Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 49 korisnika na forumu: 2 Registrovanih, 0 Skrivenih i 47 Gosta :: 2 Provajderi

laza, Tomtom

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Peščanik - analiza dnevnih događanja

Strana 14 od 15 Prethodni  1 ... 8 ... 13, 14, 15  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Dec 02, 2017 5:43 pm

Smile Strateška pravda



Foto: Ivana Karić

Često mi je znao poručiti: “Neka dođe, da joj ja objasnim što rade njeni ustaše!“ A volio je TV kamere, kao i svi ti agresivni skotovi, u njih se hvastati i javno blebetati ono što ih je kasnije na suđenjima u Haagu značajno teretilo. Bila sam u Vrlici kada je naredio bombardiranje toga mjesta u okupiranoj Krajini i snimili smo kako avioni JNA istresaju svoj teret na bolnicu u koju su se sklonili stari i bolesni građani koji nisu na vrijeme evakuirani. Zbog tih su snimki njegovi kolege, generali iz vrha JNA, upriličili emisiju na beogradskoj televiziji, e kako bi cijelom svijetu objasnili da je divljačko uništavanja bolnice, označene velikim crvenim križem, zapravo obična montaža i ustaška propaganda. Jer da JNA, podrazumijeva se, neće nikada napadati vlastiti narod.

Uskoro po njegovoj su zapovjedi, naredbi Ratka Mladića, zapovjednika Kninskog korpusa te 1991., a upravo u Haagu osuđenog na doživotni zatvor, avioni „narodne“ armije rušili Zadar, Šibenik… uništavana su sela i gradovi u Hrvatskoj, počinjeni masovni ratni zločini. Da, bojala sam ga se tih godina dok sam izvještavala o ratu u Hrvatskoj, koju je on, nakon okupacije njenog velikog dijela, napustio i otišao u Bosnu gdje će potom prakticirati sve užitke patološkog, serijskog ubojice. Najprije je „ubijao“ i godinama u barbarskom okruženju držao Sarajevo, zatim će od nesrba okrutno i temeljito „čistiti“ Prijedor, Omarsku, istočnu Bosnu… potom potpuno pomahnitati u Srebrenici, napraviti zločin genocida zbog čega mu je konačno sud u Haagu izrekao maksimalnu kaznu. I tu bi kao trebao biti pravedan kraj jednog rasnog zločinca i početak boljih odnosa Bošnjaka, Srba i Hrvata, tom bi presudom zagledanost u prošlost trebala označiti temelj kvalitetnije zajedničke budućnosti naroda koje je ubijao i onih u čije je ime ubijao Ratko Mladić. Ali nije. Nije zato jer je Mladićev grijeh svojevrsnim pravosudnim cinizmom izvučen iz konteksta odgovornosti političkog vrha Srbije za zločine u Bosni i Hrvatskoj, zato jer je vrhovni guru krvavog raspada Jugoslavije, Slobodan Milošević, zapravo amnestiran odgovornosti za projekt Velike Srbije i svo zlo koje je taj plan u sebi nosio. Ratko Mladić tako je ostao sam nad leševima Srebrenice i Prijedora i Ovčare, iako se ideja zla rodila puno prije nego što je on postao njen glavni egzekutor.

Zato jer su se amerikanizirani haški suci vodili strogo političkim motivima, relativizirajući odgovornost režima bez kojega ni Mladića naprosto ne bi bilo, pa je baš kao i u presudi ratnom vođi bosanskih Srba Radovanu Karadžiću, iz čitave krvave storije amnestiran zloćudni režim Slobodana Miloševića. Tako se u presudi Mladiću, i to kao posve nevažno, tek u fusnoti na dnu njene 2090. stranice, navodi da suci nisu našli dokaze da je Milošević bio suučesnik udruženog zločinačkog poduhvata od ’91. do ’95., s ciljem protjerivanja Bošnjaka i Hrvata iz velikih dijelova BiH u kojoj su Srbi htjeli svoju etnički homogenu državu. Kao da na terenu ideja Miloševićeva nije i ostvarena u obliku etnički čiste Republike Srpske koja danas zauzima značajan dio BiH. Potpuno je to isto kao da se u zamišljenoj presudi Franji Tuđmanu, da je kojim slučajem živ i suđen, navodi kako nije znao za rušenje starog mosta u Mostaru, otvaranje logora za Bošnjake, ratne zločine, deportacije bošnjačkog stanovništva… To jest kako hrvatsko sudjelovanje u ratu u Bosni nije bio dio političkog programa Tuđmanova režima, nego tek zločin nekih odmetnutih, paravojnih skupina. Uglavnom, na kraju svoga mandata Haški je sud donio važnu presudu najgorem od svih ovdašnjih zločinaca, ali i amnestirao beogradski politički vrh od odgovornosti za ratove i zločine, prenoseći čitavu krvavu bosansku priču tek na unutrašnji sukob etničkih zajednica. Kao da bi strašni zločini u Prijedoru u Bosni, ili mrcvarenje Vukovara u Hrvatskoj, ili masakr u Srebrenici, bio moguć bez ozbiljne vojne pomoći u ljudstvu i naoružanju koju je Srbija slala svojim terenskim izvršiteljima zla, poput Ratka Mladića.

Dakako u kontekstu neke zakašnjele pravde za žrtve važan je doživotni zatvor za Ratka Mladića, ali u društvenom je smislu to još jedna nevažna presuda. Upravo zbog izostanka makar šture napomene o kolektivnoj odgovornosti i svjesnog odmaka od jednog političkog režima, kao istinskog kreatora strašnih zločina na području Jugoslavije, sve do genocida u Srebrenici. Utoliko ne treba očekivati ni društveno otrježnjenje, kakvo je začeto u Njemačkoj kada se procesima u Nurnbergu i presudama nacističkim vođama zapravo osudilo nacistički režim kao takav. I trajao je proces denacifikacije u toj državi puna dva desetljeća, ali je tamošnje društvo postalo uzornom demokracijom s velikim prezirom prema svojoj strašnoj prošlosti, zajednica u kojoj se više ne negira holokaust ili zločini Hitlerove vojske. No dobre namjere Haškog suda iscrpile su se baš u nevoljkosti razmatranja zapovjedne odgovornosti ovdašnjih političkih elita, pa stoga Mladić i drugovi mu u zločinu na svim stranama ostaju mitski junaci, a Srbi i Hrvati doživotni taoci krvavog nasljeđa svojih vođa, Tuđmana i Miloševića.

Mladina, 01.12.2017.

Peščanik.net, 01.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Dec 02, 2017 7:00 pm

Smile Ima li smisla?



Foto: Predrag Trokicić

Pre dve večeri bejah pozvan da sa još nekoliko kolega govorim na tribini o slobodi medija. Tema užasno složena i teška, konfuzna sama po sebi. U protivrečnosti je sa slobodom u njenom endemskom značenju. A pokušali smo da odgovaramo, pa i da odgovorimo na jednostavno pitanje: gde je poreklo gušenja slobode govora? Panel je inače imao parabolično ime „Svileni gajtan za medije“, ili tako nešto. U stilu, oni koji guše, poslali su naizgled pristojnu ali užasnu poruku: evo vam štranga, pa se obesite sami.

Ne bih, naravno, prepričavao šta sam tamo rekao, jedno je tribina a drugo kolumna, ali je zanimljivo da su u raspravi dominirale, ili bolje reći, bile zapažene dve škole mišljenja: po jednoj, ovako užasno stanje neslobode govora i ljudskih prava u Srbiji uzrok je suverene vladavine idiotokratije.

Zastupnici druge „škole“ samo su kreativno obrnuli pozicije moći i šta bi sve ona mogla da proizvede, pa je po njima šuma svilenih gajtana po Srbiji neizbežna posledica onoga što se čini kroz besprizornu distribuciju sile nepoznatog porekla već navedene oligarhije. A njena se moć neobuzdanog vladanja čini obrnuto proporcionalnom njenoj sposobnosti za taj posao. Dakle, sposobnost ništavna, kapaciteti razornosti neograničeni, a oholost te nove samonikle kaste kao da se ničim ne može obuzdati.

Imaju li u tome mediji svoju ulogu? Naravno da imaju. Ali, bilo je jako teško definisati šta su to uopšte mediji? Državna vlast je otvorila turobni, ali ogromni prostor za pretvaranje njoj odanih glasila u zauzdane biltene, koji na agresivan način prenose poželjne stavove klike. Novinari u njima postaju trgovački putnici i agenti zaduženi da prodaju samo jednu vrstu informacije, čiji je kupac vlast sama. Tako stvorena kapitalna dezinformacija postaje gorivo za najverniji deo glasačke mašine, koji je priprostim novogovorom stimulisan da ne misli: jer umesto svih misli samo jedan.

To bi moglo da nagovesti medijsku agoniju i postepeno umiranje novinarskog zanata. Neki mediji, koji su koliko juče držali do sebe predaju se bez borbe; njihova višemesečna letargija i tavorenje na granici smrti uverili su ih da otpor ionako nema svrhe. I oni koji su pokušali završili su pognutih glava, skoro ubeđeni da ništa nema smisla, osim politike koja taj besmisao određuje.

Skoro identična logika o uzrocima i posledicama postojanja ovakvog „javnog servisa“ svodila se na dve ideje: bez slobodnog javnog servisa ne može se misliti o promeni vlasti. Ili, ne može biti javnog servisa potrebnog građanima sa ovakvom vlašću. U suštini, i jedna i druga teza se prožimaju i svaka bi mogla biti dokazana kao antiteza informativnog pluralizma tamo gde je najvažnije. Na javnom servisu nema disonancije, sve je podređeno difuznoj distribuciji samo jednog javnog stava i to je davno postalo opasan defekt u elementarnom shvatanju slobode javnog govora. Izvor uverenja da se bez razbijanja teških vrata ne može izaći iz sobe pune smrada.

Jednostavno, tamo slobode govora nema, osim za one koji inače nemaju šta da kažu. Da li je javni servis ključ, hoće li se ponovo na Politiku lepiti kajgana od hiljadu jaja a na televiziju poterati bageri ili će se državna televizija prizvati pameti, svojoj misiji i potrebi svih građana sama po sebi? Teško je verovati u povratak brutalnog nasilja, kao i u mirno vraćanje principima objektivnog informisanja. Svakako nas čekaju burni dani, neki revolucionarno-evolucioni hibrid u povratku televizije građanima.

Ono malo medija koji se čvrsto drže svoje slobode plaćaju veliku cenu za to. Ali, ta cena se uvek isplati, bar kao osećanje da se i pored svega još nije zapalo u ponižavajuće podaništvo. Tamo se dobro zna, a moralo bi svuda, da se sloboda uvek lako gubi, ali nikada se ne dobija, nego se uvek s mukom mora osvajati.

U medijskom smislu, dakle, vlast postoji na stalnoj proizvodnji i upotrebi haosa, u temeljnoj negaciji modela i podsistema informisanja. U razbijanju svakog pokušaja formiranja validnog javnog mnjenja, a posebno političkog mišljenja koje bi u sebi nosilo dobro definisanu i snažnu opozicionu klicu. Sve se to postiže histeričnom apologijom ovoga što jeste, dakle ničega, uz agitpropovsku tezu da ništa i nikada neće, niti može biti bolje i da ovoj vlasti kraja nema.

U tom informativnom haosu ima nekakvog reda, utoliko što se medijsko divljaštvo gaji kao čuvar sistema vrednosti, pa se pre ili kasnije mora urušiti samo u sebe.

Pri kraju ovog osvrta na srpski medijski košmar, nije bez važnosti skorašnji tekst u Politici profesora Vladimira Vuletića, inače visokog uglednika u Upravnom odboru javnog servisa. Čovek se još u naslovu teksta bavi „pojmovnom zbrkom“ kod svojih oponenata, koji tobože ne znaju značenje pojma „populizam“. Tvrdi da Milošević nije bio nacionalista nego populista, a da Vučić nije populista, odnosno ako donekle i jeste, on je to u manjoj meri nego neki lideri opozicije. Po svom dobrom običaju Vuletić ima muke sa rečima, pa sam uveren da urednik rubrike Pogledi Branislav Radivojša i dalje ulaže posebne napore da njegove pisane dostavke sklopi u pristojan tekst.

U izvornoj verziji „populizam“ nema zaista nikakve političke konotacije. Na latinskom populus (narod), na francuskom populisme – oznaka za literarni pokret u novijoj francuskoj književnosti, kome je cilj da rukovođen i nadahnut ljubavlju prema narodu prikazuje njegov život i suštinu.

Ako već nadmoćno objašnjava pojmovnu zbrku onima koji to ne znaju, Vuletić bi morao da zna šta to uopšte objašnjava. Imaju li srpski populisti bilo kakve veze sa modernom francuskom literaturom? Izvedena nadripolitička konotacija, po kojoj je populizam nekritička masovna zanesenost osobinama vođe (jedna od mogućih sažetih definicija), na navedenim primerima obrazložena je katastrofalno: Milošević je bio populista, Vučić nije, ali Janković izgleda jeste. U svojoj biti populizam je opšte mesto i ne objašnjava ništa.

Umesto tako nevešte odbrane ovdašnjeg svevlašća profesor bi morao da se javno bavi javnim servisom. Da objasni šta se tamo uopšte događa i kakva je njegova uloga u slomu tog velikog sistema.

Ali, izgleda da je i on u projektu širenja onog beznađa: badava otpori, ništa se ne može promeniti, ništa što se nudi ne može biti bolje.

Ima li onda smisla tragati za modelima otpora koji bi razorio prazninu i haos kao oblik medijskog i svakog drugog nasilja?

Mislim da ubeđivanje, pozivanje na pamet, logiku, zakone, principe i standarde, slobodu javnog govora i ljudske slobode nemaju nikakvog smisla.

Ali pobuna i te kako ima. Samo pobuna, kao nezaustavljivi, operativni deo filozofije otpora.

Peščanik.net, 02.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Dec 02, 2017 7:15 pm

Smile Svi smo mi pomalo populisti



Foto: Predrag Trokicić

Ako neko misli da su glasači Aleksandra Vučića više populistički nastrojeni od birača naklonjenih opoziciji – nije u pravu. Takav zaključak se može izvući iz velikog ispitivanja javnog mnjenja koje je nedavno objavio Centar za politikološka istraživanja beogradskog Instituta društvenih nauka.

Naime, od sedam kriterijuma, odnosno stavova, kojima je mereno populističko raspoloženje simpatizera pojedinih stranaka i njihovih prvaka, čak kod pet su Vučićevi glasači pokazali manje populizma nego opozicioni. To jest, nego simpatizeri Saše Jankovića – da njega uzmemo kao neki vrstu Vučićevog antipoda, a po broju osvojenih glasova na predsedničkim izborima i njegovog najvećeg konkurenta. Makar trenutno, do marta iduće godine ko zna šta će biti.

Dakle, sa stavom da „kompromis u politici predstavlja izdaju sopstvenih interesa“ najmanje se slažu Vučićevi birači. To znači da njih karakteriše najviši nivo fleksibilnosti, odnosno najmanje prisustvo političke rigidnosti kao komponente populizma. Isto važi i za tvrdnju da „većini političara nije stalo do naroda“. Ovaj stav koji, kako kaže Bojan Todosijević, autor teksta „Populistički stavovi, izborna izlaznost i izborno opredeljivanje“ (zbornik „Građani Srbije i populizam“, urednik Zoran Lutovac, IDN, 2017) iz kojeg prenosimo ove nalaze, „izražava populistički antielitizam, izrazitije karakteriše glasače svih opozicionih partija u odnosu na glasače SNS-a“. Isti rezultat se dobija i kod tvrdnji: „političari su najveći problem u Srbiji, „većini političara se može verovati“ i „većini političara je stalo samo do onih koji su bogati i moćni“. U svim tim slučajevima, dakle, Vučićevi birači su pokazali manje populizma od Jankovićevih.

Drugačije je bilo samo kod stava: „imati snažnog vođu na vlasti je dobro za Srbiju, čak i kada taj lider ne poštuje pravila kako bi obavio posao“. Tu su Vučićevi birači pokazali veći stepen populizma. Neko bi možda rekao i – svoje pravo lice. Kod sedmog kriterijuma – „Narod, a ne političari bi trebalo da donosi najvažnije političke odluke“ – Vučićevi i Jankovićevi birači su pokazali podjednak i od svih drugih stranaka (naj)niži populistički „karakter“.

U stvari, kao što se i konstatuje u analizi rezultata ankete, lako je moguće da više poverenja u političku elitu, njene postupke i vođe pokazuju glasači partije (tj. partija) na vlasti, jer se i oni bar delimično osećaju delom „establišmenta“. Suprotnog raspoloženja bili su ispitanici koji su glasali za opozicione partije i lidere, što je takođe normalno, jer poraženima sve izgleda crnje. Sve i da je tako, međutim, to pokazuje da biračko telo u Srbiji nije striktno podeljeno na populistički i nepopulistički deo. Drugim rečima, da se, kako to zaključuje i Todosijević, „nijedna partija ne javlja kao konzistentno manje ili više populistička“, odnosno da „političke partije u Srbiji, tj. njihovi glasači zapravo nisu konzistentno populistički“. Što i nije neko iznenađenje, dodaje Todosijević na kraju, „jer i druga istraživanja sugerišu vrlo slabu ideološku profilisanost glasača u Srbiji“.

Sve u svemu, iz ovog istraživanja proizlazi, da parafraziramo onu staru izbornu parolu SPS-a: svi smo mi pomalo populisti.

Anketa je rađena tokom juna i jula ove godine, dakle sasvim je sveža, što znači da prikazuje aktuelno stanje i raspoloženje „naroda“. Zbog čega je dvostruko instruktivna. S jedne strane, ona razbija iluziju, ili stereotip, po kojem su Vučićevi birači neka „niža društvena klasa“. To jest samo ona beslovesna masa koja se vozika Srbijom s mitinga na miting zbog jednog sendviča. S druge strane, može biti korisna u pripremi strategije za predstojeće beogradske (a još uvek nije sasvim isključeno – i republičke) izbore. Ovde mislim pre svega na opoziciju.

Peščanik.net, 02.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Dec 02, 2017 8:16 pm

Smile Šaljivdžije



Foto: Neda Radulović-Viswanatha

I posle par dana, nema objašnjenja za postupak američkog ambasadora Kylea Scotta i reakciju potpredsednice vlade Zorane Mihajlović. Mora se biti silno arogantan i nepromišljen, ili naprosto ciničan, pa kao ambasador strane zemlje u zemlji domaćinu dodeliti nagradu državnoj službenici što radi posao za koji je plaćena. S druge strane, ne sme se imati ni trunka samopoštovanja niti svesti o vlastitoj poziciji, pa kao državna službenica primiti nagradu od službenika strane zemlje, nagradu dakle za posao za koji ste plaćeni da ga radite.

Stvari zapravo stoje još gore: na stranu što i potpredsednica i ambasador znaju da su njihovi gestovi nedolični, poenta je u tome što i Scott dobro zna kao i Mihajlović da ona svoj posao predsednice Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost radi očajno loše. Scott je to i otvoreno rekao – „statistika je porazna“. Na šta je Mihajlović samouvereno odgovorila – hvala američkoj ambasadi što je „prepoznala napore da se nasilje nad ženama smanji“. Naravno, trebalo je da kaže uzaludne ili promašene napore, pa otuda i „porazna statistika“, ali, eto, nije.

Sve u svemu, Scott je kod Mihajlović prepoznao zalaganje, a Mihajlović je priznala da se trudi. Statistika je otišla u drugi plan. Kao kulise, oko Scotta i Mihajlović poređale su se aktivistkinje iz nevladinih organizacija, takođe dobitnice nagrade, a zapravo nemi svedoci „porazne statistike“ za koju je kao predsednica Koordinacionog tela i kao potpredsednica vlade odgovorna upravo prvonagrađena Mihajlović.

Godinu 2017, kada je reč o nasilju nad ženama, nije u stvari obeležilo nikakvo zalaganje. Obeležili su je koliko proletos upravo primeri nasilja nad ženama sa smrtonosnim ishodom i to baš pod krovom ili u dvorištu državnih ustanova, to jest centara za socijalni rad. Umesto zalaganja, ta dva zločina, izvršena praktično u okrilju države, pokazuju pravu meru rada državnih tela na zaštiti žena od nasilja: neznanje, nemar, nedostatak sredstava i ljudi, nespremnost države da deluje preventivno čak i u situacijama kada je očigledno da će se nasilje dogoditi, jer se događalo i ranije.

Na sve to, na kraju 2017. Scott ima da kaže Mihajlović – evo, vidim da se trudite. Na šta Mihajlović ima da odgovori – evo, stvarno se trudimo. Mogao je Scott da kaže i – evo vam nagrada, samo nemojte više da se trudite ali, videli smo, nije to rekao. Ali zato je Mihajlović krajnje neumesno dodala da je veoma važno da se u vezi sa „ovom temom“ – ej, „temom“! – razgovara i radi u školama sa najmlađima. Zamislimo sad kako ministar prosvete Šarčević sa najmlađima obrađuje „ovu temu“ u školama. Ko je imao stomak, gledao je na javnom servisu kako Šarčević razume i rešava, recimo, vršnjačko nasilje u školama.

Na kritike koje su mu upućene jer je rekao da je žrtvi vršnjačkog nasilja na čelu pisalo – muči me, Šarčević je mirno odgovorio da se on tako, pomalo neobično, šali. I sa tim šaljivdžijom bi Mihajlović da rešava problem nasilja nad ženama. Pokazaće, međutim, šaljivdžija i svoje drugo lice, pa će u Aranđelovcu deca koja su zlostavljala svoju drugaricu ovih dana biti izbačena iz srednje škole. Tako šaljivdžija rešava stvari – šta će sa tom decom dalje biti, njega naprosto ne zanima, jer on već smišlja nove dualne šale. Bizarno u svemu tome je da je i Vučić u ulozi predsednika države nešto ranije posetio istu školu i praktično sugerisao deci da neće biti nikakvog progona.

I ne samo to, Vučić je otišao i korak dalje, pa je rekao da je dobro što se događa nasilje, jer tako saznamo da postoji problem. Zastanimo tu za trenutak: teza je da je dobro kad se dogodi problem, jer onda imamo šta da rešavamo. Recimo, da se ništa nije dogodilo i da problema nema – šta bismo onda radili i rešavali? To je prilično uvrnuto shvatanje problema: ispada tako da su problemi dobrodošli, jer onda imamo oko čega da se trudimo, a za trud će se onda dobijati i nagrade. „Tek sam sad saznao da su danas u razgovoru u učionici sedeli i žrtva nasilja i učesnici, ali sam im poručio da moraju da računaju na prijatelje i da ih čuvaju, devojčice posebno“ – glasiće Vučićeva mudra poruka đacima, za kojom će onda slediti izbacivanje iz škole.

Sasvim je moguće da je Mihajlović imala na umu ovakav predsednički razgovor i rad sa najmlađima u školama kada je izgovarala svoju zahvalu Scottu. Njena vizija, otelovljena u Vučićevom nastupu, zadobija tako obrise programa: ponekad je dobro kada se dogodi nasilje nad ženama; dobro je zato što onda možemo da reagujemo, razgovaramo i radimo; a kada reagujemo, dobijamo nagrade. Žrtve ćemo naravno oplakati, a počinioce kazniti. I tako ukrug. U takvom programu, statistika je „porazna“ jedino za žrtve; državni službenici imaju samo koristi od takve statistike. I nagrade.

Peščanik.net, 02.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Dec 04, 2017 4:06 pm

Smile ”Neće valjda” nacija



Foto: Slavica Miletić

Mi smo jedna ”neće valjda” nacija. Neće valjda baš mene da pita, neće valjda baš sad dok obilazim kamion, neće valjda baš toliko loše da ispadne… Tako vozimo, tako volimo, tako gradimo i poslujemo. Tako nam se desilo sve što nam se desilo.

A pošto ne verujemo da bi se moglo desiti nešto što je sasvim moguće, čak i izvesno, još smo manje skloni da namah poverujemo u ono što stvarno deluje kao nemoguće. Pa mi kad bismo kolektivno bili lik iz nekog filma bili bismo onaj u Ko to tamo peva: ”dva kilometara vezanih očiju, ma ajte molim vas”.

I vlast to obilato koristi. Radi šta hoće jer zna da nećemo poverovati da stvarno radi to što radi. A dok mi: ”pa to nije moguće”, ”ko bi pri čistoj svesti”, ”ne misle valjda da će im to proći”, ”ne bi valjda baš toliko”… Miško veselo vozi ka nesrećnom kraju i tumba nas po onom rashodovanom autobusu.

A našoj neverici i dalje kraja nema. Počelo je sa: pa neće valjda i oni da kradu; nastavilo sa: nije valjda da ima još nešto da se ukrade; završiće se sa: nemoguće da su toliko pokrali.

U međuvremenu smo mislili i da je nemoguće da bi neko mogao da ima takva kadrovska rešenja (čovek iz pečenjare), takva objašnjenja partijskih uplata (čovek iz kafane), takva finansijska obrazloženja (tetka iz Kanade). I takva nesuvisla obaveštenja da su srpske sudije na Kosovu položile ”neutralnu izjavu” (a ne zakletvu) ili da nisu povukli Interpolovu poternicu za premijerom Kosova nego su je ”zamaglili” pa sad važi samo u Srbiji (međunarodna poternica?).

Isto nam se činilo da je nemoguće da bi policija saslušavala poslanike u Skupštini. Prvo, zbog poslaničkog imuniteta, drugo, što ”istražuju” događaj koji je emitovan na svim televizijama i treće, zato što policija nikada pre nije saslušavala u Skupštini. (Mada je poslanik vladajuće većine rekao da jeste – ”juče i prekjuče”.)

I džabe vam je što uvek prvo pomislite da je lažna vest, podmetačina, obično rekla-kazala, sigurno neka fotomontaža ili slika iz neke druge, manje uređene države… Nisu valjda bandere na stazi za slepe, nemoguće da sve raskopaju i tako ostave, pa mora da je ista kaldrma (možda se malo skupila od pranja?), ne bi valjda na naše oči ispumpavali pare, pa ko bi osuđenog za ratne zločine stavio na vojnu akademiju a osuđenog za nasilje na novogodišnju binu, niko normalan ne bi bacao pare na motke za zastave ili lagao za 97 atentatora u Jajincima… (Dobro, ovo poslednje možda i bi.)

Ne, ne treba nama da se obučavamo za fact-checking jer naš problem nisu fake news nego – istinite vesti. Nama treba upozorenje da nešto – nije lažna vest. Neko upozorenje velikim slovima, kao u tabloidima, neko ”nećete verovati šta se desilo!”. A kakvi smo i nećemo.

Peščanik.net, 04.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Dec 04, 2017 5:21 pm

Smile Mit i mrak



Foto: Slavica Miletić

Slobodan Praljak se ubio pred očima celog sveta pošto je čuo presudu. Ratko Mladić je pokušao da ne čuje obrazloženje presude i pred očima celog sveta ispsovao sud. Oba slučaja su činjenice na kojima se nema smisla zadržavati ukoliko se ozbiljno ne razmatra celokupna istorija u biografijama ove dvojice iz skoro iste generacije i aktivnih u istoj državi i zatim u ratom zahvaćenim skoro istim krajevima. Bilo je predvidljivo da u odsustvu javnog i obaveznog objektiviziranja prošlosti i u prevladavanju senzacionalizma – oba slučaja preuzme naizgled (zbog glasnosti) većina neobjektivnih, neobrazovanih i temeljno preplašenih ljudi i potpuno ih vulgarizuje.

U Mladićevom slučaju nije došlo do specifične mitizacije, sem izjednačavanja sa narodnim braniteljem i herojem; u Praljakovom slučaju izabran je Sokrat, premda je na raspolaganju bilo mnogo rimskih vojnika koji su se ubili u mnogo jasnijim etičkim i drugim okolnostima. Sokrat je, bojim se, izabran samo zato što još doseže izuzetno nizak nivo opšteg znanja, u kojem je samoubistvo Sokrata jedino poznato. Sokratu inače nije suđeno zbog učešća u ratu, već zbog optužbe da u nešto veruje. Njegova odbrana, koju je napisao Platon, ističe njegove vojničke zasluge i suvereno pobija – za one koji znaju da čitaju – veru ne samo u besmislenu optužbu o novim bogovima, nego i veru u bilo šta. Ako potpuno izostavimo znanje o Sokratu i njegovom suđenju, jer u stvaranju ovog mita uopšte nije učestvovalo, ostaje još dosta ignorantske nezgrapnosti: recimo, hrišćanska crkva ne prihvata samoubistvo, jer negira mučeništvo.

Za mitizaciju Mladića moglo bi se reći da obuhvata potpuno neznanje mitova odnosno kulturne istorije, i da umesto imena upotrebljava repertoar retoričkih nakaza i stilskih grešaka koji su proizvedeni u Srbiji u drugoj polovini 80-ih: tome su kumovali ista neobjektivnost, neznanje i preplašenost uz istu vulgarizaciju, ali izvesno nije reč o istome postupku. Kada Predsednik Srbije potvrdi autoritet najgorih pojava u kojima je u mladosti učestvovao i uspešno ih širio, onda to prepoznajemo kao dva od nekoliko glavnih pravila gebelsovske propagande: stavovi moraju dolaziti iz jednog centra, i njihovo formulisanje zasnovano je na prethodno uočenim negativnim željama (mržnji) dela stanovništva – koje su, dakako, indukovane u prvoj fazi zauzimanja vlasti. Zato je i potreban samo deo stanovništva, koji se pokazao kao prijemčiv u prvoj fazi, čime se nadalje otklanja statistika i u svako doba se može prikazati bilo koji od brojeva između 90 i 100%: istorija pokazuje da može i preko 100%.

U Mladićevom slučaju korišćeni su neki elementi mitizacije, recimo onaj o Turcima. Kako je došlo do toga da vojni zapovednik svoje vojnike (skoro sve srebreničke žrtve iznad 25 godina odslužile su vojsku) proglasi Turcima i pobije ih? Zamenom imena, hronološkim skokom, promenom pojmovanja i akcijom istrebljenja kao rezultatom, dakle opet primenom gebelsovske propagande. Da je nivo znanja bio viši, mogli bismo, recimo, zamisliti da je Leonida Mladić branio narod od Persijanaca, po nalozima Solona Miloševića i ideji države Platona Ćosića, i da ga zato toliko ceni Perikle Dodik.

Sve to su izvesno važni podaci za izučavanja u istorijskoj antropologiji verovanja, sastavljanja i rukovanja mitovima, što sam sama nazvala miturgijom. Realan problem leži drugde: nekoliko istaknutih hrvatskih poslanika i političara, među njima i bivša ministarka Vesna Pusić, dobili su pretnje smrću posle razumnih i neutralnih izjava povodom presuda Haškog suda. Takve pretnje dobili su mnogi i drugde, u nizu godina delovanja Haškog suda. Transfer je bio i još je savršeno gebelsovski – svako ko ponudi čak i neutralnu, ne samo drugačiju interpretaciju od jednoumne i strastvene koja se stekla navikom, odmah je svrstan na stranu neprijatelja: tačka prelaza, koju se trudimo da shvatimo u slučajevima Mladića i Praljaka pre dvadesetak godina, dešava se često baš čoveku do nas, i imamo jedinstvenu priliku da ju posmatramo i razumemo. Nažalost, zbog odmaka vremena i stalne intenzifikacije tih lako vođenih emocija, čini se da možemo uraditi vrlo malo. Postoji nešto radova koji iz ugla lingvistike, kulturne istorije i sociologije obrađuju propagandu, no relativno je malo spominjan i izučavan primer o kojem se posle drugog svetskog rata mnogo pisalo, posebno kada su objavljeni Gebelsovi dnevnici, krajem 40-ih. Aktualnost ovog modela može se videti u fragmentima u celom regionu, a koliko-toliko sistemski u Sloveniji, u obaveštavanju televizije Nova24TV u vlasništvu partije Janeza Janše, premda je još uvek na amaterskom nivou. Možda nije prekasno da se, sem smeha, gađenja i užasa koje izaziva uvlačenje glave u kantu za đubre, kako sam to nazvala početkom 90-ih, ipak dovrši neophodni posao istraživanja postupaka koji očigledno odlično deluju i danas, i obećavaju munjevit prelazak sa reči na dela.

Zato navodim samo minimalni izbor ključnih dela, studija i materijala koji mogu pomoći na početku posla:

George, Alexander L., Propaganda analysis: a study of inferences made from Nazi propaganda in World War II. Row, Peterson, 1959.

Bramsted, Ernest Kohn, Goebbels und die nationalsozialistische Propaganda: 1925-1945. Fischer, 1971.

Cartwright, Dorwin P., “Analysis of qualitative material”, Revija za sociologiju 19.1-2, 1988, 87-112.

Popov, Nebojša, ur., Kosovski čvor: drešiti ili seći, Chronos, Beograd, 1990.

Mimica, Aljoša, Vučinić, Radina, Vreme kada je narod govorio: Rubrika “Odjeci i reagovanja” u listu Politika: juli 1988-mart 1991, Fond za humanitarno pravo, 2001.

Peščanik.net, 04.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Dec 04, 2017 6:16 pm

Smile Srbija je Kosovo



Foto: Slavica Miletić

Specijalni izvestilac UN-a za pitanja mučenja i druge okrutne, nečovečne i ponižavajuće postupke ili kažnjavanje, bio je od 13. do 24. novembra u poseti Srbiji i Kosovu i obišao pojedine ustanove u kojima borave lica lišena slobode. Tom prilikom je posetio ustanove za izvršenje krivičnih sankcija, policijske stanice, ustanove socijalne zaštite u kojima borave lica sa intelektualnim i/ili psihičkim teškoćama kao i privremene prihvatne centre za izbeglice. Prvi dostupni nalazi Specijalnog izvestioca1 ukazuju da su lica u policijskom pritvoru u Srbiji u najvećem riziku od zlostavljanja. On dalje navodi:

“Sa velikom zabrinutošću primećujem da smo moj tim i ja zaprimili brojne i dosledne tvrdnje o zlostavljanju od strane policije, naročito kao sredstva za iznudu priznanja tokom saslušanja u policijskom pritvoru. Pritvorenici navode da su bili šamarani, udarani pesnicama i pendrecima, šutirani i da im je prećeno vatrenim oružjem… Dobio sam nekoliko navoda o pritvorenicima koji su tvrdili da su bili prisiljeni da potpišu priznanja koje nisu mogli prethodno pročitati, ponekad ne samo zbog dela zbog kojih su bili uhapšeni, već zbog nekoliko dodatnih krivičnih dela koja su ostala nerešena, ali sa kojima navodno nisu imali ikakve veze. Na osnovu ovih priznanja, oni su tvrdili da su im bili nuđeni sporazumi o priznanju krivice koji bi im omogućili da izbegnu ili skrate kaznu zatvora putem potvrde priznanja i isplate novčane kazne.

Prema primljenim navodima, kada bi pritvorenici sudiji ili tužiocu prijavili zlostavljanje i telesne povrede koje su im nanete, tvrdnjama policajaca da su delovali u samoodbrani bilo bi poverovano bez ikakvog forenzičkog medicinskog pregleda, što je žrtve zlostavljanja ostavljalo bez delotvornog pravnog leka. Na osnovu razgovora sa zdravstvenim radnicima u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, a na osnovu sopstvene analize pojedinačnih medicinskih kartona, forenzički stručnjak koji je pratio moju misiju je ustanovio da je malo verovatno da su povrede, koje su konzistentne sa navodima okrivljenih, mogle nastati u situacijama samoodbrane. Prikupivši i procenivši ove navode najbolje što mogu, zaključujem da postoje verodostojne indikacije čestog, ali ne i sistematskog ili rasprostranjenog, zlostavljanja koji se odvija u policijskom pritvoru u Srbiji, kao i odsustvo delotvornog nezavisnog nadzora i nedovoljna ekspertiza medicinskog osoblja u ispitivanju, dokumentovanju i tumačenju fizičkih i psiholoških znakova mučenja i drugog zlostavljanja.”

Specijalni izvestilac je takođe utvrdio da zatvaranje osumnjičenih u neke prostorije za zadržavanje u policijskim stanicama može da predstavlja okrutno, nečovečno i ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje te treba bez odlaganja da bude prekinuto. Pored toga, naveo je da su pojedini zatvori u Srbiji još uvek prenaseljeni, kao i da se lica sa intelektualnim i/ili psihičkim teškoćama smeštaju u ustanove socijalne zaštite, u kojima često ostaju do kraja života, bez mogućnosti da pred sudom ospore svoje zatvaranje.

Prisilno vraćanje tražilaca azila sa aerodroma Nikola Tesla u Beogradu u zemlje u kojima im preti zlostavljanje samo na osnovu “ličnog utiska” pripadnika granične policije nosi, po mišljenju Izvestioca, rizik arbitrarnosti i može dovesti do povrede načela zabrane proterivanja ili vraćanja izbeglica u situacije u kojima bi njihov život ili sloboda bili dovedeni u opasnost. Žalbeni mehanizmi na postupanje pripadnika policije, uprave za izvršenje krivičnih sankcija i komesarijata za izbeglice koji građanima stoje na raspolaganju nisu nezavisni, dok je pozivanje na odgovornost počinilaca zlostavljanja izuzetak.

Navedeni nalazi ne predstavljaju novost i o takvoj praksi je više puta pisano, između ostalog i na stranicama Peščanika.2 Ono što zavređuje pažnju jeste činjenica da Republika Srbija i njeni organi reda i zakona već godinama, ako ne i decenijama pate od iste hronične bolesti koja nikako da bude makar zalečena. Naime od 90-ih godina pa sve do danas indicije koje ukazuju na zlostavljanje, pre svega od strane policije, neadekvatan pravni okvir, odsustvo ili nedelotvornost bazičnih mera zaštite (pristup advokatu u ranoj fazi lišenja slobode i tokom saslušanja, pravo na lekarski pregled itd), kao i niz drugih propusta redovno se pojavljuju u dokumentima različitih tela za zaštitu ljudskih prava upućenih sadašnjem ponosnom kandidatu za članstvo u Evropskoj uniji.

Gušenje plastičnim kesama, lišavanje sna, podvrgavanje električnim šokovima, batinanje po telu i tabanima, šamaranje i pretnje vatrenim oružjem su samo neke od “operativno taktičkih mera” kojima su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova pribegavali u cilju rasvetljavanja zločina. Sve ovo daje mračnu sliku državnog organa čija je osnovna dužnost da štiti bezbednost svih građana, sliku kojom se mediji i javnost retko bave.

Budući da je Izvestilac izneo gotovo identične nalaze u pogledu Kosova, ispostavlja se da Srbija i Kosovo, po novogovoru: Beograd i Priština, imaju mnogo više zajedničkih karakteristika nego što su spremni da priznaju. Prvo, celokupna politika svih vlada u obe države u potpunosti je podređena interesima većinskog naroda. Interesi manjinskih grupa u etničkom, verskom i svakom drugom smislu su marginalno, ako ikako zastupljeni u zvaničnoj politici.

Dalje, pored solidarisanja s ratnim zločincima iz sopstvenog tabora, uverenja da udruženi poduhvat može biti zločinački samo sa druge strane, sprege politike kriminala i kapitala, demokratije koja se svodi na računsku operaciju sabiranja glasačkih listića, korupcije koje prožima čitavo društvo i nastojanja većine normalnog sveta da što pre ode u inostranstvo, Srbija i Kosovo dele još nešto.

U pitanju je rutinsko pribegavanje nasilju radi iznude priznanja ili drugih informacija od osumnjičenih za izvršenje krivičnih dela, zanemarivanje prava osoba lišenih slobode i nemogućnost uspostavljanja bilo kakvih oblika nezavisnih institucija i mehanizama. Prema tome, ove dve države imaju mnogo više toga što ih spaja nego razdvaja te se s punim pravom može konstatovati: Kosovo je Srbija ili Srbija je Kosovo, već kako je kome drago.

Peščanik.net, 04.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Dec 05, 2017 5:54 pm

Smile Predsednik je bogatstvo naše zemlje



Foto: Predrag Trokicić

Priznajem, imam jednu čudnu medijsku naviku, da ne kažem nastranost. Nije reč o izveštaju o vodostanju, već o nečem manje poetičnom: volim da čitam vesti na teletekstu. Na nekim TV stanicama teletekst je preslikan sadržaj sajta (O2 – b92.net), dok je na nekima, poput RTS-a, to preslikan sadržaj kratkih vesti koje se emituju svakog punog sata. I šta nam najčešće kazuje teletekst RTS-a? Kakvu sliku o Srbiji dobijamo sve do Dnevnika, kada ćemo te vesti čuti u proširenom obliku i obogaćene sa par novih priloga?

Nije retkost da je u pet vesti na prvoj stranici teleteksta Vučić u svih pet. Ponekad se umešaju Dačić ili Vulin. Izuzetak može biti neka vest od planetarne važnosti – teroristički napad, prirodna katastrofa, izbori u nekoj od najmoćnijih zemalja – ali će se i u tom slučaju među prvih pet naći reakcija predsednika: jal telegram saučešća, jal čestitka.

Izbor vesti 4. decembra u kasno popodne dobra je ilustracija. Najvažnija vest na RTS-ovom teletekstu bila je naslovljena “Ljudi su bogatstvo ove zemlje”. Naslov, nalik na pismeni zadatak u višim razredima osnovne škole, zaintrigiraće vas da saznate o čemu je reč – ko je to rekao, kakvo je to istraživanje, da li je to najava nove obrazovne strategije, promene u sistemu zdravstvene zaštite, socijalne politike. Kad ono – “Predsednik Srbije Aleksandar Vučić susreo se danas sa predstavnicima Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom (OSI) povodom njihovog dana, uz poruku da su ljudi koje stvaramo bogatstvo naše zemlje, uključujući i osobe sa invaliditetom, koji su, poput paraolimpijaca, učinili mnogo na podizanju ugleda Srbije u svetu”.

I tekst i naslov preuzeti su od Tanjuga, a RTS je zaslužan za strateški visok plasman ove informacije i za malu intervenciju u naslovu iz koga je izbačeno “Vučić:”, pa nismo mogli odmah da pogodimo ko se krije iza njega. Iako sadržaj ne pada na dušu RTS-u, vredi se na njega osvrnuti. Taj “njihov dan” je Međunarodni dan osoba sa invaliditetom. Postojimo “mi” čitavi, Bogu hvala, i “oni” koje Vučić velikodušno uključuje među ostale ljude koji su bogatstvo naše zemlje. A to zaslužuju, objasnio je predsednik, jer ljudi iz protestantskih zemalja (oni što vole da rade, za razliku od građana Srbije) znaju imena naših paraolimpijaca, osvajača medalja.

Neki medijski trudbenici toliko su se raznežili nad predsednikovim odnosom prema osobama sa invaliditetom da su zaboravili da pomenu da je Međunarodni dan osoba sa invaliditetom zapravo bio 3. decembra. Ali ga Srbija obeležava onoga dana kada predsednik primi predstavnike Nacionalne organizacije OSI i poseti izložbu radova članova Udruženja OSI.

I šta je Vučić još radio nakon što je proglasio da “oni” mogu da se ubroje među “nas”, jer su to za sve “njih” zaslužili paraolimpijci, odnosno koja je druga po važnosti vest na teletekstu RTS-a? Glavni junak je, pogađate, Vučić. Primio je zamenika ministra spoljnih poslova Republike Koreje, koji mu je uručio pismo predsednika Koreje, koji je našem predsedniku poručio “da je pod izvanrednim vođstvom predsednika Vučića Srbija napravila sjajan napredak u ekonomskom razvoju”. Vest nije bila naslovljena “Sjajan napredak Srbije”, već potpuno neatraktivno “Vučić i Hjun o investicijama”.

I zaista, nakon izvanrednog pisma o izvanrednom vođstvu i izvanrednom napretku o izvanrednim reformama, mogli smo da pročitamo za kakve se sve oblike ekonomske saradnje sa Srbijom zanima Koreja. Na primer, kompanije iz te zemlje žele da učestvuju u koncesiji za beogradski aerodrom. Nismo mogli da pročitamo kakve to veze ima sa Vučićem, a ni kakve veze korejske kompanije imaju sa zamenikom šefa korejske diplomatije, četiri dana pre isteka roka za podnošenje ponuda.

I dok je Vučić na RTS-ovom teletekstu proglašavao da se osobe sa invaliditetom ne razlikuju od ostalih ljudi koji su bogatstvo naše zemlje i primao pismo iz daleke Koreje, na sajtu RTS-a i na teletekst stranicama nekih drugih stanica neke druge vesti su oslikavale taj 4. decembar – nova masovna hapšenja više desetina osoba u istom danu u nepovezanim slučajevima, vesti iz Severne Koreje o njenom vođi i pretnji nuklearnim ratom, o stavu Fiskalnog saveta o budžetu za 2018…

Izuzetak je bio teletekst RTV Vojvodine, sa identičnom Tanjugovom vešću o Vučiću i osobama sa invaliditetom, ali sa novim naslovom: “Vučić: Čovek kada hoće može sve”.

Dobro, kaže strpljivi čitalac, šta sad taj Minić tupi, kao da ne znamo kakvo je stanje u medijima. Kao da ne znamo da je javnim servisima Vučić najveći javni interes. Nije ovo na teletekstu RTS-a najgore što nam se dešava. Nije, ne sporim. Daleko bilo da na RTS-u počnemo da čitamo izvode iz Mitrovićevih pisama ili analize o stranim plaćenicima, zaverama i državnim udarima. Bar se nadam da je to daleko. Ali plaši me gubljenje razlike između ozbiljnog izveštavanja i nametanja nameštene slike Srbije, mrtve prirode sa Vučićem, iz koje u zombiranom mozgu ostaje samo utisak o sveprisutnosti omnipotentnog i neizbežnog predsednika.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 05.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Dec 05, 2017 7:49 pm

Smile Senke nad Balkanom kao revizija istorije



Foto: Predrag Trokicić

Na Prvom programu Radio televizije Srbije prikazuje se serija Senke nad Balkanom (2017-), novo ostvarenje Dragana Bjelogrlića. Smeštena u prestonicu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 30-ih godina 20. veka, radnja serije tematizuje sada već popularni međuratni period. Imajući u vidu ekranizacije romana Ranjeni orao (2008), Nepobedivo srce (2011) i Samac u braku (2014), ili seriju Montevideo, Bog te video (2012-2014), jasno je da javni servis Srbije u poslednjih desetak godina podržava projekte koji međuratnom periodu nacionalne istorije pristupaju krajnje nostalgično, insistirajući na raskoši tadašnjih građanskih slojeva i romantičnoj idili ruralnih predela Kraljevine. Ako tome dodamo i Ravnu Goru (2013), neuspeli projekat Radoša Bajića, medijski prostor Radio televizije Srbije ukazuje se kao platforma za proizvodnju revizionističkih istorijskih narativa koji ulepšavanjem međuratne istorije i prekrajanjem istorije Drugog svetskog rata teže da iz javnog sećanja izbrišu jugoslovensko partizansko i socijalističko nasleđe. Iako jedna od scenaristkinja Senki nad Balkanom, Danica Pajović, u svojim intervjuima pravi jasan otklon od romantizovanja ovog perioda, to ne znači da u seriji ne postoje strategije kojima se legitimizuje savremeni ideološki kontekst.

Moderne istorijske drame koje obrađuju ovaj period popularan su televizijski format i u vodećim svetskim produkcijama. Britanski ITV je tako napravio jednu od najgledanijih serija ovog žanra, Downton Abbey (2011-2015), dok je serija Peaky Blinders (2013-) u produkciji BBC televizije još uvek u toku. Serija Downton Abbey je izazvala rasprave o nostalgičnom pristupu klasnim odnosima u britanskoj istoriji: od optužbi za promociju klasnih interesa njenog autora Julian Fellowesa, do priznanja da serija ipak uspeva da prikaže dinamiku klasnih sukoba, utoliko što ilustruje privid progresa radničke klase u vremenu u kome više klase u stvari menjaju samo svoj životni stil. Seriju Peaky Blinders, na drugoj strani, veličaju zbog njene predstavljačke ekonomije u kojoj su glavni junaci ne samo pripadnici birmingemske radničke klase, već su prikazani sa psihološkom dubinom dobro napisanih karaktera.1 Istoriji klasnih odnosa međuratnog britanskog perioda u analizama obe serije pristupano je iz ugla legitimacije savremenog konteksta i klasno podeljene Engleske. Dakle, nemoguće je govoriti o ovom televizijskom žanru a ne govoriti o njegovom uticaju na organizovanje i konstruisanje gledaočeve društvene stvarnosti.

Bjelogrlićeva krimi-drama koja brutalno ulično nasilje, seks i opojne droge stavlja u kontekst međuratne Kraljevine Jugoslavije svakako zaslužuje pažnju teoretičara filmskih i kulturnih studija. Reč je, pre svega, o bogatoj savremenoj produkciji nastaloj u saradnji sa Rusijom, Makedonijom i Republikom Srpskom. U prilog tome govori podatak da je za potrebe snimanja u Barandi izgrađen čitav filmski grad. U tom smislu se Bjelogrlićeva serija ni ne može porediti sa jeftinim ekranizacijama Mir-Jam na koje Danica Pajović u intervjuima aludira. Da bi se uloga ovakve serije u učvršćivanju savremene društveno-političke ideologije mogla analizirati, potrebno je razmotriti produkcijske mehanizme kojima se publika uvlači u suptilni proces legitimacije. Drugim rečima, treba govoriti o mehanizmima i narativnim strategijama kojima serija gledaocu posreduje ’autentičnost’ i ’verodostojnost’, odražavajući istovremeno njegov savremeni kontekst koji će se tada ’prirodno’ uklopiti u fiktivni istorijski kontinuitet.

Senke nad Balkanom su prvi postmoderni televizijski projekat u regionu. Na to upućuju savremena gitarska i elektronska muzika iz uvodnih špica, intertekstualne veze sa prethodnim serijama nekih od glavnih likova, kao i činjenica da je scenario pisan upravo za televiziju, računajući na gledaoce ’ispred malih ekrana’ kao svoje recipijente. Glavnog lika u seriji, inspektora Taneta, igra Dragan Bjelogrlić. Ovaj nesrećni alkoholičar koga proganjaju traume iz Prvog svetskog rata zapravo neodoljivo podseća na drugog Bjelogrlićevog lika – povučenog i napaćenog dobričinu Eksera iz serije Vratiće se rode (2007). To, recimo, direktno ukazuje na vezu sa savremenim kontekstom tranzicije koji serija Vratiće se rode tematizuje. Isto tako, lik kriminalca Krojača, koga tumači Nenad Jezdić, u sećanje priziva parodiju Crni Gruja u kojoj Jezdić igra Gazda Gruju, sitnog ali ambicioznog 19-ovekovnog preduzetnika, Karađorđevog bratanca. Na taj način se nacionalna istorija 19. veka dovodi u vezu sa međuratnim periodom Kraljevine Jugoslavije i tranzicijskim periodom savremene Srbije, izbegavajući neželjene istorijske epizode poput Prvog i Drugog svetskog rata, ili nedavnih ratova iz devedesetih. Ovakav fiktivni kontinuitet zapravo odražava onaj nacionalistički koji se već godinama agresivno ucrtava u kolektivno sećanje građana Srbije.

Bjelogrlićeva serija je i klasičan predstavnik onoga što se u teoriji filma zove ’produkcija nasleđa’ (heritage production): stil prepoznatljiv po vizuelnoj fetišizaciji određenog dela istorijskog nasleđa, koji sliku istorije posreduje kroz marketinške i konzumentske elemente.2 Dakle, ucrtavanje savremenih simbola raskošne garderobe, kola i nagog ženskog tela u međuratni period, te njihova fetišizacija kroz kontinuirano konzumiranje iz epizode u epizodu, još jedna su vrsta mehanizama za vizuelno uspostavljanje kontinuiteta sa gledaočevim vremenom. Takvi mehanizmi istovremeno brišu iskustva (nižih) društvenih slojeva čiji se simboli u savremenom kontekstu teško mogu fetišizovati. Ne treba, konačno, da nas čudi što je obnaženo žensko telo jedini komoditet koji u seriji povezuje građanski sa sirotinjskim slojem. Stoga žensko telo – koje se u svim periodima domaće kinematografije pokazalo isplativim – predstavlja još jednu vezu savremenog i fiktivnog istorijskog konteksta.

***

Za sada jedina kritika Senki nad Balkanom koja upućuje na ovaj „trend romansiranog prikazivanja određenog dela nacionalne istorije“ objavljena je na portalu Mašina. Autorke teksta, Milica Batričević i Jana Šarić, u pravu su kada zaključuju da se „međuratni period [u domaćem kontekstu] prikazuje sa izvesnom setom kao doba pre ’velikog komunističkog mraka’, pre cenzure i totalitarizma“ čime se, kako kažu, „gradi nategnut kontinuitet između dva demokratska, slobodna i neideološka razdoblja istorije, međuratnog i trenutnog“. Međutim, način kojim pokušavaju da dokažu svoju tezu upućuje na svojevrsne zablude o, pre svega, jugoslovenskom filmu.

Autorke će tako reći: „Dok su socijalistički filmovi i serije prikazivali svakodnevnicu radnika, skorašnji talas okrenut međuratnom periodu uglavnom u fokusu ima više i srednje društvene slojeve koji mahom žive u gradu“. Iako je kinematografija socijalističke Jugoslavije daleko od „cenzure i totalitarizma velikog komunističkog mraka“, ona ipak nije bila onoliko socijalistička koliko se to u navedenom argumentu tvrdi. Stoga je upotreba termina ’socijalistički’ umesto ’jugoslovenskog (socijalističkog) filma’ krajnje zavodljiva i donekle netačna. S jedne strane, to nas navodi na zaključak da su svi filmovi u Jugoslaviji nastajali prema socijalističkom svetonazoru, a s druge da je jugoslovenska kinematografija bila homogena praksa u kojoj je kulturni model radnika imao ključnu predstavljačku ulogu. Ni jedno ni drugo nije tačno. Fokus na srednjim i višim (urbanim) društvenim slojevima uveliko je postojao i u kinematografiji socijalističke Jugoslavije.

Čak i u ranom posleratnom periodu, kada je po uzoru na sovjetski model jugoslovenska kinematografija trebalo da prati socrealističku paradigmu u umetnosti, uočljivo je postepeno privilegovanje (srednje) klase intelektualaca u odnosu na radnike, te krajnje patrijarhalno uobličavanje ženskih likova i njihovih odnosa sa muškarcima.3 Kasniji periodi videće ne samo privilegovanje fokusa na ove klase, već i veličanje modela tradicionalizma, preduzetništva i konzumerizma.4 Ovo, naravno, ne znači da je jugoslovenska kinematografija bila antisocijalistička, već da je prolazila kroz različite faze, odražavajući društvenu i kulturnu stvarnost datih istorijskih sekvenci. U želji da istaknu antikomunističku crtu savremenog ideološkog konteksta, autorke i same upadaju u klopku romantizovanja, u njihovom slučaju jugoslovenske filmske prakse.

Homogenizovanje jugoslovenske kinematografije sprečava nas u daljoj kritici savremenih filmskih praksi, jer tako brišemo kritički potencijal za proučavanje domaćeg filma i mogućnost uspostavljanja (dis)kontinuiteta sa prošlošću. Ozbiljan naučni pristup jugoslovenskom filmu pomogao bi u razmišljanju o kontinuitetima u patrijarhalnim, klasističkim i duboko nasilnim prikazivačkim praksama koje su prisutne u svim periodima domaće kinematografije, u socijalističkim i nacionalističkim kontekstima podjednako. Onda kada raskinemo sa nostalgičnim pristupom jugoslovenskoj socijalističkoj prošlosti naučićemo da razlikujemo emancipatorsko i humanističko od tradicionalnog i ugnjetavačkog nasleđa. Tek tada će borba za očuvanje jugoslovenskog nasleđa biti istinski emancipatorska i politički progresivna.

Peščanik.net, 05.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Davidova taj Sre Dec 06, 2017 12:32 am

Brave Heart ::
Foto: Predrag Trokicić

Izbor vesti 4. decembra u kasno popodne dobra je ilustracija. Najvažnija vest na RTS-ovom teletekstu bila je naslovljena “Ljudi su bogatstvo ove zemlje”. Naslov, nalik na pismeni zadatak u višim razredima osnovne škole, zaintrigiraće vas da saznate o čemu je reč – ko je to rekao, kakvo je to istraživanje, da li je to najava nove obrazovne strategije, promene u sistemu zdravstvene zaštite, socijalne politike. Kad ono – “Predsednik Srbije Aleksandar Vučić susreo se danas sa predstavnicima Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom (OSI) povodom njihovog dana, uz poruku da su ljudi koje stvaramo bogatstvo naše zemlje, uključujući i osobe sa invaliditetom, koji su, poput paraolimpijaca, učinili mnogo na podizanju ugleda Srbije u svetu”.
(...)
Neki medijski trudbenici toliko su se raznežili nad predsednikovim odnosom prema osobama sa invaliditetom da su zaboravili da pomenu da je Međunarodni dan osoba sa invaliditetom zapravo bio 3. decembra. Ali ga Srbija obeležava onoga dana kada predsednik primi predstavnike Nacionalne organizacije OSI i poseti izložbu radova članova Udruženja OSI.
Imalo bi tu još štošta da se izdvoji ali meni je ovo najupečatljivije jer tangira stanare zgrade sa šest spratova koja nema ni lift a tek ne prilaz invalidskim pa ni dečijim kolicima.
O čemu to on/oni/ono?

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Davidova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 1203
Datum upisa : 18.05.2017

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Dec 06, 2017 5:20 pm

Smile Diskretni šarm gluposti



Saša Janković

Voleo bih da razumem kako politički funkcioniše Saša Janković. Ta enigma, ili nedoumica, kako hoćete, nastala je na razmeđi snažne energetske tenzije i depresivnog koncepcijskog sloma. Ne bih se bavio fenomenom avetinjske lađe odakle se beži pre utapanja, jer sam uveren da PSG može da se izvuče. Odakle? E, to je već problem. Nema dobrog odgovora gde se pošlo i dokle se stiglo, niti šta je cilj. Uostalom, ovde cilja i nema, malo ko ga određuje, zato što niko nigde i ne stiže. Samo putovanje bez orijentira je čarolija i smisao za sve: za one na vlasti i druge koji žele da je se domognu.

Kad sam jednom prijatelju odgovorio na pitanje koja je tema sledećeg teksta za Peščanik, rekao je: „Ne diraj opoziciju, ionako je kilava.“

Moja tema danas nije opozicija, inače krajnje neodredivi fenomen u Srbiji, koji se više bavi sobom nego svojim poslom. I ne „diram je“ mada ona ne može ovde da ima status neprikosnovenog miljenika, uprkos lenjosti, slabim idejama i nesposobnosti da razume kojim to umom Vučić tako lako grabi sve više vlasti.

Saša Janković je imao svežinu nepoznatog, skoro pa je stekao status medijskog mučenika, čestitog i odlučnog borca protiv brojnih nepočinstava režima. Postao je deo građanskog mita, sazdanog od pameti i poštenja, čuvao je i svoju misteriju o tome šta će, kuda i sa kim dalje. Vlast ga je javno mrzela i sve to mu je dalo atest da se okuša kao vođa u pohodu na Vučićevu tvrđavu. Prepoznali su ga ugledni građani, bio je navodno čist i nepotrošen u srpskoj verziji pogubnog političkog murdarluka.

Ako preskočimo početak i ushićenje (bio sam na prvom koktelu potpisnika), osećala se snaga, pa i radost svih tih ljudi, bar zbog toga što su tamo zajedno. Vratio sam se pisanju, bio mi je dovoljan jedan selfi sa Barbom, Sašom i profesorom Hadžićem.

Ne znam šta se kasnije događalo i kako je Saša Janković napustio ideju da sa Vučićem nikada, ni u kom slučaju, ni u kakvim okolnostima ne može biti kompromisa. Inače sam, izvan ove novele, video mnoge ljude koji su lako pristali na izlaznu strategiju Radovana Trećeg: „Ako ne možemo da ih pobedimo, daj da obučemo njihove uniforme i da im se pridružimo“.

Osipanje PSG počelo je dramatično, uz javne optužbe. To je bilo prilično tužno, pokret je sasvim mlad, tek se uhodavao u nešto što ljudima odatle nije bilo poznato. Rukovodstvo se učilo politici, u srpskoj varijanti to je brutalna veština nemogućeg. I onda se pokret nespremno suočio s neobičnom, neočekivanom i prilično neukusnom varijantom rascepa.

Bila je to borba, do tog časa najuglednijeg opozicionog pokreta, za opstanak. Janković je pokušao da obrazloži svoju poziciju neshvaćenog vođe, otvarao je, kako reče, prozore da izađe zadah. Ali iz tog doba vuče iza sebe krajnje nejasnu tviterašku eksplikaciju o „grčenju“ u sobi nekog bečkog hotela, uz jezički užasno nekorektnu, ali uglavnom razumljivu složenicu: „nepredaja!“ Očito je mislio na svoju misiju u borbi protiv režima AV, pri čemu se „nepredaja“ slobodno može prevesti kao varijanta beskompromisne odlučnosti.

Mesec dana kasnije Janković otkriva kako nije sasvim dobro razumeo, ako je uopšte razumeo politiku, iskušenja u njoj i vrednost svojih ličnih principa. Priznao je da je tražio podršku, ako može i na velikom mitingu, da ga Vučić odredi za mandatara srpske vlade. Još ako bi mogao i Šutanovcu da udeli neki resorčić, njih dvojica bi polako ali nezadrživo sužavali polje za Vučićeve apsolutističke manevre.

Pri tako blesavoj ideji prestaje bilo kakav javni odnos prema Saši Jankoviću kao lideru opozicije. Pokušaj kolaboracije na nivou koji pre svega etički nije dopušten, jeste njegov dramatičan karijeristički iskorak, avantura koja donosi kapitalnu štetu. Uz dokaz ambiciozne naivnosti i obilan izliv neočekivane gluposti.

Taj oblik nedostatka političke inteligencije ipak u sebi ima nešto diskretnog čaršijskog šarma: kad god građanska Srbija prepozna nekoga kao lidera, očarana onim što taj inače nema, lider sam se potrudi za svoj bučni povratak u prosečnost. Konačno nimalo ne razumevajući u čemu je stvar, gde je pogrešio, ako uopšte jeste.

Inače je saznanje o pokušaju stvaranja nastrane koalicije PSG-SNS, sasvim dobar libreto za građansku katarzu pokreta, sa mladim, otresitim liderima, uz novu političku energiju. Oni će svakako zahvaliti Jankoviću kao građaninu koji ipak nije razumeo šta mu valja činiti sa svojom slobodom. Ponudio ju je Vučiću, u zamenu za kabinet. Sve ni za šta.

Peščanik.net, 06.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Dec 06, 2017 7:09 pm

Smile Most



Pogled sa oštećenog mosta, Mostar 1992.

Neću napisati nijednu reč o lepoti mosta, pa ni o činjenicama: poznata književnica je sredinom 90-ih svoj esej o mostu započela time što most nikad nije videla, a završila time što se verovatno nikad neće saznati ko ga je zapravo srušio. Kratko vreme posle toga, zapovednik-rušilac mosta je slavu pripisao upravo sebi. Mogu dakle, pisati samo o simbolici mosta, tog mosta, koji sam viđala dva puta godišnje, pri odlasku na more i pri povratku: moji roditelji nisu mogli da zamisle da prođu, a da kod mosta ne popiju kafu sa ratlukom i oznojenom čašom hladne vode. Kako su slične hedonističke navike razvili i u Višegradu, Sarajevu, Vrelu Bosne, Vrelu Bune, Počitelju, Čapljini i Stonu, naše putovanje na more uvek je trajalo po dva dana. Most sam videla i kad je postao još stariji i lepši. Uz to, razumno su me upozorili da o mostu i smem razmišljati samo simbolički, jer je samo lokalno i lično važan; i konačno, nije uračunat u dvadeset godina kazne počiniocu koji je nestao sa presudom na Haškom sudu, premda već izvesno vreme postoje pravne osnove za kažnjavanje uništavanja kulturne baštine.

Mostovi su, naime, kakvi god bili, strateški upotrebljivi, i opšte poznati po lakom menjanju strana u ratu: ko god ih pravovremeno ne uništi, može ih do mile volje upotrebljavati. Usamljeni slučaj mosta na Neretvi, koji je srušen da bi bio strateški upotrebljen, doživeo je zasluženu kaznu; niko ga ne upotrebljava, kod njega se zaustavlja još samo pokoja slovenačka partizansko-turistička grupa. Most o kojem pišem nije bio upotrebljiv za neko ozbiljnije naoružanje, ali je svaki prelaz preko njega bio strateški izazov za neku drugu stranu.

Sećam se kako je omanja grupa doživela vest u našoj dnevnoj sobi, sećam se ko je sve bio, sećam se da nas je nekoliko dobilo jako lupanje srca, da su zatim svi psovali, neki se opili, i da smo svi plakali: tako je to na lokalno-ličnom nivou. Simbolički, to je bio kraj sveta, tog malog i nevažnog sveta. Sve drugo, mnogo veće i strašnije, trajalo je duže – ovo je bio simbolički minut, ako ne i manje.

No mostovi se lako obnavljaju, čak im se može dati i tačan nekadašnji oblik. U ovome slučaju, zapovednik-rušilac je izveo nešto sasvim izuzetno, i obnova mosta tu ništa nije mogla izmeniti. Srušio je jedan most, i napravio dva odvojena grada, dva Mostara. Otvorio je nove mogućnosti lokalno-ličnih i simboličkih tumačenja, umnožio svoje zasluge. Otvorilo se i nama, starijim simbolistima, pod nogama. Strateške inovacije su otvorene, ko ih dočeka.

Peščanik.net, 06.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Dec 07, 2017 5:48 pm

Smile Goša je i dalje Srbija



Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Goša je u stečaju. Stečajni postupak je pokrenula zemunska kompanija AA Kapital konsalting zbog potraživanja 400.000 evra. Radnici će po svemu sudeći završiti na ulici. Već su bili na ulici protestujući, ali je sada drugačije – otpušteni su i izbačeni iz kruga fabrike. I to samo par meseci nakon što su se vratili na posao i poverovali da će oni koji su ih do sada potkradali igrati pošteno. Njihova Goša više nije njihova, kao što nikada nije ni bila – dobili su surovu lekciju iz divljačke privatizacije koja je u prethodnih 15 godina obezličila trud svih onih koji su svojim radom izgradili ono što je država prodavala ispod cene, ili tendenciozno uništavala da bi se prodalo u bescenje.

Male su šanse da će se ovde ponoviti scenario iz Argentine početkom 2000-ih godina, kada su radnici na stečajeve nekih velikih fabrika odgovorili okupacijom fabrika, ne želeći da ih napuste. „Ako vlasnici ne znaju da ih vode uspešno, mi znamo!“, bile su tada njihove parole. Solidarnom akcijom su uspeli da sačuvaju svoje fabrike. I ne samo to, već i da ih nakon preuzimanja održe u životu i poslovanju. U Srbiji takve energije nema. Naše fabrike su davno ukradene, a čini se da građani nemaju ni snage ni želje da ih vrate, čak ni kada je alternativa da one zauvek nestanu samovoljom pojedinaca koji su ih kupili, uz blagoslov države.

Zašto je Goša puštena niz vodu? Odgovor je prost, nema tu mesta za teorije zavere; sve se svodi na dosledno sprovođenje politike koja će nas uništiti – novac pre svega, radnici su samo nužno zlo u procesu stvaranja i oplodnje kapitala. Zato će sutra doći neki novi „investitor“ koji će proizvoditi iste stvari koje je proizvodila Goša, ali koji će odgovoriti na koruptivne nezajažljivosti ozbiljno bolesnog državnog sistema u Srbiji. Od radničke Goše korist bi imali samo radnici. To ne odgovara sebičnim, kriminalnim i drugim partikularnim interesima ljudi koji se već decenijama u srpskoj ekonomiji vode kao „privrednici“, a koje posprdno nazivamo bizMismenima. A bizMismen iz Slovačke je izneo milione evra i izdejstvovao da se potom pokrene stečaj u njegovoj bivšoj (neki kažu i sadašnjoj) firmi, kako bi svi poverioci – uključujući i radnike i državu – ostali kratkih rukava. Jer to je Srbija, država u kojoj bizMismeni-investitori mogu da rade šta god žele. Ako i izađu iz okvira zakona nema problema, jer država aktivno okreće glavu na drugu stranu i proglašava se „nenadležnom“ za sprovođenje sopstvenog pravnog sistema.

Ministarstvo kaže da je stečaj uveden u skladu sa zakonom. I to je tačno. Forma je ispunjena, zakon je poštovan, a u suštinu (pozadinu) stečaja ni sud ni drugi državni organi ne ulaze. Na primer, nikome od njih sigurno neće biti sumnjiva činjenica da je kompanija AA Konsalting kapital osnovana pre dva-tri meseca da bi odmah kupila potraživanja koja su uzrokovala stečaj fabrike od ŽOS Zvolena. ŽOS iz Trnave je svoje potraživanje preneo na ćerku firmu ŽOS iz Zvolena, koja ga je zatim prodala Kapital konsaltingu, u čije ime je izvesna advokatska kancelarija podnela predlog sudu da pokrene stečaj kako bi naplatila potraživanje. ŽOS Trnava je inače u aprilu ove godine prodala Gošu kiparskoj firmi Lisnart – ni ovaj posao nije bio sumnjiv državi, iako se radi o prodaji kompanije koja radnicima, državljanima Republike Srbije, duguje ogroman novac za neisplaćene zarade i neuplaćene doprinose, a državi impozantnu cifru za neplaćene poreze. Niko zatim neće ispitivati navode medija (kako novinari tvrde, zasnovane na tvrdnjama samih radnika) da je novi direktor namerno opstruisao zaključenje poslova koji bi Gošu izvukli iz finansijski katastrofalne situacije.

Sporno je ipak iznad svega to što se zakon nije poštovao ni u jednom koraku do trenutka uvođenja stečaja. Kako se drugačije može objasniti apsurdna situacija da država nije zainteresovana da pomogne svojim građanima koji nezakonito ne primaju zaradu godinama, pa ni da pomogne sama sebi, jer neprimanjem zarade koju su radnici pošteno zaradili i država ostaje bez poreza na zarade, svog dela kolača od njihovog rada.

Radnici Goše napravili su grešku. Uporno ponavljajući da njihov protest nije politički, da ne idu protiv premijera/predsednika, da samo žele ono što im pripada po zakonu, a što im je vlasnik oduzeo a država mu to omogućila (i potapšala ga po ramenu pre nego što je izneo sav novac iz zemlje) – oni su od sebe odbili političke snage koje su još uvek u fazi artikulacije (pojedince i pokrete koji u ovim mračnim vremenima „čuvaju vatru“), dok ih (organizovane) političke stranke čini se ne bi podržale ni po cenu dolaska na vlast (takav se utisak nepobitno stekao gledajući takozvane političare kako se u letnjim danima štrajkova i protesta upinju da slučajno ne komentarišu ovu temu). Sindikate su odbili zato što im nisu verovali (pokazalo se s pravom: na njihovom protestu sindikati se nisu pojavili i aktivno su ih bojkotovali – drugovi sindikalci, to nije solidarna borba!) i na taj način su ostali – sasvim sami. Odmah nakon što je javnost počela da se bavi drugim pitanjima, nakon što su se reflektori nad glavama radnika Goše ugasili a oni se vratili na posao, plan gašenja Goše je nastavljen.

Radnici Goše su poslužili jednoj predizbornoj kampanji. Nakon što su u septembru dobili apstraktna obećanja da će fabrika preživeti sve teškoće u kojima se nalazi, zahvaljivali su se ljudima čija ih je inertnost i dovela u nevolje. U oba slučaja, takozvani mediji izvestili su o velikoj pobedi „naprednih“ snaga. A onda je realizovana odluka koja je zasigurno bila doneta mnogo ranije – egzekucija nad Gošom je izvršena uz minimalnu medijsku pokrivenost i bez ikakvog otpora.

Postoji nada da će se nešto promeniti tokom stečajnog postupka. Stečaj se može prekinuti, stručnjaci za stečajno pravo i pravnici Goše sa razlogom ističu mnoge nelogičnosti koje su prethodile samom otvaranju stečaja, a koje su i predmet krivičnih prijava koje su radnici podnosili, ali koje nikada nisu procesuirane. Borba ipak još uvek traje, videćemo u kom pravcu će se radnici orijentisati. Budući da opet mole državu, izgleda da nisu shvatili da vlast nije briga za njihovu sudbinu. Pred naredne izbore predsednik će spasavati neku drugu posustalu firmu – takvih bar u Srbiji ima na pretek.

Pre nekoliko meseci uporedio sam Gošu sa svima nama, sa Srbijom. Ovo poređenje, sada kada je Goša na putu da nestane zbog nepostojanja vladavine prava i odbijanja države da radi za građane a ne za pojedince sa (sumnjivim) kapitalom, čini se aktuelnijim nego ikada.

Peščanik.net, 07.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Dec 07, 2017 7:04 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Dec 07, 2017 8:24 pm

Smile Šta se može kad se hoće



Foto: Predrag Trokicić

Po nelegitimno izabranom predsedniku Srbije – sve. Sve se može kad se hoće. Ovo je izjava koju je dao prilikom obeležavanja Dana osoba sa invaliditetom, konkretnije kada je na poklon dobio sopstveni portret:

„Dejana Baško, ova divna devojka ovde, bez ruku, naslikala je moj portret. Ja sam pitao onda, čekajte, kako je slikala? Oni su rekli – slikala je nogama. Ja sam rekao – dajte mi da vidim portret. Video sam portret i shvatio sam da dvadeset godina da vežbam, a imao sam pet iz likovnog i iz umetnosti u srednjoj školi… dakle, dvadeset godina da vežbam, ne bih mogao bilo šta da naslikam na način na koji je to Dejana uradila. Ali hoću da vam kažem da čovek, kada hoće, može sve.“

Osobe sa invaliditetom, zamislite, mogu biti talentovanije za umetnost od osoba bez invaliditeta, čak iako su ove potonje imale pet iz likovnog u osnovnoj i srednjoj školi. Uistinu originalno otkriće! Ali to nije sve: osobe sa invaliditetom mogu biti i dobri sportisti, o čemu svedoče i uspesi naših paraolimpijaca. Još jedno originalno otkriće do kojeg je, sasvim sam!, došao naš nelegitimno izabrani predsednik.

Štaviše, toliki su uspesi naših paraolimpijaca da zbog njih naš predsednik dobija čestitke širom sveta:

„I onda sam razumeo koliko ste vi u stvari podigli ugled naše zemlje u najrazvijenijim protestanskim zemljama Evrope i sveta! One su značajno ispred nas, treba mnogo da napredujemo da bismo im se približili. Ali ste vi svojim radom podigli ugled Republike Srbije, napravili ste nešto što niko drugi do tog trenutka nije umeo da napravi, i ja sam vam beskrajno zahvalan na tome.“

Nema sumnje, lepo je što su naši paraolimpijci ostvarili internacionalni uspeh, i lepo je što im predsednik, pa makar i nelegitimno izabrani, na tome odaje priznanje. Ali moramo se zapitati, da li je Dan osoba sa invaliditetom prava prilika da se bavimo ovim uspesima? O čemu bi predsednik pričao da kojim slučajem paraolimpijci ove godine nisu ostvarili ove uspehe? I, što je najvažnije, šta je sa osobama sa invaliditetom koje nisu ni paraolimpijci, ni talentovane umetnice? Šta je, drugim rečima, sa građanima ove zemlje koji se od ostalih razlikuju samo po tome što su osobe sa invaliditetom? Kada se predsednik već setio „najrazvijenijih protestantskih zemalja“, možda je mogao da kaže i koju reč o tome kako se u njima država odnosi prema građanima sa invaliditetom, koliko sredstava ulaže u njihovu integraciju u društvo, koje programe sprovodi kako bi im olakšala pristup onome na šta, kao i svi drugi građani, imaju pravo – javnosti, zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, radu, učešću u odlučivanju. Koliko sredstava u ove svrhe izdvaja Srbija? Kakve programe sprovodi? Sa kakvim uspehom? Možda je ovo bila dobra prilika da se predsednik osvrne i na neka od ovih pitanja.

Takozvani socijalni model invaliditeta, odavno je prepoznao da invaliditet nije lični, već društveni nedostatak – on nije mana osobe sa invaliditetom, već društva u kojem ova osoba živi, i u kojem su joj nedostupni načini da ostvari sve svoje potencijale. Invaliditet je dakle društveni, a ne lični problem. Kako čitamo na sajtu Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom: „Potrebno je ukloniti prepreke koje ograničavaju životne izbore osoba sa invaliditetom. Kada se prepreke uklone, osobe sa invaliditetom će biti samostalne i jednake u društvu, sa mogućnošću sopstvenog izbora i kontrolom nad svojim sopstvenim životom.“

Ali zašto bi se nelegitimno izabrani predsednik time bavio, ako je već utvrdio da se, ako se samo hoće, može sve. Poruka ove izjave jeste da oni koji ne mogu sve, očigledno nisu dovoljno hteli, da su, dakle, sami odgovorni za sopstvenu nemoć. Ova poruka nam je već dobro poznata, jer je nelegitimno izabrani predsednik i njegova štićenica na mestu predsednice Vlade, svakodnevno šalju građanima Srbije. Zato ne treba biti iznenađen što se sada ona sa vrha upućuje i građanima sa invaliditetom. Kada ostvarite uspeh, poručuje nam nelegitimno izabrani predsednik, onda je to uspeh svih nas, uspeh cele države, a naročito moj – uspeh kojim mogu da se pohvalim pred svojim „prijateljima“ iz „razvijenih protestantskih zemalja“. Ali vaši problemi su samo vaši, njih vam velikodušno prepuštam.

Peščanik.net, 07.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Dec 07, 2017 8:36 pm

Smile Sviraj to još jednom, Bakire



Foto: Predrag Trokicić

Nije bilo nijednog razloga da trojica predsednika iz Bosne i Hercegovine dođu u Beograd. A kad su već došli, nije bilo nijednog razloga da razgovaraju o stvarima o kojima su razgovarali, jer su te stvari (izgradnja puteva, ekonomska saradnja, spoljna politika) u domenu vlada, a ne predsednika država. A kad su već razgovarali, nije bilo nijednog razloga da nas o tome informišu na konferenciji za novinare, jer smo i bez toga znali da su ti razgovori bili isprazni. I pošto je sve to bio čisti višak, logično je da se na konferenciji za novinare dogodi incident, e kako bi imalo o čemu da se piše i govori.

Na toj konferenciji, dakle, jedan od trojice predsednika iz Bosne i Hercegovine upao je u reč svom kolegi iz predsedništva i objasnio i njemu i predsedniku Srbije da će se spoljna politika Bosne i Hercegovine utvrđivati u Sarajevu i voditi iz Sarajeva, a ne iz Beograda. Predsednik Srbije se na to okrenuo novinarima i rekao – je l’ vidite kako je teško dogovarati se s njima, prvo kažu jedno, pa onda drugo. I to je otprilike sve. Ništa se više mimo toga nije dogodilo. Gde su stajali pre sastanka, predsednici su ostali i posle sastanka. Pa je stoga savršeno neshvatljivo što su se uopšte sastajali.

Tim pre što je čitava konferencija izgledala kao ponavljanje replika u jednoj drugoj nedavno odigranoj predstavi. Tada je Bakir Izetbegović, sećamo se, bez ikakvog razloga rekao da se on nada da će Bosna i Hercegovina uskoro priznati Kosovo. Bez obzira na to što njegova izjava nema apsolutno nikakvu političku težinu, zbog načina na koji se donose odluke u bosansko-hercegovačkom predsedništvu, naš predsednik je požurio da kaže kako će Izetbegovićeva izjava imati dalekosežne posledice, iako dobro znamo da neće imati nikakve posledice. A onda je počelo i zveckanje secesijom i sličnim budalaštinama.

I sad smo sve to gledali ponovo, ovaj put uživo na konferenciji, sa svim akterima okupljenim na istoj pozornici. Da je reč o pristojnim državama i političarima, sve bi to bilo praktično neobjašnjivo. Ali, reč je ipak o nečem drugom. Nije stvar samo u tome što Aleksandar Vučić, od kada je na sumnjiv način postao predsednik republike, iz dana u dan traži način da nam pokaže kako je i dalje predsednik vlade, kao da iko pametan uopšte i pomišlja da to ospori. Povrh toga, reč je modelu vladanja koji počiva na incidentima. To jest na proizvodnji incidenata.

Incident je bila Izetbegovićeva suvišna izjava o Kosovu. Kao što je incident bila i jučerašnja konferencija za novinare. A sva trojica predsednika došla su iz Sarajeva u Beograd samo da bi zajedno sa predsednikom Srbije odigrali još jednom isti incident. Mi se sad možemo pitati imaju li ti ljudi da rade nešto pametnije od toga i kakve su to države u kojima oni vlast drže na takav način? Ali, možda je pažnju bolje skrenuti na njihovo savršeno međusobno razumevanje i saradnju. Tri predsednika iz Bosne i Hercegovine došla su u Beograd samo zato da bi Vučić mogao da izigrava državnika. Bolji primer za dobrosusedske odnose teško da ćemo naći.

Peščanik.net, 07.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Davidova taj Čet Dec 07, 2017 11:33 pm

Brave Heart ::Po nelegitimno izabranom predsedniku Srbije – sve. Sve se može kad se hoće. Ovo je izjava koju je dao prilikom obeležavanja Dana osoba sa invaliditetom, konkretnije kada je na poklon dobio sopstveni portret:

„Dejana Baško, ova divna devojka ovde, bez ruku, naslikala je moj portret. Ja sam pitao onda, čekajte, kako je slikala? Oni su rekli – slikala je nogama. Ja sam rekao – dajte mi da vidim portret. Video sam portret i shvatio sam da dvadeset godina da vežbam, a imao sam pet iz likovnog i iz umetnosti u srednjoj školidakle, dvadeset godina da vežbam, ne bih mogao bilo šta da naslikam na način na koji je to Dejana uradila. Ali hoću da vam kažem da čovek, kada hoće, može sve.“

Osobe sa invaliditetom, zamislite, mogu biti talentovanije za umetnost od osoba bez invaliditeta, čak iako su ove potonje imale pet iz likovnog u osnovnoj i srednjoj školi. Uistinu originalno otkriće! Ali to nije sve: osobe sa invaliditetom mogu biti i dobri sportisti, o čemu svedoče i uspesi naših paraolimpijaca. Još jedno originalno otkriće do kojeg je, sasvim sam!, došao naš nelegitimno izabrani predsednik.

Nema sumnje, lepo je što su naši paraolimpijci ostvarili internacionalni uspeh, i lepo je što im predsednik, pa makar i nelegitimno izabrani, na tome odaje priznanje. Ali moramo se zapitati, da li je Dan osoba sa invaliditetom prava prilika da se bavimo ovim uspesima? O čemu bi predsednik pričao da kojim slučajem paraolimpijci ove godine nisu ostvarili ove uspehe? I, što je najvažnije, šta je sa osobama sa invaliditetom koje nisu ni paraolimpijci, ni talentovane umetnice? Šta je, drugim rečima, sa građanima ove zemlje koji se od ostalih razlikuju samo po tome što su osobe sa invaliditetom? Kada se predsednik već setio „najrazvijenijih protestantskih zemalja“, možda je mogao da kaže i koju reč o tome kako se u njima država odnosi prema građanima sa invaliditetom, koliko sredstava ulaže u njihovu integraciju u društvo, koje programe sprovodi kako bi im olakšala pristup onome na šta, kao i svi drugi građani, imaju pravo – javnosti, zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, radu, učešću u odlučivanju. Koliko sredstava u ove svrhe izdvaja Srbija? Kakve programe sprovodi? Sa kakvim uspehom? Možda je ovo bila dobra prilika da se predsednik osvrne i na neka od ovih pitanja.

Takozvani socijalni model invaliditeta, odavno je prepoznao da invaliditet nije lični, već društveni nedostatak – on nije mana osobe sa invaliditetom, već društva u kojem ova osoba živi, i u kojem su joj nedostupni načini da ostvari sve svoje potencijale. Invaliditet je dakle društveni, a ne lični problem. Kako čitamo na sajtu Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom: „Potrebno je ukloniti prepreke koje ograničavaju životne izbore osoba sa invaliditetom. Kada se prepreke uklone, osobe sa invaliditetom će biti samostalne i jednake u društvu, sa mogućnošću sopstvenog izbora i kontrolom nad svojim sopstvenim životom.

Ali zašto bi se nelegitimno izabrani predsednik time bavio, ako je već utvrdio da se, ako se samo hoće, može sve. Poruka ove izjave jeste da oni koji ne mogu sve, očigledno nisu dovoljno hteli, da su, dakle, sami odgovorni za sopstvenu nemoć. Ova poruka nam je već dobro poznata, jer je nelegitimno izabrani predsednik i njegova štićenica na mestu predsednice Vlade, svakodnevno šalju građanima Srbije. Zato ne treba biti iznenađen što se sada ona sa vrha upućuje i građanima sa invaliditetom. Kada ostvarite uspeh, poručuje nam nelegitimno izabrani predsednik, onda je to uspeh svih nas, uspeh cele države, a naročito moj – uspeh kojim mogu da se pohvalim pred svojim „prijateljima“ iz „razvijenih protestantskih zemalja“. Ali vaši problemi su samo vaši, njih vam velikodušno prepuštam.
Ovo je i za smeh i za suze. 

Ne znam da li je moja gospođa komšinica koja već godinama nije izašla iz stana pročitala ovaj članak ali ću joj svakako preneti jer, ko zna, možda će je ove reči podstaknuti da sama sebi kaže "Ovo mogu, ovo želim, ovo moram..." a ne da čami u kući zamalo deceniju, i lekarima se smučilo da se penju nebu pod oblake. A zakon je lepo propisao šta je sve nužno obezbediti osobama sa invaliditetom. 

Lep članak samo još da se bolje plasira, do svakoga i koga se direktno tiče ali i ostale jer, kako piše u članku, osobe sa invaliditetom su problem koga treba pre svega država da rešava.

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Davidova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 1203
Datum upisa : 18.05.2017

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Dec 09, 2017 5:34 pm

Smile Pobeda antimodernista



Foto: Predrag Trokicić

Povodom novog izdanja knjige Đokice Jovanovića “Prilagođavanje. Srbija i moderna: od strepnje do sumnje”, Dan Graf i Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta, Beograd 2017.

Nedavno su, tokom štrajka u fabrici Fijat, aktuelna premijerka i ministar za rad pozvali radnike da odustanu od svojih zahteva i “pokažu malo ljubavi prema Srbiji”.

Kako treba razumeti ovu izjavu? Dobro, jasno je da je u pitanju demagogija, i jasno je da je u pitanju zamazivanje očiju, to nije problem razumeti. Ono što je problem jeste – kako režim koji izgovara ovakve stvari može imati 55 odsto glasova izašlih na izbore? Ovo pitanje se može postaviti i na sledeći način – kako građani u tako velikom broju mogu glasati za režim koji otpušta radnike, slama štrajkove, smanjuje plate i penzije, povećava troškove života, uništava poslednje ostatke socijalne države, uvodi jeftini dečiji rad, i tako dalje.

Kao pokušaj da se objasni situacija u kojoj se trenutno nalazimo, izdvajaju se pre svega dve priče, ili kako bi se to danas reklo, dva narativa.

Prva priča kaže: Srbija je tokom 20. veka bila žrtva internacionalističkih i nadnacionalnih projekata i zbog toga nikada nije uspela da se konstituiše kao država koja je u stanju da zaštiti svoje građane ili, kako bi zastupnici ove priče radije rekli – svoj narod. Postoji kontinuitet “srpskih internacionalističkih” zabluda – prvo Jugoslavija, zatim komunizam i sada opet internacionalistički neoliberalizam i Evropska unija. Danas živimo posledice svih ovih istorijskih zabluda i aktuelni režim koji prodaje sopstvene građane, tj. Srbe, u najam stranim poslodavcima samo je njihov logičan ishod.

Postoji i druga priča. Ona kaže – u Srbiji se već vek i po vodi borba između kolektivizma i individualizma ili, može se to i drugačije reći, između tradicionalizma i modernizacije ili, u trećoj varijanti, između egalitarizma i tržišnog liberalizma. Snage koje su zastupale individualizam, modernizaciju, tržišni liberalizam uvek su bile u slabijem položaju. Čak i kada bi uspele da ostvare poneku pobedu ona bi bila slaba i kratkog daha i nadmoćnije i ukorenjenije snage kolektivizma i tradicionalizma bi opet prevladale. Narodnjaštvo, socijalizam, nacionalizam su samo različita lica ovog kolektivističkog i antimodernističkog duha. Aktuelni režim – koji vuče korene iz nacionalističkog režima devedesetih – predstavlja samo još jedan “obrtaj točka” srpske istorije u kojem su antimodernisti još jednom prevladali. Izlaz iz ove loše beskonačnosti može se naći jedino u podršci Evropske unije reformisanju domaćih institucija u skladu sa modernim evropskim standardima – slobodnim tržištem i vladavinom prava.

Svaka od ove dve priče može objasniti jednu komponentu onoga sa čime se danas susrećemo, ali nikako ne može objasniti sve. Zastupnici prve priče mogu da kažu, kao što i kažu – aktuelni režim samo glumi nacionalizam, a zapravo je izdajnički – kada ministar i premijerka pozivaju radnike da pokažu “više ljubavi prema Srbiji”, oni prosto lažu, pretvaraju se, glume patriote, dok istovremeno rasprodaju zemlju strancima. Ali ako je tako, zašto građani (tj. Srbi) to ne vide?

S druge strane, druga priča kaže: naravno da je aktuelni režim nacionalistički i u tom smislu nije nikakvo čudo što se poziva na “ljubav prema Srbiji”. Ali problem za drugu priču jeste što ona ne može da objasni činjenicu da ovaj režim to radi upravo u sklopu svoje proklamovane proevropske politike. Uostalom, zar se ljubav prema Srbiji ne pominje upravo u kontekstu udovoljavanja stranom poslodavcu? Zar se od radnika ne traži da žrtvuju svoje interese ne samo pozivanjem na patriotizam, već i na Veberovu protestantsku etiku? Zar se dualno obrazovanje – jedan od ključnih projekata ovog režima ne uvodi po uzoru na Nemačku i čak na inicijativu nemačkih privrednika? Zar se drugi ključni projekat režima – Beograd na vodi – ne pravda upravo pozivanjem na modernizacijsku paradigmu? Sadašnji predsednik, a tadašnji premijer će čak uporediti otpore ovom projektu sa otporima koji su se nekada u Srbiji pružali izgradnji železnice.

Zastupnici ove priče onda moraju da kažu – ali to je demagogija, režim nije iskreno okrenut evropskim vrednostima, on laže kad se izdaje za proevropski i modernizacijski, to je samo maska. Problem je međutim u tome što je ta maska, ako uistinu jeste maska, toliko ubedljiva da uspeva da prevari i najistaknutije predstavnike Evropske unije i evropskih demokratija. Ne samo da aktuelni režim predstavlja sebe kao reformistički i modernizatorski, već ga tako vide i oni koje smatramo predstavnicima uspešne modernizacije.

Ali problem nije samo eksplanatorne, već i u užem smislu političke prirode. Na kojim osnovama organizovati političku borbu protiv aktuelnog režima? Čini se da on pokriva sve (a zapravo – ove dve) pozicije, koje zastupnici oba narativa vide kao jedine moguće. Za njega se kaže – on nema ideologiju. Ili – on manipuliše različitim ideologijama, svakome govoreći ono što želi da čuje. Ako to i jeste tačno, nije nam od naročite pomoći, jer on to radi veštije od svojih političkih izazivača. Stoga se ispostavlja da nijedna od ove dve priče ne uspeva da ponudi odgovarajući ideološki osnov za delotvorno političko organizovanje.

***

Ovde dolazimo do knjige profesora Đokice Jovanovića “Prilagođavanje”. Ne samo što će čitaoci u njoj naći priču koja odudara i od prve i od druge priče koju smo pomenuli, već će naći i odgovor na goruće političko pitanje – kako se organizovati protiv režima koji ovako uspešno kombinuje nacionalizam i neoliberalizam. Ove dve stvari su, smatra Jovanović, samo dve strane istog novčića. Nacionalizam radi ono što je oduvek i radio – prekrivajući klasno raslojavanje i hijerarhiju pričom o “ljubavi prema Srbiji”. Nema ničeg logičnijeg od toga da se radnici prodaju u najam stranom poslodavcu upravo u ime ove ljubavi. Ova je ljubav zato i izmišljena. Ne moramo da nagađamo skrivene motive; ovaj režim je ono što radi – a radi i jedno i drugo, i otpušta i pauperizuje i prekarizuje građane kojima bi trebalo da služi, i potpiruje resantimanski nacionalizam na čijim je krilima pre više od 25 godina prvi put i uleteo u političku arenu.

Nacionalizam, reći će Jovanović, uništava solidarnost – on je ersatz solidarnost. On pruža iluziju pripadnosti kolektivu, dok istovremeno razdrobljuje društvo na atomizovane pojedince – idealne podanike neoliberalizma. Radnike koji ne mogu da se ujedine u odbrani svog klasnog interesa, građane nesposobne da se organizovano odupru uzurpatorskoj vlasti koja je zarobila državu.

Za razliku od prva dva narativa, narativ koji nam u svojoj knjizi predstavlja Jovanović nije fatalistički. Niti smo večite žrtve svojih tragičnih zabluda, niti svog mentalitetskog sklopa. U čitanju modernizacijskih procesa u Srbiji i, značajno je dodati – Jugoslaviji, Jovanović prepoznaje jasne kontinuitete građanskog i radničkog samoorganizovanja, i upravo u oživljavanju ili ponovnom otkrivanju ovih zapostavljenih ili skrajnutih kontinuiteta vidi i šansu za politički aktivizam. Prepoznajući afinitete između samoupravnog socijalizma, za koji često kaže da je jedan od najznačajnijih demokratskih eksperimenata u zapadnoj istoriji, i savremenih ideja o participativnoj demokratiji, Jovanović uočava da mi nismo uvek bili samo “loši đaci” u školi istorije, koji su, kako bi to rekao Boris Buden, osuđeni na “tranzicionu bedu nadoknađivanja propuštenog gradiva” te stalno neuspešno imitiranje zapadnih predstavničkih demokratija i kaskanje za njima. Proces učenja mora biti obostran – i same savremene zapadne predstavničke demokratije padaju pred modernističkim idealom emancipacije i participacije, odnosno autonomije.

Otpor situaciji u kojoj se nalazimo, zaključiće Jovanović, mora biti i globalan i lokalan, i univerzalistički i iznikao iz lokalnog, građanskog aktivizma. Odbacujući obe strane lažne dileme, Jovanović odbacuje i nacionalizam i lažni neoliberalni univerzalizam, nanovo otkrivajući šansu za građanski aktivizam, politike solidarnosti i emancipacije. Ne samo teoretičar, već i aktivni učesnik participativne politike koju zagovara, Jovanović nam svojom knjigom, ali i svojim aktivizmom u okviru Udruženja predsednika skupština stanara i Građanskog fronta ukazuje na mogućnost povratka građana u politiku.

Danas, 03.12.2017.

Peščanik.net, 08.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Dec 09, 2017 5:42 pm

Smile "Ovo je i za smeh i za suze.

Ne znam da li je moja gospođa komšinica koja već godinama nije izašla iz stana pročitala ovaj članak ali ću joj svakako preneti jer, ko zna, možda će je ove reči podstaknuti da sama sebi kaže "Ovo mogu, ovo želim, ovo moram..." a ne da čami u kući zamalo deceniju, i lekarima se smučilo da se penju nebu pod oblake. A zakon je lepo propisao šta je sve nužno obezbediti osobama sa invaliditetom.

Lep članak samo još da se bolje plasira, do svakoga i koga se direktno tiče ali i ostale jer, kako piše u članku, osobe sa invaliditetom su problem koga treba pre svega država da rešava".

Ovaj tekst je već i na Tviteru i na Fejsbuku, tako da je već dobro viđen.
Problem je u tome što široke narodne mase baš i ne vole da čuju i pročitaju vesti ovakve prirode a i istina je da to do njih i ne dopire, uzimajući u obzir da oni koji drže najtiražnije dnevne novine i nedeljnike ne žele da to daju na uvid. Valjda iz razloga da ljudi ne bi počeli da razmišljaju a oni koji razmišljaju, teže možeš da kontrolišeš.
Treća stvar je da se kod nas Tviter generalno veoma slabo koristi a tu bi mogle da se pročitaju mnoge korisne stvari, za razliku od Fejsbuka koji je prava svaštara.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Dec 09, 2017 6:58 pm

Smile Ljudska prava – poslužite se



Foto: Predrag Trokicić

Pred nama je još jedan međunarodni dan ljudskih prava. Ovaj dan se obeležava desetog decembra, na dan usvajanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima 1948. godine. Deklaracija je postavila temelje ljudskih prava kakva danas poznajemo i sigurno je najpoznatija po konstataciji da su sva ljudska bića rođena slobodna i jednaka u svom dostojanstvu i pravima. U proteklih 70 godina Deklaracija je prevedena na preko 500 svetskih jezika. Prema nekim procenama, otvorila je vrata za preko više desetina međunarodnih instrumenata za zaštitu ljudskih prava i značajno uticala na promene pravnog okvira i praksi u nacionalnim državama. Bez ikakvog preterivanja, promenila je svet u kome živimo.

Međutim, Srbija 2017. godine Međunarodni dan ljudskih prava dočekuje na krajnje zanimljiv način. Kancelarija za ljudska i manjinska prava Vlade Republike Srbije će ovaj dan obeležiti krajnje vašarski – u hali Beogradskog sajma i uz „prigodan“ program. U okviru tog programa nastupiće „kulturno-umetnička društva, koja će izvoditi tradicionalne igre i pesme“. I tu nije kraj – nacionalni saveti čak 18 nacionalnih saveta nacionalnih manjina će na svojim štandovima predstaviti svoju kulturnu baštinu – narodne nošnje, stare zanate, gastronomske specijalitete, ručne radinosti i izdavaštvo.

Šta nije u redu sa ovakvim konceptom obeležavanja Međunarodnog dana ljudskih prava? Ukratko, sve. Ovakav način „posvećivanja“ pravima građana u zemlji kao što je Srbija je čak i uvredljiv.

Ovaj dan bi mogao biti iskorišćen da temeljnije obradimo makar jednu goruću temu zaštite ljudskih prava. To bi moglo biti doslovno bilo šta sa predugačke liste potpuno upropašćenih prava građana. Moglo bi se opširno elaborirati o sudskim sporovima koji traju decenijama; obrazovanju koje vodi rasizmu, ksenofobiji i izrabljivanju; radnicima koji nemaju pravo na zaradu, bolovanje i godišnji odmor; osobama sa invaliditetom koje ne mogu da pristupe gotovo nijednoj javnoj instituciji, koje su delom lišene izbornog prava i prava na informisanje; otimanju, rušenju i krađi privatne imovine bez posledica; sistemskoj diskriminaciji žena u javnoj, a posebno u radnoj i privatnoj sferi; bedi, nasilju i zanemarivanju sa kojim žive stari ljudi; našem pravu da javno i bez posledica izgovorimo šta mislimo i da budemo zaštićeni od fizičkog nasilja. Ukratko, o svemu onome što kao svakodnevne probleme prepoznajemo svi koji živimo u ovoj zemlji – izuzev izvršne vlasti i njenih satelita. Prevedeno na jezik Univerzalne deklaracije, mogli smo razgovarati o pravu na pravično suđenje, pravu na obrazovanje, pravu na rad, zabrani diskriminacije po bilo kom ličnom osnovu, posebnoj zaštiti majke i deteta, zaštiti fizičkog integriteta, slobodi mišljenja, izražavanja i udruživanja, pravu na socijalnu sigurnost, ograničeno radno vreme i plaćeni odmor. Ovo je, pritom, i dalje samo delić onoga o čemu je moglo biti reči.

Kako sada stoje stvari, na obeležavanju dana ljudskih prava neće biti ničega drugoga do punih stomaka i folklora. Kako bi potvrdili da čitav državni aparat stoji iza ovakvog koncepta ljudskih prava, odnosno iza stava da je sve u najboljem redu, na Sajmu će se, pojaviti i „predstavnici državnih institucija“. Kako znamo da danas u Srbiji postoji samo jedna državna institucija, treba očekivati da će se, kao i pri obeležavanju Međunarodnog dana prava osoba sa invaliditetom – pojaviti predsednik glavom i bradom. Ili makar neko ko će ga verno predstavljati.

Da stvar bude još gora, nacionalni saveti nacionalnih manjina su dozvolili da budu upotrebljeni za stereotipnu i patronizirajuću paradu hrane i običaja. Uprkos tome što su elite nacionalnih saveta donele odluku da je za njih korisno da na ovaj način zloupotrebe savete i svoje zajednice, treba reći da većina pripadnika nacionalnih manjina u Srbiji živi teško. To se najviše može reći za Rome, Albance i Bošnjake čije bivstvovanje u našoj zajedničkoj zemlji ne služi obično ničemu drugom do okretanju glave od teških socijalnih problema, raspirivanju mržnje, isključivanju iz svih društvenih tokova i podsticanju diskriminacije. Srbija je ipak prvenstveno država Srba, a tek onda svih drugih koji u njoj žive – lepo smo to upisali i u naš Ustav.

Ipak, ako je nešto dobro u ovakvom pristupu Vlade Srbije, onda je to činjenica da ovako planirana proslava dobro oslikava aktivnosti Vlade na zaštiti ljudskih prava tokom čitave godine, proteklih skoro 6 godina. Ova politika se vodi koordinirano, na svim nivoima (kako dobro kaže naziv priredbe, kao „složni mozaik Srbije“). Nema tu više nikakve laži, prevare i prikrivanja. Na delu je primitivno-apsolutistički pristup svima i svemu što nije partijsko, pokorno i državno. Ostalo je samo da, sasvim simbolično, nezasiti vladini predstavnici naša ljudska prava sažvaću i sabiju u svoje funkcionerske stomake – prikladno poslužene na vašarskom tanjiru.

Peščanik.net, 09.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Dec 09, 2017 7:42 pm

Smile Suze, krv, bebe i Dostojevski



Foto: Predrag Trokicić

Čuj, ako svi moraju patiti da bi stradanjem platili večnu harmoniju, šta će onda tu deca, kaži mi, molim te. Sasvim je nepojmljivo zašto su morala da plate i ona i zašto da patnjama plaćaju harmoniju? (Fjodor Dostojevski, Braća Karamazovi)

Učeći filozofiju najviše sam volela kada se studenti zapale oko etičkih problema. Setimo se problema pokvarenog voza koji će zavisno od skretničara ubiti jednu ili više osoba. Dok studenti listom odgovaraju da bi na mestu skretničara spasili pet, a žrtvovali jednog, situacija se menja kada tog jednog moraju lično da gurnu s mosta, a postaje dramatična kada je taj koga treba žrtvovati za opšte dobro bliski srodnik skretničara. Poznajem svega nekoliko moralno rigidnih osoba koje bi zaista spasile svet žrtvujući svog prvorođenog sina. Svi oni imaju kompleks Boga i usrdno se molim da nikada ne budu u ulozi skretničara kada smo ja ili neko moj na šinama. U studentskim raspravama obično ostane sve na raspravi i lupetanju, ali u životu nije tako.

Nedavno je jedna devojka na društvenim mrežama šerovala slučaj ničije bebe u Tiršovoj. Ozbiljna moralna dilema, da ne kažem i veliki logički problem kasnog kapitalizma. U toj dilemi Anka Antić je devojčica sa hidrocefalijom koja je bez roditeljskog staranja i živi u domu u Zvečanskoj a sada se leči u bolnici, userava se u pelene, krvari jer nema nikog da joj drži vaticu posle vađenja krvi i dugo plače. Ne dobija dovoljno pažnje i to je alarmiralo majke ostale dece koje se pitaju šta da se radi sa devojčicom.

Da zaoštrim vežbu iz etike. Postoji devojčica koja nikada neće biti “normalna” ili “potpuno zdrava” i nema bliske rođake, staratelj joj je država. Tranzicioni medicinski sistem joj pruža nedovoljno pažnje jer je ona “državna”, što se percipira kao “ničija”, medicinsko osoblje i ostali pacijenti vide tu nepravdu i reaguju, ali to nije dovoljno da bi se bilo šta promenilo, ni za devojčicu ni uopšte u državi. Postavlja se pitanje da li neko treba da učini napor i interveniše, ko, kako i zašto?

U mom otvoreno socijalističkom sistemu vrednosti (u smislu narodni, zajednički, svačiji, a ne ničiji) tu se pojavljuje zdravstveni sistem i rešava stvar. Iako sve članice i članovi društva ne doprinose na isti način, svi jesu država, a (socijalna) država je snažna onoliko koliko se brine o najranjivijim društvenim grupama. Po mom mišljenju, u slučaju bolesne devojčice sa hidrocefalijom koja plače, dužnost je države (lekara i sestara u bolnici) da devojčica bude na suvom i čistom, zbrinuta i nahranjena, i u bolnici i u domu za nezbrinutu decu. To ne znači da će imati puno igračaka i muzičku vrtešku iznad kreveta, kao deca rođena u dobrostojećim kućama srednje klase, ali znači da neće izazivati plimu sažaljenja i apele za pomoć na internetu, dakle minimum. Prosti minimum egzistencije devojčice koja nema perspektivu da postane uvažena članica društva. Nikada.

Kako se ova vrsta problema rešava u kapitalizmu uz koncept privatne svojine, pogotovo svojine nad decom? Kada se sve dobro, lepo i zdravo, pravedno ili nepravdeno raspodeli, ostatak koji niko neće ostane državi. Tako je sa čišćenjem snega, penzijama i napuštenom decom sa smetnjama u razvoju. Mene zanima na koju stranu skrenuti voz tako da devojčica ne bude žrtvovana, iako ne pripada većini za čiju se dobrobit borimo, a nije ni nečija rođaka koja bi probudila nepotizam ili staro dobro dobročinstvo.

Ključno je pitanje kome se obraćamo. Neozbiljno bi bilo reći da u 2017. treba da se organizovano obratimo Bogu, iako je taj predlog za nas verujuće najsmisleniji od svih. Da li apelujemo na dobročinstvo? Zar to u najmanju ruku nije moralno fleksibilno u uslovima razvijenog kapitalizma? Jedan meme kaže: Socijalizam ne može da uspe jer su ljudi previše sebični, ali hajde da bedu unutar kapitalizma rešavamo dobročinstvom jer ljudi su ipak široke ruke, hoće da pomognu. Jeste da. Setimo se Olivera Tvista, devojčice sa šibicama ili Sonje Marmeladove – svi su oni bili deca nevoljnici u kapitalizmu.

Da li apelujemo na profesionalnu etiku? Da li Hipokratova zakletva ima smisla u uslovima prosečne plate u Srbiji? Da li je medicinskim radnicama i radnicima stalo do ničije dece kada ih kod kuće čekaju nečija deca, njihova deca koja hoće nove patike i rekreativne nastave i roditelje koji ih ponekad pomaze i poigraju se sa njima. Da li da se uzdamo u poslovični egoizam lekara i njihovu neutaživu želju za postignućem zbog koje će učiniti čudo i učiniti da devojčici lakne. Da li smemo da pomislimo da medicinske sestre imaju “prirodnu” želju za brigom i negom, koje su u svim društvima feminizovane, ili smo svesni da one ni izbliza nisu dovoljno plaćene da u smenama od 12 sati maze ničiju decu koja nikada neće odrasti.

Da li se obraćamo socijalnim službama? Ili nekom bogatom ktitoru koji bi umesto trofejnom sportskom klubu ili ekipi mladih matematičara odlučio da pomogne bolesnoj devojčici sa hidrocefalijom, koja ne deli ni misiju ni viziju ni osnovne vrednosti sa nekom uspešnom firmom. Nemam pojma kako bi izgledala kampanja koja bi motivisala uspešne biznismene da se pozabave temom neuspešne i bespomoćne ničije dece. Nemam pojma koja etička rasprava rešava ovaj problem.

Između redova svakom je, bez znanja logike i političkih prilika unutar kapitalizma, jasno da kapitalizam nema interesa da pomaže nezaštićenim, beskorisnim i slabim jedinkama koje ne doprinose i neće doprinositi bilo čemu na bilo koji način. Jasno je da svi koji ne rade, ne plaćaju porez, ne osvajaju medalje, nemaju viralni potencijal ili prosto ne pripadaju nikome treba da umru, odnosno spontano i bešumno nestanu. Samo me zanima zašto ovde, za razliku od fašizma, nema transparentnog načina da se takvi ljudi direktno odstrane iz društva. Kako da ugledamo ko će gurnuti devojčicu s mosta da bi spasao svet?

Kapitalizam u demokratskom duhu pušta ničije ljude da polako (od)umiru od bolesti ili u trivijalnim mukama kao što su sopstvena govna, krv ili suze, naočigled drugih koji vide tu nepravdu, ali nemaju dovoljno snage da se sa njom sami uhvate u koštac. Obični, ni po čemu zlobni ili naročito loši ljudi, sve su više zastrašeni i sve više denunciraju, odbacuju i zanemaruju slabe, beskorisne i ranjene među sobom, kako njih same društvo ne bi identifikovalo kao gubitnike i građane nižeg ranga i kako bi izbegli da sami postanu žrtve diskriminacije.

Razumem sve roditelje koji su ostavili decu sa smetnjama u razvoju, razumem i medicinske sestre koje dreknu ako nečija majka pokuša da pomazi ničije dete, jer “ko će ga maziti ako se na maženje navadi”, razumem da nema dovoljno majki ni sestara da izmaze i uteše svu uplakanu decu razvijenog kapitalizma. Razumem sve to, samo me zanima, pošto već suzama, stradanjem i novcem plaćamo sistem koji je daleko od harmonije, kada će se on pobrinuti da ničija deca postanu nečija i ko tačno, kada i kako reaguje kada ta deca plaču ili krvare. Šta očekujemo od države koja dopušta da bolesna i ničija deca leže usrana i uplakana, ili šta država očekuje od nas nakon što vidimo koliko je nije briga za bolesnu i uplakanu i ničiju decu? Jer kao što smo već apsolvirali na časovima lektire: dok još imam vremena žurim da se ogradim i odreknem sistema koji ne vredi jedne suzice ni samo onog jednog izmučenog deteta. Amin.

Peščanik.net, 09.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Dec 09, 2017 8:52 pm

Smile Ana u skupštini



Foto: Peščanik

Ako je neko verovao da je Ana Brnabić infiltrirani element u ovoj vlasti koji će je uljuditi ili, daleko bilo, razoriti iznutra, nešto poput inspektora na tajnom zadatku ubačenog u kriminalnu skupinu – taj se brutalno sudario sa svojom naivnošću kada je inspektor počeo da egzekucijama dokazuje pripadnost skupini. Čelna osoba izvršne vlasti i juče je za skupštinskom govornicom delila lekcije iz kućnog vaspitanja zakonodavnoj vlasti (“I poslanici koji prete šamarima, da su se više bavili kulturom ne bi pretili u Skupštini”) i lekcije iz marljivosti prethodnoj vlasti (Nije ona od onih premijera koji spavaju posle ručka, kao što su radili neki premijeri dok su bili na vlasti). Pritom nam je ostavila da nagađamo da li je taj spavalica Dačić kojeg je Vučić zbog pospanosti cinkario Erdoganu, ili neki od pravih prethodnih, koji su odgovorni za sve što ne valja oduvek i zauvek.

Konačno, Ana je poručila opoziciji da joj je džaba sve što priča, jer Srbija i građani “prepoznaju laži i gluposti koje se ovde (u Skupštini) izgovaraju” i ona je zbog toga na njih (Srbiju i građane) ponosna. Opet je propustila da precizira na čije je laži i gluposti mislila, ali građani i Srbija je valjda razumeju.

Naivac sa početka teksta bi mogao da brani Anu i njene ispade tvrdnjom da nju, upravo zbog toga što je tehnokratkinja, potresa kada joj opozicija političkim floskulama kritikuje budžet, ali bi se našao na mukama kada bi trebalo da odgovori zašto onda svoje čedo brani istim takvim floskulama. Pa kad opozicija ustvrdi da je budžet krojen za tajkune i lopove, ona poteže povećanje izdvajanja za plate u prosveti i pita jesu li ljudi u prosveti “tajkuni i lopovi iz SNS-a”. (Cinik bi primetio da vladajuća stranka radi na tome da prosvetari, ako već nisu tajkuni i ne žele da budu lopovi, bar svi budu iz SNS-a, ali to nije naša tema.) Ili kad se izgradnja auto-puta Niš-Priština kritikuje kao projekat koji nije geostrateški interes Srbije, Ana uzvrati stručnom analizom: “Pa šta su geostrateški interesi Srbije ako to nije auto-put od Niša do Prištine?”

Jednu stvar smo u premijerkinom gostovanju u parlamentu sa nestrpljenjem očekivali – predstavljanje analize koliko jedan dinar subvencija stranih ulaganja donosi u budžet. To je najavila dan ranije u izjavi za RTS, u maniru svog mentora koji je voleo da najavljuje dan kada će dati najavu značajne vesti. Prethodnih godina mogli smo da čujemo paušalne procene da svaki uloženi evro dat stranim investitorima donosi deset evra (Dinkić). Potom je Željko Sertić, da ne ispadne da je baš okruglo, već da deluje kao da postoji računica, tvrdio da svaki evro donosi 3,17 evra državi kroz poreze i doprinose (za malo je promašio da bude pi evra, pa da deluje još “naučnije”), a onda je i list Danas objavio da je iz ministarstva privrede dobio “nemušte tabele” koje bi trebalo da dokažu svrsishodnost postojećeg mehanizma “kupovanja” investitora i novih radnih mesta.

Ana se, međutim, o subvencijama stranim investitorima u parlamentu nije oglasila. Ako grešim, odnosno pričam laži i gluposti, odgovornost delim sa parlamentom koji još nije objavio steno beleške sa sednice, medijima koji nisu preneli taj važni i najavljeni deo izlaganja (ne pominje ga čak ni RTS u svom obimnom izveštaju, iako ga je baš on najavio) i činjenicom da nisam čovek koji zavređuje mentalno i fizičko divljenje i ne mogu 14 sati da budem prikovan uz TV.

Premijerka je, umesto da predstavi najavljeno, govorila o subvencijama javnim preduzećima, a analiza je bila na mentorskom nivou obračuna sa glupacima i lažovima: “U tim javnim preduzećima neko radi, pa bi možda bilo jeftinije otpustiti sve te ljude i ne dati subvencije, a možda i ne bi bilo, jer bi oni otišli na Biro. Da li je to pametna socijalna mera? Jel’ to ono što se predlaže? To ova vlada sigurno neće raditi. Možete da menjate ovu vladu. Ova vlada neće bez plana B da otpušta ljude iz javnih preduzeća.”

Na kritiku politike subvencija odgovorio je, umesto Ane, ministar finansija, čovek poznat po tome što ga ne prepoznaju bez lične karte, i to minucioznom analizom: saglasan je sa poslanikom DJB Dušanom Pavlovićem da politku subvencija treba analizirati, modernizovati i upodobiti tako da daje efekat na privredni rast, ali ne i sa “lošom” logikom (koju je Pavlović koristio za kritiku potojećeg modela).

Sa takvim neviđenim analizama, treba li verovati Ani Brnabić koja tvrdi da će ugovor o koncesiji za Aerodrom “Nikola Tesla” i svi njegovi aneksi biti javni. Ani Brnabić koja je predsednica Vlade koja odbija da postupi po presudi Upravnog suda upravo u vezi sa tajnošću dokumenata o koncesiji.

Premijerka je, naime, u petak, kada je istekao rok za predaju ponuda za koncesiju aerodroma “Nikola Tesla” najavila (najave, najave, najave…) da će vlada odluku o koncesionaru doneti do 25. decembra i da će pri izboru “gledati sve”, a ne samo novac, “iako je novac svakako jedna od najvažnijih komponenti”. Premijerka pritom veruje “u naš tim koji je to (proces davanja koncesije) do sada vodio na jednom svetskom nivou”.

Na “jednom svetskom nivou”, ako je svetski kada ministarstvo saobraćaja tvrdi da ne može da dostavi studiju koja pokazuje zbog čega uopšte idemo u koncesiju, umesto da sami investiramo i upravljamo aerodromom koji beleži najbolje rezultate u istoriji. Razlog je to što bi objavljivanje studije ugrozilo strateške interese države. Kada je Poverenik naložio da je dostave, odgovorili su da je nemaju i da je nikad nisu imali, a da su paušalno procenili ono o ugrožavanju države. Studija je, tvrdili su, u Vladi. Vlada je zahtev ignorisala, a ignorisala je i presudu Upravnog suda po kojoj mora da donese odluku da li će dokument dostavili ili će odbiti zahtev, kako bi se preduzeli dalji pravni koraci u borbi da taj dokument dospe do javnosti.

U međuvremenu ta i takva vlada obećava transparentnost upravo u vezi sa tom koncesijom kako se ne bi ponovio, na primer, slučaj koncesije za zagrebački aerodrom.

Istovremeno, sve što predstavnici vlasti kažu pojačava sumnje u razloge zbog kojih se uopšte daje koncesija. Od izjave tadašnjeg premijera Vučića da sami možemo da ulažemo u aerodrom (decembar 2016), pa do manifestacije u petak, kada su se premijerka i direktor takmičili u tome ko će više nahvaliti aerodrom. To je išlo dotle da je aerodrom na kraju postao faktor koji “jača zemlju i obezbeđuje kvalitetniji život građana”.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 09.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Dec 11, 2017 5:12 pm

Smile Ko u crtanom



Foto: Predrag Trokicić

S tom razlikom što likovi u crtaćima ne podležu ovozemaljskim zakonima – mogu, na primer, da hodaju po vazduhu, doduše samo dok ne pogledaju nadole – dok likovi u vlasti ne podležu zakonima ove zemlje.

U najgorem slučaju, a najgori slučaj je da neko pokuša da ih prizove zakonu, braniće se sa: to nisam ja, to je moja Šauma. I biće izuzeti od zakona jer je lična karta ukradena, a potpis falsifikovan kao što je lepo utvrdio neutvrđeni bugarski grafolog.

A ako se ipak utvrdi da nije odgovorna Šauma već neko iz vlasti, onda će se odmah ”utvrditi“ i da je sasvim prihvatljivo objašnjenje da neko dvadesetak puta skokne do Kanade kako bi od tetke donosio po deset hiljada evra. Ili da desetak hiljada ljudi pronađe svako po dvojicu dobrovoljaca koji će na svoje ime uplatiti vladajućoj partiji po 40.000 dinara.

A ako nije ni Šauma, a ne može ni da se nategnuto objasni, oglasiće se viši sud u liku ministra prosvete i objasniti da doktorati ne mogu da se retroaktivno ponište jer bi se tako ukaljao ugled onih koji su ih plagirali. Jer plagijatori imaju porodice pa nije red da se pred njima brukaju kao što su se već obrukali pred akademskom i širom zajednicom.

A ako nešto ipak stigne i na pravi sud, neće se suditi ni po babu ni po stričevima već po – braći i žandarmima. Pa će se doneti presuda da su žandarmi krivi za zlostavljanje i mučenje brata tadašnjeg premijera a sadašnjeg predsednika države kao i brata tadašnjeg a začudo i sadašnjeg gradonačelnika Beograda. Što je sasvim očekivano. U crtanom filmu. Jer se u crtaćima ne postavlja pitanje kako je nešto moguće. Kako je moguće da se utvrdi krivično delo za haški Tribunal (zlostavljanje i mučenje!) a dobije uslovna kazna? Ili, ako nije utvrđeno, zašto su uopšte kažnjeni pa makar i uslovno? Naravno, van crtanog filma bi se neko zapitao i kako je moguće da su u tom incidentu učestvovala i vojna lica na dužnosti kad im dužnost nikako nije smela biti da obezbeđuju braću funkcionera?

Ali, pošto je u pitanju crtani film i to najčešće onaj u kojem Patak Dača i bokserski sudija (slučajno takođe patak) pokazuju na sirotom Lovcu Elmeru koji su udarci nedozvoljeni, vlast će nastaviti da nam demonstrira šta ne sme da se radi. Pa će ličnim primerom pokazati koje su reči zabranjene u Parlamentu (”kuso i repato”), kakve se uvrede ne smeju upućivati poslanicima (”žuti lopovi”, ”treba vam lekar ili psihijatar”, ”očigledno se razumete u prevare”…), kako se ne sme neosnovano tvrditi da su politički konkurenti počinili ubistvo (”poznato je”) a da njihove supruge trguju drogom (”šefica narko tržišta”) dok su novinari i urednici plaćeni milionima da kritikuju vlast (”ološ”)…

A šta je sve još nedozvoljeno (opoziciji i objektivnim medijima) vlast će nam demonstrirati već u prvom sledećem javnom nastupu.

Peščanik.net, 11.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Dec 11, 2017 5:40 pm

Smile SUPERVUČIĆ!



Foto: Predrag Trokicić

U Muzeju ultrasavremene umetnosti u Moskvi, 6. decembra otvorena je izložba sa radovima trideset najboljih umetnika, koji su lik ruskog predsednika Vladimira Vladimiroviča Putina oblikovali kao lik superheroja, smestivši ga u kontekst popularnih filmskih i supkulturnih narativa: od epske fantastike do sajber panka. Kako kažu sami autori, njihova namera bila je da svetu pokažu Putinovu izuzetnu popularnost. Takođe, oni su ovim konceptom nastojali da istaknu Putinovu jedinstvenu ličnost i njegove mnogobrojne talente koji bi se mogli opisati samo rečju supersila. No krajnji cilj ovakve umetničke akcije bio je da se potcrta vekovna duhovna veza vođe države sa nacionalnim duhom – „epskim duhom, smelim i hrabrim vitezovima, ljudima i istorijom“. Tako će posetioci SUPERPUTINA! moći da vide svog predsednika kao neustrašivog vozača formule, kao Cezara, Deda Mraza, trobojnu bistu Lenjina, majstora džudoa, Srebrnog letača, jednom rečju – Supermena. Ova übermensch estetika koja je iskorišćena za portretisanje vladara, duboko je u vezi sa njegovim kultom koji je odavno izgrađen u Rusiji. Njegov glavni kreator je sam Putin, koji je oduvek voleo da pozira pred kamerama u scenama koje su predstavljale replike velikih pop-kulturnih narativa Zapada: bilo da je reč o usamljenom komandosu koji se go do pojasa probija kroz močvaru, noseći pušku, ili borcu u kimonu koji protivnika obara na pod ili armijskom heroju koji upravlja amfibijom. To je podtekst SUPERPUTINA!, sve ostalo je propagandna nadgradnja koja Putina pozicionira kao apsolutnog vladara kosmosa, o čemu bismo se mogli obavestiti ukoliko bismo uzeli neku od strip epizoda u ovom žanru, kao što je recimo Napad klonova. Ova epizoda počinje pitanjem kako napreduje stvarnost, a odgovor glasi da stvarnost napreduje u dobrom pravcu; i zaista, nakon toga se pojavljuje Putin u kimonu koji ima zadatak da se obračuna sa ogromnim trolom koji je došao po svoje dividende.

SUPERVUČIĆ! je derivat ovog propagandnog kulta. Za razliku od Putina, koji pred zvanicama ume da zapeva i Blueberry Hill, Vučić nikada ne peva niti ume da se našali. Ne ume da svira, ne ume da bude žovijalan, ne poznaje pop kulturu niti književnost izvan srednjoškolske lektire (do sada je nekoliko puta pomenuo Dostojevskog, jednom Embrouza Birsa i jednom Borislava Pekića na otvaranju spomenika ovom piscu). Njegova teorijska lektira ima dve faze, prva se vezuje za Dragoša Kalajića, a druga za Maksa Vebera. I jedna i druga na neki način baštine vezu sa konceptom übermenscha. S tim da je jedna u rasnom, a druga u klasnom registru. U svakom slučaju, Aleksandru Vučiću, nekadašnjem premijeru a današnjem predsedniku i premijeru Srbije, ideja o natčoveku bila je oduvek bliska. On je danas superheroj rada, prvi u svemu, važniji od svih, bitniji od Vlade i premijerke, pametniji od svih doktora nauka, Nacionalnog saveta za prosvetu i SANU zajedno, u ekonomiju se razume bolje od prof. Miodraga Zeca, ratnu tehniku (naročito ruske vazduhoplove) ima u malom prstu. On nikada ne spava, rado odseda u provincijskim kasarnama koje su pripremljene za njegovo gostovanje i kontakt s narodom, na posao dolazi prvi i odlazi nakon što svi već odu. „Prezire“ materijalne vrednosti, ne poseduje ništa osim garsonjere od trideset kvadrata (dok preostalih 756 poseduje porodica), nema ušteđevine, ne koristi smartfon, pa samim tim ni viber niti whats-up. Njegov model superherojstva je neki vid monaškog trpnika i pregaoca (parodija asketskog protestantizma) koji se bori protiv zala koje prete da ugroze državu, ali ne i društvo. On je usmeren na državu, i vrlo često poistovećen s njom (omiljen mu je monopol na legitimnu upotrebu nasilja). U tom smislu, kult ličnosti predsednika Srbije dovodi se u vezu sa kultom države o čemu nas izveštavaju i mediji, predočavajući šta se dešava u pojedinim institucijama.

Najpre je ministar Aleksandar Vulin, jedan od glavnih propagandista Vučićevog kulta, pokušao da slike predsednika postavi u prostorijama vojske i Ministarstva odbrane. Pravdao je to „jačanjem kulta države“. Takođe, istog tog predsednika, i pored upozorenja javnosti da za tako nešto nema osnova, uporno zove „vrhovnim komandantom“. Ovaj probni balon iz vojske sada se pojavio u sektoru obrazovanja, koji je nedavno devastiran novim setom zakona. Naime, poseta ministra prosvete Mladena Šarčevića jednoj stručnoj školi u Kostolcu uslovila je i ikoničku „reformu“ na zidu zbornice: umesto retro pregalaca nacionalne prosvete – Sv. Save, Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića – ali i prevaziđenih naučnika kao što su Mihajlo Pupin i Nikola Tesla, na zidu je osvanula uramljena fotografija najzaslužnijeg čoveka u domenu obrazovanja i nauke – predsednika Aleksandra Vučića. Kako mediji javljaju, sve se to dogodilo u srednjoj školi „Nikola Tesla“ u Kostolcu, čiji je direktor Goran Nestorović, inače član SNS-a, kao što je i većina direktora institucija u Srbiji, samoinicijativno istakao ovu sliku, a sve u cilju „jačanja kulta državnosti“. On, kako je naglasio, „u tome ne vidi ništa loše“. Za jačanje kulta državnosti nije dovoljna samo zastava, rekao je direktor Nestorović, već je neophodan i lik predsednika Vučića, o kome će „deca u narednom periodu, kao deo gradiva, učiti kao o jednom od predsednika Srbije“. Zaista, predsednici Srbije, od ponovnog uvođenja višestranačja do danas, ostavili su dubok trag u obrazovanju generacija. Od Slobodana Miloševića i Milana Milutinovića, preko Borisa Tadića i Tomislava Nikolića, sve do Aleksandra Vučića, ostala je doktrina izgradnje kulta ličnosti. Dok su Milutinović i Nikolić bili u senci realno vladajućih figura (Miloševića i Vučića), dotle je Tadić bio sam na sceni.

Fenomen SUPERVUČIĆ! je novitet koji je ugrađen u mehanizam ovog kulta. Dok je Milošević vladao po modelu starog socijalističkog aparatčika, koji je usvojio davnih komitetskih dana, okruživši se gomilom zarobljenih umova, Tadić je igrao na kartu idola, basketa i prijateljskog osmeha iza kog se krila sve jača kontrola medija. Kod Vučića je sve to inkorporirano u unapređeni model vladanja koji ostavlja pustoš u svakom domenu, kako bi njegov lik i delo izbili u prvi plan. Okružen je polufabrikatima, lako potkupljivim ljudima, izraubovanim političarima sa puterom na glavi; njegovu armiju na terenu čine ljudi poput pomenutog Nestorovića, koji ni fotografiju ne umeju da zakače, već to izgleda kao u nekoj seoskoj mesnoj zajednici, u vrhu zida, između školskog zvona i štekera, što i priliči Vučićevoj megalomaniji, koja preti da razvali svaki ram kojim bi neko pokušavo da ograniči njegovu nekontrolisanu moć.

Peščanik.net, 11.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Dec 11, 2017 7:11 pm

Smile Bauk fašizma kruži…



Foto: Predrag Trokicić u Beču

Gotovo da nema dana bez vesti o nekom neofašističkom ispadu negde u svetu. Najzgusnutije je u Evropi, dominantno u njenom postkomunističkom istočnom delu. Izreka da pobednici pišu istoriju bledi pred činjenicom da je poraženi masovno prekrajaju. Laže se na sve moguće načine. Najplodnije tle za kultiviranje laži je internet. Fake news (lažne vesti) postale su popularna literarna forma – pure fiction!

Politolog i ministar rada u Klintonovo vreme Robert Rajh (Reich), na svom blogu je skrenuo pažnju na to da Tramp na tviteru citira i imitira Musolinija. Analizirao je sličnost gestikulacije, sadržaja i populističkog uspešnog udvaranja radničkoj klasi. Zaključak mu je: “Tramp i fašisti uspešno koriste direktnu komunikaciju sa masama, bez političkih partija ili posrednika između njih i legija svojih pristalica… Donald Tramp pripada krajnjoj desnici i koristi ekonomske neprilike, traži žrtvene jarce, stvara svoj kult ličnosti, zastrašuje protivnike, poziva na nasilje, glorifikuje naciju, ne poštuje međunarodno pravo, a svoja stanovišta prenosi direktno na mase”. Obama je, kako se tvrdi, pre neki dan uporedio Trampa sa Hitlerom. Tramp koji ima 45 miliona sledbenika na tviteru emitovao je kao aktuelne dokaze muslimanskih nedela – imama koji razbija kip Bogorodice (snimljeno 2013), “muslimana” koji tuče invalida sa štakama (snimljeno u Holandiji, a ne u SAD), članove Isisa kako bacaju sa krova višespratnice svog protivnika (snimljeno pre 4 godine), a sve u cilju zasenjivanja mržnjom preseljenje američke ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim.

Proces bujanja laži, zla i nasilja dobija globalne razmere. Duh fašizma, a njegov logo je nasilje više nego kukasti krst, ponovo kruži planetom. Ovih dana je svet obišla fotografija ogromnog portreta Hitlera na fudbalskom stadionu Al Hilal u Sudanu, uz ne manji transparent “Holocaust”. Voleo bih da ne paničim, međutim opor utisak reanimiranja fašizma je ne samo upečatljiv, nego i zastrašujući. Posebnu opasnost danas čini to što fašizam ovoga puta nema decidiranog protivnika i protivtežu, kao što su nekada bili komunizam, socijalizam i demokratija. Demokratija se teško izblamirala svojom salonskom tolerancijom čak i prema nesumnjivim barjaktarima fašizma. Podsetimo na Poperovo tumačenje paradoksa tolerancije: “Ako neograničenu toleranciju proširimo čak i na one koji nisu tolerantni, onda će tolerantni, a sa njima i toleracija, biti uništeni”.

Kao dokaz nesporazuma sa tolerancijom naveo bih da je samo u poslednjih šest meseci u Italiji, koja je za to zlo i izmislila reč fašizam,1 zabeleženo: 7. juna Forza Nuova (Nova snaga), otvoreno fašistička organizacija, proslavila je rođendan svog sekretara distribuirajući preko interneta njegovu fotografiju, zastavu sa kukastim krstom i parolu Sieg Heil. Samo 7 dana kasnije Fascisti italiani del lavoro (Italijanski radnički fašisti) osvojili su na izborima u Mantovi 10 odsto glasova. Fašisti Kjođe su 14. juna proslavili svoju godišnjicu objavljujući seriju slika gasnih komora, fotografiju članstva koje fašistički pozdravlja i puno slika Musolinija. Desetog jula su u Ostiji uz rasističke uzvike pretukli imigrante koji su na plaži prodavali sitnice. Prvog avgusta je otvoren kamp u Kataniji za “obuku i vaspitanje maloletnika u fašističkom duhu discipline”. Slede ne manje uzbudljivi naredni meseci, u kojima pored ostaloga u oktobru na Olimpijskom stadionu u Rimu navijači Lacija ističu ogroman portret Ane Frank u majci protivničkog tima sa jasnom porukom da će protivnici proći kao mala Jevrejka. U svim slučajevima u kojima je neko podneo tužbu, sudije su, iako u Italiji ne važi precedentno pravo, ponavljale odluku suda iz Venecije koji je prvi arhivirao istragu s obrazloženjem da je u pitanju “slobodno izražavanje mišljenja”. Ministar pravde kaže da “represivni instrumenti postoje, ali je potrebna društvena osuda. Levica se sve manje poziva na antifašizam”.

Posledica je zahuktavanje “normalnog fašizma”: 29. novembra naslovne strane italijanskih novina donose vest da je u Komu prethodne večeri grupa Skinheads Fronta upala u prostorije manastira Sveta Eufemia na sastanak karitativne organizacije koja se bavi pomaganjem imigrantima. Pročitali su volonterima optužbu “za izdaju, služenje stranim interesima i podrivanje društvene kohezije”. Bez fizičkog nasilja, ali sa pretećim: “Samo vi nastavite…” pri odlasku. To je taj “meki” ili “normalni” fašizam koji zapravo pokušava da se udene u društveno tkivo ispitujući dokle može nekažnjeno da iznuđuje. Još se buka oko ovog događaja nije stišala, a 2. decembra je bloger Mateo Kali objavio fotografiju iz kasarne VI bataljona karabinjera, gde na zidu stoji zastava Trećeg Rajha uz fotomontirani poster Matea Salvinija, vođe secesionističke Lege Nord, sa mašinskom puškom u rukama. Sredinom prethodnog meseca na jednoj vojnoj proslavi pri generalštabu vojske, pevana je fašistička Giovinezza – zvanično 1925. proglašena za “Trijumfalnu himnu nacionalne fašističke partije”. Vojska i policija, ne samo u Italiji, imaju prirodnu bliskost sa nasilničkim partijama. Međutim radnička Đenova, najcrvenija stepenica Evrope prefarbana je u nero fascista – fašističko crno. Toljatijev rodni grad pao je u ruke grupe Fascisti italiani del lavoro. Hvale se kako se uspešno povezuju sa sličnima u EU.

Roberto Fiore, ideolog “fašizma trećeg milenijuma”, dobio je uočljivu pomoćnicu u Nini Morić, poreklom Zagrepčanki, poznatoj po skandalima i neumerenoj upotrebi silikona, koja neprekidno ponavlja “ne treba uterivati strah”. Pa ipak je grupa pripadnika Forza Nuova 5. decembra uveče došla pred zgradu redakcije najtiražnije dnevne novine La Repubblica, palila petarde i dimne bombe te pretila novinarima zbog njihove leve orijentacije i razumevanja za imigrante. Dve večeri kasnije ponovili su show, dokazujući da država ne funkcioniše. Italija ima 15 registrovanih neofašističkih partija i grupa koje koriste slabosti sistema i opominju da njihovo vreme tek dolazi. Italija istovremeno ima član Ustava koji glasi: “Zabranjena je ponovna organizacija fašističke partije, u bilo kojoj formi”. Zatim je zakonom iz 1993. godine precizirano: “Kažnjiva je bilo kakva propaganda zasnovana na superiornosti, rasnoj, etničkoj, nacionalnoj ili religioznoj mržnji i podstrekivanje na akte nasilja na toj osnovi”. Postoje propisi, ali ne postoji “izražena volja” da se oni primene.

Desnica minimizuje ova zbivanja kao “nestašluke razuzdane mladeži”, dok levica kasni, poziva na diskusiju i uzroke traži u tome da Italija nije prošla kroz denacifikaciju pa se, eto, lako vraća u prošlost. Mnoge od dobro sročenih analiza padaju u vodu pred činjenicama. Nemačka je primer zemlje koja je doživela denacifikaciju, lustraciju i sve što je od nje napravilo uzornu demokratsku državu – a danas se susreće sa rastućim fašističkim demonstracijama i činjenicom da je jedna ekstremno desna partija postala treća politička sila u zemlji, te da se vlada hrve sa tendencijama sistematske destrukcije civilnog društva. Svaki osmi građanin Nemačke glasao je za AfD (Alternative für Deutschland), ksenofobnu, populističku, ultradesnu partiju. Bivši ekonomista MMF-a Kenet Rugof zagovara drugačije objašnjenje: “Brzi ekonomski rast najbolji je lek protiv populizma i drugih ekstremnih tendencija”. Problem je u tome što zbivanja u uspešnoj i stalnorastućoj Nemačkoj, kao i u još uspešnijoj Trampovoj Americi, nikako ne potvrđuju tu tezu.

Objašnjenja su negde drugde. Jer čak i u uvek uspešnoj i smirenoj Skandinaviji rastu tendencije desnog totalitarizma. Bogata Norveška je poslednjih godina doživela političku fragmentaciju i žestoko jačanje desnog populizma očitovanog u Partiji progresa. Podaci o procentima glasova datih populistima nisu nimalo umirujući: pomenuta norveška Partija progresa 15,3%, Narodna partija Danske 21%, Partija slobode (Holandija) 13%, Pravi Finci 17,7%, Švedski demokrati 12,9%. Evropski rekord drži ksenofobna Demokratska unija centra u podjednako uspešnoj Švajcarskoj sa 29,4 odsto osvojenih glasova. Dakle, u pitanju su tendencije koje zaslužuju nove i dublje analize od uobičajenih socijalnih šablona.

Ne manje produbljene analize potrebne su i da bi se objasnilo kako je Centralna Evropa, naročito njen istočni deo, uprkos humanističkoj tradiciji, postala bastion ksenofobije i obnove fašizma. U duboko hrišćanskoj Poljskoj u Katovicama je održana (26. novembra) zloslutna manifestacija koja je imala za cilj da pokaže kako se duh nasilja i pretnji sa skupa ujedinjene evropske ultradesnice održan 11. novembra u Varšavi ne smiruje i ne izduvava. Na pitanje TV reportera jedan manifestant odgovara: “Kod nas nema stranaca i želimo da tako ostane – nećemo strance u Poljskoj”. U doba nezaustavljive globalizacije taj mladić, kao i onih 60.000 njemu sličnih iz Varšave koji dan ranije, demonstrira da celokupna humanistička civilizacija Evrope počinje da se klati pred najezdom novih nacističkih tetoviranih grenadira obrijane prazne glave. Francuska, čija je revolucija pokrenula politički i intelektualni napredak čovečanstva, poklonila je 8 miliona glasova populističkom Nacionalnom frontu opskurne Marin Le Pen.

Lepi i mirni Prag, grad u kome je demokratiju stvarao Masarik, za koju se samožrtvovao Jan Palah, u kome je Vaclav Havel pokazao kako se istrajnošću pobeđuje efikasnije nego oružjem, u kome su Kafka i Kundera… pisali književnost Evrope, dospeo je u ruke nekakvog tajkuna nasilnika, Andreja Babiša, koji se od policije, poput Berluskonija, spasava ulaskom u politiku i čija je pobednička ksenofobna partija ANO (Akcija nezadovoljnih građana) sramota za civilizovanu Češku. Orbanova Mađarska, introvertna Slovačka – cela ta Višegradska grupa koja se našla pred Evropskim sudom zbog ksenofobije dokaz je nekih previranja kojima nije lako ući u suštinske razloge. Isuviše je površno i uvredljivo svoditi sve samo na atavistički strah od drugačijeg. To postoji, dakako, ali u trećem milenijumu – ili ne može biti jedini razlog, ili se evropsko društvo sunovratilo par stoleća unazad.

Nismo ni mi izostali iz trenda poricanja zla. Britanci su napravili sjajan film (Denial – režija Mick Jackson) sa tim nazivom. Kod nas je počelo od rehabilitacije kvislinga Draže i Nedića, koljačkih vojvoda i političkog ološa. U pomami podizanja spomenika i dodeljivanja ulica, Aranđelovac se opredelio da Nediću, nedvosmislenom slugi okupatora, dodeli ulicu. Nastavilo se sa veličanjem Karadžića i Mladića, za koje i bez Haga svi znamo koliko su ljudskih života uništili svojim suludim ambicijama. Ne razumem, čak ni uz svemoć dihotomije tiraž/profit, šta je svojedobno nagnalo “Nedeljnik” da monstruoznom ubici Milanu Lukiću, koji je osuđen za ubistvo i spaljivanje 132 bosanska civila, ustupi svoje strane da se pravda. Još je teže shvatiti da patrijarh hrišćanske (čovekoljubne) crkve brani dokazanog masovnog ubicu Ratka Mladića. Nije nikakvo opravdanje za Beograd oblepljen plakatima sa Mladićevim likom to što se na Jelačića placu pale stotine kandila za ubicu i samoubicu Praljka. Postoje ljudi koji, kako je to opisao Robert Muzil u “Čoveku bez svojstava”, jedva čekaju “epohu nereda” kako bi uništavali druge. Ko bi znao za izvesnog Vulina da ne seje mržnju i zlo. Suprotstaviti se najezdi takvih elementarna je ljudska dužnost, jer ne postoje samo ljudska prava nego i dužnosti.

Nadam se da je uočljivo kako u istu vreću trpam fašiste, desne populiste (levi populisti su “ništaci” – brojem i po aktivnosti zanemarivi), naciste i ultra nacionaliste i uopšte sve one ksenofobne političke grupacije i pojedince koji iz bilo kojih motiva seju zlo, spremne, ako im se pruži prilika, da zlo pretoče u zločine. Za mene je fašizam sinonim za sve vrste zla i zločina. Ne verujem u “normalni fašizam” te u priči o njemu vidim samo političku strategiju, mimikriju. Citirao bih papu Vojtilu, njegov apel protiv rata u propovedi 16. marta 2003. godine: “Pripadam generaciji koja je preživela Drugi svetski rat. Obavezan sam da opomenem one koji nemaju to iskustvo: Nikada više da ne bude rata. Nikada čovečanstvo neće steći sigurnost upotrebom nasilja i logikom rata – nikada, nikada, nikada”. Nisam vernik, samo delim to iskustvo.

Pročitao sam traktat italijanskog pisca Paola di Paola pod naslovom “Kako objasniti fašizam”; plemenit napor, ali nije objasnio mnogo štošta, a pre svega zašto se antifašizam vezuje samo za generaciju koja ga je izborila i na putu je nestanka. Zato mi više kazuje najnovije ispitivanje javnog mnenja po kojem se 46 odsto njegovih sunarodnika iskreno boji povratka fašizma. U intervjuu za “Vice” filmska rediteljka Mila Turajlić je pored ostaloga rekla: “Gradite svoj život uprkos toj nekoj nenormalnosti, a onda se jednoga dana nađete zatečeni. Uvek isto pitanje – ljudi, kako niste videli šta dolazi? I jako me je uplašilo”. Uplašilo je i mene. Dobro bi bilo da ne ostane samo na nama dvoma.

P.S:

U subotu 9. decembra Komo, gde su neonacisti 29. novembra izveli upad u sedište volontera, je bio stecište antifašističkog protesta na kojem su se predstavnici uvek razjedinjenih levih partija pojavili zajedno, uz prisustvo njihove sindikalne konfederacije, ANPI (italijanski SUBNOR) i građanskih udruženja. Po egzaltiranoj izjavi organizatora bilo je “10.000 prisutnih”, po agencijskim vestima “preko hiljadu”, po listu La Repubblica naklonjenom levici – “na stotine”. Jedan sindikalist se pred TV kamerama upitao: Je li ovo sve što je preostalo od levice? Optimizam uliva to da je dominirao mlad svet. Nije viđen nijedan političar centra ili umerene desnice, ni sindikalne konfederacije centra ili verskih udruženja. Italijansko društvo simboliše tragičnu podelu koja je zahvatila čitavu Evropu, a možda i šire.

U isto vreme neonacisti, kojima je policija zabranila protivdemonstracije, održali su u lokalnom luksuznom hotelu konferenciju da bi privukli novinare na svoju stranu, a njihov vođa Fiore je sa sarkastičnim osmehom izjavio: “Mi smo žrtve mržnje demokrata i novinara, njihovih neprestanih provokacija”. Bili su to fake news i trijumf pobednika.

Peščanik.net, 11.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 14 od 15 Prethodni  1 ... 8 ... 13, 14, 15  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu