Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 42 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 42 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
» Džudi i njeno pisanije
Danas u 1:58 am od Davidova

» Sanjanje ...
Danas u 1:29 am od Davidova

» Ћирилица
Danas u 1:07 am od Davidova

» Već viđeno (deja vu)
Danas u 1:05 am od Džudi

» Look dana
Danas u 12:55 am od Davidova

» Misli ili rečenice koje su vas dotakle
Danas u 12:41 am od Davidova

» Skupštinske rasprave
Juče u 11:49 pm od Davidova

» Peščanik - analiza dnevnih događanja
Juče u 8:14 pm od Brave Heart

» Filmske novosti...
Juče u 7:20 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta astronomije...
Juče u 7:15 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta IT-ja (softver, hardver i...)
Juče u 6:54 pm od Brave Heart

» Corax - slika današnjice
Juče u 5:33 pm od Brave Heart

» Da je novac - osoba kako bi ga opisali.. ?!
Sre Nov 22, 2017 10:15 pm od Davidova

https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Peščanik - analiza dnevnih događanja

Strana 12 od 13 Prethodni  1, 2, 3 ... , 11, 12, 13  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Nov 07, 2017 7:36 pm

Smile Kartica u jednom pravcu



Foto: Predrag Trokicić

Više puta sam pokušao da protumačim, bar sebi, pojam „senior“, kao novo leksičko sredstvo u režimskom novogovoru. Moguće je da nisam sasvim razumeo, budući da je moje kratko bavljenje atletikom u niškom „Železničaru“ proteklo u nastojanju da bar do 18. godine upadnem u seniorsku ekipu. Ostao sam junior do kraja, napustio trčanje i skokove. Bilo je naporno, atletika u siromašnom klubu izazivala je neugasiv apetit, a usput sam bio mršav kao Etiopljanin.

No, jesam li danas, posle toliko godina uspeo da se domognem seniorskog dresa, u vremenu i državi gde starije i sasvim stare ljude vlast naziva kako joj se prohte: penzioneri, naši stariji sugrađani, korisnici budžetskih davanja, oni koji žive na teret aktivnog stanovništva (Krkobabić srednji, Vulin).

Etimologija pojma „senior“ svakako je građena od latinske reči senilis, što znači da je taj oronuo, propao, izlapeo. Senilnost je staračka slabost, telesna i duhovna nemoć. Pa bi po tome senior bio onaj koji je, za razliku od juniora stariji, dakle starac. Senior je, rekoh već, i stariji član nekog sportskog kluba. Tako je Mile Svilar, golman Benfike, postao senior sa 18 godina i trideset dana.

Nešto što se u starom Rimu zvalo collegium seniorum, moglo bi da se prevede kao veće starih (starijih) članova nečega. Savet staraca, dakle. Bilo čega što takav skup starih tela bira. Trust mudraca, koji bi savetovali agresivne junce da ne razvaljuju rogovima svaki stog, i da se drže najbolje mere.

Na sve strane po gradu srećem seniore, koji u ovom času nisu ništa drugo do kandidati za posedovanje seniorskih kartica. Nema ih među savetodavcima, mudrost je ovde davno izumrla, nikome i ne treba, važna mlada goveda sebe smatraju nepogrešivim.

Gospodin deda, gospođa baba, kao budući počasni seniorski par, udundureni, uzbuđeni, izluđeni, bolešljivi, nestrpljivi, nervozni u dugačkim redovima čekaju parče kartona, koje će im radosnim učiniti ostatak života. Drug i drugarica članovi, jebo te, kako bi rekao Radovan Treći, uđu u starački klub usred bela dana, pojedu, popiju, bole njih. Među njima je, naravno, i drug Igrutin, koji se, posle druženja sa Radovanom, davno seniorisao. Staračko člansko veselje, uz zakusku i kabezu do zore.

Sa tim će crvenim kartonom, bar neko vreme pre isključenja, imati pravo na popust u apotekama, teatrima i još na nekim mestima. Na primer, na materijalu za krečenje mogu da uštede do 5 posto, a na betonskoj galanteriji čak duplo više. Moram da priznam da imam sasvim štura znanja o betonskoj galanteriji, mada verujem da takvo nešto postoji. Inače, zašto bi seniori navaljivali još pri najavi o tako povoljnom betonsko-galanterijskom popustu.

Na bajate pekarske proizvode, isključivo od 15-17 sati, seniori će imati povlasticu od čak 50 posto, ništa taze kifle za odlazeće. Toliko će biti i bonus za posetu Kalemegdanu, uz mogućnost upadanja u Rimski bunar. Senior koji bi želeo da vidi uhapšene i porobljene egzotične životinje u zoo vrtu, platiće samo 60 posto od pune cene karte.

Predviđeno je da seniorske ekipe imaju grupne popuste, gde bi drugo, nego u Domu omladine i velikom barutnom magacinu u Donjem gradu, što košta samo pola od pune cene. Već se prave spiskovi nestrpljivih seniora za posete Barutani, interesovanje je daleko veće od kapaciteta tog laguma. Pozorište lutaka Pinokio takođe se nada najezdi seniora, a naročito Pozorištance Puž, gde će popusti iznositi do 30 posto.

Starci i babe, koji su u stanju da dođu do Meljaka (Ibarski put 35) imaće pet procenata gratis na nameštaj, grejna tela, led rasvetu, bebi i sportsku opremu, pelenice za odrasle, podne obloge, baštenski alat…

Mediji su objavili fotografiju seniorke S.J. koja je prva, ponosna vlasnica kartice. Pre nego što je postala ovo što je danas, vozila je gradski autobus, a kao juniorka igrala je fudbal. Karticu joj je lično uručila premijerka Brnabić, istaknuti adolescent vlade, iako je produkcija ovih papira stvar gradskih vlasti.

Moj poznanik, starac oduvek, jer je bio profesor na DIF-u, i rvač senior još sedamdesetih, misli ovako: „Ne bih se ja sa tim zajebavao. Penzioneri su svakim danom sve ogoljenija sirotinja. Hvataju se za slamku, a to im nudi razbojničko društvo koje im je otelo poslednje godine života. Ja ne idem tamo da me još jednom ponize, to su kartice u jednom pravcu, sa više krakova: Lešće, Orlovača, krematorijum, pasja groblja bez spomenika… Ajde, pusti!“

Popust na smrt jeste zaista velikodušna stavka. Grad daje 15 posto na troškove sahrane, pogrebne opreme, spomenike, rozarijume i kolumbarijume.

Kolumbarijum? Zvuči južnoamerički, opijatski, kao čitulja za Eskobara. U stvari, to je verovatno memorijalno mesto i pločica za one koji sebi nisu mogli da priušte rozarijum. Ili adresa u Vrtu sećanja u kome se nekadašnji senior razvejava iz pepeljare. A šta je rozarijum? Vrhunska udobnost, privilegovani položaj u obećanoj budućnosti, pogodnost posle krematorijuma, eto šta je. Znam da znate, ali ne škodi još jedno seniorsko preslišavanje ante mortem. Svi smo tu, čitava iscrpljena seniorska ekipa ove brižne države.

Seniorima koji nisu sportisti nego starci, režim je oteo od života oko 20 posto, a uložio u smrt pet procenata manje. Tako su kartice postale lozinka prezira, mržnje i cinizma, papir koji omogućuje „konačno rešenje“. To je ideja vodilja, usvojeni predlog mrzitelja ometajućih oblika postojanja, koja bi, volšebnim vladinim marketingom, probala da masovno satiranje pretvori u spasilačku iluziju. Uz predizborni slogan koji se u ezopovskom iščitavanju može naslutiti: Glasajte za nas, jedino smo mi u stanju da vas sahranimo kako valja.

I ova se zamisao već ostvaruje, uz aplauze koje vlast udeljuje sebi, za još jedan savršeno uređen prostor u kome ovce i ovnovi mogu bez glasa da utihnu. Uz razdragano učešće seniorskog življa u obredu sopstvenog ritualnog žrtvovanja. Bez glasa otpora i bez svesti da je pobuna poslednja nada svake žrtve.

Peščanik.net, 06.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Nov 07, 2017 8:20 pm

Smile Vučićevo obećanje



Foto: Predrag Trokicić u Beogradu

Nisam mnogo obećavao, ali sam uglavnom sva obećanja ispunio – rekao je pre neki dan (petak, 3. decembar) u razgovoru za Insajder predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Šta je za predsednika Srbije „mnogo“ i šta bi u tom kontekstu značilo „uglavnom“ u emisiji nije bilo razjašnjeno – možda i zato što bi oduzelo previše vremena, mada bi bilo više nego korisno – ali je ta izjava zgodna prilika da se baci pogled unazad i napravi „indeks“ Vučićevih, ne ocena koje je dobio, nego obećanja koja nije ispunio.

Kao prvo, kada već pomenusmo predsednika, moglo bi da posluži ono da se neće kandidovati za predsednika Srbije. „Ne pada mi na pamet da budem predsednik Srbije. Neću da izlazim na predsedničke izbore. Meni je narod dao poverenje da budem predsednik Vlade“, rekao je Vučić neposredno nakon parlamentarnih izbora aprila 2016. godine. Dobro, nije se radilo o obećanju u klasičnom obliku, već više o „datoj reči“, ali je ta forma još više obavezujuća. No, kao što sada znamo, neće od tog časa proći ni godinu dana, a Vučić će svoju reč pogaziti.

Drugi primer nema tako veliku političku težinu i više je nekako bizaran, ali moglo bi se reći – tipično vučićevski. Pomenuli smo ga nedavno, ali ni ovom prilikom prosto ne može biti preskočen: u decembru 2015. Vučić je rekao da će „Srbija u martu 2017. godine imati više autoputeva od Hrvatske“; pre neki dan, međutim, taj rok je produžio rekavši da će „Srbija kada završi Koridor 10 od zemalja sa prostora bivše Jugoslavije imati najviše kilometara autoputa“. Kada će, pak, Koridor 10 biti zaista, konačno i definitivno završen – nije rekao.

Tačno na prvu godišnjicu prve Vučićeve vlade, 27. aprila 2015. godine, nakon potpisivanja „pisma o namerama“ sa velikim nemačkim proizvođačem mesa, premijer Srbije je najavio da će Klemens Tenis podići 20 farmi i godišnje uzgajati tri miliona svinja, čime će praktično udvostručiti domaću proizvodnju, u šta će uložiti 400 miliona evra. Od tada je, evo, prošlo dve i po godine a sa Tenisovih farmi još nije izašlo ni jedno jedino prasence.

Četvrto, jedan od prvih Vučićevih poteza na mestu predsednika Vlade bio je da donese, to jest da predloži, što je Skupština bez pogovora prihvatila, potpuno nov zakon o privatizaciji kojim je predviđeno da „privatizacija društvenog kapitala“ bude u potpunosti okončana do 31. decembra 2015. godine. I taj je rok davno prošao, ni to obećanje Vučić nije ispunio. Štaviše, dobar deo problema „rešen“ je tako što su brojna preduzeća, umesto da budu privatizovana – podržavljena, ali je povrh toga „u preduzećima u restruktuiranju“ i dalje ostalo par desetina hiljada radnika. Čak i ako je kasnijim propisima taj rok produžavan, to ne menja suštinu. Šta, uostalom, mislite o čoveku koji kaže da će vam sutra vratiti pozajmljeni novac, a onda tu svoju obavezu, pozivanjem na subjektivne ili objektivne okolnosti, neprekidno i u nedogled odlaže.

Možda ja najpoznatije ono Vučićevo obećanje o povećanju plata. Da podsetimo, u januaru 2016. Vučić je rekao da „očekuje da će prosečna plata u Srbiji 2017. godine iznositi 500 evra“. Možda će neko (i) ovde primetiti da Vučić nije rekao „obećavam“ da će plata biti 500 evra, nego da to „očekuje“, ali se na to komotno može odgovoriti onom narodnom: „nije šija nego vrat“. Da je premijer rekao kako očekuje da će sutra pasti kiša, to niko ne bi uzeo za ozbiljno, jer prognoza vremena nije u njegovoj nadležnosti (mada – ko zna) ali povećanje plata jeste i normalno je da ljudi od predsednika vlade ne očekuju nikakve nesuvisle izjave niti „frljanje s podaci“, nego razumna i na poznavanju stvari utemeljena predviđanja. Sve u svemu, i ovo Vučićevo obećanje pokazalo se kao „ludom radovanje“; prosečna plata pri kraju 2017. jedva da je premašila 400 evra.

Konačno, ako je prethodno bilo najpoznatije, ovo koje će kao poslednje biti upisano u ovaj tek ovlaš i na brzinu popunjen Vučićev indeks neispunjenih obećanja svakako je najvažnije. Više puta je, naime, Aleksandar Vučić kao predsednik Vlade tokom 2016. najavljivao da će Srbija „ove godine biti među prve tri države u Evropi po rastu bruto domaćeg proizvoda“ uz propratne tvrdnje da takve rezultate „nije imala od Drugog svetskog rata naovamo“, te da niko ne može da ga „demantuje, jer je reč o merljivim stvarima“. Štaviše, krajem novembra prošle godine obećavao je premijer Vučić da od 2017. godine počinje „zlatno doba Srbije“ te govorio da „iako MMF predviđa da će rast u 2017. biti tri odsto on prognozira 3,5 odsto“, ali da će „pred vladu staviti cilj da rast bruto domaćeg proizvoda bude četiri odsto“.

Ništa od toga nije ostvareno. Među 10 zemalja regiona Srbija prošle godine jeste bila lider, ali donje polovine tabele; ispred nje su Rumunija (4,8 odsto), Albanija (3,5), Bugarska (3,4), Kosovo (3,4) i Hrvatska(2,9), dok su iza Srbije, koja je imala rast BDP-a od 2,8 odsto Crna Gora (2,5), Makedonija (2,4), te Bosna i Hercegovina i Mađarska sa po dva odsto. A ove godine biće još gora. Sa rastom BDP-a od dva odsto (ako bude i toliki) Srbija će biti praktično na dnu; iza nje će, kako sada stvari stoje, ostati samo Makedonija.

Ni to, međutim, nije najgore. Pet godina Vučićeve vladavine, kada dakle odbacimo 2012. u kojoj je tek osvojio vlast i uzmemo razdoblje 2013-2017, u kome je on, bez obzira na kojoj se poziciji nalazio držao sve poluge moći, obeležene su, slobodno se može reći, katastrofalno niskim privrednim rastom. Ako se, naime, u obzir uzme samo tzv. zapadni Balkan, u koji se sad, u međunarodnim analizama, naša zemlja računa, Srbija je u pomenutom petogodištu sa svojih 1,3 odsto ostvarila najniži ekonomski rast: iza Kosova (3,2 odsto), Makedonije (3), Crne Gore (2,7), Bosne i Hercegovine (2,3) i Albanije (1,5 odsto).

To je ključno. I po tome jedino može i mora da se meri učinak Vučićevog boravka na vlasti. Šta god da on svih tih godina jeste ili nije obećavao. I to je pitanje na koje on građanima Srbije pre svega duguje odgovor.

Peščanik.net, 06.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Nov 08, 2017 5:21 pm

Smile Sloboda i prava




Barselona, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Kada je reč o secesijama, jedno nerazumevanje potiče, mislim, od toga što se brkaju slobode sa pravima. Razlika između „biti slobodan da“ i „imati pravo na“ mislim da su u osnovi presude Kanadskog vrhovnog suda u slučaju secesije Kvebeka i presude Međunarodnog suda pravde u slučaju Kosova.

Jednostavno rečeno, ljudi su slobodni da formiraju državu, oni nemaju pravo na državu. Reč je o slobodi, a ne o pravu, jer „pravo na“ podrazumeva „obavezu da“, a te obaveze, osim ako nije izričito preuzeta, nema.

Ova sloboda može da bude zapisana u ustavu, recimo, federacije. Takav je bio slučaj sa Sovjetskim savezom i Jugoslavijom. Takav je slučaj sa Evropskom unijom (mada je ovo zaseban slučaj, jer je EU nešto između federacije i međunarodne organizacije). Tako je i sa Ujedinjenim kraljevstvom.

Suprotan je slučaj kada je ustavom ili međunarodnim ugovorom otklonjena mogućnost otcepljenja, kao u slučaju Bosne i Hercegovine. Tu je onda reč o zabrani, dakle o obavezi da se stvaranje države ne dozvoli.

Mnogi se čak podsmevaju mišljenju Međunarodnog suda pravde u slučaju Kosova jer se nije izjasnio (izbegao je da se izjasni) o pravu na secesiju, ali je istakao da se proglašenjem nezavisnosti ne krši međunarodno pravo. Jer ne postoji, nije preuzeta, međunarodna obaveza da se to proglašenje nezavisnosti ospori, kako je u mišljenju istaknuto detaljnom analizom stavova i ponašanja međunarodne zajednice u tom slučaju.

Kada je reč o takozvanim zamrznutim sukobima, pretpostavlja se da, recimo Krim ili Donbas ili Severni Kipar, nisu slobodno doneli odluku da oforme državu, već da je ili ta odluka doneta, a da nisu zadovoljeni uslovi za slobodno odlučivanje, ili je doneta pod stranim uticajem, pa je reč o aneksiji. Uz to, odluka o secesiji bi trebalo da je doneta većinom, koja može da zavisi od slučaja do slučaja, koja garantuje da manjinski interesi neće biti povređeni u novoj državi.

Konačno, države nema ako nema jasno određenu teritoriju. U slučaju Republike Srpske, recimo, odluka o stvaranju države se odnosila na neodređenu teritoriju ili na teritoriju koju je tek trebalo ograničiti. Zbog čega je, uz intervenciju iz Srbije, došlo do produženog oružanog sukoba. Što je na kraju bio razlog da je ustavom i međunarodnim sporazumom, potvrđenim u Savetu bezbednosti, otklonjena mogućnost osamostaljenja od Bosne i Hercegovine.

Ovo važi i za Veliku Srbiju, čiju bi teritoriju tek trebalo odrediti. Demokratska stranka, recimo, grešila je od nastanka jer se zalagala za izjašnjavanje naroda, etničkih zajednica zapravo, a ne republika. No, da bi do izjašnjavanje naroda došlo, potrebno je da se on, narod, veže za teritoriju. Pa se, u nedostatku koekstenzije naroda i teritorije buduće srpske (velike) države, izrodila ideja o „humanom preseljenju naroda“, recimo tako što bi se oci nacija ili njihove odlučne vođe dogovorili o tome koja je čija teritorija, pa bi razmenili stanovništvo. Ili, ako dogovora nema, onda odlučuje oružje.

U slučajevima kao što su Kvebek ili Katalonija ili bilo koja teritorijalna zajednica, stvaranje države je stvar slobodne volje građana, nije njihovo pravo, osim ukoliko nije zapisano u ustavu postojeće države. Ukoliko se uporno i trajno teži sopstvenoj državi, najbolje je, politički posmatrano, pregovarati o uslovima osamostaljenja, ukoliko se nikako ne može doći do novog ustavnog sporazuma.

Sloboda da se formira država nije starija od individualnih ili ljudskih prava, jer bi naravno trebalo njima da služi. Ta prava, opet, obavezuju zemlje i međunarodnu zajednicu. Usled čega, postoje međunarodne obaveze da se podrži stvaranje država, u slučajevima, recimo kolonijalnim, u kojima se krše najosnovnija prava i ne postoje pravni i politički mehanizmi da se tome stane na put; ili da se njihovo stvaranje, stvaranje novih država ospori, ukoliko do toga dolazi kršenjem, recimo manjinskih ili uopšte ljudskih, prava i ne postoje pravni i politički mehanizmi da se ta prava zaštite.

No, u osnovi, ljudi su slobodni da formiraju državu, oni na nju nemaju pravo.

Peščanik.net, 07.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Nov 08, 2017 6:14 pm

Smile Kalkulanti



Foto: Predrag Trokicić

Da li univerzitetski radnici imaju volju i snagu advokata i da li će kao i udruženje advokata biti u stanju da prisile vladu da u skupštinu vrati na izmenu tek izglasani zakon o visokom obrazovanju? Podsetimo se, pre par godina skupština je donela zakon o notarima i njime ozbiljno ugrozila rad advokata. Advokati su solidarno ustali protiv vlade i parlamenta i praktično na nekoliko meseci blokirali domaće pravosuđe. Vlasti su na različite načine htele da slome protest domaćih pravnika, pokušavajući da ih podele ili da zamute sliku osnivanjem novih advokatskih udruženja. Pošto im to nije pošlo za rukom, vratili su zakon u parlament i promenili ga. Što, naravno, nije bio kraj obračuna vlasti s advokatima. Režim je nastavio da rovari u redovima advokata, kao da se sprema za novi udar na tu struku.

Ali, ostaje zabeleženo da su advokati u sukobu sa režimom odneli pobedu. Mogu li se dakle univerzitetski radnici ugledati na njih? Ili će za njih biti primerenija analogija sa neuspelim štrajkom prosvetnih radnika, negde iz istog vremena kada su se pobunili i advokati? Sećamo se i da su prosvetni radnici hrabro istrajavali u štrajku više meseci, da bi ih ondašnji ministar konačno slomio nezakonito im smanjivši plate i prevarno im obećavši finansijske nadoknade u dogledno vreme. U egzistencijalnoj oskudici, prosvetari su pokleknuli pred finansijskim udarom i lažnim obećanjima. I jedna i druga pobuna protiv vlasti su poučne i pokazuju sav repertoar brutalnih postupaka na koje je spreman tekući režim kako bi od građana oteo ono što im po zakonu pripada.

Resorni ministri su se tu pokazali kao branioci politike vlade a ne kao osobe na čelu servisa koji moraju izaći u susret potrebama delatnika u svojim resorima; a sama politika vlade pokazala se kao produžena ruka interesa koji stižu spolja, a manifestuju se kao naopaka politika štednje. Drugim rečima, kao da su tekući režim birali predstavnici međunarodnih finansijskih organizacija, a ne građani Srbije. Ali, to je za neku drugu priču.

Vratimo se univerzitetu i zakonu o visokom obrazovanju. Vest kaže da su Konferencija univerziteta Srbije, Nacionalni savet za visoko obrazovanje i Srpska akademija nauka i umetnosti u pismu ministru Šarčeviću i predsednici vlade Brnabić zatražili izmenu Zakona o visokom obrazovanju ili donošenje novog zakona. To pismo su oni poslali pošto su se sastali sa predstavnicima ministarstva prosvete. Šarčević je bio na službenom putu, pa su zato morali da mu šalju pismo. U pismu stoji da novi zakon bitno smanjuje autonomiju univerziteta, te isključuje univerzitetske radnike iz upravljanja ustanovama u kojima rade, čime je praktično prekršen i Ustav Srbije. Iz vesti još saznajemo i da su ljudi sa univerziteta bili isključeni iz pisanja zakona, koji su u konačnom obliku videli tek pošto je predlog u septembru dospeo u parlament.

Nama sad ostaje da pitamo zašto Konferencija, Savet i Akademija nisu pisali pismo u septembru i tada podržali opoziciju u parlamentu koja se protivila novom zakonu iznoseći upravo argumente iz pisma. Nadalje, ako ih je Šarčević jednom već prevario i isključio iz sastavljanja zakona, zašto mu sada ponovo pišu i očekuju da se on ovaj put ponaša drugačije? Konačno, da li Konferencija, Savet i Akademija imaju u vidu i neki oblik pritiska, zbog čega bi Šarčević ovaj put bio spreman da njihove zahteve uzme za ozbiljno? S tim u vezi treba odmah reći: jedini pritisak na koji reaguje tekući režim jeste otvorena pobuna i štrajk. Pošto je to tako, da li su Konferencija, Savet i Akademija razmotrili kako bi njihov štrajk mogao da izgleda? Naravno, poslednje pitanje je na ivici apsurda – Konferencija, Savet i Akademija ne mogu stupiti u štrajk; oni mogu jedino ništa da ne rade, a stvar upravo i jeste u tome što ni do sada ništa nisu radili.

Stoga njihovo pismo izgleda krajnje promašeno i bez ikakvog smisla. Ono samo svedoči, još jednom, o poniženju akademske zajednice u Srbiji. O njenoj nemoći, ne da se suprotstavi režimu i ministru koji je gaze, već da demonstrira minimum akademskog integriteta i kompetencije, o inteligenciji da ne govorimo. Naravno, tu zajednicu su izbušili i njen integritet podrili upravo kolaboranti režima u njenim redovima, svi oni koji su pristali na lažne doktorate, smanjenja plata i druge protivpravne korake tekućeg režima. Nije, međutim, jasno zašto se o tome ne ćuti, nego se javno svaki put iznova demonstrira slabost i korumpiranost.

S druge strane, jadno izgleda i tekući režim u svom pilićarskom podmetanju novih zakona. Mimo očiju javnosti i pre svega zainteresovanih strana zakoni se u tajnosti pišu i prosleđuju skupštinskoj većini na usvajanje. Ta skupštinska većina ponaša se kao taster, bez trunke mozga – pritiskom na taster zakoni se usvoje i onda se čeka reakcija. Ako je nema, sve je u redu, odahnu vlasti. Ako je ima – započinje proces obaranja ruku između vlasti i zakonom ugroženih grupa i pojedinaca. Ako su Konferencija, Savet i Akademija svojim pismom dali znak da bi jedna takva borba upravo mogla da počne, biće zanimljivo videti njen nastavak. Pre će, međutim, biti da je pismo samo maska nepristajanja – da se sačuva makar i lažni privid nekakve časti – ispod koje se skriva ponižavajući, dobrovoljni, kukavički i kalkulantski pristanak.

Peščanik.net, 07.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Nov 08, 2017 7:23 pm

Smile Crvena konjica



Fotomontaža: Peščanik

Svi gradski autobusi biće prefarbani u crveno, za lepotu i plansku jednoličnost prestonice nijedna cena nije previsoka. Besmislen pop i jariće krštava, ali ako to ne može da naplati, sveštenika njegova slobodna aktivnost ništa i ne košta, dočim ovo sa autobusima biće prilično skupo: pretpostavljam da gradski oci, kao i Vlada, ne znaju šta bi pre sa viškom nastalim zahvaljujući njihovom samopregornom, vizionarskom radu i samoodricanju.

Kad god čujem državu kako se hvališe viškom u budžetu, ja ponovim svoje: ništa ona nema što nije uzela od svojih podanika, ili što im nije uskratila, to mislim i o Gradskoj skupštini. Ali zašto, pobogu? Kakve veze ima Gradska skupština?! Pa neće Grad da farba autobuse, to su odlučili vozači GSP-a koje je sramota da voze raznobojne autobuse, i koji pristaju da im se plate smanje, pa na godinu dana možda i ukinu, samo da vozila budu sva jednobojna!

Da je vožnja jednobojnim autobusima prijatnija, bezbednija, brža i jeftinija od vožnje raznobojnim vozilima jasno je da jasnije ne može biti, to je aksiom transporta, vizionari su se jedino dvoumili kome se deliću duginog spektra prikloniti. Gradonačelnik kaže da su građani glasali za crvenu boju. Ne sećam se da sam ikad na biračkom mestu zaokružio ijednu boju, taj mi je referendum promakao, čak ne pamtim ni anketu u kojoj bih ja predočio o kakvom autobusu sanjam, ali više volim da verujem gradonačelniku nego svom varljivom pamćenju: u protivnom bih tvrdio da me nikad niko nije pitao kakvu ja boju autobusa ljubim; ovako pak od samog g. Malog saznajem da sam na demokratskim i slobodnim izborima za novu farbu bio delić pobedničke većine (što mi se na pravim izborima baš retko događalo).

Tobožnji srpski domaćini, zapravo dokoni dušebrižnici, ostaci starog, na izborima poraženog i odbačenog režima okomili su se na reformatore koji u sveobuhvatnosti reforme nisu zaboravili ni šasije autobusa. Reakcionarima je to skupo, pa čak i nepotrebno, ali farbanje je domaćinski potez, hoćete da rđa pojede limariju, pa da kupujemo nove autobuse?! Uostalom, prvi predračuni pokazuju da će farbanje autobusa biti jeftinije nego kolosalni držač barjaka i njegove replike pozabadane širom Srbije. To je jedno. Drugo, ako smo se mi i navikli na haos i nered u pogledu boja autobusa, nismo mi jedini kojima je gradski prevoz namenjen: Beograd postaje turistička meka, a turisti su okrenuli leđa mnogim slavnim mestima (zvanim destinacije) čijim su ulicama krstarili autobusi različitih boja, pa čak i dimenzija; ne bih se iznenadio ako je Grad platio i naučno istraživanje – koja je boja najprivlačnija za turiste. Ako je i tamo crvena ubedljivo pobedila, služi nam na čast što smo intuitivno i mi glasali za nju.

Da, da ne zaboravim, zucka se da će japanski autobusi izbeći Reformu tj. farbanje, što naši nadam se neće dopustiti! Jeste to nama Japan poklonio, ali nas je najpre terao da ih svako jutro peremo, a sad bi da nam zabrani farbanje u našu demokratski izabranu boju! Ja bih oprobao crvenu farbu baš na tim japanskim žutim harmonikama, po cenu da na par godina i prekinemo diplomatske odnose, imamo mi dovoljno prijatelja u Aziji, sa kojima nas trajno i blagopoluchno povezuje lično Nikolić Tomislav, bez jedne ostrvske zemlje može da bude vašar.

&

Nije li lepše videti počasni vod ili vojnu paradu nego neke, šta ja znam, demonstracije, gde jedan ide odrpan, drugi doteran, gde je jedan gologlav, drugi ima kapu za bejzbol, ne bi li svaki grad bio kudikamo lepši kad bi sve kuće bile istovetne, kad bi sve ionako identične fasade bile ofarbane istom bojom?

&

Ne sumnjam (grešna mi možda duša, ali tako je: ne sumnjam) da će na farbanju autobusa neko debelo zaraditi, ne sumnjam da je svemu prethodio i digitron, i silna domunđavanja u vrhuški vladajuće klase, farbanje tolikih autobusa samo je jedan od marifetluka nakon kojeg će nekolicina velmoža zadovoljno trljati ruke, ali ima u tome još nečeg, ima nešto što je gore i od same kriptoiznude (svakako će nama, ovako ili onako, biti ispostavljen račun i za šmirglu, i za git, i za sušenje, i za ruke), a to je vera u moć lažnog predstavljanja.

Naši izabrani predstavnici ubeđeni su da ceo svet ništa drugo ne radi, nego stalno smišlja kako da što bolje obmane okolinu, poslovne prijatelje, vojne neprijatelje, vlastite podanike, susede. Junak, ne tek ni junak, nego vrhovno božanstvo naših političara jeste Potemkin, koji je doduše hteo da obmane samo caricu i njenog gosta iz Austrije, naši potemkini veruju da će čitav svet nasesti na njihove nižerazredne trikove, dođite u zemlju košarke, dođite u zemlju tenisa, država koja je iznedrila takve šampione mora biti humanija i naprednija od država čiji sportisti imaju manje medalja, pa ne bismo mi Srbi nakupili toliko olimpijskih odličja i svetskih kruna da nismo demokratska zajednica, u koju zato navalite narodi, ovo je mesto skrojeno po meri vašeg kapitala, dođite i sučelite svoj novac sa bagatelno jeftinim radništvom (što će biti naša briga), a ako niste kapitalista, izvolte u Beograd na provod, gde samo na vas čekaju izuzetno lepe i šarmantne žene, koje je naš vladar toplo preporučio Kinezima, na vas čekaju sveže ofarbani autobusi, crveni, nalik jedni drugima kao jaje jajetu, nećete nas pobrkati sa Londonom, jer naši autobusi nisu na sprat, Beograd se crvenim autobusima, pokretnim uskršnjim crvenim jajima, preporučuje svetu, dođite i uživajte u našim novogodišnjim ukrasima koji uveliko sijaju i bezdušno šljašte nad našim raskopanim centrom i nad našim nedovršivim mostovima, bićete ushićeni suprotnostima, toliki sjaj na banderama, tolike rupe na ulicama i toliki čemer u pogledima ljudi, dobrodošli u zemlju kontrasta!

Peščanik.net, 08.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Nov 08, 2017 8:04 pm

Smile Bora Ćosić – intervju

http://pescanik.net/bora-cosic-intervju/
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Nov 09, 2017 5:10 pm

Smile Nebojša iz Makiša



Foto: Predrag Trokicić

To je onaj dečak koji rado pokazuje svoje amimično lice, jednu sasvim originalnu, ispeglanu fizionomiju lišenu grimasa. Ko zna kriju li se iza tako umrtvljene facijalne scene bilo kakve emocije? Idealno je da ih šef policije nema, jer basterkitonovski gard pomaže u takvoj službi. Ne bi smelo da se zna šta policajac misli a šta smera, pa je tako možda Nebojša Stefanović oduvek bio najbolji kandidat za ovo što je sada.

Emocije, da vidite čuda, ne bih tek tako odbacio kao činilac brzog kretanja ka vrhu ovog pouzdanog starmalog vladajuće klike. Sve se dogodilo jedne večeri kada se mladi obožavalac histerika u nadiranju, ukazujući na jasne božanske odlike svog idola, javljajući se u živi program, predstavio kao Nebojša iz Beograda. Nesiguran u sebe, nezadovoljan pred ogledalom, Vučić voli samo one koji zavole njega pa tu ljubav razglase po svetu. Pred Nebojšom je sve bilo otvoreno: čist je bio put, a video se i vrh.

On je policajac koji veruje a ne sumnja, ne postavlja pitanja, živi u senci svog gipsanog boga jer je najpouzdaniji maneken njegove nastrane apoteoze. To je srećna i opčinjena žrtva koja neizmerno uživa u svojoj ulozi, njegov je udvarački mazohizam neiscrpan. Možda je jedino Vulin za nokat ispred njega. Ali, Vulin nikada nije bio sposoban da kontroliše svoje glupe ispade, mada su Nebojšine ekspresije daleko opasnije.

Pre dva dana Vučić je postavio svog malog ljubimca na opasno važno mesto: Sekretar saveta za nacionalnu bezbednost. Pre toga je odatle sklonio sebe lično, jer je ta pozicija za predsednika države činilac funkcionalnog rascepa i rukovodeće šizofrenije. Savet jeste dužan da o delikatnim pitanjima državne bezbednosti informiše predsednika, a Vučić više nije u stanju da opšti ni sa samim sobom. I nije potpuno, ili nije uopšte razumeo suštinu rada tajnih službi.

Šta je onda navelo predsednika da građanina N.S, trenutno na položaju ministra policije, metne na mesto koje ga dovodi u lagodnu, ali nemoguću poziciju: da kontroliše one koji kontrolišu sve druge. Nebojša je postavljen na čeku, odakle bi mogao da vidi šta to rade službe. No, to je samo privid i krupna zabluda; službe imaju (ostvarivu) ambiciju da vide sve a njih niko. Tako je i Stefanović više predmet a nimalo posmatrač, jer čovek o tom poslu nema pojma, niti će kao sekretar bilo šta saznati. Njegova je moć nesumnjiva ali još neostvariva.

Vučić voli odanost podređenih, ali to je samo prvi uslov za uspon. Ništa nije moguće bez dokazivanja vrhunske lojalnosti. Izmišljeni atentat u Jajincima „na premijera i njegovu porodicu“ bio je idealna scena za uzlet Stefanovića. Obećao je brzu i detaljnu istragu, objavio da se samo u podnožju Avale nalazilo preko 80 opasnih lica. Na konferenciji za medije postrojio je iza sebe specijalce sa dugim cevima i muško-žensku ekipu telohranitelja. Izgledao je kao golobradi vođa bande, koja se snebiva i ne zna šta bi sa takvim vođom: niti da ga sledi, niti da beži.

No, to nije ono najvažnije, jer je on, pošto se ukazao kao centar sile, još i govorio. Njegova beseda je bila ritualno dokazivanje odanosti, ne samo Vučiću, nego i njegovoj porodici. On (AV) se ne boji za sebe nego za njih, rekao je nadahnuti ministar. Taj patetični izliv teških i mutnih emocija bio bi nedovršen, da Nebojša nije otkrio Vučićevu porodičnu tajnu: „Vučić ima samo jednu slabost, to je njegov brat Andrej, i ima samo jedan strah, a to je strah za brata, kao što njegov brat Andrej ima jednu slabost, a to je Aleksandar“.

Ono što bi moralo da bude pokazivanje legitimne sile države pretvorilo se u potresnu potragu za zaštitom i razumevanjem bratske slabosti prve porodice, a sve to u melodramskom tumačenju tronutog ministra policije.

Ipak je apsolutno poverenje gospodara Stefanović stekao proglasivši sebe nenadležnim u slučaju rušenja Hercegovačke. Njih dvojica su iste večeri zaslužili za sebe časno ime fantoma koji ukida ljudska i imovinska prava, i razara sve što se vidi ili ne vidi. Ta dvoglava utvara, koja je u izbornoj noći bacila pod noge pravnu državu, postala je u svojoj razbojničkoj simbiozi nerazdvojno bratstvo. I ono čezne za čuvanjem večne tajne o tome čije je lice bilo iza pletene čarape. Prirodno je da čuvar takve tajne može biti samo jedan: doktor Stefanović!

Više akademskih radnika našlo je da je dr Stefanović plagijator. Rad se ionako ne može definisati, jer je traljava kompilacija, krajnje nevešto prepisana. Grandiozna nepismenost očita je u segmentima koji bi mogli da budu Nebojšin rukopis. Profesorka Danica Popović je pozvala ovog doktora na javnu raspravu o njegovoj tezi, tvrdeći da je u opticaju ne samo plagijat, nego da NS uopšte ne zna o čemu je pisao.

Doktorat je opstao, jer je Vučić lično potvrdio njegovu autentičnost i naučnu zasnovanost, a proglasio šarlatanima sve koji sumnjaju.

Možda ovo uzdizanje ipak nije vrhunac u kadrovskom sprintu Nebojše Stefanovića. Zar nije Vučić obećao da će do 2019. odrediti svog naslednika, ako mu dosadi da vlada. Poput familije Kim, Aleksandra Lukašenka ili danskog kralja. Izgleda da je Nebojša ozbiljan kandidat za princa, dečko koji obećava i daje, može se od takvog plastelina stvarati i oblikovati figura koja opstaje u lošim i najgorim vremenima.

Ne znam tačno koji to dan beše, ali jednom godišnje u Makišu se održava policijski festival, slet sa vežbama snage i spretnosti. Pokazivanje moći koja bi morala da ohrabri i uplaši, kako koga. Na čelu te parade, već godinama je ministar Nebojša, od pre dva dana i stražar nad tajnim službama.

Nebojša iz Makiša postaje nečitljivo lice zgodno za sve funkcije, oslonac režima, dika Familije, ugledni naučni radnik vlasti, čuvar sile, onaj što ume beskrajno da voli. Čovek koji sasvim sigurno stasava i zri, postaje neizbežan, nasušan i opasan. I izrasta u još jednu Vučićevu slabost, koja kod vođe izaziva osećaj spokoja i pouzdanja, ali i strepnje, neverice i neobjašnjive jeze.

Peščanik.net, 09.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Nov 09, 2017 7:12 pm

Smile Slagalica strave



Foto: Predrag Trokicić

Usred „druge faze dijaloga o Kosovu“, na brzinu i bez pompe, usvojen je zakon o dualnom obrazovanju, i to uprkos oštrom protivljenju opozicije, prosvetnih sindikata i dobrog dela civilnog društva. Tako izgleda dijalog u naprednjačkoj Srbiji – neka svako kaže šta ima, a mi ćemo na kraju učiniti onako kako smo odmah namerili, ne obazirući se na primedbe.

U slučaju zakona o dualnom obrazovanju stvar je naročito simptomatična. Iako je predlagač ovog zakona Vlada Srbije, jasno je da ideja nije potekla ni od resornog ministra, niti od premijerke, niti od bilo kog člana Vlade. Ona je još manje rezultat nekakvog ekspertskog rada ili mišljenja prosvetne struke. Ona je, i to smo znali od početka ove farse, nastala kao hir jednog čoveka, onog koji se trenutno nalazi na mestu predsednika republike, mada se iza tog hira mogu prepoznati i pritisci strane privrede i interesa stranih poslodavaca.

Kako se pred brojnim kritikama branio ovaj predlog, za koji nikada nisu postojali valjani javni razlozi? Pre svega frazom – tako je u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji. Uzalud se i u javnosti i u parlamentu potenciralo da se, čak iako se zanemare problemi sa dualnim obrazovanjem kao takvim, situacija u Srbiji veoma razlikuje od one u navedenim zemljama. Ako je dobro za Nemce, Austrijance i Švajcarce, biće dobro i za nas.

Ekonomista Janoš Kornai je pre dve godine uočio sličan trend u konsolidaciji režima Viktora Orbana u Mađarskoj. Ovaj režim, naime, usvaja i implementira zakone naoko slične zakonima koji već postoje u nekim evropskim demokratijama, ali ono što je presudno nisu pojedinačni zakoni, nego mozaik koji oni čine, koji nedvosmisleno vodi u smeru koncentracije moći u vrhuški vladajuće partije. Ovako Kornai:

„Ono što imamo je mozaik, čiji su mnogi delovi originalni mađarski proizvodi, dok su ostali zaista uvezeni iz zapadnih demokratija. Ali ako pogledamo taj mozaik kao celinu, videćemo jasne obrise Mađarske Viktora Orbana. Izbliza se vidi smer kojim se kretala svaka komponenta te mašinerije, od početne tačke 2010. Na primer, u SAD sudija Vrhovnog suda ima doživotni mandat. U Mađarskoj će uskoro svi članovi Ustavnog suda biti izabranici Viktora Orbana. Ako bi njihov mandat bio produžen sada, ovaj potez, zajedno sa drugim sličnim potezima, pomerio bi pravni status zemlje ka ireverzibilnom odnosu snaga u vlasti. Hiljade (ovaj broj nije preterivanje) diskretnih promena koje sve teku u istom smeru stvaraju novi sistem. Razumljivo je da neki dopisnik iz Budimpešte piše o samo jednoj skandaloznoj meri, van konteksta Orbanovog sistema. Međunarodne organizacije ili neka evropska vlada može opravdano da protestuje protiv neke određene mere mađarske vlade. Ovim tekstom pokušavam da plediram na sve one koji kreiraju međunarodno javno mnjenje da shvate da je u pitanju više od trenutnog događaja: formiran je sistem čija se osnovna svojstva ne mogu izmeniti parcijalnim promenama.“

Ista stvar se danas dešava u Srbiji. Novi zakoni o Bezbednosno-informativnoj agenciji, o tužilaštvu, o obrazovanju, a po svemu sudeći i ono što nas uskoro čeka – izmene odredbi Ustava koje se odnose na pravosuđe, na različite načine upodobljuju zatečeni sistem pravdajući se poređenjem sa stranim uzorima. Ono što promiče u takvim poređenjima pojedinih zakonskih i ustavnih promena jeste upravo mozaik koji sve one zajedno sačinjavaju. Kada sastavimo ovaj mozaik ukazuje nam se jeziva slika – centralizovanje političke moći u službi potčinjavanja, ne samo države, već i celog društva, a u cilju pretvaranja sopstvenih građana u jeftinu radnu snagu za strane poslodavce.

U jednoj stvari, međutim, Kornaijev uvid ne odgovara istini, bar ne u Srbiji – teško je poverovati da strani posmatrači ovih procesa, pre svega oni iz EU, zaista ne vide ovu širu sliku. Pre će biti da ih ona ni najmanje ne interesuje. Tim pre ona mora interesovati nas, građane Srbije, jer je sve izvesnije da nas od konačnog sklapanja ovog mozaika neće spasiti niko osim nas samih.

Peščanik.net, 09.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Nov 10, 2017 5:32 pm

Smile Market



Foto: Biljana Marinković

Izdavači protiv pretvaranja Sajma knjiga u hipermarket. Tako glasi naslov u prošlonedeljnom Danasu, ako to nije contradictio in adjecto. Reč je o tome, ako neko slučajno nije upućen, da je grupa izdavača okupljanih u Udruženju profesionalnih izdavača Srbije (UPIS) nakon upravo završenog Sajma knjiga izdala saopštenje u kojem, u najkraćem, organizatore optužuje da su ovu „značajnu kulturnu manifestaciju“ pretvorili „u hipermarket sa rđavom estetikom“. Sad, neko naivan bi (se) mogao zapitati da li „Upisnicima“ smeta hipermarket sam po sebi ili samo njegova „rđava estetika“, ili se pak radi o rđavom stilu autora saopštenja, ali nije ni važno. U stvari, jasno je da je ovde (hiper)market uzet kao simbol grozote koju ni najbolji estetski hirurg ne bi mogao da ulepša.

A sajam – to je sinonim za vašar, a vašar za trg, trgovište, tržnicu, pjacu i pijacu, da ne ređamo dalje. Dakle, po „difoltu“, što bi rekli mladi, to je mesto gde se sreću proizvođači i potrošači, gde se dolazi da se napravi posao, bilo da je robno-novčane ili neke druge prirode.

Pre tri godine na Sajmu je organizovana tribina „Knjiga i tržište“. I tom prilikom tržište je manje-više okrivljeno za sve probleme proizvođača knjiga. Dakle, to što se desilo ovih dana nije ništa novo. Niti je specifično za izdavače. To je deo šire intelektualne klime u Srbiji. Gde je među inteligencijom antitržišna orijentacija postala neka vrsta statusne obaveze. Leva u tržištu vidi „zaveru“ kapitala, a desna „zaveru“ Zapada. Ove druge sada valja ostaviti po strani jer su prvi zahvaljujući stogodišnjici Oktobarske revolucije (nekad se govorilo: Velike Oktobarske revolucije) dobili više prilike da se istaknu. Dakle, jedna od prvih mera koju su boljševici po dolasku na vlast doneli bila je – ukidanje tržišta. Što je dovelo do privrednog kolapsa, pa je Lenjin kroz tzv. NEP, tj. novu ekonomsku politiku, morao da bar neke elemente tržišta „reinstalira“. Koji su nakon dolaska Staljina ponovo potpuno ukinuti. Industrijalizacija i napredak u pojedinim (uglavnom za vojsku vezanim) oblastima – na šta se danas u prilog Revoluciji ukazuje – bili su praćeni ogromnom redistribucijom resursa i plaćeni nezamislivim žrtvama. Prema ruskim autorima, represija (kolektivizacija, glad, čistke, gulazi) odnela je dvostruko više života nego Drugi svetski rat. Dakle, oko 40-45 miliona.

Ali, bilo bi pogrešno Staljinom objašnjavati staljinizam. Obrnuto: staljinizam je stvorio Staljina. Što najbolje potvrđuje činjenica da je taj sistem nastavio da funkcioniše još gotovo pune četiri decenije nakon Staljinove smrti. Dok Gorbačov nije odlučio da ga razmontira jer nije bio sposoban da se reformiše. Za razliku od tržišnog društva, tj. kapitalizma, koje ide iz krize u krizu i sve je življe.

Problem sa beogradskim Sajmom knjiga, da se vratim na početak ove priče, nije u tome što je pretvoren u hipermarket nego što nije pretvoren u hipermarket. Pa više liči na neku prodavnicu kolonijalne robe. Frankfurtski sajam knjiga, najveći na svetu, mnogo je komercijalniji od beogradskog. Tu su, uz izdavače, pisce i čitaoce, pod jednu šatru skupljeni svi koji imaju bilo kakve veze s knjigama: trgovci, bibliotekari, štampari, vlasnici autorskih prava, pružaoci raznih vrsta usluga vezanih za izdavaštvo itd. Jednom rečju – veletržnica. Ili – megamarket.

Dakle, u tom pravcu treba menjati pravila, bolje reći filozofiju beogradskog Sajma knjiga. Ne zatvaranje i ograničavanje nego obrnuto – globalizacija i liberalizacija.

Da to kažem i ovako: tu novu filozofiju ne sme da odlikuje „bekstvo od tržišta“. Jer, bekstvo od tržišta je bekstvo od slobode.

Novi magazin, 08.11.2017.

Peščanik.net, 09.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Nov 10, 2017 6:28 pm

Smile Ponosni crvi



Foto: Predrag Trokicić

Jedini cilj škole trebalo bi da bude jednostavna aritmetika, najviše do 500, pisanje vlastitog imena, te doktrina da treba biti častan, marljiv i dobar i pokoravati se poslodavcu. Čitanje nije uslov. Druge škole ne treba da postoje. – Iako liče na ono što smo slušali u domaćem parlamentu, prethodne rečenice nije izgovorio nijedan član vladajuće većine u raspravi o Zakonu o dualnom obrazovanju. Izgovorio ih je, u nešto drugačijem obliku, 1941. godine Heinrich Himmler kao uputstvo za nacističke obrazovne politike na okupiranim teritorijama.

U prevodu, te rečenice glase – „jedini cilj ove škole morao [bi] biti: jednostavna aritmetika, najviše do 500, pisanje vlastitog imena, doktrina da je božansko pravo pokoravati se Nijemcima i biti častan, marljiv i dobar. Mislim da čitanje ne bi trebao biti uvjet. Osim ove škole na cijelom istoku ne treba više škola“.1 Takvo školovanje bilo je deo jedne šire politike negiranja kulture porobljenih naroda. Ova politika videla je univerzitete kao čisti višak: dopuštala je samo osnovno i strukovno obrazovanje.

Jeste preterano vući paralele između današnje Srbije i onovremenih okupiranih zemalja Istočne Evrope. Nije umesno porediti tekući režim sa ondašnjim okupacijskim vlastima. Ako ništa drugo, za ovaj naš režim ljudi su slobodno glasali na izborima od pre pet godina, te o okupaciji ne može biti reči. U Srbiji danas nema ni koncentracionih logora; a poređenja između današnjih fabričkih hala i nekadašnjih kampova za istrebljenje jesu neumesna, iako se mogu opravdati kao dobronamerna provokacija i skretanje pažnje na brutalna kršenja prava radnika.2

Ipak, neke sličnosti između dve obrazovne politike dovoljan su razlog za strepnju. Svaki razgovor o obrazovanju uvek je i razgovor o tome u kakvom društvu želimo da živimo. Šta nam, dakle, nedavno usvojeni zakoni o dualnom obrazovanju i visokom obrazovanju govore o viziji zakonodavca i izvršne vlasti – kako Srbiju vide parlamentarna većina i izvršna vlast?

Od kritika se novi zakon u parlamentu branio naizgled zdravorazumskom tvrdnjom da će učenici zahvaljujući dualnom obrazovanju naučiti posao, postati marljivi i uz sve to – razviti još i preduzetnički duh. Ako se izuzme preduzetnički duh, „marljivost“ i „struka“ tu jezivo podsećaju na frazu od pre više od pola veka – „časni, marljivi i dobri“. Nažalost, sam „preduzetnički duh“, iako je tu, ne pravi razliku, jer se on u dualnom obrazovanju naprosto ne može razviti. Nije to zaključak izveden isključivo na osnovu utemeljene spekulacije, to pokazuje iskustvo iz zemalja na koje se ovdašnji zakonodavac ugledao – pre svega iz Nemačke.

Preduzetnički duh podrazumeva sposobnosti (prilagodljivost, preduzimljivost, pronicljivost, hrabrost da se preuzme odgovornost), znanje (opšte i posebno) i kreativnost. Malo šta se od svega toga može razviti ili steći na praksi u fabričkom pogonu ili u supermarketu. Stvari stoje još gore jer ta praksa, po zakonu, traje neuporedivo duže od vremena koje deca provode u školi. Drugim rečima, deci se oduzima vreme za odrastanje upravo u uzrastu kada treba da se formiraju kao zrele osobe.

Ali, ne gubi se samo preduzetnički duh u dualnom obrazovanju. U ključnim formativnim godinama, kada su spremni da se osposobe za kritičko mišljenje i preispitivanje svega što se uči u školi, deca se dualnim obrazovanjem isteruju iz učionica na radna mesta gde se od njih ne traži da kritički misle niti da preispituju svoje radne zadatke. Kritičko mišljenje je preduslov ili – budimo patetični – ključna građanska vrlina bez koje nema kompetentnog učešća u demokratskim procesima za sklapanje pravednih društvenih aranžmana.

Ispada tako da ni preduzetnički duh ni kritičko mišljenje nisu svojstva poželjna u Srbiji kakvu priželjkuju i oblikuju zakonodavac i izvršna vlast. Kao što nisu bili poželjni ni pre više od pola veka, iz ugla okupacionih vlasti. Kao onda, ni univerzitetima se danas ne piše dobro: novim zakonom oni su stavljeni pod direktnu kontrolu izvršne vlasti – a to je prvi korak ka smanjivanju i promeni njihove svrhe. Iz ugla dualnog obrazovanja, ili strukovnog obrazovanja, ili vokacionog obrazovanja, ništa drugo pored konkretne obuke za konkretni posao nije potrebno, što podseća na onu aritmetiku do 500 i na pisanje vlastitog imena: čitanje već otpada, što je uvod u otpisivanje kritičkog mišljenja i preduzetničkog duha.3

S dualnim obrazovanjem, manjim brojem gimnazija i prenamenom fakulteta (u skladu s razvaljenim i jeftinim domaćim tržištem rada) dobijaju se upravo efekti kojima su težile okupacione vlasti u porobljenoj Istočnoj Evropi. Uz jedan izuzetak – kultura će se negirati na jedan specifičan način. U skladu sa strategijom obrazovanja, koju – treba to reći – nisu pravile ove vlasti, naglasak u školama stavlja se na očuvanje nacionalnog identiteta i izlaženje u susret tržištu rada. Pošto će srednje škole obučavati samo za posao, osnovne škole služiće kao odbrambeni bedem za naopako shvaćeni kolektivni identitet.

U osnovnoj školi deca još nisu u stanju da kompetentno prosuđuju ili sumnjaju u ono što im se kurikulumom nameće kao kolektivni identitet. To pravi prostor kreatorima nastavnih programa da nametnu svoju verziju kolektivnog identiteta, koju deca kasnije neće imati priliku da preispitaju. Tako se sve sklapa u čvrsto zatvorenu celinu. U osnovnoj školi đaci dobijaju laži o nacionalnoj istoriji i veličini. U srednjoj postaju „časni, marljivi i dobri“, sposobni samo da se potpišu. Drugim rečima – ponosni crvi: tako ova vlast zamišlja građane Srbije. Ironija je istorije to što se dualno obrazovanje ovde uvodi uz finansijsku pomoć vlade Nemačke.

Peščanik.net, 10.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Davidova taj Sub Nov 11, 2017 1:56 am

"... i što sam starija biće mi sve teže... "

U potpisu:
Ponosni crv

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Davidova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 898
Datum upisa : 18.05.2017

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Nov 11, 2017 7:10 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Nov 11, 2017 7:55 pm

Smile Prnjavorsko zahuktavanje



Foto: Ribar Gyula

Beograd je razrovan kao nikada pre. Ljudi koji u njemu žive i rade, svakodnevno putuju s jednog kraja grada na drugi, izloženi su nezapamćenom maltretiranju do kog je došlo usled neplanske rekonstrukcije ulica, kružnih tokova, mostova, pijaca, a zapravo se radi o kampanjskom radu gradskih vlasti koje su imale dovoljno vremena da se pozabave tim poslom u proteklom periodu, ali to nisu učinile. Gradonačelnik Siniša Mali i gradski menadžer Goran Vesić imali su preča posla oko asanacije terena u Savamali, tako da nije bilo vremena za manje prioritete poput pobrojanih akcija koje su započete ovog leta i to u isto vreme. Stoga je alarmantno približavanje lokalnih izbora u Beogradu pokrenulo jedini mehanizam koji Aleksandar Vučić poseduje za obezbeđivanje kontinuiteta svoje vlasti – najavu još jednih vanrednih parlamentarnih izbora. I to kada je na vrhuncu političke moći na svim razinama vlasti. Sasvim je logično da bi bez njegovog prisustva u toj utakmici Beograd bio izgubljen za nesposobni SNS, kao što bi i predsednički izbori bili upitni da se on nije pojavio kao kandidat.

Da bi ušao u kampanju za beogradske izbore, SNS bi nakon pola decenije apsolutne dominacije u gradu morao da izađe sa izveštajem o radu, jasnim planovima za rešavanje aktuelnih nagomilanih problema u Beogradu, kao i sa preciznim planovima za sledeće četiri godine. Međutim, stranka Aleksandra Vučića, danas, u Beogradu, ne može da se pohvali nijednim aspektom, osim da su sve nervozniji na propitivanje nezavisnih medija, što pokazuju na svakom koraku. Najnoviji ispad dogodio se na otvaranju ambulante u Prnjavoru (MZ Ripanj, Voždovac), gde je organizovano pompezno otvaranje rekonstruisane kućice od 55 kvadrata, koja je „danas jedna od najlepših ambulanti u gradu“. Naime, dok je novinarka N1 intervjuisala okupljene građane pred ambulantom, jedna ženska osoba ju je snimala svojim mobilnim telefonom. Kasnije će se ispostaviti da je to bila šefica Odseka za informisanje GO Voždovac Marina Ralević, čiji je zadatak očigledno bio da snimi rad nepoćudnih medija kakva je pomenuta televizija u optici predsednika Republike i njegove stranke. Na pitanje novinarke zašto je snima, Ralević je odgovorila kako je „primetila ljude koji su bili neprijatni prema građanima“ pa je odlučila da to zabeleži za svoju, odnosno za opštinsku, a zapravo za partijsku arhivu.

S druge strane, ono što su „slučajni prolaznici“, očigledno simpatizeri SNS-a, imali da kažu za medije zvučalo je kao naučeni partijski refren. Oni su zapravo dobili zadatak da jasno i glasno istaknu osobu koja je najzaslužnija za unapređenje njihove zdravstvene zaštite u Prnjavoru – tj. predsednika Aleksandra Vučića, čiji se dvadesetpetočasovni dnevni rad ovaplotio u rekonstruisanoj seoskoj ambulanti. Neki su išli i malo dalje, pričajući hagiografske detalje iz predsednikove radikalske mladosti, te na koji način je bio vezan za Ripanj i njegove stanovnike. Dakle, došao je dan kada se predsednik odužio ovim ljudima, poklonivši im rekonstruisanih 55 kvadrata, okrečenih i oblepljenih edukativnim plakatima. Postavlja se pitanje, da li je funkcionerka Ralević imala zadatak da snimi samo medije koji nisu po volji predsednika i Partije, ili da kontroliše iskaze „slučajno okupljenih građana“ koji ne samo da nisu bili „uznemireni“ već su delovali raspričano, puni hvale za najviši vrh vlasti.

Prnjavorska ambulanta postavila je propagandni kamen temeljac u predizbornoj kampanji koju su naprednjaci uveliko pokrenuli na terenu. Ako ne mogu da završe posao u centralnim gradskim opštinama, mogu barake po voždovačkim selima. Uostalom, Dragan Marković Palma odavno je patentirao taj model vladanja. Izmeren krvni pritisak u seoskoj ambulanti daleko je učinkovitiji u kampanji nego valjana rekonstrukcija jedne gradske ulice. Zato su gradske ulice u Srbiji a posebno u Beogradu, izlokane, pune rupa, šahtovi su propali, iz njih obično štrče grane, koje su neki dobri ljudi postavili kao znak upozorenja na nevolju koja nas očekuje na putu. Te grane koje vire iz naših ulica simbolički sažimaju urbanu kulturu naprednjačke političke elite koja mašta da podigne neki svoj Abu Dabi, do kog bi se dolazilo kao preko minskih polja.

Beograd Aleksandra Vučića i Siniše Malog urbanistički je zapušten, vođen stihijski, rušen protivpravno i sporadično građen na osnovu netransparentnih ugovora. Imajući u vidu osnovno značenje termina „prnjavor“ kao sela koje pripada obližnjem manastiru, Beograd najviše podseća na prnjavor velelepnog Belgrade Waterfronta, koji se može videti samo na velikom bilbordu ispred zapuštene zgrade Železničke stanice. Budući da koncept razvoja prestonice kao modernog grada sa razvijenom infrastrukturom, a pre svega funkcionalnim nadzemnim i podzemnim saobraćajem, ne postoji, preostaju uspesi gradskih vlasti na voždovačkom potezu: Kumodraž – Jajinci – Ripanj. Taj avangardni radikalsko-naprednjački ambijent propagandna mašina SNS-a otpočetka koristi kao poligon za proizvodnju događaja, bilo da je reč o pokušaju atentata „97 ubica“ na predsednika ili plasiranju informacija o uspešnoj rekonstrukciji škola, ambulanti, klozeta i asfaltiranih sokaka.

Kada se Srpska napredna stranka spremala da osvoji vlast 2012, jedan od glavnih trikova u kampanji bila je poseta Rudolfa Đulijanija, bivšeg gradonačelnika Njujorka, koji je pohvalio Vučićevu ideju o Beogradu na vodi i održao predavanje o budućem razvoju prestonice. Od tada je prošlo pet godina, a život u Beogradu postao je teži, stanovnici siromašniji, infrastruktura ruiniranija, fasade oronulije. Budućnost grada – neizvesnija. Jedino je komunalna policija dobila značajno pojačanje. Sada potpuni fijasko SNS-a u Beogradu treba zamaskirati prnjavorskim ambulantama i vanrednim parlamentarnim izborima koji će ključne teme sa lokala potpuno potisnuti velikom bitkom za Kosovo, za dve stolice i „reformsko“ jedinstvo nacije. Vučić to, naravno, može. Na opoziciji je da odbrani izvorno polje političke borbe – Beograd, koji je velika tema ne samo budućih izbora već i budućnosti države. Dok predsednik Vučić, prenemažući se, agituje za „četiri godine mira“, koje bi tobože usledile nakon vanrednih parlamentarnih izbora, opozicija bi morala da zna da će u tim godinama biti svega drugog samo ne mira i razvoja. Snimanje medija i kontrola građana u Prnjavoru najavljuju to Vučićevo nikada dosegnuto „zlatno doba“, u kome će evidentna nesposobnost predsednika i njegove Partije morati da bude hvaljena iako zaslužuju da zauvek budu oterani sa svih nivoa vlasti.

Peščanik.net, 10.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Nov 13, 2017 5:52 pm

Smile Misli lokalno, rađaj dualno



Foto: Predrag Trokicić

Sve prolazi. Ne, ne, nije to nikakva ni motivaciona ni utešna misao. Samo konstatacija. Da – ovde bukvalno sve prolazi. I bezobrazluk i laži i prestupi i krivična dela… I rušenje kuća, helikoptera, države. Sve može da prođe ako vlast tako naredi.

Evo, prošlo im je i da od dece prave male robove i da nama vlast pravi malu decu. Da od dece prave male robove, to im je omogućio navrat-nanos doneti zakon o dualnom obrazovanju. Da nam bukvalno prave malu decu, to im navodno omogućavaju crkveni zakoni. Ali da nam figurativno prave malu decu – e, to im već omogućavaju podatni mediji svojim činjenjem i nečinjenjem.

No, i to bi uskoro moglo da se promeni. Ne mislim na medije, naravno, već na pravljenje dece (ono bukvalno) koje bi uskoro moglo da dobije i neko zakonsko rešenje. Pa, kad su one ranije vlasti mogle da predlažu specijalne poreze za neoženjene i neomužene, ove bi mogle da crkvene kanone („množite se!“) prisajedine zemaljskom zakonu o dualnom obrazovanju. Da se, paralelno uz studije, obavlja praksa roditeljstva, kako nam je lepo sugerisala ministarka bez portfelja zadužena za demografiju (u našem slučaju – nauku o rađanju, a ne o stanovništvu!). I da studenti, pre nego što postanu samohrani, odnosno dok ih još hrane roditelji, babe i dede, već postanu – samohrani roditelji. Fali samo da se ti, ali i svi ostali roditelji, nekim podzakonskim aktom obavežu da će decu odgajati za podanike – i populaciona politika će biti zaokružena.

A nekim dekretom bi baš moglo da se ozakoni i stanje u medijima. Pa da se najzad ozvaniči politika javnog servisa da se predstavnici opozicije moraju tretirati kao maloletna lica – mogu da gostuju ali samo u pratnji staratelja. Iz vladajuće partije. Ali i tada smeju da pričaju samo ako im staratelj dozvoli, odnosno, ako mogu da budu glasniji od njega.

Najzad, u neki zakon bi trebalo i da se doda klauzula o razlozima za raspisivanje izbora pa da najzad postane legitimno ovo održavanje vanrednih na svake dve godine zarad „stabilnog mira u naredne četiri godine“.

I na kraju još samo da se u neki zakon unese odredba „mediji da puste nadležne organe da rade svoj posao“ i završili smo priču. Bukvalno.

Peščanik.net, 13.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Nov 13, 2017 6:49 pm

Smile Biće bolje



Foto: Predrag Trokicić

Jedna anegdota iz 1968, jedna od retkih koje se sećam, potiče od italijanskog studenta koji je došao na takozvane Aprilske susrete studenata i nosio je, što tada nije bilo neuobičajeno, veliki crveni bedž s likom Mao Cedunga.

Drugi su ga studenti pitali da objasni šta se dogodilo sa Liu Šao Čijem, koji je pao u nemilost. Objašnjenje je bilo sledeće: Liu je po Maovom nalogu putovao Kinom da vidi kako stoje stvari. Po povratku ga je Mao pitao: “Kako stoje stvari?” Liu je odgovorio, “Odlično”. “Nije tačno”, navodno je rekao Mao, “stanje je savršeno i biće još bolje.”

Čitam obaveštenje za štampu Međunarodnog monetarnog fonda. MMF ocenjuje da “privredna aktivnost snažno napreduje”, uprkos privremenom zastoju, “jer rastu izvoz, ulaganja i potrošnja”. Procena je da će ove godine rast iznositi dva odsto, a sledeće 3,5. Sledeće će godine rast biti brži, to MMF ne kaže, ali je svojevremeno rečeno iz Vlade, jer će ove godine biti sporiji. U proseku će to biti, recimo, kao prošle godine, dakle oko 2,8 odsto. Za tri godine sporazuma sa Fondom, uz sledeću, dakle za četiri godine će prosečni privredni rast biti tek nešto iznad dva odsto. Ukoliko, naravno, sledeće godine ne bude mraza, suše, poplava i drugih okolnosti od kojih privredni rast u Srbiji očigledno značajno zavisi.

U saopštenju se ističe rast ulaganja, ali ona su u prvoj polovini godine zapravo iskazala umereniji rast nego što se očekivalo. Rast ulaganja bio je negde oko dva odsto i zapravo je počeo da se usporava već u poslednjem kvartalu prošle godine. Potrošnja države je zaista povećana, a i potrošnja domaćinstava, ovih drugih brže od rasta proizvodnje. Moguće je da MMF i vlada raspolažu detaljnijim podacima ili bar procenama o kretanjima u trećem kvartalu, no zasad imamo samo fleš ocenu privrednog rasta u trećem kvartalu, koji je tek nešto veći od dva odsto. Da bi ukupni privredni rast ove godine bio dva odsto, još uvek je potrebno da se rast proizvodnje značajno ubrza u poslednjem kvartalu, svakako iznad tri odsto.

Rast izvoza je svakako ohrabrujući, ali ove godine je ubrzan i rast uvoza, usled čega se povećava i trgovinski deficit. Štaviše, čini se da je i dalje tako kako je bilo i u prethodnim periodima, do daleko u prošlost, da ubrzanje privrednog rasta ide sa rastom uvoza. Tome se nema šta prigovoriti, jedino što neto izvoz u tom slučaju ne doprinosi ukupnom rastu proizvodnje. A opet, ukoliko ne rastu ulaganja, onda se uglavnom povećavaju izdaci na uvoz potrošne robe, a sa rastom cena nafte i gasa i na njih jer je privredni rast zapravo podstaknut potrošnjom.

Kao što se najavljuje i da će biti. Opet za one koje to zanima, saopštenje je zanimljivo ne samo zato što se zapravo zalaže za privredni rast zasnovan na većoj potrošnji, već se ne insistira previše na takozvanim strukturnim reformama. Koliko ja bar mogu da dokonam, MMF otprilike kaže da je politika fiskalne konsolidacije sprovedena, da će se stvari popraviti, a da bi bilo dobro i da se poradi na promenama koje se najavljuju iz godine u godinu od jednog programa do drugog. To je sasvim u skladu sa onim što je mandat Fonda, tako da nije sasvim jasno zašto je potrebno videti snažan privredni oporavak tamo gde ga nema.

Zapravo je nedovoljno jasno zašto rast u Srbiji nije bar dvostruko brži, recimo bar četiri odsto godišnje. Zanimljivo je u tom kontekstu razmotriti smislenost fiskalne konsolidacije. Naime, sada je kasa u suficitu ili će bar budžet takozvane opšte države po Fondu biti uravnotežen, a dug je smanjen za čitavih desetak procentnih poena u odnosu na bruto domaći proizvod. Ovo je delimično posledica promene kursa, više kurseva, u stvari. No, zanimljivo je videti koliko je fiskalna održivost uopšte problem zemalja kao što je Srbija ukoliko naravno ne čine sve da se privredna aktivnost ne povećava.



Razlika između kamate na javni dug i stope rasta, Izvor: Ameco

Na slici se vidi da su Makedonija i Crna Gora, izuzev u godinama značajnog pada privredne proizvodnje, imale brži privredni rast od kamatne stope na javne dugove. Što znači da uz privredni rast budžet može da se zadužuje, mada je bolje umereno, a ne preterano. Podaci za Srbiju su samo za poslednjih nekoliko godina, ali svakako je ista slika vidljiva i u periodu pre 2008, dakle kada je privredni rast bio brži nego sada. Ovo nije neka izuzetna slika, finansijski uslovi u zemljama sa solidnim privrednim rastom, recimo u EU, po pravilu su povoljni. Eto, sada i u Srbiji, jedino što rasta nema.

Novi magazin, 13.11.2017.

Peščanik.net, 13.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Nov 14, 2017 6:18 pm

Smile Zvocanje



Foto: Predrag Trokicić

Misteriozno finansiranje Vučićeve predsedničke kampanje kroz nekoliko hiljada „pretpostavljenih“ krivičnih dela koja je „treći čovek“ počinio u kafani deleći 800 evra na dva dela, postalo je još jedna neuralgična tačka režima. Bolno mesto u koje se ne dira. Poput priče o finansijskom trouglu Etihad–Vlada Srbije–Aerodrom, sve sa koncesionom peripetijom, poput pitanja koji će se objekti javne namene i kada izgraditi za 33,7 milijardi dinara, koliko je kompenzacija za neplaćene doprinose za uređivanje građevinskog zemljišta u „Beogradu na vodi“, poput pitanja ko je rušio u Savamali a ko je zabranio policiji da štiti građane i zakon, pitanja HPK menadžmenta u smederevskoj Železari, brojnih bukvalno neviđenih a bučno najavljenih investitora.

Zbog finansiranja kampanje sumnjivim donacijama, Vučić se zapetljao u neuverljiva objašnjenja, izmislio je novi limit za donacije, lagao o tome koliko su njegovi glavni protivkandidati potrošili. Propagandna mašinerija ubeđuje Srbiju da je Jeremić potrošio sedam miliona evra (koliko je, zapravo potrošio Vučić), tri puta više od stvarnog iznosa, a da je Janković potrošio 2,5 miliona evra, 10 puta više nego što je zaista potrošio. Donacije su toliko bolno pitanje da je njima morao da se pozabavi i službeni tabloid. Ne Vučićevim, naravno. Našli su antikorupcijskog „stručnjaka“ koji je zaključio da treba ispitati kako su to Jeremićeva majka, tašta i tast dali po 800.000 dinara priloga za kampanju, a kao posebno sumnjivu indiciju na pranje novca uočio je to da je Janković prikupio ukupno 1,4 miliona od priloga fizičkih lica!

To je mizanscen u koji je utrčao izveštaj Agencije za borbu protiv korupcije o finansiranju predsedničke kampanje. Nije to bio izveštaj o kontroli finansiranja kampanje, kao prethodnih godina, nije bilo konkretnih podataka o uočenim nepravilnostima (jedna rečenica da će se inicirati pokretanje postupaka pred nadležnim organima), samo brojevi koje smo već znali – i to da je Vučić potrošio 794 miliona, Jeremić 262, a Janković 31; da je Vučić imao 6.940 donacija, ali čak bez pomena i da su gotovo sve u istovetnim iznosima.

Malo je verovatno da ćemo ikada saznati da li je ovo što je objavljeno u izveštaju, ili možda ono što nije objavljeno, bilo razlog za ostavku direktorke Agencije Majde Kršikape. U par pasusa saopštenja saznali smo da je u istom danu podnela ostavku koju je Odbor Agencije prihvatio na telefonskoj sednici, potom postavio vršioca dužnosti direktora i najavio novi konkurs. Tako munjevito i odlučno da se čovek zapita da li će narednog jutra Kršikapa biti retuširana i izbrisana iz (novije) istorije Agencije.

Za vreme njenog kratkotrajnog (64 dana) boravka na čelu Agencije, zaslužila je pohvale za povećanje transparentnosti, posebno u oblasti kontrole. Saznali smo, tako, da je među vanredno kontrolisanim i Siniša Mali. Agencija je, pod Kršikapom, obznanila da javni funkcioneri ne mogu biti istovremeno sportski funkcioneri. Baš nekako u vreme izbora poslanika SNS Ostoje Mijailovića na čelo KK Partizan. Da li bilo šta od toga ima veze sa ostavkom, teško da ćemo ikada saznati.

Naravno, ostavka se može podneti i iz sasvim ličnih razloga i ne mora biti povezana s bilo kakvim spoljnim pritiscima. Naći će se oni i koji će tvrditi da je nemoguće da je Kršikapa bila „slobodni strelac“ koji se provukao ispod radara Odbora Agencije. Jer, ne zaboravimo, aktuelni sastav Odbora (sa 6 od predviđenih 9 članova) proizvod je pažljivog i dugotrajnog političkog inženjeringa – nemogućnosti advokata da se dogovore oko svog kandidata i odbijanja parlamenta da izglasa kandidate Poverenika i Ombudsmana i novinarskih udruženja, a nakon okončanja mandata članova koji su sprečili da na prošlom konkursu neskrivena stranačka kandidatkinja zasedne u fotelju u ulici Carice Milice. A aktuelni sastav je Kršikapu izabrao jednoglasno.

Direktorka, međutim, nije imala vremena niti da postane heroj borbe protiv korupcije koji će raskrinkati dvoličnost vlasti, niti poslušnik koji će se kriti iza „nenadležnosti“, nedostatka informacija, kapaciteta ili saradnje drugih organa.

Slično kao što se i prethodna direktorka povukla, na privlačnu funkciju sudije Ustavnog suda, posle nepune četiri godine (mandat direktora traje pet godina) na čelu Agencije, koje su obeležili potezi za koje je zasluživala i pohvale i kritike. Agencija je u tom periodu podnela izveštaj tužilaštvu o Siniši Malom, u kome je ukazano na školski primer pranja novca, ali je insistirala na zatvorenosti i nedostupnosti pojednih podataka i dokumenata. Direktorka je „bez pardona“ vodila postupak protiv Nikole Selakovića, a Odbor ga je branio; ulazila je u klinč sa Ministarstvom pravde oko izmena Zakona o Agenciji, ali je potpisala mišljenje po kome svi ministri slobodno mogu u izbornu kampanju službenim vozilima Vlade.

I kakav je rezultat kada se podvuče crta ispod pet godina Agencije u „epohi Vučića“? Ne zaboravimo da je na samom početku vladavine, u fazi A1 – prvi potpredsednik Vlade – prvi borac protiv korupcije, Vučić Agenciju doživljavao kao konkurenciju i na sve načine je pokušavao da je marginalizuje. Kada je Vučić u narednoj izbornoj kampanji 2014. godine zaključio da je korupciju pobedio i posvetio sa pobeđivanju ekonomskih reformi i standarda građana, Agencija je ostavljena da tavori u klinču sa političarima iz drugog i trećeg ešalona, da se godinama bezuspešno bori za izmene zakona koje bi joj donele više nezavisnosti (te predloge o promeni predlagača članova Odbora je Ministarstvo pravde odmah sklonilo s „pregovaračkog“ stola) i veće nadležnosti; da se bori sa odborom bez kvoruma ili na ivici kvoruma, sa odbijanjem parlamenta da izabere predložene članove, sa v.d. stanjem na čelu tokom izbornog ciklusa.

Krhka institucija, postavljena na temeljima koji podrazumevaju da Odbor, izabran na predlog širokog spektra predlagača (što treba da spreči političku kontrolu), štiti direktora od političkog uticaja, a direktor štiti zaposlene, češće je prethodnih godina (ponekad iz zle namere, a ponekad s razlogom) bila tema zbog onoga što nije uradila, nego zbog onoga što jeste, suviše je energije potrošeno na rasprave o Odobru, direktorki, izmenama Zakona.

Na korak smo da cilj bude postignut – da Agencija u potpunosti bude marginalizovana i da niko ne postavi pitanje ko je osoba koju će šestočlani Odbor izabrati za direktora. Da se njenim izveštajima i delovanjem mediji bave onoliko koliko se danas bave izveštajima (još jedne obezglavljene institucije) Državne revizije. Da nam bude normalno što direktorku (kao i čelne ljude ostalih nezavisnih institucija) niti jednom nismo videli u gostovanju na javnom servisu.

A posle bi borbu protiv korupcije mogao da preuzme i Savet za borbu protiv korupcije SNS-a.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 14.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Nov 14, 2017 7:08 pm

Smile Istok vs. zapad i evropeizacija Srbije



Foto: Predrag Trokicić

Za Srbiju je bitno koliko proces evropeizacije ide duboko, a ne da li država može da pronađe alternativu toj integraciji. Ovih dana je ponovo aktuelan problem da li će Srbija nastaviti da ide „evropskim putem“ ili će se okrenuti prema Istoku. Da li će se odlučiti za SAD i za Uniju ili za Rusiju? Ko je u vladi bliži kojoj sili? Da li Srbija može da odustane od pristupanja EU? Da li je ovo što sada imamo možda dobro? Te dileme su neutemeljene.

Za Srbiju nije pitanje da li će nastaviti da ide evropskim putem ili će tražiti alternative. Izvodljiva alternativa za pristupanje EU još nije predložena. Globalne sile među kojima deo Srbije traži stratešku alternativu Uniji ili nisu blizu, što poskupljuje ekonomsku saradnju, ili su ekonomski i tehnološki u ozbiljnim problemima. Da nema tih problema, moglo bi se razmišljati o izvodljivim strateškim alternativama. Povrh toga, aktuelne političke snage u Srbiji koje otvoreno zagovaraju odustajanje od evropskog puta mogu da računaju na mali procenat glasova ako i prelaze cenzus. Srbija je išla, ide i nastaviće evropskim putem. Tako je od 2001. godine.

Pitanje je koliko je evropeizacija u Srbiji duboka. Evropeizacija je proces u kojem država koja ima nameru da pristupi Uniji prihvata njene norme. To je jednosmeran proces. Potencijalne članice Unije treba da prihvate (download) evropske norme ako žele da postanu deo grupe. To je važilo za sve države bivše Istočne Evrope i važi i za Srbiju.

Određenu konfuziju stvara odnos EU prema potencijalnim članicama i prema novim članicama. Pregovaračka sloboda potencijalnih članica je veoma ograničena. S druge strane, neke od novih članica uspevaju da se u pojedinim situacijama nametnu kao akteri s kojima treba računati u donošenju evropskih odluka. To naročito važi za Poljsku, koja je veoma uspešno prošla kroz ekonomsku krizu od 2008. godine. Povrh toga, EU se pokazuje kao organizacija koja nema efikasna sredstva (policy tools) da podstakne svoje članice da sprovode politike na koje su pristale u samom procesu pristupanja (Mađarska). Srbija nije članica Unije i trenutno ne treba da se zanosi mišlju da može da pregovara sa Unijom kao da je već u njoj.

Proces evropeizacije u Srbiji je plitak. Istini za volju, tako je bilo i pre nego što je aktuelna koalicija došla na vlasti. Plitkost znači da se evropske norme ili politička očekivanja samo formalno ili deklarativno prihvataju. Slabosti se javljaju u primeni normi. Kada treba sprovesti politike koje su kompatibilne sa evropskim, javljaju se otpori.

Konstanta srpske politike je ideološki otpor uticaju Unije. Na primer, Briselski sporazum iz 2013. godine je potpisan da bi se nastavio proces pristupanja. Međutim, u Srbiji se sadržaj sporazuma predstavlja kao posledica neprijatne činjenice da je EU, sa kojom je Srbija imala puno problema, posredovala u dijalogu. Tadašnji predsednik vlade je objašnjavao da su pregovori pod okriljem UN–a daleko bolji za Srbiju, te da Srbija treba da teži bližim odnosima sa Rusijom.

Srbija treba da ima stabilnu demokratiju, ako želi da bude deo EU. Umesto toga, demokratske institucije devalviraju ka pukoj činjenici da postoje višestranački izbori (tzv. „elektoralna demokratija“). Potiskuje se javna debata u medijima kao način da se preispita politika i vlasti drže odgovornim. Srbija je među državama u kojima najviše opada sloboda medija. Javne kritike se suzbijaju latentnim nasiljem nad neistomišljenicima. Državne agencije koje treba da obezbede horizontalnu kontrolu vlasti su nemoćne i bez uslova za rad. Sudstvo je potčinjeno izvršnoj vlasti i ne pruža garanciju vladavine prava i sprečavanja vlade da se samovoljno ponaša. Takođe, Srbiji je za članstvo u EU potrebna tržišna privreda i konkurentnost. Umesto toga, država ima odlučujuću ulogu u alokaciji proizvodnje. Investitori se podstiču direktnim i veoma skupim državnim subvencijama čiji račun isplativosti nije nikada predstavljen javnosti. Za članstvo u EU je potreban pristanak institucija EU i svih država članica. Međutim, Srbija nije spremna ili odlaže vođenje politike koja je usklađena sa politikama članica.

Šta će dalje biti u Srbiji? Srbija se neće okrenuti od Unije – to se neće desiti jer je sadašnja vlast dovoljno racionalna da uvidi ekonomsku neizvodljivost te opcije. Međutim, razloga za radost nema. Evropeizacija će ostati plitka. I to je sasvim racionalno ponašanje vlasti. Njoj se ne isplati da produbljuje taj proces jer time ugrožava svoje temelje. Nezavisne državne agencije, pravosuđe, kritička javnost i konkurentski centri ekonomske moći obuzdavaju apsolutnu vlast. Međutim, vlast to ne može da dozvoli jer je u strahu da će se „svi udružili protiv nas“ (Vučić). Popularnost ne sme da padne. Srbija će, stoga, ostati u stanju traljavih reformi, ali na (deklarativno) evropskom putu.

Šta očekivati od Unije i može li ona da traži od Srbije da produbi evropeizaciju? S obzirom na višestruke unutrašnje probleme Unije, to ne izgleda moguće u dogledno vreme. U dosadašnjem procesu pristupanja Uniji, Srbija je bila uslovljavana trampama „EU za Hag“ i „EU za Kosovo“ (Jelena Subotić, „Explaining Difficult States“). Ipak, EU nije strogo uslovljavala Srbiju. Na primer, 2004. godine je očekivala hapšenje Mladića, ali je ipak dodelila finansijsku pomoć Srbiji iako hapšenja nije bilo. U 2006. godini se tražila realizacija saradnje sa Haškim sudom. Ipak, pošto je formirana nova vlada DS–a i DSS–a, kriterijum je faktički snižen. Umesto da „Mladić bude u Hagu“, bilo je dovoljno da se pokažu uverljivi napori države. Velike države Unije su preferirale proindependističku politiku prema Kosovu posle pada Miloševića. Ipak, Unija nije čvrsto uslovila Srbiju takvom kosovskom politikom jer nije bilo jedinstva u samoj EU (na primer, Samit šefova država EU, decembar 2007). Zapravo, Briselski sporazum (2013) se nije desio toliko zbog politike Unije, koliko zbog toga što je u avgustu 2011. jedna njena članica (Nemačka) samoinicijativno nametnula Tadićevoj vlasti zahtev da sprovodi određenu kosovsku politiku.

Dakle, Unija je preferirala da nameće male korake Srbiji, umesto da postavi velike uslove koji bi mogli da se pokažu kao krupne prepreke za državu u procesu integracije. Ta praksa će se verovatno nastaviti. Od EU ne treba očekivati da će nametnuti čvrste uslove za demokratizaciju, koje Srbiji treba da ispuni zbog članstva. Treba i dalje očekivati diplomatske fraze kojima se izražava da Srbija treba da „pokaže veći napor“ u pojedinim poglavljima pristupanja. To samo po sebi ne znači da Unija pomaže nedemokratske režime ili da ih preferira. EU ne može da nametne državi kandidatu kojim će tempom pristupati.

Šta je činiti javnosti Srbije kojoj je stalo do budućnosti zemlje? Ne treba misliti da će EU rešiti probleme demokratizacije i razvoja Srbije, ali ni to da ona preferira nedemokratski režim. Takođe, težnja ka članstvu u Uniji ne rešava po automatizmu probleme u Srbiji, pogotovo zato što je ta težnja plitka. Nije pitanje da li će Srbija nastaviti da razvija odnose sa Unijom, pregovara o politikama koje će biti sprovedene, otvara poglavlja ili razvija ekonomsku saradnju. To će se svakako desiti. Suštinski je problem kako će se odnosi sa Unijom konkretno odraziti na živote građana. U prošlosti je bilo dovoljno postaviti dilemu: da ili ne? To je omogućilo Tadićeve pobede do 2008. godine. Već 2012. godine to više nije bilo dovoljno jer su se oba predsednička kandidata prethodno pozitivno deklarisala o članstvu u Uniji.

Svi koji mare za popravljanje kvaliteta života u Srbiji treba da premeste fokus javne debate sa velikih „strateških“ tema na manje i konkretnije teme. To naročito važi za aktere koji ne žele da nastupaju populistički. U velikom broju građani prihvataju ideju da Srbija treba da bude u Uniji, iako ti procenti variraju i donekle opadaju s godinama. Međutim, građani treba da vide šta time tačno dobijaju. Njih više ne zanima da li je vlada „proevropska“ ili nije. Treba staviti akcenat na konkretne i manje teme. Ne to da li ima otvaranja poglavlja, tapšanja po ramenu i pohvala, već to koliko ima sloboda i garancija prava. Ne to da li ima i koliko stranih investicija, već to koliki je rast BDP-a, zaposlenosti i standarda. Stranke koje pokažu da su sposobne i da imaju ideje da rešavaju konkretne probleme građana imaju šanse da dobiju njihove glasove.

Peščanik.net, 14.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Nov 14, 2017 8:30 pm

Smile Ko to tamo širi mržnju



Dizajn: Peščanik

Na prvoj strani Danasa osvanuo je naslov „Nastavljamo da širimo mržnju prema Vučiću“. Skandal je krenuo na tviteru povodom asfaltiranja Skadarlije, to jest stavljanja podloge za vraćanje kaldrme. Novinar Njuz neta Viktor Marković napisao je tvit o fotografiji na kojoj se vidi grozota – asfaltirana Skadarlija: „ma znam da je podloga, nego širim mržnju prema Vučiću“. Markovićevu ironiju nisu shvatili Pink, Vesić i Informer. Krenuli su u napad na njuzovce iz sve snage. Vrata su im već bila širom otvorena. Vučić se o Kesiću i njuzovskoj satiri već izjasnio rekavši da se radi o tobožnjim satiričarima i humoristima, koji u stvari vode politiku (protiv njega).

U odbranu predsednika Vučića isprsio se, a ko drugi nego Informer: „Krčag ide na vodu dok se ne razbije. A krčag Zorana Kesića i njegove ekipe s Njuz neta koju predvodi Viktor Marković upravo je razbijen. Jer, uhvaćeni su na delu kako lažu i šire propagandu protiv vlasti i predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Ovaj tužni skup kvaziduhovitih džabalebaroša iz Njuz neta, koji pišu i scenario za emisiju ’24 minuta’ Zoranu Kesiću, već duže na društvenim mrežama spinuje, izvrće istinu i manipuliše sa svakom informacijom koja može da im pomogne u širenju mržnje prema vlasti i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.“ Zaključak je da ti lažljivci nisu neki duhoviti opozicionari koji otkrivaju „skrivene istine“, nego samo šire mržnju prema Aleksandru Vučiću. Kada je gradska uprava poslala poruku da je asfalt podloga za kaldrmu, Viktor Markovć je rekao – znam da je to samo podloga ali „mi širimo mržnju prema Vučiću“.

Finu njuzovsku ironiju ljudi iz vlasti ne mogu da prepoznaju zbog svoje zadrtosti. Odgovor se unapred zna. Protivnika vodi lična mržnja prema Aleksandru Vučiću. Naglasak nije toliko na mržnji koliko na onom ličnom. To lično izbacuje iz opticaja kritiku kao normalno stanje u javnom životu. Ona se namerno prevodi na lični plan, u nešto iracionalno, vođeno suludim strastima i izopačenostima kritičara. Njega marljivog, požrtvovanog i posvećenog samo narodu i Srbiji, može da kritikuje samo lud čovek, vođen bolesnom mržnjom. To je ključna inovacija Vučićeve propagande – to da svaku kritiku vlasti treba videti kao ličnu mržnju prema Vučiću. Jednačina – kritika je lična mržnja – stoji kao bedem za celokupnu vlast. Taj bedem je Viktor Marković ironijom razvalio i za to će da plati.

Bedem izgrađen na ličnoj mržnji funkcioniše odlično i gledamo ga svakodnevno i kad nije reč o Vučiću. Jednačina lične mržnje ne pokriva samo Vučića nego i celu vlast, sve ministre, premijerku, kumove, brata, finansijere, korupciju, te celokupnu destrukciju institucija, države i društva. Neko bi pomislio – pa da, znamo, sve su to poznate priče o nama. To nije nikakva iskonska mržnja, ona od pamtiveka do danas, koju Basara u svom nihilizmu pripisuje Srbima i zbog koje pomišlja da ne treba menjati vlast, jer umesto jednih mrzitelja doći će drugi, možda i veći mrzitelji, pa nam se može desiti da plačemo za starim i „od blata pravimo Aca Srbina“. Jer, s obe strane su mrzitelji, samo su jedni na vlasti, a drugi bez fotelje (raskomoćeni u zloći omrznutog „kruga dvojke“ i Drugoj Srbiji koje odavno nema).

Radi se o modernom fenomenu o kome se danas mnogo priča, veoma praktičnom i široko primenljivom. Kad su kritičari lični neprijatelji, oni moraju znati da će čim otvore usta dobiti neprijatan lični odgovor, oštro po gubici najružnijim rečima, a tu su i sva druga sredstva, svakodnevno ih viđamo na kioscima i ekranima. Pritom je borba protiv Vučićevih brojnih mrzitelja glavni deterdžent za masovno ispiranje mozga. Ali i zaklon za svakog njegovog čoveka ponaosob. Dok si njegov. Ako ministar Vulin neoprezno izmisli „tetku u Kanadi“ kad ne može da pokaže odakle mu novac za stan, ako je drugi ministar u problemu zbog firmi u poreskim rajevima, neko treći zbog stanova u Bugarskoj, a brat zbog nepostojeće firme u dugovima, odbrana im stoji jaka ko grad: nije to napad na ministra i tetku, to je napad na samog Vučića! On je cilj, on je meta sulude mržnje. Zar to nije upravo izgovorio i ministar Nenad Popović, rekavši da to što Krik piše nije napad na njega, nego direktno na Vučića. I Vučić to isto kaže: nije ono bio napad na njegovog brata, nego na njega, njega hoće da ruše.

Ova mangupska fora o mržnji Vučića blokirala je institucije, naročito policiju i tužilaštvo. Jeste, znamo da znate, ali ne diraj ovog, pa ne diraj ni onu, ne diraj Vučićevu kliku, jer svi su oni pod zaštitom „mržnje prema Vučiću“. Tužilaštvo zna da su sva ta neprijatna otkrića o Vučićevim saradnicima zapravo lična stvar i zato ćute. Što da se mešaju u te privatne stvari.

Peščanik.net, 14.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Nov 15, 2017 4:22 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Nov 15, 2017 6:05 pm

Smile Danajski parovi



Foto: Mina Milenković

Ko su Danajci koje „gađa“ Vučić. Da podsetimo, ako je neko propustio, u razgovoru za Alo, predsednik Srbije između ostalog je rekao: „Imam ne samo svoje srce već i glavu, oči i uši i nisam toliko glup da verujem u darove Danajaca“.

Dakle, odakle dolaze ti trojanski konji koji hoće da porobe balkansku Troju? Iz Rusije? Pa Rusi džabe ne daju ništa, samo uzimaju i nose.

Iz Kine? Od njih možete da dobijete samo kredit i to uz popriličan interes, kako je kamatu „starosrpski“ ispravno nazivao guverner Dragoslav Avramović.

Ostaje dakle zapad, pre svega Evropska unija koja je do sada godinama na razne načine Srbiji poklanjala – što u poslednje vreme čini naročito iz tzv. predpristupnih fondova – stotine miliona evra. O donacijama zemalja članica EU da i ne govorimo.

Ta pomoć, kao i američka uostalom (koja je često i nematerijalna, i sastoji se u transferu znanja i obezbeđivanju boljeg rejtinga na svetskim finansijskim i ostalim tržištima) ide, međutim, poglavito Vladi Srbije. Tako da se potpuno opravdano može reći da su ministri, premijer(ka) i predsednik najveći „strani plaćenici“ u Srbiji. Pa nije fer, najblaže rečeno, da oni drugima – do kojih takođe dođe neka crkavica iz inostranstva – to prebacuju. Obrnuto, pitanje koje zaista ima smisla jeste kako državni funkcioneri, koji su na neki način „servis građana Srbije“, te pare troše: u svom ličnom (ili grupnom) interesu ili u interesu naroda.

U celoj ovoj priči značajnije je ipak nešto drugo. To je činjenica da se Vučić dohvatio starog i činilo se već izanđalog predizbornog oružja – podele na patriote i izdajnike. No, zbilja, šta je drugo mogao. Ispucao je sve svoje pirotehničke granate i „pukao“ je na svim frontovima.

U borbi protiv korupcije ništa nije uradio. Štaviše, njegovi ministri, poput recimo Vulina, postaju junaci korupcionaških afera. A i sam šef države se poprilično zapetljao sa ovim objašnjenjem finansiranja svoje predsedničke kampanje. Pri čemu se još ispostavilo da „najbolji student pravnog fakulteta ikad“ ne zna da Zakon o finansiranju političkih aktivnosti izričito zabranjuje davanje priloga političkom subjektu preko trećeg lica. To ne može na dobro da izađe.

Zatim, u borbi protiv tajkuna, njegova „dalekometna haubica“, suđenje Miroslavu Miškoviću, totalno je podbacila. (Neka mi oprosti Ljubodrag Stojadinović, ali ova vojna terminologija nekako se sama od sebe nameće.) Na tom polju izgubio je do sada sve bitke, po svoj prilici će i rat. Štaviše, sad se pojavljuju i tajkuni u njegovim redovima, poput Bogoljuba Karića, doduše više kao pozadinca, ali zato Nenada Popovića u prvim „borbenim“, tj. ministarskim redovima.

Konačno, borba za brzi ekonomski razvoj takođe ne daje rezultate. Srbija je po rastu bruto domaćeg proizvoda najgora u regionu, a tu su negde i plate. Vučićeva glavna linija napredovanja, Koridori 10 i 11 nepovratno su zaglavljeni u rokovima (za mal’ ne rekoh u rovovima) a brzi voz za Budimpeštu još stoji na početnoj stanici.

Sve u svemu – totalni fijasko. A izbori se približavaju.

Tako da je Aleksandar Vučić, pritešnjen porazima, izgleda odlučio da posegne za starom i oprobanom taktikom iz devedesetih. I da kormilo srpskog brodića polako okreće ka istoku. Njegov intervju za Alo bio je izrazito antievropski. Kada se tome dodaju izjave ministra spoljnih poslova (Ivice Dačića) da je „Srbija pod pritiskom zapada“ te da je „Rusija siguran prijatelj“, kao i ministra unutrašnjih poslova (Nebojše Stefanovića) da su „strane službe pojačale delovanja usmerena ka Srbiji“ i da će „te aktivnosti biti još intenzivnije“, put do zaključka nije teško naći.

Naravno, još je rano da promenu kursa Vučić i javno obznani, jer mu treba zapadna blagonaklonost dok ne posvršava po Srbiji to što je namerio da posvršava, mada je već dosta toga obavio. Sudeći po istraživanjima javnog mnjenja, koja i on nesumnjivo pomno prati, to bi već sada u velikom delu pučanstva bilo dočekano sa oduševljenjem.

Ima samo jedna stvar koje se Vučić boji. Boji se da na javno okretanje Beograda ka Moskvi Brisel ne odluči da građanima Srbije ponovo uvede vize. To bi za Vučićevu, kao i svaku drugu vlast u Srbiji, ma koliko ona bila pretvorena u „rijaliti šou“, sasvim sigurno bio istinski kraj.

Peščanik.net, 15.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Nov 15, 2017 8:36 pm

Smile Pesničenje



Foto: Predrag Trokicić

Da li vam se nekad čini da na svetu nema pravde, da su institucije spore i korumpirane, da okrutni i nepravični bivaju nagrađeni, a dobri i pravdoljubivi kažnjeni? Institucije su zaista često nemoćne, a neretko i napravedne, ali zato je tu pesnička pravda koja, na običnom smrtniku nejasan, ali ipak nepogrešiv način, dodeljuje svakome ono što zaslužuje – nepravdu kažnjava, a vrlinu nagrađuje.

A nepravdi je zaista puno. Uzmimo, na primer, nepravde koje nam nanose susedi iz bivših republika SFRJ. Ne, ne mislim sada na izjavu Bakira Izetbegovića, već na vest da je hrvatska carina jednom našem sugrađaninu prošle nedelje neopravdano zaplenila vrednu imovinu. I to ne bilo kakvu imovinu, nego avion. I to ne bilo kom sugrađaninu, nego Mići Jovanoviću, rektoru (umalo ne napisah, bivšem) univerziteta „Megatrend“ (umalo ne napisah, „Džon Nezbit“).

O ovoj i drugim nepravdama koje su mu nanesene prethodnih godina, novopostavljeni rektor je juče imao priliku da govori u jutarnjem programu jedne nacionalne televizije. Ovako Jovanović o privremenoj promeni imena svog univerziteta i svom trogodišnjem odsustvu s rektorskog mesta:

„Ime je vraćeno pre svega na zahtev jednog velikog alumni kluba. Kao što je poznato, oko 25.000 diplomiranih studenata je izašlo za 28 godina postojanja ‘Megatrenda’. Mi smo jedno vreme, tri godine, pokušavali da uradimo ribrending. Sećate se one 2014, prilično nezgodne godine za nas, pune kleveta i laži, pa je ideja bila da malo izmestimo i ime i Miću Jovanovića sa univerziteta.“

Sećamo se. Te daleke 2014, na Peščaniku je objavljen tekst u kojem se tvrdi da je ministar policije plagirao svoj doktorat, odbranjen upravo na univerzitetu „Megatrend“ i to pod mentorstvom dobrog rektora lično. Ovde nije bio kraj Peščanikovim klevetama i lažima na račun dobrog rektora, jer je na istom portalu ubrzo objavljen i tekst kojim se osporava postojanje rektorovog londonskog doktorata. Ali sve je to sada davna prošlost, klevete su zaboravljene kao da ih nije ni bilo, pa je jedino normalno da se univerzitetu vrati staro ime, a na pravdi boga oklevetani rektor vrati na mesto koje zaslužuje. Ovo je tipičan primer delovanja pesničke pravde.

Šta se još desilo te davne 2014? I sajt Peščanika je stigla ruka pesničke pravde – nakon objavljivanja gnusnih kleveta, ovaj sajt je bio meta hakerskih napada sa servera fa-srv.megatrend.edu.rs, zbog čega danima nije bio u funkciji. Ministar policije i alumnus univerziteta „Megatrend“, već pomenuti Nebojša Stefanović, obećao je da će ovaj slučaj biti brzo istražen i rešen. Tako bi bez sumnje i bilo, da se tokom istrage nije naišlo na nepremostive prepreke u vidu nesaradnje stranih policijskih službi, pa je uprkos naporima „Megatrendovog“ alumnusa, slučaj ostao nerešen. Opet, susrećemo se sa misterioznim delovanjem pesničke pravde.

(U međvremenu, alumnus je oklevetan od strane istog tog Peščanika, povodom svog ponašanja u slučaju rušenja u Hercegovačkoj, i na ove klevete je reagovao pokretanjem privatne tužbe. Na pravosudni ishod još uvek čekamo, ali nema sumnje da će i ovde, ako institucije kojim slučajem zakažu, pesnička pravda pronaći svoj put.)

Ali, bilo je te 2014. još kleveta i laži izrečenih na račun dobrog rektora. Tako je tadašnji dekan Fakulteta političkih nauka, u emisiji „Utisak nedelje“, izneo tvrdnju da dobri rektor laže kada govori da je bio zaposlen na ovom fakultetu. Sasvim nevezano i, ako ne verujemo u delovanje pesničke pravde, sasvim neobjašnjivo – ova emisija je, nepunih godinu dana posle gostovanja dekana FPN-a, bila trajno skinuta sa programa. I ne samo to! I sam dekan je nekoliko meseci po gostovanju napadnut i pretučen ispred svoje kuće. Čudni su i zavojiti putevi pesničke pravde, ali uprkos tome ona uvek stigne do cilja.

Ako čitateljka, uprkos svim ovim primerima, još uvek nije uverena u postojanje pesničke pravde, neka razmotri i sledeću činjenicu. Upravo u trenutku kada je dobri ministar obrazovanja, igrom slučaja i sam vlasnik privatne obrazovne ustanove, izložen udruženom napadu Konferencije univerziteta Srbije, Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i Srpske akademije nauka i umetnosti, a povodom novog Zakona o visokom obrazovanju, pojavljuje se, ko drugi, nego dobri rektor, da uzme u zaštitu i ministra i njegov zakon:

„Svima smeta što sada ministar dobija šira ovlašćenja. Pa naravno da treba, ministar je bio potpuno razvlašćen! Ja mislim da će ministar Šarčević tu dobro da se snađe, jer je već postavio nekoliko državnih sekretara koji su mladi ljudi, ljudi spremni da rade, ljudi koji imaju inspiraciju, koji znaju šta treba da se radi u visokoškolskom obrazovanju.“

Neko će reći – puka je koincidencija što se dobri rektor vratio u javnost upravo u trenutku kada je dobri ministar oklevetan, ali iskusnom oku neće promaći šta je ovde na delu.

Zato, ne očajavajmo, hrvatski carinici i ne slute koliko je duga ruka pesničke pravde.

Peščanik.net, 15.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Nov 16, 2017 6:32 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Nov 16, 2017 7:24 pm

Smile „Zakoni“ namešteni za elitu



Foto: Predrag Trokicić

Svi optuženi u slučajevima u koje je upetljana ili država ili ljudi bliski nekadašnjem ili aktuelnom državnom vrhu, uvek mogu da računaju na nekritičku naklonost domaćeg pravosuđa. To je pokazala i presuda na uslovnu kaznu zatvora optuženima za paljenje Ambasade SAD 2008, pošto je Kosovo proglasilo nezavisnost. A da, posle devetogodišnjeg sudskog procesa.

Slučaj paljenja stranih diplomatskih predstavništava u Beogradu je posebno zanimljiv jer pokazuje svu zakonomernost ovog zaključka. Uslovne kazne od šest meseci, sa rokom provere od dve godine, dobili su Dejan Vučković, Dragan Marinkov i Marko Novitović, Milan Tomas je osuđen na pet meseci uslovno, a zbog izvršenja teškog dela protiv opšte sigurnosti, odnosno zbog toga što su posle protesta „Kosovo je Srbija“ učestvovali u neredima koji su doveli do paljenja Ambasade SAD. Đorđe Tomin, Nikola Kosanović i Filip Backović su oslobođeni optužbi.

Protest „Kosovo je Srbija“ organizovala je zbog proglašenja kosovske nezavisnosti i brzog priznanja Kosova od većine velikih svetskih sila tadašnja Vlada Srbije sa Vojislavom Koštunicom na čelu. Koštunica je i govorio na protestu kao predstavnik državnih institucija, dok je Tomislav Nikolić (tada zamenik predsednika SRS) govorio kao „predstavnik parlamentarnih stranaka“. Posle zapaljivih govora pred oko 200.000 ljudi demolirane su ambasade SAD, Nemačke, Hrvatske, Turske i Belgije, a da policija nije dobila naredbu da deluje protiv demonstranata. Naredba je stigla tek kada su vandali odlučili da napadnu i zgradu Vlade Srbije. Povređeno je više od stotinu osoba, mahom policajaca, a materijalna šteta je bila višemilionska, pošto su huligani u pohodu na ambasade u centru Beograda palili kontejnere, razbijali trafike i krali inventar, uništavali autobuse, tramvaje, saobraćajne znake, žardinjere…

Zanimljivo je obrazloženje dala predsednica sudskog veća Snežana Garotić-Nikolić. Ona je rekla da su osuđeni „bili svesni svojih radnji i da su svojim postupcima naneli štetu koju je Ambasada SAD procenila na oko 400.000 dolara“, ali da nisu odgovorni za smrt Zorana Vujovića koji je poginuo u zapaljenoj američkoj ambasadi i da nisu bili optuženi za kamenovanje ambasada Hrvatske i Nemačke, „već da se ti događaji samo posmatraju u kontekstu“ paljenja Ambasade SAD.

„Nije bilo slučajno što su oni došli baš do Ambasade SAD, jer iz svedočenja proizilazi da je osoba sa megafonom pozivala da se ide ka Ambasadi Hrvatske“, rekla je sutkinja i dodala da se u istrazi nije utvrdilo ko je osoba sa megafonom. U delu obrazloženja koje se odnosi na visinu kazne, sutkinja je navela da su okrivljeni osuđeni na uslovne kazne jer je „sud ocenio da se radi o mladim osobama, da je bio veliki protok vremena, te da su njihove životne okolnosti izmenjene“.

Tomin, Kosanović i Backović su, prema navodima predsednice sudskog veća, oslobođeni pošto je saslušanjem svedoka ustanovljeno da nisu bacali kamenice i baklje iako su bili prisutni ispred Ambasade SAD.

Advokat Želimir Čabrilo, koji je zastupao jednog od optuženih, rekao je da je postupak bio politički motivisan, ali i dodao nešto što jeste suština ove priča – bila je „politička odluka da se ovaj miting organizuje, kao i to da se ukloni obezbeđenje kod ambasada u ulici Kneza Miloša“ pa bi „trebalo da odgovaraju nalogodavci“.

„Da li treba da odgovaraju ljudi koji su naredili da se ukloni obezbeđenje ili grupa momaka iz unutrašnjosti koja je slučajno došla ispred ambasade i bacala kamenice, kao i stotine drugih ljudi“, naveo je Čabrilo.

Odgovor je krajnje jednostavan. Zakon važi za sve i treba da se primenjuje na sve. Bez obzira na društveni položaj. Ipak, to tako u praksi u Srbiji ne funkcioniše. Više tužilaštvo je zbog sumnje da su naredili i učestvovali u povlačenju obezbeđenja ispred diplomatskih predstavništava još polovinom jula ove godine poslalo Višem sudu u Beogradu optužnicu protiv pet visoko pozicionarnih policijskih oficira – Slobodana Vukolića, tadašnjeg načelnika Uprave policije za grad Beograd, koji je tog dana bio šef štaba; Stevana Bjelića, načelnika Policijske uprave za grad Beograd; Mladena Kuribaka, tada načelnika Uprave policije MUP RS; Zorana Raškovića, tada zamenika komandanta štaba i načelnika Odeljenja za operacije Žandarmerije; i Bojana Markovića, tada komandanta odreda Žandarmerije u Kraljevu. Sud u ovom slučaju još uvek nije potvrdio tu optužnicu, iako je rok za potvrđivanje optužnice odavno istekao. Zakonski rok za tu odluku je 15 dana, a kako stvari stoje, pošto nema zakonskih sankcija za probijanje roka, ovaj slučaj će još dugo čamiti u sudu, u nameri da se približi zastarelosti.

Kristalno je jasno da je skup „Kosovo je Srbija“ organizovala tadašnja vlast premijera Koštunice. Shodno tome, sve ostale posledice koje su nastale po strana diplomatska predstavništva crpu se iz odgovornosti države što nije zaštitila ambasade. Po brojnim Ženevskim konvencijama, umesto da ih štiti, tadašnji vrh vlasti je povukao zaštitu ambasada i desilo se što se desilo. Demolirane su ne samo ambasade, već i dobar deo centra Beograda.

U suštini, svi državni organi, od izvršne, zakonodavne, pa preko sudske vlasti i tužilaštva ni pet para ne daju za zakone Republike Srbije. Zakoni su tu da se na njima „lomi kičma“ građanima, dok očito za „elitu“ ne važe, odnosno važe oni koji njima odgovaraju.

Autor je novinar i urednik u beogradskom dnevnom listu Danas. @aroknic

Peščanik.net, 16.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Nov 17, 2017 5:17 pm

Smile Haaški sud i pomirenje: godine koje su pojeli zločinci

http://pescanik.net/haaski-sud-i-pomirenje-godine-koje-su-pojeli-zlocinci/

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Nov 17, 2017 6:44 pm

Smile Uterivanje ljubavi



Foto: Predrag Trokicić

Emocije spram vladajuće klike, ekstremno su neodredive. Voleti ili mrzeti nekoga na vlasti, jeste osobena varijanta nastranosti, izražena kroz bezbroj nijansi konfuznih odnosa prema nekome ko poseduje veliku moć.

Vladari moraju da podnesu sve, pa i trajne posledice svog neuporedivog posla, ako tu uopšte bilo kakvog smislenog posla ima. U našem slučaju, građani okupljeni u tabloidima zaduženim za hoblovanje i poliranje vođe, pokrenuli su akciju za sprečavanje navodne mržnje. Prema vlasti i njenom opskurnom simbolu, dakle i prema državi, onakvoj kakvu je oni vide.

U kategoriji opštih osećanja protiv kojih se ti smlaćeni zaljubljenici bore nema ravnodušnosti, spasonosnog stava koji obara sve što je u ljudskom političkom fondu ustajalo. Na primer: „živeo, želimo ga, volimo ga!“, to može, to se traži i podstiče. Gomila slabo plaćenih urlatora i vikača parola izgovara naučene lekcije lažne masovne ljubavi.

„Mrzimo skota, doleee, vidite dokle nas je doveo!“ I to je u redu, gde ima manifestne mržnje, svakako se nešto nalazi na drugoj strani, kao njena negacija. Da ne kažem ljubavi, jer je taj pojam davno postao sablasna lozinka praznine u visokim političkim sferama.

Najopasnija je rezignacija ravnodušnih, onih koji svoju i sudbinu društva uzimaju kao nešto što se može popravljati ili kvariti bez njih, uz stav koji je proizvod svojevrsne filozofije beznađa: „Ma ko ga bre jebe!“

Glagolska radnja ovde navedena, koja može da bude i posledica nekakve ljubavi, ali i obične erotske gimnastike, u svojoj biti je ignorisanje moći, ali i nemoći. Uz neizbežnu psovku koja je istovremeno i izvrsna odbrana: šta mi može taj, šta mi mogu oni oko njega. Ne može da mi bude gore, nema nade da mi bude bolje. Nalazim se u zoni propasti i dobro mi je.

Teza o tome da mržnje prema vladi i vladaru ovde ima, i da je ona opasna po opstanak zato što je potmula, nastala je priglupom trivijalizacijom uspešne šale ozbiljnih, ali duhovitih „njuzovaca“. Terajući svoju ironiju do nivoa da je mogu razumeti i bitno limitirani javni čuvari vlasti, podstakli su njihovu pohlepu za monopolom u zaštiti gospodara. I to optužbom da „šire mržnju“ prema Vučiću.

Rekao bih da ništa nije gore nego da te budale brane, pa je u tom smislu neprijatno biti na Vučićevom mestu. Terajući svoju nesuvislu teoriju o zaveri satiričara do besmislenog kraja, proglasili su „mržnju prema vlasti“ za ozbiljan udar na samu vlast i Vučića lično. Iz toga se može videti kako mentalni čuvari vođe žele da budu gospodari osećanja i da svoje bizarno orvelijanstvo postave na „branik otadžbine“.

Nisam siguran da li je opšta mržnja prema vlastima legitimna, naravno ako je ima. Mržnja pojedinca je intimna i neprikosnovena, osim ako pojedincu ne dođe da se izlane. Možda vlast sama ima teškoće sa razumevanjem svoje pozicije: žustre kritike doživljava kao mržnju, ne uspevajući i ne želeći da uoči razliku. Neko je već postavio tešku dijagnozu elite kao „emocionalno nestabilne grupe“, koja dovodi u opasnost društvo, ali i sebe od društva. Nepristajanje na njih nije mržnja, ali bi ona mogla da bude iščitana u definisanju javnih stavova. Bar kao deo poslednje odbrane od realnog sunovrata. I odsustvo bilo kakve vrste altruizma prema pripadnicima ovog režima može da bude lekovito.

Čežnja za apsolutnom ljubavlju kod nesrećnika koji su sebi pribavili autoritarni status, prirodni je otpor saznanju o sopstvenoj ništavnosti. Imati moć, a nemati počast u operetskim masovnim izlivima ljubavi, znak je bitne nedovršenosti i dodatni razlog za opasan gubitak samopouzdanja. Zbog toga su tabloidni radnici poželeli vrhunac svoje akcije: ne samo zaustavljanje mržnje, nego dostizanje idilične plebiscitarne ekstaze: ritualno cvetno kupanje vođe u najboljim osećanjima svoga naroda.

Scene masovnog transa koji bi bio neosporni dokaz odanosti Vučiću, već nadilaze najsmelije parodične zajebancije, sve ibije, borate, kimove i leteće cirkuse. Ali, ne bi se reklo da je ideja o hitnom zaustavljanju mržnje i bacanju cveća pod točkove potekla samo od ubogih i zanesenih čuvara najsvetlijeg lika. Pre mesec, možda dva, u jednoj izjavi Vučić je rekao: „Mene ne voli niko, osim srpskog naroda.“

Zastrašujuće! Izjava u sebi sadrži nepojmljivi, neutemeljeni egocentrizam, komični narcisizam, antitezu o mržnji izvan homogenog etnosa, emotivnu prikraćenost i neopisivi infantilizam. Ideja da je zadobio (stekao) ljubav naroda jeste iluzija na kojoj taj čovek gaji svoju čudovišnu aroganciju i nervozno, sasvim opsesivno traganje za novim količinama nežnosti, ma gde se one nalazile.

Pa, ko ga onda mrzi i ko mržnju širi, ako ga voli narod, pa onda i potpisnik ovih redova o uterivanju ljubavi! U genezi ove poruke poima se ideja o tome da će svaki pokušaj mržnje biti osujećen kolektivnim ljubavnim osećanjem svih Srba, bez izuzetaka.

Morao bih da licitiram sa rang listama svih svojih ljubavi. I tu ni na milionitom mestu nema onoga kome je stalo da ga čak i ja volim. Pa kakva su onda moja osećanja, ako me je logika ove priče već podstakla da se izjasnim?

Ja sam rezignirani, spram vladajuće moći ravnodušni građanin, kome je ponuđeni predmet opšte ljubavi sasvim odvratan. Izvan toga i moj je stav proizvod svojevrsne filozofije beznađa. Lozinku te filozofske škole kojoj sam sklon, možete pronaći odmah, u prvom delu ovoga teksta, na samom kraju petog pasusa.

Peščanik.net, 17.11.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14283
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 12 od 13 Prethodni  1, 2, 3 ... , 11, 12, 13  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu