada nekakvom uredbom obavezala da neće javno pljuvati po sudskim presudama, samostalno istupio da, “kao građanin” koji ima “prirodno pravo” – optuži sudije da “služe dokazanim lopovima”.

A onda je taj isti frustrirani građanin, samo sada kao gradonačelnik, uputio javni poziv iz svog kabineta da mu građani šalju pismenu podršku. Valjda kao dokaz da nam vlast, ako možda i nije razumna, onda bar jeste, kako reče onaj jedan iz okićenog voza sa početka priče – “razumena”.

Ostaje samo pitanje jesmo li mi razumeli. I hoćemo li nešto tim povodom da učinimo.

Peščanik.net, 01.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jan 01, 2018 5:35 pm

Smile Hohštapleraj



Foto: Predrag Trokicić

Možemo samo da nagađamo šta bi bilo da su tako „napredni“ testovi, koje u Dnevniku (u 21. minutu) dan pred Novu godinu pominje ministar Šarčević, bili izmišljeni makar malo ranije, ako već ne i pre više decenija. Recimo, na vreme bi bile ispitane i ocenjene osobe iz sadašnjeg sastava vlade i svakoj od njih ponaosob bilo bi zabranjeno da se bavi politikom uopšte, a pogotovo da stupi na bilo kakvu javnu dužnost. Pored toga, ministru Šarčeviću bilo bi dodatno strogo zabranjeno da se bavi obrazovanjem, jer naprosto nema ni dovoljno pameti, a ni znanja za to. Ali, sve njih je ta čaša u vidu testiranja zaobišla, i sad opet, kao i dve decenije ranije, kolektivno plaćamo skupu cenu za to.

Moglo se zamisliti i mirnije prednovogodišnje veče. Ali ne u Srbiji. Ovde svojim budalaštinama neminovno i neprekidno zaskaču ili predsednik ili šefica vlade ili neki ministar, čak i na novogodišnji vikend, kada bismo zaista mogli barem malo i makar nakratko da se odmorimo od njihovih gluposti. Ne daju nam. Tako sad moramo da se pitamo da li je moguće da se Šarčević tako herojski nalupeta, a u vezi s testiranjem dece i platnim razredima za prosvetne radnike. Jednom kada su se dosetili da rangiraju nastavnike i nagrađuju ih ili kažnjavaju prema „rezultatima“, Šarčević i Brnabić više ne mogu da se otresu od te budalaste ideje, a kamoli da za nju daju pristojno objašnjenje.

Treba to reći još jednom krajnje jasno – platni razredi uvode se da bi se prosvetni radnici izložili praktično neskrivenoj političkoj kontroli. Umesto po rezultatima, oni će biti vrednovani po političkoj lojalnosti i podaničkoj poslušnosti. Ali, pošto trunke skrupula još opstaju, to se ne može otvoreno reći, pa je izgovorena glupost o rezultatima. A pod rezultatima se mislilo na ostvareni uspeh učenika. Na tom prvom koraku, Šarčević i Brnabić odmah su demonstrirali epsko neznanje i krajnju nekompetentnost da se bave školstvom. Kontraargument je bolno jednostavan – na uspeh učenika daleko veći uticaj ima socijalni milje iz koga učenik ili učenica dolaze nego rad nastavnika.

Pošto su ga pored ostalih i sindikati prosvetnih radnika suočili s ovom jednostavnom činjenicom, koja ne samo što se kosi s idejom rangiranja po učinku nego je i direktno obara – dakle, uspeh učenika ne može biti neposredno merilo kvaliteta rada nastavnika – i tako potvrđuje sumnju da je reč o htenju da se partijski disciplinuju prosvetni radnici kojih ima preko sto hiljada i koji praktično čine jednu od najbrojnijih i potencijalno najbolje organizovanih radničkih grupa u zemlji – ministar je izvalio novu, još strašniju glupost. „Uskoro za svako dete procena mogućeg uspeha u školi. Za lošiji rezultat minus nastavniku“ – pompezno najavljuje javni servis šarlatansko ministrovo lupetanje o testovima. Prvo će se dakle testirati deca, objašnjava Šarčević, i za svako dete biće utvrđeno koliki su mu dometi. Sledi i primer: ako je procenjeno da dete može imati vrlodobar uspeh, a ostvari dovoljan, posledice će snositi nastavnik tako što će biti kažnjen manjom platom, to jest dodeliće mu se niži platni razred.

Tu, međutim, nije kraj: neće nastavnicima pomoći ni ako dete predodređeno da bude vrlodobro ostvari odličan uspeh. Jer, i tada će biti jasno da se nije dobro radilo, te da se detetu gledalo kroz prste. I opet će nastavnici biti kažnjeni. Možda Šarčević zna nešto za šta mi još nismo čuli. Možda je on odnekud čuo da postoje tako precizni testovi1 koji mogu da utvrde krajnje domete deteta i da uz to eliminišu svako potencijalno iznenađenje, bilo pozitivno bilo negativno. Ako postoje, hajde da vidimo šta bi to sve podrazumevalo.

Prvo, da postoje nepogrešivi načini da se utvrde potencijali jedne osobe, to jest deteta. Drugo, da je način ocenjivanja u školama saglasan sa tim testovima i takođe nepogrešiv. Treće, da osobe koje testiraju i osobe koje ocenjuju formiraju dve nezavisne i potpuno odeljene grupe, između kojih nema curenja informacija. Recimo – vratimo se primeru – testom se utvrdi da je domet deteta vrlodobar uspeh, ali to sazna i nastavnik i tome prilagodi ocenu. Ta prevara praktično se ne može raskrinkati, i zato je tajnost rezultata testiranja neminovna da bi sistem platnih razreda funkcionisao. Četvrto, kada kaže vrlodobar, na šta Šarčević misli? Nadajmo se da nije do te mere glup da veruje da vrlodobar učenik ostvaruje vrlodobre rezultate iz svih predmeta. To bi onda značilo da decu treba testirati za svaki predmet posebno, pa rezultat testiranja uporediti s ocenom iz datog predmeta. Ali, koliko će onda biti potrebno istraživača i vremena da se urade i obrade svi testovi?

Nadalje, kada će inspekcija reagovati? Kada primeti odstupanje kod prve ocene, ili tek ako se odstupanje pokaže u krajnjoj oceni? Ako se čeka krajnja ocena, pitanje glasi – zašto je dete ostavljeno da propada ako se moglo reagovati ranije? Ako se reaguje odmah, kako znati da je pogrešio nastavnik, a nije, recimo, đak baš na taj čas došao nespreman?

Sva ova pitanja važe pod pretpostavkom da su kapaciteti dece jednoobrazni i da se daju izmeriti jednoobraznim testovima, a kasnije i oceniti na isti jednoobrazni način. Ali, svaki iole obučeni edukator zna da nije tako. Pa sledi pitanje: ko će oblikovati testove i ko će testirati one koji testiraju, i da li će i za njih biti potrebni platni razredi? Stvari se tako mogu komplikovati u nedogled. Ali, nema razloga za to. Jer, to što navodi Šarčević naprosto ne postoji. Nema takvih testova i nemoguće je na osnovu testova tačno utvrditi potencijale ili predvideti krajnje domete dece. Na jedan bolestan način, Šarčevićeva ideja je čudan koloplet izopačenih zamisli s početka 20. veka, nastalih iz jednog nesrećnog spoja eugenike i fašizma. Kako nam se na početku 21. veka dogodio taj prosvetni istorijski sunovrat od jednog veka unazad, nije teško objasniti. Pitanje je možemo li taj sunovrat da zaustavimo.

Što se pak Šarčevića tiče: ako to što on izgovara shvatimo kao neku vrstu javnog testa za njegov kapacitet da obavlja dužnost ministra prosvete, onda je rezultat tog testiranja očigledan, ali se na njega ne može reagovati pukim uvođenjem platnih razreda za ministre. Jer, Šarčević ubedljivo demonstrira da nema tako niske plate koja bi bila pravedna kazna za to što radi posao o kome ništa ne zna.

Peščanik.net, 01.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Jan 03, 2018 5:15 pm

Smile Prijatelji i interesi



Foto: Peščanik

To je pomalo kao razlika između oslovljavanja sa drugarica (drug) ili sa gospođa (gospodin). Ili sa braćo i sestre ili gospođe i gospodo. Pa se recimo članovi sopstvene stranke, recimo u vestminsterskom parlamentu, nazivaju uvaženim prijateljima, a oni drugih partija uvaženima gospođom ili gospodinom. Zato kada Makron Vučiću kaže „Dragi moj prijatelju“ to ne bi trebalo shvatiti kao „dragi moj izdajniče Kosova“. Englezi i Amerikanci, i manje više kogod piše pisma na engleskom, uvek svoja obraćanja počinju sa „Draga“ ili „Dragi“, čak iako je sadržaj pisma veoma neprijatan. Na primer „Dragi prijatelju, ovo je objava rata“ sasvim je u skladu sa diplomatskom stilistikom. Ako se recimo često susrećete sa Hojt Jiom, osloviti ga tako kako se primera radi Lavrov obraća Tilersonu, sa „Moj prijatelju“, sasvim je diplomatski prikladno. Na početku odnosa, gospodin je bolje.

Naravno, ako ste Karl Šmit onda je reč o drugačijoj podeli – na prijatelje i neprijatelje, ali onda trećega nema. A ako dobro razumem srpskog ministra spoljnih poslova, on bi da razlikuje još i partnere od saveznika. Gde je, kod ove poslednje podele, Amerika partner, a Rusija saveznik.

Partner ili saveznik u čemu tačno? U ispunjavanju srpskih interesa, koji su, ako sam dobro razumeo, nepromenljivi, večni takoreći. U ovom slučaju, reč je o Kosovu. Dakle, SAD su partner Srbije u ispunjenju njenih, srpskih, kosovskih interesa. Da li se to želi reći? Zapravo ne, jer kada je reč o Kosovu, po ministru diplomatije, SAD rade protiv srpskih interesa. A takođe i Francuska, Velika Britanija, Nemačka i ne mali broj evropskih država, što velikih, a još više malih. Srbija, dakle, ima malo prijatelja u Evropi. Ima li bar partnere?

To zavisi, koliko ja razumem reč partner, od toga da li se sarađuje u zajedničkoj stvari. No, kada je reč o srpskim kosovskim interesima, te zajedničke stvari, tog zajedničkog interesa nema, tako da nema ni partnerstva. Naravno, može biti partnerstva u drugim stvarima, recimo kada je reč o učlanjenju u Evropsku uniju. Na to ću se vratiti.

Pre toga, ako se može biti partner čak i ako postoje nesaglasni interesi po nekoj, u ovom slučaju ključnoj stvari, kada su interesi sukobljeni u stvari od najvećeg značaja za jednu stranu, dakle ako u tom slučaju može postojati partnerski odnos u recimo međunarodnim poslovima od zajedničkog interesa – zašto ne bi moglo postojati i prijateljstvo? Jer, dok se kod partnerstva podrazumeva da ne postoje sukobi interesa, ne samo u nekom konkretnom zajedničkom poduhvatu, već i u drugima, bar do mere da oni ne stoje na putu konkretnom partnerstvu, makar i sasvim ograničenom – to ne mora da važi za prijateljstvo. Jer prijatelji ne moraju da imaju zajedničke interese i njihovi interesi zapravo mogu da se sukobljavaju. Ništa ne stoji na putu ljudima i čak zemljama da budu prijatelji, iako nemaju iste interese i oni su zapravo sukobljeni (recimo, oni jedni drugima konkurišu u različitim poljima delatnosti).

Ali ako ste takozvani realni političar, geopolitičar takoreći, tvrdićete da u međunarodnim odnosima nema prijateljstva i da pogotovo nema postojanih partnerstava, pa uostalom ni trajnih savezništava, već su trajni samo državni interesi (nacionalni interesi su sinonimni sa državnim, što nije uvek jasno kada se u sprskoj javnosti govori o nacionalnim – misli se etničkim – i državnim interesima).

Saveznici ne moraju da budu prijatelji. Uostalom, tradicionalni srpski saveznici su Amerika, Britanija i Francuska, koji sada, po srpskoj diplomatiji, nisu ni prijatelji niti saveznici. Rusija, opet, nije uvek bila srpski saveznik, nezavisno od toga što se uglavnom tako predstavlja u srpskoj javnosti. Ako bi se računalo u godinama, pomenute zapadne zemlje su, svaka pojedinačno, bile srpski saveznici duže od Rusije. To nije bilo tako samo zato što je Rusija bila SSSR, a Srbija Jugoslavija, već i nezavisno od toga. Ali naravno, ne može se tek tako izbrisati sedamdesetak godina srpske i ruske istorije.

Partnerstva su zapravo postojanija od savezništava zbog karaktera zajedničkog interesa. I tu je opet od značaja prijateljstvo, kao i neprijateljstvo. Jer dok je teško reći šta je prijateljstvo u međunarodnim odnosima, zna se šta je neprijateljstvo. To je sukob interesa u kojem arbitrira odnos snaga, moć sa kojom sukobljeni raspolažu, usled čega su savezništva potrebna. Tako da kada se kaže da je Rusija saveznik Srbije, to znači da one imaju zajedničkog neprijatelja ili zajedničke neprijatelje.

Ko su ti neprijatelji? To su oni koji nisu prijatelji, čak i ako su partneri. Ukoliko se veruje da partneri u nekoj stvari mogu da budu neprijatelji u drugoj, u ovom slučaju u stvari od posebnog, zapravo najvećeg interesa za Srbiju – tada je rusko savezništvo sredstvo u neprijateljskom sukobu sa zapadnim partnerima.

Kako bismo mogli da znamo da je to sadržaj srpske diplomatije? Po odnosu prema Evropskoj uniji. Naime, članstvo u EU nije ni partnerstvo niti savezništvo, već zaista nešto blisko prijateljstvu. Interesi tu nisu od najvećeg značaja, osim ukoliko se ne govori o nekoj vrsti javnih interesa. EU je, po tome, neka vrsta državne zajednice unutar koje vlada neka vrsta prijateljskih, ne tek partnerskih ili savezničkih, odnosa.

Tako da je dosledno tvrditi, kao što ministar srpske diplomatije i tvrdi, da Srbija ne može biti članica Evropske unije ako bi trebalo da redefiniše svoje kosovske interese. I dok se savezništvo sa Rusijom ne mora shvatiti kao neprijateljstvo sa Evropskom unijom, prijateljstvo je tu svakako isključeno, zajedno sa članstvom. Kada je reč o odnosu prema SAD, rusko savezništvo podrazumeva da srpski odnosi slede ruske, pa oni mogu da budu partnerski ili neprijateljski, u zavisnosti od međusobnih odnosa Rusije i Amerike, i zapravo nezavisno od srpskih kosovskih interesa.

Srbija, po ministru diplomatije, bar u Evropi, uz SAD, nema ni mnogo prijatelja, čak ni samo u oslovljavanju, niti je mnogima od njih partner, već je saveznik ruskih interesa i zauzvrat očekuje rusku podršku srpskim kosovskim interesima. A koji su ovi poslednji, tek je potrebno definisati.

Peščanik.net, 03.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Jan 04, 2018 5:31 pm

Smile Crna Guja i otimači stanova



Foto: Ivana Karić

Neko je već nazvao prvu polovinu januara „vremenom nacionalnog mamurluka“. Ostaje mi da se ne složim; nekolike godine, a ne samo paganski januari, već su prošle sa najezdom onih Pekićevih skakavaca koji su nam izeli život. Pa je teško odrediti vreme i razloge trajanja mučnine, jer se ona neće okončati sama po sebi. Neće se to dogoditi milošću onih koji su je izazvali, doveli skakavce i pokazuju ih kao simbol naše budućnosti, pre svega godine koja je taman započela.

Nisam se konsultovao ni sa kakvim babama koje gataju, niti sa legendarnim Ljubišom Trgovčevićem. Ideja o tome da će nova biti gora godina od prethodne samo je projekciona strepnja, koja može biti dokazana elementarnim posmatranjem (videti udžbenik Vojina Milića) dok se loše stvari budu odvijale.

Kraljev praznični govor bio je bez smisla, ali pun optimizma, koji je sam po sebi dovoljan za konstrukciju generalne zablude: samo budućnost je ono u čemu ćemo živeti. Tamo negde, iza dohvatljivog vremenskog ćoška čeka nas bogato društvo, koje činimo mi, očajni što nam OVAJ TRENUTAK neprestano izmiče, a ono najbolje što nas čeka umrlo je davno. Iz zastrašujuće lične prošlosti istih ljudi koji obećavaju ništa – ništa dobro i ne dolazi.

Navedena vremenska alhemija postoji ovde kao utvrđenje odakle se i najgluplje iluzije mogu videti kao neka vrsta nade. A ipak sve se više naslućuje ideja o širenju opšteg straha kao argumenta za konačnu pretnju: ništa osim ovoga što jeste ne može biti drugačije.

Strah, dakle. Jedan vid organizovanog nasilništva, na primer, koje dovodi u pitanje opstanak ljudi, nemoćnih da se odbrane sami. Ta nemoć proizvodi jezu sadržanu u stalnoj, opravdanoj bojazni da se pred nerazumnim razbojničkim silama može izgubiti sve.

Pre samo desetak dana, čoveku srednjih godina iz Beograda otet je dom zbog duga od 480.000 dinara. Iz stana u kome je rođen, a vredi najmanje deset puta više od duga, izbacili su ga na ulicu privatni uterivači, uz pomoć državne policije. Prekršeno je nekoliko zakona, pre svega onaj o nesrazmeri duga i vrednosti nekretnine koja se prodaje.

Ima na desetine takvih primera u Srbiji. Privatne haračlije postale su paradržavna siledžijska kasta, neka vrsta strašnih odreda, koji zbog komunalnih dugova na doboš preprodaju jedina staništa očajnih ljudi. U naprednjačkom boljševičkom parlamentu nije prošlo zaštitno zakonsko rešenje, na primer iz Hrvatske. Po njemu je jedini dom neprikosnoven, te se ne može ni oduzeti.

Možda neću najtačnije parafrazirati stav Zlatka Pakovića o običaju režima da negira i brutalno krši zakone koji su važeći, i pravima građana u takvim okolnostima. Ali u sažetom obliku to izgleda otprilike ovako: U jednom času, kad bezakonje postane model vladavine, pravo je građana a i njihova dužnost da stvar zakona uzmu u svoje ruke.

To će reći da državna klika nikada nema monopol nad pravom, posebno ne ako ga neprekidno ruši svojom samovoljom, stihijskom alavošću i nastojanjem da otimanjem podmiri svoju, sve brojniju parazitsku koloniju. Otpor tome, naravno, nije nasilno kršenje zakona koji važe, nego uporno, pametno, neprekidno, neodoljivo, nenasilno rušenje bolesnog režima i njegovih ilegalnih temelja.

Skoro je izvesno da će oblici nasilja vladajuće grupacije nad građanima biti sve brojniji, jer se plutokratski apetiti primitivne elite sve teže namiruju iz dostupnih fondova. Ali taj je cilj istog nivoa važnosti kao i poruka građanstvu da će jurišni odredi biti sve agresivniji i da je svaki pravni, moralni ili bilo kakav otpor njima potpuno uzaludan.

To da je otpor uzaludan, da nema nade da će se bilo šta promeniti, osnov je Vučićeve filozofije vladanja. I to je lozinka sulude utopističke ideje: večnost jedne vladavine koja nema realne temelje i prirodno lebdi nad ambisom. Uz razvijanje dva nasmrt sukobljena stava: obećanja da će svakako biti bolje – evo samo što nije – i uterivanja straha među pukom da sve može biti neuporedivo gore. Ovaj drugi deo je jedina realnost koja dolazi iz takve ideje.

Neka mi ne zamere autori one čuvene britanske serije, ali našu nesreću kao da određuju Crna Guja, Boldrik i Kapetan Darling (Dušica). Ove ličnosti, prenesene u našu stvarnost, prepoznajte po želji i ukusu. Boldrik redovno iznosi svoju nesuvislu i neostvarivu ideju. Crna Guja ga nagrdi, ismeje i donese odluku koja je još gluplja. Kapetan Darling je tu kao militarni broš, suvišni generalštabni pacov, karikatura karikature, kao i svi drugi.

E sad, Britanci su se slobodno i nadmoćno zajebavali na račun svoje istorije i njenih viktorijanskih restlova. Kod nas je to životno ozbiljna stvar: Crna Guja se odvija, gamiže, živi, razvija se i gospodari pred našim očima. Pa ako je nekome još smešno, vreme je da se prepadne.

Peščanik.net, 04.01.2018.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Jan 04, 2018 6:40 pm

Smile Šta znači “prosečna zarada” ako je većina nema?

http://pescanik.net/sta-znaci-prosecna-zarada-ako-je-vecina-nema/
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15374
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Davidova taj Pet Jan 05, 2018 12:28 am

Brave Heart ::Smile Šta znači “prosečna zarada” ako je većina nema?
Jednostavno: ja kupus, ti meso a zajedno jedemo sarmu.

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Davidova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 1389
Datum upisa : 18.05.2017

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 16 od 18 Prethodni  1 ... 9 ... 15, 16, 17, 18  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu