Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 22 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 22 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
» Jugoslav Petrušić, poslednji Mohikanac...
Danas u 12:24 am od Mesrine

» Vesti iz oblasti klasične muzike...
Juče u 7:47 pm od Brave Heart

» Filmske novosti...
Juče u 7:45 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta umetnosti
Juče u 7:33 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta astronomije...
Juče u 7:21 pm od Brave Heart

» Sve o "pametnim" telefonima i sličnim čudima tehnike...
Juče u 6:55 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta IT-ja (softver, hardver i...)
Juče u 6:28 pm od Brave Heart

» Peščanik - analiza dnevnih događanja
Juče u 5:33 pm od Brave Heart

» Pravoslavna duhovna muzika
Sre Dec 13, 2017 9:38 pm od Davidova

» Vesti - književnost...
Sre Dec 13, 2017 9:18 pm od Brave Heart

» Corax - slika današnjice
Sre Dec 13, 2017 6:53 pm od Brave Heart

» Žene za izbegavanje?
Sre Dec 13, 2017 3:54 am od Davidova

» Crtež
Sre Dec 13, 2017 3:33 am od Davidova

https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Peščanik - analiza dnevnih događanja

Strana 13 od 15 Prethodni  1 ... 8 ... 12, 13, 14, 15  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Nov 17, 2017 7:48 pm

Smile Vučić i bolesni um



Foto: Predrag Trokicić

Da li ministar zdravlja Zlatibor Lončar zaista misli da je „farmaceutski lobi“ izazvao epidemiju malih boginja da bi povećao prodaju skupih lekova, kao što je rekao na Pinku? Ne da ne misli, nego zna da to nije tačno. U suprotnom, morao bi da kaže imena članova tog lobija – jer i lobisti su, kao i ministri, samo ljudi – ili barem imena kompanija koje iza tog zločinačkog poduhvata stoje. Pošto je izazivanje masovne bolesti krivično delo. Pa bi u stvari moralo da se u ovu stvar uključi i državno tužilaštvo da makar njemu, ako neće javnosti, Lončar otkrije svoja saznanja.

Ništa od toga naravno nema. Sve je to doktor Lončar izmislio. Jer – na nekoga treba svaliti odgovornost za novonastalu bruku. Ali idu izbori, pa to ne može da bude velika biračka masa, nego neka uska socijalna grupacija od čijih glasova ništa ne zavisi i koji ionako ne glasaju za Vučića.

Bez obzira na razloge, međutim, jasno je da je Lončar izgovorio očiglednu, veliku i tešku neistinu. Što zapravo ma koliko neverovatno i nije najgore. Ministar zdravlja je naime izneo jednu monstruoznu, ničim potkrepljenu i nedokazivu optužbu. Ne, ne mislim tu na farmaceutsku industriju, mada je naravno ona tu u prvom planu. Lončarova optužba je u krajnjoj liniji uperena protiv profesije kojoj i sam pripada.

Po Lončarevoj logici, idući njegovim tragom, dolazi se do zaključka da iza farmaceutskog lobija stoji jedan drugi lobi – medicinski. Ako naime proizvođačima lekova odgovara što veći broj bolesnih da bi prodavali svoje (skupe) lekove, pa zato „proizvode“ bolesti, to je još više u interesu lekara, da bi imali koga da leče. Kada ne bi bilo bolesnih lekari uopšte ne bi imali posla, bolnice i domovi zdravlja bi zvrjali prazni. U toj situaciji čak bi farmaceuti bolje prošli – oni bi mogli da se preorijentišu na proizvodnju raznih „suplemenata“, pomada itd, dok bi lekari postali potpuno nepotrebni.

Jasno je, nema sumnje, da je ovakvu „teoriju zavere“ mogao da smisli samo bolesni um. A jasno je i zašto je naše zdravstvo tako bolesno, kad na njegovom čelu sedi takav čovek.

Nakon svega nameće se samo još jedno pitanje. Da li je to sa „farmaceutskim lobijem“ smislio sam Lončar ili mu je neko rekao da tako treba? Recimo Vučić?

Peščanik.net, 17.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Davidova taj Pet Nov 17, 2017 10:18 pm

Ništa Vučić nije odlučio. Vučić je samo uradio ono što je "morao". 
U toku je biološki rat.

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Davidova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 1203
Datum upisa : 18.05.2017

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Nov 18, 2017 8:29 pm

Smile Dijalog i pouka



Foto: Predrag Trokicić

Pogrešno se smatra da siledžije ne vole dijalog. Naprotiv, siledžije preferiraju rešavanje konflikta upravo kroz dijalog. Na primer, siledžija kaže: „E, daj mi malo sat da nosim, vratiću ti sutra“. Žrtva, šta će, kaže – „Dobro, uzmi“. Eto, pa zar nije to jedan baš fin dijalog, vidiš kako smo se lepo dogovorili, kao ljudi. Pa bolje tako, nego silom, zar ne?

Ili – „Šta me gledaš?“, pita siledžija. „Ne gledam te“, kaže žrtva. „A ne gledaš me? Ružan sam ti?“ „Ne, ne, taman posla“, uplašeno će žrtva. „Hehe, ma šalim se“, duhovito će siledžija, „mi smo, bre, drugari. Ako te neko dira, meni da kažeš!“ Još jedan lep primer dijaloga.

Sasvim nevezano za prethodna razmatranja, Grupa za slobodu medija je bila na razgovoru sa premijerkom. Dijalog je, kako su saopštili iz Vlade, protekao u konstruktivnoj atmosferi, a nakon njegovog završetka, premijerka je izjavila – „Koliko oni misle da atmosfera nije dobra za medije, toliko ja mislim da nije jednako dobra za ljude koji pokušavaju da vode ovu državu“, a dan kasnije, dodala, „Dogovorili smo se da razgovaramo o tome zašto se ne slažemo i da stavove makar malo približimo“.

Opet, sasvim nevezano, Prvo osnovno javno tužilaštvo juče je odbacilo krivične prijave novinara napadnutih ispred Doma Narodne skupštine na dan inauguracije predsednika Republike Srbije. Ovo tužilaštvo je zaključilo da je ono što je novinarima izgledalo kao napad, zapravo bilo zaštita – tzv. napadači su novinare zapravo štitili od moguće nasilne reakcije učesnika skupa, opravdano iritiranih novinarskim provokacijama. Ovako tužilaštvo:

„Iz izjava građana svedoka koji su 31.05.2017. godine bili ispred Doma Narodne skupštine kako bi prisustvovali svečanom polaganju zakletve novog predsednika Republike Aleksandra Vučića, proizilazi da su tom prilikom videli događaje koji su se desili, te su svi izjavili da bi došlo do mnogo većih incidenata i ‘linča’, samim tim i težeg povređivanja učesnika skupa, da ovi novinari, kao i neki građani nisu izvedeni iz mase, a da su se pritom lica koja su učestovala u tome, ponašala pristojno, da nikome nisu pretili, da su upućivali molbe da se prestane sa provokacijama i slično.“

Drugim rečima, i ovaj put je sve moglo da se reši dijalogom, tzv. napadači su kumili i molili novinare da prestanu da provociraju, ali ovi ni da čuju za dijalog, nego provociraj, pa provociraj. Srećom, pa se sve ipak dobro završilo i nasilje je izbegnuto pravovremenom i nenasilnom reakcijom tzv. napadača, a zapravo – spasitelja.

U međuvremenu, premijerkin mentor je posetio Tehničku školu u Aranđelovcu i tom prilikom se osvrnuo na slučaj vršnjačkog nasilja koji se nedavno odigrao u ovoj školi:

„Ponekad nije ni loše da vidimo koliko nas to pogodi i kako to stvarno izgleda, a užasno je onome kome se to dogodi. I zato, nije loše u smislu prevencije za buduća vremena i izvlačenja znanja i saznanja iz kazni za one koji su u tome učestvovali, kako tako nešto ne sme da se ponovi u budućnosti… To se dešava inače u gotovo svakoj školi. To se dešava u tim generacijama. To se dešavalo svakome od vas, svakome od nas, nikakve tu prevelike razlike nema. Ali ima jedna stvar koja je na kraju krajeva dobra, što je nekada to ogoljeno, pa onda možemo bar da reagujemo, onda možemo bar da pokažemo da se sa tim ne slažemo. I kada to naiđe na jasnu osudu društva, onda će teže neko sledeći put da učestvuje u takvom nasilju. Tako da, mislim da smo u tom smislu, jednu sitnicu danas uradili.“

Nasilje prema novinarima premijerkin mentor ovaj put nije pominjao, ali zaključke možemo izvući i sami – takvo nasilje se dešava stalno, a samo se ponekad ogoli, na primer tako što se objave snimci stranačkih gorila kako dave i sputavaju novinare. To je dobro, jer onda možemo izvući pouke iz kazni za one koji su u tome učestvovali i možemo obeshrabriti takvo nasilje u budućnosti, jasnom društvenom osudom u konkretnom slučaju. Pošto u slučaju novinara napadnutih na inauguraciji nije bilo ni kazne ni društvene osude, jasno je i koju pouku iz toga treba da izvučemo. A ako novinare ubuduće neko dira – neka se slobodno jave premijerki ili njenom mentoru.

Peščanik.net, 18.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Nov 18, 2017 8:55 pm

Smile Više od Tenisa



Foto: Predrag Trokicić

Da parafraziram poznati aforizam iz socijalističkih vremena: koliko me rastuži poskupljenje, toliko me nasmeje obrazloženje. Dakle, koliko me obraduje protivljenje određenim potezima vlasti, toliko me rastuži argumentacija. Uzmimo, recimo, slučaj Tenis. „Evropski kralj mesa“, doduše mnogo kasnije nego što je u to vreme premijer Vučić obećavao, ipak stiže u Srbiju. Ovih dana mu je odobreno prvih dve i po od ukupno desetak-petnaest hiljada hektara zemlje koliko se očekuje da će dobiti u tridesetogodišnji zakup. U stvari – da se malo podsetimo, iako je na ovom mestu o tome već dosta pisano – posao je i kasnio zato što je u međuvremenu trebalo napraviti veliki pravno-administrativni zahvat. Pre svega trebalo je promeniti Zakon o poljoprivrednom zemljištu, tj. uneti u njega odredbu kojom će tzv. velikim investitorima biti omogućeno da pod specijalnim uslovima dobijaju velike površine zemlje, tačnije do jedne trećine u dotičnoj opštini. Zatim je trebalo raspisati konkurs i odrediti konkursnu komisiju koja će tu zemlju da deli. Komisija je bila vrlo autoritativna, sve sami ministri – finansija, poljoprivrede i privrede. I na kraju, došlo je vreme da čujemo prve rezultate. Na opšte iznenađenje pobednik na tenderu je bio, zamislite ko, naravno to već znate – pomenuti Klemens Tenis. Šta o takvoj agrarnoj i zakonodavnoj politici mislim napisao sam već više puta, ali moram da ponovim. U najkraćem, to je sistem povlastica i privilegija koji favorizuje jedne a destimuliše druge proizvođače, kako grupe tako i pojedince. Što je pomenuti „tender“ samo potvrdio. Jer se nameštaljka vidi iz aviona, što bi se reklo.

Ništa od toga, međutim, ne smeta protivnicima Klemensovog dolaska u Srbiju. Pa tako ni agrarnom stručnjaku Milanu Prostranu (petak, 17. novembar, TV N1). Prostranu je zapravo najviše smetalo to što ne zna „tačno šta Tenis donosi, recimo kakvu genetiku“ (iako najbolja stvar kod Tenisa, čime se zapravo on i bavi u Nemačkoj, jeste genetika, tj. kvalitet svinja) ili „koliko godina planira da ostane (mada se i to zna – zakup je na 30 godina) i slično; sve u svemu, falio mu je Tenisov biznis plan. A glavni kriterijum po kojem je tenderska komisija dodeljivala zemlju upravo je biznis plan. To što ministri i ostali (para)državni činovnici nisu nikakvi stručnjaci za procenu valjanosti biznis planova – nema veze.

Na kraju se Prostran založio protiv prodaje zemlje (i vode) strancima, pri čemu se – valjda povodeći se za Vučićevim rečima da je na američkoj televiziji, iako je zapravo reč o srpskoj – posebno pozvao na američkog, doduše bivšeg predsednika. Usput ga, međutim, krivotvoreći, jer je taj američki predsednik (Obama) pozvao zemlje da sačuvaju zemlju i izvorišta vode, da ih ne zagađuju i ne uništavaju, a nije ni reč rekao o tome da li ih treba prodavati „strancima“ ili ne.

Glavni je, pak, Prostranov argument protiv prodaje zemlje strancima bio da ćemo u tom slučaju „prodati i suverenitet“. Da je ovo samo Prostranovo gledište ni po jada; reč je nažalost o vrlo raširenom, možda i većinskom mišljenju u Srbiji. O tome koliko je zabrana prodaje zemlje strancima besmislena već sam pisao, pa ću ovde samo dodati neke stvari oko „suverenosti“. Nosioci suvereniteta su, naime, kao što je opšte poznato ljudi, građani, a ne njive. Pa čak ni vlasnici njiva. Inače bi u Srbiji, a naročito u najrazvijenijim zemljama zapadne Evrope, suverena bila ubedljiva manjina stanovništva; velika većina bila bi „nesuverena“.

Zapravo, u Srbiji je očigledan proces „bekstva od suverenosti“. U potrazi za boljim životom sve više ljudi odlazi u inostranstvo ostavljajući pustu zemlju. Ljudi računaju da su suvereni tamo gde im je omogućen dobar život. Tako da će, ako se ovako nastavi, u Srbiji ostati samo suverene njive. Sa razumevanjem suvereniteta koje dominira u Srbiji, takav epilog uopšte nije teško zamisliti.

Peščanik.net, 18.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Nov 19, 2017 5:28 pm

Smile „Uvozili smo Albance“



Foto: Predrag Trokicić

Vest kaže da će Siemens otpustiti 6.900 radnika u svojim ograncima širom sveta, a od toga gotovo polovinu u samoj Nemačkoj. Do sada je ova kompanija već otpustila 17.800 radnika, a sve u nameri da ostane „konkurentna na duži vremenski rok“. U vesti se ne kaže koliko je otpuštenih radnika stiglo u Siemens kroz programe dualnog obrazovanja. I šta će sa njima dalje biti, s obzirom na to da su obrazovani isključivo za poslove koje su radili u toj kompaniji. Naprotiv, na drugom mestu ćemo saznati da je u 2016. Siemens investirao u dualno obrazovanje nešto preko 11.000 đaka. Tu međutim ne vidimo procenu koliko dugo će se ti ljudi zadržati na radnim mestima u Siemensu. Ako je merilo „konkurentnost na duži rok“, njihovi poslovi po svemu sudeći neće potrajati.

Kada se ukrste ove dve vesti, dobijamo realnu sliku o dualnom obrazovanju. Kompanije koje stoje iza takvog obrazovanja tretiraju mlade ljude kao potrošnu robu. One ih obrazuju za konkretne poslove, a kada im zbog konkurentnosti istekne rok, jednostavno ih otpuste. Pritom, u redu za zaposlenje već čekaju nove generacije, obučene za trenutno konkurentne poslove. Nevolja je u tome što konkurentnost tih poslova traje sve kraće. Obučeni za konkretan posao, jednom kada budu otpušteni, ljudi će morati da idu na prekvalifikaciju u potrazi za novim poslom ili da se upuste u borbu za preživljavanje radeći slabo plaćene poslove za koje nije potrebna nikakva kvalifikacija. Iz ugla kompanija, to nije nikakav problem, jer ih se to naprosto ne tiče. Iz ugla društva i države, tako se stvaraju armije socijalnih slučajeva.

Ali, što bi rekao naš predsednik – ako je to dobro za Nemačku, dobro je i za nas. Zastrašujuće je to koliko ništa ne zna osoba na mestu predsednika Srbije. Još strašnija od tog neznanja je sloboda s kojom on javno paradira kao totalni ignorant. Siemens, vođen vlastitim, dakle partikularnim interesima kompanije, ulaže 239 miliona evra godišnje u dualno obrazovanje. Drugim rečima, ta kompanija obučava radnike koji su joj potrebni o vlastitom trošku. Njihova prekvalifikacija ili socijalna zaštita, pašće međutim na teret nemačke države. Ta država se može voditi razumnom računicom da će od poreza koje naplati od Siemensa imati dovoljno da zbrine otpuštene radnike. To je igra koju igraju država i velike kompanije: kompanije brinu o zaradi a država o zajedničkom dobru. Kod našeg predsednika, ova druga strana ne postoji.

On će u poseti srednjoj tehničkoj školi u Aranđelovcu mirno izgovoriti da će država gledati da finansijski pomogne ovoj školi i nabavi joj nove mašine, kako bi imala bolje uslove za rad. Sve što je potrebno za obuku učenika za konkretne poslove, u sistemu dualnog obrazovanja mora pribaviti ili finansijski pokriti kompanija za koju se učenici spremaju. Država na toj strani nema šta da traži. Njena je uloga da za đake obezbedi minimalno opšte obrazovanje. Naš predsednik, međutim, vidi dualno obrazovanje tek kao još jedan vid subvencionisanja stranih investitora. Ne samo što im nudi jeftinu radnu snagu i pokriva izdatak za plate radnika, nego sada daje i besplatnu obuku po potrebi, pa čak i besplatni rad u vidu neplaćenog dečjeg rada. Ta je obmana tako očigledna, da naprosto nije jasno kako nijedan akter prevare pod nazivom „dualno obrazovanje“ ne pokaže makar trunku stida.

Umesto stida, pak, ovejani nacionalista pribeći će onome što jedino zna: zaigraće na mržnju. Ovako Vučić đacima škole u Aranđelovcu, koja je inače ovih dana u centru pažnje zbog vršnjačkog nasilja: „Kod nas je zanatlija sve manje i sve što imamo, sve dobije posao. Za izgradnju puta Levosoje-Srpska kuća uvozili smo Albance da nam rade, jer nismo imali svoje“. Sumnjam da je naziv mesta „Srpska kuća“ slučajno završio u ovoj rečenici. Pre će biti da je on tu kako bi se sugerisala jedna – za svakog osvešćenog „Srbina“ – neprihvatljiva pomisao: srpsku kuću grade Albanci. Neverovatno je, međutim, što naš predsednik ni ne pomišlja da bi neko mogao da dobaci dalje od mržnje. I to, recimo, u sledećem smeru: ako Albanci grade puteve po Srbiji, da li to znači da oni imaju bolje dualno obrazovanje od nas? Ili je naprosto reč o slabo plaćenim poslovima, za koje nije potrebna nikakva posebna kvalifikacija, kao ni preveliko znanje, pa je otuda jedina motivacija kojoj se može pribeći u nagovaranju mladih ljudi da prihvate takve poslove – nacionalistička.

Peščanik.net, 18.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Nov 20, 2017 6:32 pm

Smile Neću, ne dam, nisam



Foto: Slavica Miletić

To da nam je vlast detinjasta nije ništa novo. Nova je regresija sa predškolskog na nivo vrtića. Ako tako nastave, možemo očekivati da će se vlast uskoro ponašati kao da je za jaslice. Doduše, već i sada u mnogo čemu podseća na tu uzrasnu grupu. Ne samo da moramo mi da je hranimo (finansijski i emotivno) nego i ne shvata da se neke stvari rade – samo na noši.

Ali, kad se deca ponašaju detinjasto, to je i simpatično i izluđujuće. Kad se vlast ponaša detinjasto – to je samo izluđujuće. Kad deca oko treće godine uđu u fazu negiranja pa na sve odgovaraju sa ”ne, neću, ne dam”, to je razvojno poželjno jer znači da testiraju granice i vežbaju svoju nezavisnost. Kad je vlast oko šeste godine u toj istoj fazi – to je pogubno za društvo. Jer takođe znači da vlast testira granice i vežba da bude nezavisna od drugih organa vlasti, kontrolnih tela i javnosti.

Ovu fazu smo do sada najčešće viđali kod izvršne vlasti. Ne dam ministre, nije bilo legalnih objekata niti nelegalnog rušenja, nema odgovornosti za helikopter, nije bilo ni propusta u poplavama ni poginulih (samo umiranja prirodnom smrću), nije bilo neregularnosti na izborima, niko ne sme ni da pomisli da vrši pritisak, nikoga se ne bojimo…

No, ni zakonodavna grana vlasti nije pokazivala mnogo zrelije ponašanje. Poslanici vladajuće većine ne krše poslovnik, ne dobijaju ni opomenu a kamoli kaznu, ne ugrožavaju prava i slobode ni građana ni drugih poslanika i ne, ne glasaju kad čuju zvonce. A ako i glasaju kad se zvonce greškom oglasi onda: ne, nije bilo kvoruma pa će se glasanje nezakonito poništiti.

A sada su i sud i tužilaštvo, kao treća grana vlasti, ubrzano ušli u istu fazu. Niko nije davio novinare na inauguraciji (kao što je novoustoličeni predsednik odmah i rekao) već su udaljeni ne bi li se tako sprečio masakr nad njima, paljenje ambasade sa smrtnim ishodom nije za kaznu već za slobodu, dok slučaj Savamala nije ni za istragu… I, da – ne, nije bilo atentata u Jajincima, ali ni ukora za sve koji su (javno, a ne na društvenim mrežama) tvrdili suprotno i izazivali lažnu uzbunu.

Naravno, vladajuća stranka koja je i pokretač i glavni nosilac ove negirajuće faze, sada tvrdi da neće biti vanrednih parlamentarnih izbora. Biće vanrednih hapšenja (odnosno ”velikih hapšenja” mada nije jasno da li će da hapse na veliko ili će da hapse velike zverke), koja se inače najavljuju i odigravaju u predizbornim periodima, ali – vanrednih izbora neće biti. U ovoj fazi. Prvoj A1 fazi.

Peščanik.net, 20.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Nov 20, 2017 7:34 pm

Smile  O peticiji protiv novousvojenih obrazovnih zakona



ETF u Beogradu, foto: Rade Vilimonović

Nedemokratski režimi ne vole nezavisne institucije – nezavisne medije, nezavisno sudstvo i tužilaštvo, bezbednosne strukture koje se bave svojim poslom umesto stranačkom politikom… Zapravo, zaziru od svih institucija koje obavljaju društveno korisne zadatke zanemarujući interese stranaka na vlasti. Takvi režimi obrazovanje prosto ne vole, a obrazovanje kojim bi se bavila struka bez specijalnog političkog nadzora jednostavno preziru.

Paket obrazovnih zakona, koji su u Skupštini Srbije usvojeni po hitnoj proceduri i pod komandom jednog zvonceta, jasno pokazuje tendenciju ekipe na vlasti da napravi školstvo kojim se upravlja politički. Cela namera ima nekoliko dimenzija. Prva podrazumeva viziju obrazovanja koje proizvodi materijal za zadovoljavanje potrebe države i kapitala za radnom snagom. Političko-privredni trendovi subvencionisanja stranih kompanija i ulagivanja stranim poslodavcima, za koje se ispostavilo da u Srbiji provode taman onoliko vremena koliko traju državne subvencije uz minimalne radničke plate, prilično se preklapaju sa vizijom zakonodavca o dualnom obrazovanju, o čemu je već dosta analiza napisano. Konačno, ova „privredna“ namera u obrazovnoj politici postaje sasvim ogoljena kada se ima u vidu da svi novousvojeni obrazovni zakoni predviđaju značajno povećanje učešća Privredne komore Srbije, a samim tim i interesa domaćih krupnih kapitalista, u svim regulatornim obrazovnim telima.

Kako to izgleda u novim zakonima? Za početak, broj članova Nacionalnog prosvetnog saveta (NPS), odgovornog za uobličavanje obrazovnog procesa na svim nivoima do visokih škola i univerziteta, kao i članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje (NSVO), smanjen je za osam (sa 43 na 35 u NPS), odnosno za četiri (sa 21 na 17 u NSVO). Ovo smanjenje ne bi bilo od prevelikog značaja da se nije sprovelo isključivo na račun učešća univerziteta, visokih škola i SANU u kreiranju obrazovne politike. Tako je u NPS broj članova delegiranih sa univerziteta smanjen šest puta (sa 12 na dva), a broj akademika sa tri na jedan.

Ako ste se pitali ko će donositi suštinske odluke o visokom obrazovanju, od danas će to biti Vlada i Privredna komora, budući da imaju većinu u NSVO (ukupno devet članova, sedam plus dva), dok će se glas univerziteta i visokih škola čuti preko osam članova NSVO (šest plus dva). Prvi put je u ovo telo ubačena Privredna komora Srbije. Povrh svega, ovi zakoni predviđaju da imenovanje članova svih regulatornih tela, uključujući i članove iz visokog obrazovanja, obavlja Vlada RS, a ne Skupština, kao što je to bilo do sada. U trenutnom političkom trenutku, a znajući kako, na zvonce, funkcioniše Skupština, ovaj detalj može izgledati beznačajno. Ipak, isključujući iz ove procedure Skupštinu, u kojoj sede i neki opozicioni poslanici i koja ima kakvu-takvu javnost u radu, izbor politički pogodnih članova postaje potpuno neometan i proticaće bez ikakvog pokušaja da se na takve odluke utiče. Ako smo do sada i imali (opravdane) primedbe na obrazovnu politiku, od danas možemo izgubiti svaki spokoj.

Svrha Zakona o visokom obrazovanju identična je onoj u Zakonu iz 1998. godine. Potpuno je jasno da se ovakvim odnosom snaga u Zakonu ponovo drastično ugrožava autonomija univerziteta. Tu dolazimo do druge dimenzije u namerama ovog režima. Zadatak je da se pokore univerziteti i svi njihovi nastavnici koji još uspevaju da kako-tako stoje na nogama i ispuštaju nekakve glasove pobune. Poruka za univerzitete je sasvim jasna – ukoliko ne uspostavimo jedinstvo i ne udružimo se u odbrani autonomije, univerzitet kao institucija u potpunosti će izgubiti svoj ionako poljuljan društveni ugled. Vreme će svakako pokazati da li su univerziteti spremni da se prilagode namenjenoj im ulozi servisa aktuelne vlasti i Privredne komore.

Pokoravanje nije namenjeno samo univerzitetskim nastavnicima. Svi novi prosvetni zakoni suštinski centralizuju obrazovnu politiku. Najveći broj nadležnosti koje su do sada imale lokalne školske uprave i školski kolektivi, uključujući i njihove izbore, prebačeni su u ruke Ministarstva i ministra lično. Naznake primene ovakvih odredbi već smo videli na primeru direktora škole u Zemunu, ali i brojnih škola po Srbiji, o čemu se u javnosti nije govorilo, a slabi glasovi širili su se društvenim mrežama. Prebrojavanjem reči „ministar“ i „ministarstvo“ u novim i starim zakonima dolazi se do zaprepašćujućeg i veoma ilustrativnog pokazatelja namera zakonodavca. U starom Zakonu o visokom obrazovanju ove reči su pomenute 51 put, dok se u novom Zakonu nalaze na 70 mesta. Brojke su još drastičnije u krovnom obrazovnom zakonu – Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Ranije su nadležnosti ministra i njegovog tima prepoznate 92 puta, a po novom Zakonu one su proširene na čak 195 tačaka!

Bolji poznavaoci prosvetnih prilika kažu da se opasno primičemo Erdoganovoj viziji prosvete u pogledu prava i statusa nastavnog osoblja. Zanimljivo je napomenuti da postoje preporuke Evropske komisije u kojima se savetuje povlačenje države iz upravljanja obrazovanjem, odnosno da se organizacija i funkcionisanje obrazovnih procesa prepusti struci. Ova preporuka je krajnje logična imajući u vidu da obrazovanje predstavlja suštinsko društveno, a nikako političko pitanje. Naši zakonodavci postupaju upravo suprotno, pa će biti zanimljivo videti kako će se braniti od zamerki iz EU. A možda ih za sva ta evropska tela više nije ni briga, ali to je potpuno novo pitanje.

Treća dimenzija u namerama ovog režima tiče se privatizacije obrazovanja, što je zapravo jedno lukrativno pitanje. Ko će ovde zaraditi i kakve posledice po kvalitet prosvete će cela ova stvar imati, mislim da nam je do sada postalo jasno. Najpoznatiji primer u ovom zamešateljstvu jeste visoki funkcioner u obrazovnoj politici, g. Zukorlić, čiji su amandmani u Skupštini (u Odboru za obrazovanje, kome on predsedava) dodatno upropastili ionako užasne nacrte zakona. Njegov fokus jeste Nacionalno akreditaciono telo (ranije Komisija za akreditaciju) sa kojim je i do sada imao problema zbog odbijanja da se akredituju studijski programi na njegovom izmišljenom univerzitetu (o čemu smo ranije pisali). Rezultat Zukorlićeve političke trgovine jeste sastav Upravnog odbora ovog tela u koji sada ulazi samo jedan član na predlog KONUS-a (Konferencije univerziteta Srbije) i jedan iz sastava Visokih škola, dok čak pet članova čine predstavnici Ministarstva i Privredne komore (tri plus dva). Uskoro očekujemo povoljne ishode za Zukorlićeve fakultete i za ko zna koliko drugih privatnih univerziteta koji će, sigurna sam, biti na usluzi političkoj eliti. Ako smo i do sada mislili da je postojao trend urušavanja kvaliteta visokog obrazovanja kroz degradaciju kriterijuma, kupovinu diploma i proliferaciju doktorata, plašim se da nas čekaju neuporedivo gora vremena.

Četvrta dimenzija aktuelnog napada vlasti na prosvetu predstavlja manifestaciju same prirode aktuelnog režima. Autoritarna čvrsta ruka i držanje pod kontrolom svakog aspekta života logično podrazumeva i politizaciju svakog društvenog pitanja, a obrazovanje je svakako najvažnije među njima. Sasvim je moguće da ovi ljudi na vlasti jednostavno ne mogu razumeti da vlast ne podrazumeva apsolutnu moć odlučivanja. Lične i profesionalne slobode, koje jesu osnova svakog demokratskog napretka, za njih su strane reči nepoznatog porekla i značenja.

Početkom nedelje, tačnije u utorak 14. novembra, pokrenuta je peticija kojom se zahteva da se zaustavi implementacija svih novousvojenih obrazovnih zakona i uz pomoć akademske zajednice započne rad na njihovim izmenama. Poziv je upućen profesorima i naučnicima, kao i svim slobodnomislećim građanima u Srbiji koji imaju svest o važnosti i kompleksnosti obrazovnog sistema u svakoj demokratskoj državi.

Peticiju možete potpisati ovde.
http://www.upi.rs/peticija.php

U njenom objašnjenju piše i sledeće: „Vreme je da se setimo da smo, ne tako davno, bili pokretači demokratskih promena i važni akteri u oblikovanju pozitivnih društvenih trendova koji su nas vratili u zajednicu evropskih država.“

Peščanik.net, 20.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Nov 20, 2017 8:31 pm

Smile Ustanak u Bloku 45



Foto: Peščanik

Slučaj je paradigmatičan. I poučan.

Već drugu sedmicu u novobeogradskom Bloku 45 traje pobuna. Građani protestuju zbog izgradnje benzinske pumpe. U stvari, do prvog protesta je došlo pre više od mesec dana kada je neočekivano prostor predviđen za pumpu ograđen žičanom ogradom. Građani su se okupili i u znak protesta srušuli ogradu. Onda se neko vreme, možda dve-tri nedelje nije dešavalo ništa da bi pre desetak dana osvanula nova, jača i bolje učvršćena ograda. Na to su građani odgovorili novim i jačim protestima.

Demonstracije su neposredno isprovocirane činjenicom da je to već peta pumpa na potezu od dva kilometra. Nije dakle reč o nekom protivljenju privrednom napretku, jer ga u konkretnom slučaju, ako se on meri brojem benzinskih stanica po kilometru puta, ima i previše. Ulica Jurija Gagarina bi po tom kriterijumu bila verovatno najnaprednija na svetu.

Protest naravno nije uperen, „lično“ i specifično, ni protiv Naftne industrije Srbije koja gradi pumpu. Isto bi se desilo i da je reč o bilo kojoj drugoj firmi, ukoliko bi, razume se, okolnosti bile iste. A okolnosti su takve da se zbilja čini da pumpi tu nikako nije mesto. Jer, podiže se takoreći u sred naselja, na dvadesetak metara od prvih zgrada, nešto preko 50 metara od jedne osnovne škole i 150 metara od druge osnovne škole i vrtića.

Ono što je možda najviše iznerviralo stanovnike jednog od prvih naselja sa „austrougarske“ strane Save jeste činjenica da njih niko ništa nije pitao. To jest, ako je neke „javne rasprave“ i bilo, onda za nju niko nije čuo. Uopšte, stiče se utisak da je odluka bila davno doneta i da joj je samo trebalo obezbediti propisanu formu.

Vlast, gradska kao i republička, nesumnjivo treba da vodi računa o razvoju „teoritorije“ kojom upravlja. Ali pre svega o interesima njenih stanovnika. Gradski privredni resursi, kao što je gradsko građevinsko zemljište, nisu vlasništvo gradskih čelnika pa da mogu da ga koriste kako im padne na pamet. Njihov posao je da, kao i na nivou države, postave okvir, pravila za korišćenje tih resursa, a onda omoguće da kroz konkurenciju ti resursi budu na najbolji način iskorišćeni. Jednu vrstu tih pravila predstavlja urbanistički plan. Čija je osnovna funkcija da omogući razvoj grada po meri njegovih stanovnika, a ne po meri interesa grupe na vlasti.

Ne bih da širim pesimizam, ali kako stvari trenutno stoje izgledi da građani uspeju nisu veliki. Radnici i mašine iza ograde rade udarnički, sami protesti nisu tako masovni da bi tom masom mogli da zaustave gradnju, a pouzdanje u pravnu državu je slabašno. Činjenica, međutim, da je sve veći broj ljudi spreman da se angažuje u odbrani svojih prava uliva optimizam. Jer, ovo je samo jedna bitka; borba za slobodu je tek počela.

Ili je bolje reći – nastavlja se. Ad infinitum.

Peščanik.net, 20.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Nov 21, 2017 5:48 pm

Smile Smijeh u grlu



Sarajevska Vijećnica 1992.

Kultura smeha ni u Vučićevo doba ne jenjava, čak bi se moglo reći da je jedino ona preostala kada je u pitanju slobodno izražavanje stavova povodom aktuelnih događaja u politici. Međutim, ni svaki smeh nije isti, tako da ne prolaze baš svi oblici komike i zabave. Najpoželjniji smeh u Srbiji danas je onaj koji je izazvan niskomimetskim tehnikama zasmejavanja, tj. onaj koji je depolitizovan i koji se često može videti u domaćim serijama, rijaliti programima ili u pornografskom televizijskom materijalu koji kombinuje raspojasano kreveljenje i kafansko-politički diskurs kao na Happy TV. Već u samom imenu ove televizije sažeto je sve ono što se od Vučićeve Srbije očekuje: smejte se i zaboravite na svoje brige. Međutim, ovo je suprotno logici istinskog smeha jer smeh, kako je to govorio Anri Bergson, cilja na ono intelektualno u čoveku, pa bi pravo pitanje moglo da glasi na šta cilja ovaj, uslovno rečeno, vučićevski smeh. Svakako ne na intelekt. Vučićev oblik vladanja kao i javni diskurs koji proizvodi u potpuno je drugom registru – u patetici. To se može videti i na vladarevom licu kada se rukuje sa građanima širom Srbije, dok stoji za govornicom, dok isusovski grli svog najomiljenijeg učenika (Stefanovića) ili dok sipa drvlje i kamenje na svoje političke protivnike. Patos je pritom ovde shvaćen kao emotivno preterivanje svake vrste, a ne u onom značenju koje mu je pripisivala antika, sugerišući strast i osećajnost. Zbog toga vučićevska politika ne poznaje ni katarzu, te stoga ni koncept njegovog regionalnog pomirenja nije moguć. To je svima u regionu odavno postalo jasno, a pre svega onima koji su kao i sam Vučić usvojili koncept manipulativne emotivnosti koja generiše populizam.

Smeh može da bude opasan, to su znale sve ranije epohe. Umberto Eko je, koristeći motiv straha od komike u povesti, osmislio zanimljiv siže u romanu Ime ruže. Sistem koji stoji nasuprot komičnom je crkva, duboko toržestveni svet dogme i negovanja osećaja straha. U Vučićevoj Srbiji, sličan oblik represije izvire iz same politike, ima sve karakteristike dogme i usmeren je ka svim oblicima slobode, pa i smehu. Ova dogma Vučićeve politike skopčana je sa konsenzusom o ratnoj prošlosti Srbije koju je lider naprednjaka, danas predsednik Srbije, preuzeo od svog bivšeg šefa Vojislava Šešelja, sada penzionera i pajaca u skupštinskom rijaliti programu. Najbolja predstava koju je Šešelj izveo u saradnji sa Vučićem bila je manifestacija radikalskog divljaštva u Skupštini za vreme posete Federike Mogerini, koja je uprkos toj buci pročitala svoj govor do kraja. Bilo je mučno gledati tu scenu, no da smo za trenutak isključili ton, mogli bismo videti gomilu uniformisanih pajaca koja iskače iz svojih kutija dok neko ozbiljan pokušava da im nešto objasni. Takva situacija je smešna sama po sebi, jer takvom auditorijumu nemoguće je objasniti bilo šta. Njih pokreće jednostavan mehanizam opruge, dok glasove puštaju iz mehova. Ta sumanuta repeticija izvor je smešnog, ali nama koji znamo da je sve to režirano kako bi se Evropi prikazala slika opozicije u Srbiji, ledi se osmeh na licu jer shvatamo da je u tom igrokazu Šešelj odigrao sve nas koji se ne slažemo sa politikom Aleksandra Vučića. Patetični Vučić je samo mogao da slegne ramenima i pokaže Mogerini s kakvim ljudima on, eto, ima posla.

Nasuprot strogo kontrolisanim komičnim sadržajima, koji „šire mržnju“ prema Vučiću, u današnjoj Srbiji favorizovan je onaj smeh koji „radi“ sa nostalgijom, za koji se ne može reći da širi bilo kakvu mržnju, iako smeh kao takav ne poznaje tu vrstu emocije, generalno. No ipak, naprednjački analitičari, tj. oni koji su po komandi obukli lister odela, vezali kravate i stavili naočare bez okvira, neprekidno bdiju nad sadržajima koji se plasiraju građanima. Jedan, reklo bi se, unapred prihvatljiv igrokaz morala je biti i sarajevska kultna predstava Audicija, koja je tri decenije nakon svog prvog izvođenja, u izvorno okupljenoj glumačkoj postavi, krenula na svoju ex-Yu turneju. Iako su uloge stare, gegovi i vicevi dobro poznati, baš to je kod publike u regionu pokrenulo lavinu smeha. (Humor posve suprotan onom feralovskom, koji oslobađa ali istovremeno zahteva angažman.) Likova poput Bogoljuba Šaulića i Simonide Puhalo uželeli su se svi pa i Beograđani. Pritom su pojedini glumci iz Audicije tokom njene najave gostovali u različitim televizijskim emisijama, nagoveštavajući turneju i podsećajući pojedinim isečcima iz predstave na „dobra stara vremena“ kada se smejalo u susret propasti koja je dolazila za pet-šest godina. Danas je tu predstavu trebalo odigrati pred publikom koja je stasala iza propasti, koja je kao neki zloduh prošlosti zatvorena u Pandorinu kutiju.

Ono što se dogodilo u Sava centru, na beogradskom izvođenju Audicije, ide u prilog teoriji smeha u zajednicama kojima vlada represivna dogma. Naime, publika je uživala „kao nekad“ sve do trenutka kada se iz kutije nije pojavio jedan nadasve ozbiljni, patetični lik, koji je „preotevši“ ulogu Bogoljubu Šauliću, u izvedbi sjajnog Emira Hadžihafizbegovića, počeo da govori nešto od čega je beogradskoj publici presahnuo smeh. A o čemu je on govorio? O Bosni kao svojoj jedinoj domovini, nedeljivoj celini u koju se ne dira. Konsternacija jednog dela publike bila je velika, ali još veća je bila kod lokalnih dušebrižnika, Vučićevih analitičara i medija koji su istovremeno otpočeli paljbu na glumca Hadžihafizbegovića, čija se uloga pokazala kao ekstremno subverzivna. (Kao da su želeli da kažu: pa nismo se tako dogovorili.) Zapravo, on je svojim iznenadnim prelaskom iz komike u tragiku, jer taj kratki ekskurs o Bosni, iako ispričan jezikom rodoljubivog sentimenta, zapravo je evokacija nedavne traumatične prošlosti o kojoj se u Srbiji, kao proteklog vikenda o Vukovaru, ne govori. Odnosno, govori se samo u skopu „širenja mržnje prema Vučiću“. Naslovi koji su se pojavili u tabloidima glasili su: „Bosanski glumac u SC održao govor iz Srebrenice“, „Beograđani došli da se zabave, a Emir im servirao skraćeni govor iz Srebrenice!“, „Skandal usred Beograda“, „Koga je uvredio Hadžihafizbegović“. Tabloidi su počeli da se pozivaju na reakcije izneverenih posetilaca Sava centra, koji su tobože tražili povraćaj novca. Zapravo su želeli da ovu političku odluku da se reaguje na Hadžihafizbegovićev iskorak motivišu „reakcijom iz naroda“. Publika je, međutim, po svedočenju samog glumca reagovala burnim aplauzom, međutim Vučićevi tabloidi kažu da je to bilo upućeno glumčevoj veštini transformacije, ali ne i onome što je govorio. Pitanje glasi zbog čega Vučićevo javno mnjenje nije prihvatilo i kratki ekskurs o Bosni kao deo komike Audicije, već mu je osporilo efekat smešnog, inkriminisalo ga, a samog izvođača odjednom okarakterisalo kao „vojnika Nasera Orića“. Pa, upravo zbog toga što je ova glumačka deonica za trenutak otškrinula Pandorinu kutiju Vučićeve prošlosti. Ono što se stidljivo pojavilo iz nje, uplašilo je predsednika i njegove ljude više nego rekacija mase u Potočarima. Zato je Hadžihafizbegović, u jednom intervjuu nakon beogradske Audicije, nazvao Vučića „licemjernim prijateljem BiH“.

Peščanik.net, 20.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Nov 21, 2017 6:53 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Nov 22, 2017 4:45 pm

Smile Tako je govorio Ratko Mladić



Foto: Biljana Marinković

U obilju dokaza koji su tokom procesa na suđenju Ratku Mladiću izvedeni protiv njega nalaze se i izjave koje je tokom rata davao u različitim situacijama. Nije tada, dabome, mislio da će njegove reči jednog dana završiti pred sudom, pa je umeo da se opusti, a u pojedinim situacijama, na kraju krajeva, nije ni znao da ga snimaju. U svakom slučaju, osim obilja dokaza o tome da je planirao etničko čišćenje zamišljenog srpskog dela BiH od 1992. godine, imao kontrolu nad korpusom koji je 44 meseca terorisao građane Sarajeva i planirao i u delo sproveo srebrenički genocid, korisno je sačuvati sećanje na njegove ratne nastupe. Navešćemo ovom prilikom samo neke od njih.

Već 12. maja 1992. godine na zasedanju skupštine bosanskih Srba na kojoj je tvorevina poznata kao Srpska republika BiH preimenovana u Republiku Srpsku, na kojoj je takođe osnovana i Vojska Republike Srpske a Mladić proglašen za njenog komandanta, istakao se izjavom o ratnim ciljevima rukovodstva bosanskih Srba. Ta sednica je, podsetimo, značajna i po tome što su na njoj prvi put javno predstavljeni strateški ciljevi bosanskih Srba kojima su iscrtane granice Republike Srpske do Une i Neretve, planirano brisanje granice na Drini, izlaz na more, zauzimanje pola Sarajeva, uspostavljanje koridora kod Brčkog i, što je najvažnije, teritorijalno razgraničenje sa druga dva naroda – mi Srbi na jednu, Bošnjaci i Hrvati na drugu stranu.

Mladić je, uključujući se u raspravu o strateškim ciljevima, jasno opisao jedini način na koji je bilo moguće ostvariti ih u praksi: „Prema tome, mi ne možemo očistiti, niti možemo imati rešeto pa da prosijemo samo da ostanu Srbi ili propadnu Srbi, a ostali da odu. Pa to je, to neće, ja ne znam kako će gospodin Karadžić i gospodin Krajišnik to objasniti svijetu. To je, ljudi, genocid.“

Bio je, dakle, sasvim svestan da su zločini, zastrašivanje, etničko čišćenje i konačno genocid jedina oruđa pomoću kojih je moguć cilj nacionalnog razdvajanja naroda u BiH. Svejedno se priklonio tom cilju i krenuo u vojno iscrtavanje zamišljenih granica srpskog dela Bosne i Hercegovine. Rezultat tog poduhvata su desetine hiljade mrtvih civila i stotine hiljada proteranih.

Hiljade su tokom rata ubijene i u Sarajevu, sa položaja pod kontrolom Sarajevsko-romanijskog korpusa, jedinice pod Mladićevom de jure i de facto kontrolom. U dokumentu njegovog Glavnog štaba iz maja 1993. godine korpusu se nalaže da „stalno negativno utiče na moral muslimanskih snaga i stanovništva, da imaju osjećaj straha i stalne nesigurnosti od dejstva naših snaga. Taktičkim postupcima i našim propagandnim djelovanjem potrebno je kod njih razvijati osjećaj da njihova sudbina zavisi od Vojske Republike Srpske.“

Ne samo iz dokumenata, nego i iz direktnih Mladićevih naređenja više je nego očigledno da su njegov cilj civili a ne vojska, ceo grad a ne izolovani vojni položaji. U presretnutom razgovoru od 28. maja 1992. on izdaje naređenje Mirku Vukašinoviću da nasumice gađa po ciljevima u gradu. Deo tog razgovora teče ovako:

„V: Da, razumem.
M: Velešiće tuci i Pofaliće tuci, tamo nema srpskoga življa mnogo.
V: Da.
M: A tuci ono oko Dobrovoljačke, oko one Humske gore.
V: Oko Hums…
M: I Đure Đakovića gore.
V: Razumem.
M: Je l’ ti jasno?
V: Razumem.
M: Ali idi na artiljerijsko osmatranje da ne mogu da spavaju, da razvučemo pamet njihovu.
V: Razumem.
M: Predsjedništvo mi još jedan plotun pali.
V: Razumem, druže generale.
M: Zdravo.“

Da razvučemo pamet njihovu. Čiju? Neprijateljske vojske? Ne. Svake građanke i građanina Sarajeva. Istog dana, Mladić Vukašinoviću izdaje naređenje da gađa Baščaršiju. Baš vojni cilj.

Hvalisanje ratnim podvizima kulminiralo je izjavom zabeleženom kamerom kanadskog Srbina Milana Lešića koji je u razgovoru sa gospodarom bosansko-hercegovačkog rata u avgustu 1993. godine zabeležio sledeće: „Kad god krenem pored Sarajeva, svratim, ubijem nekog uz put. Zato je prekinut ovaj saobraćaj bio za Sarajevo /nerazumljivo/ snajperski. Uzmem, sredim Turke, ko ih j*be.“

Ratko Mladić, prema tome, nije samo kontrolisao jedinice koje su činile zločine, nije samo izdavao naređenja da se puca po civilima, on ih je, po sopstvenom priznanju, i ubijao.

Onda je došla Srebrenica, čije je osvajanje predvodio, a po ulasku u grad 11. jula 1995. godine najavio osvetu: „Evo nas 11. jula u srpskoj Srebrenici, uoči još jednog verskoga praznika srpskoga poklanjamo srpskome narodu ovaj grad. I napokon, došao je trenutak da se posle bune protiv dahija Turcima osvetimo na ovom prostoru.“

Sutradan u presretnutom razgovoru sa neimenovanim oficirom VRS on kaže: „Evakuirat ćemo sve, i ko hoće i ko neće“. Toliko o njegovoj navodnoj velikodušnoj pomoći ženama i deci da se „po sopstvenoj želji“ isele iz Srebrenice. A istog dana na sastanku u hotelu Fontana predstavnicima bošnjačkog stanovništva jasno stavlja do znanja da on kontroliše situaciju i odlučuje o njihovoj sudbini. „Možete opstati ili nestati“, rekao je tada. Rezultat je nestanak oko 8.000 zarobljenih muškaraca, proterivanje („evakuacija onih koji neće“) žena i dece, što je srebreničku enklavu ostavilo bez ijedne osobe bošnjačke nacionalnosti. Dva međunarodna suda to su proglasila genocidom.

Ratko Mladić je danas osuđen, osudile su ga reči, ali pre svega nedela.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Peščanik.net, 22.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Nov 22, 2017 6:06 pm

Smile Lisci u kokošinjcu



Foto: Predrag Trokicić

Stabilokratska vlast građanima nudi sledeću ponudu (koja se, naravno, ne odbija) – zaboravite na pravdu, pravo, slobodu javne reči, radnička prava, obrazovanje, napredak, planove za budućnost i ostale luksuze – od svega toga nema ništa, mi vam nudimo ono što je najbitnije – bezbednost. Sa svih strana prete nam neprijatelji države – velike sile, strani plaćenici i domaći izdajnici, ekstremisti iz opozicije, tajkuni, lopovi, kriminalci i ostali. Mislite da je sa nama loše? Mala vam je plata? Nemate posao? Penzija nije dovoljna ni da pokrije račune? Budite srećni što se ne puca na ulicama i što nema građanskog rata – jer to je upravo ono što bi se desilo da nâs nema.

Naslovne strane tabloida svakodnevno nas obaveštavaju o planovima za nove ratove, prekrajanje granica, pokolje i istrebljenje svega srpskog – o glavi nam rade Amerikanci, Rusi, Albanci, Bosanci, Makedonci, Hrvati (mada ne i Nemci), Soroš, Hojt Ji, Mišković, Izetbegović (mada ne i Merkel)… Srećom, pa je mudri vođa tu da vešto manevriše između Scile i Haribde i održi našu malu barku na površini nemirnog mora spoljne i unutrašnje politike.

Istu funkciji ima i „dijalog o Kosovu“ koji služi samo tome da pokaže kako su duboko suprotstavljeni stavovi opozicionih aktera po ovom pitanju. Zamislite da nema mudrog vođe, pa da o Kosovu moraju da odlučuju žuti DOS kandidati koji su palili skupštinu, krali slike i tukli Milanovića? Svako bi vukao na svoju stranu, jedan bi potegao prangiju, drugi kamenicu, treći ko zna šta! I očas posla – eto nereda na ulicama. Ovako, mudri vođa odlučuje, i šta god da odluči, biće ispravno.

Ova je pogodba poznata – da bi se spasili iz prirodnog stanja u kojem je čovek čoveku vuk, a ljudski život opak, svirep i kratak, ljudi u Hobsovom mitu o društvenom ugovoru daju apsolutnu vlast u ruke suverenu. Nakon toga, oni se više ništa ne pitaju, ali barem znaju da je najgore izbegnuto – anarhija, bezakonje, rat svih protiv sviju.

Tako je u teoriji, a kako je u (stabilokratskoj) praksi? Evo kako – u roku od tri dana, u Nišu su izgorela tri automobila – prvi je pripadao zameniku gradonačelnika, drugi direktoru javnog komunalnog preduzeća „Tržnica“, a treći za sada neimenovanoj osobi, čiji identitet, kako kažu nadležni organi, „nije od javnog značaja“.

Prve dve žrtve, inače istaknuti funkcioneri vladajuće stranke, tvrde da su ovi požari podmetnuti. Zamenik gradonačelnika sumnja da su počinioci upravo iz njegove stranke, te da mu se ovim činom „šalje poruka“ zbog toga što je javno kritikovao proces izbora za direktore javnih preduzeća. On dodaje i da to nije prvi put da mu se ovo dešava i da mu je jedan auto već zapaljen 2011, pred unutarstranačke izbore:

„Mi smo tada bili opozicija, pa nije tada nikog ni bilo briga. Pretpostavlja se da je to bilo nešto unutar same stranke. Znate, tada su bili izbori unutar stranke, nova stranka, puno ljudi sa različitim metodama i različitim pristupima i neko se setio da napravi većinu tako što će da poplaše druge, koji podržavaju neke druge, pa će da mu upale auto.“

Naravno, ovakva unutarstranačka metodološka neslaganja nisu ništa novo – svi se sećamo subotičke rasprave o metodu „betonskih cipela“. Ono što je značajnije jeste da srpska stabilokratija ne samo da ne garantuje stabilnost i bezbednost svojim građanima, već ih direktno vuče nazad u prirodno stanje. Nasilni sukobi različitih interesnih grupa povezanih sa vlašću sve se više prelivaju na ulice srpskih gradova. Rečima direktora JKP „Tržnica“ – „Počinjemo da ličimo na divlji Zapad i ja ne znam šta je ovo“. „Ovo“ je srpska stabilokratija na delu.

Džon Lok se svojevremeno podsmevao Hobsu tvrdeći da ovaj veruje kako su ljudi toliko glupi „da se brinu kako izbeći povrede koje im mogu naneti tvorovi ili lisice, ali kako su zadovoljni, štaviše, kako to smatraju sigurnošću, ako ih progutaju lavovi“. Šta bi tek rekao o režimu u kojem građani smatraju stabilnošću to što, dok ih može progutati lav, lisci još uvek vršljaju ulicama kao po kokošinjcu?

Peščanik.net, 22.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Nov 23, 2017 5:37 pm

Smile Presuda



Foto: Predrag Trokicić

Pred sudijama je sedeo starac, iscrpljen i bolestan. Negde je u svom svetu, koji je davno gradio strašnim materijalom. Čini se da je sve to, to što je bilo – beskrajno daleko, i za njega se možda nije ni dogodilo.

Ali, ta slika ne izaziva samilost, niti nostalgiju. Ratko Mladić je čuo presudu: doživotna robija, kazna koja će verovatno trajati prilično kratko. Glasno je rekao da je sve to laž, opsovao i grdio, pa su ga izbacili iz sudnice.

Da li je incident sa bogorađenjem bio nedostojan oficira? Svejedno je. Tu oficira više nije bilo.

Predsednik i premijerka su rekli kako nije njihovo da komentarišu presudu. Oboje su se okrenuli budućnosti, kao da predsednik nije bio deo svoje odvratne prošlosti koju bi želeo da zaboravi. Da li je to bio politički sud? Sasvim moguće, zar svi oni nisu politički! Taj sud jeste bez znanih razloga amnestirao neke ratne zločince, no to je samo pozivanje na analogiju, koja je u vrednovanju zlodela ništavan argument.

Zaista ne znam, mada bih želeo pouzdano da saznam, šta vreme, moć i rat čine od ljudi, i kako ih menjaju. Poznavao sam Mladića još negde od 75. godine prošloga veka. Bio je komandant bataljona u Kumanovu. Nismo bili prijatelji, nismo se družili. Ponekad smo razgovarali. Razlikovao se od drugih: bio je rečit i duhovit, dobar sa vojnicima, a arogantan prema starijima. Čudna osobina, retka ili pogubna u JNA.

Bio sam uveren da će u svim okolnostima Mladić biti na strani etike ratovanja i poštovanja protivnika, zarobljenika posebno. Da li je to bila zabluda u ambijentu neobuzdane i strastvene mržnje? Izgleda jeste. „Borba za svoj narod“, kao lozinka fizičke negacije nečega što je postalo drugačije, u stvari je kulisa koja bi morala da pokrije sva zla, i pretvori ih u smrtonosne i spasonosne pohode. Kod svih na krv sukobljenih vojskovođa, nastalih iz iste vojske.

Sećam se da je Mladić urlao pred Perišićem, preteći da će mobilisati sve od 16-66 godina, koji se bezbrižno kupaju na Adi, dok se „tamo“ gine, a u Beogradu se čuje gruvanje topova. Sećam se sastanka našeg Generalštaba sa generalom Filipom Morionom, na kome se on (Morion) žalio kako ga Mladić maltretira i ponižava kad god ga sretne.

Jednom prilikom je došao sa dvadeset autobusa, da iz Beograda povede sve oficire koji su rođeni „tamo“, a „lade muda“ u Beogradu. Održao je besni govor u Domu garde: „Tamo, u Han Pijesku, imam jednu žensku četu, sve junakinja do junakinje. Ne boje se nikoga da boga. Pa ko ne pođe danas, poslaću po njega ovde tu devojačku četu, te borce, da odavde pokupe vas uplašene pičketine i odvedu na položaj.“

Na kraju dana uspeo je da sakupi samo dvojicu.

Sećam se, skoro uličarske (telefonske) svađe Mladića sa Miloševićem, u noći posle vezivanja oficira Unprofora za bandere. Milošević je rekao: „Dolazim tamo da te streljam!“ Mladić je odgovorio: „Dođi, da ti jebem mater!“ Tamo je otišao Stanišić: My name is Jovica! I razvezao ponižene oficire.

Gledao sam televizijski prilog Skaj njuza, u vreme kad je potera za Mladićem bila opšta, koji najpre pokazuje generala kako skija negde na Jahorini, a onda i komentar autora: „Mladić više podseća na bezbrižnog turistu iz visokog društva, koji uživa u zimskim radostima, nego na zločinca sa svetske poternice. Taj čovek je ne samo neopisivo drzak, bezočan i hladnokrvan, on je bacio rukavicu u lice najjačima, a oni su skoro srećni jer ih nije udario pesnicom“. Tada je trajala (neuspešna) operacija zarobljavanja pod kodnim imenom Amber star (Ćilibarska zvezda).

Novinarka Fajnenšel Tajmsa, Lora Silber, stalno je na granici opčinjenosti i zgražanja: „U poslednja 32 meseca rata, Mladić je stekao reputaciju brutalnog genija, čoveka koji je mozak srpske operacije stvaranja etnički čiste države u Bosni i Hercegovini.“

Major kanadske vojske, Pet B. Storgen, doživeo je Mladića kao vojničkog idola. U svojoj studiji o njemu kaže da je on idealni intelektualni i duhovni foto-robot komandanta željenih osobina: „Mladić je takva dominantna snaga, da bi prosto bila lenjost ne proučiti kako je taj operativni komandant mogao da doživi takav uspeh.“

Ali, uspeh, ako je o tome reč, ne može biti krvava bajka bez kraja i konca. Na početku, Mladić je komandovao pravom vojskom protiv bašibozuka. Na kraju, njegova se armada pretvorila u gomilu osamostaljenih siledžijskih grupa, sa lokalnim kabadahijama, koji su pljačkali sve što su stigli. To više nije bila vojska, nego demoralisana rulja u hajdučkom raspadanju.

U takvom stanju stvari, Karadžić smenjuje Mladića, želeći da bude komandant vojske. Navedeni segment svađe Mladića sa Miloševićem nije bio jedini. Sa Karadžićem su žučne rasprave često bile na granici tuče. Sva trojica su imala istu stratešku platformu. Pogrešnu, u svakom pogledu. Ona je glasila: NATO je mlaki džin koji se raspada od hipertrofije i nemoćnog širenja. On nije u stanju da bude ofanzivan. Ali, čak i ako nas takva Alijansa napadne, Rusi će ratovati za nas.

Neslaganje među tom trojicom nesrećnika, sastojalo se samo u pokušaju da se obezbedi tron za mesiju. Svako od njih bio je uveren da je on taj.

Moguće je da Mladićev lični psihofizički slom dolazi posle smrti njegove ćerke Ane, u martu 1994. godine. Tada više nije bio u stanju da radi bilo šta u vojsci. A on je nastavio da bude ono što je kasnije postao.

Srebrenica je ključna tačka njegovog pada u ništavilo, gaženje svega što jeste srpska vojnička čast, na koju se mnogi olako pozivaju. Njegova rečenica, kako je stiglo vreme da se osvetimo Turcima za onih 500 godina, proizvod je užasne mentalne razorenosti i nedostatka bilo kojeg vrednosnog parametra. To odavno više nije bio čovek koga sam poznavao.

Moguće je da ga je u ponor pogurala i njegova neuporediva samoljubivost, građena kroz osećanja neomeđene moći, sadržana u omiljenoj rečenici obećanju-pretnji: „Kad ti ja nešto kažem, kao da ti je rekao svevišnji“. Ako se u tragičnom igranju sa sudbinom hiljada ljudi našao daleko od svake realnosti, to je već pitanje sistema koji je još i te kako živ u Srbiji. Sumanuta je tvrdnja da je sve to radio „zbog srpskog naroda“.

Oni koji to rade, nemaju svoj narod. Lično žalim što Mladić nije ostao onaj komandir koga su vojnici voleli, bez rata, lažne slave, zločinačkog rodoslova i istinskog gubitka časti, ma kakva bila drugostepena presuda.

Peščanik.net, 23.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Nov 23, 2017 7:21 pm

Smile I posle Mladića Mladić



Foto: Peščanik

U pravu je Ljubodrag Stojadinović što žali nad Ratkom Mladićem koga je jednom poznavao. Samo nezrele osobe mogu likovati posle jučerašnje presude Ratku Mladiću. Iako zlikovac, Ratko Mladić jeste bio i žrtva sticaja okolnosti i svog slabog karaktera. I jedno i drugo se zbog ljudskoj prirodi urođenih manjkavosti moglo dogoditi bilo kome od nas: da podlegnemo pred iskušenjem i pokažemo svoje slabosti. Tim pre što su okolnosti bile takve da provociraju loše u karakteru i brišu sve što je u njemu bilo dobro. Ne mislim tu na rat sam po sebi kao presudni sticaj okolnosti; mislim na decenijsku pripremu rata. Mislim na sve ono što smo mogli i juče da gledamo na raznim programima – „kanalima“ je ovde ipak prikladniji termin, u meri u kojoj asocira na kanalizaciju – u Srbiji i delu Bosne i Hercegovine: Republici Srpskoj.

Nije stvar samo u tome da se demonstrira potpuna okorelost i tupost spram istine i patnje žrtava kada se kaže da je Mladić heroj. Ko god je juče negirao presudu proglašavanjem, ponovnim, Mladića za heroja uskratio je elementarnu ljudskost i saosećanje upravo i za samog Mladića. Uljuljkivati Mladića u uverenju da je bio heroj kada je činio ili naređivao zločine znači naprosto uskratiti mu mogućnost da ponovo postane moralno ljudsko biće. Naravno, nema ničeg neobičnog u tome da se negiranje zločina i poricanje patnji žrtava podudari sa gubljenjem ljudskosti poricatelja. Reč je tu o dvosmernom procesu: dehumanizacija se ne odnosi samo na unapred određene mete nasilja, kako bi im se preventivno uskratio status žrtve; ona se direktno tiče i počinilaca od kojih treba napraviti „neljude“ kako bi bili u stanju da izvrše zločin. Nazvati Mladića herojem rezultat je tog dvostrukog procesa.

Pored toga, juče smo u jednom jedinom danu imali priliku da na delu vidimo i sve ostale strategije poricanja zločina.1 Izvršioci radova u javnoj sferi spremno su dočekali presudu i pustili u puni pogon sve mehanizme koji su im bili na raspolaganju da spreče da presuda ostvari i neke druge učinke pored onog pravosudnog koji joj je jedini i zaista svojstven. Tako ćemo i juče čuti budalastu izjavu (ponavljala ju je često ovih dana recimo predsednica vlade) da Sud u Hagu nije doveo do pomirenju u regionu. Od takve svoje uloge vrlo brzo je odustao i sam Sud, još tokom devedesetih, kada je sa njegove internet prezentacije taj zadatak izbrisan ne kao neostvariv, nego upravo kao neprikladan za jedan sud. Sudovi ne mire. Njihova primarna uloga je da poštuju i primenjuju zakone. Sekundarna uloga bi im mogla biti da pošalju poruku da se zločin ne isplati i da je pravda dostižna. Postizanje mira ili pomirenja ne može biti u opisu posla suda, pa ni na listi njegovih sporednih ciljeva.

Ali, odluke suda mogu poslužiti kao „alatke“ za pomirenje ako to odluče političke zajednice kojih se tiču te odluke. Predstavnici tih zajednica mogu prigrliti istinu utvrđenu na sudu i odlučiti da na njoj grade nove odnose. Nijednog trenutka to nije bila opcija ni za jednu stranu „zainteresovanu“ za odluke Suda u Hagu. Te odluke su prihvatane samo u onoj meri u kojoj su potvrđivale unapred formirane narative o ratovima iz devedesetih – dakle iste one narative sa kojima se i ušlo u te sukobe – onako kako ih je oblikovala svaka od umešanih strana za sebe i u skladu sa svojim partikularnim potrebama. Čitavi državni aparati bili su upregnuti u diskvalifikaciju odluka iz Haga, da bi se naposletku jasno pokazalo da je sa državnim suverenitetima, barem što se pravosuđa tiče, i makar u Srbiji, sve u najboljem redu: domaće državne ustanove pokazale su se unutar granica Srbije kao znatno jače od Suda u Hagu. Da nema pomirenja, to je bila odluka unapred doneta ovde, kao nastavak rata drugim sredstvima, a ne neuspeh Suda u Hagu.

Čuli smo juče, od notornog Milorada Dodika, i da je Mladić heroj jer je sprečio da se ponove masakri nad Srbima, nalik na one iz 2. svetskog rata. U literaturi se ta strategija poricanja naziva – poricanje postojanja žrtve. Dodik hoće da kaže da pobijeni Bošnjaci nisu zaista bili žrtve nego potencijalni agresori na živote Srba, čiji je zločin, pobivši ih, Mladić osujetio. Realna nevolja sa ovakvom tvrdnjom je to što ona ne može biti dokazana, a nema smisla ni da se opovrgava. Ona funkcioniše po principu analogije sa nekim ranijim događajem, ali pošto se novi događaji nisu odvili do kraja, i sama analogija ostaje da visi u vakuumu. Sud koji se bavi činjenicama, po prirodi stvari mora stajati nasuprot ovakvom zaključivanju: ono što se dogodilo ne može se opravdati nečim što se nije dogodilo, niti je bilo uverljivih naznaka da će se dogoditi. Ali, u javnom prostoru u kome izmišljeni narativi i polovične analogije namerno dobijaju primat nad istinom, odluke suda čisti su višak.

Stoga smo i juče dobili čitav niz tvrdnji s ciljem da se diskvalifikuje Sud u Hagu. U literaturi, ta je strategija označena kao – optuživanje optužilaca. Svrha joj je da se skrene pažnja sa sopstvenih zločina na karakter i sumnjive motive onih koji optužuju. Pa smo dobili ukupne brojeve osuđenih klasifikovanih prema etničkoj pripadnosti. A za tim i dosuđene godine robije, sabrane ponovo po etničkom principu. Na to se može jednostavno odgovoriti – kakve to veze ima sa presudom Mladiću? Ta presuda stoji ili pada sa istinom koja je utvrđena u procesu. Kome se sudilo u drugim procesima i kako su se ti drugi procesi završili, savršeno je nebitno za ocenu postupka koji se vodio protiv Mladića. Ali, iznošenjem takvih ocena postiže se još nešto – pozivanje na višu lojalnost. Presuda Mladiću tumači se kao presuda čitavom „srpskom“ narodu. I ovaj potez ima dvostruki učinak.

Prvo, kriminalno ponašanje Mladića na čelu vojske Republike Srpske opravdava se zaštitom posebnih interesa samog naroda u čiju je odbranu Mladić ustao. Ako je on time i kršio zakone, to je ipak manje važno od dobra koje je učinio za svoj narod. Drugo, spoljni svet se predstavlja kao neprijateljski, pa se narod mora homogenizovati i mobilisati da odbrani svoje interese. Ako su ti interesi legitimni, onda je sve ono što stiže iz neprijateljskog sveta – nelegitimno. Pa tako i odluke Suda u Hagu. Naravno, pitanje – ko odlučuje o legitimnosti, ne postavlja se. Ako bi se to pitanje ipak postavilo, jasno bi se pokazalo da tu odluku svojevoljno i proizvoljno donosi samo jedna, „narodna“ strana, to jest onaj ko se nalazi na čelu naroda, a u ime samog naroda. Iako se tu „narod“ predstavlja kao diskriminisan i izložen ugnjetavanju od strane „sveta“ (ili suseda, svejedno), u stvarnosti, „narod“ je taj koji je isključio čitav svet (i susede) iz konsideracije o legitimnosti svojih interesa. U toj solipsističkoj samoizolaciji Srbija baulja sada već više od tri decenije.

Samo na tako postavljenu scenu juče je mogao da izađe Aleksandar Vučić i da izgovori – „srpske žrtve“ nema ko da žali izuzev nas samih. Ali i da odmah doda, a da premijerka za njim hitro to ponovi – kako prošlost treba da ostavimo iza sebe, i da se okrenemo budućnosti. I to je poslednji mehanizam u poricanju zločinačke prošlosti. Iako na prvi pogled izgleda kao poziv na promenu, to je u stvari način da se zadrži zločinački status quo.2 To je tako pre svega zato što prošlost ima svoje posledice i u sadašnjosti. Akteri loše prošlosti i dalje su među nama i aktivno rade na negiranju ili opravdavanju svojih zločina. Među nama su i dalje i žrtve. Ostaviti prošlost iza sebe, a ne priznati žrtvama da su bile žrtve (to je bio smisao predsednikovog sramnog „performansa“ od pre par godina u Srebrenici) – naprosto znači sačuvati dehumanizujuće odnose i u sadašnjosti. Stoga, kada Vučić, Dodik i ostali kažu da se treba na takav način okrenuti budućnosti, oni u stvari prete i poručuju – zločinački posao iz devedesetih nije završen i nastaviće se.

Peščanik.net, 23.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Nov 23, 2017 8:14 pm

Smile Odgovor Basari o krugu dvojke



Foto: Predrag Trokicić

Učinilo mi se da Basara zaista očekuje moj odgovor, pa sam rešila da ga ne razočaram ćutanjem i da ne ispadnem uobraženica iz Druge Srbije i kruga dvojke (doduše nisam baš original, rođena sam u Grockoj). Potrefilo se da je danas pravi dan za odgovor. Izrečena je presuda Ratku Mladiću, pa nije zgoreg da se podsetimo šta je bila Druga Srbija koju Basara često pominje u negativnom smislu. A to ničim nije zaslužila, naprotiv: ona je služila na čast Srbiji tokom ratnih devedesetih.

Basara me svakodnevno nervira, jer nema dana da ne napadne Drugu Srbiju i famozni krug dvojke. Za krug dvojke bi bilo dovoljno da ga zapitam gde se kupuju novine u kojima piše. Da li se čitaju u Surčinu ili u Starom gradu? Ali krenimo u sitna crevca. Nervira me tolika priča o Drugoj Srbiji, a iz konteksta se vidi da Basara ne zna šta je to. U tekstu „Kvadratura kruga dvojke“ od 17. novembra (povod je moj tekst na sajtu Peščanika), Basara Drugu Srbiju suprotstavlja Prvoj tako što Druga umišlja da je navodno mnogo bolja i treba „u Srbiji da vodi glavnu reč samo zato što je rođena u ’krugu dvojke’, što ne sere po avliji, malo bolje vezuje čvor na mašni i ima skuplji laptop i više zuba nego ’seljoberski’ deo populacije“.

Ne verujem da Basara misli da je ovo dobar opis bilo kakve Srbije. On sam najbolje zna odakle mu ovakvi izlivi besa i prezira prema krugu dvojke u kome navodno živi Druga Srbija. Šta god da je u pitanju, on ne zna šta je Druga Srbija, a ni krug dvojke. Iz drugih tekstova se vidi da on pod Drugom Srbijom podrazumeva „demokratsku opoziciju“ nastalu tokom devedesetih godina nasuprot Miloševiću i radikalima, ili ono što se i danas široko zove „građanskom opcijom“ nasuprot nacionalističkim strankama i organizacijama. Ali to nije Druga Srbija u originalnom značenju. Druga Srbija je poseban kulturni fenomen koji nema veze sa „demokratskom opozicijom“, niti njenim liderima (Mićunovićem, Đinđićem, Koštunicom, Draškovićem i mnogim drugima koji tu spadaju; sebe izuzimam, jer sam bila i opozicija i Druga Srbija). Da je Basara ukucao na Guglu Druga Srbija ili Beogradski krug dobio bi sledeći odgovore:

„Druga Srbija je izraz koji se koristi u srpskim intelektualnim krugovima. Nastao je na osnovu knjige „Druga Srbija“ (Ivan Čolović, Aljoša Mimica, Beogradski krug, Borba, 1992), a predstavlja zbirku od 80 govora sa 10 javnih tribina u Beogradu u proleće 1992. Govori su predstavljali otvoreni protest protiv diktature, medijskog mraka, jednoumlja, rasta nacionalizma i rata.“

Ili: „Otpor ratu, srpskom nacionalizmu, zločinima i moralnom posrnuću tadašnje Srbije pružila je omanja grupa ljudi, ne više od 200-300 aktivista, koja se u to kritično vreme nazvala Druga Srbija. Drugu Srbiju su činili pojedinci i nekoliko samostalnih mirovnih organizacija, koji su se okupljali oko Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca (BKNI) koji je osnovan februra 1992. On je predstavljao skupinu beogradskih intelektualaca koja je okupljala sve razočarane i kritičke glasove koji su se otvoreno borili protiv militarističke politike srbijanskog režima, etno-nacionalizma, populizma, ratnih zločina i etničkog čišćenja na teritoriji bivše Jugoslavije. Osnivači su bili Radomir Konstantinović, Latinka Perović, Miladin Životić, Filip David, Ivan Čolović, Aljoša Mimica i druge poznate ličnosti iz kulturnog života Beograda.“

A evo i šta je Konstantinović izgovorio na osnivačkoj skupštini: „Beogradski krug je osnovan kao otpor nacionalizmu koji je okupirao većinsku svest Srbije, ali kome se stavila na raspolaganje i većina srpske inteligencije. Bilo je nemoguće i duboko ponižavajuće ćutke trpeti nacionalistički teror. I na kraju, ako vas pitaju šta je Druga Srbija ozbiljno im odgovorite – to je Srbija koja se ne miri sa zločinom.“

Ne treba ni naglašavati da su patrioti i vlast godinama napadali Drugu Srbiju kao izdajničku, pa se to ponekad i danas čini (termin autošovinizam je izmišljen za kritiku Druge Srbije), iako je sa nestankom BKNI i potiskivanjem teme i razgovora o lošoj prošlosti, naročito dolaskom na vlast bivših radikala i Aleksandra Vučića, Druga Srbija nestala kao poseban fenomen i organizacija. Danas se nešto o tim temama može čuti u nekim nevladinim organizacijama, izdanjima Fabrike knjiga, na sajtu Peščanika i na još nekim sajtovima. Jasno je da tema loše prošlosti i suočavanja s njom po definiciji ne odgovara Aleksandru Vučiću, jer je on bio s druge strane, one ratne i nacionalističke. On se toga odrekao formalno i pred spoljašnjim svetom, ali to odricanje nadoknađuje tako što svakodnevno iznutra, za narod i Prvu Srbiju, preko tabloida i Pinka, besomučno širi mržnju i nacionalizam, što mu je srcu drago i blisko, a i za vlast korisno. U boljem slučaju nas upućuje da „gledamo u budućnost“ a ne u prošlost, kao što je učinio posle izricanja presude Mladiću.

Basara je objasnio zašto ga nerviraju Druga Srbija i famozni krug dvojke, koje je spojio u nekakvu jedinstvenu društvenu tvorevinu, sačinjenu od privilegovanih ljudi i malograđanske lažne uzvišenosti. Hvala mu što mi je tako direktno odgovorio, kao da je znao da me takvim stavovima svakodnevno nervira. O krugu dvojke on ne govori kao o mestu ili ličnostima, to jest o realnom krugu koji iscrtava tramvaj broj 2 obeležavajući centar Beograda, nego o „jednoj krajnje provincijalnoj psihologiji koja si laska da je evropska, građanska, demokratska i šta ti ja znam, zato što je situirana u strogom centru grada prestone megakasabe“. On sam je došao iz provincije za koju je Beograd prava metropola, a onda ga proglašava provincijom kao da stiže iz velikog sveta Londona, Pariza ili Njujorka, za koje je Beograd oduvek bio provincija. Ali to opšte mesto o relativnosti centra i provincije ne ruši činjenicu da Beograd jeste metropola, koju posetioci ne smatraju provincijalnom. Što je još lepše, niko od naših komšija, uključujući uglađene Zagrepčane, ne potcenjuje Beograd, nego o njemu i njegovoj kulturi govori s respektom i čak se žaleći da im Beograd nedostaje. Nedostaje im kultura kruga dvojke, centra metropole kakvu nemaju. Drugu Srbiju Basara ne poznaje zato što se tih ratnih godina nije bavio ratnim temama. Ili jeste, a da ja ne znam. I ne zna da je ona nestala.

Neću da izvlačim nikakve zaključke iz našeg dopisivanja. Obećavam da više neću pisati komentare na ovu temu. Rekla sam Basari šta sam imala.

Peščanik.net, 23.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Nov 24, 2017 6:24 pm

Smile Strah od izbora



Voleo bih da sam glagol ‘verovati’, da te nikad ne izneverim, foto: Predrag Trokicić

Ne razumem opoziciju koja od izbora beži kao đavo od krsta. Kao ni opozicione analitičare, da tako kažem, koji je u tome podržavaju.

Mislim naravno na republičke izbore. A kako stvari stoje, nisam siguran da ona, opozicija, ne bi volela da se i glasanje u Beogradu malo odloži, dok sebe ne dovede u red. I ne vidi šta će.

U stvari, razloga za izbore ima i više nego što je potrebno. Jer se vlast pokazala nesposobnom da vodi zemlju. U smeru suprotnom od propasti, razume se. Dva su razloga ključna.

Najpre, vlast nije uspela da reši najvažnije ekonomsko pitanje – razvoj. Jeste uspela da konsoliduje javne finansije – da smanji (praktično na nulu) fiskalni deficit (da ne ulazimo u način na koji je to ostvareno) i da preokrene putanju javnog duga, tj. učini da on počne da se smanjuje – ali privredni rast je i dalje bolna tačka Srbije. Zemlja još uvek napreduje vrlo sporo, najsporije u regionu – sa prosečnim rastom BDP-a od 1,3 odsto godišnje u razdoblju 2013-2017. poslednja je među zemljama zapadnog Balkana čiji je prosek 2,3 odsto. Ni prognoze nisu naročito dobre: Srbija će u narednim godinama, u najboljem slučaju ostvarivati rast bruto domaćeg proizvoda od 3-4 odsto, a trebalo bi da imamo – da bi počeli da sustižemo razvijenije zemlje u tranziciji – godišnji rast od najmanje 5-6 odsto.

Za to su joj potrebne investicije, a bez obzira na napredak na raznim rejting listama koje mere kvalitet poslovnog ambijenta, ulaganja su i dalje daleko ispod neophodnih. Da podsetimo, investicije se u Srbiji kreću oko 5,5-6 milijardi evra (18 odsto BDP-a) a trebalo bi da budu bar za trećinu veće, tj. oko 8 (još bolje 9) milijardi, tj. najmanje 25 odsto BDP-a. Pri tome bi najviše trebalo da porastu ulaganja domaćih privrednika, ali oni beže iz Srbije. Zato što je domaći investicioni ambijent destimulativan: kako normativno, tako još više praktično, kroz selektivno, tj. partijskim interesima podređeno sprovođenje propisa.

Drugo, vlast nije uspela da odgovori na najvažnije političke izazove. Jedino je uspela da u velikoj meri antagonizuje društvo. Njen poziv na dijalog o Kosovu je propao, jer su mnogi politički akteri odbili da u njemu učestvuju; propao je i poziv na dijalog o ustavnoj reformi – neki vrlo relevantni društveni činioci, posebno udruženja sudija i tužilaca, zbog tretmana na koji su naišli, povukli su se iz rasprave; propao je i dijalog o promenama u obrazovnom sistemu zbog nezadovoljstva Akademije nauka, Konferencije univerziteta i Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje; propao je, konačno, i dijalog o medijima, jer su se brojna novinarska udruženja povukla iz radnih grupa za izradu medijske strategije, odnosno za bezbednost novinara. Verovatno bi se sličnih primera moglo naći još.

Glavni, ako ne i isključivi krivac u svim tim slučajevima jeste vlast koja svoje neistomišljenike tretira kao državne neprijatelje i bahatim ponašanjem obesmišljava svaki razgovor.

U takvoj situaciji nijedan krupni državni problem nije moguće rešiti. I uprkos relativno ubedljivoj parlamentarnoj većini – relativno, jer se Vučić u Dačića nikad ne može pouzdati – zemlja nije u stanju da donese ključne odluke. Ni Vučićeva ogromna lična moć tu ne pomaže, naprotiv; i ona se pokazuje kao sasvim nedelotvorna. Srbija se, dakle, nalazi u svojevrsnoj unutrašnjoj blokadi. Spoljne granice su kao nikada pre otvorene, ali su unutrašnje poprilično zatvorene.

Naročito one u glavama. To je u izvesnom smislu prirodno za vlast, ali to nažalost važi i za opoziciju. Koja pomenute okolnosti niti vidi niti pokušava da iskoristi. Nema jasan plan i program, ne nudi alternativu – iako se ona sama nameće – niti na njenom formulisanju radi. Nego se uglavnom zabavlja sama sa sobom.

Peščanik.net, 24.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Nov 24, 2017 7:25 pm

Smile Pravda, a o budućnosti



„Luda kuća“ u Bloku 45, novembar 2017, foto: Predrag Trokicić

„The future, Mr. Gittes! The future.“ (Chinetown)

Nije to neka moja tema, ali pošto se ne slažem sa onim što se piše o presudi Haškog tribunala, da kažem šta je, bar meni, najvažnije.

Presuda, bilo koja, a pogotovo za zločin genocida, koja je pravedna, jeste pravična i za osuđenog. Pa se očekuje od osuđenog, a i od onih koji su ga podržavali, da izraze neki vid i stepen, ako ništa drugo, razumevanja zašto nije trebalo činiti inkriminisane radnje. To je ne samo razumno, već je i moralno. Ukoliko se bar ne razume da nije trebalo činiti ono što je činjeno, valjanost presude će biti potvrđena, ali moralne posledice, javne pre svega, će biti rđave, jer se, ako ništa drugo, neće postići promena ponašanja u budućnosti. Psihologiziranje ili sociologiziranje osuđenog je irelevantno. Na stranu koliko uopšte može biti istinito.

Ono što je poražavajuće jeste koliko je mali broj onih koji razumeju, nezavisno od toga da li su spremni da to otvoreno priznaju, koliko je to što su činili ili podržavali bilo intelektualno, politički, a pre svega moralno neopravdano, o odgovornosti, pogotovo krivičnoj, da i ne govorimo. To nije samo Vučić i nisu samo svi oni koji su sada na vlasti, mada je naravno njihova trenutna odgovornost najveća. Ukoliko je neko podržavao, recimo Karadžića i Mladića, i svi oni njihovi senatori, savetnici, ideolozi i ne mali broj intelektualnih, književnih, trgovačkih oportunista, svi bi oni trebalo da imaju neki javni odnos prema presudama ovoj dvojici, odnos razumevanja bar, ako ne i prihvatanja krivice. Takvih praktično nema.

Uzmimo, uostalom, da je zaista tako da se ovom poslednjom presudom okrivljuje srpski narod, šta bi trebalo da bude reakcija javnosti toga naroda? Očekivalo bi se suočavanje sa učinjenim i razmatranje uslova i razloga koji su doveli do toga da se čini to što se činilo. Presuda je detaljna i sveobuhvatna. Jedan, ranije utvrđeni, sada potvrđeni zločin jeste – genocid. A i drugi su izuzetno teški. Na nju će se uložiti žalba, što znači da će se iznositi razlozi za njenu manjkavost. Ali nije tako da je bilo šta od toga što se njome inkriminira nepoznato. Pa bi valjda bilo prirodno da se očekuje da će svi oni koji su u tome učestvovali, ili koji su sebi opravdavali postupke koji su doveli do tih inkriminisanih radnji, da će svi oni, kada se suoče sa presudom, privremenom, a ako bi da čekaju onda konačnom – da se upitaju kako su mogli toliko da greše, moralno pre svega? Toga u srpskoj javnosti nema.

Vučić kaže da nije vreme ni za radost niti za tugu, već je potrebno okrenuti se budućnosti. Kako? Kako će se on ili bivši predsednik Nikolić okrenuti budućnosti? Nisu oni bili sredstva jedne rđave politike, oni su za nju odgovorni. Nisu oni grešili iz neznanja ili iz dobre namere, mada ni to ne bi bilo opravdanje. Svi su znali šta rade. A kada se svi ti zločini, za koje su svi znali kada su se oni vršili, kada se svi oni tako stave, poređaju zajedno, u jednoj presudi, kako je moguće okrenuti se budućnosti a da se najpre ne prihvate zahtevi pravde?

Da li je moguće da svi oni bar jednom propuste priliku da se dodatno obrukaju? Recimo crtanjem novih granica na kartama. Ili bar neko da kaže da razume da nije sve to samo bilo neuspešno, nego i užasno, kriminalno. Ili će svi da ponavljaju računicu Dobrice Ćosića: jeste da smo činili užasne zločine, ali smo osvojili teritoriju. Za narod, crkvu, istoriju i naravno budućnost. To je konačni smisao tog shvatanja da su svi ti osuđenici zapravo samo sredstva političkog zločina. Svi su samo vršili svoju dužnost, izvršavali viša naređenja. Pa ko je izbegao pravdu, njemu ona nije ni potrebna, jer je tu sva ta budućnost.

Peščanik.net, 24.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Nov 27, 2017 3:17 pm

Smile Kako pobediti populističke demagoge



San Francisko, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Nedavno sam na nekom skupu sreo poznatog američkog ekonomistu i stručnjaka za trgovinu. U razgovoru smo pomenuli Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA) i to kako Donald Trump želi da obnovi pregovore o tom sporazumu, jer ga krivi za probleme američkih radnika. „Nikada nisam mislio da je NAFTA nešto posebno“, rekao mi je taj stručnjak.

Bio sam zapanjen. Moj sagovornik je bio jedan od najistaknutijih i najglasnijih pobornika sporazuma NAFTA u vreme kada je on sklapan pre skoro četvrt veka. Zajedno sa još nekim ekonomistima on je odigrao presudnu ulogu u pridobijanju američke javnosti za formiranje ovog trilateralnog trgovinskog bloka (Kanada, Meksiko i SAD). „Podržao sam sporazum jer sam verovao da on otvara put budućim trgovinskim sporazumima“, objasnio mi je moj sagovornik.

Nekoliko nedelja kasnije, našao sam se u Evropi na večeri na kojoj je govorio bivši ministar finansija jedne od zemalja evrozone. Tema je bila uspon populizma. Bivši ministar je napustio politiku i sada je neuvijeno govorio o greškama koje je, po njegovom mišljenju, napravila evropska politička elita. „Optužujemo populiste da obećavaju ono što nisu u stanju da ispune. Trebalo bi prvo da pogledamo sebe“, rekao nam je.

Ranije te večeri, raspravljao sam o nečemu što zovem trilema, tačnije nemogućnost istovremenog postojanja nacionalnog suvereniteta, demokratije i hiperglobalizacije. Mislim da treba izabrati dva od ta tri cilja. Bivši političar je nastavio da govori: „Populisti su barem iskreni. Oni znaju šta hoće: nacionalnu državu, a ne hiperglobalizaciju ili jedinstveno evropsko tržište. Problem je u tome što smo našim pristalicama rekli da istovremeno mogu da imaju sve tri pogodnosti. Dali smo obećanje koje ne možemo da ispunimo.“

Ne možemo znati da li bi nas veća iskrenost mejnstrim političara i tehnokrata poštedela uspona nativističkih demagoga poput Trumpa ili Marine Le Pen. Ali jasno je da je ta neiskrenost imala svoju cenu. Ona je koštala centrističke pokrete njihovog kredibiliteta. Zbog toga je elitama danas još teže da premoste jaz koji ih odvaja od građana koji smatraju da ih je establišment izneverio.

Mnogima nije jasno zašto bi siromašni građani ili pripadnici radničke klase glasali za nekoga kao što je Trump. Ekonomske politike za koje se zalagala Hillary Clinton bi im po svemu sudeći donele više koristi. Da bi objasnili ovaj navodni paradoks, analitičari se pozivaju na neukost, iracionalnost i rasizam tog dela glasačkog tela.

Ali postoji još jedno objašnjenje. Ono je u skladu sa racionalnošću i ličnim interesima glasača. Kada mejnstrim političari jednom izgube kredibilitet, prirodno je da će glasači njihova obećanja uzimati sa rezervom. Verovatnije je da će ih privući kandidati koji su se profilisali kao borci protiv establišmenta i od kojih se s izvesnošću može očekivati da će se distancirati od preovlađujućih politika.

Prevedeno na jezik ekonomista, političari centra imaju problem asimetričnog informisanja. Oni tvrde da su reformisti, ali zašto bi im glasači verovali kada oni ne deluju nimalo drugačije od onih prethodnih, koji su istim glasačima poturili globalizaciju, a zatim prezrivo odbacili njihove žalbe na nju.

U slučaju Hillary Clinton, njene tesne veze sa globalistički nastrojenim mejnstrimom Demokratske partije, kao i sa finansijskim sektorom, samo su pogoršale problem. Njena kampanja je obećala donošenje pravičnih trgovinskih sporazuma i ukidanje podrške Transpacifičkom trgovinskom sporazumu (TTP), ali da li je ona sama u to verovala? Dok je bila američka državna sekretarka čvrsto je podržavala TTP.

Ekonomisti taj fenomen zovu izjednačavanje (pooling equilibrium) – kada svi pošiljaoci šalju istu poruku ne otkrivajući svoje pravo lice. Konvencionalni i reformistički političari liče jedni na druge i zato kod najvećeg dela biračkog tela izazivaju podozrenje. Glasovi koje gube slanjem iste poruke odlaze populistima i demagozima, čija obećanja o tome kako će uzdrmati sistem glasačima deluju uverljivije.

Definisanje problema pomoću asimetričnog informisanja ukazuje na moguće rešenje. Princip izjednačavanja poruke može biti prevaziđen ako reformistički političar uspe da signalizira glasačima svoje prave stavove.

Signaliziranje ima specifično značenje u ovom kontekstu. Ono podrazumeva da je reformistički političar usvojio ponašanje koje je ekstremno za konvencionalnog političara, ali ne toliko ekstremno da reformistu pretvori u populistu. Pod pretpostavkom da je njeno preobraćanje bilo stvarno, Hillary Clinton je trebalo da pošalje poruku da ako bude izabrana nikada više neće uzeti ni paru od Vol strita, niti potpisati ijedan trgovinski sporazum.

Drugim rečima, političari centra koji žele da zasene demagoge moraju da balansiraju na tankoj žici. Težina ovog zadatka ukazuje na veliki izazov sa kojim su ti političari suočeni. On zahteva nova lica i mlađe političare, neiskvarene globalističkim stavovima svojih prethodnika o tržišnom fundamentalizmu.

U tom smislu bi trebalo otvoreno priznati i to da se političari biraju radi ostvarenja nacionalnih interesa. To podrazumeva spremnost da se napadnu mnoge od svetih krava establišmenta – naročito sloboda finansijskih institucija da rade šta god požele, sklonost ka merama štednje, neprijateljski stav prema ulozi države u ekonomiji, neometano kretanje kapitala i fetišizacija međunarodne trgovine.

Retorika novih političara će prosečnom glasaču zvučati neskladno i preterano. To je neophodno da bi se birači preoteli od populističkih demagoga. Novi političari treba da ponude inkluzivnu, a ne nativističku koncepciju nacionalnog identiteta, dok njihove politike treba da ostanu unutar liberalnih demokratskih normi. Sve ostalo je podložno raspravi.

Project Syndicate, 13.11.2017.

Prevela Neda Radulović-Viswanatha

Peščanik.net, 25.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Nov 27, 2017 4:48 pm

Smile Ubijanje Radio Beograda



Foto: Predrag Trokicić

Za moju generaciju, Radio Beograd je bio prva veza sa svetom. I jedina, nezamenjiva ali čudnovata, misteriozna relacija, na granici kraja predtelevizijskog doba. Dok sam kao dete smišljao kakve se tajne kriju u toj kutiji sa svetlucavim „magičnim okom“, marke RR, Maršal Makluan je već ispisao svoju komunikacijsku platformu o televiziji kao istinskom gospodaru novog vremena. I o svetu koji postaje veliko selo načičkano svakovrsnim ružnim antenama. Ne mora se više putovati nigde, sve što poželiš dolazi u kuću.

Ali, Makluan je otkrio i obrazložio istinsku socio-formulu televizijske pomame, govoreći kako ona (televizija) nije naša potreba, nego mi njena, i da taj paradoks podržava svaku iluziju u oblasti novog globalnog spektakla. Ta me je komunikacijska logička protivrečnost, dok sam se još bavio vojskom, odvela pravo na studijsko učenje masovnih medija, mada mi to možda i nije trebalo. Ali sam bar od profesora Tome Đorđevića, uz niz dragocenih znanja, stekao (metodološki) posmatračko iskustvo o fenomenu informativne klaustrofobije. Biće o tome više reči nešto kasnije.

Televizija jeste iluzija, ali je radio nešto sasvim drugo. Tamo se gleda ušima i mozgom, vidiš lice koje želiš, budeš tamo gde ne očekuješ, putuješ brzinom zvuka i dovoljno je da budeš sam. Radio Beograd je čak mnogo više od toga, „čista, neobjašnjiva emocija“, kako mi je jednom objasnio sada pokojni Miša Blam, dok smo sedeli na terasi seoske kućice u blizini Ralje. Završile su se vesti u 12. A on je rekao: „Ćuti sad, moram ovo da čujem. To slušam od detinjstva i ne propuštam: Izveštaj o vodostanju“.

Izveštaj o vodostanju, o vodostaju na rekama? Da, da, to jedino Radio Beograd ima, nema toga više nigde.

Nije moguće na jednom mestu sakupiti sve razloge zbog čega se Radio Beograd voli. Neću ovde nabrajati njegova velika, nezaboravna imena, mogao bih da se ogrešim o nekoga. Pre nekoliko sedmica pisao sam tekst o tome kako tamna noć pada na javni servis. Ali u toj gustoj tmini nije bilo Radio Beograda. To je bio još neoštećeni svetionik u Vučićevoj verziji Srbije, držalo me je osećanje da njemu (Radio Beogradu) taj opskurni i lažljivi uzurpator slobode govora ne može ništa. Pa, tamo su snažni glasovi i buntovni ljudi koji ne daju na sebe. Ispod njihove i naše je kolektivne časti, ako takvo nešto postoji, da nezasiti i većinski dijaboličan vlasnik podaničkih medija ućutka i njih.

Uprkos pritiscima i najprimitivnijim cenzorskim pretnjama, Radio Beograd je ostajao svojeglav i svoj. U jutarnjem programu je moglo da se čuje sve o režimu. Ništa dobro. Javljali su se ljudi, razdragani što je ipak ostalo dovoljno široko polje slobode. Penzioneri su slobodno govorili o razbojniku koji ih je opljačkao, o lažovu za koga je svaka istina glogov kolac, ili venac belog luka. Ljudi su javno pitali je li taj čovek zdrav, jer se među narodom otvoreno priča da baš i nije.

U „Talasanju“ su gostovali svi kojima na televiziji nije bilo mesta. Mogli su slobodno da iskažu svoju misao, začuđeni što je to uopšte dopušteno.

O svemu tome su raspravljali upravni i programski odbor, tražeći ponižavajući izlaz i na koji cenzorski način i sa kojim rešenjem izaći pred Ibija. Ljudima na dvoru ipak je najviše smetao zabavni i humoristički program. Ono jest, satiričari Radio Beograda nisu bili nimalo nežni prema gospodaru ostatka Srbije. Radio Beograd je bio oaza, svež vazduh u pustinji. A vladari kojima podanici prave postament od najgoreg smeća nisu u moći da se odupru najlucidnijem obliku duhovitog bogohuljenja. A onaj je lišen duha i smisla za humor, nemoćan i sterilan da se ogleda sa nadmoćnima u toj oblasti, prestrašen da je blizu dan kada ga više niko neće shvatati ozbiljno. Neko iz okruženja mu je došapnuo da je već postao predmet sprdnje u emisijama Radio Beograda i da je to vrlo, vrlo loš znak: da je ovde dvorska luda lično na čelu dvora i da se to jasno vidi.

I onda su podanici iz UO odnekud izvukli nekakvog Milana Nedića i metnuli ga na mesto vd direktora Radio Beograda. Čovek bez karijere i dela doveden je da zavede kaplarski red, ponizi veliki Radio Beograd i odbrani Vučića od najveće pretnje koja ga može satrti: od slobode javnog govora.

Direktori nigde ne uređuju programe, ali ovaj to revnosno čini. Zabranio je da se Vučićevo ime, osim u sklopu panegirika, uopšte izgovara u zabavnom programu. A onda je ukinuo „upotrebu politike“, bojeći se da bi svaka aluzija mogla da se protumači kao „napad na Vučića“. Zatim je zabranio nekontrolisana uključenja u jutarnji program. Mogu da govore samo oni koji se dive i koji vole. Dopušten je arhaični i neaktuelni humor, bez bilo kakve ideje o satiri, kao doprinos ubrzanoj trivijalizaciji i programskoj sterilnosti.

U najgorim despotskim sistemima ljudi su se snalazili koristeći ezopovski jezik. Čak i kod Staljina je to radio Isak Babelj, dok ga hazjajin nije ubio u lageru. Radio Jerevan nikada nije odustajao od satire, i po cenu uredničkih života. Kod Nedića simbolika nije moguća, jer je on ne razume. A sve što ne razume on strano je i Vučiću. Milan Nedić preti da će ukinuti dvosmisao kao način izražavanja, odmah se mora znati šta se govori, ko je u pitanju, o čemu se radi.

Radio Beograd tako nestaje pred našim očima, ubijaju ga oni kojima može da služi jedino mrtav i odan jezivom ništavilu. Iako ima moćno oružje, ta kuća čiji je svaki kamen hiljadu puta vredniji od Vučića, ne pušta glasa od sebe, niti ima javnu pomoć, dovoljno snažnu da ga oslobodi otrovnog zagrljaja.

Konačno, još nešto o informativnoj klaustrofobiji, koju je slikovito i ubedljivo obrazlagao profesor Toma Đorđević. Nijedno društvo, ni sa kakvim političkim sistemom, govorio je on, ne može da živi bez informativnog mnoštva. To bi ti bilo kao da svaki dan, godinama jedeš pasulj. Ili piletinu, ili musaku, svejedno. Jednosmerna, jedino važeća informacija, iz jedinog izvora, dovodi do masovne i neutoljive tražnje za nečim što je drugačije, pa je alternativa zatvaranju svih drugih izvora ili nasilno pucanje sistema, ili neizbežna socijalna implozija. I potpuni slom, ružni i teški krah režima, koga je održavala i sunovratila borba protiv istine.

I dalje slušam radio, u nadi da ću jednoga jutra čuti i ovo: Mi smo Radio Beograd 1, a ko si bio ti, j….. smešni stvore?

Ako je ona implozija blizu, a izvesno je da nije preterano daleko, to nije nedostižno. U međuvremenu, redovno pratim Izveštaj o vodostanju, omiljenu subverzivnu emisiju Mihaila Blama.

Peščanik.net, 27.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Nov 28, 2017 4:43 pm

Smile Na čemu si ti?



Foto: Slavica Miletić

Kako se dogodilo da stolice postanu središnji motiv domaće politike, to nije sasvim jednostavno objasniti. Razume se, koliko god bi morao biti praktičan, jasan i konkretan, ni politički govor ipak ne može bez metafora. Ali u kratkom periodu visoka koncentracija jedne jedine metafore – u našem slučaju: stolice – morala bi biti indikativna za dato stanje. Naravno, medicinska asocijacija na stolicu prva pada na pamet kada razmišljamo o stanju u domaćoj politici. Ali, zašto bismo mi o tome razmišljali kada je očito da ni sami političari ne vode računa o tome šta izgovaraju. Jer, da je barem malo razmislio, Ivica Dačić, na primer, u ulozi ministra za spoljne poslove ne bi o Kosovu rekao sledeće: „Oni kažu – mi ćemo dobiti stolicu u UN, a ja ću upotrebiti narodski izraz, malo sutra će dobiti stolicu.“

U Dačićevoj izjavi nije zabavna samo učestala pojava „stolice“. Naprotiv, reč je ovde o jednom slojevitom iskazu, čiji je svaki sloj rečit već sam po sebi. I onespokojavajući. „Malo sutra“, recimo, odavno više nije samo „narodski izraz“. U visoku politiku uveo ga je pre više od dve i po decenije Dačićev politički mentor Slobodan Milošević. Milošević je frazu upotrebio u njenoj germanskoj inačici – „malo morgen“. Tim rečima on je 1991. reagovao na tvrdnju da će se Jugoslavija raspasti ako se i samo jedna republika izdvoji iz nje. Kao što smo videli, Jugoslavija se praktično sutradan zaista i raspala. Od tada do danas, i „malo sutra“ i „malo morgen“ postaju dvosmislene sintagme. Iako bi u svojoj uobičajenoj, kolokvijalnoj upotrebi trebalo da znače da se nešto nikada neće dogoditi, politička upotreba i događaji promenili su im značenje.

Danas bismo Miloševićevu izjavu s dobrim razlogom mogli da čitamo kao „pitijsku“, to jest i kao proročku i kao namerno dvosmislenu u isto vreme. Dok je narod tada mogao da pomisli da je srpski političar upro svim silama da osigura opstanak Jugoslavije, Milošević je, kako se kasnije ispostavilo, u stvari otvoreno priznao da svim silama radi na njenom razbijanju. I sve bi to narod trebalo dobro da zna i pamti, a više i od samog naroda svakako prvi Miloševićev učenik Dačić. Da je tako, indicije nam je i ranije davao on sâm, pozivajući se u svakoj zgodnoj prilici na poznate reči svoga političkog učitelja. I pošto sve to znamo ili smo se toga sada podsetili, kako da razumemo izjavu: „Oni kažu – mi ćemo dobiti stolicu u UN, a ja ću upotrebiti narodski izraz, malo sutra će dobiti stolicu.“

Ima nekoliko načina da se shvati ovaj kratki dijalog između „nas“ i „njih“ – pošto „ja“, razume se, koristi „narodske izraze“, pa automatski postaje „mi“, to jest narod – kondenzovan u jednu prostoproširenu, a ipak složenu rečenicu. Prvi: iz nedavne istorije ništa nismo naučili i uporno ćemo i dalje ponavljati iste greške i tvrditi da se neće dogoditi nešto što se praktično već dogodilo. Drugi: iako znamo da to ništa ne vredi i da ne donosi nikakvo dobro, i dalje ćemo ostati privrženi poraženoj politici svoga „učitelja“ jer kao njegovi učenici ništa pametnije nismo u stanju da smislimo. Treći: pribeći ćemo lukavstvu učitelja i otvoreno reći da će se koliko sutra dogoditi ono što prividno poričemo. Četvrti: izgovoreno nema nikakvog smisla, jer je stolica u stvari nebitna, pa se o tome može reći bilo šta.

A stolica je zaista nebitna, i svesti čitavo pitanje Kosova na stolicu znači zanemariti realno stanje. Danima se već prebrojavaju države koje jesu ili nisu priznale Kosovo, kao da to nešto menja na samoj stvari. Ali i to je deo ovdašnje politike: odvući pažnju od realnosti i razgovor izmestiti u domen puke proizvoljnosti gde se onda do besvesti mogu demonstrirati retorička dovitljivost i suštinska ispraznost. Jer, ne samo što stolica nema nikakve veze s realnim stanjem na Kosovu, nego ni samo Kosovo više nema nikakve veze s realnim životom u Srbiji. A opet, baš to nam se predstavlja kao pitanje nad pitanjima. I besomučno se ponavlja iz dana u dan, pa ako nema drugih povoda, a onda zbog nekog novog priznanja ili nepriznanja, sa sve tabelama i brojanjem glasova kao da se radi o pesmi Evrovizije.

Pitije su proricale u transu, omamljene parom koja je izbijala iz zemlje. Narodski rečeno, „naduvale“ bi se pre nego što bi izrekle proročanstvo. Nije poznato šta udišu domaći političari, a među njima svakako i Dačić, pre nego što sa svojim izjavama izađu u javnost, ali bi svakoga od njih ponaosob imalo smisla narodski upitati: na čemu si ti?

Peščanik.net, 28.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Nov 28, 2017 6:18 pm

Smile Srđan Milošević – intervju

http://pescanik.net/srdjan-milosevic-intervju/
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Nov 29, 2017 5:04 pm

Smile Obustavljena istraga protiv Živanovića



Foto: Predrag Trokicić

Fond za humanitarno pravo (FHP) je u petak 24. novembra 2017. u ime žrtava podneo prigovor na odluku Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) da odustane od krivičnog gonjenja generala Dragana Živanovića, bivšeg komandanta 125. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije (125. mtbr VJ). TRZ je odluku donelo još 1. marta 2017. godine i nije je, kako zakon nalaže, dostavilo punomoćniku oštećenih, ali je zato odmah narednog dana tužilac Dragoljub Stanković koji je vodio istragu o njoj obavestio Živanovića i njegovog branioca. Odluka da se u tajnosti obustavi jedina istraga protiv nekog viskorangiranog oficira VJ i tako osujeti pravo žrtava da na odluku reaguju pravovremeno, nedvosmisleno pokazuje da TRZ, suprotno obavezama preuzetim u procesu EU integracija, ne namerava da odustane od prakse garantovanja nekažnjivosti visokorangiranim osobama u vojnim, policijskim i političkim strukturama.

Pred odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu u toku je postupak (predmet Ćuška) protiv bivših pripadnika 177. vojno-teritorijalnog odreda (177. VTO) zbog zločina protiv civilnog stanovništva počinjenih tokom aprila i maja 1999. godine u selima Ljubenić, Ćuška, Zahać i Pavljane u opštini Peć, kada je ubijeno oko 120 albanskih civila, stotine ljudi proterano u Albaniju, a gotovo sve kuće u ovim selima zapaljene. U toku postupka utvrđeno je da je 177. VTO bio pod komandom 125. mtbr VJ, čiji je komandant bio Živanović.

Oslanjajući se na činjenice utvrđene u predmetu Ćuška, TRZ je 28. jula 2014. godine donelo naredbu o sprovođenju istrage protiv generala Dragana Živanovića, zbog počinjenog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva u selima opštine Peć, u kojoj je navedeno da je Živanović kao komandant 125. mtbr VJ angažovao delove 177. VTO za izvršenje zadataka u selima opštine Peć, da je bio obavešten da su pripadnici te jedinice vršili ubistva, pljačke i deportacije albanskih civila, da su ti zločini činjeni organizovano i planski i da su naređenja za borbena dejstva dobijali od komande 125. mtbr VJ. Ovo je jedina istraga poznata javnosti koju je TRZ otvorilo protiv nekog generala VJ, i to po osnovu komandne odgovornosti.

FHP ukazuje da su prava žrtava sistematski ignorisana tokom istražnog postupka, pa tako, suprotno zakonu, njihov punomoćnik nije pozivan da prisustvuje ispitivanju pojedinih svedoka koje je sam predložio, a tužilac je propuštao da odlučuje o ostalim dokazima predloženim od strane punomoćnika. Nasuprot tome, Dragan Živanović, kao i njegov branilac, o svakoj su preduzetoj radnji TRZ-a bili obavešteni i njoj su prisustvovali. Tužiočevo favorizovanje osumnjičenog nauštrb prava žrtava kulminiralo je 1. marta 2017. godine, kada je doneta naredba o obustavi istrage protiv Živanovića zbog navodnog nepostojanja dovoljno dokaza za njegovo optuženje. Međutim, i tada TRZ propušta da punomoćniku oštećenih dostavi svoju odluku, iako je po zakonu to dužno da uradi u roku od 8 dana (član 51 ZKP). TRZ je odluku dostavilo punomoćniku žrtava tek 16. novembra 2017. godine – sa 252 dana zakašnjenja. S druge strane, okrivljenom Živanoviću i njegovom braniocu odluka o donošenju naredbe o obustavljanju istrage dostavljena je već sutradan.

U zoni odgovornosti 125. mtbr VJ, čiji je komandant bio general-major Dragan Živanović, ubijeno je više od 1.800 civila, među kojima i preko 500 žena i dece. Na osnovu brojnih dokaza i zaključaka Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju o učešću Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije u ubistvima, deportacijama, prisilnim premeštanjima, progonima i drugim zločinima protiv kosovskih Albanaca 1998. i 1999. godine, FHP je 11. oktobra 2013. godine objavio Dosije „125. motorizovana brigada Vojske Jugoslavije“ u kojem su predstavljeni dokazi o zločinima koji su počinjeni u zoni odgovornosti Živanovićeve brigade. Isto tako, FHP je protiv Dragana Živanovića TRZ-u podneo dve krivične prijave – prvu za zločine počinjene u opštini Peć, a drugu za zločin počinjen u selu Kraljane u opštini Đakovica.

General Živanović je samo jedan od komandanata brigada na čiju odgovornost za zločine na Kosovu FHP godinama unazad ukazuje. Za 14 godina rada, TRZ nikada nije podiglo optužnicu protiv ijednog srednje ili više rangiranog oficira vojske i policije. Uprkos odredbama Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina, koje predviđaju da bi „predmeti protiv osumnjičenih visokog ranga, de jure ili de facto, trebalo da imaju prioritet u radu tužioca”, ovom poslednjom odlukom TRZ pokazuje da ipak ne namerava da promeni praksu neprocesuiranja visokorangiranih osoba osumnjičenih za ratne zločine.

Fond za humanitarno pravo, 28.11.2017.

Peščanik.net, 29.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Nov 30, 2017 4:19 pm

Smile S. O. S.



Remont
https://www.remont.net/index.html

Remont kao alarm stanja u kulturi

Nigde se ministar Vladan Vukosavljević ne oseća tako dobro kao u ruskom zagrljaju, pa makar to bilo u redakciji ruske informativne agencije Sputnjik, za koju je nedavno dao intervju, a sve to povodom imenovanja Parka Aleksandrov u Beogradu, u znak sećanja na članove istoimenog hora koji su nastradali u avionskoj nesreći iznad Sočija 25. decembra 2016. Sve se to događalo 10. novembra, u okviru balkanske turneje obnovljenog hora Aleksandrov, čiji je boravak u Srbiji, kako to naglašava Sputnjik, bio „najdinamičniji“. Kako i ne bi bio, kada je ministar kulture doneo odluku da se Devojački park u Beogradu, smešten između Ulice srpskih vladara i Kraljice Natalije, odnosno Spomenika caru Nikolaju i Ruskog doma, nazove po ruskom komemorativno-propagandnom ansamblu. Ova odluka je donesena direktivom iz ministarstva, koja je potom usvojena u Skupštini grada, a zatim realizovana uz ceremonijalni deo u kome se još jednom potvrdila „bratska veza“ između Rusije i Srbije. No ono što je mnogo zanimljivije od toga su izjave ministra Vukosavljevića, koji je odgovarajući na Sputnjikova pitanja, objasnio kako vidi srpsku kulturu, njenu polarizovanost, svoje kritičare kao i prioritete u finansijskom „ohrabrivanju kulturnih potreba“. Sve se ovo događalo u vreme kada je Remont, jedna od najvažnijih institucija savremene umetničke produkcije u Srbiji, objavila alarmantnu vest da se nalazi pred gašenjem. Svima je već jasno kako je do ovoga došlo, ali nije zgoreg još jednom ponoviti da je glavni uzrok tome katastrofalna kulturna politika ministra Vukosavljevića, koja je do ruba propasti dovela institucije savremene kulture u Srbiji. Remont je samo deo problema koji je proizveo ministar Vukosavljević svojim „ohrabrivanjem“ grobljanske kulture i zatiranjem svega što ima veze sa savremenošću.

Iz grobljanskog istorijskog arsenala dolaze i ministrove spekulacije o slabosti srpske kulture. Naime, na pitanje Sputnjika „kako kao narod možemo da se okupimo oko definisanja toga šta je naša kultura“, ministar je posegao za argumentima od pre sto godina, pozivajući se na „zloglasnog Benjamina Kalaja, upravitelja BiH“, koji je kao poznavalac srpske politike i istorije izrekao nešto što je današnjoj vlasti u Srbiji očigledno važno: „Naš najveći saveznik u borbi protiv Srba u političkom prostoru na Balkanu jeste i biće srpski partikularizam“. Ovu tezu ministar Vukosavljević tumači kao „podvojenost, nesaglasje, odsustvo zajedničke strategije i slične stvari“, što on svojim strateškim planiranjem želi da predupredi. Sledeći svoju tezu o glavnoj opasnosti po srpsku kulturu, Vukosavljević markira kritiku koja je u proteklom periodu bila upućena njegovom radu kao „politizovanu, politikantsku i često vrlo detinjastu“. Nosioce takve kritike vidi pre svega u civilnom sektoru, udruženjima i institucijama kulture kojima pripada i pomenuti Remont, koji je, budući izbrisan sa liste korisnika sredstava Ministarstva kulture, namenjenih „savremenom stvaralaštvu“, ostavljen da se sam od sebe ugasi. Sličnu sudbinu je ministar Vukosavljević namenio i ostalim srodnim institucijama, festivalima i nezavisnim medijima, koji takođe spadaju u njegov resor. Razlog za to, objasnio je Vukosavljević, pre svega je borba protiv procesa akulturacije („proces u kojem članovi jedne zajednice prihvataju uverenja i ponašanja neke druge zajednice, putem neposrednog dodira ili posredovanjem masovnih medija“). Ovaj bi proces, upozorava ministar, mogao da dovede do toga da „srpska kultura ubuduće nema svoje ime i prezime, da to postane jedan amorfni zbir pojava i fenomena u različitim oblicima postojanja“. Naposletku bi došlo do „topljenja osnovnih identitetskih atributa srpske kulture“, kako to slikovito voli da kaže ministar, koji je u odbranu „identitetskih atributa“ pokrenuo proces podziđivanja „srpskog identiteta“ ruskim amalgamom, kako se praktikovalo u predvukovsko doba.

Vukosavljević je kao čovek Krunskog saveta sasvim dosledan svojoj kulturnoj politici. On radi u skladu sa politikom dvora koju je kritikovao još Dimitrije Tucović, a koja je posredstvom ljudi koji su od raspada Jugoslavije postali zagovornici obnove monarhije a sa njom i njene kulturne politike, ponovo revitalizovana. Imajući to u vidu, sasvim je logično sve što se u polju kulture događa, a s tim i potiskivanje svih pojedinaca i institucija koje ministar i njegovi saradnici vide kao najveću opasnost po srpsku kulturu. Poređenja radi, ta formula kulturne politike danas izgleda ovako: general Vladimir Lazarević, koji je po komandnoj odgovornosti osuđen za ratne zločine na Kosovu 1999, poželjan je kao predavač na Vojnoj akademiji jer predstavlja jedan od branika akulturacionim procesima u obrazovanju novih vojnih kadrova, dok je Remont kao institucija, osnovana iste te 1999. godine kao mesto kulturnog otpora Miloševićevoj politici, nepoželjan jer svojim radom, promocijom savremene umetnosti i civilizacijskih vrednosti dovodi „srpski identitet“ do tačke topljenja.

Nesrećni članovi ansambla Aleksandrov, koje je rusko ministarstvo odbrane 25. decembra prošle godine uputilo u Siriju, dodatno opteretivši Tupoljev-154 i neprimerenim vojnim materijalom o čemu se kasnije nije čulo ni reči, nisu mogli ni da sanjaju da će njihova pogibija jednog dana pronaći smisao u novoj kulturnoj politici Srbije. Ministar Vukosavljević je ceremoniju podno Spomenika caru Nikolaju iskoristio i da bi uputio svoj prekor svima onima koji Srbiji spočitavaju „sedenje na dve stolice“: „Srbija i Rusija ne sede na dve stolice, kao što neki vole to da kažu, već zajedno, čvrsto i složno, sede na velikom prestolu slovenske kulture, zajedno sa drugim slovenskim narodima“. Ovaj monarhistički sokolski poklič ministra Vukosavljevića upućen je ne samo zapadnim ambasadorima u Beogradu već i poslenicima u kulturi Srbije. U njemu je projektovano mesto i razvoj srpske kulture, i to kao „amorfnog zbira pojava i fenomena“ koji su samo produkt jedne višedecenijske akulturacije, koja se u svakodnevnom govoru političara podrazumeva kao stožerni deo „našeg kulturnog identiteta“. Isto onako kao kada premijerka Brnabić, bez razmišljanja, konstatuje da je general Lazarević sada slobodan čovek i da može raditi šta god hoće. S druge strane, opstanak Remonta na savremenoj domaćoj i regionalnoj sceni važan je i zbog toga jer se protivi upravo ovakvoj kulturnoj i političkoj matrici.

Peščanik.net, 30.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Dec 01, 2017 5:24 pm

Smile Kako pobediti populizam



Foto: Predrag Trokicić

Na beogradskoj promociji knjige Jana-Vernera Milera imali smo prilike da čujemo dve vrlo različite koncepcije pojma populizma. Neopreznoj slušateljki moglo se učiniti da se ove dve koncepcije međusobno dopunjuju, ili da govornici pričaju o istoj stvari iz različitih uglova, ali to zapravo nije slučaj – ove dve koncepcije ne samo da su međusobno nepomirljive, već imaju i vrlo različite izvode u praktičnoj politici.

Prvu koncepciju su artikulisale Dubravka Stojanović i Vesna Pešić. Stojanović će reći da je „suština populizma to da je on suprotnost demokratiji, i to po svim svojim tačkama“, da je za populizam „ključna reč anti: on je protiv elita, protiv kapitalizma, protiv liberalizma, on je antimodernizacijski, antizapadni, antievropski“, da je jedna od glavnih osobina populizma – „kolektivizam“. Ovako koncipiran populizam Stojanović onda prepoznaje kao 150 godina dug kontinuitet srpske politike, sa kratkotrajnim prekidima koji su se završavali neuspešnim pokušajem izgradnje nečega drugoga – modernog liberalizma, meritokratije, individualizma. Od Svetozara Markovića, preko Pašića, Nedića, samoupravljanja (koje Stojanović vidi „kao pravi primer upravo tog populističkog zavaravanja javnosti da ona u nečemu učestvuje“) i Miloševićevog nacionalizma, pa sve do današnjih dana i Vučićevog kleptokratskog poretka, Srbija je u tom smislu, kako kaže Stojanović, „avangarda populizma“.

Slično i Pešić, koja će reći da je gotovo svaki političar u Južnoj Americi populista „zato što ide na takozvanu redistribuciju i predlaže borbu protiv korupcije i siromaštva; populista uvek obećava da će dati neke pare siromašnima“. Jasno je da je onda jugoslovenski socijalistički poredak takođe bio populistički: u pitanju je, kako kaže Pešić, „klasni populizam“, koji jednu klasu – radničku – čini jedinim pravim narodom. Nakon pada socijalizma, jedini pravi narod postao je etnički određen narod – „Srbi“. Miloševićeva antibirokratska revolucija bila je, naravno, populistička. Srpski populizam, dodaće Pešić, nije isto što i evropski populizam, „niti je to neka i-liberalna demokratija kao u Mađarskoj, već mislim da je možda najviše u pravu Branko Milanović koji je naš sistem nazvao multipartijskom kleptokratijom.“

Prvo treba primetiti da kod Milanovića nema mesta za ovaj kontrast – režimi koji se obično nazivaju neliberalnim demokratijama se međusobno razlikuju po vrednostima koje navodno zastupaju, ali ne, i to je po Milanoviću ključno, i po metodologiji vladanja. U tom smislu, Orban i Milo Đukanović mogu imati različite stavove prema EU ili takozvanim evropskim vrednostima, poput odnosa prema seksualnim manjinama ali, primećuje Milanović, značajnije je ono što ih spaja, a to je način na koji se održavaju na vlasti – multipartijskom kleptokratijom. Štaviše, Milanović kaže da grešimo kada ovakve režime vidimo kao suštinski različite od zapadnih liberalnih režima: „Oni samo dodatno naglašavaju određene aspekte koji postoje i u ‘naprednim’ demokratijama: u oba sistema državni propisi i zakoni se mogu kupovati, ali se u ‘novim’ režimima to radi otvorenije i bezočnije. Izgledi da se u Rusiji pojavi istinski nezavisna druga partija ravni su izgledima da u Americi zaživi treća.“

Ovo nas vraća na Jana-Vernera Milera i njegovo razumevanje odnosa između populizma i demokratije. Po Mileru, nema sumnje da je populizam opasnost po demokratiju, ali njihov odnos nije odnos puke suprotstavljenosti; on je kompleksniji i ambivalentniji – „populizam je stalna senka predstavničke politike“,1 reći će Miler.

Slično važi i za ostale binarne suprotnosti kojima se populizam obično suprotstavlja, pre svega za tehnokratski liberalizam. Miler piše: „Ni tehnokrati, ni populisti ne misle da ima potrebe za debatom. U izvesnom smislu i jedni i drugi su apolitični. Otuda nije neverovatno pretpostaviti da jedni drugima utiru put, jer legitimizuju verovanje da nema mesta istinskom neslaganju. Uostalom, u oba slučaja se tvrdi da postoji samo jedno rešenje – programska politika u prvom, autentična narodna volja u drugom.“2

Miler ne spori da populizam može biti fenomen kako desnice, tako i levice, ali da zahtevi za redistributivnim politikama nisu ono što neki politički pokret čini populističkim. Jedan od osnovnih ciljeva Milerove knjige jeste upravo to da se razdvoje populistički pokreti i zahtevi od legitimnih ideoloških kritika dominantne neoliberalne paradigme. Siriza, insistira Miler, nije populistička, a to nije ni španski Podemos – „možda vam se ne sviđa njihov program, ali oni nisu populisti i nisu antievropljani“ (štaviše, Miler dodaje, ni antievropeizam ne mora nužno biti populistički). Izjednačavanje Donalda Trampa i Bernija Sandersa kao „desnog i levog populiste“ Miler će nazvati lenjim i duboko pogrešnim – „neko može smatrati Sandersove ideje naivnim, ili iz nekog drugog razloga nepoželjnim, ali jasno je da on nikada sebe nije proglašavao jedinim predstavnikom prave Amerike“. Osnovna odrednica populizma po Mileru je antipluralizam, a ne ovaj ili onaj skup ekonomskih politika.

Konačno, Miler ne smatra da birače koji glasaju za populiste treba otpisati kao iracionalne ili autoritarne, pa čak ni kao ubeđene populiste. Populistički režimi, podseća on, dolaze na vlast najčešće kroz najnormalnije mehanizme parlamentarne demokratije. Birači koji ih dovode na vlast glasaju za njih iz najrazličitijih razloga, ali pre svega zato što čine upravo ono što im „teorija demokratije kaže da treba da rade“ – da kazne vlast kojom nisu zadovoljni. „U Mađarskoj je do 2009. bilo jasno da je socijalistička partija korumpirana i problematična na mnogo načina. Šta onda radite u dvopartijskom sistemu? Glasate za drugu stranu.“

Po Mileru nema mesta ni razočarenju građanima koji po našem mišljenju glasaju „pogrešno“ – ne, Trampova pobeda ne znači da su pripadnici bele radničke klase rasisti. Orbanova pobeda ne znači da istočnoevropljani ne razumeju demokratiju. Dodao bih, iako sam Miler to decidno ne kaže – Vučićeva pobeda ne znači da su građani Srbije populisti i antipluralisti.

Populizam je pogrešan odgovor na prave probleme. On podrazumeva isključenost širokih slojeva društva iz procesa odlučivanja, tehnokratsku antipolitiku, socijalno raslojavanje i krizu demokratije. Zato mu se možemo suprostaviti samo inkluzivnošću i otvaranjem prostora za šire građansko učešće u politici, a nikako ponavljanjem istog gesta isključivanja koji je i izazvao populistički revolt.

Milerova koncepcija populizma ostavlja prostor za masovnu demokratsku politiku koja nije populistička, ali nije ni tehnokratska. Takođe, Milerova koncepcija nije fatalistička – populizam nije mentalitetski usud nerazvijenih demokratija, nego jasan (anti)politički fenomen protiv kojega se možemo boriti jasnim političkim sredstvima. Naši sugrađani koji glasaju za populiste nisu iracionalni, ni glupi, niti nedorasli za demokratiju – oni mogu promeniti stranu ako im damo dobre razloge za to.

U situaciji kada Srbijom vlada režim koji uspešno žonglira kako populističkom, tako i tehnokratskom antipolitikom, Milerovi uvidi su dragoceniji nego ikada.

Peščanik.net, 01.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Dec 01, 2017 7:18 pm

Smile Masovna proizvodnja poricanja – opis stanja



Foto: Ivana Karić

Politika je oblast za koju je u demokratskom društvu očekivano da ne bude zabran profesionalnih političara, kako u pogledu bavljenja politikom u užem smislu, tako (još i više) u pogledu kompetentnosti za relevantne političke sudove, koji nisu nužno rezultat dugotrajnog proučavanja i “bavljenja” politikom. Ako nigde drugde, te svoje sudove građani tajno iznose na izborima, za koje se ne zahteva nikakva naročita prethodna “sprema”, čak ni pismenost. Za političko “opismenjavanje” odgovaran je svaki pojedinac čiji je interes da bude pravilno obavešten, a najbolje sredstvo za to su – mediji. Politička ponuda samo treba da bude lojalna. Tako jednostavno, a tako nedostižno… Ali to je paradoks demokratije: njeni najveći kvaliteti ujedno su i njene najveće slabosti. Kada su politički činioci spremni (a mnogi jesu) da parazitiraju na tim slabostima (nekompetentnost, podložnost obmani, nelojalnost političke ponude i sl.), demokratski proces je neminovno kontaminiran manipulacijom.

Iz ovakvog stanja izvodi se čitav niz posledica koje se javljaju delovanjem istog mehanizma u drugim oblastima. Naime, kada se neka pojava ili oblast čovekove najšire spoznaje učini politički relevantnom, ona postaje objekat beskrupuloznih manipulacija, a time i jedne raskošne lepeze stanovišta o toj pojavi ili oblasti koja ne moraju počivati na bilo kakvom pozitivnom znanju. Jedna takva oblast je veoma često i širom sveta – istorija (prošlost). U onom svom delu u kojem je politički značajna, prošlost je područje konkurencije tumačenja koja, ispostavlja se, ne moraju imati nikakve dodirne tačke sa bilo čime što predstavlja znanje o prošlosti. Nekada je reč o u celosti mitskim predstavama, čije naučno dekonstruisanje ima status izdaje, najčešće, razume se, nacionalne.

U istorijskom kontekstu nastalom raspadom Jugoslavije, u vezi sa prethodna dva slučaja aberatnog razvoja inače ne samo legitimnog nego i poželjnog procesa demokratizacije (pravo na slobodno formiranje i iznošenje stavova), javlja se još jedno područje specifičnog shvatanja “suverenosti naroda”, a to je – pravo. I to ne samo u smislu u kojem je pravo zaista funkcija suverenosti naroda (na primer referendum o ustavu, izbornost zakonodavnog tela i sl.), već u smislu da za kredibilnu raspravu o nekom pravnom pitanju nije potrebno nikakvo specifično (pravno) znanje. Tu pojavu doneo je široko rasprostranjen manir komentarisanja prakse međunarodnog krivičnog suda u Hagu u slučajevima koji se tiču recentne istorije ovog prostora, o kojoj postoji kolosalno neznanje (u formi masovno proizvedenog antiznanja), pri čemu je sve zajedno politički veoma relevantno. Tako se došlo do stanja društva koje karakteriše gotovo potpuno nepoznavanje prošlosti o kojoj se neprestano govori (selektivno ili lažljivo), prošlosti čiji su akteri zbog svog delovanja o kojem se u javnosti uglavnom prihvataju patetični hvalospevi (“samo je branio svoj narod”) pozivani na odgovornost pred pomenutim međunarodnim sudom, koji im je sudio za inkriminacije i po pravilima o kojima oni sa čvrsto zauzetim stavom o odlukama suda, u ogromnoj većini, nemaju ni najmaglovitijeg pojma. Kao jedan od krucijalnih argumenata protiv rada suda ističe se da je “najviše sudio našima”, pri čemu shvatanje pravde po kojem je – kad već mora da se sudi i “našima” – jedina pravedna formula “svima jednako” (jer “svi su krivi”) zapravo rezultira kolektivnom nacionalnom martirologijom u kojoj, na kraju, kao žrtve-heroji ravnopravno participiraju i “naši” prekobrojni zločinci.

Odnos prema presudama za genocid u Srebrenici je paradigmatičan u ovdašnjoj sredini. Zločini koji su se dogodili u prošlosti, a naročito kvalifikacija genocid, predstavljaju polje na kom se susreću sva tri pomenuta aberatna odnosa prema znanju: politička manipulacija, ignorisanje istorijskih činjenica i proizvoljni i neutemeljeni stavovi o pravnim kvalifikacijama. Pri tome ne mislim samo na najširu javnost, već pre svega na veliki deo onih koji javno, preko medija, o ovoj temi “autoritativno” govore. Zadržao bih se samo na “najmlađem” članu u mehanizmu masovne proizvodnje antiznanja, onom koji se tiče proizvoljnosti u domenu pravnog aspekta problema.

Pošto je notorno pravilo da za sudsku presudu važi pretpostavka istinitosti i pošto su odluke konkretnog međunarodnog suda obavezujuće i za Srbiju koja je priznala jurisdikciju tog suda, onda je tvrdnja da se u Srebrenici dogodio genocid, načelno, sasvim dovoljno potkrepljena ukazivanjem na to da je rečeni sud tako presudio. Sa druge strane, za polemiku sa nekim ko tvrdi suprotno – dakle da genocida nije bilo – potrebno je daleko potpunije znanje. Međutim, u pogledu pomenutog znanja važi i obrnuto: ako neko tvrdi da u Srebrenici nije bilo genocida, morao bi najpre da zna prema kojim kriterijumima i sa kakvim argumentima je sud presudio da je genocida bilo.

Za bilo kakvu kompetentnu raspravu o ovom pitanju, a u odbranu teze da se zločin o kojem je reč ne može okarakterisati kao genocid, neophodno bi bilo odgovoriti na brojna pitanja drugačije i verodostojnije od suda koji je dao svoje odgovore na njih: Šta se smatra delom zaštićene grupe u smislu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida? Koje karakteristike treba da ima “deo grupe” da bi bilo reči o zločinu genocida (a što je u slučaju srebreničkih Bošnjaka eventualno izostalo)? Zašto bi bilo sporno kako je sud razrešio problem poznat kao “deo dela” grupe? Koji bi bio uverljiviji stav od stava koji je zauzeo sud u pogledu relevantnosti izvesnih kulturno-antropoloških karakteristika zaštićene grupe prilikom utvrđivanja toga da li se radilo o genocidu? Koji su to protiv-dokazi koji obaraju sudski utvrđenu činjenicu postojanja genocidne namere? Uzevši u obzir sve to, potrebno bi bilo učiniti očiglednim da nijedan razumni sud ne bi mogao presuditi da se u slučaju Srebrenice radilo o genocidu, odnosno da su ovo “lažna pitanja” ili da je sud na njih rđavo odgovorio. I sve to trebalo bi potkrepiti argumentima, a ne oveštalim parolama. Toga u javnosti nema, čak ni u formi pozivanja na nečije tuđe zaključke u tom smislu. Samo se papagajski ponavlja: “jeste zločin, ali nije genocid”. Za sve vreme koliko pratim javne polemike o zločinu u Srebrenici vrlo retko sam imao priliku da čujem da se u negiranju genocidnog karaktera polemiše sa onim argumentima koji, prema presudama, takav karakter potvrđuju. Da li je to nedostatak znanja, stvarnog interesa ili, pak, valjanih protiv-argumenata?

Bez namere da potcenjujem kompleksnost problema, tvrdim da je sve što je relevantno za formiranje iole kompetentnog stanovišta u vezi sa konkretnim problemom savladivo za nekoliko poslepodneva, naročito ukoliko je neko zainteresovan za ovu temu, čije pravilno razumevanje potencijalno ima smisao prevencije eventualnog budućeg sukoba. Vredno je truda. Sve presude pa samim tim i delovi presuda koji se odnose na genocid dostupne su na internetu, često i u prevodu na neku od varijanti jezika kojim govori većina ljudi sa ovog prostora. Isto važi i za pravnu literaturu o tom pitanju. Pritom, ono što je potrebno pročitati za sticanje jasne predstave o zaključcima suda kada je reč o presudama za genocid u Srebrenici staje (zavisno od ambicije u pogledu dubine zalaženja u detalje) na nekoliko desetina do par stotina stranica. (Razume se, imam u vidu one pojedince koji u vezi sa ovom temom istupaju u javnosti. Ne shvatam kako drugačije je uopšte moguće o ovom problemu govoriti i pritom pretendovati na kredibilitet.)

Ili tako, ili ponavljati stavove nekoga kome se “veruje na reč” (koju ni sam ne argumentuje) samo zbog toga što govori ono što uho želi da čuje, a što za rezultat ima to da, kako kaže Vučić o presudi Mladiću, “95 odsto građana smatra da je protivpravna i loša”. Tako, dakle, “95 odsto građana”, a dobro se zna da je glas naroda – glas boga… Ali na osnovu čega to narod smatra? – pita se ovde, naravno, uz punu svest da pitanje može izazvati samo podsmeh bog(ov)a čiji je zlokobni odjek baš taj glas naroda-koji-smatra…

Peščanik.net, 01.12.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 13 od 15 Prethodni  1 ... 8 ... 12, 13, 14, 15  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu