Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 42 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 42 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
» Paint it, Black
Danas u 1:38 am od Davidova

» Sloboda ...
Danas u 1:13 am od Davidova

» Šta trenutno slušate?
Danas u 1:08 am od Davidova

» Francuska muzika
Danas u 1:04 am od Davidova

» Jazz
Juče u 8:43 pm od Sky

» Jaja
Juče u 8:30 pm od Sky

» Vesti iz sveta astronomije...
Juče u 8:03 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta IT-ja (softver, hardver i...)
Juče u 7:06 pm od Brave Heart

» Sve o "pametnim" telefonima i sličnim čudima tehnike...
Juče u 6:41 pm od Brave Heart

» Peščanik - analiza dnevnih događanja
Juče u 5:57 pm od Brave Heart

» Sakralna arhitektura
Juče u 12:30 am od Davidova

» Vesti iz sveta umetnosti
Sub Jan 20, 2018 7:07 pm od Brave Heart

» Corax - slika današnjice
Sub Jan 20, 2018 4:32 pm od Brave Heart

https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Peščanik - analiza dnevnih događanja

Strana 15 od 18 Prethodni  1 ... 9 ... 14, 15, 16, 17, 18  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Dec 12, 2017 4:44 pm

Smile Dalje ruke od Ustava



Foto: Predrag Trokicić

Navodno traje javna debata o promeni Ustava. Kažem navodno, jer se zapravo ne zna ko i sa kime razgovara, niti kako i o čemu se uopšte razgovara. To vrlo liči na proceduru i tobožnju javnu debatu koja je prethodila donošenju tri nova zakona o obrazovanju. Bila su formirana tela da pripreme te zakone, ali su se ona raspala. Iz njih su izašli predstavnici prosvetnih radnika, a u njima ostali predstavnici vlasti. Predstavnici struke objasnili su da se njihovi argumenti ne slušaju a predlozi ne usvajaju, baš kao što se događalo i u orkestriranoj javnoj debati o nacrtima tih zakona. Na kraju smo dobili zakone koji ništa ne valjaju, a koje su prosvetni radnici prvi put videli u konačnom obliku tek kada su oni stigli u parlament – i zaključili da to ne liči ni na šta od onoga o čemu su oni imali priliku da razgovaraju. Onda je usledilo pismo tri nacionalna tela odgovorna za obrazovanje ministru prosvete, pa peticija radnika na univerzitetu da se zakoni povuku, pa – ništa.

Iz tela za sastavljanje medijske strategije takođe su izašli predstavnici struke. Kao što su telo za izmenu članova ustava u vezi sa pravosuđem napustili predstavnici udruženja sudija, na primer. I novinari i pravnici kažu isto ono što su rekli prosvetni radnici – njihovi argumenti se ne slušaju i predlozi ne usvajaju. Drugim rečima – vlast radi šta hoće, a tela služe kao paravan da to ne bude očigledno. Kada se sve to ima u vidu, najracionalniji stav u vezi sa promenom postojećeg ustava bio bi da se od promene odustane. Za to se može ponuditi barem nekoliko razloga, od kojih bi svaki bio dovoljan za takvu odluku.

1. Na promenu ustava poziva vlast koja otvoreno ruši principe pravne države i vladavine prava. S jedne strane, ovaj režim krši postojeće pravne norme, dok, s druge strane, donosi zakone koji ne prolaze osnovni test pravednosti. Stoga nijedan novi ustav iza koga bi stala ova vlast ne može biti legitiman.

2. Ustav predstavlja osnovni okvir za zajednički život. Stoga u njegovom sastavljanju i usvajanju mora učestvovati najveći mogući broj građana, kako bi ga svi prihvatili kao nešto svoje i bili mu privrženi s dobrim razlozima. Drugim rečima, ustav ne bi trebalo nametati; ustav se dobrovoljno prihvata kao minimum koji nas povezuje u pristojno društvo. Da bi to bilo moguće, potreban je razvijen stranački sistem i slobodan javni prostor sa slobodnim medijima. Stranačka razuđenost važna je da bi bili predstavljeni razni interesi različitih grupa građana; mediji su potrebni da bi se ti interesi čuli i razmotrili. Srbija u ovom trenutku nema ni pristojna predstavnička tela, ni slobodne nacionalne medije. To naprosto znači da nema kapaciteta da uđe u razgovor o promeni ustava.

3. Ustavi se donose u trenucima koji se nazivaju „šansama za ustavnu promenu“. Glavno obeležje tih momenata jeste konsenzus da su postojeći temelji društva nepopravljivo korumpirani i da je potrebno napraviti novi poredak na novim temeljima.1 Srbija je propustila svoje ustavne šanse 1990. i 2000. Godina 2006. kao i 2017. ni po čemu nisu posebne iz ugla „ustavne šanse“. Naprotiv, postojeći ustav donet je 2006. kao odgovor na krizu oko Kosova, što nema nikakve veze sa „ustavnom šansom“ – naprotiv, taj ustav je samo zacementirao još u devedesetima korumpirane temelje društva.2 On je primer za ono što se naziva instrumentalizacijom ustava – za donošenje najvišeg pravnog akta da bi se odgovorilo na dnevno-političke potrebe. Slično je i sa novom inicijativom u 2017. Ona je odgovor na pritisak spolja da se izmene članovi ustava o pravosuđu. U najmanju ruku, to je nelegitiman razlog za promenu ustava.

4. Povrh toga što je nelegitiman, taj pritisak će biti i zloupotrebljen. Pod izgovorom pritiska, ne treba u to sumnjati, ovaj režim će napraviti promene koje neće imati nikakve veze s onim što se od njega zahteva spolja, već će ih iskoristiti da institucionalno obezbedi, koliko god je to moguće, što duži ostanak na vlasti. To je očajan razlog za promenu ustava; to jest – upravo zato se s ovim vlastima ne sme ulaziti ni u kakve krupnije promene sistema.

5. Na čelu države imamo osobu koja je spokojno javno priznala da je propustila da primeti pad Berlinskog zida i epohalnu promenu koju je taj događaj otelovio. Voditi sa takvom osobom razgovor o promeni ustava u najmanju je ruku nepromišljeno. Ustav se ovde i dalje vezuje za državni suverenitet i naopako shvaćeni nacionalni identitet. S druge strane, već decenijama imamo nad-državne aktere koji sklapaju sporazume i formiraju tela koja idu preko državnih suvereniteta i protiv njih. Ustav koji bi se danas donosio u Srbiji morao bi da odgovori i na tu novu situaciju i da ostane otvoren za uklapanje u neke više, nad-državne pravne akte – ne zato da bismo im se povinovali, nego da bismo zajedno sa drugima radili na uspostavljanju novih pravnih normi koje bi mogle da obuzdaju trenutne aktere na međunarodnoj sceni.3 Ova vlast, naprotiv, domaće pravne norme vidi kao sredstvo za apsolutnu kontrolu građana Srbije, dok se u međunarodnoj areni povinuje svakom zahtevu jačeg aktera. I zbog toga se sa njima, na kraju, ne smeju dogovarati novi ustavni aranžmani.

Peščanik.net, 12.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Dec 12, 2017 6:17 pm

Smile Povodom godišnjice usvajanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima



Foto: Iva Kežić

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima UN iz 1948. godine jeste prvi i još uvek najznačajniji međunarodni akt o ljudskim pravima, koji se tiče svakog, bilo kog čoveka kao pripadnika celog čovečanstva, akt koji se odnosi na standarde u ljudskim pravima relevantne za svaku državu članicu ali i nečlanicu UN, i akt kojim se utvrđuje i preporučuje minimalni skup ljudskih prava svakog čoveka, pri čemu taj ceo skup, što znači i svaki član toga skupa, svako ljudsko pravo, treba poštovati u svakoj, bilo kojoj državi.

Univerzalnost Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima UN iz 1948. godine je, dakle, trostruka:

1) tiče se svakog čoveka kao dela čovečanstva, u smislu koji je pesnički odredio još Džon Don (John Donne, 1572-1631): „Nijedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka umanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom.“;

2) moralno obavezuje svaku državu koja želi, koja hoće da se predstavi kao uljudna, pristojna država – da poštuje standarde ljudskih prava postavljene u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima UN bez obzira na to da li je članica UN ili još uvek nije;

3) to je za svakog čoveka kao dela čovečanstva i za svaku državu koja hoće da bude deo tog civilizovanog, uljuđenog čovečanstva onaj minimalni skup ljudskih prava koji se mora poštovati.

Manji od ovog jeste minimum ljudskih prava koji se mora poštovati u oružanim sukobima bilo koje vrste. Biće postavljen tek protokolima uz ženevske Konvencije (Konvencija iz 1864, 1906, 1929. i 1949; te dvama protokolima iz 1977. i jednim iz 2005). No, ljudska prava u oružanim sukobima nisu deo ove naše priče.

U petak 10. decembra 1948. u 9 sati ujutro, pre 70 godina, u Parizu u palati Šajo (izgrađenoj za Međunarodnu /ili Svetsku/ izložbu 1937), na 183. plenarnom zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija nastavilo se s raspravljanjem o nacrtu Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i o amandmanima na taj nacrt koje su predložili Ujedinjeno Kraljevstvo i Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika. U toj debati značajno mesto imao je jugoslovenski diplomata Ljubomir Radovanović, kao i sovjetski diplomata Andrej Višinski (koji je prethodno bio i ostao najčuveniji ruski i sovjetski vrhovni državni tužilac 1931-1935-1939. i jedan od najčuvenijih sovjetskih teoretičara prava).

Po završetku debate prešlo se na glasanje, koje je bilo složeno i čiji je krajnji rezultat bio da je nacrt Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima usvojen uz amandaman UK (koji je prihvaćen) a bez amandmana SSSR-a (koji su odbijeni). Neretko se u literaturi govori da je Deklaracija doneta bez primedaba. Ali, nije bilo tako. Ne samo amandmani nego i pojedinačno glasanje po članovima to jasno pokazuju. Na kraju je Univerzalna deklaracija u celini prihvaćena s 48 glasova za, 8 uzdržanih, nijednim glasom protiv i dve države članice koje nisu glasale. Ko je kako glasao?

Generacije đaka i studenata koje su školovane u socijalističkoj Jugoslaviji učene su i bile veoma ponosne time što je ta Jugoslavija bila jedna od 51 države članice koje su 1945. godine osnovale Ujedinjene nacije. Ali, te generacije nisu znale da se pri glasanju o Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima 10. decembra 1948. Jugoslavija uzdržala.

Za Deklaraciju su glasale: Burma, Kanada, Čile, Kina, Kolumbija, Kostarika, Kuba, Danska, Dominikana, Ekvador, Egipat, (El) Salvador, Etiopija, Francuska, Grčka, Gvatemala, Haiti, Island, Indija, Iran, Irak, Liban, Liberija, Luksemburg, Meksiko, Holandija, Novi Zeland, Nikaragva, Norveška, Pakistan, Panama, Paragvaj, Peru, Filipini, Sijam, Švedska, Sirija, Turska, UK, SAD, Urugvaj, Venecuela, Avganistan, Argentina, Australija, Belgija, Bolivija i Brazil, dakle, ukupno 48 članica. Protiv se, kao što je rečeno, nije izjasnila nijedna država. Uzdržanih je bilo 8: Beloruska SSR, Čehoslovačka, Poljska, Saudijska Arabija, Ukrajinska SSR, Južnoafrička Unija, SSSR i Jugoslavija. Nisu glasale dve od 58 tadašnjih država članica UN: Jemen i Honduras.

Zašto je Jugoslavija bila uzdržana u decembru 1948, kada se već sredinom te iste 1948. godine izjasnila protiv Rezolucije Informbiroa tekstom „O stanju u KPJ“, ostaje tek da se utvrdi. Da li je to bilo autentično jugoslovensko protivljenje ljudskim pravima, ili tek politički mudro neprotivljenje nekome ko bi tadašnju Jugoslaviju mogao egzistencijalno da ugrozi?

Bilo kako bilo, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima UN usvojena je i bez nas, ili preciznije: uprkos našoj uzdržanosti. Njenom formulisanju najviše je doprineo Kanađanin Džon Peters Hamfri, čija zemlja nije podržavala ideju univerzalnih ljudskih prava sve do samog glasanja o Deklaraciji. Hemfriju je mnogo pomogla Elenor Ruzvelt, bivša prva dama SAD, udovica Frenklina Delana Ruzvelta, osvedočeni borac za prava crnih ljudi, žena i Japanaca. Smatra se da njoj dugujemo neseksističku terminologiju u ovoj oblasti, tj. preimenovanje prava čoveka (što je u svim jezicima značilo: prava muškarca, rights of man) u ljudska prava (human rights).

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima UN iz 1948. godine nastala je kao nesumnjivo politički a ne pravni, tj. pravno-obavezujući akt. Međutim, širenje svesti o njenoj sadržini i borba za tu sadržinu dovele su do toga da je značajni predstavnici pravne teorije odavno smatraju delom međunarodnog običajnog prava koje postavlja pravne standarde u ovoj oblasti koje svi nastoje i treba da nastoje da slede.

U tom smislu se može reći da je Elenor Ruzvelt bila u pravu: Ono što je za Engleze odnosno Britance bila Magna Carta Libertatum iz 1215. godine to je za čovečanstvo u celini bila i još uvek jeste Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima UN iz 1948. godine. Zato se uvek vredi podsetiti sadržine njene preambule i 30 članova.

Tekst Univerzalne deklaracije

Centar za pravosudna istraživanja – CEPRIS, 09.12.2017.

Peščanik.net, 12.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Dec 13, 2017 7:06 pm

Smile Etički razlozi za obaveznu vakcinaciju



Foto: Predrag Trokicić
U prva četiri meseca ove godine u Italiji je prijavljeno oko 1.500 slučajeva malih boginja. Kao odgovor na ovu epidemiju, italijanska vlada je donela zakon o obaveznih 12 vakcina za predškolsku i školsku decu. Roditelji više neće moći da upišu decu u obdanište i predškolsko ako nemaju dokument koji dokazuje da su ih vakcinisali. Italijanska vlada zapravo sledi primer vakcinacijskih politika u SAD, uz jednu ključnu razliku: italijanski roditelji neće moći da se izuzmu iz primene ovog zakona na osnovu prigovora savesti. Nevakcinisana školska deca do 16 godina starosti moći će da idu u školu – ali njihovi roditelji će plaćati kazne u iznosu od 500 do 7.500 evra.
Izneću nekoliko argumenata u prilog tezi da su ove mere etički opravdane i da bi i ostale zemlje trebalo da ih usvoje.
Same mere su očigledno prinudne. Većina roditelja, čak iako se protivi vakcinaciji, neće imati izbor po pitanju vakcinisanja svoje dece. Ali to što novi zakon propisuje mere prinude ne znači da je etički nedopustiv. Zapravo, može se reći da su mnogi zakoni na sličan način prinudni, ali ih većina ljudi bez obzira na to smatra etički prihvatljivima. Da ostanemo u domenu javnog zdravlja, izolacija i karantin su dva primera prinudnih mera koje se ponekad koriste u vanrednim situacijama. Većina ljudi smatra da je opravdano držati ljude u karantinu ili ih izolovati kako bi se zajednica zaštitila od zaraznih bolesti. Pozivanje na slobodu pojedinca ne može odneti prevagu nad značajem zaštite javnog zdravlja. Slično tome, rizik budućih epidemija zaraznih bolesti koje su opasne po zdravlje ljudi dovoljno je jak razlog da se ograniči roditeljsko pravo izbora po pitanju vakcinacije dece.
Postoje dve vrste etičkog opravdanja za obaveznu vakcinaciju. Prvo, većina nas bi se složila da ljudi imaju moralnu dužnost da ne nanose štetu ili ne rizikuju nanošenje štete drugima – barem u slučajevima kada je izbegavanje ove štete, ili opasnosti od štete, relativno jeftino za pojedinca. Nevakcinisana deca su rizik za druge ljude, a vakcinacija nameće vrlo mali trošak roditeljima i deci. Dobrobiti vakcinacije u pogledu zaštite od zaraznih bolesti odnose prevagu nad troškovima i rizicima vakcinacije. Na primer, Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da je između 2000. i 2015. vakcina protiv malih boginja sprečila više od 20 miliona smrtnih slučajeva.
Jedan od najčešće navođenih razloga protiv vakcinacije dece, jeste briga da su vakcine nebezbedne. U stvari, uobičajeni nusefekti vakcina – poput crvenila ili otoka na mestu vakcinisanja – veoma su blagi i prolaze brzo. Najozbiljniji nusefekti, poput anafilaktičkih reakcija, dešavaju se manje od jednom na milion vakcinisanih osoba. S druge strane, dvoje od hiljadu dece koja se razbole od malih boginja, umreće od posledica ove bolesti. Jedno od svakih hiljadu obolele dece će dobiti zapaljenje mozga, koje može dovesti do gubitka sluha ili mentalne zaostalosti. Jedno od 20 dece će dobiti upalu pluća.
Troškovi i rizici ozbiljnih zaraznih bolesti poput malih boginja ubedljivo pretežu nad troškovima i rizicima vakcinacije. Stoga nije etično nanositi štetu drugima ili ih dovoditi u opasnost od štete u situaciji kada je trošak izbegavanja te štete tako mali. Nevakcinisano dete dovodi u opasnost svu decu koja se ne mogu vakcinisati iz medicinskih razloga (poput one koja su alergična na vakcine ili imaju snižen imunitet), kao i onu decu kod kojih se vakcina nije primila (na primer, vakcina za veliki kašalj delotvorna je u samo 70-85% slučajeva).
Drugi razlog zbog kojeg je obavezna vakcinacija opravdana, zasniva se na temeljnom principu pravičnosti. Na osnovu ovog principa svako bi trebalo da dâ svoj pravičan doprinos značajnim javnim dobrima – to jest onome od čega svi imaju koristi. Jedno takvo javno dobro je i kolektivni imunitet. Kolektivni imunitet nastaje kada se dovoljno veliki deo populacije (standardno, između 90 i 95%) vakciniše protiv izvesne bolesti, usled čega verovatnoća širenja zaraze postaje vrlo mala. Stoga će ljudi koji nisu vakcinisani, ili kod kojih vakcine nisu bile delotvorne, ostati zaštićeni sve dok broj nevakcinisanih ostane ispod kritičnog praga.
Ukoliko ne postoje medicinski razlozi da ne vakcinišete svoje dete (na primer, zbog alergije na izvesne vakcine), nepravično je odbiti vakcinaciju, a pritom uživati u dobrobiti zaštite koja je garantovana tuđim doprinosima kolektivnom imunitetu. Ako je kolektivni imunitet javno dobro koje koristi svakome, onda svako ima moralnu dužnost – zasnovanu na principu pravičnosti – da mu dâ svoj doprinos. Stoga mere obavezne vakcinacije, poput one nedavno uvedene u Italiji, garanutuju da svako ostvaruje svoj pravični doprinos značajnom javnom dobru kao što je kolektivni imunitet.
Alberto Giubilini, The Conversation, 02.06.2017.
Preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net, 13.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Dec 14, 2017 5:33 pm

Smile Jagodinska rapsodija



Foto: Predrag Trokicić

U stvari, baš i nisam načisto šta ta složenica, nesvojstvena našem jeziku uopšte znači: Najevropljanin. Superlativ jedino tamo gde mu mesto nije. Zamislite: Najcrnotravac, Najaleksinčanin, Najbelopalančanin. Najjagodinac! Dobro, to je odavno Dragan Marković, iz nekog razloga nepropisno nazvan Palma, pored toliko prigodnijeg moravskog rastinja i debala koja bi mu savršeno pasovala.

Ima li u toj počasti bar nečeg veselog i podsmešljivog? Jer ako nema, a njeni davaoci su smrtno ozbiljni, onda je ona besmislena. Tako izmišljena, sa nazivom koji je, rekoh već, težak, rugoban i leksički nepodesan, prolazila je godinama uz sasvim malo javne pažnje (zasluženo), sve dok nam ne dojaviše da je u ovom tekstu prisutni DM Palma, jedan od nosilaca tog „najkontinentalnijeg“ priznanja. Šta je uopšte to i kome treba?

Dakle ovako: nagradu dodeljuje Prva evropska kuća u Beogradu, zajedno sa Evropskim pokretom u Srbiji, a i kuća i pokret su uokvireni nekakvim većem Opštine Čukarica, uz podršku grada. Palma je izložen počasti Čukarice kao jedan od paradoksalnih simbola moderne Srbije. Njega je uz sebe želela svaka vlast, kao „jaku ličnost Pomoravlja“. Samo zbog toga što se iz početničke faze političkog huliganizma premetnuo u pouzdanog apologetu svakog režima. Ali svaku vlast skupo košta posedovanje te krupne figure.

Nekada je marginalni istorijski fenomen iz doba Miloševića, drug Bidža, na osoben način vladao u Svilajncu. U stvari, bila je to verzija izolovane i relativno ksenofobične varošice, u kojoj je njen bahati vlasnik radio šta je hteo. Bila je to staklena bašta i propali opit Slobine ideje, utopija lokalnog blagostanja, kao odsanjana slika buduće Srbije. Drug Bidža je, uz ostale restrikcije, ukinuo tradicionalnu hirurgiju u svojoj provinciji i javno sebi odeskao gangrenozni palac na nozi, i to vinogradarskim makazama. Zato što mu se „podljutio“ i napao celu nogu. A zatim je sa čuvenim Rakom Radovićem otišao u lokalnu restoraciju na završnu terapiju.

Verujem da je Bidža dobro, a za Svilajnac ne znam. Ali ideja za nicanje Palme je posejana.

Palma je želeo da sve u Jagodini nosi njegov lični pečat. Zamislio je akva park i napravio ga, u zoo vrt doveo retke zveri, posebno žirafu. Otvorio je Muzej voštanih figura. Dobro, nije to baš u rangu „Madam Tiso“, vosak se topi i u hladovini i na jari, figure ne liče na ljude koji su bili modeli. Ne liče ni na šta. Ali muzej je tu, bar kao nadrealni likovni ukras glavne varoši Pomoravlja; ako se nekome ne dopada, ne mora ni da gleda.

Vlasnik Jagodine je voleo da voda svoje zemljake po Evropi. (Eto jedne neopravdane sumnje odakle ideja za nagradu.) Najčešće u Beč. Jagodinci bejahu smešteni u hotelima visoke klase. Zapažena je slika iz holova: svi su se izuli i ostavili cipele pred vratima. Naredio Palma, tako se valja u velikom svetu.

Ima još mnogo okolnosti u kojima je DM Palma širokom rukom delio tuđe pare. Tu novu vrstu grada-države, zemlju dembeliju siromašne Srbije, plaćaju njeni poreski obveznici, kako bi režim obilnim kljukanjem održao DM u onome što on zaista jeste: opitni politički brojler, čuvar Morave. Od tvrdog evroskeptika postao je ne baš evrofanatik, ali hibrid svakako: sve svoje principe je podveo pod racionalnu sumnju, osim iracionalne homofobije.

Palma je predmet mnogih anegdota, u kojima se potencira hronični manjak obrazovanja, mada je njegova sposobnost da izmoli, iskumi, namakne i dobije krupne novce od države – nenadmašna. Njegova je politika praktična oda provincijalizmu i lokalnoj autarhičnosti. U kosmopolitizam jagodinskog „Najevropljanina“ može se sumnjati iz mnogo razloga, ne samo zbog zatamnjenog dela biografije, nego i zarad zlokobnih recidiva koji su deo njegove političke geneze.

Obrazloženje nagrade potvrđuje ograničenost dometa onoga koji bi morao da „vidi“ Srbiju među najuglednijim zemljama Evrope. Makar u nekoj budućnosti koja bi se dala zamisliti, a protivrečnost logike je odredio nosioca časti: „za razvoj lokalne samouprave“. U ovoj rečenici, koja ne obrazlaže nivo razvoja, a posebno ne vezu između srpskog lokalnog čuda sa evropskim prostorom, zapažena je doza (neželjenog) cinizma. Samouprava se ovde lako razume kao provincijalni apsolutizam (jer to jeste), pa i kao negacija same suštine nagrade i svih razloga za nju.

No ipak je, i pored svega, Najevropljanin Palma, logičan izbor prorežimskog žirija: tamo zapravo boljega i nema. On je maneken one ideje koja proizvodi Potemkinova sela, bezvredne iluzije i zablude, skupe autonomne varoši sa ukrasnim plastičnim cvećem. Čovek koji je u doba Tadića, lišavajući se svoje varijante ekstremno desne parodije rodoljublja, rekao kako se „patriotizam ne sipa u traktor“. Nego dizel, dakle, a te tekućine u sanitarnom kordonu nema.

Izašavši iz opšte izolacije koju je i lično izazivao u prošlosti, Palma se izolovao u svom ataru, pa su ga odatle izvukli i proglasili građaninom sveta. I za sve to je debelo plaćen, jer ako padnu njegove kulise, popadaće i druge, isto tako trule, lomne i nesolidne. Ali one drže mnogo važnije ništavilo.

Peščanik.net, 14.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Dec 15, 2017 4:16 pm

Smile Prvi put u modernoj istoriji



Foto: Predrag Trokicić

Za Tanju Tagirov, koja bi o ovome pisala bolje i zanimljivo

„Predsednik Republike Aleksandar Vučić izjavio je u utorak da se slaže sa primedbama iz Brisela da je pravosuđe u Srbiji neefikasno i izloženo političkim uticajima, ali da su to nasleđeni problemi… „Kad jedna politička stranka kao što je Demokratska stranka postavi sve sudije i sve tužioce u tobož reformi pravosuđa sigurno je da tih problema ima. Videli ste uostalom Miškovićevog privatnog sudiju koji je danas zvanično postao potpredsednik ili visoki funkcioner Jeremićeve stranke… Očigledan, dakle brutalni politički uticaj i tu su ljudi iz Evrope sasvim u pravu, i uveren sam da su na to mislili“, rekao je Vučić novinarima u Parizu.“

Ova izjava je bolja od drugih, prvo zato što je predsednik priznao da postoji politički pritisak na pravosuđe, a drugo zato što nije izgovorio potpunu, već samo delimičnu neistinu, a mnogo je toga ovom izjavom prećutao, što ne znači i da je uspeo da prikrije. Istina je, bar u pravosuđu, veran prikaz okolnosti, potpuna istina i ništa drugo osim istine. Ovo što je izrekao, dakle, nije istina, jer nije potpuna i nije samo istina.

Šta je tu istinito? Jeste, postoji politički pritisak na pravosuđe i to danas otvoreniji i bezobzirniji nego u vreme ranijih vlasti, kako Vučić reče: „brutalan“. Jeste, prethodna vlast je fingirala reformu pravosuđa preko opšteg izbora i reizbora sudija i tužilaca i u tome nije uspela, više zahvaljujući Peščaniku i drugim (tada) slobodnim medijima, nego tadašnjoj opoziciji, čiji je deo bio današnji predsednik Republike.

A šta nije istina i šta nije rečeno, a moralo je biti?

Nije istina da je Vladimir Vučinić sudija, on to već dugo nije, zahvaljujući upravo uticaju danas vladajućih (Vučićevih) političkih funkcionera i njima, kao i svim prethodnim vlastima, vazda podatnih „visokih saveta“, „predsednika sudova“ i sličnih „nezavisnih i samostalnih“ pravosudnih institucija. Nije istina da je Vučinić ikad bio „Miškovićev privatni sudija“. On je radio onako kako mu je zakon kazivao i na kraju, ali tek kada je odlučio da više ne bude sudija, dobio je i pravosudnu satisfakciju. Ona, međutim, ima moralnu, ali ne i pravnu vrednost, jer je ta satisfakcija stigla onda kada nikome, izuzev nekadašnjem sudiji, nije bila važna – pre toga je otišao iz suda. Nadalje, nije nikakav sudija postao „visoki funkcioner Jeremićeve stranke“ – to je postao advokat Vučinić. (Za istinitost bilo kog iskaza, veoma je bitna vremenska dimenzija, jer sudski postupak, u osnovi, traži gotovo isto ono što i teatar – određeno vreme, određeno mesto, određenu radnju. Štaviše, njihovo jedinstvo. Ono što ih, međutim, razlikuje jeste potreba da iz sudskog postupka izostane /fingirani/ dramatični momenat.)

Nije istina ni to da danas u pravosuđu sudi i krivično goni samo kadar koga je „postavila Demokratska stranka“. Predsednik Republike je prećutao odluku Ustavnog suda Srbije, donesenu još krajem 2012. godine, kojom je pravosudnim telima naloženo da sve ranije izabrane sudije i tužioce vrati na posao, po zakonom određenoj proceduri. Prećutao je i da su oni odista vraćeni na posao, pod predsedavanjem tadašnjih (takođe i sadašnjih) predsednika pravosudnih tela, uz dominantno sasluživanje tadašnjeg ministra pravde, a današnjeg generalnog sekretara u predsedništvu Republike, Nikole Selakovića. Tako da danas u Srbiji sude i krivično gone i oni koji nemaju nikakvih dugova prema Demokratskoj stranci, naprotiv. Zaboravio je predsednik Republike i to da su svi raniji sudije i tužioci vraćeni u sudove i tužilaštva, ali ne po zakonskoj proceduri, pa se desilo da pravosudna tela (iako je u njima sedeo pomenuti Selaković, ili upravo zato) izaberu i neke koji su već bili pravnosnažno osuđeni za ne baš simpatična krivična dela. Sve je to učinjeno, treba ponoviti, pod ovim režimom. Pa su se onda u nejavnom postupku takvi morali sklanjati.

Istina je i da postoji jasan i neskriven politički uticaj na sudije i tužioce. Predsednik Republike je prećutao ko ga vrši, a onda je, na već uobičajeni način, to sve pripisao „nasleđenim problemima“ ranije vlasti. Opšti je vrednosni sud, koji do danas još niko ni ovde, ni igde drugde, nije opovrgao – da je najopasniji pritisak na pravosuđe onaj koji dolazi od izvršne političke vlasti. I to one koja vlast vrši u vreme kada se praktikuje nedozvoljeni pritisak, dakle od aktuelne vlasti. To važi za njegovu vlast, toga su svesni i novinari kojima je govorio, toga bi morao biti svestan i on. Ali, on ima objašnjenja iz neke druge vremenske dimenzije. Kaže da se radi o „nasleđenim problemima“. Banalno je opšte mesto da se javna prava (među njima naročito ona koja proističu iz vršenja vlasti), ne nasleđuju. Vlast koja je ozbiljna, a naročito ona koja je stekla političku moć obećanjima da će iskoreniti korupciju, ne nasleđuje probleme – ona ih rešava.

Šta je, međutim, ova vlast učinila da reši nasleđene pravosudne probleme?

Po prvi put u novijoj istoriji, otpočeo je u oktobru 2012. pravosudni pir donošenjem novog Zakona o amnestiji i potonjom širokogrudom amnestijom tadašnjeg predsednika Republike. Razlog za donošenje novog Zakona bila je navodna prenatrpanost zatvora i navodna ušteda koja bi se amnestijom mogla postići. Ne znam da li je ranije bilo sličnog primera u svetu. Zakon je donela Skupština kojom su dominirali članovi stranke današnjeg predsednika.

Po prvi put u novijoj istoriji, posle hapšenja Miškovića, tada prvi potpredsednik vlade još krajem 2012. godine, saopštio je kako više niko ne sprečava ni policiju ni tužilaštvo da rade svoj posao. Zapisala sam tada, na ovom portalu: „I baš kad pomislih kako se u Vučićevoj pastirski smirenoj duši najzad otkačila pravna država – on uskliknu njoj – političkoj volji (Svedok, RTS, 12.12.2012). Bez političke volje kako njega, tako i njegove političke stranke, tužilaštvo i policija bi i dalje vredno studirali dokumentovane spise Saveta za borbu protiv korupcije i ostali na teorijskom izučavanju nasleđa Verice Barać. Da teoriju preobraze u praksu, bila im je potrebna samo ona – politička volja“. Nisu prošle ni četiri godine od ove visokoleteće izjave, kad nas zadesi Savamala, tj. potpuna pasivnost policije, uz opstrukciju nadležnog tužilaštva, kome je trebalo više od godinu dana da reši kvadraturu kruga, ustanovivši da nije nadležno. A politička volja se zadovoljila samo time da kaže kako zna ko je rušio (jer, On sve zna), ali neće da nam kaže ništa do nespecifične kvalifikacije da su to uradili „kompletni idioti“, kakvih na našoj javnoj sceni ima, nije da nema.

Prvi put u novijoj istoriji, (u januaru 2014) tadašnji prvi potpredsednik Vlade pred kamerama je „rešio“ ubistvo Slavka Ćuruvije. Doduše, bio je prisutan i tadašnji specijalni Tužilac za organizovani kriminal, koji je bio neka vrsta predgrupe prvom potpredsedniku. O ovom ubistvu još uvek teče prvostepeni postupak, ali Vučić nije mogao da sačeka da neefikasno pravosuđe kaže svoju reč. A ono ima običaj da govori kroz presude, koje se mogu pobijati. PPV-ovska se, međutim, ne pobija. Kao ni premijerska, kao ni predsednička. Ne danas, ne ovde.

Prvi put u novijoj istoriji, jedan sudija je izuzet zato što je „neopravdano produžavao postupak“, iako do izuzeća sudije, po zakonu, dolazi samo onda kada ima opravdanih razloga za sumnju da je sudija pristrasan. Ali, to nije bio ma kakav sudija: sudilo se u parnici koju je pokrenuo Andrej Vučić, kao tužilac protiv tuženog „Asomacuma“. I to zbog tajanstvene „krađe identiteta“.

Prvi put u novijoj istoriji, posle pada vojnog helikoptera, jedno tužilaštvo je proglasilo krivim one koji su helikopterom upravljali i to pošto su već bili mrtvi. Tužilaštvo se, inače, oglašava svojim aktima i zauzima stav o odgovornosti onda kada se ima u vidu krivična odgovornost. Zaključak Višeg tužilaštva u Beogradu da je „primarna odgovornost na posadi helikoptera“ je nedopustiv, budući da su, u vreme objavljivanja ovog pravnog stanovišta, svi članovi posade bili mrtvi i da se protiv njih nije mogao voditi postupak. A ako se ne vodi postupak, nema ni pravno zasnovanog zaključka o krivičnoj odgovornosti. Tužilaštvo nije nadležno da se izjašnjava o bilo čijoj krivičnoj odgovornosti; ono sprovodi krivični progon i istražni postupak, a o krivičnoj odgovornosti odlučuje isključivo sud, na osnovu rezultata sudskog postupka koji se protiv članova posade helikoptera (valja ponoviti) nije mogao voditi, budući da ih više nema. Da li je ovo postalo moguće samo zato što je naređenje političke volje jače od zakona? („Ne dam Gašića, ne dam Lončara!“)

Ima toga još, ima toga previše.

Pa evo, nešto se i nije desilo prvi put. Drugi put u novijoj istoriji (prvi put je bilo protiv Turske) u postupku jedne građanke protiv Republike Srbije, 2013. godine, naša država je obavezana ne samo da njoj isplati pravičnu naknadu, već da uspostavi nezavisan mehanizam koji će ispitati sudbinu beba proglašenih umrlim i pod sumnjivim okolnostima nestalim iz porodilišta, a roditeljima obezbedi pravičnu naknadu. Nije Vučić vladao u vreme nestanka beba, to je pošteno reći, ali već više od četiri godine Vlada čiji je prvi ili prvi i po čovek bio nije učinila ništa da izvrši ovu odluku Evropskog suda za ljudska prava.

Nisam na početku citirala sve što je predsednik Republike rekao o pravosuđu Srbije. Nisam ovo: „Oko pravosuđa sasvim su u pravu i nemam nikakvih iluzija, moraćemo mnogo da radimo da to što smo nasledili – i politički uticaj na pravosuđe i neefikanost menjamo u potpunosti.“

Ostavljam po strani ovaj (majestetični) plural, samo napominjem da predsednik Republike, makar po Ustavu i zakonima, nema ništa sa pravosuđem izuzev abolicije i amnestije, pa je ono „mi“ u ovom kontekstu suprotno Ustavu i zakonima. Reče da „i politički uticaj na pravosuđe i neefikasnost menjamo u potpunosti“. Kako bi izgledalo to „u potpunosti“? Pa isto onako kao što je učinila prethodna vlast na čije „nasleđe“ se obrušava predsednik. Promena u potpunosti, kad je izgovori političar baveći se pravosuđem, obuhvata i promenu celog sudijskog i tužilačkog kadra – baš onako kako je to učinila prethodna vlast 2009. na osnovu Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava iz 2006. godine. Dakle, drugi put u najnovijoj istoriji Srbije. Jer predstoji nam novi ustav, ili bar ustavni amandmani o pravosuđu. A time i ustavni zakon za sprovođenje ustava ili ustavnih amandmana. To slatko osvetničko oružje u rukama svake političke vlasti, a naročito one lične i autoritarne, protiv sudija i tužilaca, koji bi – gle ti njih! – da budu nezavisni.

Peščanik.net, 15.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Dec 15, 2017 6:06 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Dec 16, 2017 4:37 pm

Smile Budžet i razvoj



Foto: Predrag Trokicić

Jedan podatak nije privukao odgovarajuću pažnju javnosti u raspravama oko upravo usvojenog budžeta za 2018. godinu. Naime, ukupni ovogodišnji državni prihodi – dakle kada se u obzir uzme ne samo državna uprava, nego i penzioni i zdravstveni fondovi, i lokalna samouprava, tj. ono što ekonomisti nazivaju „opšta država“ – veći su za preko milijardu evra (120 milijardi dinara) od prošlogodišnjih. Lani su bili 1.843 milijarde, a ove godine (prema procenama s početka decembra) 1.963 milijarde dinara.

Ne znam kome sve treba čestitati na tom rezultatu – Poreskoj upravi svakako, ali kome još – ili možda treba čestitati privredi koja sve to mirno podnosi.

Bilo kako bilo, to je omogućilo da Srbija, prvi put posle 10 i kusur godina ostvari budžetski suficit (od 32 milijarde dinara). Koji zapravo nije planiran – planiran je, naprotiv, deficit – a nije ni potreban. Štaviše, može se reći da je vrlo štetan. Jer su privredi uzete pare koje bi mogla da iskoristi za investicije. Ili za povećanje plata svojim radnicima. Ovako, umesto predviđenog manjka od 77 milijardi, što je 1,7 odsto BDP-a, u srpskoj državnoj kasi osvanuo je višak od 32 milijarde, tj. 0,7 odsto BDP-a.

Sada se u budžetu za 2018. godinu ta greška pokušava ispraviti i opet se planira deficit, zanimljivo je – od takođe 32 milijarde, odn. 0,7 odsto BDP-a. Evo još nekoliko najvažnijih podataka. Ukupni prihodi tzv. opšte države treba da budu 2.015 milijardi dinara, a rashodi 2.047 milijardi; deficit je dakle 32 milijarde. Prihodi bužeta republike, pak, treba da iznose 1.179 milijardi, a rashodi 1.207 milijardi, što znači da je deficit 28 milijardi dinara (0,6 odsto BDP-a). Istovremeno, javni dug treba da opadne sa 65 odsto BDP-a ove na 63 odsto BDP-a iduće godine. Fiskalnom strategijom za razdoblje 2018-2020. predviđeno je da deficit manje-više ostane na tom nivou, a da javni dug nastavi da pada – najpre do 56,3 odsto 2020. godine, a onda i do 44,7 odsto BDP-a 2025. godine.

To su razultati koji nesumnjivo predstavljaju uspeh, odnosno koji govore da je postignuta tzv. makroekonomska stabilnost.

Stabilnost je naravno poželjna i dobra, ali opet ona nije sama po sebi cilj. Stabilnost je zapravo sredstvo, a cilj je – razvoj.

Upravo tu leži najslabija tačka planskih dokumenata za predstojeće godine – budžeta za iduću i Fiskalne strategije za razdoblje 2018-2020. godina.

Budžet, naime, nije samo, pa ni pre svega, knjigovodstveni dokument koji jednostavno prikazuje koliko će i kako država prihodovati sa jedne, odnosno koliko će i na šta sa druge strane potrošiti. To su akti koji privrednim i ostalim subjektima ukazuju na to kakvu ekonomsku politiku vlada jedne zemlje namerava da vodi u predstojećem periodu. Za ocenu te politike ključne su dve stvari. Prvo, ne vidi se da vlada ima nameru da odlučnije pristupi reformama različitih delova državne strukture, bolje rečeno vidi se da tu nameru nema; i drugo, ne vidi se da će raditi na poboljšanju privrednog ambijenta.

Kada je reč o prvom, više je elemenata koji upućuju na takav zaključak. Najpre se to vidi po onome što je izazvalo najveću pažnju javnosti – povećanju plata u javnom sektoru u celini. Još 2014. Kori Udovički je počela da radi na sistematizaciji radnih mesta i uvođenju platnih razreda u javnom sektoru. „Popila“ je dosta kritika zbog sporosti, ali od kako je otišla na tome nije urađeno bukvalno ništa. Nakon najnovijeg povećanja plata, koje je bilo potpuno proizvoljno i bez ikakvih prethodnih analiza, u sistemu zarada haos je samo povećan. Ono što je posebno važno, u državnom sektoru sve više vlada uravnilovka, tj. ne razdvaja se kvalitetan od lošeg rada. Zbog toga stručnjaci svake vrste – što je naročito očigledno u zdravstvu – napuštaju državnu službu.

U vezi s tim, reforme u zdravstvu i školstvu niti se sprovode niti se planiraju, osim ako se pod tim ne podrazumevaju promene direktora škola. I postavljanje partijski podobnih, naravno.

Takođe, umesto za 75 hiljada, koliko je prvobitno predviđeno, broj zaposlenih u javnom sektoru je smanjen samo za trećinu ovog broja. A i to praktično isključivo odlaskom u penziju. A zabrana zapošljavanja – koju je zapravo zamenilo (ne)formalno pravilo da na četiri otišla može da dođe jedan radnik – iskorišćena je za „filovanje“ javnih službi kadrovima SNS-a. Čiji se zadatak uglavnom iscrpljuje u tome da državne činovnike regrutuju u glasačku armiju vladajuće partije. Tako da se može reći da je u tom pogledu čitav javni sektor gotovo u celini „prepariran“.

Dalje, reforma javnih i državnih preduzeća je takoreći obustavljena. U tzv. preduzećima u privatizaciji još uvek je zaposleno 50.000 radnika, iako je taj proces trebalo da bude definitivno okončan pre godinu i po dana, tj. još 31. maja 2016. godine.

Kada je, pak, reč o restruktuiranju velikih državnih preduzeća, nešto je urađeno na Železnici, dok se u Srbijagasu i EPS-u nije odmaklo dalje od početka. Posebno je tragična situacija u Elektroprivredi gde su plate povećali umesto da ih smanje, a o racionalizaciji broja zaposlenih nije bilo ni pomena. Što je, između ostalog, dovelo do toga da danas EPS postane kočnica privrednog razvoja i direktni uzročnik pada privrednog rasta.

Ako nema reformi, ima subvencija. Umesto da smanjuje pomoć privrednim subjektima koji nisu sposobni da opstanu na tržištu, Vlada je povećava. Srbija i dalje izdvaja gotovo milijardu evra (oko 110 milijardi dinara kad se saberu republičke i lokalne) za subvencije. To je daleko iznad proseka Evropske unije, jer se tamo za subvencije izdvaja 1,3 odsto BDP-a (u zemljama u tranziciji još i manje – svega jedan odsto BDP-a), a u Srbiji 2,6 odsto BDP-a. Posebno zabrinjava činjenica da Vlada planira da u narednim godinama poveća subvencije tzv. velikim, tj. uglavnom stranim, investitorima. Podsećanja radi, 2015. ove subvencije su iznosile oko 10 milijardi, 2016. godine – 11,6 milijardi, a predviđeno je da sa 12,3 milijarde 2018. porastu na 14,5 milijardi 2019. i čak 15,3 milijarde 2020. godine.

Konačno i lokalne javne finansije su u krajnje zabrinjavajućem stanju – zbog dugova koji iznose oko milijardu i 300 miliona evra one predstavljaju pravu tempiranu bombu za ukupni državni novčani krvotok.

Kada je, pak, reč o privrednom ambijentu, ono što se povodom diskusije o budžetu događalo u Narodnoj skupštini najbolji je pokazatelj kuda aktuelna vlast vodi Srbiju. Vrhunac je svakako bilo odustajanje poslanika SNS-a od svih 300 i kusur amandmana koje su podneli i onda satima obrazlagali, proćerdavši najveći deo ionako više nego oskudnog vremena za diskusiju. To je očigledno ne samo izigravanje volje zakonodavca i zloupotreba zakonskih ovlašćenja, što je pravno svakako nedozvoljeno, nego i izrugivanje narodnoj volji.

To je paradigma, najbolja ilustracija toga kako predsednik Srbije zamišlja vršenje vlasti. Aleksandar Vučić očigledno misli da mu vlast daje pravo na prevaru građana i poigravanje ustanovama.

Ovde je, u Skupštini, srušen pravni poredak kao onomad u Savamali. Samo što ti koji su rušili nisu nosili fantomke niti su koristili bagere. Rušenje institucije na Trgu Nikole Pašića 13 još je zloćudnije i zlokobnije od rušenja „tri nelegalne udžerice“ u Hercegovačkoj. Vučić je zapravo učinio ono što je obećao: on nije rušio noću, nego u po bela dana i pred televizijskim kamerama, naočigled miliona ljudi.

To je – i to je ključno – zapravo privredni ambijent u Srbiji. I nikakva brzina izdavanja građevinskih dozvola to ne može da nadoknadi. Zato su u Srbiji investicije izuzetno niske. To naročito važi za domaća privatna ulaganja, koja su svega 10-11 odsto BDP-a, tj. oko 3,5-4 milijarde evra, a trebalo bi da se gotovo dupliraju, odnosno dođu makar na onoliko koliko su danas ukupna ulaganja (u koja su uračunata i javna i strana), a koja iznose oko 18 odsto BDP-a. Tek onda bi, naime, celokupne investicije dostigle – a bilo bi poželjno i da premaše – jednu četvrtinu bruto domaćeg proizvoda što je minimum da bi Srbija počela da sustiže razvijenije zemlje centralne i istočne Evrope. One ispred kojih je nekada daleko bila. Ali, iako je budžet za 2018. proglašen za „razvojni“, niko se i ne usuđuje da prognozira da je tako nešto moguće u doglednoj budućnosti. Niti da to postavi kao cilj.

Peščanik.net, 16.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Dec 16, 2017 5:41 pm

Smile Smrt parlamenta



Foto: Slavica Miletić

Ovako, dakle, umire srpski parlamentarizam – ne uz prasak, nego uz zvuk zvonceta predsedavajućeg i 300 puta ponovljene reči – „Da li se neko javlja za reč? Niko“. Jer ono čemu smo prisustvovali u poslednja tri dana u Skupštini Srbije, ne treba uopšte taktizirati u izboru reči, jeste bilo upravo to – smrt srpskog parlamentarizma. Kada se u parlamentu ne može diskutovati o najvažnijem dokumentu koji on donosi – o državnom budžetu – onda on u pravom smislu te reči više i ne postoji. Parlament nije glasaonica, nego „pričaonica“, mesto u kojem se zajednički odlučuje kroz razgovor. Tamo gde razgovora nema, nema ni parlamenta. Odluke donesene bez diskusije u parlamentu, nemaju demokratski legitimitet, iako mogu biti donesene u okvirima zakona.

Pa ipak, ova smrt nije bila naprasna, moguće je čak da nije ni konačna, da je još uvek klinička. Nemoguće je zapravo odrediti ni trenutak smrti. Je li ona usledila u trenutku kada je isteklo 600 minuta predviđenih za raspravu? Ili pre toga, kada su poslanici vladajuće većine počeli da diskutuju o svakom od svojih besmislenih amandmana? Ili pre toga, kada su ove amandmane podneli? Ili još pre toga, kada je Vlada Srbije prekoračila zakonski rok za podnošenje predloga budžeta, dovodeći skupštinu u cajtnot i tako stvarajući uslove da se vreme predviđeno za diskusiju uopšte može potrošiti raspravom o besmislenim amandmanima? Ili u trenutku kada je predlog zakona o budžetu za narednu godinu stavljen na glasanje „u paketu“ sa mnoštvom drugih tačaka dnevnog reda, na koje su besmisleni amandmani i podnošeni?

Ili je parlament „umro“ još mnogo ranije – kada je predsednica skupštine počela da ućutkuje poslanike opozicije, da oduzima reč, da im deli opomene i isključuje ih sa sednice, bez obrazloženja ili sa neuverljivim i fabrikovanim obrazloženjima? Ili kada je na sednici administrativnog odbora, na kojoj je trebalo razgovarati o ovim opomenama i isključenjima, predsednik ovog odbora odbio da dâ reč poslanicima opozicije?

Reakcije na smrt parlamenta bile su brojne i burne – reagovali su, kao što je i očekivano, predstavnici opozicije. Ali kako? Lider jednog opozicionog pokreta je konstatovao da su poslanici vladajuće koalicije u velikom broju slučajeva govorili manje od predviđena dva minut, a da im je predsedavajući ipak računao kao da su iskoristili sve vreme koji im stoji na raspolaganju, čime je po govorniku ukradeno „od 30 do 50 sekundi“. Šta će ovaj pokret po tom pitanju uraditi? Podneće tužbu protiv onih koji „kradu vreme“.

Reagovao je i nevladin sektor, kako je i očekivano, oštrim saopštenjima. Tako je organizacija CRTA iz protesta zamračila sajt Otvorenog parlamenta i izdala saopštenje u kome se kaže i sledeće: „Mi kao organizacija smo godinama, verujući u demokratiju i demokratske principe radili na tome da parlament učinimo bližim građanima i da povratimo poverenje građana u predstavničko telo. Više ne želimo i ne možemo da posmatramo urušavanje kome je ova institucija podvrgnuta poslednjih dana.“

Kao što se dalo i očekivati, predstavnici vlasti su ove kritike iz opozicije i građanskog društva vrlo ozbiljno primili k srcu. Šef poslaničkog kluba najjače vladajuće stranke je, vidno dirnut i uznemiren, ovako odgovorio na kritike iz opozicije: „Ubuduće će na svakoj sednici biti ovoliko amandmana SNS-a, zato što ćemo vam pokazati kroz te amandmane kakva je politika i program i koalicionih partnera. A vi kukajte do mile volje, zajedno sa Oliverom Jovićević, Jugoslavom Ćosićem, voditeljkama, šminkerkama, blogerkama i ostalim vođama vaših opozicionih stranaka… Doživeli ste debakl na izborima 2014, 2016. i 2017. godine, a vremena za raspravu imate onoliko koliko vam je narod dao. Za to nije kriva SNS.“

Pogodila je predstavnike vladajuće partije i kritika iz civilnog sektora, pa su na saopštenje organizacije CRTA, odgovorili – raskidanjem Memoranduma o saradnji koji je ova organizacija sklopila sa Narodnom skupštinom Srbije. Vidno potresena činjenicom da CRTA više neće posmatrati rad najvišeg zakonodavnog tela, oglasila se predsednica skupštine, poručujući članovima organizacije CRTA „da se kandiduju na narednim parlamentarnim izborima i provere svoju ‘političku’ platformu, umesto što pokušavaju da građane Srbije dovode u zabludu”. Drugim rečima, kao što bi rekao jedan istaknuti poslanik vladajuće koalicije: „Pa-pa!“

Čitateljka je verovatno umorna od ove persiflaže, pa da se vratimo u ozbiljan ton. Naravno da se predstavnici vlasti nisu ni najmanje potresli zbog kritika iz opozicije i civilnog sektora. Nisu se uzbudili ni zbog pretnje tužbom. Njihovi komentari se ne mogu protumačiti drugačije nego kao likovanje. Ne samo da se ne stide toga što su uradili, niti to pokušavaju da sakriju, oni se time ponose. Njihove izjave su izjave pobednika. Protesti i kritike gubitnika su samo još jedan dokaz njihove pobede. I više od toga – njihove nepobedivosti! Na pitanje „Šta je najbolje u životu?“, oni odgovaraju rečima poznatog filmskog junaka – „Satrti svoje neprijatelje, videti ih kako beže, čuti plač njihovih žena“.

Zar je iko mogao pomisliti da će biti drugačije? Zar iko pri zdravoj pameti može pomisliti da će se vlast uzbuditi zbog najave tužbe za „krađu vremena“? Zar iko može pomisliti da će se onda potresti zbog toga što će jedna nevladina organizacija prestati da posmatra rad skupštine? Da li oni koji ovako nastupaju znaju sa čim i sa kim uopšte imamo posla?

Opozicija i dobar deo nevladinog sektora se već dugo ponašaju kao onaj dečak koji je vikao „vuk!“, samo što u ovoj priči problem nije u tome što vuka nije bilo. Naprotiv, ne samo da je on već odavno u selu, nego je u međuvremenu postao i predsednik seoske opštine, koji ima suvereno pravo da odlučuje čije će ovce pojesti, kome će oduvati kuću, ili „nelegalnu udžericu“, a kome odgristi ruku ili nogu. U takvoj situaciji je besmisleno upozoravati na vuka, ne zato što je za takvo upozorenje prerano, nego zato što je prekasno – svi već dobro znaju da je vuk tu i da mu se može što mu se prohte. Takvi povici mogu izazvati samo podsmeh ili sažaljenje, a vuku mogu i dodatno podići rejting kao jasne demonstracije njegove moći – vidite kako sam strašan, kako me se plaše, kako mi ništa ne mogu, a ja njima mogu sve što hoću. Ne samo da ih pobedim, nego i da ih nateram u beg, a njihove žene u plač.

Zato su pozivanja na institucije, apeli na zakon i vladavinu prava ne samo komično neadekvatni, već i kontraproduktivni. Svaka takva jadikovka samo je još jedan dokaz snage režima koji se ni na šta više ne mora osvrtati – zato predstavnici vlasti i odgovaraju na način na koji odgovaraju – tek ćemo vam mi dati razloga za plakanje!

Režim se već odavno ne legitimiše svojim poštovanjem demokratskih procedura, već snagom da ih nekažnjeno prekrši. Kršenje ovih procedura ne samo da joj se ne piše kao minus, već joj se piše kao plus. Kako pokazuju nova istraživanja – institucija kojoj građani najviše veruju, tik posle neprikosnovene SPC, je predsednik republike. Zatim idu vojska, policija, a na dnu, sa bednih 24%, parlament. Razloga da sumnjamo u verodostojnost ovih istraživanja naravno ima napretek, ali ona svakako odražavaju stanje ka kojem režim teži, ako ga već i nije ostvario.

Puno se u poslednje vreme priča o stabilokratiji, ali nije jasno koliko se ovaj pojam zaista razume. Stabilokratija ne predstavlja samo uzurpaciju države od strane režima, potčinjavanje nezavisnih institucija i razaranje sistema podele vlasti. Ona je jedan potpuno nov način legitimizacije vlasti. Ne samo da se kršenja demokratskih procedura više nemaju kome prijaviti – svi kojima bi se to moglo učiniti ili su nemoćni poput domaćeg pravosuđa, ili nezainteresovani poput međunarodnih institucija – ona više nikoga ni ne zanimaju. Parlamentarizam je prvo obezvređen, a zatim, sa lakoćom, pregažen. Nemamo posla sa obezvređivanjem pravila i dobrih običaja parlamentarne demokratije, već sa potpuno preoblikovanim sistemom u kojem važe sasvim druga pravila i sasvim drugi običaji.

Opozicija i civilni sektor, ili bar njihov dobar deo, međutim, kao da ovo ne razumeju. Prijavljuju faulove i penale, iako su siledžije odavno razjurile publiku sa tribina, sudija je odavno svezan, a na njegovom mestu sedi vlasnik protivničkog tima. To je situacija u kojoj smo. Ponavljati da je tako, pozivati se na pravila igre i fer-plej ne čini ništa da ovo stanje promeni. Već se dugo igra neka sasvim druga igra.

I to nije sve – način na koji režim preoblikuje demokratske institucije postiže još nešto – on od protivnika čini saučesnike ovog procesa. Naravno da je u funkcionalnoj parlamentarnoj demokratiji dužnost opozicije da učestvuje u radu parlamenta. Ali u Srbiji danas ovo učešće služi samo legitimizaciji novog poretka. Naravno da je dobiti intervju sa predsednikom republike u funkcionalnoj demokratskoj javnosti uspeh za svakog ozbiljnog novinara. Ali u stabilokratiji to je samo učešće u još jednoj režimskoj predstavi. Naravno da je posmatranje i kontrola rada parlamenta u državi sa jakim građanskim društvom nešto što pomaže informisanju građana i kontroli izabranih političara. Ali u stabilokratiji to je samo tanak alibi stabilokratskog režima, pred ono malo međunarodnih institucija koje tek povremeno bace pogled na ovu stranu, da je stanje redovno.

Da li je onda svaki otpor režimu besmislen? Naravno da ne, ali on mora preuzeti incijativu, a ne samo reagovati na poteze režima. Kako je na ovom mestu već primetio Vladimir Veljković, protiv stabilokratije se ne vredi boriti dovodeći u pitanje njenu demokratičnost – vlast se svojom nedemokratičnošću hvali! – već dovodeći u pitanje njenu stabilnost, odnosno izazivajući političku krizu. Veljković predlaže bojkot izbora, ali se tome može dodati i hitno napuštanje pozorišne predstave na koju se sveo rad parlamenta. Takođe, postoje i drugi, legitimni načini suprotstavljanja uzurpaciji – mirni protesti, mobilizacija, građanska neposlušnost, blokada rada institucija, i tako dalje.

Jasni su razlozi zašto opozicione stranke zaziru od ovih metoda. Pre svega, opozicija je već slaba, finansijski iscrpljena i medijski blokirana. Prisustvo u parlamentu daje joj kakav-takav izvor prihoda i kakvu-takvu medijsku vidljivost. Ali to je upravo ono na šta režim i računa, kupujući svoje protivnike za sitan novac i još sitnije prisustvo na nacionalnoj televiziji. Ako opozicija čeka na prasak da se okrene radikalnijim metodama, neće ga dočekati, jer za njim prosto neće biti potrebe. Da bi se zavela apsolutna vlast nije neopohodno raspustiti parlament, ili ukinuti nezavisnost sudstva, ili eliminisati nezavisna tela. Sve ove institucije su postepeno, ali savršeno uspešno već udavljene, ili će to biti u najskorijem roku, ako se ovako nastavi.

Postoji još jedan mogući razlog zašto se opozicija ne usuđuje da pribegne radikalnijim metodama borbe – to zahteva trud, ne donosi brzu korist, ne obećava laku pobedu, a nosi rizik neuspeha. Sve to stoji, ali metodama koje se trenutno primenjuju neuspeh je zagarantovan.

Peščanik.net, 16.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Dec 16, 2017 6:33 pm

Smile Izidži mi na Crtu



Foto: Slavica Miletić

Ovakvu rečenicu najčešće vezujemo za lokalne nasilnike i žestoke momke, “dorčolce”, “zemunce”, huligane… Ali kada se u pozivu Maje Gojković, predsednice Narodne skupštine, da udruženje građana CRTA izađe na izbore i tamo proveri svoju političku platformu, a povodom naše odluke da u znak protesta i opomene zatamnimo sajt Otvorenog parlamenta, prepoznaju isti ton i način mišljenja i rešavanja stvari kao u rečenici iz naslova – vreme je da se svi ozbiljno zamislimo.

Pokušavajući da medijima objasnim izjavu Maje Gojković, ovih dana sam najčešće govorio o tome da predsednica skupštine ne razume demokratski proces u društvu i uloge koje pojedini akteri u tom procesu zauzimaju: da je uloga civilng sektora da predlaže i nudi rešenja koja društvo vode napred, a da je politička borba nešto sasvim drugo. Da nije svako ko kritikuje – smrtni neprijatelj i da nije svako ko razmišlja i deluje u društvenom okviru – partijski ili zapadni plaćenik. A onda sam shvatio da grešim: Maja Gojković sve to vrlo dobro zna, kao i 3 potpredsednika koji su potpisali ono naopako skupštinsko saopštenje. Znaju, ali ne haju. Takav stav nije posledica nerazumevanja političkih uloga, nego jasne političke odluke sa nesagledivim posledicama po naše društvo – mi, SNS, vladamo i protiv svakoga ko ima nešto, bilo šta, protiv načina na koji to radimo upotrebićemo sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva, sa ciljem da ga ućutkamo. To je autoritarni i paranoični politički okvir u kome postoje jedan vođa i njegovi čvrsto opredeljeni sledbenici. Na ostale, koji bi da promišljaju svet van te poslušničke paradigme, puca se iz svih oružja.

A ona su poznata – danas smo proglašeni političkim protivnikom i armija partijskih botova je krenula da nas čereči po društvenim mrežama, sutra će tu priču da preuzmu vlasti bliski tabloidi i da krenu da preturaju po našim finansijama i da nas proglašavaju stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. Tako se širi atmosfera straha u društvenom prostoru i učvršćuje nedemokratski poredak. Ali mi u CRTI smo shvatili – nećemo da živimo u večitoj potrazi za zaklonom, zalegnuti da bismo izbegli konfrontaciju sa nasilnim vlastima i društvenu stigmu. Naša su opredeljenja jasno demokratska: zalažemo se za odgovornost i otvorenost u političkom i društvenom prostoru, za dijalog i ako zbog toga treba da budemo prokaženi u zemlji kandidatu za EU – evo nas, spremni smo.

Tu treba odgovoriti na još jedno pitanje koje se postavlja u vezi sa našim protestom: zašto baš sada? Šta se to ključno desilo što nas je nagnalo da zatamnimo sajt na kome radimo već godinama? Što se mene tiče odgovor na ovo pitanje je – a zašto smo uopšte i počinjali? Zato što smo mislili da je parlament najvažnija demokratska institucija i da je važno da bude u stalnoj i što direktnijoj vezi sa onima koji mu daju legitimitet, a to su građani Srbije. Za nas Otvoreni parlament nije bio projekat, kako to predsednica skupštine tvrdi, statističkog praćenja rada skupštine, nego smo se držali onoga što piše u Memorandumu o saradnji koji smo potpisali sa Narodnom skupštinom 2013. godine, koji definiše načela i vrednosti koje dve strane treba da razvijaju, zastupaju i brane:

“Međusobnom saradnjom strane potpisnice će promovisati Projekat i doprinositi ostvarivanju sledećih ciljeva:

– Jačanje kontrolne i nadzorne funkcije Narodne skupštine;

– Izgradnja poverenja između građana i Narodne skupštine;

– Povećanje svesti građana i šire javnosti o ulozi i funkcijama Narodne skupštine;

– Uspostavljanje redovne komunikacije javnosti i narodnih poslanika;

– Povećanje efikasnosti rada Službe Narodne skupštine i narodnih poslanika.”

Pet godina CRTA radi na ostvarivanju ovih ciljeva, sa promenljivim uspehom. Od 2016, kada su praktično sve partije opozicije uspele da pređu cenzus i našle se u Skupštini, bilo nam je jasno da se situacija u parlamentu pogoršava i da se svesno radi na dezavuisanju ne samo opozicije, već i svih parlamentarnih atributa i da će naša saradnja na projektu Otvoreni parlament biti sve teža, ako ne i nemoguća. Bili smo na ivici da se povučemo i kada je za vreme predsedničkih izbora obustavljen rad parlamenta, ali smo odustali jer bismo poziciji dali priliku da nas olako otpiše kao politički pristrasne.

Ali ovakva opstrukcija rada parlamenta od strane većine i onemogućavanje opozicije da se uključi u raspravu o najvažnijem zakonu, budžetu, kojim se određuje kako će se pribavljati i trošiti novac građana, je naprosto bila kap koja je prelila čašu. Postalo nam je jasno da se stvari kreću u smeru suprotnom onome za koji smo se zalagali kada smo odlučili da pokrenemo Otvoreni parlament – da je demokratije sve manje, a da je otvorenog nasilništva nad demokratskim procesima sve više. U takvoj situaciji odlučili smo da nema smisla dalje šminkati mrtvaca. I zato smo se kao što doliči obukli u crno.

Reakcije na naš čin nas samo učvršćuju u uverenju da smo postupili ispravno.

Ako smo stigli dotle da je svako u ovoj zemlji ko se usudi da misli svojom glavom, ko želi da doprinese političkim i društvenim procesima, a van uskog okvira koji nameće vladajuća koalicija – državni neprijatelj – ok, onda smo mi iz CRTE to. Ovo društvo neće moći suštinski dalje dok još jednom ne otvorimo i ne dobijemo bitku za građanske slobode i demokratiju. A mi ćemo joj svakako dati svoj pun doprinos.

Autor je programski direktor CRTE.

Peščanik.net, 16.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Dec 18, 2017 4:52 pm

Smile Kletva ministra vojnog



Foto: Predrag Trokicić

Ako Vučić ne pobedi na izborima – Srbija ne treba da postoji. Verodostojnost ove izjave nije potvrđena (ali ni opovrgnuta), no znajući javne istupe (čuj mene: ispade) ministra vojnog, sasvim bi ličilo na njega da, uprkos formalnom zaduženju da brani zemlju, tako olako preti njenim nestankom.

Ali, naša tragedija nije u tome što ovo jezivo podseća na samoproglašenog propovednika iz Džonstauna koji je devetsto ljudi nagovorio na kolektivno samoubistvo, već što je kletva, paradoksalno, počela da se ostvaruje baš pobedom na izborima. Jer Srbija, odnosno – država Srbija zaista gotovo da više i ne postoji. Postoji samo otvoreno izvrgavanje ruglu demokratskog ustrojstva.

Pošto je skupštinska većina podnošenjem besmislenih ”amandmana” na rebalans ovogodišnjeg budžeta (koji važi još samo desetak dana!) potrošila vreme za raspravu o narednom i time onemogućila da građani saznaju šta će i kako vlast trošiti, poslanici vladajuće stranke ne samo da se nisu postideli tog jeftinog trika – nego su ga najavili i za svako sledeće zasedanje.

Gostujući u ”Pravom uglu” predsednica parlamenta (dakle prva među jednakima koji treba da zastupaju sve građane!) bez zazora izjavljuje da su svi koji ne glasaju za njenu političku opciju (dakle tri četvrtine glasača!) – malograđani. Jer ona, koja tako olako svakoj pojavi koja joj nije po volji nadene epitet ”fašistički”, nema problem da otvoreno pokaže gnušanje prema svima koji misle drugačije od nje.

Pošto nas je predsednica parlamenta podelila na građane (njeni) i malograđane (svi ostali) druga prva među jednakima je takođe pravila podele. Po premijerki mi smo ”jako polarizovao društvo”. Naravno, ona nije mislila da je društvo polarizovano na pitanjima evropske ili neevropske budućnosti, ovog ili onog društvenog uređenja već je mislila na, po njoj opstruirajuću, podelu na – one koji su ”za i protiv” vlasti. Te zbog ovih drugih (koje ne možete videti u najtiražnijim i najgledanijim medijima!) a ne zbog vlasti (koju ne možete izbeći da čujete i vidite svakodnevno) Srbija nema mogućnosti za ”neke ozbiljnije pomake” niti da ”ide napred održivo”. Stvarno?

U drugom intervjuu premijerka je prozvala ”razne takozvane istraživačke medije” (misleći na jedan konkretan) da samovoljno određuju ko je bliža, a ko dalja rodbina (brat je bliža! a partner ili partnerka mogu biti povezano lice!) i da ”vi danas u Srbiji možete da objavite imovinu koga god vi želite”. Ko to može – osim vlasti koja jedina nekažnjeno ”iskopa” i objavi, naročito ono što ne bi smelo biti dostupno javnosti, kao što su bolnički karton ili matični broj? Pa jedino što novinari onda mogu jeste – da svedoče koliko je teško doći do podataka kad se čak i školska sprema funkcionera proglašava državnom tajnom, a institucije radije plaćaju kazne po nalogu Poverenika nego što odaju informacije od javnog značaja. A kada novinari nešto i objave, onda mogu da očekuju da će ih tabloidi javno blatiti i da će im zauvek ”nepoznati počinioci” obiti stan.

Ali je možda najveće izvrgavanje ruglu kad premijerka – kao uostalom i predsednica skupštine, predsednik države kao i svi ostali u vlasti – posle svih izrečenih insinuacija i otvorenih optužbi, samo slegne ramenima i kobajagi pomirljivo kaže: ”ali to je ok”, navodno poručujući time da je ovo demokratsko društvo pa vlast, eto, mora da trpi čak i kad neistomišljenici nekažnjeno rade nedozvoljene stvari.

To ne samo da je ruganje jer pod jedan, ovo nije demokratsko društvo i pod dva, vlast nije trpeljiva nego je veoma osvetoljubiva – nego je i opasan poziv da, kad već vlast mora da trpi, neko drugi uzme i kazni nepoćudne.

Peščanik.net, 18.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Dec 18, 2017 5:49 pm

Smile Draga Jorgovanka…



Foto: Predrag Trokicić

Lanjske godine, negde pred kraj decembra, penzioneri su u svojim sandučićima zatekli dirljivu literaturu. Pisac iz samog vrha vlasti nije štedeo svoj dar za patosiranje praznične pošiljke (poštarina plaćena paušalno). Otprilike, dragi seniori a naravno i seniorke, zahvaljujući vašem dobrovoljnom odricanju od dobrog komada penzije, Srbija je ustala, osovila se na svoje lepe noge, napunila budžet i može spokojno da gleda u svetlu budućnost.

Neko bi pomislio kako je navedeni, parafrazirani, nedovršeni i sladunjavi sastav licemeran i ciničan, da je u njemu nemerljiva gomila zlobnog i surovog podsmevanja. Ali, to nije potpuno tačno, ili se bar prethodna tvrdnja može dovesti pod sumnju. Penzioneri znaju šta je njihova budućnost i nada u nju, da izvan ovog trenutka, ove i možda još koje godine nema više ničega. Ali taj njihovi mračni fatalizam vlast je poljuljala fantastičnom hipotezom o večnosti: najstariji, najbolesniji, nemoćni, usahli i depresivni starci, u stvari, ulažu u svoju budućnost.

U Srbiji je budućnost kategorija visokog rizika, nepojamno vreme i njegovo nestajanje. A sa time se nije zdravo igrati. Budućnost je vremenski prostor koji klike prepuštaju puku, obećavajući da samo TAMO ima nečega što je dobro, ali uz teška odricanja i apologiju masovne, totalne bede. Bez agresivne podele te iluzije, ne bi bio zadovoljen neutoljivi apetit prostačke plutokratske elite. Naravno da ovo nije egalitaristički prolog, bez bogataša ne može biti solidnog društva, ali u ovom društvu njegov talog neumoljivo i besprizorno grabi nemerljivo bogatstvo.

Skupljajući restlove usahle snage, uz opravdani bes, penzioneri su odlučili da krenu u poslednju ofanzivu. Ali, ne svi. Oni koji su najviše ojađeni, a nisu im smanjivane penzije (iznos do oko 20.000 dinara), i dalje su najpouzdanije glasačko telo vladajuće grupacije. Tu je i zamašni nadripenzionerski pokret pod Krkobabićem Srednjim i brojnim sinekurama, čovekom koji je ovako pretio najstarijima: „Ko ne glasa za Vučića, neka ne čeka poštara“. Ima tamo i posvađanih grupa, najmanje dve frakcije u sidnikatu vojnih penzionera. Ima još korumpiranih sindikalnih lidera, koji su ubedili starce kako su im pare otete za njihovo dobro.

Ustavni sud Srbije je podržao neustavni zakon o „privremenom umanjenju penzija“ i tako postao zaštitnik onih koji krše ono što bi Sud morao da brani. U tom zastrašujućem paradoksu živimo bez otpora. Penzioneri ne mogu u Strazbur bez odluke navedenog suda povodom obnovljenog zahteva, ali on može (i hoće) beskonačno dugo da ćuti.

Objašnjavajući odnos pravne države prema penzionerima, ministar Vujović je u jednoj rečenici obrazložio nastranu logiku vlasti i njene samovolje. Pravo na penziju je neprikosnoveno, kaže ministar, ali ne i njena visina. Dakle, može i jedan dinar. Logika besmisla i etičke rezistencije ovde je zvanična politika.

U čitavoj toj tragičnoj životno-smrtnoj javnoj predstavi, gde se napad države na penzionere masovno razrešava prirodnim, konačnim rešenjem, ponovo se javio šef Fiskalnog saveta, Pavle Petrović. Isti čovek koji se žustro zalagao za drastično smanjenje penzija, nimalo se ne trudeći da zađe u sive mehanizme odliva ogromnih količina para – odjednom se presaldumio. Sada javno traži da se „privremeni“ zakon ukine, jer je ispunio svoju svrhu. Budžet je zvanično pun, seniori su polumrtvi, nema se šta više cediti od njih.

Nema nade da ovakav parlament, koji je na samrti od agresije naprednjačkog nasilnog boljševizma, ukine zakon, koji ionako izaziva prilično mlake proteste. Ali predsednikova motivaciona pismena ipak oblikuju našu nadrealnu stvarnost.

Da li je predsednik, recimo, jednim tajnim dirljivim sastavom, zahvalio ljudima iz režima ili bliskih njemu, koji mesečno ubace u svoje džepove i do 50 prosečnih srpskih penzija. Na primer, draga Jorgovanka Tabaković, dragi Dušane Bajatoviću, dragi ostali moji i moje, da vas ne nabrajam, ne znam koliko vas je. Nemam vremena, radim. Hvala vam što ste priložili svoj dobar glas u jednokratnom iznosu, što ste podržali politiku vlade i moju lično i tako dali doprinos fiskalnoj konsolidaciji Srbije. Vaše odricanje od dobrog glasa, pristajanje na plate i naknade od 780.000 do dva miliona dinara, bez opravdanih zahteva za njihov rast, pomaže mi da čista obraza izađem pred građane Srbije kojima je sve bolje. Vaša žrtva je primer koji nadahnjuje, vaša stvarnost je budućnost za sve koji misle da su ostali bez nade.

Ne znam, možda zaista postoji nešto ovakvo, ili još potresnije. Pismo koje bi specijalni kurir ubacio, za početak u Jorgovankino i Bajatovićevo sanduče, zahvalnost predsednika za solidarnost u siromaštvu društva, za one male činove altruizma koje bi najbogatiji možda mogli da smisle.

Pismo zahvalnosti patrijarhu, za poreze koje će SPC početi da plaća, za bolnice, vrtiće i škole i azile za beskućnike koje će izgraditi, za milosrđe koje po značaju i smislu daleko nadilazi velike molebane i obične molitve.

Pismo divljenja za najbogatije članove SNS-a, koji nisu sasvim pobesneli od para, nego daruju sirotinju, skupljaju priloge za gladne i bolesne, za napuštenu decu, obnavljaju narodne kuhinje, podižu jeftine socijalne stanove i nove zadužbine u centru okićenog Beograda.

Ima bezbroj adresa na kojima se čežnjivo očekuje predsednikovo pismo, kao vrhunsko priznanje za odricanje koje bi nam u budućnosti olakšalo nova odricanja.

Draga Jorgovanka, možda sam posle svega ipak nekako razumeo zašto sa 8.500 dinara penzije „najviše na svetu“ volite svog predsednika.

Jorgovanka L. je moja komšinica iz Mirijeva, porodična penzionerka. Živi sama i kaže da joj je dobro.

Peščanik.net, 18.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Dec 18, 2017 6:14 pm

Smile Kriva je opozicija



Foto: Predrag Trokicić

Nije vest kada koalicija na vlasti praktično ubije demokratiju u Srbiji; vest je kada Jelisejska palata objavi „fotografije Makrona i Vučića“. I to je sasvim logično. Ako nema demokratije, ako nema podele vlasti, ako se pregazi i anulira institucija parlamenta, a time ukine i smisao političke opozicije, onda umesto političkog života možemo dobiti samo privid politike, njenu ispraznu sliku – „Jelisejska palata danas je objavila fotografije susreta francuskog predsednika Emanuela Makrona sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem“. Na jedino normalno pitanje – pa šta ako je Jelisejska palata objavila te fotografije – nema razumnog odgovora. Kako će se na život u Srbiji odraziti sadržaj te vesti, dakle same te fotografije, za pošiljaoca vesti to naprosto nije bitno. Njega ne zanimaju adresati, u središtu njegove brige jeste osoba u fokusu fotografije. Javni servis pristao je da bude svojevrsna fejsbuk strana nelegitimnog predsednika republike. Obratite pažnju: nije francuski javni servis objavio fotografije, nego propagandna služba predsednika Francuske. U Srbiji, pak, fotografije nije objavila kancelarija predsednika na svojoj internet strani, nego upravo javni servis.

U vreme kada se institucije političkog života u Srbiji lome u paramparčad, od nas se očekuje da kao vesti pratimo sadržaj spomenara (to je, znaju stariji, u svojoj prethodnoj nevirtuelnoj inkarnaciji bio Facebook) glavnog rušitelja. Umesto da se urla zbog onog što se dogodilo u parlamentu, od nas se traži da budemo nemi posmatrači nemuštih slika. Kako je to moguće? Nažalost, vrlo jednostavno.

Imamo posla s iskusnim rušiteljima i – u najmanju ruku u simboličnom smislu – ubicama. Ukidanje parlamenta, oduzimanje reči opoziciji, gaženje Ustava, nije u stvari presedan i ne događa se – uprkos potrebi da se sve što oni rade tako predstavi – prvi put u (našoj i svetskoj) istoriji. Oni su dobro naučili i na primeru isprobali kako se vode eliminacionističke politike. Sve što se prošle nedelje dogodilo u skupštini – a znamo šta se dogodilo, uprkos muku u nacionalnim medijima: skupštinska većina čistim nasiljem brojeva paralisala je rad parlamenta i sprečila raspravu o budžetu – bilo je pripremljeno i unapred normalizovano do te mere da bi sad neko nad ovim tekstom mogao da se čudi i pita: pa šta ako gledamo fotografije predsednika, nije li to zabavnije od dosadne i prljave politike? Ili: pa šta ako nije bilo rasprave u parlamentu, kada te rasprave (1) ionako nemaju smisla jer će biti onako kako glasa većina, a (2) nema smisla ni razgovarati s opozicijom koju čine sve sami lopovi i plaćenici? Ako ne pre, onda sasvim sigurno od 2012. godine glavni akteri koalicije na vlasti vode kampanju za eliminaciju neistomišljenika – oni bi rekli, protivnika i neprijatelja – te za rušenje ustanova demokratskog parlamentarizma.

Isti je to model ponašanja koji smo gledali na delu u devedesetima. I tada je eliminaciji suseda prethodila njihova temeljna diskvalifikacija: prvo ih je trebalo predstaviti kao bića koja s „nama“ nisu moralno ravnopravna pa stoga ne mogu imati ni legitimne zahteve koji se moraju uvažiti kao i „naši“ zahtevi. Onda se moglo preći na otimanje, rušenje i ubijanje. Na sličan način pripremljena je i eliminacija opozicije. Pre nego što su joj zapušena usta u parlamentu – što je ravno političkom ubistvu – morao je biti obavljen posao diskvalifikacije i moralne degradacije opozicionih političara i stranaka. Pet godina – procenio je vođa – bilo je dovoljno da se javnost ciljanim propagandnim radom pripremi za odstranjivanje opozicije i ukidanje demokratskih političkih ustanova. Može biti samo jedan – to je politika režima, pa ćemo ubuduće gledati isključivo njegove slike kada god nije tu da ga pratimo uživo. Međutim, da bi se takvo stanje normalizovalo, nije dovoljno diskvalifikovati opoziciju; treba pokazati i da politika u okvirima ustavne demokratije nije smislena ni održiva. Da bi se to uradilo mora se ići korak dalje od satanizovanja političkih suparnika.

Jedan, liberalni model politike – dakle, ustavnu demokratiju – novoradikali su zamenili, dosledno svom ratnom angažmanu iz devedesetih, šmitovskom koncepcijom koja „pravu“ politiku shvata isključivo kao borbu na život i smrt između prijatelja i neprijatelja. Da šmitovska koncepcija politike, gde god se primeni, za sobom ostavlja krvavi trag, uverili smo se ovde u devedesetima. Sada gledamo reprizu. Šmitovska koncepcija politike ne priznaje neistomišljenike, ne prepoznaje različite, ali jednako legitimne političke opcije, za nju je svaki dijalog lažan; ona vidi samo ničim ograničenog suverena, za kojim stupa vojska sledbenika i odmerava snagu s neprijateljem. Kada opozicija ne izgleda dovoljno jako, ovakvo shvatanje politike opravdava se izmišljanjem drugih neprijatelja. U te svrhe dobrodošli su onda i krvavi sukobi navijača: kako je prošle nedelje nekoliko minuta izgledala južna tribina stadiona Partizana, tako ova vlast vidi parlament i politički život uopšte. Propagandisti režima jedva su dočekali informaciju da su privedene siledžije stigle i iz susednih država. To što je reč o plaćenicima, dakle siledžijama iznajmljenim za sukob između domaćih navijačkih grupa – sporedna je stvar. Svaki povod je dobar da se govori o ugroženosti države – spolja ili iznutra, svejedno.

Ubistvo demokratije u parlamentu pokušala je svojim izjavama da pokrije i predsednica vlade. Ovako Ana Brnabić: „Srbija sa polarizovanim društvom kakvo danas ima ne može održivo da ide napred i da učini ozbiljne pomake“. I još: „Što je društvo polarizovanije, to je sve teže za ozbiljne pomake“. Ko je kriv za to što je društvo polarizovano, opet Brnabić, i to odmah posle suspenzije političkog života u parlamentu: „Mislim da je to normalno kad u nešto ulažete toliko energije i ubeđeni ste da stvari idu napred, a ni opozicija, ni određena grupa medija nikad ništa pozitivno da kažu“. A šta je za Brnabić normalno? Normalno je biti osetljiv „na kritike i opozicije i novinara“. Opozicija i novinari, dakle, polarizuju društvo, i to tako što ništa pozitivno ne kažu o vladi. (Sećamo li se, da li je od 2012. iko iz vlade ikada nešto dobro rekao o opoziciji?) Iz ugla Brnabić, sve je ipak na svom mestu – vlada se trudi, ali rezultata nema; nema ih jer je društvo polarizovano; društvo polarizuju opozicija i novinari; konačno, opozicija i novinari su krivi što rezultata nema, a ne oni koji sve poluge moći drže u svojim rukama. A ko kači slike predsednika po javnom servisu – ne znamo.

Ovakav manevar moguć je samo u nenormalnim uslovima, kreiranim po šmitovskom političkom modelu – prijatelj/neprijatelj. Brnabić ne opisuje realno stanje u društvu. Ona ga kreira. Nije tačno da je društvo polarizovano: ona polarizuje društvo. Ona povlači liniju između prijatelja i neprijatelja i ona na proizvoljno obeležene neprijatelje, koji postoje samo u njenoj i glavi njenog šefa, svaljuje teret odgovornosti za neuspehe upravo njene i politike njenog šefa. Tamo gde se učesnici u političkom životu tretiraju kao moralno ravnopravni akteri, a ustav i zakoni postavljaju okvir i prave razliku između dopuštenog i kažnjivog – ovakva izjava ili ne bi bila moguća ili bi bila krajnje glupa. Ali, jednom kada je okvir razvaljen, a svi koji nisu sa „nama“ proglašeni za neprijatelje, režim može reći bilo šta i napasti bilo koga, čak i za neuspehe koji su isključivo posledica lošeg rada samog režima. Izjava Brnabić je u klasičnom smislu profašistička, na isti način na koji je to i suspenzija parlamenta. Ova restauracija fašizma iz devedesetih nesumnjiva je posledica nesposobnosti društva da napravi diskontinuitet sa lošom prošlošću. Zagovornici okretanja ka budućnosti, to jest sklapanja korica i odlaganja knjige prošlosti u stranu, sada mogu da vide posledice takvih odluka. Srbija to bolno jasno demonstrira: prvo se mora položiti račun za lošu prošlost; samo tako se stiče pravo i mogućnost za bolju, pristojnu i normalnu budućnost.

Peščanik.net, 18.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Dec 18, 2017 8:28 pm

Smile Die beste Medizin



Foto: Peščanik

Koliko god da Vučić plaća svoje savetnike, posebno one koje osmišljavaju njegove medijske spinove, malo je. Spineri ne samo da zataškavaju afere zbog kojih bi Vučić i vučići morali da se brane, bar u javnosti, ako ne pred nadležnim organima, već ih pretvaraju u promotivne događaje. A to vredi. Koliko zaista vredi, ne znamo jer je Vlada Srbije godinama uporno ignorisala zahteve da dostavi podatke koliko su plaćeni svi oni zvanični strani savetnici što su u izjavama ovdašnjim medijima hvalili onog ko ih plaća. Kao što ne znamo ni da li je, na primer, neki čovek seo sa nekim drugim ljudima, nezvaničnim savetnicima u kafanu i rekao im, “Evo ja imam 800 evra, uložio bih u medijske spinove”. I tako nekoliko hiljada puta.

Medijsko-spinerska obrada Srbije rezultirala je time da se više ne pitamo ni zašto Vučić presuđuje pre i umesto suda ili zašto radi posao premijera i većine ministara. Mediji su se retko usuđivali da pitaju, a oni koji pitaju su umesto odgovora dobijali lekcije o patriotizmu ili novinarstvu, a na kraju se smučilo i onoj “najširoj javnosti” – kritizerima sa penom od piva i kapućina na brkovima, u udobnim foteljama.

Postalo je “normalno” da Vučić brine o investicijama, obilazi radove na izgradnji puteva i fabrika, otvara izgrađene objekte, planira buduće akcije Vlade. Da pregovara o Kosovu prvo kao premijer, pa kao predsednik. Da je nemoćan pred huliganima kao premijer, ali da će ih “privezati” kao predsednik.

I zašto bi onda bilo čudno što je zvezda otvaranja novog Kliničkog centra u Nišu – Vučić. Koliko god da se RTS trudio (ili stvarao privid da se trudi) da ovaj nesumnjivo značajan događaj ne bude samo promotivna aktivnost, da uz stručnog konsultanta (direktora jedne od klinika) u improvizovanom studiju predstavi Klinički centar, njegov značaj i ulogu, glavnu ulogu je ipak imao – Vučić. Kamere su ga pratile u stopu, istina, nismo imali ton sve vreme, nismo čuli sve neduhovite opaske niti sve pohvale na sopstveni račun (na račun ove i prethodne vlade), ali iz tog jednočasovnog programa prosečnom gledaocu/biraču iskristalisala se jasna poruka – 1. Vučić, 2. Samo najbolje za narod, ne pitamo za cenu i tako ćemo da nastavimo.

Sa Vučićem su Kliničkim centrom paradirali premijerka i desetak ministara, Milorad Dodik, Tomislav Nikolić, svi sa manje-više jasno definisanim epizodnim ulogama, koje su razotkrili na kraju predstave, u obraćanju građanima. Izuzev Ane Brnabić, čija je uloga bila nejasna iako bi se očekivalo da u ovom funkcionerskom cunamiju formacijski ona bude ta koja prima raport od ministra zdravlja, direktora KC i lekara. Neke lekare, međutim, nisu ni obavestili da je “Ana tu”, pa smo u TV prenosu bili svedoci neprijatne situacije kada se lekar-domaćin u jednoj od novih sala rukovao sa gostima – Vučićem, Dodikom i Lončarom, a predsednica Vlade je ostala zaboravljena u drugom redu.

Elem, Nikolić je bio tu jer je, pojasnio nam je to Vučić u odjavnom govoru, kao predsednik podržavao Vladu Srbije i njene mere fiskalne konsolidacije. Nikolić je, međutim, sebe u ovom filmu video kao predsednika Saveta za saradnju sa Kinom i Rusijom, Dragicinog supruga i osnivača SNS-a, pa je imao lepe reči i za Kineze, i za Dragicu i za naprednjake. Kad je Vučić tokom obilaska, u direktnom prenosu zaključio da je nabavljena najbolja oprema na svetu, koju su proizveli Nemci i Amerikanci, Nikolić je uložio amandman “i Kinezi”. Amandman nije prošao jer je Vučić nastavio da priča samo o Nemcima i Amerikancima. Zapravo, toliko je hvalio Nemce, da je u jednom trenutku čak sam sebi u bradu i u mikrofon kazao: “Die beste Medizin, Deutsche Medizin”. Neko neupućen u njegovu apsolutnu neduhovitost mogao je da pomisli da je želeo da “proda foru” iz “Ko to tamo peva”.

Nikolić, da se vratimo na epizodistu i njegov neprihvaćeni amandman sa Kinezima, se bar probio do direktnog prenosa, što dokazuje da ga Vučić ne tretira kao opoziciju. A da bi dokazao da nije opozicija, Nikolić je u obraćanju okupljenim građanima i TV kamerama pojasnio kome imamo da zahvalimo na tome što je Klinički centar izgrađen: “Ponosan sam na naprednjake koji nastavljaju da podižu Srbiju i dokazuju da je moguće svakog dana činiti dela koja pomažu državi i narodu”. Veran Srbiji, naprednjacima, ali i Dragici, Toma je dodao i da je ponosan na Fondaciju “Dragica Nikolić” koja je pomogla da se opremi jedna operaciona sala.

U ovom “ponosu na naprednjake” možda se krije i stvarna uloga ovog epizodiste. Nikolić, kao predsednik Saveta za saradnju sa Rusijom i Kinom, “institucije” zvučnog imena koja je zapravo samo radno telo vlade, nije javni funkcioner i može bez straha od bilo kakvih sankcija da promoviše partiju. Pa kad Vučić posle govori o poslovima u nadležnosti Vlade u prvom licu množine (završićemo, izgradićemo) da ne bude nedoumice ko smo to “mi”, odnosno “oni”.

Što se drugog epizodiste – Mileta Dodika tiče, za njega se našlo kakvo-takvo obrazloženje zbog čega obilazi gradilište auto-puta pre otvaranja KC – angažovane su i firme iz RS. Svoje prisustvo u KC sam je objasnio time što su Srbija i RS uvek “zajedno kada se proslavljaju uspesi”. Nominaciju za Oskara zaslužio je, međutim, za repliku:

Aleksandar Vučić: (u jednoj od novih sala) Mile, kako ti ovo izgleda?

Milorad Dodik: Zabezeknut…

A Vučić, svestrani glavni glumac, odigrao je i melodramu (srećan je kad vidi kako su lekari srećni, pa ih grli i tapše) i skečeve za raju (“Narodskim jezikom, čemu služi ovo?”) i monodramu. Poverio nam se, naime, kako je nabavljana oprema za KC Niš: “Kad su mi rekli na Vladi da su hteli da uzmu jeftinije mašine, rekao sam – uzmite najbolje… Pitao sam Zlatibora, on je rekao najbolji su Simens, Dreger, Dženeral Elektrik. I uzeli smo najbolje”.

Ako ste zaboravili, oprema za KC Niš vredna 12 miliona evra nabavljena je na tenderu koji je Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki poništila, jer uopšte nije bila predviđena planom nabavki Ministarstva zdravlja. Ministarstvo je ipak zaključilo ugovor sa kineskim ponuđačem, a Komisija nije podnela tužbu kako bi Upravni sud poništio ugovor. Budući da nabavka pravno nije ni postojala, nije razmatrano da li su uslovi bili diskriminatorni, da li su ograničavali konkurenciju, pa čak ni to kako je do kraja sprovedena. Iz ove Vučićeve ispovesti o izboru najkvalitetnije opreme ostalo je nejasno da li je on odlučivao o formulisanju tehničke specifikacije u konkursnoj dokumentaciji, o kriterijumima za ocenjivanje ponuda ili, što bi bilo ozbiljno kršenje zakona, o izboru ponuđača.

Ta pitanja neće uznemiravati ni javnost ni Vučića. Kao na slavi (što nas je svojevremeno naučio Koštunica), ni na proslavi se ne postavljaju neprijatna pitanja. Odgovor bi mogao da bude – da li vi želite da građani nemaju gde da se leče? Je l’ to hoćete? Ovako smo po ceni bržeg otvaranja Kliničkog centra uspostavili presedan po kome svako može nekažnjeno da sprovede nabavku koju nije planirao, da mu je Komisija poništi, ali da on zaključi ugovor sa kim god hoće i pod bilo kakvim uslovima. Jer niko ne može da se žali kad nabavka de iure ne postoji.

Da ne bude da nije bilo problema (koje je RTS u uvodnom prilogu nazvao “problemi sa dinamikom radova”) i da ih nije svestan, Vučić je na samom kraju govora pomenuo “greške”. To se nije odnosilo na nezakonitu nabavku opreme, već na jednogodišnje kašnjenje sa izgradnjom KC. Iako je izgradnju pratila strana konsultantska kuća čiji je zadatak bio da redovno izveštava Ministarstvo o dinamici i problemima, do danas nismo saznali da li je neko odgovarao zato što eventualno nije slao izveštaje, ili izveštaje nije čitao, ili na njih nije reagovao. Sve je ostalo na obećanju Zlatibora Lončara da će “odgovarati sigurno svi oni koji su umešani što se kasni i što kradu novac od građana Srbije”.

Vučić je samo zaključio da o greškama neće govoriti “jer smo iz njih nešto naučili, podigli se i pokazali da možemo da završimo ono što smo započeli”. Što se odgovornosti tiče, treba li posle helikoptera, Savamale, tetke, 24 stana, svih onih nameštenih tendera, pitati za ovu trivijalnost – “krađu od građana”?

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 18.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Dec 19, 2017 6:00 pm

Smile Vučić o slobodi



Foto: Predrag Trokicić

Nema nijednog uporišta u ruševinama koje su proizveli. Lišeni vlastodržačke oholosti i važnosti, oni izgledaju kao puke ljušture u kojima nema ničega, ali ima i potpunog izostajanja svesti o situaciji u kojoj su se našli, kao i potpunog izostajanja osećanja odgovornosti za stanje u koje su doveli narod i državu. Ima i malo straha. Uvodnik nedeljnika Pečat, broj 227 (27. jul 2012)

Navedene rečenice izgledaju kao da dolaze iz budućnosti, zapisane od strane nekog opozicionog posmatrača u vreme pada sa vlasti Aleksandra Vučića i SNS-a. Ali, nisu. Rečenice su iz leta 2012. godine, kada je već bilo jasno da će vladu formirati koalicija oko SNS-a i koalicija oko SPS-a. U delu javnosti kojoj se list Pečat obraćao ta politička promena budila je nadu i nekakva očekivanja. Demokratska stranka, bivši koalicioni partner socijalista, prešla je tada u opoziciju. Ipak, ocene o ruševinama i izostanku „osećanja odgovornosti za stanje u koje su doveli narod i državu“ odnosile su se isključivo na demokrate, dok je odgovornost Dačićevih socijalista negde nestala.

Luksuzno izdanje jubilarnog petstotog broja nedeljnika Pečat (15. decembar 2017) navelo me je da prebrojim primerke ovog lista u svojoj kolekciji. Izbrojao sam oko pedesetak komada, mada znam da nisam sačuvao baš svaki broj koji sam kupio. Deset procenata svih brojeva solidan je uzorak da se stekne uvid u glavne teme o kojima je ovaj list od 2008. godine do danas pisao.

Očekivano je da novinari svojim istraživanjima, ako žele delovati u javnom interesu, ukazuju građanima na neodgovornost vlasti. Ali Pečat nije na taj način gradio svoju novinarsku reputaciju. „Žuti kartel“ je napadan isključivo zbog izdaje Kosova, namera da otcepi Vojvodinu, isporučivanja osumnjičenih, a sada već osuđenih lica za ratne zločine sudu u Hagu, pridruživanja EU. Političari iz bivšeg DOS-a i aktivisti NVO nazivani su „decom NATO bombi“. A naširoko su razmatrani i navodni planovi zapadnih država da uz pomoć stranaka koje su bile na vlasti od 2008. do 2012. godine razbiju Srbiju. Pozitivno se pisalo o „poslednjem srpskom državniku“ Slobodanu Miloševiću, zatim Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, Vojislavu Šešelju, a od stranih političara najviše je veličan ruski vlastodržac Vladimir Putin.

Osnivač i nekadašnji glavni urednik Pečata je želeo da novim brojem kod svojih čitalaca probudi veru „u ideale istine, slobode i pravde, pa i veru u ideale levice“. Ali je umesto levice u listu prisutna isključivo desnica. Navešću samo neke autore: proruski bogataš, ministar Nenad Popović; ruski ur-fašista Aleksandar Dugin; nacionalistički antiglobalista Emir Kusturica; zatočenik kosovske politike Vojislav Koštunica; lirski pesnik epskog aktivizma, akademik Matija Bećković; političari iz DSS-a, predsednik stranke Miloš Jovanović i istoričar Miloš Ković; konzervativci Igor Ivanović i doktor nauka Miša Đurković; Dragoslav Bokan, pretenciozni epigon pokojnog Dragoša Kalajića; profesor i publicista, dverista Milo Lompar.

„Pečat je začet 5. oktobra 2000. godine“, obaveštava nas Momir Bulatović i nastavlja: „Mi koji smo, i tada, smatrali da je Slobina nacionalna i državna politika bila ispravna, bili smo na nivou ranih hrišćanskih zajednica. Znali smo da smo u pravu, ali smo trpjeli progon i šikanu, nemajući čak ni katakombe… napustili smo zavjet… ćutanja i napravili Pečat. List slobodne Srbije je, iz naših zamisli, postajao glasilo slobodne Srbije“. U nedostatku skrovišta, bivši Miloševićevi ljudi odlučuju da javno šire svoj uticaj, pa šta bude. Strašne li šikane nakon 5. oktobra!

Političke slobode i vladavina Slobodana Miloševića nikako ne idu zajedno, ali razmotrimo Bulatovićev način razmišljanja: slobodni srpski ljudi stvorili su glasilo koje predstavlja slobodnu Srbiju. Kriterijum slobode je sledeći: „Danas svi znaju… da je 5. oktobra 2000. ostvaren plaćenički plan preuzimanja vlasti u Srbiji“, piše Bulatović. Slobodni su ljudi, dakle, zato što nisu bili kupljeni stranim parama da ruše Miloševića. A i zašto bi, njegovu su politiku smatrali ispravnom. Sledi da je Miloševićeva politika bila slobodarska, samo zato što je navodno bila nezavisna od stranih uticaja. Tome nasuprot, nakon 5. oktobra u Srbiji je uspostavljena vlast zavisna od stranaca. Sve je ovo bitno za analizu stavova narednog autora.

Jubilarni broj Pečata možda i ne bi zaslužio analizu da svoj tekst, naslovljen sa „San o slobodi“, nije priložio i trenutni srbijanski apsolutista Aleksandar Vučić. Iz naslova se već vidi da političke slobode u Srbiji ne postoje.

Ali zato ima „milion razlika“ između Pečata i Vučićeve politike. Međutim „postoji i ona jedna, velika i važna stvar, koja nam je zajednička i koja nam omogućava da se i poštujemo, i čujemo, i probamo da je ostvarimo – slobodnu, nezavisnu Srbiju“. Prepoznajemo iste misaone kategorije u kojima se i Bulatović i Vučić kreću, usko vezivanje slobode i nezavisnosti. Dalje Vučić: „I možda je Pečatov pristup tom poslu romantičarski, možda je moj pragmatičan, možda ja više naginjem obrenovićevskom, a Pečat revolucionarnom, karađorđevićevskom modelu, možda ja inspiraciju više tražim u Luteru, a Pečat više u Nikolaju, ali kada se podvuče crta… dolazimo… na jedno te isto. Na slobodu kao cilj, na slobodu kao san i na slobodu kao razlog svih razloga i uzrok svih uzroka“. Opet je sloboda nešto daleko: san i cilj. Ni traga o shvatanju slobode kao ustavnopravnog instituta, koji se odnosi na sve građane, štiteći njihova jasno definisana prava.

Pozivanje na Obrenoviće i Karađorđeviće u vezi je sa načinom na koji treba rešiti tzv. nacionalno pitanje. Osnivači Pečata, međutim, ne doživljavaju sebe kao pobornike dinastije Karađorđević. Oni su još uvek, kaže Bulatović, ubeđeni sledbenici politike Slobodana Miloševića, odnosno želje za nezavisnim političkim odlučivanjem u cilju zaštite srpskih etničkih teritorija, ako treba i ratom. I u tome je celokupna sadašnja problematika između Vučića i Pečata. Nezgodno je da neko iz pravoverne Miloševićeve ekipe optuži bivšeg saborca za šurovanje sa strancima i rasprodaju nacionalnih interesa. Tako da je Vučić na kraju teksta izričit u definisanju slobodne Srbije: „To znači da odluke o našoj zemlji ne donose stranci, već naš narod, to još više znači da te odluke budu u našem, a ne u interesu stranaca…“ Vučić poručuje svojim bivšim istomišljenicima i čitaocima Pečata da je i dalje, na svoj način, ostao veran starim zavetima i da ne prima instrukcije sa strane. Nego direktno od naroda.

Vučiću su ovakva nadmudrivanja neophodna zbog političkog okvira u kojem se godinama kretao: nezavisne Miloševićeve ratne politike, u odnosu na koju je svaka druga politika bila izdaja. Vučić je vremenom odustao od spoljašnjeg rata i zato nekadašnjim kolegama upućuje bizarnu metaforu o slobodi-nezavisnosti. „Sloboda se, ovde, dovoljno krvi napila“, kaže on. Izuzev rata, sve ostalo je isto kao i kod Miloševića: vladavina jednog čoveka, kršenje ustava i zakona, satanizacija opozicije, loša ekonomska situacija, korupcija, bogaćenje političara na vlasti, raspad državnih institucija, itd. A sve to ukazuje da je u toku unutrašnji rat vlasti protiv građana Srbije, koje autokrata, pošto im je oduzeo sva politčka prava, svodi na bezličnu sintagmu „naš narod“.

Završimo na kraju u pozitivnom duhu, ako je moguće. I to jednom Vučićevom izjavom za Pečat iz 2008. godine, kada se mislilo da je preuzimanje Beograda od strane koalicije SRS-DSS-SPS gotova stvar. Naslovna strana Pečata nosi naslov „Ne damo Beograd“ i fotografiju budućeg gradonačelnika Aleksandra Vučića: „Oni su mislili da će doveka moći da vladaju, i ne samo da upotrebljavaju, već i da zloupotrebljavaju vlast… Svemu dođe kraj, pa i takvoj vlasti“ (Pečat, broj 14, 30. maj 2008). Svemu dođe kraj? Nisu li one rečenice na početku teksta ipak bile iz budućnosti?

Peščanik.net, 19.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Dec 19, 2017 6:53 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Davidova taj Sre Dec 20, 2017 10:20 am

Ima dobrih tekstova a fotografije skoro redovno odlične naročito Predraga Trokicića. 

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Davidova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 1397
Datum upisa : 18.05.2017

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Dec 20, 2017 4:46 pm

Smile (Re)kapitulacija 2017



Foto: Predrag Trokicić

Najveći deo ove godine prošao je u zatišju kada je reč o novim zakonskim rešenjima u oblasti rada i socijalne politike, sve do najnovije epizode realitija „Narodna skupština“, u kojoj su naprednjaci izveli pokaznu vežbu o tome šta znači fingirati parlamentarnu demokratiju ili, možda bi to trebalo reći jasnije i preciznije – kako izgleda kada država punim gasom propada u autoritarno stanje. Ovaj tekst međutim nije o podvalama naprednjaka i njihovim vašarsko-skupštinskim trikovima. U senci usvajanja budžeta i skandala oko konačnog ućutkivanja svakog različitog mišljenja, čak i ovom ustavno i formalno gledano najvišem i najznačajnijem organu vlasti ostalo je usvajanje niza drugih zakona o kojima se praktično nije ni raspravljalo. Među njima su se našli, ni manje ni više, izmene Zakona o radu, Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, kao i donošenje novih Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom i Zakona o zaposlenima u javnim službama. Dakle, u potpunoj tišini – poslaničkoj, stručnoj, sindikalnoj, opštenarodnoj, izmenjeni su osnovni zakon koji uređuje radne odnose, dva veoma važna zakona iz oblasti socijalnog osiguranja i socijalne zaštite, kao i zakon koji uređuje javne službe koje obuhvataju nekoliko izuzetno važnih sistema u javnom sektoru – obrazovanje, nauku, socijalne radnike, zdravstvo, i druge.

Vlada Republike Srbije nastavila je u 2017. istu pogubnu politiku koja je praktično uobličena još pre pet godina (u nekim segmentima naslanjajući se na politiku koja je bila aktuelna i pre toga). Temeljno uništavanje radničkih prava i ponižavanje radnika na radu i na tržištu rada, uz davanje prednosti (bilo kakvom) kapitalu nekritičkim forsiranjem stranih „investitora“, u ovoj godini zaokruženo je donošenjem Zakona o dualnom obrazovanju, kojim se deca još od najranijeg doba uče da budu jeftina radna snaga, lišena osnovnih radnih prava i bez ikakve perspektive na tržištu rada, osim rada za minimalac u uslovima koji se rapidno približavaju onima koji postoje u aktuelnim eksploatatorskim radnim režimima pojedinih azijskih zemalja.

Vlada nas je potom u oktobru iznenadila (mada ne previše) i potpuno neustavnom Uredbom o utvrđivanju posebnih prava pravosudnih funkcionera i zaposlenih u pravosudnim organima i Upravi za izvršenje krivičnih sankcija sa teritorije Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Uredbom se određenim zaposlenima sa teritorije Kosova uvodi pravo na takozvanu „posebnu penziju“, koja do sada nije bila poznata u pravnom sistemu Republike Srbije. Ovaj propis je neustavan i nezakonit iz više razloga. Sporno je ovlašćenje Vlade Republike Srbije da ga donese, odnosno ustavni i zakonski osnov (navedeni ustavni i zakonski osnovi u samom propisu su besmisleni – Vlada se poziva na član Ustava koji joj daje ovlašćenje da donosi podzakonske akte, a kao zakonski osnov naveden je odgovarajući član Zakona o vladi – nijedan od ta dva osnova ne daje ovlašćenje Vladi da uredbama menja zakone, kao ni da uvodi prava i obaveze; takvo ovlašćenje Vlada ni ne poseduje prema važećem Ustavu). Potom, ovim aktom se menja Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, što je neustavno činiti podzakonskim aktom. Dalje, uvođenje prava na penziju određenim kategorijama lica samo prema njihovom radnom mestu (funkcijama) i geografskoj odrednici, predstavlja očigledan primer neposredne diskriminacije. Nezakonit je i diskriminišući i način utvrđivanja visine „posebne penzije“ koja se ovom Uredbom uvodi, iako zakonski propisi takav pravni institut ne poznaju. Iako skandalozna, Uredba je izazvala minimalnu medijsku pažnju i praktično prošla bez kritičkog osvrta stručne javnosti. Poseban kuriozitet jeste odredba prema kojoj su sva lica koja ispunjavaju kriterijume za izmišljenu „posebnu penziju“, mogla da podnesu zahtev Fondu PIO u roku od pet dana od dana stupanja Uredbe na snagu! Oročena u svom trajanju na izuzetno kratko vreme ona je praktično već iscrpela svoje važenje, tako da je svaka ocena ustavnosti besmislena. Lica koja su podnela zahteve imaće stečeno pravo na (nezakonitu) penziju do kraja života, i to u značajno većem iznosu od mnogih radnika koji su ceo svoj radni vek vredno ulagali u isti Fond PIO.

Konačno, kada smo već mogli pomisliti da smo u 2017. godini ipak mogli proći i značajno gore kada je reč o ekonomskim i socijalnim pravima građana Srbije, u decembru je usvojen niz zakona koji se tiču oblasti radnog i socijalnog prava.

Izmene i dopune Zakona o radu donele su dve zanimljive novine. Jedna se tiče obaveze poslodavca da prijavi zaposlenog pre njegovog stupanja na rad – i to je pozitivno rešenje koje bi u praksi moglo da dovede do još efikasnijeg suzbijanja rada na crno. Druga novina je uvođenje obavezne evidencije prekovremenog rada kod poslodavca. Onako kako je regulisana, teško će doprineti boljem uvidu u ostvareni prekovremeni rad zaposlenih kod onih poslodavaca koji već krše zakon. Bez efikasnih kontrolnih mehanizama, ovim poslodavcima neće biti teško da jednostavno falsifikuju evidencije, ili da ucenjuju zaposlene (kao i do sada) da prekovremeni rad ne prijavljuju, po cenu ostanka na poslu. Najčudnije je međutim što se zakonopisci nisu prihvatili značajno ozbiljnijeg posla koji je u direktnoj povezanosti sa ovim kršenjima radnih prava zaposlenih – a to je osnaživanje položaja inspektora rada. Inspekcija rada je i dalje samo miš na steroidima, nikako lav koji nam je potreban da bi zaposleni zaista mogli da vide učinke njihovog delovanja. Oni se odista neće primetiti dok god inspekcija rada ne dobije značajno bolje formulisana i šire postavljena ovlašćenja, kao i dok se koruptivni potencijal odredbi o delovanju inspektora rada ne suzbije uvođenjem direktne i efikasne unutrašnje i spoljne kontrole.

U ovu priču uklapa se i donošenje novog Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Uveliko najavljivan kao čudo koje će izazvati demografski oporavak Srbije na srednji i duži rok, može se okarakterisati samo kao klasična podvala građanima od strane vlasti.

Najpre treba reći da proširenje prava na naknadu za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta i na lica koja su uplaćivala doprinose a nisu se nalazila u radnom odnosu, nije nikakav poklon države majkama u Srbiji, već obaveza prema međunarodnim instrumentima koje je Srbija prihvatila (konkretno, prema Konvenciji 183 Međunarodne organizacije rada o zaštiti materinstva koju smo prihvatili još 2010. godine). Novac koji se dobija za ovo vreme dolazi iz zdravstvenog fonda u koji te trudnice ulažu (i ulagaće i za vreme, i nakon trudnoće i porođaja). Pokušaj usaglašavanja zakonodavstva u Srbiji sa Konvencijom 183 je međutim nedovoljan i traljav. Istina, sada smo se usaglasili sa Konvencijom 183 u pogledu nekih oblika radnog angažovanja žena, ali su van vidokruga i dalje ostale žene u izuzetno širokoj kategoriji „pomažući članovi domaćinstva ili preduzetničke radnje“, koje svoj (neplaćeni) posao obavljaju u krugu porodice i za koji ne dobijaju niti jednu beneficiju, pa ni socijalno osiguranje ni naknadu za vreme porodiljskog odsustva, iako ulažu rad i doprinose zaradi domaćinstva u celini. Ovde je takođe – kao i u mnogim drugim slučajevima – primenjen jeftin naprednjački trik „u šarenom omotu podvalim ti zarđalu kantu“. Iako je krug nosilaca prava na naknadu proširen, sam iznos naknade je drastično smanjen, tako da će država u konačnoj računici verovatno uštedeti na trudnicama i porodiljama. Dosadašnje rešenje predviđalo je da će se kao iznos naknade utvrditi 12-omesečni prosek zarada na koji su plaćani doprinosi za zdravstveno osiguranje. Novo rešenje u zakonu međutim predviđa da će se uzimati 18-omesečni prosek i da će se u mesecima kada nije bilo uplata – jednostavno računati nula dinara. Posebno bezobrazno rešenje je da će tako dobijeni iznos biti bruto naknada, dakle neto naknada će biti umanjena za skoro još polovinu. Na jednostavnom primeru se može pokazati koliko su korisnici ovog prava oštećeni primenom novih zakonskih pravila. Ako se uzme da je trudnica imala primanja (osnovicu za uplatu doprinosa) od 40.000 dinara mesečno i da je bila zaposlena 12 meseci neprekidno pre početka korišćenja porodiljskog odsustva, ona će prema starom zakonskom rešenju dobijati naknadu u iznosu od 40.000 dinara. Prema novom rešenju će se međutim primeniti formula 12 x 40.000 : 18 = 26.666 dinara, i to u bruto iznosu – što automatski znači da će primati naknadu u visini minimalne zarade.

Posebno su međutim bezobzirna dva elementa ovoga rešenja.

Prvi je da zaposlena koja je imala manje do šest uplata zarade ili druge naknade na koju se plaćaju doprinosi (drugim rečima, radila je kraće od šest meseci) pre početka korišćenja porodiljskog odsustva, neće imati donje ograničenje iznosa koji će primati. U našem primeru, ako je primala 40.000 dinara tokom pet meseci, formula će dati iznos od 5 x 40.000 : 18 = 11.111 dinara, što će u neto iznosu biti neverovatnih 6-7.000 dinara mesečno. Na osnovicu od 40.000 dinara zaposleni mesečno plaća poreze i doprinose (PIO, zdravstveno i za slučaj nezaposlenosti) u ukupnom iznosu od oko 17.000 dinara, što znači da zaposlena iz našeg primera za pet meseci rada zapravo uplati državi onoliko novca koliko će joj država vratiti u 12 meseci porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta. Kako se to zaposlenoj isplati i da li se na ovaj način forsira rad na crno, kada zaposleni može više uštedeti ako sam odvaja novac sa strane nego što će mu država pomoći? Zamislite trudnicu koja pre trudnoće radi više od deset godina, kakva je tek tu razlika u davanjima…

Drugi bezobrazluk odnosi se na formulaciju perioda koji ulazi u 18 meseci proseka. U članu 13. Zakona piše da se za osnovicu za obračun naknade zarade koristi period „za poslednjih 18 meseci koji prethode prvom mesecu otpočinjanja odsustva zbog komplikacija u vezi sa održavanjem trudnoće, ili porodiljskog odsustva, ukoliko nije korišćeno odsustvo zbog komplikacija u vezi sa održavanjem trudnoće“. Da ostavimo po strani činjenicu da se koristi opisni institut „komplikacija“, gde smo svedoci ograničenosti pravničko-stilskih dometa i preciznosti normiranja aktuelnih zakonopisaca. Ali činjenica da se u lošiji položaj stavlja trudnica koja ima rizičnu trudnoću, samo zbog činjenice da se radi o rizičnoj trudnoći koja uzrokuje njenu privremenu sprečenost da radi („komplikaciju“, frojdovska omaška) duboko je nemoralna i poražavajuća. Tako će žena koja održava rizičnu trudnoću morati da ima 18 meseci rada pre trenutka kada joj se rizična trudnoća utvrdi. Vreme koje provede privremeno sprečena za rad nakon toga kako bi sačuvala život i zdravlje svog nerođenog deteta i u toku kojeg će se uredno uplaćivati porezi i doprinosi, prema ovom zakonskom rešenju za državu ne postoji. Najžalosnije od svega je to što je neki mali aparatčik (a još manja duša) verovatno ponosan na ovo rešenje, jer se njime staje na kraj „trudničkoj mafiji“ o kojoj je vladajuća struktura svojevremeno govorila sa mnogo neskrivene mržnje.1 Umesto da se disciplinuje zdravstveni sistem i ustanove mehanizmi kontrole i – daleko bilo – odgovornost za eventualne zloupotrebe u ovakvim situacijama, daleko lakše je bilo jednostavno poniziti trudnice.

I tako se neizbežno stiže do zaključka da se, uz svu „dobru volju“ koju je država pokazala, na ovaj način i dalje krši Konvencija 183 koja izričito predviđa da naknada koju trudnica ili porodilja prima, ne može biti niža od dve trećine njenih prethodnih primanja. Može se reći da je ovo zakonsko rešenje u potpunosti na tragu svih prethodnih, odnosno da posmatra naknadu za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta kao trošak države a ne kao vraćanje dela sredstava osiguranici koji je sama zaposlena uplatila u prethodnom periodu (naravno, po principu solidarnosti koji je karakterističan za sve vrste socijalnog osiguranja). Na ovaj način je naknada u očima države „nužno zlo“ koje treba našminkati tako da izgleda što lepše, a da istovremeno stvara što manje troškove. Prava priroda ovog prava je međutim sasvim drugačija i tu se pokazuje osnovno nerazumevanje čitavog problema (odnosno loša namera zakonopisaca na vlasti, koji zasigurno sasvim dobro razumeju prirodu socijalnog osiguranja ali je tumače isključivo na štetu građana). To nije pravo iz socijalnog osiguranja i ne može se tako posmatrati – a posmatra se kroz zakonske tekstove godinama unazad. U pitanju je specifična mera socijalne zaštite, koja bi morala da pripada svim trudnicama, porodiljama i roditeljima, bez obzira na ostvareni staž i visinu uplaćenih doprinosa. Samo tako će svrha ovog prava biti u potpunosti ostvarena – sve ostalo je prazna (predizborna?) priča koja neće imati nikakvog stvarnog efekta.

Konačno, Zakon o zaposlenima u javnim službama, o kojem je već pisano definitivno je pokazao u kojem pravcu će ići dalje razrušavanje države, privatizacija njenih funkcija i samim tim činjenje različitih osnovnih usluga nedostupnim građanima. Usvajanje ovog zakona je pokazalo i impotentnost sindikata, koji se nisu ni oglasili tim povodom, a kamoli izveli na ulicu par stotina hiljada ljudi koje ovaj propis direktno pogađa i još par stotina koji bi se sigurno solidarisali sa njima, znajući da njegova primena na duži rok znači odumiranje nekih socijalnih funkcija države. Sramotna je i bezobzirna izjava predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisava Orbovića, koji je sa pozicije predsedavajućeg Socijalno-ekonomskog saveta izrazio žaljenje što ovo telo nije dalo pozitivnu ocenu ovog zakona, i naglasio da se to desilo samo zbog negativnog stava jednog manjeg broja sindikata. Uz takve „sindikalce“, radnicima zaista nisu potrebni gori neprijatelji.

Šta nam sve ove novine govore? Najmanje dve stvari. Najpre, Srbija je zemlja u kojoj ne postoji briga za zaposlene, još manja za socijalno ugrožene grupe. Nema jasne vizije razvoja socijalne politike, osim da se što više uštedi. Nema racionalnog opravdanja za aktuelnu politiku zapošljavanja, koja forsira prekarne oblike rada na najjednostavnijim zanimanjima bez reinvesticija, inovacija, stručnog usavršavanja zaposlenih. Obe ove činjenice se dokazuju iz godine u godinu. Zato je 2017. godina još jedna u nizu kada su razum, solidarnost, hrabrost, kapitulirali pred naletom bahatosti, nestručnosti i korupcije. ONI neće ništa promeniti u godinama koje dolaze i možda neobičan ali surovo realan podatak o našem trenutnom stanju jeste reklama banaka koje ovih dana plasiraju gotovinske kredite za – kupovinu novogodišnjih poklona. Ostaje samo da se MI menjamo, ili nas ubrzo neće biti. Kako kaže pesnik: „Mogli su biti giganti, al’ sve su više migranti“. Na nama je odluka do kada će takvo stanje trajati. Ako se pogleda broj građana koji ovih dana protestuju povodom svega što je predmet gornjih redova (a njihov ukupan broj je – okruglo nula) čini se da smo sasvim zadovoljni svojim životima i da nam nije dovoljno loše da poželimo da pređemo na stranu građanskog otpora stvarima koje nas duhovno ponižavaju i fizički i materijalno uništavaju. Hajde da čvrsto odlučimo da u narednoj godini to promenimo.

Peščanik.net, 20.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Dec 20, 2017 6:50 pm

Smile Mir u kući



Foto: Predrag Trokicić

Žene se plaše da će ih muškarci ubiti, muškarci se plaše da će im se žene smejati.
Margaret Atvud

U trenutku dok se pisalo o još jednom tipičnom slučaju partnerskog nasilja u Srbiji, na Novom Beogradu je muškarac pucao u ženu, a na televiziji Pink se raspravljalo o nasilju žena nad muškarcima. Inspiracija za emisiju je došla iz Crne Gore. Gledateljka je pozvala jutarnji program da se požali kako se ne govori o nasilju žena nad muškarcima. Po njoj se nasilje koje žene vrše nad muškarcima sastoji u tome da žene izlaze, ne brinu o deci, ne spremaju obroke i za to bi trebalo da budu kažnjene fizičkim nasiljem. Čak je navela primer svoje ćerke koju bi ona tukla zbog neizvršavanja ženske uloge.

Poziv gledateljke na fizičko nasilje nad ženama urednici i urednice jutarnjeg programa televizije Pink prihvatili su kao odskočnu dasku za diskusiju o ženskom nasilju nad muškarcima. Prvi sagovornik, psihijatar Jovan Marić, krenuo je od „prirodnih“ razlika između muškaraca i žena (u nekom trenutku je izjavio i da je ženama emancipacija donela samo nevolje), kako bi došao do zaključka da je „žena ta koja bla bla bla samo priča, komanduje po kući, a na kraju muškarcu prekipi pa iskoristi snagu mišića“. To jest, da svako koristi ono što mu je na raspolaganju. Žene verbalna umeća, a muškarci snagu mišića. Marić je siguran u to da žensko nasilje prethodi muškom nasilju, kao i da je „neretko psihičko nasilje gore nego fizičko nasilje“.

Protiv ovih izjava je istupila Zorana Mihajlović, ministarka u Vladi i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost. Ona je izjavila da su ova emisija i izjave psihijatra Marića doprinele relativizovanju nasilja nad ženama. Ona je donekle u pravu. Izjave Jovana Marića svakako su doprinele relativizovanju nasilja nad ženama, ali su i više od toga. Te izjave su otvoreno pravdanje nasilja nad ženama.

Sama emisija televizije Pink je mogla biti i gora (ako se to može zamisliti). Vera Despotović, psihoterapeutkinja iz Kriznog centra za muškarce je skrenula pažnju na to da žensko verbalno nasilje često dolazi nakon godina trpljenja nasilja i da u stvari predstavlja reakciju. Adrijana Pejaković, psihološkinja iz Crne Gore, govorila je o patrijarhalnosti društva i ukazala na činjenicu da žensko osvajanje ravnopravnosti određene muškarce navodi na nasilje, ali da bi to trebalo da bude pozitivno iskorišćeno, jer „čak i ako su se uloge promenile, to je prostor da se muškarci prilagode; kada mi napredujemo kao žene, onda napreduju i muškarci i napreduje cela porodica“. Vesna Golubović, advokatica, govorila je o zloupotrebama prijava za nasilje kojima se muškarci koriste u brakorazvodnim parnicama.

Sa druge strane, Dejan Pavlović, predsednik Udruženja očeva iz Novog Sada insistirao je na tome da su muškarci prave žrtve nasilja, od strane žena i institucija. On je rekao da policija ne reaguje kada muškarac prijavi nasilje, jer „kakav to muškarac trpi nasilje od žene“. Marić je takođe pričao o „napadanju muškosti“ kao poslednjem stadijumu nasilja koje žene vrše nad muškarcima. Niko od prisutnih Pavloviću i Mariću nije skrenuo pažnju da je upravo o tome pričala Adrijana Pejaković. U patrijarhalnom društvu muškarac može biti samo dominantan. Ako nije dominantan on nije muškarac, a u patrijarhalnom društvu nema gore kazne i uvrede nego ne biti muškarac.

Vratimo se sada Zorani Mihajlović koja je osudila ovu emisiju i konkretne izjave psihijatra Marića. Kao predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost svakako je trebalo da reaguje. Međutim, njena izjava deluje kao jeftino skupljanje političkih poena. Osudila je izjave, prozvala medije zbog njihove uloge u relativizovanju nasilja nad ženama, ali i naglasila da ne želi da se meša u uređivačku politiku – poen za podržavanje žena žrtava nasilja, poen za prozivanje tabloida, poen za podržavanje slobode medija. U isto vreme, Mihajlović izjavljuje: „Nasilje nad ženama neće prestati sve dok žene ne shvate da moraju i treba da prijave svaki vid nasilja“. Dakle, nasilje bi prestalo samo kada bi žene prijavljivale nasilje koje trpe. I opet su žene krive. Kako se ova izjava razlikuje od izjave Jovana Marića da žene izazivaju nasilje?

Kao predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorana Mihajlović je mogla da reaguje i kada je grad Beograd odlučio da angažuje Acu Lukasa da peva na gradskom dočeku Nove godine. Podsetimo se, Aca Lukas je u septembru priznao da je bio fizički nasilan prema svojoj bivšoj supruzi. Ili je mogla da reaguje kada je Marija Mali iznela optužbe o fizičkom nasilju svog bivšeg supruga, aktuelnog gradonačelnika Beograda. Ovako, njena osuda Marića i jutarnjeg programa televizije Pink ostaje samo prazna izjava. Možda je ta dva slučaja prećutala zbog „mira u kući“, kao što i muškarci, po Mariću, prećutkuju nasilje koje trpe. Oboma bi moglo da se kaže da u ovoj kući svega ima, samo ne mira.

Peščanik.net, 20.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Dec 20, 2017 7:39 pm

Smile Smisao života naprednjačkih križara



Foto: Predrag Trokicić

Briga za očuvanje nacionalnog identiteta oduvek je bila pogonsko gorivo mnogih političara, naročito onih koji su se prihvatili ministarskih pozicija u resorima obrazovanja i kulture. Vrlo često i pravosuđa, jer u tom domenu se zapravo krije „odbrana našeg načina života“, kako je to nedavno definisao predsednik Aleksandar Vučić, kada mu je iz Hanovera stiglo „preteće pismo na hrvatskom bez kvačica“, koje su potpisali „Pavelićevi križari“. Ova filmska replika navodi na razmišljanje o tome šta sve podrazumeva formulacija o „odbrani našeg načina života“. Da li je to poseban vid populizma kojem je društvo izloženo već decenijama? Da li se možda radi o specifičnom načinu izgradnje institucija koje i pored toliko truda i dalje ne postoje? Ili je reč o kontinuiranom urušavanju i ono malo infrastrukturnih prežitaka iz Jugoslavije? Sve to ulazi u oblikovanje naše svakodnevice, naročito partijska mobilizacija nepismenih masa, koje ojačane pripadnošću jednoj partiji i jednoj ideji, ulaze u posao „modernizacije Srbije“. To se najbolje vidi na lokalu i to ne samo pred izbore, jer ova devastacija, osim ako nije u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu, ostaje ispod radara javnosti. Takav je slučaj sa institucijama kulture, od kojih su neke u međuvremenu izbrisane iz registra, a umesto njih je „opet nešto nastanulo“ što bi trebalo da predstavlja bedem za odbranu načina života naprednjačkih križara.

Da, ovde je reč o Kulturnom centru Požega i Biblioteci u Arilju. Obe institucije kulture su ugašene krajem 2017. godine, da bi potom preimenovane u ustanove široke namene. Naime, iako su ove dve institucije prošle kroz različite procese gašenja, obe su dospele do iste tačke: proširenog shvatanja kulture u skladu sa Strategijom razvoja kulture ministra Vladana Vukosavljevića. Ovaj proces se tokom devedesetih odigravao spontano i najbolje se mogao videti u izlozima nekada respektabilnih knjižara Nolita i Prosvete. Najpre je došlo do tihe dominacije Miroslavljeve ćirilice, crkvene i antikomunističke literature u izlozima, onda su se među takvim knjigama pojavile slike sumnjivog kvaliteta, potom su pridodate ikone i kandila, pa pozamanterija i naposletku kozmetika. Tako su nestale velike knjižare u Srbiji. Kada su došli Delfi i Vulkani, posvećeni prodaji bestseler i outlet literature, tranzicija je već pojela sve a državna kulturna politika je usvojila pomenuti model iz devedesetih kao spasonosno rešenje. Sve ostalo su sproveli naprednjački kadrovi poput Milana Božića, sada već svima poznatog predsednika opštine Požega, koji se proslavio čistkama u kulturi, o čemu je već bilo reči na sajtu Peščanika. Boreći se tobože protiv porasta gledanosti rijaliti programa, predsednik Božić je smenio direktorku KCP-a Slađanu Petrović Varagić. To se dogodilo pre dve godine. U međuvremenu Viši i Apelacioni sud su presudili da je rešenje o smeni bilo nezakonito, ali za naprednjake, baš kao što to svakodnevno pokazuje i vrh vlasti, zakon ne važi. Oglušivši se o odluke suda, predsednik Božić je sproveo transformaciju Kulturnog centra u ustanovu koja je objedinila sport i razonodu. Umesto institucije kulture, osnovano je novo javno preduzeće pod nazivom Sportsko-kulturni centar. Podrazumeva se da ovakva institucija odustaje od koncepta kulture kakav je bio poznat do dolaska naprednjaka Božića, koji je svoj „spartanski duh“ nedavno demonstrirao pozivom „majkama da odmah na rođenju udave svoju nesposobnu decu“. Ova Božićeva eugenika trebalo bi da dobije i konkretnu podršku u sportsko-rekreativnom kulturnom centru, gde će se mladi odgajati u duhu naprednjačke doktrine: reda, rada i discipline, daleko od degenerisane umetnosti, što je predsednik opštine Požega, objašnjavajući razloge za smenu bivše direktorke, definisao ovako: „Umesto srpskih preslica izlagala je japanske kukice“.

Ni Biblioteka u Arilju nije prošla mnogo bolje. Ona je dobila novi statut, kojim su fuzionisane dve ustanove: bivša Narodna biblioteka Arilje i Turistička organizacija opštine Arilje. Nova ustanova, dobijena naprednjačkim genetičkim inženjeringom, ima tri unutrašnje jedinice: 1) za bibliotečku delatnost, 2) za kulturu, 3) za kulturni turizam, upravljanje sportskim objektima i opšte poslove. Spisak „bibliotečkih“ delatnosti proširen je ovim statutom na neverovatnih četrdesetak oblasti, i to od bibliotekarstva, preko ugostiteljstva, turizma, rukovođenja zoološkim i botaničkim vrtovima i drugim prirodnim rezervatima, organizovanja sajmova i koncerata svih vrsta, do iznajmljivanja i lizinga opreme za sport i propagandne delatnosti. Moglo bi se reći da je nova Biblioteka u Arilju postavila standarde za buduće neoliberalno prekomponovanje institucija kulture u Srbiji, jer su naprednjački križari posle pet godina vlasti shvatili da od kulture nema posebne vajde i da se ona mora fuzionisati sa komercijalnim sadržajima, protivno Zakonu o bibliotečkoj delatnosti. Budući da je Arilje malinarski kraj, te da je predsednik Skupštine opštine Dragiša Terzić, nekadašnji prvi čovek Unije malinara, moglo bi se očekivati i povremeno preraspoređivanje zaposlenih bibliotekara na berbu malina i njenu distribuciju do krajnjih potrošača ili do postrojenja za preradu.

Nema boljeg načina da se „odbrani naš način života“ od unutrašnjeg razaranja ustanova kulture koje se sprovodi u vreme mandata ministra Vladana Vukosavljevića i njegovog stručnog tima. Na pitanja o nasilju nad kulturom, koja je ministru uputila Asocijacija Nezavisne kulturne scene Srbije, Vukosavljević je odgovorio u svom maniru da se „diže previše buke“ i da se tu „ne radi o suzbijanju kulturnih sadržaja i aktivnosti već o pravnom prekomponovanju statutarnog tipa“. Formulacija „prekomponovanje statutarnog tipa“, razume se, ne znači ništa ali je idealna za maskiranje zloćudne devastacije koja se sprovodi. Naime, ukidanjem ustanova kulture suspendovana je svaka stručnost i omogućeno je nepismenim partijskim nameštenicima, onima koji se ne razumeju „ni u kukice ni u kvačice“, da upravljaju institucijama koje više nisu ni deo kulture, niti turizma, pa ni sporta. One su samo preduzeća za sitni obrt naprednjačkog užasa i nameštanja tendera, što je jedino preostalo.

Peščanik.net, 20.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Dec 21, 2017 5:26 pm

Smile Proslava na masovnim grobnicama



Foto: Predrag Trokicić

Kako vreme odmiče, tihi ponos postaje glasniji. Posle slavljenja „legendarnog“ Prištinskog korpusa i „herojske“ Treće armije VJ koji su 1999. godine na Kosovu u delo sprovodili cilj udruženog zločinačkog poduhvata da se albansko stanovništvo zločinima zastraši i trajno protera, nije bilo razloga da se slična počast ne ukaže i Specijalnoj antiterorističkoj jedinici (SAJ), takođe umešanoj u kosovski sukob.

Na prigodnoj svečanosti povodom 39 godina postojanja Specijalne antiterorističke jedinice MUP-a Srbije, ministar policije Nebojša Stefanović podsetio je da su „ovi ljudi prošli svašta“ i uvek bili tamo „gde ih je Srbija zvala i gde ih je Srbija slala“. U to ime, podsetimo se nekih „slavnih“ trenutaka te jedinice.

Često se zaboravlja (ili se namerno prećutkuje) da su pripadnici „Škorpiona“ koji su 28. marta 1999. godine u Podujevu ubili 14 žena i dece iz porodica Bogujevci, Lugaliju i Duriqi taj zločin počinili kao pripadnici rezervnog sastava SAJ-a sa legitimacijama i u uniformama te jedinice, primajući platu od MUP-a Srbije. Istina je, redovni pripadnici jedinice nisu učestvovali u streljanju, i tokom sudskih procesa u Srbiji i Hagu navodili su da su pomogli preživeloj ranjenoj deci da dođu do bolnice (među njima je i sadašnji komandant jedinice Spasoje Vulević), ali je isto tako istina da pridruženi članovi SAJ-a koji su ubijali u to vreme nisu bili pozvani na odgovornost. Posle počinjenog zločina vraćeni su u Srbiju (kao za kaznu), a onda ponovo upućeni na Kosovo da se još jednom pridruže „legendarnoj“ i „herojskoj“ borbi.

Pripadnici SAJ-a (dakle, ne „Škorpioni“ nego regularni policajci) učestvovali su u drugim takozvanim antiterorističkim dejstvima na Kosovu tokom kojih su počinjeni zločini nad albanskim stanovništvom. Istina, nisu se, poput Posebnih jedinica policije, isticali u činjenju zločina, ali su bili deo širih operacija uperenih protiv albanskog stanovništva Kosova. Recimo, 17. jula 1998. godine u napadu na Orahovac, zajedno sa vojskom i Posebnim jedinicama policije. Tada je, po navodima presude Vlastimiru Đorđeviću (paragraf 312), ubijeno najmanje 30 mlađih muškaraca i jedna žena, a bar jedno ubistvo počinio je pripadnik SAJ-a. I u drugim situacijama oni su prisutni tamo gde se zločini čine, iako nema mnogo dokaza o njihovom učešću u ubistvima i drugim krivičnim delima.

Ipak, postoji jedna situacija u kojoj su se posebno istakli – kada ih je Srbija „pozvala i poslala“ da prikriju zločine. Pripadnici SAJ-a imali su, naime, ključnu ulogu u pokopavanju tela u batajničkim masovnim grobnicama u proleće 1999. godine. Grobnice su iskopane u njihovom Centru za obuku „13. maj“, istom ovom gde se prekjuče slavila godišnjica.

Dva pripadnika jedinice sa zaštićenim identitetom svedočila su u Hagu o tome kako su dočekivali kamione sa telima ubijenih albanskih civila i organizovali njihovo pokopavanje. „Oni dođu, i kako bi rekao Spasoje, mi smo kao neurohirurzi, dođemo, jedan rez i gotovo“, rekao je ministar Stefanović prekjuče opisujući u slavljeničkom raspoloženju pripadnike SAJ-a. Tako je otprilike bilo i u proleće 1999 – rez po rez, kamion po kamion, ukupno 744 tela.

Operacija premeštanja tela sa Kosova u Srbiju sa ciljem prikrivanja ubistava albanskih civila osmislio je i naredio Slobodan Milošević u martu 1999. na sastanku sa najvišim policijskim zvaničnicima (ministrom policije Vlajkom Stojiljkovićem, šefovima državne i javne bezbednosti Radetom Markovićem i Vlastimirom Đorđevićem). Operaciju je vodio general Đorđević, a u njoj su učestvovale stotine ljudi, mahom policajaca, od kojih je njih 110 imenom i prezimenom identifikovano u jednom od dosijea Fonda za humanitarno pravo. Osim batajničke, 2001. godine otkrivene su još dve masovne grobice (u policijskom centru u Petrovom Selu sa 61 telom i kod jezera Perućac sa 84 tela), zatim i krajem 2013. grobnica Rudnica sa 53 tela, za čiju je sudbinu odgovorna vojska.

Među učesnicima su i pripadnici SAJ-a, uz znanje i odobrenje komandanata jedinice. U službenoj belešci Radne grupe MUP-a Srbije iz juna 2001. godine jedan od zaštićenih svedoka iz SAJ-a kaže: „Komandante Simovića i Trajkovića odveo sam na lokaciju gde je izvršeno sahranjivanje leševa i pokazao im kako bi bili upoznati za eventualne buduće planove oko izvođenja određenih radova na konkretnom lokalitetu.“

Živko Trajković je u vreme pokopavanja ovih tela bio komandant SAJ-a, a u iskazu pred Haškim tribunalom priznao je da je znao za operaciju jer mu je „šef centra“ rekao da su u nekoliko navrata tela stizala u Batajnicu i tamo pokopavana. Zoran Simović u to vreme je bio komandant beogradske jedinice SAJ-a i tokom iskaza u Hagu takođe nije krio da je bio obavešten o dopremanju tela u Batajnicu.

Grobnice su posle istrage Radne grupe MUP-a otkrivene u proleće 2001. godine. Nakon završenih ekshumacija, jame iz kojih su izvađena tela zatrpane su zemljom i na njima se nastavilo sa „svakodnevnim dnevnim aktivnostima koje se odnose na obuku i trening Specijalne antiterorističke jedinice“.

Ne samo da pred domaćim pravosuđem niko nije odgovarao za učešće u prikrivanju zločina, nego na mestu gde su otkrivene stotine i stotine tela, među kojima cele porodice, deca, trudnice, nenaoružani mladići, starci i starice, nikada nije postavljeno spomen obeležje. Tabla sa imenima žrtava, spomen soba, jedan kamen sa uklesanim natpisom šta se tu dešavalo u proleće 1999. godine, bilo šta. Umesto toga – samo poravnata zemlja, dodatno utabana obukom specijalaca, i na njoj bina sa koje se obraća ministar policije.

Peščanik.net, 20.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Dec 21, 2017 7:02 pm

Smile Heroj u Kremlju



Foto: Slavica Miletić

Bio je to susret dva velikana, jer da nisu takvi, zašto bi se uopšte sretali? Mada nas je ipak nadahnuo rodoljubivi zanos: ovaj naš je veći! Viši, bar za glavu i po, i koji prst pride. Ostavlja utisak, ulaguje se domaćinu, ali umereno, zahvaljuje onoliko, govori ruski kao da je odrastao na Arbatu.

Da li se ja to, u neku ruku, šegačim sa vizuelnim efektima istorijskog susreta Putina i Vučića? U neku ruku da, takva mi je narav, mada događaj iziskuje ozbiljnost, iako je naglašeno osećanje obostranog prijateljstva već određeno opštim mestima u protokolu. Taj kastinski izum, protokol, određuje položaj svakome smrtniku, jer mu tamo nema pristupa, a naročito besmrtniku, koji samom svojom čarobnom pojavom ispisuje opasne stranice istorije.

Bio je to susret provincijalne snishodljivosti i imperijalne ravnodušnosti. Onoliko koliko je razmetljiv u svom dvorištu, toliko je Vučić skrušen kao gost. Uglavnom, nije bilo nasrtljivog ljubljenja, to je Putin (protokolom) iskorenio odmah pošto ga je Nikolić omazao vlažnim cmakanjima, najmanje pet puta po tri puta, pre one kišne parade pobede u Beogradu, a naročito na ispraćaju.

Vučić je prihvatio ispruženu ruku, klimnuo glavom, i to je bilo sasvim pristojno. Putin nije sklon da sa gostima deli preteranu ljubaznost, on svoju apsolutnu moć već godinama nosi kao deo snage svoje države, i uglavnom mu je svejedno s kim razgovara.

Zahvaljivanje Putinu i Rusiji, bilo je na nivou snebivanja siromašnog gosta iz malog mesta, koji se ipak čudi kako je baš njega zapalo da na „najvišem nivou“ sedi u zlatnom Kremlju. Prvo za veto Rusije u UN, kojim je sprečeno da Srbija dobije dangu genocidnog naroda. Kao da jedna rezolucija može da promeni bit stvari, ili da odredi sve nas kao počinioce zločina. Distribucija zlodela na narod moguća je samo onda ako pristanemo da se poistovetimo sa zlikovcima i njihovom sudbinom. Osobenom vrstom političke amnezije, Vučić amnestira sebe od svega što ga vezuje za vrlo mračni deo njegove prošlosti, ali ne i „narod“, koji od najteže hipoteke brani Putinom.

Zanimljiva je zahvalnost Putinu na poklonima u oružju, velikodušnost koja nam omogućuje vojnu neutralnost. Ova protivrečnost razrešava se u odnosu prema donatoru: neutralnost prema svima, naklonost darodavcu, iako je poklon faličan, polovan, istrošen i skupo nas košta. Politička i vojna neutralnost je nedostižna iluzija za državu bez granica, pa je ona odmah i negirana, jer će njene nesolidne varijacije tek biti razrešavane u mučnim dijalozima sa Haradinajem.

Vučić je tronuto saopštio Vladimiru Vladimiroviču da „ ponosni srpski narod nikada nije i neće uvoditi sankcije Rusiji“. Kao da teška pitanja izolacije, embarga, sanitarnog kordona ili sankcija proizlaze iz neposrednog odnosa među narodima. U ovakvim i sličnim razgovorima, „narod“ , kao krajnje fluidni, neodredivi i nepostojeći politički činilac, upotrebljen je kao moneta poistovećivanja autoritarnih lidera sa društvom. Kad ti kažem ja, to je taman kao da ti je rekao narod: nema sankcija, brale.

Sklopljeni su neki važni ugovori. Koliko su dobri za nas, saznaćemo za nekoliko godina. Ovde još stoje zavarene dve cevi za „Južni tok“, a najveći dnevni list u Srbiji osvanuo je sa skoro nestvarnim naslovom: „Putin pozvao Srbiju da bude deo Turskog toka“. Rekao je: „Želimo stabilni Balkan. Srbija može da postane važna karika u transportu gasa“. Turski tok deo je zajedničkog atavizma, nije ni izbivao iz srpskih žila u prošlosti. Ali ovo je poslovna najava mirnog Balkana, bar zbog transporta gasa. Da li su to bili lozinka i smisao ove ambiciozne turneje?

Bilo bi dobro zaviriti u zonu razgovora koji se odvijao „u četiri oka“, licem u bratsko lice. Znaš šta maljčik, ovo što smo rekli pred novinarima, to je za njih, da tupe svoje plajvaze, a sad slušaj šta baćuška ima tebi da kaže. Tako nekako, ili možda sasvim drugačije.

Kad sve prođe, i vrati se u svoj Happy, Vučić će u višesatnoj ispovesti Mariću, na primer, kazati kako su ti razgovori bili teški. Izuzetno teški. Možda najteži koje je imao, a imao je toga ihaj! Ali, on sa tim nije imao problema, nije dao na sebe, nije dao na državu, jer niko, pa ni Putin ne može da ponižava Srbiju.

Ali, o čemu se radi? Ipak se o nekim stvarima ne govori javno. O podjednakoj bliskosti sa silama koje su sve udaljenije. Šta će biti sa ruskim centrom u Nišu? Šta to Srbija radi sa Alijansom, izvodi vežbe sa trupama i štabovima obe strane, ponekad u isto vreme. Kakva je cena za primicanje Uniji, šta je sa evroazijskim savezom? Šta od rashodovanog ruskog naoružanja još treba Vojsci Srbije, i važe li za nju još oni NATO standardi iz Tadićevog doba? Konačno, gde zaista ide Srbija, zna li to uopšte njen predsednik! Zna li šta će se događati kad se neizbežna odluka donese?

Neke od protokolarnih i tajnih tema svakako su u sferi političke trivijalizacije i mitskog folklora. Stereotipa o „pravoslavnoj braći“ i bezuslovnoj viševekovnoj ljubavi nije bilo ni na marginama. Politički interesi ne poznaju emocije, srpski deo Balkana za Rusiju je deo prostora a ne pitanje ljubavi. Rusija neće rešavati naše probleme, ali će možda pružiti pomoć, ne u skladu sa svojim, nego sa našim moćima.

Režimski javni servis, uporno i ponizno malajući i krečeći Vučićev postament, pokušao je da izdašno isprati susret u Moskvi. Da uz apsolutnu glorifikaciju predsednika prikaže njegovu posetu kao posebno dostignuće, nezadrživi lični uspon, pa skoro i herojski podvig. On na ravnoj nozi, na njegovom jeziku razgovara sa jednim Putinom i dobija sve što poželi.

Iste večeri mi se javio dalji rođak iz Niša, čije su impresije predsednikom beskrajne: „’El si vido, kačamak ti neslan ’bem, ovaj naš sa svakoga gde putuje razgovara na domaći jezik. Pa se ti još zajebavaj!“

Rekoh mu da više neću, i da sam lično zadivljen.

Ne zna se još kako i o čemu je Dačić razgovao sa Lavrovim. Nema vesti da je bilo šta popio, niti da je pevao. Bilo bi razumno da mu je Vučić zabranio da zine, jedna budala manje u delegaciji.

Peščanik.net, 21.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Dec 21, 2017 7:55 pm

Smile Zašto policija ne reaguje na pretnje aktivistima Ne da(vi)mo Beograd?



Foto: Peščanik

Ukoliko pratite rad inicijative Ne da(vi)mo Beograd na Fejsbuku, verovatno ste primetili pojavu nekoliko novih stranica koje sponzorišu objave sa fotografijama aktivista Inicijative, pogrdnim komentarima, skrivenim i otvorenim pretnjama, obezglavljenim ili sa metama iscrtanim patkama, ali i brojnim komentarima sa direktnim pozivima na ubijanje, rezanje grkljana, prebijanje, klanje, nabijanje na kolac, silovanje i brojne druge gadosti.

Stvarajući ove stranice i ulažući velika sredstva u njihovu promociju i reklamu, za koju su odvojene stotine, ako ne i hiljade evra, vlast ide korak dalje u botovskim aktivnostima. Od početnih lažnih profila, botova koji glume ljude, nova strategija je stvaranje više lažnih stranica koje objavljivanjem pogrdnih fotografija, podmetačinama i lažima huškaju i okupljaju ekstremiste koji dalje razvijaju pretnje nasiljem i eksponencijalno šire govor mržnje. Ove lažne stranice uglavnom se osnivaju za područja u kojima Inicijativa ima aktuelno lokalno dejstvo, ili u kojima se građani sami organizuju, pa je tako direktan povod ovoga puta bila serija od 12 razgovora o lokalnim problemima koje sprovodimo u mesnim zajednicama na Novom Beogradu.

Ove pretnje govore o ogromnom strahu koji vlast ima od građana i organizovanja ljudi na terenu. Direktno bavljenje lokalnim problemima omogućava građanima prostor za iskazivanje ogromnog i očiglednog nezadovoljstva koje se u medijima guši i kontroliše.

Pretnje koje dobijamo uglavnom su lako povezive sa centralnom kampanjom gradskog i državnog vrha u kojoj se Inicijativa preko režimskih medija optužuje da radi za strane agenture, za izdaju nacionalnih interesa i slično. Nakon svakog našeg većeg medijskog pojavljivanja u vezi sa nekim protestom, tužbom ili analizom štetnosti nekih poteza vlasti, sledi odgovor u obliku salvi blaćenja, podmetačina i laži preko mreže režimskih medija. Ovo stvara atmosferu u kojoj se ostrašćeni simpatizeri vlasti osećaju pozvanima da spreče naše dalje delovanje i na taj način “spasu” Srbiju. U tome su se isticali i na linč huškali, ali i upućivali direktne pretnje poslanici Vladimir Đukanović i Marijan Rističević, gradski odbornik i član GO SNS Srba Filipović, Miša Vacić i slična ekipa. A onda se od početnih nekoordinisanih pretnji prešlo na ovu novu fazu kampanje stvaranjem serije online entiteta, koji pojačavaju uticaj tradicionalne medijske kampanje Informera, Srpskog telegrafa, Pinka ili Studija B.

Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd tužilaštvu za visokotehnološki kriminal redovno prijavljuje sve ove pretnje, pozive na ubijanje, kamenovanje, nabijanje na kolac, zabadanje noževa i vezivanje žicom, pozive na silovanje, prebijanje, metak u čelo i slično. Do sada smo podneli više od 30 prijava, uključujući i one za realne fizičke nasrtaje ili praćenja. Do danas nadležni nisu reagovali ni po jednoj od ovih prijava. Jednostavno, nakon prijave i prikupljanja informacija gubi se svaki trag daljem bavljenju ovim slučajevima. Ništa. Zbog čega policija i tužilaštvo ne reaguju na prijave inicijative Ne da(vi)mo Beograd?

Pored ove nove taktike pretnji, vlast ne odustaje ni od stare prakse lažnog predstavljanja i zbunjivanja glasača i javnosti. Jedan od najvećih uspeha ove prakse bilo je učešće lažnih lista zbunjujućeg imena “Patkica – Ne Beogradu na vodi“ na izborima 2016. godine, u dve beogradske opštine. Oduzimanjem glasova opoziciji na ovaj način, ove liste su pomogle naprednjacima da osvoje vlast u jednoj opštini. Da se vlast sprema da ponovi ovu prljavu igru govori pokretanje sajta zutapatka.rs ili udruženja građana “Ne damo Beograd” iza kojih, po APR-u i drugim dostupnim podacima, stoje već provaljeni aktivisti SNS-a.

Čini se da je neizvesnost beogradskih izbora veća od one koja se prikazuje u javnosti, gde se potencira laka pobeda SNS-a i nemoć opozicije. Ovakvo temeljno i predano bavljenje Inicijativom, u koje vlast, pored dosadašnjih praćenja, pretnji i prisluškivanja, ulaže nove ljudske i finansijske resurse, govori o njenoj beskrupuloznosti, ali i strahu od ishoda izbora.

S druge strane, protiv aktivista i aktivistkinja inicijative Ne da(vi)mo Beograd pokrenuto je preko 20 prekršajnih postupaka zbog organizovanja protesta, pa čak i lepljenja jedne nalepnice na banderu. Hitrost pokretanja ovih procesa pokazuje da je naše sudstvo tromo samo kada se ukaže potreba za njegovim nereagovanjem.

Ne da(vi)mo Beograd

Peščanik.net, 21.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Dec 22, 2017 5:28 pm

Smile Tačka paljenja



Foto: Predrag Trokicić

„Svi smo zabrinuti posle ovoga, ali građani koji nisu na pozicijama i funkcijama su bezbedniji od nas“, izjavio je pre dve nedelje zamenik gradonačelnika Niša, povodom serije paljenja automobila gradskih i policijskih funkcionera. U međuvremenu je zapaljen i automobil zamenika načelnika niške policije, a pre dve noći u ekploziji automobila je poginula jedna osoba – da li je ovaj slučaj u vezi sa ranijim paljenjem automobila, ostaje da se vidi. Niko do sada nije uhapšen ni za jedan od ovih slučajeva, a zamenik gradonačelnika je izjavio da „ne očekuje konkretan i objektivan rezultat istrage paljenja kola“.

Zbog ove situacije svakako treba biti zabrinut, i mnogo više od toga, ali da li je zamenik gradonačelnika u pravu kada kaže da su „građani koji nisu na pozicijama i funkcijama“ bezbedniji od gradskih zvaničnika? Ne, i to iz više razloga. Prvo, gradski i policijski zvaničnici nisu samo privatna lica, napad na njih nije samo napad na njihovu sigurnost, nego na pravni poredak i bezbednost svih građana. Da bi gradski zvaničnici mogli obavljati svoj posao – nepristrasno odlučivanje u interesu građana, oni moraju biti zaštićeni od pritisaka interesnih grupa, a naročito od onih pritisaka koji se iskazuju kroz pretnje i otvoreno nasilje, ugrožavanje života i uništavanje imovine. U suprotnom, nema razloga da verujemo da će odlučivati u interesu građana, ili da neće popustiti pred nasiljem. Isto važi i za napade na policijske zvaničnike. Posao policije je da štiti bezbednost svih građana. U gradu u kojem i sami policajci ne mogu biti sigurni u sopstvenu bezbednost, imamo razloga da verujemo da je kompromitovana osnovna misija policije, i da građani više ne mogu imati poverenja u policijsku zaštitu, pa samim tim ni u sopstvenu bezbednost.

Drugo, nije moguće predvideti ko će stradati u nasilju koje svakim danom pogađa sve veći broj ljudi. Iako su napadi usmereni pre svega na gradske i policijske zvaničnike, u eksplozijama automobila mogu stradati i građani koji nisu neposredne mete. Kada nasilje eskalira, niko ne može da zna gde će ono stati i ko će sve u njemu nastradati. Građani Niša više nisu „zabrinuti“, oni su prestravljeni, i to sa dobrim razlogom. Njihov grad se preko noći pretvorio u ratnu zonu.

Generalna skupština UN definiše terorizam kao „kriminalne činove, usmerene na izazivanje straha u javnosti, grupi osoba ili kod konkretnih osoba, a zarad ostvarivanja političkih ciljeva“. Pošto su primarne mete napada u Nišu gradski i policijski zvaničnici, razumno je pretpostaviti da su ovi napadi usmereni upravo na zastrašivanje zarad postizanja izvesnih političkih ciljeva. Kako se onda to zove? I zašto režimski mediji o ovim događajima ne izveštavaju? Možda zato što zamenik gradonačelnika sumnja, ne na hrvatske gej huligane, ni na pripadnike klana Škaljara, niti pak na strane obaveštajne službe, već na pripadnike sopstvene stranke. Nisam vidovit, ali slutim da pravosudnu proveru ovih sumnji nikada nećemo dočekati.

I umalo da zaboravim, nelegitimno izabrani predsednik Srbije u nedelju je posetio Niš, ali valjda ne želevši da pokvari svečarsku atmosferu otvaranja Kliničkog centra, nije puno vremena posvetio bezbednosnoj situaciji u gradu. Ipak, na pitanja novinara, on je odgovorio sledeće: „Naravno da je zabrinjavajuće ukoliko neko nema šta da radi, nego pali automobile. Policija mora to da istraži, da nađe i kazni počinioce. Očekujem i od zamenika i od načelnika policije da pronađu ko su ta lica“. Po predsedniku se, dakle, automobili pale i dižu u vazduh – iz dosade. A krivce bi trebalo da nađu upravo oni koji su na prvoj liniji ovog terora i čija je sposobnost da vode brigu o bezbednosti građana kompromitovana ovim nizom incidenata; građane treba da zaštite oni kojima je i samima potrebna zaštita. Ministar policije pak poručuje da „nema talasa nasilja“, ali dodaje i da „očekuje odgovore o tome ko su ljudi koji su podmetali požare“. S obzirom da je od prvog napada prošlo već više od mesec dana, a da još uvek niko nije uhapšen, imamo razloga da verujemo da će odgovori koje ministar očekuje stići otprilike u isto vreme kada i odgovor na pitanje ko je rušio u Savamali.

Peščanik.net, 21.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Dec 22, 2017 7:19 pm

Smile Vladimir Tabašević – intervju

http://pescanik.net/vladimir-tabasevic-intervju/
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Dec 22, 2017 7:57 pm

Smile Ljubav iznutra, fanfare spolja, a između rat do istrebljenja



Leteći psi Julie Christe

Koja je to bitka koju ova vlast vodi tako žestoko? S kime se vodi taj unutrašnji rat? Jasno je da je na jednoj strani vlast koja iz svih oružja baražira bez milosti, ali na drugoj strani nema gotovo nikog, ili tačnije, ima nekoliko malih stranaka koje se koprcaju da nekako dopru do javnosti i progovore u parlamentu. Što bi se ratnom terminologijom reklo, ova vlast koristi nesrazmernu silu, kako u parlamentu tako i na izborima, od mesne zajednice pa naviše. Bitka za Beograd je već uveliko krenula, a tek će da se zahukta kad vlast krene da puca iz svih oružja na kandidaturu Dragana Đilasa. On ima prilično visok rejting u glavnom gradu (oko 15 posto Beograđana bi glasalo za njega), a ima nameru i da okupi proevropske stranke u jedan izborni blok. To je bilo dovoljno da on postane uznemirujući činilac mirnog i pokornog života u našoj stabilokratiji, u kojoj vlast do sada nije morala mnogo da brine zbog svojih „nesrazmernih“ napada.

Nema naroda na ulicama sa pištaljkama, nema radnika pred vladom i štrajkova, nema rasprava u kojima bi se rasplamsale strasti i polarizovala mišljenja, nema stranke koja gura visoke procente – ima samo agresivne vlasti koja vodi nemilosrdan preventivni rat, koliko da se zna da Vučića nikada niko neće pobediti. Čim je čuo za Đilasa, predsednik države, inače kandidat i za beogradske izbore, najavio je da će za sedam dana odnosno 25. decembra dati svoj odgovor na ovaj Đilasov izazov. Čim se vrati sa svojih putešestvija na kojima je briljirao i bio veoma uvažavan, on će ovom unutrašnjem izazovu pokazati zube.

Dok je iznutra narod dobar i poslušan i dok samo dosadna opozicija zanoveta, spolja ide k’o po loju. Nisu džabe zvezde političke misli zbog Srbije izmislile stabilokratiju kao novi režim koji pre nje nije bio tako jasno identifikovan. I to kao pozitivna pojava! Na autokratski mrak iznutra – spolja stižu komplimenti, čestitke i tapšanje po ramenu u stilu „dobar si ti momak“. Jeste da je opozicija sama po sebi nepotrebna i neželjena pojava koja se ne uklapa u stabilokratiju, ali vlast se brzo snašla i za tu nesnosnu pojavu pronašla efikasan lek. Naime, vlast je uspela da veoma originalno i nadahnuto ućutka neke preglasne i dosadne poslanike. Ne da više ne mogu da galame, nego više ne mogu ni da progovore! Poznato je koliko je Vučić marljiv, pa je ispisao 300 istih amandmana na budžet Srbije za 2018. i dostavio ih svojoj vojsci da prilježno čita (neki manje iskusni satima su vežbali). I bez zamuckivanja je 300 puta u 600 minuta izgovoren isti tekst amandmana na zakon o budžetu. Niko nije odbio poslušnost, svi su uredno čitali, pa se mirne duše može reći da je stabilokratska operacija pod nazivom „e nećeš vala majci više ni pisnuti“ u potpunosti uspela. Pa još kad su svi izrecitovani amandmani povučeni, pokazan je stabilokratski treći prst, koji se nije mogao drugačije razumeti nego da od sada u srpskom parlamentu ima da govori samo vlast.

Da je taj režim baš u Srbiji patentiran potvrdila je i premijerka Brnabić (inače, najbolja učenica stabilokratije), koja se neobuzdano izvikala na naše nastavnike da ništa ne rade i da od njih neće ni glasa da čuje u pogledu niskih plata. Neradnici su to, rade samo tri sata dnevno i ne zaslužuju više, furiozno je izjavila nova gazdarica. Ali ona, čim mrdne iz Srbije, baš kao i njen šef, okrene drugi list. Ljubazno se smeška, mrtva hladna obećava brda i doline. Na sastanku sa delegacijom Evropskog parlamenta, u Politici piše da je odbacila kritike da mediji u Srbiji nisu slobodni rekavši da su mediji u Srbiji potpuno slobodni. Srbija će do 2020. biti spremna za ulazak u EU zato što „teško radimo da ispunimo plan i prilagodimo se evropskoj legislativi. Reforme su zasnovane na tri stuba – ekonomiji, administraciji i vladavini prava“. Ocenila je kao ohrabrujuću izjavu predsednika Evropske komisije Žan-Klod Junkera, koji Srbiju vidi kao jednu od najnaprednijih zemalja u pristupnom procesu. Kad čuješ šta ovi spolja vide u Srbiji, prosto ti dođe da se iz unutrašnje preseliš u spoljašnju Srbiju.

Dok unutar Srbije vlada zamračenje, izumitelja stabilokratskog sistema spolja dočekuju fanfare. Vučić je prvo briljirao u Parizu na Samitu o klimatskim promenama, gde ga je francuski predsednik Makron srdačno dočekao i pozdravio sa „O, mon ami Aleksandar“ i sa njim lepo popričao, obećavši da će koliko na proleće doći u Srbiju. Ne sećam se kada je neki francuski predsednik bio u Srbiji, ali i to će da se desi kako bi se stabilokratija učvrstila i porazila izanđalu demokratiju koja je već na izdisaju. Nakon obećanja da predsednika Makrona možemo videti u Srbiji, predsednik Vučić je dao izjavu za novinare da je jako važno što ćemo sa Francuskom, jednom tako značajnom zemljom Evrope, napraviti isto što i sa Nemačkom. Kad se to desi, doslovno je rekao, „onda više nemamo šta da brinemo“. Ako obari i Francusku, kao što je obario Nemačku, ima da nakrivi kapu – ceo svet je njegov. A izgleda da stvarno jeste, jer tu nije kraj!

Samo što je završio sa Makronom, predsednik Vučić je promenio garderobu (umesto zimske uzeo letnju) i uputio se pravo na Kubu, gde je bio kraljevski dočekan. Da se ipak ne bi zaboravilo da je on zbog ovolikih uspeha u stalnoj opasnosti, u međuvremenu je dobio dva preteća pisma, jedno od CIA, drugo od Pavelićevih križara. Srećom to nije poremetilo uživanciju na Kubi. Kako obaveštava Danasov kolumnista Boris Jašović, Vučić se oduševljeno divio dostignućima socijalističke revolucije i medicine. Udvaranju nije bilo kraja kad je na izložbi o revolucionarnom vođi napisao sledeće reči: „Jedan bolji svet je moguć. Hvala, Fidele“.

Logično je bilo da posle Kube predsednik ode u davno planiranu zvaničnu posetu Moskvi i velikom Putinu. O tome neću pričati detaljnije, imate sve u štampi i na ovom sajtu. Nikada nećemo ući ni u jedan vojni savez, nikada nećemo uvesti sankcije Rusiji, nikada nećemo naneti štetu Rusiji, nikada, nikada, nikada. Čuli smo kako ćemo dobiti onaj gas preko Turske, famozni raketni sistem S-300, helikoptere, ruskog posrednika ako se promeni format pregovora u Briselu pa u njih uđe Amerika. I mnogo se zahvaljivao Putinu, te za čuvanje našeg Kosova i zbog brige za Srbiju, ali ponajviše zato što je sprečio onu famoznu Rezoluciju o Srebrenici u UN-u, da ne bismo dobili žig genocidnog naroda. Poželeo je velikom Putinu mnogo uspeha na izborima za predsednika. I konačno je i Vučić postao doktor. Doduše počasni (ali ipak bolje to nego plagirani kao njegovi najbliži saradnici).

Najviše me je impresionirala poseta ruskom Institutu perspektivne tehnologije. Nekoliko puta sam čitala o odvratnom eksperimentu kada uvaženi naučnici nemaju drugog posla nego da guraju psa jazavičara u nekakvu posudu sa vodom. I kad misliš da je kuca udavljena, a pomislio je i Vučić, pas se izvlači živ i zdrav i još veseo. Ovo rusko čudo navodno je pokazalo da pas može da diše na škrge, odnosno da umesto vazduha koristi vodu. Zabezeknuti Vučić pomilovao je sirotog psa po glavi, srećan što su i on i životinja izvukli žive glave. Mora da je i na svoju pomislio. A možda se zamislio zašto se baš njemu tako nešto prikazuje. Sumnjiva je to stvar, kaže jedan komentar: „Predsednik Srbije nije znao da li da spasava kuče ili da beži glavom bez obzira“. Sve u svemu, bio je to mudar potez da se ruska čuda prikažu jednom velikom i proverenom Srbinu. U njegovom se narodu vekovima ispredaju priče o ruskim čudesima (tajno oružje je bilo u modi devedesetih). Još kada su Vučiću pokazali kako cveće može da raste bez zemlje, srpski narod je dobio dovoljno materijala za nekoliko narednih decenija.

Možda se nekome moglo učiniti da je poseta ovom Institutu bila nekakva sprdnja sa našim predsednikom. Nipošto. Poseta je bila veličanstvena i Rusi su pokazali veliko uvažavanje prijateljske Srbije. Koliko Rusija poštuje Srbiju, impresionirano je objasnio sam predsednik Vučić. On je naime rekao sledeće: „Naši domaćini su pokazali izuzetno gostoprimstvo, videli ste da su čitave ulice u centru grada čistili kada mi prolazimo, prosto vam bude neprijatno zbog načina na koji su želeli da ukažu poštovanje Srbiji“. Kako su prolazili, tako su im ispred nogu čistili! Ovo je nadahnulo Marka Somborca da napravi karikaturu na kojoj Vučić upada u sobu u kojoj Putin, Lavrov, Šojgu, Miler i neki general svi do jednog stoje u stavu mirno i salutiraju našem predsedniku. A malo podalje, iz vodene posude, i mali crni jazavičar (onaj što diše vodu) u stavu mirno salutira Vučiću.

Stigli smo do suštine koju Vučić zna najbolje da formuliše, jer to su njegov režim i njegova izmišljotina. Jedino njemu leži da spoji unutrašnju ljubav naroda sa spoljašnjim fanfarama. Čim je stigao sa dalekih puta zagrmela je vest:

„Predsednik SNS-a Aleksandar Vučić izjavio je večeras da je bio počastvovan sa kakvim poštovanjem su ga ovih dana primali predsednici Francuske, Rusije i Kube, ali da je uveren da mu takvo poštovanje ne bi bilo iskazano da nema podršku građana Pećinaca, Mionice, Negotina, Kostolca, građana Srbije.“

To je bilo za nedelju, a cepanje Đilasa je ostavio za ponedeljak.

Peščanik.net, 22.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 15406
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 15 od 18 Prethodni  1 ... 9 ... 14, 15, 16, 17, 18  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu