Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 60 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 60 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
» Ukidanje vojne obaveze-jos jedna u nizu gluposti...
Danas u 2:29 am od Davidova

» Šta trenutno slušate?
Juče u 11:35 pm od PatakPrvi

» Ana Brnabić
Juče u 10:29 pm od laza

» Putin ponudio Srbiji da povrati suverenitet i snagu
Juče u 3:59 pm od andjeo01

» Odavno nisam čuo/čula
Juče u 12:53 pm od Svarog

» Peščanik - analiza dnevnih događanja
Sub Okt 21, 2017 6:56 pm od Brave Heart

» Vesti iz oblasti klasične muzike...
Sub Okt 21, 2017 6:55 pm od Brave Heart

» Filmske novosti...
Sub Okt 21, 2017 6:53 pm od Brave Heart

» Vesti - književnost...
Sub Okt 21, 2017 6:51 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta umetnosti
Sub Okt 21, 2017 6:43 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta IT-ja (softver, hardver i...)
Sub Okt 21, 2017 6:37 pm od Brave Heart

» Sve o "pametnim" telefonima i sličnim čudima tehnike...
Sub Okt 21, 2017 6:22 pm od Brave Heart

» Corax - slika današnjice
Sub Okt 21, 2017 5:44 pm od Brave Heart

http://https://s23.postimg.org/jq15wtlp7/vostok.png
https://s28.postimg.org/sbinr7rvx/bloggif_58f133ee2ca1e.png
http://https://s23.postimg.org/jq15wtlp7/vostok.png
https://s26.postimg.org/vwdqtqr5l/biogen_DVA.png
https://s26.postimg.org/4ohd5ry7t/Art_CENTAR-header.png
https://s23.postimg.org/tipvwi28r/ruska_kultura_u_srbiji.png
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Peščanik - analiza dnevnih događanja

Strana 2 od 10 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Maj 31, 2017 6:19 pm

Smile Radikalska promena slike sveta i enigmatičan odgovor Zapada



Foto: Arta Merk Kostić

Čini mi se da je došlo vreme da prestanemo sa insinuacijama da ova vlast predstavlja kontinuitet ne samo sa prethodnom vlašću, nego sa svim onim što se podrazumeva pod srpskom paradigmom koja traje već vekovima. To je pozicija da ničeg novog nema pod kapom nebeskom, da je sve isto, da se sve vraća, da osnovna paradigma opstaje – samo se glumci menjaju. Nije reč o tome da kontinuiteta uopšte nema, naravno da ga ima, ali su sličnosti mnogo manje od razlika. Socijalizam nije uspeo kao država i poredak, ali je njegov horizont bilo prosvetiteljstvo i po tome je Srbija bila modernije društvo od ovog u kome sada živimo. Četnici i partizani su podeljeni i u toj dimenziji, a ne samo u ratnoj. I kada je reč o famoznoj partokratiji, ta stvar jeste uvek bila tu, ali ni to nije bilo uvek isto. Jedna situacija je kada članstvo u partiji određuje rukovodeća mesta u gotovo svim važnim sektorima: tako je bilo u socijalizmu, pod Miloševićem a i posle Petog oktobra, naročito od Koštuničine vladavine. Međutim, sasvim je druga situacija kada se totalno ruši profesionalna struktura i princip meritokratije kao fundamenta modernog društva. U kom smislu je to fundament? U pred-modernim društvima kakva su bila feudalna, status pojedinca je bio unapred propisan poreklom, dok sa novim, modernim dobom status nije dat, već zavisi od postignuća, najčešće u skladu sa obrazovanjem, kvalifikacijama i sposobnostima. SFRJ je imala prilično profesionalnu administraciju, što znači da se ipak održavala veza između profesionalnih i administrativnih položaja sa osposobljenošću ljudi. Ta makar i slaba veza sada se nemilosrdno raskida. O tome svaki dan pričamo, te eno gde ode Bata Gašić za direktora BIA, pogledajte generalnog direktora EPS-a, pogledajte onu feudalnu svitu ličnih slugu koja ide i pojašnjava Vučića, govori umesto njega i patološki je smešna. Za to vreme se smenjuju ljudi koji iole nešto znaju, a na njihovo mesto dolaze neznalice i razbojnici.

Bilo koji noviji primer potkrepljuje ovo zapažanje. Kada je Koštunica za ministarku obrazovanja postavio Ljiljanu Čolić koja je bila ubeđena kreacionistkinja (što je i njegovom srcu milo) i to pokušala da proturi u škole, Koštunica kakav god bio, a znamo ga, ipak je smenio tu ministarku. A sada ministar prosvete smenjuje direktora Centra za nauku zato što brani nauku od dogovorenog nasrtaja na teoriju evolucije. I to kao glup pokušaj da se Darvinova teorija evolucije dovede u pitanje tako što se tvrdi da je po raspadu Jugoslavije došlo do velikog porasta etno-religioznosti. Ovakve „teorije“ je ubedljivo kritikovao Rastislav Dinić.

Zakon ovde nikada nije važio jednako za sve, ali je u skorije vreme retko ko išao toliko daleko u preziranju zakona kao vučićevci. Uzmimo jedan noviji primer. Zakonske obaveze koje važe za sve druge stranke i kandidate na izborima, za SNS i Vučića ne važe. Svi predlagači predsedničkih kandidata dostavili su Agenciji za borbu protiv korupcije finansijske izveštaje o troškovima svoje izborne kampanje, jedino nema izveštaja koliko je potrošio izabrani predsednik i sadašnji premijer – Aleksandar Vučić. U opravdanje zašto njihovog izveštaja nema uplela se i sama Agencija tvrdeći da je izveštaj o njegovom trošenju novca toliko glomazan da Agencija nema mesta na sajtu da ga objavi! A za sve druge smo mogli da dobijemo ukupnu cifru koja je potrošena u kampanji, koliko je dato od državnih sredstava, koliko donacija a koliko na reklame i kome. To je nekoliko jednostavnih cifara o kojima su izvestili mediji, ali podataka o Vučiću nema – mnogo su opširno napisani! Kada bi tog izveštaja bilo, Agencija bi ga lako skratila na tih nekoliko prostih cifara. Tako je i sa rušenjem nelegalnih verskih objekata. Srušili su „po zakonu“ i noću takav objekat u Zemunu, gde dolazi neka teška sirotinja, a dozvolili su istu stvar u Novom Pazaru, jer je tamošnji glavni čovek Vučićev koalicioni partner.

Sklona sam da tvrdim na osnovu petogodišnjeg iskustva da radikalski način vladanja treba doslovno shvatiti kao zaokret u smislu radikalnog partikularizma, što je isto što i radikalizovani lični interes koji podrazumeva ogoljeno razbojništvo i otimačinu, odbacivanje demokratije i izbora, te vladavinu para-državnih i kriminalnih formacija, kojima se stiču ogromne privilegije. Sadašnje stanje u Srbiji nije samo pogoršano stanje, niti kontinuitet istog. Čak ako i tako gledamo, postoji tačka preokreta u osnovnoj slici sveta. Kada to kažem, mislim na to da je Srbija napustila sferu prosvetiteljstva povratkom na zatucanost, zatvorenost prirodne zajednice, dominaciju crkve i vlast gospodara kao feudalni patrimonijalni način upravljanja. Radikali su Srbiju odvojili od modernosti i to je kvalitativna razlika u odnosu na sve prethodne vlasti (sem Miloševićeve), uključujući i socijalistički period. To se vidi i po tome što Vučić neće da se drži bilo kakve logike, nego cilja da pokrije sva polja, da nigde ne ostavi prazno mesto gde bi neko mogao da se udene. Podsetimo se koliko je bilo kontradiktornosti i buke oko „makedonskog scenarija“ i velike Albanije kao ogromne i nepojamne pretnje. Ostavimo po strani što te pretnje nisu realne. I Vučić to zna. Pretnje se izmišljaju da bi se o istom trošku zastrašivao i trovao narod i prikrivale akcije vlasti kojima se izazivaju sukobi u celom regionu s ciljem da se podmeću mine Zapadu. I tu je tačka dodira sa ruskim interesom, sa kojim se i službeno sjedinjujemo. Zato je Vučić instalirao svoje „udbaše“ svuda u komšiluku, s ciljem da podbadaju i upravljaju srpskom manjinom, baš kako su to sada radili u Makedoniji. Usred haosa koji je stvorio Gruevski zato što neće da preda vlast koju je na izborima izgubio, našao se i proruski čovek i propagandista, novinar Politike i poslanik SNS-a Miroslav Lazanski da poradi za rusku i srpsku stvar. To će činiti tako što će podržati autokratu Gruevskog, ne kao autokratu, nego kao branu velikoj Albaniji da proguta Makedoniju. A bogami otkad je francuski sud pustio Haradinaja, pojeo bi taj Srbiju do Niša kad ne bismo imali Vučića koji to neće dozvoliti. To je bila putanja od makedonskog scenarija (kad izgubiš vlast, ne daj je ni po koju cenu), preko Haradinaja do pretnje velike Albanije koja neposredno ugrožava Makedoniju, Srbiju i sve susede. Podmetati mine EU i SAD zajedno sa Rusijom, te odvraćati zemlje zapadnog Balkana od EU i NATO za Vučićevu vlast ne znači samo održavanje autokratije i zatucanosti, nego ostvarenje srpskih snova o velikoj Srbiji. Priča o velikoj Albaniji je zapravo priča o velikoj Srbiji. Zar pre dva dana, na otvaranju neizgrađenog mosta na Drini na kome je Vučić presecao vrpcu, Nikolić, još uvek predsednik Srbije, nije rekao da će taj most služiti da se može prepešačiti između Srbije i RS koje će, kako se on nada, jednog dana biti jedno.

Sada će mnogi da navale s pitanjima, otkud mi to da Vučić ne podnosi Zapad, jer im navodno sve čini: „prodaje Kosovo“, prihvata izbeglice, ulizuje se Angeli Merkel, uvodi najcrnji neoliberalni kapitalizam i radničko ropstvo (koga u takvom obliku nema u razvijenim zemljama), u trendu je s populizmom koji se širi Evropom, čak i angažuje zapadne savetnike (posebno one koji su bili za bombardovanje Srbije). Sve to čini a ja ga maltene proglasila za ruskog agenta. Najopipljiviji dokazi su njegovi mediji kojima on lično diktira sadržaj. Pogledajmo prve stranice Informera i Srpskog telegrafa na kojima je uvek jedna te ista poruka: sukobi sa susedima, rat samo što nije počeo, a počinje zato što nam oni prete i hoće da „kolju Srbe“. Zapad ruši Vučića, a Rusija nas brani, Putin šalje oružje, ne da Srbiju…

Ako je tako, ako se otvoreno i svakodnevno šire poruke protiv Zapada, a to i praksa dokazuje, ako se razaraju institucije, demokratija, medijske slobode i slobodni izbori, najveća je enigma zašto zapadne sile i pojedinačne zapadne države besomučno hvale Srbiju i Vučića, pa čak i njegovu stranku uzdižu u nebesa kao modernu, a njega proglašavaju liderom stabilnosti i dobrobiti na Balkanu. Na to pitanje nemam odgovor i ne razumem zašto je tako. Možda bi se moglo igrati na prvu loptu, pa reći da je EU zapravo odbacila Srbiju (i zapadni Balkan) kao buduću članicu i da joj samo u principu ostavlja onaj večni izazov modernosti, ako ga Srbija želi, mada i ne mora – sve dok se na ovim našim prostorima živi bez tuče. Dok nema rata – za nas ste odlični, a sami sa sobom radite šta znate.

Peščanik.net, 29.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Maj 31, 2017 7:41 pm

Smile Oproštaj Vučića od sebe



Foto: Predrag Trokicić

Ne znamo, u stvari, gde to odlazi Vučić? Ritual njegovog oproštaja sa ministrima, novinarima i omiljenom televizijom ukazuje na fenomen koji nam je i te kako poznat: u vlasti i oko nje nisu čista posla, mada svaki novi dokaz te osnovane sumnje vodi u još dublju letargiju. Tja, šta se tu može! Ako na samom vrhu već ima zanimljivih kliničkih simptoma, naši laički sudovi su uglavnom bez značaja, iako za besprizornost vladara i njegove poslovne pratnje više nema razumnih limita.

Na tugaljivom „oproštaju“ od ministara, uz prazan govor i besmislena obećanja, Vučić je svojim poslušnim činovnicima podelio knjige iz svoje žanrovski apsolutno razuđene bibliotečke gomile. Zašto knjige, a ne po kilo rakije, na primer, koju bi iz svog kazandžijskog fundusa donirao odlazeći Nikolić? Brlja je, a ne knjiga simbol rodoljubne neoradikalne Srbije; zašto bi ovi ministri traćili vreme na čitanje bezveznog štiva po gazdinom izboru, kad im je dovoljna njegova posveta. Ali, čiča Tomina koliba je srušena, taj nesrećnik je od politike dobio čitav novi zagrobni život, obogatio se preko mere, stvorio od Dragice prvu damu i napunio joj fond, sazidao crkvu i vidi sebe na njenom duvaru. Tako je prepodobni Bata Gašić na ikoni osvanuo pored Sv. Jovana, a grešni rab Nikolić će tek biti omalan uz sveca Dimitrija. Šta ćeš više ako si postigao sve, a nisi bio ni za šta.

Zašto je ovo važno za Vučićev odlazak kojih stotinak metara uzbrdo, ako mu već ne adaptiraju mamutsku palatu bivšeg SIV-a? Novi predsednik svakako želi da se otrese svake veze sa Nikolićevom zlokobnom senkom, da zakopa ideju o tome ko mu je pravi „politički otac“, i da bude neko sasvim novi. Knjige u šake ministrima mogle bi da znače: niste ništa pročitali, počnite! Bilo šta od onoga što im je izabrao don, čiji je literarni ukus očito jako loš, a on ga je uz Tomu gradio, godinama sričući beskrajno prazne, uz to odvratne Šešeljeve kupusare.

Ili, smela ideja da je novi šef države možda bio predsednik vlade intelektualne Srbije: „Vidi, jebo te, pa ovi čak i čitaju…“ To bi bio taj jadni pokušaj ublažavanja podsmešljivog odnosa javnosti prema misaonim dometima nekih ikona iz ministarske grupe, čije je formalno obrazovanje bukvalno nedokazivo.

Ma kakvi oni bili, pokazalo se da ih AV prezire, kao i sve drugo i sve druge, ali ih visokom pokroviteljskom milošću drži na ponižavajućoj distanci, što ovu vrstu podanika uvek iznova dovodi do poda i blata, ali i očarava i ushićuje.

Tako se Vučić, uz apsolutno nepoznavanje svoje duboko rascepljene političke ličnosti, oprašta od sebe u Nemanjinoj, da bi došao sebi u Starom dvoru. Ritual je zapravo zastrašujući, jer je taj čovek opsednut idejom o svojoj nezamenljivosti, i o vremenu koje će ga beskonačno držati, makar u nakaznom statusu Dorijana Greja. Ministri su samo deca kojima je podelio pernice, bojice, plastelin, ordever, sokove, ćevapčiće i šarene slikovnice. Sve važno je radio i upropastio sam, i sada te siročiće ostavlja u traljama ali ne određuje naslednika.

Na putu prema svom novom obličju, gde će svakako želeti mnogo više časti nego što je već apsolvirao, Vučić danas prolazi ceremonijal ustoličenja, čiji je smisao pokazivanje moći i mudrosti. Ali, izgleda da ničega od toga nema i da je njegov put ka trijumfalnom krunisanju obavijen sumnjama, dimom i magluštinom. Jedna ruka na ustavu a druga na jevanđelju, zar to nije pokušaj zlupotrebe norme i tradicije? Ustav ni u času donošenja nije bio usklađen sa stvarnošću, a korišćenje jevanđelja je neukusan populistički eksperiment u konstruisanju nove nastrane mitologije.

Hoće li se Vučić, posle svetovne beatifikacije, pojaviti na stepeništu Skupštine, kao Sloba Milošević nekada? Bio je u društvu Mirjane Marković, srpske Ledi Magbet i svojih mladunčadi, ali je njegova slavljenička povorka bila zasuta starim cipelama. Za kakvim izrazom ljubavi novi predsednik žudi i da li će njegovi podanici umeti da mu je danas pokažu? Nebojša Stefanović je pozvao pristalice da dođu i ponesu svoje oduševljenje, a na društvenim mrežama ima mnogo poziva na protest „protiv krunisanja diktatora“. Da li je uz miting podrške moguć kontramiting osporavanja, uz bacanje starih novina ka vođi, na primer, ili će sve proteći u fanatičnom slavlju onog sloja sirotinje koja sebe smatra pobedničkom stranom.

Mislim da Vučić nije nimalo ravnodušan prema lažnim emocijama kojima ga obasipa posluga; njegov ga autizam dovodi do fantastičnih saznanja o tome šta je sve uradio i ko mora da mu se divi. Ali ga plaši svaka sumnja u njegovo veliko delo, svi upiti koji dolaze kao proizvod neverice, svi koji ga ne shvataju ozbiljno, svi koji ga se ne boje, sve što ne razume, sve što može da mu vrati uspomene na poniženja kojima je nekada bio izložen.

Strah koji mu oduzima razum dolazi od pomisli na pad. Tamo gde odlazi opraštajući se od sebe dosadašnjeg, vrhunac je onoga što je sanjao, klimaks moći koju nosi sa sobom kao rezultat rušilačke izvršne vlasti. Pokušaće da bude još jači, ali to više ne ume, probaće da izbegava svoje neurotične ispade, ali to više ne može, pokušaće da diže ugled državi koji je već oborio do poniženja, tvrdiće da se bori za građane, a sve je manje onih koji mu veruju. Vučić se tako oprostio od dela naših života, na koje je uticao razaranjem smisla bilo čega što je (smisao) imalo i pretvaranjem ideje o bilo kakvoj budućnosti u bljutavi estradni kič.

Na samom vrhu prividne apsolutne moći, koja je temelj od stakla za njegovu bezmernu sujetu, konačno će ostati sam sa svojim užasom od susreta sa ništavilom koje je sam stvorio. Mada je i ono oblikovalo njega, sastavljenog od neispitanog ljudskog materijala, koji nam je zapao sticajem nebrojenih i možda neobjašnjivih tragičnih okolnosti.

Ali, to nas ne amnestira od ovoga što sada jeste, jer ipak smo svi mi njegovi saučesnici. Bilo da smo opčinjeni tom strašnom prazninom bez dna, ili krotko pristajemo na njegove mahnite opite nad (još) živim društvom, bez odgovora i bez otpora.

Peščanik.net, 31.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Jun 01, 2017 6:23 pm

Smile Ministarstvo nekulture



Foto: Predrag Trokicić

Ubrzo nakon formiranja poslednje Vučićeve Vlade, novopostavljeni ministar kulture Vladan Vukosavljević nadahnuto je govorio u emisiji „Pressing“ koju vodi novinar Jugoslav Ćosić na N1. Tom prilikom je opovrgao sve potencijalne kritike, koje je Ćosić prikupio iz novinskih napisa do tada, a koje su bile upućene narečenom ministarstvu i njegovim ministrima, pa samim tim i Vukosavljeviću, koji je preuzeo bagaž prethodnih postava. Hvalio se tada ministar Vukosavljević da će do Nove godine rešiti sva VD stanja, da će rekonstrukcije muzeja biti ubrzane i uskoro završene, da će Zakon o javnom informisanju uskoro biti gotov kao i Strategija razvoja kulture. Istovremeno, negirao je kritike da ministarstvo kulture investira samo u Kosovo, SPC, folklor i kulturno nasleđe a ne u savremenu kulturu. Takođe, eufemistično je najavio svoju borbu za povećanje procenta koji kultura dobija iz budžeta Republike Srbije. Osam meseci kasnije, gotovo ništa od silnih obećanja nije realizovano, samo je jaz između ministarstva i kulturne scene produbljen, dok je sajt Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, sudeći po tonu sve češćih saopštenja, počeo da liči na naslovnu stranu nekadašnje Politike ekspres. Zašto je to tako?

Naslovi udarnih saopštenja ministarstva glase: „N1 objavio lažnu vest da postoji Nacrt Zakona o javnom informisanju“ (17.5.2017), „Revizionizam i laži Slaviše Lekića“ (22.5.2017), „Laži i obmane Vladimira Dekića“ (25.5.2017). Ne treba zaboraviti da je sredinom aprila objavljen odgovor ministarstva nakon „neumesne izjave Aje Jung“, koja je upozorila javnost na nekorektan odnos ministarstva prema savremenoj kulturnoj produkciji u Srbiji. Međutim, i pored enormne energije koju ministarstvo kulture ulaže kako bi u javnosti diskreditovalo svoje kritičare, inače ljude zaposlene u kulturi i medijima koji se zalažu za demokratičnost i transparentnost rada ovog resora, činjenice pokazuju da su rezultati Vukosavljevićevog rada upravo takvi kakvim ga vide njegovi kritičari. Budući da on, kao i premijer/predsednik Vučić, reaguje samo na pritisak javnosti, ministar se i pored intenzivne kritike rada njegovih komisija pojavio tek kada su se demonstranti iz „Kulturom protiv diktature“ zajedno sa članovima Ansambla „Kolo“, okupili ispred zgrade Ministarstva kulture i informisanja. Uložena kritika Vladimira Dekića, direktora „Kola“, očigledno nezadovoljnog načinom na koji je komisija ministarstva tretirala projekte njegovog ansambla, ticala se „partijske raspodele sredstava i nastupa“. Pošto je obezbeđenje sprečilo demonstrante da svoj dopis ostave na pisarnici ove institucije, nakon pretnje medijima, ministar Vukosavljević se napokon pojavio u javnosti i održao svoju demagošku tiradu o tome kako se komunicira sa resornim ministarstvom, ne propustivši priliku da prozove UO Ansambla „Kolo“, koji „ništa ne zna i ne radi ništa“ (možda baš zbog toga što je na njegovom čelu Aja Jung). Ukratko, ministar se ponašao poput šalterskog radnika pisarnice koji je građane vratio nazad, jer ovi nisu imali odgovarajući „dokument“. A taj famozni „dokument“ u srpskom birokratskom sistemu, ne predstavlja posedovanje jednog papira, već otvara čitavu administrativnu proceduru za koju nadležni organ unapred pretpostavlja da je stranka nikada neće sprovesti ili ne tako brzo. Bar ne za vreme određenog mandata. (Nešto slično se događalo sa NIP-om i rekonstrukcijom institucija kulture svojevremeno.) Ministar Vukosavljević je, naime, vratio članove Ansambla „Kolo“ da se obrate svom UO i direktoru, koji bi trebalo da napišu dokument o tome šta im treba, ne bi li se s tim obratili Skupštini grada, direkcijama, agencijama, pa tek naposletku ministarstvu, tj. njemu – Vukosavljeviću. Na kraju je ministar, zadovoljan očitanom lekcijom, protrljao ruke i vratio se u svoju fotelju. Samo dan pre tog susreta, ministarstvo je na svom sajtu objavilo tekst dostojan „Odjeka i reagovanja“, u kome je pripretilo direktoru Dekiću smenom, jer nije „dorastao imenu ‘Kola’“.

Ništa bolje nije prošao ni Slaviša Lekić, novi predsednik NUNS-a, kome je otpisao dojučerašnji predsednik UNS-a, danas državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja – Nino Brajović. Lekićev nastup na Televiziji N1, Brajović je okarakterisao kao „udžbenički primer lažne vesti propraćene lažnom optužbom“. Ovakav ispad Brajovića bi se mogao protumačiti i kao učinak nečiste savesti zbog sopstvene ratno-huškačke prošlosti i ličnog doprinosa opštem srozavanju srpskog novinarstva, no kada se takav diskurs 2017. pojavi na sajtu Ministarstva kulture, onda je to jasan signal da sa tim resorom, kao i sa Vladom generalno, nešto ozbiljno nije u redu.

Ovakvo ponašanje visokih državnih funkcionera, zaposlenih u Ministarstvu kulture i informisanja, koje se finansira iz budžeta Republike Srbije, mora biti javno sankcionisano, a njihov način ophođenja sa javnošću, kao i zaposlenima u resoru kulture, upravnicima, direktorima i radnicima u kulturi i medijima, mora biti promenjen iz temelja. Iako premijer/predsednik Vučić kao i odlazeći predsednik Nikolić misle da je resor kulture u Srbiji samo suvenirnica ministarstava vera, turizma, dijaspore i sporta, kao i agitprop Kancelarije za KiM, to ne opravdava poteze ministra Vukosavljevića koji je na ovoj funkciji odgovoran pred institucijama kulture za koje je dužan da obezbedi uslove nesmetanog funkcionisanja, što znači da svoje račune mora da polaže pre svega zaposlenima u kulturi, koji su prvi pozvani da kritikuju njegov, sada sasvim očigledno, loš i neodgovoran rad. Ipak, Ministarstvo kulture nije Sekretarijat za kulturu Grada, u kome se sekretar „mogao“ igrati sa posrbljivanjem naziva beogradskih knjižara ili sa kulturnim programom Biblioteke grada Beograda. Njegovo prenošenje čitavog koncepta iz Sekretarijata u Ministarstvo do sada je dalo efekte samo u zoni koja se graniči sa čistim nacionalizmom: u jezičkoj politici, odbrani ćirilice, sprovođenju identitarne kulturne politike, odbrani KiM, kao i pokretanju incijative za uvođenje novog državnog praznika slovenske pismenosti – Sv. Ćirila i Metodija. To nije posao ministra kulture. Bar ne u XXI veku.

Peščanik.net, 30.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Jun 01, 2017 7:37 pm

Smile Poljubac seksizma



ŠKART, On the origin of wishes, at SPACE, London, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Da li je neki postupak, izjava, pokret, pogled seksistički ne zavisi nužno od samog postupka, izjave, pokreta, pogleda, već od konteksta. Nije isto kada drugarice jedna drugoj upute pozdrav „Dobro jutro lepotice“ i kada to isto učini kolega na radnom mestu. Bivšem ombudsmanu, a svežem „političaru“ (kako sam navodi, mada nije jasno zašto poseže za znacima navoda) Saši Jankoviću ovo izgleda nije jasno. U pokušaju da objasni zašto njegov odgovor novinarki televizije N1 „ako vam to kažem moram da vas poljubim“ nije seksistički, Saša Janković se koristi seksističkom praksom mensplejninga. On u autorskom tekstu u Danasu „nekim ženama koje je zmija seksizma ujela sto puta“ objašnjava zašto njegov odgovor, a ni poljubac kao takav nisu seksistički.

Kaže Janković nama, nekim ženama, da je on samo parafrazirao frazu „ako ti to kažem moraću da te ubijem“. Kaže da je samo želeo da se našali, a ne da ponudi suvoparan odgovor kako ne može da odgovori na postavljeno pitanje, te da je zato posegao za parafrazom pomenute fraze. Još nam daje i primer iz književnosti gde je originalna fraza upotrebljena, a gde svakako nije seksistička. To stoji. Kada doktor Frenklin kaže Šerloku Holmsu „voleo bih da vam to kažem, ali onda bih morao da vas ubijem“, tu nema ni traga seksizma. Kontekst je presudan. Smatrajući da je objasnio zašto fraza nije seksistička, Janković objašnjava zašto poljubac kao takav nije seksistički, smatrajući da će to služiti kao neoborivi dokaz da njegova parafraza nije seksistička. „Poljubac“, navodi Janković, „se ne tiče obavezno muško-ženskih odnosa… nije rezervisan za partnere-ljubavnike“. I to stoji. Pogledajmo sada kontekst u kome Saša Janković upotrebljava parafrazu.

Na pitanje novinarke televizije N1 o nazivu pokreta koji osniva, Saša Janković odgovara „ako vam kažem, moraću da vas poljubim“. Novinarka kojoj se obraća se nalazi na radnom mestu, a Janković je javna ličnost koju ona intervjuiše. U tom kontekstu „poljubac“ nikako ne može biti shvaćen kao „prijateljski, običajni, roditeljski, bratski i sestrinski, kurtoazni, obredni, Judin…“ Čak i ako prihvatimo Jankovićevo objašnjenje da njegova parafraza ne može biti seksistička, jer originalna fraza nije seksistička, nailazimo na problem. Originalna fraza, iako najčešće izrečena kao šala, u sebi krije pretnju nasiljem. U Jankovićevoj verziji, iako izrečena kao šala, upućena ženi od strane muškarca sa kojim bi ona trebalo da bude u čisto profesionalnom odnosu – to postaje pretnja seksualnim nasiljem. Da li bi bilo bolje da se držao originalne fraze? Ne, zbog konteksta muškog nasilja nad ženama koje je u Srbiji izuzetno rašireno. Braneći se da pol voditeljke nije uticao na njega, Janković tvrdi da bi isto rekao i voditelju. Međutim, to ostaje u domenu „šta bi bilo kad bi bilo“: on može da veruje da bi zaista tako postupio, ali mi to ne možemo da znamo pouzdano.

Kako su žene u igri patrijarhata samo lopta, ne iznenađuje da su Jankovićevi politički protivnici jedva dočekali da ga proglase najgorim čovekom u Srbiji. Naravno, oni sami svakodnevno bez problema posežu za mizoginim i seksističkim izjavama, ali zašto sada ne bi „stali na stranu žena“, to jest iskoristili žene da postignu koji poen.

Najveći problem u Jankovićevom autorskom tekstu, pored mensplejnovanja o tome šta jeste a šta nije seksizam – je odbacivanje optužbi za seksizam na najseksističkiji mogući način. Prvo kroz tvrdnju da je ta izjava uvredila samo „neke žene koje je zmija seksizma sto puta ujela“, zatim kroz činjenicu da je ponudio ne-izvinjenje, odnosno izvinio se zato što je novinarki bilo „neprijatno“ (sugerišući da je problem u novinarkinoj percepciji, ali je on pristojan pa će se ipak izviniti), i konačno kroz tvrdnju da će „poneki izjavu zloupotrebiti da bi skrenuli pažnju sa stvarnih društvenih i državnih problema“. Žene u Srbiji nemaju većih i stvarnijih problema od seksizma i mizoginije sa kojima se svakodnevno susreću. Ne „neke žene“ – sve žene. Čovek koji je tokom predsedničke kampanje pazio da se svaki put obrati „građankama i građanima“ morao bi da se potrudi da građanke i sasluša. I morao bi da prepozna seksizam u svojoj izjavi i ponudi pravo izvinjenje.

Peščanik.net, 29.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Jun 02, 2017 5:29 pm

Smile Zlobnica



Foto: Peščanik

Aleksandar Vučić je sigurno bio u dilemi kojim od simbola svoje trogodišnje, to jest petogodišnje vladavine da obeleži poslednji dan na mestu predsednika Vlade – da li da organizuje neku promotivnu aktivnost poput posete obnovljenom toaletu škole ili bolnice, da li da položi kamen temeljac za obilato subvencionisanu fabriku ili da održi konferenciju za novinare.

Odlučio sa za ovo poslednje, to jest monolog o uspesima, žrtvovanju i mukama kroz koje je prošao, iskušenjima sa kojima se suočavao, posle koga je odgovarao na naručena novinarska pitanja i cinično raskrinkavao neprijatelje koji stoje iza novinara koji postavljaju zaista važna pitanja.

Rezultati poslednjih izbora, posle kojih će se ovaj rijaliti nastaviti u novom dekoru, pokazuju da su producenti i marketinška ekipa koja stoji iza tog programa dobro proučili lektiru biračkog tela – sve one robinje Isaure i gušterove osmehe, bolje živote i srećne ljude.

Kod publike prolaze naivni i predvidivi zapleti u prepoznatljivoj scenografiji. Svi glumci stoje, a onda imamo zum na lice glavnog junaka koji otkriva „istinu“ – da je trudan, da je njegov pašenog izgubljeni sestrić zaovine tetke, da Meksiko ima najveći rast dži-di-pi-ja u regionu, da „njima“ neće dozvoliti da iz scenarija izbace Rodriga… I šta ostaje u glavi posle odgledane epizode? Utisak i osećanje, a nikakvo znanje. Vučićev rijaliti zasnovan na „španskim serijama“ iza sebe ostavlja raznežene domaćice zabrinute za junake i junakinje, a koloplet konferencija za novinare i promotivnih paradogađaja osećaj da je nešto protutnjalo, da su nas bombardovale krupne i dugačke strane reči, da je mahanjem papira to dokumentovano, da Vučić sve zna i da o svemu brine.

I ako pitate tog pasioniranog konzumenta direktnih prenosa iz Nemanjine 11 – da li je rad Vlade Srbije čiji je Vučić bio predsednik (a prethodno prvi potpredsednik – funkcija izmišljena za njega, pa ozakonjena tek 2014. za Dačića) bio transparentan, ponudiće vam svoj najjači argument – u direktnom prenosu svake nedelje, redovno kao nekada davno Dinastiju, gledali smo konferencije za novinare. Povremeno smo dobijali i posebne poslastice – prenose sednica, bilo vlade bilo štabova i tela na čijem je čelu Vučić. Sa replikama koje se pamte – „Tišina tamo“. Šta ćeš transparentnije od toga, ti strani plaćeniče, a iz koje redakcije ili nevladine organizacije si ti?

Botovi prve generacije koji su pejstovali isti komentar na stotine vesti, na ovu argumentaciju bi mogli da zalepe: „Svaka čast Vučiću, za samo pet godina je svojim predanim radom uspeo da ubedi Srbiju da je konferencija za novinare isto što i transparentnost rada Vlade“.

A da li je tako? Da li je transparentno kada Vlada pet godina odbija da objavi ko su savetnici prvog potpredsednika i premijera, kakve ugovore imaju sa Vladom, koliko su i za šta plaćeni? Kada Vlada odbija da objavi ugovor sa HPK o upravljanju Železarom Smederevo? Kad državni organi traže od Komisije za zaštitu konkurencije da ugovor sa privatnom firmom proglasi nedostupnim? Kada se šest meseci argumentacijom nedostojnom ni „španske serije“ odlaže objavljivanje ugovora za Beograd na vodi, a potom objavi ugovor bez biznis plana koji bi pokazao kada će i kako privatni partner ispuniti obavezu izgradnje objekata javne namene vrednih 33,7 milijarde dinara? Kada se posle godinu dana odlaganja objavi samo deo ugovora zaključen sa Etihadom i to proglasi „ispunjavanjem lične obaveze prema građanima Srbije“ iako „nije bilo predviđeno da ugovori budu objavljeni“? Da li je transparentno kada Vlada odbija da objavi bilo šta u vezi sa koncesijom za aerodrom Beograd, uključujući i studiju koja pokazuje zašto se traži koncesionar za firmu koja ostvaruje takve prihode da smo, kako reče Vučić, „i sami u stanju da ulažemo u aerodrom“?

Bilo bi čudo, ravno onome kada je Esmeralda progledala, kada bi se nešto promenilo prelaskom Vučića na novu funkciju i detaširanjem njegovog izabranika na privremeni premijerski rad u Nemanjinu.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 30.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Jun 02, 2017 6:44 pm

Smile Sabor SPC i sloboda misli



Foto: Predrag Trokicić

Na poslednjem Svetom arhijerejskom saboru SPC napadnuta je akademska sloboda desetorice profesora i asistenata sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Razlog za napad na slobodu misli pravoslavnih teologa bio je apel koji su ovi akademski radnici potpisali i uputili javnosti, a u kojem su kritikovali zahtev grupe građana za reviziju teorije evolucije u našem školstvu.

Iz šturog saopštenja portparola SPC saznajemo da je problem koji su svojim apelom pravoslavni teolozi napravili vladikama na saboru bio navodno „izlišan i u suštini besmislen“. Pravoslavni teolozi su se svojim apelom, navodno zaleteli u javnost „što je u medijima horski proglašeno za podršku darvinizmu u njegovom najgorem izdanju i za posredno osporavanje bogootkrivene istine o Bogu kao Tvorcu sveta i biblijske povesti o stvaranju“. Ako zastanemo i pažljivo protumačimo ovaj deo saopštenja, prilično je jasno da tu nije reč o stavu javnosti. Mediji su bili prilično zatečeni intelektualnom i teološkom širinom pravoslavnih teologa u pogledu teorije evolucije. Pre će biti da je u pitanju sadržaj optužbe, upućen od strane (pojedinih) vladika, za „posredno osporavanje bogootkrivene istine o Bogu kao Tvorcu sveta i biblijske povesti o stvaranju“.

Neki su episkopi izgleda doveli u sumnju hrišćansku veru profesora i zato su potpisnici apela naterani da se zvanično obrate saboru. Portparol SPC dalje kaže: „Potpisnici toga teksta su se obratili Saboru sa ispovedanjem autentične hrišćanske vere u Boga Tvorca (zdravi i pravi kreacionizam)“. Međutim, ako su mediji krivo protumačili teologe, kako se tvrdi u saopštenju SPC, onda je trebalo da profesori javnosti upute ispovedanje hrišćanske vere u Boga Tvorca i tako isprave navodni nesporazum. A ne da episkopima na saboru objašnjavaju svoju veru. „Sabor je to prihvatio, ali sa napomenom da nam čitava ta raspra, bez obzira na njihove namere i zamisli, uopšte nije bila potrebna“. Možemo pretpostaviti da su na saboru potpisnici apela pokušali da objasne pozicije akademske teologije u odnosu na prirodne nauke i teoriju evolucije, ali da su bili grubo sasečeni. Verovatno uz obrazloženje da njihovo mišljenje i znanje nikome, pa ni vladikama, nije potrebno.

Od sabora optužena grupa profesora i asistenata zakonski ništa nikom nije morala da objašnjava, niti da ispoveda. Za njih, kao i za sve naučne radnike zaposlene na univerzitetu, važi Zakon o visokom obrazovanju Republike Srbije. Ovaj zakon u članu 5 stav 1 jasno ističe da u akademske slobode spada, između ostalog, i „sloboda naučnoistraživačkog rada i umetničkog stvaralaštva, uključujući slobodu objavljivanja i javnog predstavljanja naučnih rezultata i umetničkih dostignuća“. Pomenuta grupa teologa javno se usprotivila nastojanjima da se Sveto pismo, sa svojim opisom stvaranja sveta, koristi kao osnova za osporavanje naučne teorije evolucije: „S tim u vezi, podsećamo na stav, široko prihvaćen od naučne zajednice teologa širom sveta, da ne postoji nikakva ‘biblijska teorija stvaranja’ koja se može shvatiti kao naučna teorija koja bi, kao takva, predstavljala naučnu alternativu teoriji evolucije“. Saborski oci su osporili zakonsko pravo univerzitetskim profesorima da javno iznose široko prihvaćene stavove iz svoje akademske oblasti. A pošto akademske slobode ulaze u okvir autonomije univerziteta, pritiskom na profesore teologije dovedena je u pitanje i sloboda univerziteta. Najzad, Sveti arhijerejski sabor SPC prešao je i preko osnovnog građanskog prava na slobodu misli, garantovanog ustavom. Ovako široka lepeza prekršenih pravnih normi otvara pitanje preispitivanja odnosa državnog Bogoslovskog fakulteta i SPC.

Disciplinovanje profesora teologije od strane sabora zasigurno će loše uticati na poziciju akademske teologije kod nas, kao i na buduće istupe teologa u javnosti. Ali mislim da je, u izvesnom smislu, pritisak od strane antiteološke struje u Crkvi došao prekasno. Godinama unazad organizuju se razni naučni skupovi, tribine i okrugli stolovi gde teolozi ravnopravno učestvuju i izlažu svoje stavove zajedno sa naučnicima iz drugih naučnih oblasti. Još je devedesetih, recimo, bilo dosta nepoverenja u vezi sa sociologijom pravoslavlja, ali su danas u toj oblasti zastupljeni radovi kako sociologa, tako i teologa. Razmišljanje na temu odnosa teologije i biologije je kod nas očigledno noviji trend, koji u najvišim crkvenim krugovima izaziva vidno nerazumevanje, ali ga je u principu nemoguće zaustaviti.

Pomenuo bih na kraju i skup „Teologija u javnoj sferi“ u Trebinju, u organizaciji Eparhije zahumsko-hercegovačke i primorske, koji već četvrtu godinu okuplja teologe i eminentne naučnike iz oblasti društvenih i prirodnih nauka. Na skupu su više puta izlagana teološka mišljenja identična stavovima profesora i asistenata iz apela. Na otvaranju ovogodišnjeg skupa, direktor Sekretarijata za vere Republike Srpske Dragan Davidović je rekao da je institucija koju predstavlja tu da podrži „slobodno mišljenje i stavove svih učesnika“. Davidović je dodao i da na skupu „nema zabrane ni za one koji misle da su u svemu u pravu, da su bezgrešni, a da im je moć neograničena“. Ali je na kraju poentirao da takvi „na ovim mestima sami sebe suspenduju“. Zato su teolozi sa PBF-a i pozvani na sabor. Bezgrešni moćnici ne zalaze u javnu sferu. Oni deluju tajno.

Peščanik.net, 29.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Jun 04, 2017 5:24 pm

Smile Obećanja, obećanja



Foto: Predrag Trokicić

Mada su neki komentatori nakon „zavetnog ekspozea“ novog predsednika Republike – uzgred, sasvim neuobičajenog, jer ni Tomislav Nikolić ni pre njega Boris Tadić nisu držali nikakve govore, a pogotovo ne programskog karaktera – konstatovali kako je u njemu, kao „u super marketu“ bilo za svakoga po nešto, u Vučićevoj predsedničkoj korpi, iako zaista prepunoj svega i svačega nije bilo mesta za dve važne „životne namirnice“. Najpre, u njoj se nije našla vladavina prava takoreći ni u kom obliku; pomenuta je „reforma pravosuđa“, ali to ipak nije to. Da li je Aleksandra Vučića bilo „blam“ da bilo čime prisutne podseća na Savamalu ili je nešto drugo u pitanju nije ni važno, tek pravna država „glavom i bradom“ nije čak ni obećana građanima Srbije.

Drugo, uprkos silnim obećanjima da će Srbiju učiniti „boljom, srećnijom, sigurnijom i bogatijom zemljom“, AV nije ni pomenuo učlanjenje u Evropsku uniju. Pomenuti su poimence svi susedi – uopšte, regionu je kao „velikom sistemu spojenih sudova i sudbina“ dat solidan značaj – mada je posebno istaknuta važnost veza sa Republikom Srpskom (uz poštovanje integriteta BiH). Naravno, naglašeno je prijateljstvo sa „Ruskom federacijom“, pa sa „Narodnom republikom Kinom“; pomenute su zatim i druge zemlje i kontinenti, uključujući i Okeaniju, na kraju i SAD, ali Evropska unija nije pomenuta. Tačnije, jednom je pomenuo „evropski put“ („ne treba da bude sumnje ni u evropski put kojem smo se posvetili“), a drugi put EU, ali u okviru priče o standardima („Srbija, mi njeni građani, jesmo i Evropa i svet po svakom standardu koji i u EU, ali i u savremenom svetu postoji), koje je Srbija, kao što se vidi, zapravo već dostigla, što će reći da za formalnim činom (priključenja) možda više i nema potrebe.

Boris Tadić je, recimo, nakon polaganja zakletve i primanja čestitki (prvi su mu ih uputili Nikolić i Vučić), u svom kratkom obraćanju javnosti rekao da će njegov glavni prioritet u spoljnoj politici biti učlanjenje Srbije u Evropsku uniju. Dobro, nije Tadić zakon (kao što nisu to postala ni njegova deklarativna opredeljenja), nije naravno obavezno da se pomene Evropska unija, ali volovi se vezuju za rogove, a ljudi za reči, što kaže naš narod. Da li je Vučićevo upadljivo izbegavanje Unije znak neke njegove „strateškije“ odluke ili politike „da se Vlasi ne dosete“, ili rezultat trenutne ljutnje zbog po novog predsednika prilično nepovoljnog članka u jednim nemačkim novinama u danu njegovog velikog slavlja – videćemo uskoro. Možda već prilikom svečane inaguracije. Uostalom, po toj logici, i Putin je novoustoličenom šefu države Srbije uputio sličnu čestitku, vraćajući sa granice 14 tona junećeg mesa, ali Vučić nije zbog toga pokazao nikakvu ljutnju. Da, ta vest je objavljena „za svaki slučaj“ posle svečanog čina u Skupštini.

Imalo bi se o tom događaju još što-šta reći – naročito o tome kako je on prikazan javnosti, tj. uz strogu cenzuru bilo kakvih slika opozicionih poslanika – ali je ove tranzicione dana bolje iskoristiti za još neka zapažanja o bilansu Vučićevog trogodišnjeg boravka na položaju predsednika Vlade.

Trgovina i politika

Što idemo dalje, Srbija ima sve gore ekonomske, a sve bolje političke odnose. To je činjenica koja čini se nije dovoljno zapažena, ili bar isticana, a prosto bode oči. Svom nasledniku na mestu premijera Vučić ostavlja prilično loše odnose sa našim prvim susedima. To naročito važi za Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju, nisu baš sjajni odnosi ni sa Crnom Gorom, o Kosovu koje nam nije sused u jednom i Albaniji u drugom smislu, da i ne govorimo. Svuda ti odnosi idu po principu toplo-hladno, s tim što je hladno češće i, kad naiđe, baš je zima. S druge strane, sa tim zemljama, koje su, osim Hrvatske, članice CEFTA organizacije, imamo dobre ekonomske odnose koji se, što je najvažnije, odlikuju našim visokim trgovinskim suficitom (1,9 milijardi dolara sveukupno). Srbija takođe ima pozitivan bilans i sa Hrvatskom, Rumunijom, Bugarskom… Sa Nemačkom imamo deficit od nešto preko 500 miliona evra (uvoz 2,5 milijardi, a izvoz blizu dve milijarde evra), a sa Rusijom, sa kojom, uz svo uvažavanje Nemačke, ipak imamo daleko bolje političke odnose, 700 miliona evra (uvoz 1,5 milijardi, a izvoz 800 miliona). Konačno, sa Kinom, sa kojom nemamo praktično nikakvih nesuglasica (kao, recimo, sa Rusijom oko Humanitarnog centra u Nišu), beležimo deficit od blizu 1,6 milijardi evra (uvoz 1,6 milijardi, a izvoz svega 25 miliona evra). Na kraju, kad je već gore pominjana Evropska unija, sa njom Srbija obavlja gotovo dve trećine svoje spoljno-trgovinske razmene, ali je naš minus srazmerno mali i iznosi 2,3 milijarde evra (12,2 milijade uvoz i 9,9 milijardi izvoz). Ovaj izraziti debalans u odnosima sa svetom nije nešto što se može smatrati dobro promišljenom politikom.

Mnogo hteo, mnogo započeo…

…Čas izborni njega je omeo. Ovom parafrazom poznatog stiha (da se poslužimo Vučićevim oružjem, tj. citiranjem raznih poznatih ljudi) možda se najbolje, formalno, može okarakterisati trogodišnja vladavina sad već bivšeg premijera. Jer praktično ništa od onoga što je obećao, a obećavao je puno i neprekidno, nije ispunio. Počev od krajnje opštih ciljeva kao što je, recimo, makroekonomska stabilizacija (gde je istina postigao najviše) do onog već legendarnog, i baš beskrupuloznog, o plati od 500 evra do kraja ove godine.

Fiskalna konsolidacija, tj. smanjenje budžetskog deficita sa 258 milijardi dinara 2014. godine, tj. 6,6 odsto bruto domaćeg proizvoda, na 57 milijardi (1,4 odsto BDP-a) ove godine predstavlja zaista lep uspeh. Pa ipak, taj uspeh nije bez mana, naprotiv. Kao što sam u jednoj drugoj prilici već pisao, iako su „glavni ciljevi ostvareni, to je učinjeno na pogrešan način. Kao kada, recimo, neki sportista rekord postigne korišćenjem tzv. nedozvoljenih sredstava, tj. dopinga. Na duži rok doping razara organizam. To se u slučaju društvenog organizma Srbije, s jedne strane, ogleda u prevelikim javnim rashodima – oko 45 odsto bruto domaćeg proizvoda – a sa druge u slabljenju mogućnosti za rast istog tog proizvoda, odnosno razvoj i jačanje društva u celini“. Radi se o tome da štednje, koju je Vučić proklamovao kao glavnu meru za stabilizaciju javnih finansija, gotovo da nije bilo. Kako kaže Pavle Petrović, „fiskalna konsolidacija 2015-2017. gotovo izvesno bi propala da se zaista zasnivala na merama štednje iz inicijalnog plana s kraja 2014. godine“. To je, pak, nadoknađeno enormnim povećanjem prihoda: sa 1.620 milijardi 2014. na 1.840 milijardi dinara 2016. godine. To jest, za blizu dve milijarde evra. Zaključak je jasan: spasavanje državne blagajne platili su privatnici.

Međutim, ni to nije sve. Jer, to spasavanje zapravo još nije okončano. Prema planu, fiskalni deficit treba da se smanji na (ispod) jedan odsto BDP-a 2019. godine. Vučić je, dakle, otišao ne završivši započeto.

Preveliki državni rashodi posledica su činjenice da nije do kraja ili nije uopšte obavljeno nekoliko drugih važnih poslova. Najpre, iako je preuzimajući dužnost premijera 2014. Vučić obećao da će privatizacija biti završena do kraja naredne godine, to se ni do dana današnjeg nije desilo. Procenjuje se da u neprivatizovanim preduzećima (RTB Bor, Resavica, PKB, Galenika, Petrohemija, Industrija kablova Jagodina, Ikarbus, Trajal, Politika AD – da pomenemo samo neka od njih ukupno oko 200) još uvek radi pedesetak hiljada (početkom 2015. godine 550 preduzeća sa 80.000) radnika. U stvari, dobar broj tih preduzeća je u međuvremenu, umesto da bude privatizovan, formalno ili neformalno, prešao pod državno okrilje. To važi za FAP i Jumko, recimo, ali i za banje, vodoprivredna i preduzeća na Kosovu i Metohiji itd. Proces privatizacije potpuno su praktično zaustavili najpre parlamentarni izbori prošle, a onda i predsednički ove godine.

Još je sigurno veći problem nezavršeno restruktuiranje velikih državnih preduzeća. U Elektroprivredi nije urađeno praktično ništa, što se najbolje videlo na početku ove godine kada je proizvodnja pala i Srbija morala da uvozi električnu energiju. EPS je i dalje, umesto da bude zamajac razvoja, najveća opasnost ne samo po javne finansije nego i po celokupnu privredu Srbije. Isto važi i za Srbijagas. Najviše je urađeno u Železnicama gde su (uz, istina, značajno smanjenje broja zaposlenih) praktično samo formalno u posebna preduzeća razdvojene različite delatnosti (putnički, odnosno teretni saobraćaj, infrastruktura i holding).

Kad se sve to ima u vidu, nije ni čudo što Vučić nije uspeo da ostvari jedno od svojih najomiljenijih obećanja – ono o Srbiji kao lideru u regionu, pa čak i šire, tj. da će Srbija biti „među prve tri države u Evropi po rastu bruto domaćeg proizvoda“. To se, nažalost, nije desilo. Iako je, naime, Srbija prošle godine svoj BDP povećala za 2,7 odsto, veći rast imale su Rumunija (5,2), Albanija (3,2) i Bugarska (3,1 odsto). U stvari, Srbija deli 4. i 5. mesto sa Crnom Gorom koja je takođe ostvarila rast od 2,7 odsto.

Bekstvo sa megdana

Konačno, nije praktično započeta reforma javnog sektora: prosvete, zdravstva, pravosuđa. Kvalitet obrazovanja u Srbiji je izuzetno nizak. Kako piše Milojko Arsić, „rezultati na PISA testovima, koji se smatraju sveobuhvatnim međunarodnim poređenjem stanja kvaliteta osnovnog obrazovanja, ukazuju na nizak rang Srbije. Iako su rezultati u pogledu matematičkih kompetencija nešto bolji nego u pogledu naučnih kompetencija, prema oba kriterijuma rezultati koje ostvaruju đaci u Srbiji su znatno ispod proseka zemalja centralno-istočne Evrope (CIE), a od zemalja regiona nešto lošije rezultate ostvaruju jedino đaci iz Rumunije i Bugarske. Rezultati u Srbiji su lošiji nego u zemljama CIE i u pogledu viših nivoa obrazovanja. Kvalitet menadžerskih škola u Srbiji je među najnižima u CIE, dok je kvalitet obrazovanja iz matematike i prirodnih nauka nešto bolji, ali i dalje znatno ispod proseka ove grupe država. Od 14 univerziteta (7 državnih i 7 privatnih), samo se jedan (Univerzitet u Beogradu) nalazi na Šangajskoj listi najboljih 500 univerziteta na Svetu (zauzimajući mesto između 300. i 400), dok se prvi sledeći rangirani državni univerzitet (u Novom Sadu) nalazi oko hiljaditog mesta, a prvorangirani privatni univerzitet (Singidunum) ispod četirihiljaditog mesta. Situacija je slična i u pogledu broja objavljenih naučnih radova, a Srbija se takođe i prema broju patenata na milion stanovnika nalazi na začelju liste zemalja CIE“, konstatuje poraznu situaciju Arsić.

Slično je u zdravstvu – da čitaoce ne opterećujemo podacima koji dokumentuju ono što već dobro znaju – u pravosuđu još gore. A od reformi – ni traga. I dok u prosveti i zdravstvu veliki deo krivice za to snose zaposleni koji pružaju snažan otpor svakoj promeni svog u suštini privilegovanog položaja, pravosudni sistem je u čvrstom zagrljaju državne vlasti. Koja ne popušta. Po stepenu nezavisnosti sudstva i efikasnosti sudske vlasti Srbija je u regionu CIE na pretposlednjem mestu.

Sve u svemu, iako Aleksandar Vučić voli da se hvali svojom hrabrošću, kada se radi o stvarima koje je sam sebi zapisao u zadatke i ciljeve premijera, može se komotno reći da je „pobegao sa megdana“.

Da li se, na kraju, iz ove premijerske „bilansne sume“, mogu izvući neka naravoučenija, tj. očekivanja od Vučićevog bavljenja poslovima šefa države. U stvari, možda bi tome još više mogle da doprinesu poruke koje je Vučić uputio u svom post-inaugurativnom govoru. Osnovna odlika tog „ekspozea“ bio je poziv na zajedništvo. „Potrebno nam je zajedništvo… Tražiću zajedništvo svakog dana… Podeljena interesima, bez obzira u kojoj razmeri, razdrobljena Srbija ne može da stigne nigde… Nema slobode u ma kakvim podelama“, to je (bio) Vučićev „kredo“. I tu se već nazire krupna pukotina u njegovoj viziji Srbije. Što će on malo kasnije, citirajući Orvela, i definišući slobodu kao „mogućnost da ljudima kažeš ono što ne žele da čuju“ i potvrditi. Suštinski Vučićev problem je upravo tu, u shvatanju slobode, tj. u tome što on slobodu rezerviše isključivo za sebe. On je sebi dozvoljavao da kaže šta god hoće, ali je tu slobodu uskraćivao drugima. Tačnije, svaku kritiku, svako drugačije mišljenje, doživljavao je kao neprijateljski akt. Tako je proizvodio neprijatelje i delio društvo. I izazivao nemir i nestabilnost, uprkos neprekidnom ponavljanju, pa i u predsedničkom obraćanju naciji, da su mu mir i stabilnost najvažniji.

Demokratije su na prvi pogled nestabilnije od autokratija, ali su funkcionalnije i otuda stabilnije, to jest dugovečnije od diktatura. Ali, ko zna, to valjda ne piše u knjigama koje Vučić (voli da) poklanja. I koje prima.

Peščanik.net, 01.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Jun 04, 2017 6:48 pm

Smile Sindrom „Savamala“



Foto: Peščanik

Sve što je bilo važno, juče se dogodilo u podzemlju, i bukvalno i metaforično. Na površini su ostale samo potemkinovske kulise. Kada je grupa građana sa predsednikom Nove stranke na čelu htela da izađe iz podzemnog prolaza u centru grada i uputi se ka platou ispred skupštine, na vrhu stepenica su ih zaustavili ljudi u civilu i fizički ih sprečili da produže dalje, ostavivši ih tako i doslovno ispod zemlje. Straže u civilu, raspoređene po centru grada, mogle su da prođu samo pristalice inaugurisanog predsednika. Više hiljada njih našlo se na branjenom prostoru ispred parlamenta da razmeni ljubav s vođom.

I dok je jedna grupa građana bila zaustavljena u podzemnom prolazu, druga – mahom sve mlađi ljudi – držana je pod nadzorom policije kod Doma omladine, na par stotina metara od parlamenta. Stajali su tu s pocepanim i polomljenim transparentima, a od parlamenta do Doma omladine ispratile su ih takođe siledžije u civilu, očito ovlašćene da juče zavode red u centru. Usput su im, dakle, pocepali i polomili transparente.

I više novinara i novinarki oko parlamenta juče su presreli nasilnici u civilu i pitali ih šta rade i zašto rade baš to, a ne nešto drugo. Pored onoga što smo mogli da pročitamo u vestima, bilo je još sličnih slučajeva. Sreo sam koleginicu na putu od parlamenta, išla je u redakciju da sastavi izveštaj. Kaže, na platou ispred parlamenta, pratio ju je mlađi, agresivni muškarac i nadgledao s kim razgovara i šta pita okupljene ljude. U jednom trenutku joj je prišao i pitao zašto razgovara samo s penzionerima a izbegava mlađe osobe. Mladi nisu hteli da se slikaju i daju izjave, objasnila mi je koleginica.

Juče je dakle, po svemu sudeći, svaki izveštač imao svog nadzornika u civilu. Civilne straže formirale su i „zaštitni“ prsten oko parlamenta. Na tom poslu moralo je biti angažovano više desetina nasilnika. I oni su taj posao radili precizno i sinhronizovano, za šta je bila potrebna dobra priprema i organizacija, što podrazumeva i koordinaciju iz jednog centra. Moguće je i da je redovna policija u uniformama služila kao „izvidnica“, javljala šta se i gde događa, a onda bi po pozivu reagovale „jedinice“ u civilu. Drugim rečima, može se spekulisati da je policija davala logistiku za delovanje neuniformisanih grupa i pojedinaca. Nazovimo to sindromom „Savamala“.

Tako je lažna slika ljubavi između vođe i građana (oličena i u transparentu „Beograd je uz Vučića“) poslata u (domaći i strani) svet, dok je istina bila potisnuta u podzemlje. A sve to dok se novi predsednik zaklinjao na „posebnoj“ kopiji Ustava. Dobro, i na jevanđelju, Miroslavljevom. Pa nama ostaje da se pitamo šta je tu bilo važnije – Ustav ili srednjovekovni knez Miroslav? Ako sudimo po onome što se događalo oko parlamenta za vreme zaklinjanja, taj srednjovekovni, feudalni element je pretegnuo. Iz čega dalje možemo da zaključimo da nam tek predstoji borba za ograničenje vlasti feudalnog vladara – borba, dakle, u kojoj su moderna evropska društva odnela pobedu pre više vekova.

Peščanik.net, 01.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jun 05, 2017 6:05 pm

Smile Ministarstvo (neprijatne) istine



Foto: Predrag Trokicić

Kako je već primetio Mijat Lakićević, novopostavljeni, mada nelegitimno izabrani, predsednik Srbije je u svom svečanom govoru pri preuzimanju nove funkcije, citirao Džordža Orvela:

„Nema slobode u ma kakvim podelama, nema napretka u svađama, nema cilja u izmaglici sukoba, nema rezultata bez međusobnog poštovanja, ne vidi se, ne može da se prepozna, nejasan je i samim tim nedostižan, i moja je dužnost, jedna od prvih, da to kažem. Baš kao što mi je dužnost da kažem i mnogo teže stvari i da čujem sve one koje nisu dobre po mene. Uostalom, sloboda i jeste, po Orvelu, ništa drugo nego mogućnost da ljudima kažeš i ono što ne žele da čuju, i to je jedan od principa kojih ću se držati i u mom odnosu prema narodu i građanima Srbije. Zato što on omogućava nastavak procesa koji smo započeli pre nekoliko godina, i koji je doneo prve i ozbiljne rezultate. Rekli smo istinu bez obzira na to što toliko njih nije htelo da je čuje, i počeli smo da se menjamo i da menjamo Srbiju.“

Kako je Lakićević ispravno uočio, za predsednika je sloboda pre svega sloboda za njega samog – sloboda da saopšti narodu neprijatne istine. Princip slobode na koji se obavezuje je stoga princip koji njemu samom garantuje ovu slobodu. U tekstu na koji se predsednik poziva, međutim, Orvel piše:

„Kada se zahteva sloboda govora ili štampe, ne zahteva se apsolutna sloboda. Uvek mora postojati, ili će barem uvek postojati, neki stepen cenzure, sve dok bude bilo organizovanih društava. Ali sloboda je, kako je rekla Roza Luksemburg, ‘sloboda za onog drugog’. Isti princip je ovekovečen i u Volterovim rečima: „Ja prezirem ono što govorite; braniću do smrti vaše pravo da to govorite“. Ako intelektualna sloboda, koja je bez sumnje jedna od prepoznatljivih odlika zapadne civilizacije, uopšte išta znači, onda je to pravo svakoga da govori ili štampa ono što smatra istinom, pod uslovom da to ne šteti zajednici na neki sasvim nedvosmislen način.“

Dakle, sloboda je pre svega „sloboda za onog drugog“, a ne za sebe samog – naravno da svako želi slobodu za sebe samog, ali princip slobode govora se sastoji upravo u tome što tu slobodu priznajemo i onima sa kojima se ne slažemo. Predsednik, međutim, i ovde ima zanimljivo tumačenje – „slobode nema u ma kakvim podelama“! Nasuprot Orvelu, koji je smatrao da su podele nužan ishod slobode mišljenja i govora, i nasuprot Volteru, koji tvrdi da je sloboda upravo sloboda da se misli i govori drugačije, dakle da se podele ne potiskuju, niti silom izglađuju, nelegitimno izabrani predsednik Srbije smatra da je uslov za slobodu upravo nepostojanje društvenih podela. Ovo je samo prividno paradoksalno, jer u društvu u kojem samo jedan čovek, i to upravo najmoćniji čovek u državi, ima slobodu da govori „neprijatne istine“ celom narodu, nikakvih podela zaista i neće, niti uopšte može biti.

Stani malo, reći će čitateljka, ali zar nije predsednik, pa makar i nelegitimno izabrani, rekao da je njegova dužnost ne samo da saopštava neprijatne istine, već i da čuje one koje su „neprijatne po njega“? Jeste, ali on te neprijatne istine može čuti na različite načine, na primer, onako kako je čuo da neko ima F-dijagnozu, iako bi to trebalo da bude poverljiv podatak, ili onako kako je bez sumnje čuo razgovore članova grupe Ne da(v)imo Beograd, iako ga ovi nisu zvali. Nije naime stvar u tome šta će on čuti, već šta mogu da čuju građani Srbije, a u priči koju nam je ponudio, oni mogu čuti samo njega. Drugim rečima: građani čuju predsednika, predsednik čuje građane, ali – i to je ono najbitnije – građani ne mogu čuti jedni druge. Sloboda govora i štampe o kojoj piše Orvel, upravo je sloboda da se javno obratimo jedni drugima, ali u priči nelegitimno izabranog predsednika za tako nešto prosto nema mesta. Međutim, što je još važnije, toga nema ne samo u njegovoj priči, nego ni u stvarnosti koju oblikuje. Dok je nelegitimno izabrani predsednik do smrti branio sopstveno pravo da nam saopštava neprijatne istine, njegovi službenici su branili njegovo pravo da on bude jedini koji ima tu slobodu.

A možda su njegovi pisci govora, ukucavši u Gugl „Orvel+sloboda“, prosto izabrali pogrešan citat? Smisao predsednikove poruke svakako bi bio bolje izražen onim mnogo poznatijim citatom iz Orvelove „1984.“: „Rat je mir. Sloboda je ropstvo. Neznanje je moć.“

Peščanik.net, 02.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jun 05, 2017 6:44 pm

Smile Slučaj radnice kompanije Jura



Foto: Slavica Miletić

Otpuštanje Violete Petrović, radnice kompanije Jura izazvalo je vrlo negativne reakcije javnosti. Reč je, da podsetimo, o već poznatom „slučaju“. Krajem prošle godine mediji su detaljno izveštavali o radnici oboleloj od raka koja je usred bolovanja dobila otkaz. Posle pritiska javnosti, firma je povukla rešenje i Violeti radni odnos produžila za još šest meseci. Ali, ovih dana, kada je taj rok istekao – i nakon u međuvremenu uspešne operacije i bar za sada, a nadamo se zauvek, uspešnog oporavka – Violeta Petrović je dobila obaveštenje da ugovor o radu neće biti produžen. (Re)akcija je ovog puta dobila i šire društvene dimenzije, jer je niški Udruženi pokret slobodnih stanara (UPSS – koji se proslavio borbom sa gradskom toplanom, koju je, uzgred, izgleda dobio) državnim i gradskim organima poslao „otvoreno pismo“ sa zahtevom da se zlosrećnoj radnici „pod hitno“ pomogne, o čemu će kasnije još biti reči.

Nezadovoljstvo je usmereno pre svega i najviše na samu „Juru“, što se videlo i po tome da su mediji prvo od njenog rukovodstva tražili objašnjenje za donetu odluku. Zanimljiv je, a i poučan – ko je hteo da nauči – taj razgovor sa direktorom firme. Nam Đin Čoi, tako je izgledalo, gotovo da nije razumeo pitanja. Ako on po zakonu ima pravo da nekom radniku da otkaz – u čemu je problem. „Kompanija vrši evaluaciju svojih radnika i odlučili smo da u konkretnom slučaju njoj ne produžimo ugovor posle dve godine, na šta kao kompanija imamo apsolutno pravo“, rekao je Čoi. Na pitanje zašto fabrika nije pomogla bolesnoj radnici, odgovorio je: „Zašto mi moramo da damo novac za to… mi imamo 7.000 zaposlenih i ne možemo da pomažemo svakome od njih, a svako bi to mogao da traži“. Na kraju je prvi čovek Jure rekao: „Plaćamo za porez ovoj državi veoma mnogo, mi smo društveno odgovorna kompanija, dajemo donacije zdravstvenim ustanovama. Na taj način pomažemo.“

Zbilja, toga se niko nije setio. Mislimo na poreze. Dažbine na plate u Srbiji su vrlo visoke, oko dve trećine neto zarade. Jedan deo tih para ide u socijalne, drugi u fondove za nezaposlene, treći u zdravstvene. Dakle, država od privrede uzima pare – i to velike pare – da bi pomogla onima koji se nađu u nevolji. To je jedan od osnovnih zadataka države.

Zašto bi taj posao radila preduzeća? Preduzeća nisu socijalne ustanove, njihov cilj je profit. Međutim, niko nakon ovog događaja nije otišao u gradske socijalne službe niti u bilo koju drugu ustanovu socijalnog staranja, da pita kako će i kada pomoći Violeti Petrović. U stvari, bilo je normalno, i u skladu sa zakonom, da neki socijalni radnik, koji baš za to prima platu, ode kod Violete i pita kakva joj je pomoć potrebna.

Već pomenuti UPSS je u takođe pomenutom pismu, pošto je Jura očigledno „ispoštovala“ sve pravne norme, pokušao da slučaju da širu dimenziju. Ustvrdio je da „moralna i pravna odgovornost pada na teret i savest zakonodavca i na teret i savest državnih institucija koje predlažu, donose i sprovode nehumane zakone i druge nehumane propise.“

To sa humanošću, međutim, u najmanju ruku nije tako jednostavno. Najpre, zašto je humano naređivati kompaniji koga će da zaposli? Ko bolje od poslodavca može da proceni kakav mu je radnik potreban na kom mestu u firmi. Drugo, zar je humano da neko (mlad i zdrav) ko hoće i može mnogo da uradi sedi kod kuće da bi se čuvalo radno mesto nekome ko je bolestan? Na kraju, zašto je humano nekoga ko je bolestan terati da radi? Zar nije mnogo humanije da se posveti lečenju i porodici – u Violetinom slučaju sinu jedincu – nego da mora da trči sa terapije na posao ili obrnuto, nemajući vremena za ono što je najvažnije?

U stvari, ovako dobijamo da svako radi tuđi posao: preduzeća postaju socijalne ustanove, država se bavi preduzetništvom, partije postaju zavodi za zapošljavanje i tako redom. Što dovodi do rasipanja resursa, neefikasnosti i, u krajnjoj liniji, do manjka humanosti i na individualnom i na društvenom nivou.

Paradoksalno, iako su na rečima protiv takvog stanja stvari, kad dođe „stani-pani“, najljući kritičari postaju njegovi faktički zagovornici. Da uzmemo kao primer ponovo UPSS. U već citiranom pismu (adresiranom najpre, naravno, na predsednika Republike, a onda i na Vladu i Skupštinu Srbije te na rukovodstvo grada Niša i kompanije „Jura“) traži se da se Violeti Petrović „bez odugovlačenja ponudi stalni radni odnos na radnom mestu koje je primereno njenim kvalifikacijama, radnom iskustvu i zdravstvenom stanju.“

Zamislimo ovu situaciju: rukovodstvo Niša ne uspe da nađe posao Violeti Petrović; ne pođe to za rukom ni Narodnoj Skupštini, ni Vladi Srbije, pa tako taj problem dođe do Vučića. I on to na kraju reši. Da li je Vučić u tom slučaju dobrotvor ili diktator?

Peščanik.net, 05.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jun 05, 2017 7:18 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jun 06, 2017 7:14 pm

Smile Mirëdita, loši dani



Mirëdita, dobar dan
/http://mireditadobardan.com/wp-content/uploads/2017/06/STE_6488.jpg]http://mireditadobardan.com/gallery/gallery-2017-day-1/#!prettyPhoto[1]/http://mireditadobardan.com/wp-content/uploads/2017/06/STE_6488.jpg

Sećate se obrazovsko-navijačkih grupa koje su po Beogradu pravile haos na Paradi ponosa, palili ambasade, rušili grad i krali patike zbog Kosova, jurišali na policiju zbog hapšenja Radovana Karadžića, pa su od 2012. odjednom nestali kao da je neko njihov došao na vlast i ekspresno sklopio pakt o nenapadanju? E pa, vratili su se.
Prvo su se prekjuče u crnim uniformama i sa fantomkama na glavama postrojili ispred Doma omladine, praćeni navijačkom hordom koja je uzvikivala parole srpskom Kosovu. Pokušali su da uđu u salu gde je bilo predviđeno održavanje festivala „Mirëdita, dobar dan“ na kojem se (već četvrti put) predstavlja kulturna scena Kosova, ali ih je policija sprečila u tome. Između ostalog i zato što nisu mnogo insistirali na ulasku. Kao po dogovoru.

Zatim su juče pokušali da probiju policijski kordon i uđu u Paviljon Veljković (CZKD) gde se, takođe u okviru festivala, održavala tribina o ratnim silovanjima žena. Tu su se već zaneli, pokušali da probiju policijski kordon, ali su brzo odustali (setili se dogovora?) i razišli se.

Reč je, dakle, o militantnim (po potrebi paramilitarnim grupama) koje su nekada korišćene za napade na državu, a danas (samo i za sada) za pretnje neistomišljenicima. Izuzmemo li utakmice i navijačke obračune, takve grupe u društvenom i političkom životu nisu viđene godinama, nije ih bilo na ulicama od 2012. Neko nam javlja da su i dalje tu, tek da se ne opustimo.

Navijački performansi bili su proteklih dana praćeni i podržani akcijama njihovih saboraca u civilu, mahom mladog sveta. Prvo su studenti iz Srpskog političkog kluba u utorak prekinuli tribinu „Žena u crnom“ na Fakultetu političkih nauka, zatim su Zavetnici i zavetnice na kratko omeli umetnike i posetioce otvaranja festivala „Mirëdita, dobar dan“ u Domu omladine i, konačno, neki čovek je na desetak minuta prekinuo tribinu u Paviljonu Veljković, zakazanu u okviru istog festivala.

Sa navijačima nema razgovora, oni ne pričaju, nego skandiraju, njihova lica pokrivena su fantomkama. Sa ovima drugima, međutim, razgovor je moguć i potreban. Dok su još uvek u civilu.

Studenti koji su prekinuli tribinu „Žena u crnom“ treba da znaju koga su sprečili da govori. Ne samo Stašu Zajović, koja je uzgred budi rečeno za srpske žrtve rata uradila više nego cela država Srbija, nego su pokušali da spreče i nisu saslušali Maricu Šeatović, ženu koja je na „Ženskim sudovima“ govorila o nasilju nad Srbima u Novskoj i sudbini njenog muža ubijenog zbog svoje nacionalnosti. Zavetnici i njihova predvodnica treba da znaju da su prekinuli umetnički performans koji se suprotstavlja nasilju nad ženama. Svim ženama, bez obzira na nacionalnu pripadnost. A onaj što je vikao na učesnice tribine u Paviljonu Veljković treba da ima u vidu da su one govorile i o silovanim Srpkinjama. Ako im smeta što se priča i o žrtvama drugih nacionalnosti, onda ništa. Ali treba da znaju da „Ženski sud“ nije antisrpski sud, kao ni da „Mirëdita, dobar dan“ nije festival promocije kosovskih političara, nego umetnika koji se tim (kosovskim) političarima suprotstavljaju odlučnije i hrabrije nego svaki zavetnik i navijač ovoga sveta.

Razumeli ili ne, oni svoj stav imaju pravo da iskažu pevanjem pesama, prekidanjem (ne i sprečavanjem održavanja) tribina, to nije sporno. Kao što su imali pravo i aktivistkinje i aktivisti Incijative mladih za ljudska prava u Beškoj, kada su zbog iste stvari, dakle privremenog prekida tribine (s tim da je tada govorio zločinac a ne žrtva) dobili batine. Neka ostane zabeleženo da do danas zbog toga niko nije odgovarao.

Prema tome, jedno su studenti i đaci, drugo navijači i batinaši. Sa ovim prvima možemo razgovarati mi, a sa drugima mora država. I da ih više ne izvodi na ulice.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Peščanik.net, 03.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jun 06, 2017 8:18 pm

Smile Presedanje



Dizajn: Apostol

Aleksandar Vučić je proletos duže čitao ekspoze o ciljevima svoje nove vlade nego što se zadržao na mestu njenog predsednika. Početkom avgusta 2016. mu je bilo potrebno više od šest sati da obrazloži plan rada i izbor članova vlade, a samo pet meseci kasnije odlučio je da tu vladu napusti i rasformira je. Na stranu sad i to što je čitava tri meseca posle parlamentarnih izbora iz aprila 2016, sve do druge nedelje avgusta dakle, razmišljao kako da sastavi vladu i osmisli njen rad. Ni vreme ni reči Vučiću ništa ne znače: i jedno i drugo on je svojom nasilnom i hirovitom politikom obesmislio.

Nemaju smisla ni reči koje je pre dva dana izgovorio u intervjuu za Radio Slobodna Evropa. Da ih je izgovorio neko drugi, a izgovarao ih je već, takođe bez ikakve težine, bilo bi dobrih razloga da se o tome razmisli. Ovako, samo treba skrenuti pažnju na Vučićevo otužno licemerje i petparačko izigravanje državnika. „Mislim da naš stav treba da bude usaglašen sa životnim problemima, sa onim što tišti naš narod na Kosovu i Metohiji, sa onim što jesu prava naše države. Ali da zaboravimo da smo mi jedini koji odlučuju. Da znamo kakva je uloga Albanaca. Da stvari postavimo u racionalnu ravan… poštujem ja svaku crkvenu zajednicu. Ali naš je posao da brinemo o zemaljskom životu, o nekom nebeskom neka brinu neki drugi. To je jedna od tema. Druga je promena Ustava. Hajde da sednemo da razgovaramo, ako možemo da razgovaramo… Ako propadne, znači da smo još jednom više brinuli o zemlji svojih dedova nego o zemlji svoje dece“ – tako Vučić u junu 2017.

A ovako Dačić u septembru 2012: „Hoću da vodim realnu politiku, a ne nebesku Srbiju i neću dozvoliti uzaludne žrtve ni zbog čega… Centralno pitanje je da li će Srbi na Kosovu opstati, hoće li biti međunarodno priznati, da li će prihvatiti legitimitet kosovskih institucija. Sve ostalo je nebitno, nemamo više kapaciteta za uzaludne borbe. Moramo tačno da znamo za šta se borimo.“

Od 2012. do 2017, promenila su se samo usta iz kojih ispadaju ove prazne reči. I Dačić nekada, i Vučić danas, zvuče kao ljuta i beskompromisna opozicija vladajućoj politici prema Kosovu. Kao da su posle duge i teške političke borbe konačno obojica, prvi pre pet godina, a potonji sada, dobili šansu da kažu i urade nešto ispravno. Kao da je neko drugi, a ne upravo njih dvojica, izdajnicima nazivao sve one koji su u tih pet godina izgovarali slične stavove. Biće da ga je intervju zaista zatekao u jednom „unutrašnjem dijalogu“, jer kome drugom nego sebi bi Vučić mogao da kaže: „mislim da tu raspravu hrabro otvorim, bez obzira što znam da će da se opet pojave neki geniji koji će da mi drže tablu ‘izdajnik’, a da se kriju od pogleda moje kćerke i sina, pošto im nije baš prijatno da me pogledaju u oči, dok takve gluposti drže u rukama“.

Teško je sameriti Dačićeve izjave iz 2012. sa njegovim izjavama o Kosovu i kosovskim političarima sa mesta ministra inostranih poslova, posebno u proteklih par meseci. Jednako je teško zamisliti kako novu politiku prema Kosovu „hrabro otvaraju“ najbliži Vučićevi saradnici, osobe od njegovog velikog poverenja, kako se piše, budući članovi njegovog predsedničkog kabineta – notorni Nikola Selaković ili Marko Đurić. To bi značilo, recimo, da bi Đurić iz jednog „rodoljubivog“ voza, namalanog ikonama i natpisima na raznim jezicima „Kosovo je Srbija“, morao da presedne u drugi, da to tako kažemo, mnogo „miroljubiviji“ voz. Najveći problem, međutim, nije u putnicima i potencijalnim kandidatima za presedanje. Najveći problem bio je i ostao – mašinovođa. On voz uporno i dosledno drži u mestu.

Peščanik.net, 03.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Jun 08, 2017 5:26 pm

Smile Najnajnovija istorija



Foto: Slavica Miletić

Upravo odigrana predstava inauguracije, ranije poznate i kao primopredaja dužnosti, izgleda da nije dala očekivane rezultate. Niti je bilo predsednika drugih država – predsednik Republike Srpske se ne računa jer je on prisutan na svakoj slavi i preslavi. Niti je dovedeno toliko pristalica da bi to bio impresivan miting podrške – bilo ih je manje nego onih koji su protestovali kad je Milošević polagao istu takvu zakletvu. Niti su izbili masovni ulični sukobi – samo sporadično raznošenje i rasterivanje novinara na šta policija nije reagovala, ali se predsednik, sasvim prigodno izvinio „u ime onih koji su hteli da provociraju“, a izvinio se „naročito novinarima koji su te provokacije hteli da snimaju“.

Tako da će ova inauguracija morati da se reprizira.

Kad se ne bi dešavala mesec dana posle polaganja zakletve, ova repriza bi se mogla smatrati običnom svečanom proslavom – kao što i polaganje mature ima svoje matursko veče – ali pošto će do tada inauguracija već pasti u zaborav, zadatak reprize je da bude bolja i veća od premijere. Najavljuje se više predsednika država nego na Titovoj sahrani, a da se ne bismo obrukali pred njima valjalo bi onda i da posetilaca na mitingu podrške bude mnogo više. Ali i da protesta ne bude uopšte (za slučaj da ih neko sprema, najavljene su vojne vežbe koje bi mogle da mobilišu protestno sposobno stanovništvo).

Drugim rečima, biće to najveći i najveličanstveniji skup u istoriji. Dobro, u novijoj istoriji. Tačnije – u najnovijoj.

Jer, jedini način da ova vlast ne ispadne naj post-truth, da ne kažem: najlažljivija, je – da uvede novu kategoriju. Postoji, dakle, istorija ljudskog roda, postoji istorija Srbije, postoji novija srpska istorija (period posle 2012. godine) i postoji – najnovija srpska istorija (period između dva javna nastupa ili – od juče).

Jedino na taj način izjave kao što su „najbolji izborni rezultat u novijoj istoriji“ mogu proći kao tačne. Jer je, u svakoj drugoj istoriji, ovaj rezultat po broju glasova – treći otpozadi (jedino su Nikolić 2012. i Tadić 2004. izabrani sa manje glasova). A kad uvedemo i kategoriju „u najnovijoj srpskoj istoriji“, dakle od juče, i izjave o inauguraciji bi mogle da postanu istinite.

Nažalost, nekim izjava ni ova nova kategorizacija istorije ne može pomoći da postanu istinite. Na primer onoj da će fontana na Slaviji biti najveća u Evropi (niti najveća niti jedina sa muzikom), ili da smo po „rastu“ prvi u regionu i među prvima u Evropi.

Da bi te izjave položile i najovlašniju proveru istinitosti morale bi da se, po ugledu na istorijske kategorije, uvedu i nove geografske kategorije. Postoji, dakle, svet, postoji Evropa, pa region, a postoji i – Srbija. U kojoj je sve najbolje i najveće u poređenju sa – Srbijom. Ali i to – samo u najnovijoj istoriji.

Peščanik.net, 05.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Jun 08, 2017 5:46 pm

Smile Latinka Perović – intervju



Foto: Vesna Anđić (RFE/RL)

Razgovor vodio Dragan Štavljanin

U utorak uveče 30. maja 2017. članovi desničarske organizacije Srpski politički forum pokušali su da prekinu skup na Fakultetu političkih nauka (FPN) u Beogradu koji je organizovala mirovna organizacija Žene u crnom.

Incident na FPN-u je samo poslednji u nizu pokušaja desničarskih organizacija da onemoguće svoje ideološke protivnike da iskažu svoj stav.

Najpre da kažem šta je bio povod za organizovanje tribine. Predstavljena je knjiga “Ženski sud: feministički pristup pravdi” o tom događaju u Sarajevu (prvi Ženski sud održan je u glavnom gradu BiH 2015). To je veoma važna publikacija po svojoj dokumentarnosti. Žene u crnom su organizovale ovu promociju. Bila je najavljena reakcija grupe desničarskih organizacija čiji su članovi studenti Fakulteta političkih nauka. Organizatorke tribine su imale dozvolu uprave Fakulteta, ali pošto su videle da se stvara posebna atmosfera, prijavile su skup i policiji, čiji su pripadnici bili prisutni i postupali veoma korektno.

Dvorana je bila prepuna. Ovi mladi ljudi koji su bili protiv promocije sedeli su na jednoj strani, ostali na drugoj. Tribina je počela bez incidenata. Ja sam predstavila knjigu i to što sam govorila proteklo je mirno i bez reakcija. Onda je uzelo reč još nekoliko žena. Kada su one završile, ta grupa je ustala i krenula ka izlazu. Prolazeći pored stola predsedavajućeg, oni su delili neke plakate, fotografije Ratka Mladića, ali nije bilo nekih parola. Oni su jednostavno otišli sa tog skupa.

Preostali u publici su nastavili da slušaju vaša izlaganja?

Većina ljudi je ostala, među njima mnogo mladih. Na tribini su bile žene koje su doživele silovanje, ali koje su smogle snage da o tome svedoče sa puno dostojanstva, kao neko ko govori o onome što je preživeo, a prema čemu je uspostavio odnos zrele osobe. One su takođe učestovale u predstavljanju knjige, govoreći sa krajnjom smirenošću i najžalosnija, sramna činjenica je da su ti mladi ljudi – kojima bi ove žene mogle biti majke – napustili skup. Ipak nisu uspeli da ga prekinu. Vladala je tišina dok su izlazili nakon čega je nastavljen razgovor koji je bio veoma potresan i informativan, jer se o tome u Srbiji veoma malo zna tako detaljno.

Knjiga o kojoj govorite nastala je na osnovu podataka sa procesa u Sarajevu, na prvom sudu u Evropi o zločinu silovanja.

Da, dok je u svetu van Evrope održano 40 takvih procesa. Zajedničko za sve njih je da su vlasti prikrivale ove zločine. U japansko-korejskom ratu je od 1930. do 1945. silovano oko 200 hiljada korejskih žena. Kada su otkriveni pisani dokumenti, japanske vlasti su priznale ove zločine, a na suđenju u Tokiju car Hirohito je proglašen odgovornim za njih. Slični procesi vođeni su i u Ruandi, Bangladešu i drugim mestima.

Naravno, silovanje tokom ili nakon rata (kada se pobednici svete) je masovna pojava, kao u Berlinu po završetku Drugog svetskog rata. Jugoslovensko rukovodstvo je protestovalo u Moskvi zbog bahatog ponašanja pripadnika Crvene armije u Jugoslaviji, na šta je Staljin odgovorio: “Morate razumeti sovjetskog vojnika, suviše je proživeo i potreban mu je odmor”.

Dakle, ovaj skup na Fakultetu političkih nauka je bio veoma važan jer je govorio o istoriji, etici i trajnosti te vrste zločina u ratovima u kojima se žensko telo pretvara u teritoriju koju treba osvojiti. Takav je bio i karakter rata u BiH, čije su pojedine žrtve govorile na ovoj tribini. Međutim, ovi mladi ljudi nisu hteli ništa o tome da znaju iako su akademski građani – čak ni kakve emocije izazivaju ovakvi zločini. Zahvaljujući upravo ovim procesima, a povodom slučaja u Foči silovanje je uvršteno u ratne zločine. Mnoge od ovih žena istovremeno su izgubile najbliže članove svojih porodica, za čijim posmrtnim ostacima se još uvek traga.

Moram vam reći da sam uz nekoliko svedoka koje sam slušala na sudu, te žene svrstala među najbolje i najjače osobe koje sam srela u svome životu. Reakcija ove grupe mladih ljudi govori o tuposti, ravnodušnosti – za koju su odgovorni roditelji, škola, mediji i društvo. Odrasta generacija za koju ne možemo sa sigurnošću reći da neće biti spremna da nešto slično učini.

Oni su pevali i neke pesme o Kosovu.

To nisu bile pesme već više uzvici o Kosovu poput: Dali ste Kosovo. Naravno, bilo je više sličnih incidenata u prošlosti. To me uverava da je mir na Balkanu samo prividan i da je u toku latentni rat.

Nedavno je na tribini u Beogradu francuski filozof Bernar Anri Levi gađan tortom. Iako je Srbija, makar formalno, proklamovala kao svoj cilj ulazak u EU, u srpskom društvu raste netrpeljivost prema Evropi. Sve je više desničarskih organizacija u kojoj su članovi uglavnom mladi ljudi. Kako to objašnjavate?

U ratu su takve organizacije nailazile na otpor građanskih inicijativa. Ali nakon rata je prevladala atmosfera zaborava, kao da se ništa nije dogodilo. To se može objasniti i dalje živim nacionalizmom, s tim što je promenjena paradigma. Ranije je dominirala paradigma o Srbima kao pobednicima u ratu i gubitnicima u miru. Sada je narativ: probajmo da izgubljeno u ratu dobijemo na miran način. To je rasprostranjeno raspoloženje i bojim se da se stvara privid o pomirenju, o zaboravu prošlosti, mogućnosti ekonomske i političke saradnje u regionu. U stvari, region je na ivici sukoba i uzajamno nepoverenje raste.

Ko je tvorac te paradigme? Da li samo politička ili i intelektualna elita? Šta se time želi dobiti?

Naravno, to je pre svega politika. U njoj su i dalje prisutni oni koji su te ratove vodili. I deo intelektualne elite je odgovoran za to, jer podstiče atmosferu u kojoj se simuliraju pregovori sa Evropom, koja se i sama suočava sa sličnim problemima. Odnosi između država bivše Jugoslavije i dalje su krajnje napeti i stvaraju se lažne predstave da se to može lako prevazići. Najveći problem je izostanak moralnog bilansa i to što se ne uspostavljaju novi odnosi nasuprot politikama i akterima rata koji su Srbiju doveli do katastrofe.

Šta se konkretno želi dobiti? Da li je u pitanju ideja da se u ovoj fazi očuva duhovno i kulturno jedinstvo srpskog naroda, a da se u nekom povoljnijem trenutku ostvare i neke teritorijalne korekcije, kao što je pripajanje Republike Srpske Srbiji kao kompenzacije za gubitak Kosova?

Ta nada još postoji, što pokazuje da se nismo dovoljno promenili, da nismo napravili bilans svega što se dogodilo i da nismo izvukli pouke i odustali od rata kao naše neprekidne preokupacije. Ali drugi su se promenili i žive na oprezu od takvog sukoba, zbog čega vlada sveopšta napetost i priprema za svođenje istorijskih računa. Naravno, u nekim oazama srpskog društva se shvata kuda vode ovi trendovi o kojima govorim. Ali ta težnja o rešenju srpskog nacionalnog pitanja kao državnog – još uvek je živa u politici i znatnom delu javnosti.

Kada kažete drugi, mislite na druge narode, tačnije da je njihova pozicija snažnija nego tokom devedesetih?

Da, svako sprema svoj odgovor za slučaj da Srbija opet poželi da se državno zaokružuje na račun teritorija i stanovništva drugih.

Nedavno je i albanski premijer Edi Rama izjavio da je moguće ujedinjenje Albanije i Kosova, ukoliko se ugasi perspektiva članstva ovih zemalja u EU. Dakle, nacionalistički tonovi se čuju i iz drugih sredina.

Tako je. Zbog toga, uz sve teškoće kroz koje prolazi, EU je jedina perspektiva koju smo mi na Balkanu veoma loše iskoristili u poslednjih 25 godina. To ostaje perspektiva na koju se gleda uprošćeno. I sama EU se menja. Izbori u Austriji, Holandiji i Francuskoj su pokazali trezveni odgovor na opasnost dezintegracije starog kontinenta na kome bi se međusobno ratovalo. Iluzorna je nada malih balkanskih naroda da će im biti lakše u podeljenoj Evropi. Naprotiv, bilo bi im mnogo teže. Svaka velika zemlja, kako je govorio Čerčil, imala bi svoju državu u toj balkanskoj močvari na koju bi uticala, delila je i koristila u odmeravanju snage sa drugim velikim silama.

Ako ovakva Srbija jednog dana uđe u EU, da li će biti kao Orbanova Mađarska? Da li će EU uopšte biti spremna da primi takvu Srbiju? Brisel na neki način toleriše Vučićevu politiku, pre svega zbog pregovora sa Kosovom.

Smisao evropskog projekta je da se promenimo iznutra i na taj način približimo svetu koji nije idiličan s obzirom na istorijske, socijalne i mentalitetske razlike. Ali ništa nam drugo ne preostaje već pokušaj da u toj zajednici polako prihvatimo njene vrednosti i uhvatimo ritam njenog razvoja, jer je samo u tom slučaju efikasna i njena uzvratna pomoć Balkanu.

Međutim, problem je u tome što ima zemalja u samoj EU koje se ne ponašaju evropski, pre svega Mađarska i Poljska. Dakle, da li je moguće da Srbija uđe u EU tako što će tehnički ispuniti kriterijume, a da suštinski ostane nereformisana?

Ne isključujem takve političke varijante, ali verujem samo u duboku unutrašnju promenu. Smatram da postoji minimum potencijala da se iznutra civilizujemo i uređujemo, pre svega kao država koja poštuje zakone i spremna je na toleranciju svake vrste.

Aleksandar Vučić je preuzeo dužnost predsednika Srbije. Koliko je on svojim svađalačkim nastupima i politikom doprineo stvaranju atmosfere netrpeljivosti u regionu?

Jezik predsednika mora biti makar politički, ako već nije državnički. Ne možete se neprestano svađati sa protivnicima, isključivati ih iz borbe za vlast i tretirati ih kao neprijatelje.

Da li postoji opasnost da se u strahu od ovakvih ispada desničarskih organizacija zatim i obrušavanja vlasti na neistomišljenike – ljudi počnu povlačiti, ili to može podstaći kulturu otpora?

Mislim da je strah realna činjenica u Srbiji. On je egzistencijalne prirode. U pitanju je perspektiva mladih ljudi i njihov ostanak ovde. Ljudi se boje sukoba. Oni teško podnose pomisao na ponavljanje situacije iz devedesetih. Često se postavlja pitanje da li se one mogu ponoviti. Međutim, pravo pitanje je da li su one prošle, da li se one još uvek održavaju u tim pretenzijama za određenim političkim rešenjima, što izaziva strah građana.

Da li će taj strah od devedesetih podstaknuti ljude da se aktiviraju, da spreče njihovo ponavljanje? Organizovani su Protesti protiv diktature nakon predsedničkih izbora u Srbiji koji su mnoge iznenadili, ali koji su utihnuli. Da li kritički otpor slabi, bez obzira na strah od povratka u devedesete?

Ne može se reći da nema nikakvog otpora. Ja putujem po Srbiji i svuda to srećem. Ipak, Srbiji nedostaju političke partije koje imaju različite programske orijentacije, ali koje su prepoznatljive biračima koji će se opredeljivati za njih i na taj način preuzimati odgovornost. Niko nas neće osloboditi straha sem nas samih.

Međutim, te partije, pa i opozicione, imaju problem unutrašnje demokratije. Činjenica je da su neki od njihovih čelnika dugo u politici, neki su bili i na vlasti, a birači su razočarani i njihovim korupcionaškim skandalima. Da li mislite da je jedan od uslova da te partije privuku razočarane ljude i njihovo unutrašnje pročišćavanje?

Vrlo se često govori o problemu unutrašnje demokratije u partijama, i fakat je da su ovde promene vrlo retke, da lideri “traju” godinama, ponekad i do kraja života. Ali mi smo društvo takve kulture. Tu je Pašić trajao 50 godina, pa Josip Broz 50 godina, pa svi ovi ljudi koji su došli sa manje-više nedovoljno artikulisanim programom, kao glavni cilj imaju da što duže traju. Mislim da je glavni problem srpske političke scene programska diferencijacija, stvaranje situacije u kojoj građanin može istinski da bira. Mi smo praktično došli u poziciju jednopartijskog sistema. Partije su slabe i neubedljive, liče jedna na drugu i kada dođete na biračko mesto morate razmišljati koga da zaokružite. Mi smo jedno monopartijsko društvo i na tome počiva taj model dugog vladanja.

Bitne su investicije i razvoj, ali ne živi se samo od hleba. Društvu je potrebna i kultura, visoko školstvo. Kritična masa ljudi za kvalitetnu, dubinsku promenu je napustila zemlju, najpre da spasi život i ne učestvuje u ratovima. Verovala je da će se posle promena otvoriti mogućnost za brži razvoj zemlje, ali to se nije desilo. Došlo je do ubistva premijera koji je razumevao tu potrebu. Danas ta Evropa uprkos tome što je u dubokoj krizi pruža više mogućnosti, a mlad čovek, iako to ne ume da formuliše, dobro zna da je pravi život zasnovan na izboru između raznih mogućnosti.

Nedavno je formirana Kancelarija za saradnju sa Rusijom i Kinom. To je još jedan pokazatelj da zvanični Beograd nastoji da sedi na dve stolice.

Ako želite da budete članica velike međunarodne asocijacije kakva je Evropska unija, pogotovo u sadašnjoj međunarodnoj situaciji, vi ne možete da sedite na dve stolice. Vi se morate opredeliti i to je ključno pitanje za spoljnopolitičku orijentaciju Srbije i to ne u nekom dugoročnom periodu, već odmah.

Kako će srpsko društvo izgledati u budućnosti kada su mladi ljudi sve sklonji autoritarizmu?

Ne bih rekla da je to unison stav svih mladih ljudi. Nažalost, ovi koji su kompetentni, koji brzo uče, spremaju se da odu odavde. Mislim da je ta autoritarnost posledica duboke frustracije, velike konfuzije, uverenja da se nešto može brzo uraditi samo uz nosioca vlasti, uz vladavinu čvrste ruke, uz oslonac na velike sile. S druge strane, ljudi putuju, sreću se sa tim razvijenim svetom i shvataju da uspeh jednog društva iziskuje lični napor, obrazovni i egzistencijalni, i da se to ne postiže preko noći.

Radio Slobodna Evropa, 01.06.2017.

Peščanik.net, 05.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Jun 10, 2017 7:24 pm

Smile Prekidači



Foto: Contrapress

Tribinu o feminističkom pristupu pravdi, koju su organizovale Žene u crnom na Fakultetu političkih nauka, prekinula je nakratko grupa među prisutnima, glasnim povicima, transparentima i pevanjem. Brzom intervencijom odgovornih grupa je usmerena prema izlazu. Tako bi izgledala kratka, hladna vest o događaju od pre nedelju dana. Tako je i formulisana u izveštaju koji je na internetskoj strani fakulteta.

Protest studenata trebalo bi da je nešto dobro za fakultet i društvo, sem kad nije. Ova grupa studenata – naravno, nije izvesno da su svi u njoj bili studenti – nosila je transparente koji su uzdizali osuđene ratne zločince: na tribini su govorile svedokinje Ženskog suda. Grupa je dakle zagovarala stanovište onih koji su bili na vrhu lanca komandi za ubijanje, silovanje i pljačkanje u ratu, posebno u Bosni i Hercegovini. Bravo, deco, naročito ona rođena posle 1995! Sve to sa pobunom studenata ima onoliko veze koliko su sa studentskom pobunom imali nacistički studenti koji su, recimo, na univerzitetu u Beču od kasnih dvadesetih pa do Anšlusa 1938. (a naročito posle), bacali kroz prozore svoje kolege koji su bili Jevreji ili socijalisti. Pitanje slobode studenata da se bune ili čak slobode izražavanja u ovom slučaju nije pristojno postavljati.

Napadi desničarskih, revizionističkih, šovinističkih, pročetničkih i nacionalističkih grupa i njihovih krovnih političkih stranaka na Žene u crnom ne prestaju od 1991, kada su nekakvi orlovi i neke druge životinje napadali sve što se protivilo ratu, posebno u ono nekoliko meseci paljenja sveća za sve žrtve rata u Beogradu. U međuvremenu su neki orlovi i druge životinje, nekažnjeni, postali čak i ugledni kulturni stvaraoci, i u potpunom odsustvu razgovora o odgovornosti za rat i u zanemarivanju činjenica, veselo nastavili; imali su i još imaju savršen društveni uzor – sam vrh vlasti u Srbiji su sve nekadašnji potrčci najgorih i najzločinskijih ratnih vođa. No ako ta grupacija uživa sve privilegije i luksuz manje ili više prisilnog zaborava, otkud mlađima ideja da svoje izmišljeno, dakle lažno sećanje mogu da upotrebe kao oružje mržnje protiv „neprijatelja“ koji im je u glave usađen istim tim metodom? I pri tome da, nemojmo zaboraviti, zapravo denunciraju svoje današnje političke vođe? Tražiti logiku u tim glavama uzaludan je posao, zato se zaustavimo na stilu.

Stil je prepoznatljiv, pratimo ga u studijama od pre rata i docnije, to je jedna od najbolje pokrivenih socioloških i antropoloških tema u okolnim krajevima – navijači. Među njima se u političkom strukturisanju ološa pojavila i posebna grupa – prekidači: to su oni koji, umesto na utakmicama, nastupaju na mestima sa kojima nemaju ništa zajedničko, jer ona pripadaju naučnim, stručnim i kulturnim aktivnostima, ali se ponašaju kao navijači. Od legendarnog prekidanja predstave drame o Svetom Savi 1990. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, pojava prekidača postala je, upravo u najnovije vreme, nešto primenljivo u najkonzervativnijim državama EU, kao što su Poljska i Hrvatska. I, zanimljivo, i u novim primerima nastupa populacija koja možda i ima veze (recimo finansijske, ili u naturi) sa manje ili više efemernim i međusobno pretopivim društvenim pokretima i grupama jasnog krajnje desnog opredeljenja, ali je prevashodno navijačka. To znači da je verbalna osnova prekidača (koji potiču od navijača) krajnje siromašna i svedena na minimalni broj nepovezanih izjava koje se lako izvikuju, i obično sadrže ime nekog naroda, ponekad i dva – domaćeg i drugog, neprijateljskog. Tu spada i pesma, tačnije zajedničko urlanje sa nespretnim rimovanjem. Grupa na Fakultetu političkih nauka izabrala je pesmu o Kosovu, koja sa događanjem na tribini nije imala nikakve veze. Tako su ovi prekidači ostali u okvirima standardnog opisa, isto onako primitivni i glupi kao prekidači, recimo, Frljićeve predstave u Rijeci. Problem ovde je u tome što je grupa figurirala kao grupa studenata; čak i ako to nisu svi bili, stvar je izuzetno ozbiljna i ugrožava ne samo ugled jednog fakulteta, nego i državnog univerziteta u celini. Kako je mogućno da studenti sami sebi oduzmu pravo i dužnost da učestvuju u raspravama, sa svim rizikom da u njima budu bedno pobeđeni, ili da sa dovoljno uloženog rada i vežbanja pameti izdrže ili čak odnesu i neku pobedu? Za svesno padanje u ulogu prekidača, izvesno su pali na ispitima – skoro svim na svom matičnom fakultetu. Stvar je fakultetskog predavačkog tela kako će sankcionisati ovakvo ponašanje studenata. Ovi su studenti izdali osnovna pravila akademskog ponašanja.

Poseban aspekt koji određuje visinu uvrede je nepoštovanje odnosno želja za ponižavanjem, stigmatizacijom i konačnim isključivanjem i utišavanjem učesnica i organizatorki koje su zaslužne za jedinu objektivizaciju novije prošlosti Srbije i normalizaciju – bar pokušaj normalizacije – kolektivnog sećanja, dakle i izgradnje građanske svesti i političkog razuma. Učesnice, svedokinje, Žene u crnom i možda posebno Daša Duhaček, nekada legendarna gimnazijska profesorka filozofije, zatim aktivistkinja i akademska autorka ključnog i zasad jedinog preglednog udžbenika za studije roda u celom regionu, bile su meta ove sitne i jako glasne gluposti. Priznajem da me je to jako pogodilo, pre svega zato što, za razliku od drugih društvenih slojeva i grupa, uračunavajući i univerzitetske profesore, studenti imaju najmanje prava na glupost.

Peščanik.net, 06.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Jun 10, 2017 8:13 pm

Smile Granice bratske mržnje



Foto: Predrag Trokicić

Već ima tri dana kako se barjak Crne Gore vije ispred palate zapadne vojne alijanse u Briselu. Tako se Podgorica, mimo folklorne tradicije i arhaičnih stereotipa o istočnom snu, našla pod amrelom najvećih sila koje predvodi Amerika. Ima i ozbiljnih i podsmešljivih komentara, a jedan od njih je da je Crna Gora taman okončala rat sa Japanom, a već vodi novi protiv Rusije, dok se Kina prepala da ne bude sledeća.

Ponovo je u modi roman Novaka Kilibarde iz 1981. godine, „Crnogorci i Đaponezi“, o čarkama crnogorskih pečalbara negde u Americi sa japanskim radnicima. To je literarna parafraza rata koji je Rusija započela sa Japanom 1904, izgubila ga i potpisala primirje 1905. Iz solidarnosti sa Rusijom, Crna Gora je zaratila sa Japanom, ali samo je osam Crnogoraca otišlo da se bori. Svejedno, mir sa Tokiom potpisan je 101 godinu kasnije (2006), kad je Crna Gora postala samostalna država.

Ispalo je da ništa nije večno, pa ni sterilna varijanta ljubavi. Crna Gora danas ima nešto manje od 1000 vojnika u sva tri vida (kopnena vojska, vazduhoplovstvo i mornarica). Posle agresije na tadašnje ostatke Jugoslavije 1999. godine, i nedavnog slikanja i laktanja Trampa sa Markovićem, Jalta je definitivno arhivirana. NATO kontroliše zapad, istok i jug Balkana, skoro čitavo Sredozemlje. Srbija je geostrateška rupa, država koja je (neopravdano) uverena u svoju neutralnost, uz česte egzibicione čarke sa nezgodnim komšilukom. Uz labavu vojnu silu i neospornu ekonomsku i informativnu nemoć, izgleda da je Srbija borbeno nakostrešena više nego što joj to priliči.

U vlasti su odgajani „jastrebovi“ koji su zaduženi za puštanje ratničkih dimnih signala, mada iza snažnih no praznih izjava i simboličkih pretnji, ne stoji ništa osim parola, koje sve do jedne počinju sa „nećemo dozvoliti…“ Taj konfuzni agitprop proizvod je lošeg balansiranja između dve (loše) mogućnosti. Tako dolazimo do apsurdnog imperativa: u očuvanju neutralnosti, nužno je naći saveznika, uz koga se neutralnost gubi. Uteha je da tako nešto nije ni postojalo. Ne može biti neutralna država koja ne kontroliše deo teritorije koju smatra svojom, niti zna gde su joj granice.

Primer opredeljenja Crne Gore krajnje je zanimljiv. Teritorijalno i vojnički ona skoro nema značaja, ali poziciono je na strateški važnom mestu. Njeni zalivi i reljef omogućuju skoro potpunu kontrolu istočne regije jadranskih vrata. I ta okolnost izaziva otvorenu srdžbu Moskve, pravljenje inventara nepoželjnih Crnogoraca, proterivanje diplomata i bojkotovanje turističke ponude. Pre samo desetak godina, nova generacija ruskih bogataša je masovnim kupovinama višestruko podigla cenu kamenitog zemljišta na crnogorskom primorju. Kremlj sada poziva na potpuno ignorisanje nekada omiljene rođačke destinacije, uz moguću rasprodaju oligarhijskih zamkova.

Ali, sve je to samo nagoveštaj leda i glečera u odnosu sa Beogradom, ako Srbija napravi izbor koji bi Moskva smatrala nedovoljno prijateljskim. Inače se otud „bratstvo među pravoslavnim narodima“ razmatra samo kao plesnivo nasleđe i uspomena na bezvredne emocije. I ovde se već jasno vidi da se Rusija prema Srbiji ponaša kao bezobzirni i jači korporativni partner, koji upravo ta otupela „bratska“osećanja koristi skoro kao jedini argument za imperijalno crpljenje ovdašnjih prirodnih dobara. (NIS, na primer, koji je rodbini prodat u bescenje). Odnos Srbije i Rusije se, nezavisno od stanja stvari, u tabloidnoj sferi obrazlaže skoro isključivo mitskim fantazmagorijama: Putin će nam dati moćno oružje da povratimo Kosovo i pobedimo zle susede!

Naravno da je to priglupa fikcija, jer još nije poznato hoće li one letilice dobijene „na poklon“ sa neke ruske vojne deponije ikada biti u stanju da polete. Vazduhoplovni eksperti sumnjaju u takvu mogućnost, iz nekoliko razloga: nije bilo uvida u kakvom su stanju te makete, nema dobrih proračuna koliko će sve to da košta i zašto baš toliko mnogo. I zbog čega Vladimir Vladimirovič tako dugo ne potpisuje „ukaz“ za rečni transport tih neispitanih krševa u Srbiju?

Vlada je formirala suvišan biro za saradnju sa Rusijom i Kinom; u njemu će šefovati Tomislav Nikolić, rodoljub koji ne krije da bi voleo da Srbija bude ruska gubernija. On je bio i u onoj opskurnoj vlasti koja je usred rata proglasila jednostrano pristupanje konfederaciji sa Rusijom i Belorusijom. Zanimljivo, ali rezolucija te beskrajno budalaste parlamentarne seanse nikada nije opozvana. Važila bi još, da se poslednja Jugoslavija nije raspala.

Nikolić može da bude samo garant kancelarijske rusofilije, bez moći da bilo šta valjano učini. Njegov politički sin, novi predsednik, ne odustaje od evropske ideje, ali je odbio svaku mogućnost da se Srbija približi NATO-u i da se udalji od Rusije.

U Srbiji (opravdano) nema mnogo ljubavi za alijansu. Vučić će trpeti sve neprijatnije pritiske sa obe strane, pre svega sa idejom da se ni za koju definitivno ne opredeli. Njegova spoljnopolitička filozofija je vladarska varijanta „perpetuuma mobile“, slična Tadićevoj neostvarivoj programskoj paroli: „I Kosovo i Evropa“. Kod Vučića bi izreka morala da glasi: i Rusija i Amerika, a ona se, logično, ne dopada ni Rusiji ni Americi. I jedna i druga strana ne žele taj zagrljaj sa Srbijom, neka se zasad živi bez takve neprijatne intimnosti, uz principijelnu distancu.

Bilo koji izbor, ako je definitivan, biće pogrešan. Politička avantura bez sposobnosti da se izabere, svakako je greška. Nema mudrog mesije koji bi umeo da iz svega izvuče državu neoštećenu. Primer Crne Gore za nas nije primenjiv, niti je Srbija za bilo koga tako zanimljiva. Montenegro je taman na granici bratske mržnje. U stvari, ideja i jedne i druge sile je da Srbija ne ode ni na jednu stranu, pa kako joj bude. Jedino tako ona će biti na mestu konflikta, što će je držati u blizini obe velike sile. Niko ne bi znao šta da radi sa ovom zemljom ako se opredeli. Niti ako ostane neutralna, jer to ona nije. U svakom slučaju, niko od velikih nema ideju šta valja činiti sa Srbijom, kao što to ne zna ni ona sama.

Zbog toga će Zapad govoriti da nam je mesto na zapadu, istok da možemo samo do Unije. A naše će vođe tražiti srednju meru između svojih interesa i naših emocija. Pri tome, njihovi su interesi sve veći, a mi više ni prema kome ništa ne osećamo.

Da bi Srbija bar sebi pokazala da ima vojsku, nadležno ministarstvo učestalo organizuje vežbe rezervnog sastava. To je, naravno, komični nadripatriotski performans. Obavezni su samo oni koji su obavezu izvršili, a momci koji nisu želeli u vojsku, slobodni su. Ali, nema gore vojske, i nije ništa smešnije od rezervista. I sada u nekim beogradskim kasarnama, tromi sredovečni ljudi, debeljuškaste čiče, svi kostimirani u radne mundire natopljene naftalinom, teškom mukom igraju svoje davno zaboravljene vojničke uloge.

To je ta slika, više namenjena silama u svetu nego nama. Da i NATO i Rusija znaju da nismo ni za jedne ni za druge. Ni za koga i ni za šta.

Peščanik.net, 07.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jun 12, 2017 5:32 pm

Smile Rehabilitacije u Srbiji – trka ka civilizacijskom i moralnom dnu



Foto: Predrag Trokicić

Nedavno se plejadi žrtava famoznog, zakonom o rehabilitaciji ustanovljenog „političkog i ideološkog progona“ od strane komunista posle Drugog svetskog rata pridružio još jedan živopisni lik iz galerije notornih zločinaca. Reč je o Nikoli Kalabiću, koji je rehabilitovan na čak 36 strana, čime je sudska rehabilitatorska praksa u Srbiji dobila novi žanr – žitije zlikovčevo. Čini se da je namera ovakvog voluminoznog skribomanskog iživljavanja, osim zasenjivanja prostote, bila ta da se odluka obrazloži „podrobno“ i da se predupredi uspeh eventualne žalbe javnog tužioca na ovo rešenje valjevskog Kalabićevog hagiografa. Doduše, nije jasno kako će ovaj metod postići bilo kakav uspeh, imajući u vidu da ni u Aleksandrijskoj biblioteci nema toliko stranica koliko bi bilo potrebno da se pseudopravnim zavrzlamama, istorioidnim andramoljama i zaobilaženjima istine dokaže da Kalabićeve odgovornosti za zločine nema, odnosno da ta odgovornost tobože nije dokazana.

Rehabilitacija Kalabića je prva rehabilitacija značajnije istorijske ličnosti koja je izrečena u postupku koji se vodio po zakonu iz 2011. godine. Taj zakon, za razliku od prethodnog iz 2006, predviđa razne nivoe preispitivanja prvobitnog postupka proglašenja za zločinca, uključujući i mogućnost preispitivanja istinitosti materijalnih činjenica (na primer učešće u izvršenju zločina), a daje i pravo žalbe na pozitivno sudsko rešenje o rehabilitaciji. U konkretnom slučaju, rehabilitacija Nikole Kalabića znači da je sud u Valjevu utvrdio da su svi navodi iz odluka Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača (DK) iz 1945. o odgovornosti Nikole Kalabića za zločine ostali nedokazani ili da su čak netačni. Ovo bi – kada bi se prihvatilo kao tačno – značilo da se radi o do sada „najjačoj“ rehabilitaciji, jer su kriterijumi za rehabilitaciju po zakonu iz 2011. stroži od kriterijuma čije je ispunjenje traženo po zakonu iz 2006. Moguće je, dakle, da je komandant Korpusa gorske garde rehabilitovan upravo zato što je, preispitujući navode odluka DK, sud tobože „utvrdio“ da Kalabić spada u krug onih „lica za koja se u postupku rehabilitacije utvrdi da nisu izvršila, odnosno učestvovala u izvršenju ratnih zločina“,1 što se u prethodnim slučajevima uopšte nije zahtevalo kao uslov. Otuda je Kalabić, u izvesnom smislu, ironijom sudbine, do sada „najrehabilitovaniji“ od svih rehabilitovanih zločinaca.

No, uprkos onome što je slovo zakona, kao i u svim prethodnim slučajevima pristalice i zagovornici ovakvih rehabilitacija koji se oglašavaju u javnosti imaju svoja viđenja i o tome šta ova (za sada) poslednja u nizu rehabilitacija znači. Ta viđenja se kreću u rasponu od razumevanja rehabilitacija isključivo kao preispitivanja procesne strane prvobitnog suđenja (pravo na pošteno i fer suđenje) ili drugog postupka (pred DK, administrativna odluka i sl.), do toga da se rehabilitacije shvataju kao svojevrsno „ispravljanje istorije“, koje znači da su rehabilitovana lica zapravo „dobri momci“, koje su ni krive ni dužne progonili komunisti. U stvari, ovaj raspon je na neki način jedna jedinstvena celina: radi se o tome da su rehabilitacije kolaboracionista pseudopravni mehanizam kojima se pod firmom tobože pravnog preispitivnja valjanosti posleratnog procesa de facto vrši revizija istorije, odnosno rehabilitacija kvislinških ideologija (ravnogorske, nedićevske) i svih njihovih protagonista. Takva posledica proistekla je direktno iz same zakonske norme, koja je najverovatnije namerno tako i formulisana, da ostavlja prostor fanatizovanim, pročetnički orijentisanim sudijama-rehabilitatorima za političko-ideološku zloupotrebu, baš onakvu kakvu navodno zakon treba da otkloni.

Naime, zakon iz 2006. eksplicitno je navodio: „Ovim zakonom uređuje se rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava“. Slično je i u zakonu od 2011, kojim se reguliše „rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava“. Pored određenih uslova formalne prirode (prebivalište na teritoriji R. Srbije i sl), ključni element koji se zahteva u oba zakona kao uslov da bi rehabilitacija bila moguća jeste politički i ideološki progon od strane komunističke vlasti.

Jezičkim tumačenjem, koje bi u ovom slučaju bilo sasvim dovoljno, nedvosmisleno se može utvrditi da je potrebno da su „politički i ideološki razlozi“, koji se zahtevaju u ovom zakonu, morali svojevremeno biti suštinski (bilo jedini, bilo glavni) za nastupanje posledice po lice čija se rehabilitacija danas traži, kako bi rehabilitacija uopšte mogla da usledi. Dakle, suštinski zahtev koji je zakon postavio pred sudove kako bi ovi mogli donositi rešenja o rehabilitaciji bio je, kako sledi iz teksta zakona, da utvrde postojanje političkih ili ideoloških razloga kao odlučujućih u svakom konkretnom slučaju. Tako je zakon trebalo i bilo moguće razumeti. Po sebi se razume da bi, poštujući taj princip, sudovi morali utvrđivati sve razloge nečije osude (ili nekog drugog postupka), pa oceniti da li su uopšte prisutni „politički i ideološki razlozi“ i, ako jesu, da li su imali odlučujući značaj.

Međutim, sudovi su krenuli sasvim drugim i potpuno naopakim pravcem… „Ingeniozno“ razumevanje odredbi na kojima su procesi rehabilitacije počivali, a i danas u izvesnoj meri počivaju, udžbenički je primer logički defektnog zaključivanja: s obzirom da se u nekom konkretnom slučaju evidentno radi o „političkom i ideološkom protivniku“ komunista (na primer Nikola Kalabić), uzima se kao zdravo za gotovo da je svaki nedostatak u sudskom (ili bilo kom drugom) postupku protiv tog pojedinca zapravo motivisan političkim i ideološkim razlozima, odnosno da je lice čija se rehabilitacija traži žrtva političkog i ideološkog progona, što se utvrđuje u izreci rešenja. (Dakle: sudija je prekidao advokata okrivljenog (koji je bio protivnik komunista), što je procesna nepravilnost – eto ga ideološki progon; osuđeni nema prava žalbe (iako, na primer, može tražiti pomilovanje) – eto je politički motivisana represija; sudija začuđeno pogledao prema okrivljenom koji iznosi notorne besmislice u očajničkom pokušaju (na koji, doduše, ima pravo) da odbrani svoje neodbranjive tvrdnje – ima li većeg dokaza ideološko-političke pristrasnosti suda!?)

Ukratko govoreći, logička nastranost, koja naprosto navire iz mase rešenja o rehabilitaciji, proistekla je podjednako iz umobolnih zakonskih propisa koji regulišu čitav proces rehabilitacije, kao i iz još umobolnije sudske prakse. Upravo iz ovog svesno načinjenog normativno-praktičnog galimatijasa proistekla su shvatanja da su rehabilitacije zapravo revizija istorije – u čemu se uglavnom slažu i njihovi protivnici i pristalice – koji sagledavaju „širu sliku“ čitavog problema. Jer, rehabilitacija (u smislu oba zakona o rehabilitaciji) podrazumeva da je rehabilitovani bio (isključivo, pre svega) žrtva političkog i ideološkog progona, iz čega proizilazi da je to, a ne njegova eventualna krivica, bilo razlog nekadašnje osude ili represije nad njim. A tvrdnja da je neki akter iz Drugog svetskog rata žrtva političkog i ideološkog progona, a ne osuđeni ratni zločinac jeste revizija istorije, što je verovatno i bila namera (hidden agenda) zakonodavca, koji je postavio takav kriterijum da eventualno (u praksi prividno i voluntarističko) dokazivanje ispunjenja tog kriterijuma ima nedvosmisleno takvu implikaciju. Potrebno je previše cinizma ili kratkovide „jurističke dogmatičnosti“ (pereat iustitia, fiat rehabilitatio!) da se ne uoči tako očigledna i (verovatno) nameravana povezanost.

Što se tiče Kalabićeve rehabilitacije, najpre treba podvući da se posle takve sudske odluke „žrtvom političkog i ideološkog progona od strane komunista“ zvanično može smatrati četnički vojvoda koji je kao komandant zloglasnog Korpusa gorske garde, ali i kao neposredni izvršilac, odgovoran za brojna zlodela – od razbojničkih pljački, preko besomučnog batinjanja od kojeg su žrtve posle nekoliko dana umirale, do zverskih ubistava, čijim bi opisima najprikladnije mesto bilo u priručnicima koji se bave psihopatologijom sadizma. U jednom izveštaju svom pretpostavljenom, Dragoljubu Mihailoviću, iz novembra 1943. anonimni četnički oficir piše: „Kalabić lično prebio je u selu Ljubičevac tri čove kao i jednu devojku koji su posle četiri dana pomrli. Nisu bili ustvari krivi ništa“. Jedinice koje su bile u sastavu Gorske kraljeve garde odgovorne su za stotine ubistava civila u Srbiji, mahom tokom 1943. i 1944, pri čemu možemo pomenuti zločine u Dračiću, Ravnju, Makovištu, Kopljaru, Badljevici, Banji, Drugovcu, Malom Požarevcu, Kovačevcu, Aranđelovcu. Stanovništvo je mahom ubijano zbog stvarne ali i navodne pripadnosti komunističkom pokretu ili pomaganja partizanima. Najmasovniji zločin koji su u toku jednog dana izvršili četnici u Srbiji, među kojima i pripadnici Kalabićeve Gorske kraljeve garde, dogodio se u Drugovcu, aprila 1944, kada je streljano, zaklano, izgorelo u požaru ili preminulo od batina 72 meštana.2 Imajući navedeno u vidu, ova rehabilitacija je tim više problematična upravo zato što ona znači da su u Kalabićevom slučaju navodno ispunjeni stroži kriterijumi za rehabilitaciju nego u bilo kojoj drugoj dosadašnjoj rehabilitaciji, iako se u stvari radi o najbeskrupuloznijem zločincu koji je do sada rehabilitovan.

Deo javnosti kao jedan od „grehova“ zbog kojeg Kalabića ne bi trebalo rehabilitovati navodi izdajstvo u odnosu na njegovog komandanta, Dragoljuba Mihailovića, što je po svojoj zaumnosti zaista „dragulj“ među „argumentima“ u ovoj „čisto pravnoj“ stvari. Osim toga, posle decenije sudskih rehabilitacija aktera važnih istorijskih događaja, i dalje ima onih koji uporno potežu argument, savršeno irelevantan za primenu zakona o rehabilitaciji, da Kalabić, eto, nije osuđen pa nije jasno kako može da bude rehabilitovan: zakon o rehabilitaciji, kako onaj iz 2006, tako ni novi iz 2011. naprosto ne zahteva kao uslov za rehabilitaciju postojanje prethodne presude. Još jedna zanimljiva pojava u vezi sa ovom rehabilitacijom je visok nivo saglasnosti među istoričarima koji se o ovim pitanjima javno izjašnjavaju o tome da Kalabića nesporno nije trebalo rehabilitovati, uključujući u tu retko prisutnu široku saglasnost i neke koji su svesrdno podržali rehabilitaciju njegovog komandanta, Mihailovića. Međutim, u tom kontekstu kao da se stvara atmosfera svođenja zločinačke prirode čitavog četničkog pokreta na jednog Kalabića, koji ostaje kao navodno jedini problematičan momak. Tako se, uostalom, i kolaboracija svodi samo na Milana Nedića, a možda, na kraju, samo na Dimitrija Ljotića. Videćemo. U suštini, Kalabićeva Gorska kraljeva garda bila je najreprezentativniji predstavnik četništva ravnogorske provenijencije, koje je u toj „elitnoj“ jedinici pronašlo svoj najautentičniji izraz. Ne, dakle, devijacija, već otelovljenje suštine ravnogorskog pokreta. A tu suštinu je sažeo i ovekovečio, možda na najjezgrovitiji, ali i na najprecizniji način, u svojim sećanjima, Mirko Tepavac, opisujući ono na šta se četništvo, posle velikih ali kratkotrajnih oslobodilačkih ambicija, svelo:

„Četništvo je… velika tuga i beda, srpska i ljudska… Bradate aveti… vođene nekim vojvodama… Sve vojskovođama na dobrim konjima, sa nekoliko desetina ili stotinjak naoružanih bednika, ‘boraca protiv komunizma’, koji nikada ni metka nisu opalili na okupatora. Sa pompeznim ‘štabovima’, ađutantima, brojnim ‘seizima’, posilnima, ordonansima. Najprimitivniji nosili su na glavama šubare od jagnjeće kože, sa papcima… Strašni i važni svima nemoćnima i nenaoružanima, možda i sebi samima… Najbednije je bilo kada su takvi uveravali sebe i druge da se žrtvuju za spas srpstva“.3

Iako se mogla sa više strana čuti oštra ocena da je rehabilitacija Nikole Kalabića „velika sramota“ za Srbiju, ipak se ne radi samo o tome. Ta rehabilitacija, kao uostalom i sve dosadašnje koje se odnose na istorijske ličnosti, koje su godinama unazad bile u fokusu pažnje dela javnosti u Srbiji, predstavlja mnogo više i mnogo gore od toga: objektivno, to je svojevrsno ozločinjavanje identiteta naroda, društva, države. Naime, kolektivni identitet se konstruiše, gradi, on nije datost, nije prosta suma istorijskih događaja i činjenica, već svesna selekcija onoga što se smatra poželjnim. Svaki kolektivni, nacionalni identitet podrazumeva idealnotipski model, uz nedvosmisleno distanciranje od onoga što u istoriji naroda predstavlja otpadništvo od tog idealnog identitetskog tipa. U društvu koje identitet dominantno izgrađuje na fenomenima prošlosti (to nije nužno, ali je uobičajeno), kriminalizacijom socijalizma i proglašavanjem notornih zločinaca za „žrtve ideološkog i političkog progona“ identitetski idealni tip je dobio svoj bitan gradivni element, koji se deceniju unazad obnavlja i, u izvesnom smislu – ozvaničava beslovesnim sudskim rehabilitacijama. Otuda, ma šta neko o tome danas sa prepotentnom ironijskom distancom raspredao, činjenica je da smo kao društvo i simbolički i u praksi zamenili stvarnost, ideal, parolu, ideologem (nazovimo to i mitom) „bratstva i jedinstva“ pokličem – „ubij, zakolji!“. U takvom kontekstu nastavlja se trka ka moralnom dnu: deleći „pravdu“ četničkom kamom, pravosuđe u Srbiji dostiglo je ovom poslednjom rehabilitacijom novi „civilizacijski minimum“, što ipak ne može da nas ne iznenadi, ma koliko da je očekivano.

Peščanik.net, 08.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jun 12, 2017 6:49 pm

Smile Šipak



Foto: Predrag Trokicić

Gnusno je kada Aleksandar Vučić predlaže zajedničko tržište na prostoru Jugoslavije. Ne zato što je to loša ideja samo po sebi, nego zato što je odvratno kada to izlazi iz njegovih usta. Sliku ruži i Johannes Hahn, dok stoji pored Vučića i tupavo klima glavom na predlog „carinske unije“. Teško je zaboraviti Hahnovu ulogu u makedonskoj krizi i podršku koju je davao Gruevskom tokom proteklih par godina, potpirujući tako tenzije u Makedoniji. Ali, Hahnom neka se bave oni koji su ga ovde poslali.

Kod Vučića kao da su ekonomija i politika dve zasebne, jedna od druge dobro izolovane sfere delatnosti. On kao da ne vidi da se ne može u sferi politike podržavati, recimo, Milorad Dodik i njegova politika rušenja Bosne i Hercegovine, a istovremeno u sferi ekonomije zagovarati zajedničko tržište na prostoru Jugoslavije sa „jedinstvenim poreskim stopama“. Ne može se iz Srbije u Makedoniji provocirati oružani sukob, a tražiti carinska unija i „smanjenje troškova i brži protok roba i ljudi“ u regionu.

Vučić na početku svog predsedničkog mandata radi sve isto što je radio i sa mesta prvog potpredsednika vlade u 2012. godini. Izgovara relativno razumne stvari dok u džepu drži pesnicu čvrsto stisnutu u šipak. Da se njemu ništa ne može verovati, to znamo odavno. A u to nas je dodatno uverilo i iskustvo iz prethodnih pet godina. Dok lupeta o carinskoj uniji i jedinstvenim poreskim stopama, iz vlade koju je on sastavio i na čijem je čelu bio stiže sramni predlog o poreskim olakšicama za ćirilicu.

„Država kreće u boj za spas ćirilice“, prikladno je naslovljena vest u medijima. Pogledajmo kako predlog o carinskoj uniji izgleda u svetlu te bitke: „zajedničko tržište u regionu donelo bi dobro svim zemljama“, a naročito onima u njima koji prihvate ćirilicu. Firme iz Hrvatske, na primer, koje pod jednakim uslovima uđu u takmičenje sa domaćim firmama u Srbiji, biće još „jednakije“ ako svoje nazive ovde istaknu na ćirilici, ako robu pakuju u ćirilicu, a kad bi još progovorili i ekavicu – njihovoj tržišnoj sreći ne bi bilo kraja.

To je ta umobolna ideja od koje se ne odustaje još od kad se razmišlja o ulasku u Evropsku uniju: može Unija, al’ da sačuvamo svoj identitet i kulturu. Može i Jugoslavija, al’ svi da pišu ćirilicu. Pritom, svoditi identitet i kulturu na jedno pismo i videti pismo kao bedem odbrane identiteta i kulture, moguće je samo kada su i identitet i kultura bez sadržaja i smisla. Identitet i kultura tu su samo krinka za jadnu i banalnu politiku: da vas prevarimo i uzmemo vam pare, a da pritom ostanemo isti.

Dakle, isti onakvi kakvi smo bili i pre dve i po decenije. Ništa Vučiću nisu značili ni zajedničko tržište, ni jedinstvene poreske stope, ni smanjenje troškova, ni brži protok roba i ljudi, ni mnogo više investitora, ni „dobit i za nas ali i za sve druge u regionu“, kada je trebalo sravniti sa zemljom Jugoslaviju i pobiti ljude koji su zajedno sa nama živeli u toj zemlji. On je dobit tada, kao i danas, shvatao u skladu sa geslom: dobit za nas, a nesreća za sve druge.

Ništa se od tada do danas nije promenilo, samo što se Vučićevo „mi“ suzilo, pa se više ne odnosi na „Srbe“, već uglavnom na članove njegove stranke i, naravno, porodice, kako to i inače biva s nacionalističkim partikularizmom. I to je jedina promena kroz koju je prošao ovaj tobože preobraćeni novoradikal.

Peščanik.net, 08.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jun 13, 2017 5:51 pm

Smile Strategija regresije kulture



Studentski park, Beograd, foto: Slavica Miletić

Analiza programskog dokumenta

„Strategija razvoja kulture Republike Srbije“, kako stoji na početku Nacrta koji je nedavno objavilo Ministarstvo kulture, „sadrži opredeljenja države i definiše strateške prioritete i pravce razvoja kulture u Srbiji od 2017. do 2027“. Ovaj dokument je ponuđen javnosti kao predlog za javnu raspravu, o čemu bi svi akteri u kulturi trebalo da se izjasne. Neki mediji i pojedinci su već reagovali, ukazujući na loš tretman određenih esnafa ili na pojedine normativne momente ovog dokumenta koji nije nimalo bezazlen i trebalo bi ga veoma pažljivo čitati.

Jezik i struktura

Tekst je pisan kvazinaučnim stilom, kombinujući birokratski idiom iz sedamdesetih godina koji je još uvek prisutan u programskim dokumentima Ministarstva kulture Republike Srbije, kao i u vodećim institucijama kulture pod njegovim patronatom, koje se danas još deklarišu i kao „ustanove od nacionalnog značaja“. S druge strane, u tom jeziku moguće je prepoznati natruhe novogovora kulturnih menadžera, pun neologizama, visokoparnih i komičnih momenata, koji „slikaju“ polje kulture kao dinamičan prostor obrta velikih sredstava, resursa, izvora, novih radnih mesta itd. Ovakav spoj dovodi do stvaranja neologizama poput „neobnovljive zaostavštine“ (valjda skovan na tragu obnovljivih izvora energije) ili duhovitih konstrukcija kao što je „kulturno nasleđe kao resurs za ubrzanje privrednog razvitka ruralnih krajeva“. Jezik ovog dokumenta ima i treći sublimni sloj koji predstavlja idološki okvir koji trasira „strategiju kulturnog razvoja Srbije kao slovenske, starobalkanske, herojske, evropske, demokratske i kontaktne/otvorene kulture“. Ali o tome nešto kasnije. Za sada je samo važno shvatiti kakav je tip diskursa u pitanju i kako izgleda struktura Nacrta Strategije. U pitanju je četvorodelna struktura, koja pored 1) Uvoda ima još i 2) Opis sadašnjeg stanja u kulturi, 3) Ciljeve i prioritetna područja kulturnog razvoja, kao i 4) Ciljeve u oblastima kulturnog razvoja. Na početku treba reći da samo drugo poglavlje ima jasan kontakt sa realnošću, dok ostala dva, pored neprestane repeticije opštih definicija iz drugog poglavlja menjaju žanr i do kraja ostaju u domenu naučne fantastike i romantične komedije sa toržestvenim obrtom na kraju.

Privremeno izmeštena kultura

Nacrt Strategije veoma pažljivo evidentira sve institucije koje se nalaze pod jurisdikcijom Ministarstva kulture, takođe i institucije u Vojvodini, kao i „privremeno izmeštene“ institucije kulture sa Kosova. Pritom, bilans uništenih kulturnih spomenika i svih vidova kosovske kulturne zaostavštine odnosi apsolutnu prevagu u ovom dokumentu, što ujedno mobiliše punu pažnju autora Strategije. Stoga i opšta slika srpske kulture danas postaje ruševna, izmeštena, stara, nestručna, bez odgovarajućih kadrova i prostornih kapaciteta. Naravno, sa hroničnim nedostatkom finansijskih sredstava. Aktuelni su problemi muzeja pod decenijskom rekonstrukcijom, arhiva i biblioteka bez depoa, zastarelih zakonskih normi, neadekvatnih zgrada pozorišta, nepostojanja bioskopa i knjižara, dominacije analogne nad digitalnom paradigmom u kulturi. U takvom kontekstu, kultura koju proizvodi civilni sektor samo se pominje kao nešto što bi trebalo integrisati ali se dalje od toga ne ide, jer se podrazumeva da se ovaj deo kulturne zajednice dobro snalazi i bez podrške države. Stoga Strategija niti vidi niti poseduje bilo kakvu ideju šta bi trebalo raditi u vezi sa tim važnim segmentom, koji je u proteklim decenijama ostavio dubok trag u savremenoj kulturi Srbije. Ovo se podjednako odnosi na alternativne kulturne centre, arhivistiku, amaterska i alternativna pozorišta, film, književna udruženja i glasila. Činjenica je da su upravo akteri iz civilnog sektora ostvarili regionalno i evropsko umrežavanje kao i priključivanje na vodeće EU fondove i programe u kulturi. Međutim, Strategija sagledava kulturu Srbije upravo bez ovog dela, moglo bi se reći bez svog pravog pogona. I umesto da glavni savetnici budu ljudi iz ovog sektora, koji imaju već ogromno iskustvo u kulturnoj produkciji u evropskom i svetskom kontekstu, Ministarstvo kulture Vladana Vukosavljevića se opredeljuje za drugačiju metodologiju praćenja, pospešivanja i trasiranja razvoja. Centralno mesto u tom sistemu dobija Zavod za proučavanje kulturnog razvitka i njegov novi direktor dr Vuk Vukićević, koji je najverovatnije i jedan od autora Strategije.

Merenje kulturnih potreba

Naime, Strategija se zalaže za formulisanje kulturne politike Srbije na osnovu „realnih kulturnih potreba“, koje će za potrebe ministarstva izmeriti i ustanoviti Zavod za proučavanje kulturnog razvitka. Dakle ne problemski i planski, na osnovu utvrđenih nedostataka, koji su uglavnom pobrojani u drugom poglavlju, već na osnovu statistike i reklo bi se naučnog pristupa stvarima, koji treba da demonstrira pomenuti Zavod. Da bi se to postiglo, neophodno je najpre Zavod za proučavanje kulturnog razvitka pretvoriti u instituciju „održivog finansiranja“, što je ovom Strategijom i predviđeno. Nakon toga dolazi statistika, na osnovu koje će ministar Vukosavljević sa svojim stručnim timom moći da interveniše u polju kulture, bilo da je reč o galerijama, knjižarama, teatru ili možda folkloru. Zaista, Zavodove godišnje statistike su interesantne za pisanje izveštaja Ministarstva, ali u biti nisu realne, jer detektuju kvantitet ali ne i suštinu. U jednoj partijskoj državi kakva je Srbija, gde je svaka galerija, kulturni centar, svaka tačka koja pretenduje na javnu proizvodnju programa, pod paskom partije na vlasti, statistika više skriva nego što nudi relevantne informacije. (Poslušajmo samo Vučićeve govore koji obiluju statističkim podacima koji nemaju veze sa realnim privrednim rastom i boljim životom građana.) Tako bi, recimo, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka uredno ubeležio postignuća Kulturnog centra Požega, iako svi znamo šta se u tom centru događalo poslednjih godina. Isto važi i za druge institucije kulture ili festivale, kao što je recimo slučaj sa ovogodišnjim Sterijinim pozorjem. Statistika tu ne pomaže. Stoga ministrova Strategija bira mrtvozorničko upravljanje kulturom umesto da afirmiše njene zaista pluralne i vitalne kapacitete koji opstaju uprkos slepilu ministarstva.

Srpski i makedonski scenario

Treće i četvrto poglavlje Strategije predstavljaju skup nerealnih želja, opštih mesta strateškog planiranja bez jasnog koncepta izvedbe kao i odustajanje od realnih potreba kulture u Srbiji i opredeljenje za direkcije koje verovatno proizlaze iz „statističkih istraživanja“. Skoro svako poglavlje počinje mantrom o unapređenju, poboljšanju, planiranju, edukaciji, povećanju nivoa znanja, podizanju kulturnih potreba, animiranju čitalačke publike, donošenju jasnih kriterijuma, odgovornom upravljanju i tako u beskraj. Ove univerzalne rečenice svih kulturnih strategija sveta u konkretnom slučaju predstavljaju garant dobre volje vlasti da se kulturom bavi planski, iako iz tih rečenica, kao ni iz statistike kojom operišu, ne mogu da se pročitaju realne strategije realizacije zadatih ciljeva i rešavanja problema iz poglavlja broj dva. Naprotiv, u ovim delovima Strategija ide mnogo dalje, najavljujući kapitalne investicije u vidu izgradnje novih muzeja (Nemanjića, fantastike, prirodnih nauka i dr), filharmonije, bioskopa, galerija, biblioteka itd. Takođe, predviđa se rast budžeta za kulturu i medije za 0,1 posto godišnje, kako bi se 2020. „postigla stabilnost na nivou od 1 posto, a 2025. od 1,5“. Ovaj optimizam je naročito klimav u situaciji kada je budžet za kulturu 2017. niži u odnosu na prethodnu godinu, a vremenski rok do usvajanja budžeta za „stabilnu“ 2020. je samo dve godine. Nije bitno, jer zapravo dobro zvuči u nemaštini u kojoj se kultura u Srbiji danas nalazi. Ipak, kada je u pitanju regionalni kontekst, ne treba zaboraviti činjenicu da se prema omraženom makedonskom scenariju za kulturu izdvaja 2,2 posto što je čak četiri puta više nego u Srbiji.

Strategija sa srpskog stanovišta

Najveći problem ove Strategije razvoja kulture, pored loše projektovanih ciljeva i budžeta, ukoliko se čita pažljivije, može se videti i u njenom odustajanju od kulture i okretanju jednom njenom ideološkom derivatu, koji je rezultat kulturne politike kreirane na osnovu tzv. srpskog stanovišta. Naime, iako formalno zagovara evropske integracije, doduše samo preko korišćenja fondova, Strategija definiše kulturu kao nešto nalik na bedem za odbranu srpskog identiteta, koji „čine jezik i književnost, svest o istoriji i religijskoj pripadnosti, običajima, načinu života, osobenim oblicima duhovnoistorijskog saznanja, mentalitetski obrasci, te svekolika predstava naroda o samom sebi“. Ovakav ideološki amalgam, provučen kroz softver za statistiku Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka generiše dalje prava i obaveze savremene kulture u Srbiji, koja se mora podrediti čuvanju i negovanju jezika i pisma, odnosno samo ćirilice, kao i „širenju naučno utemeljenih saznanja o genocidu nad srpskim narodom u 20. veku“. Isto tako, predviđa punu podršku razvoja srpske enciklopedistike, kako završavanja višedecenijskih projekata tako i pokretanja novih leksikografskih projekata, kojih je bio nemali broj tokom dvehiljaditih godina. (O leksikografskom (re)kreiranju Andrića već je bilo reči na Peščaniku.) Ova tri vrhunska zadatka elaborirana su u četvrtom delu Strategije, koji se bavi međuresornom saradnjom i kreativnim industrijama. Učinak ovakve kulturne politike jasno je vidljiv i na nedavno završenim konkursima Ministarstva kulture, gde je manifestovano upravo strateško planiranje kulture budućnosti – ćirilica, genocid nad Srbima i leksikografija. Ukoliko normativne intencije iz ovog Nacrta Strategije jednog dana budu postale zakonska akta, biće to još jedan žestok, trajan udarac na kulturu ove zemlje. Predlozi iz ovog nacrta odraziće se na sve: otkupe knjiga, godišnje produkcije pozorišta, filmova, kulturnih cenatara, na edukativne programe, podrške podobnim projektima. Ova Strategija, iza naizgled stručnih rečenica o kulturnom menadžmentu, trasira vrlo opasan samoizolacionistički, regresivni tip kulture, koji se zasniva na žrtvoslovlju i postavljanju ciljeva koji sa realnim kulturnim potrebama i savremenošću nemaju nikakvog dodira. Odnosno, imaju ali ti kontakti se i dalje moraju tražiti preko partijskih kanala ili javnog ulizivanja vlastima. Stoga nam ovakva Strategija nije ni potrebna, jer ona privremeno izmeštenu kulturu Srbije prevodi u trajno izmešteno stanje iz svih tokova. Naročito razuma.

Peščanik.net, 09.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jun 13, 2017 6:37 pm

Smile Sveti vit i Kosovski mit



Adam Stefanović, Kneževa večera, 1871.

Quidquid latine dictum sit, altum viditur / Šta god se kaže na latinskom zvuči mudro

Uz zahvalnost Miodragu Markoviću što nam, posle Miloša Kovića, i on – svojim eruditskim tekstom s latinskim naslovom “Sutor, ne ultra crepidam ili Obućaru, ne (idi) dalje od cipele” (Danas, 20-21. maj 2017) – pomaže da obnovimo interesovanje za knjigu Miodraga Popovića “Vidovdan i časni krst”, mea parvitas ili moja malenkost mora još jedanput da ospori njegovo mišljenje da je Popovićeva knjiga prevaziđena i da ona nikada nije ni imala neki veći naučni značaj.

Reagujući na moje čitanje njegovog teksta o svetom Vitu, u kome je izneo ovaj strogi sud o Popovićevoj knjizi, Marković me je upozorio da sam nepozvan zalutao među svece i ikone, odnosno, kako se izrazio, “u problematiku koja ne spada u njegovu specijalnost”. Posle ukora zbog upada u njegovu teritoriju, ponudio mi je, prima facie ili na prvi pogled, fer dogovor: da se ja ubuduće držim svoga posla i ne petljam se u njegov, da se manem njegovog svetog Vita i njegove hagiografije, te da obrađujem teme iz naučnog područja za koje sam kvalifikovan. A to područje je, podsetio me je on, francuska erotska književnost i u njoj markiz de Sad. Njemu sveti Vit, meni nevaljali De Sad. U redu, mogao bih to da prihvatim, bez obzira na to što su zanosi hagiografske i slasti erotske književnosti, pa tako i sveti Vit i De Sad, daleko od toga da budu dve radosti i dva sveta. Ne bi mi smetalo ni to što Marković nije primetio da sam se ja u međuvremenu bavio i nekim drugim “problematikama”.

Ali, imam razloga da sumnjam da je on zaista spreman da se drži podele koju predlaže, podele po principu “svoj na svome”. Jer on sam to ne poštuje kad sudi o Popovićevom “Vidovdanu”, kad govori o katastrofalnim posledicama autorovog neovlašćenog upada na teritoriju hagiografije i ikonografije, koju je nauka Markoviću dala na upravu. Popović se, kaže on, usudio da piše o svetom Vitu iako nije imao u rukama pisane i likovne izvore o njemu, pa je rezultat njegovog nestručnog pisanja o ovom svecu vredan koliko i “proučavanje galaksije bez teleskopa”.

Međutim, Marković se nije zadovoljio time da ukaže na netačnost onoga što Popović piše o ovom sicilijanskom mučeniku, nego je njegovo ogrešenje o svetog Vita predstavio kao error fatalis, to jest kao fatalnu grešku, kobnu za Popovićevu knjigu i njenu naučnu vrednost u celini. “Ta činjenica”, kaže Marković, misleći na Popovićevo navodno nepoznavanje izvora o svetom Vitu, “automatski oduzima naučnu vrednost svim autorovim sudovima o razmatranoj problematici”. To što ova Popovićeva knjiga nije studija o hagiografiji i ikonografiji, nego govori o kosovskom mitu, njegovoj genezi i političkim funkcijama i preobražajima u XIX i XX veku – i što je zasnovana pretežno na analizi narodnih pesma o Kosovskoj bici – nije sprečilo Markovića, stručnjaka za hagiografiju i ikonografiju svetog Vita, da se smatra pozvanim da sudi o njenoj ukupnoj naučnoj vrednosti.

Dakle, Markovićevu ideju o podeli teritorije humanističkih nauka u stvari ne treba ozbiljno shvatiti, jer se ni on sam nje ne pridržava. Meni i to odgovara, i to mnogo više nego dogovor o podeli, jer mislim da je slobodno kretanje po predelima humanistike mnogo produktivnije od zatvaranja u okvir neke struke. Dakle, nek i Markoviću bude slobodno da iznese sud o vrednosti Popovićeve knjige, iako se ona samo malim delom tiče njegovoj specijalnosti bliske “problematike”. Zato se sine irae et studio ili bez ljutnje i pristrasnosti vratimo njegovom mišljenju da je “Vidovdan i časni krst” naučno bezvredna knjiga, jer pisac nije znao da su Srbi sve do kraja 12. veka proslavljali sicilijanskog mučenika svetog Vita.

Čak i ako bi se prihvatilo da Popoviću nisu bili poznati svi izvori o poštovanju svetog Vita kod Srba, ostaje nejasno zašto bi to bilo fatalno za naučnu vrednost njegove knjige. Čak i da on nije bio u pravu kad je tvrdio da dan Kosovske bitke, Vidovdan, nije dobio ime po svetom Vitu nego po dnevnom slovenskom bogu Vidu, to ne bi dovelo u pitanje glavnu tezu njegove knjige da je u toku vekova pod Turcima bila opala moć srpske pravoslavne crkve, što je dovelo do jačanja arhaične, stare verske svesti u srpskom narodu, a time i do mitizacije legende o Kosovskom boju, to jest do nastanka kosovskog mita.

Uostalom, kako sam Marković piše, “za vreme turske okupacije” Srbi su bili zaboravili svetog Vita i 15. juna slavili novog sveca, svetog Lazara. To kaže i Popović, s tim što on ide dalje i primećuje da su motivi ranih hrišćanskih spisa o knezu Lazaru i Kosovskoj bici postepeno prešli u kosovsku legendu, odnosno u kosovski mit. Nisu nestali, nego su usklađeni sa religioznom svešću većine srpskog naroda, koja je i u XVIII veku i uoči Prvog srpskog ustanka bila “nominalno hrišćanska”, a mislila “manje-više paganski”. “U stvari”, kaže Popović, “samo to usklađivanje, to srastanje legende s narodom i njegovim načinom mišljenja i pevanja, dovelo je do stvaranja kosovskog mita”. Zbog toga on ovaj mit opisuje i kao “sintezu suprotnosti”, a njegova prodorna interpretacija sukoba između Lazara i Miloša u pesmi “Kneževa večera”, kao sukoba između jednog hrišćanskog cara i mučenika i jednog mitskog heroja, otkriva kako ta sinteza funkcioniše u tekstu narodne pesme.

Da je ostao na tome, njegova knjiga sigurno ne bi bila toliko osporavana koliko je bila i koliko je osporavana i danas. Verujem da bi se i Ković, Marković i njihov duhovni preteča Jeremija Mitrović, pisac jednog otrovnog članka o “Vidovdanu i časnom krstu” (objavljenog 1977. godine u Jugoslovenskom istorijskom časopisu) uzdržali od toga da je proglase bezvrednom. Ali, Popović se, posle rekonstrukcije geneze kosovskog mita u XVIII i XIX veku, okrenuo prema nama bližem vremenu, da bi istražio transformacije kosovskog mita u XX veku, kad je on, po njegovom mišljenju, preinačen i pretvoren u “vidovdanski kult”, kad je došlo do “unutrašnjeg raslojavanja kosovskog mita”, kada je u prvi plan izbila nacionalna politika, kada je Lazarevo opredeljenje za nebesko carstvo postalo simbol mističnog nacionalizma, a Miloš Obilić preobražen u kosovskog osvetnika. “Tako se”, kaže Popović, “pod velom viših interesa nacije, koja se poistovećuje s apsolutom i preuzima dimenzije večnosti, stvara kult po kome je sve dozvoljeno, čak i nož.”

U ovom, završnom delu “Vidovdana” nalaze se one upozoravajuće, opominjuće Popovićeve reči o opasnosti koje prete ljudima koji ne umeju da se oslobode mitova, reči po kojima je ova knjiga ostala zapamćena i cenjena i kod čitalaca koji nisu posebno zainteresovani za “književnu arheologiju”. Tu je i njegova, danas vrlo aktuelna pohvala kritičkog mišljenja, koju zato ovde navodim u celini:

“Savremeno mišljenje, u osnovi kritičko, usmereno je i prema nama samima, to jest i prema avetima koje izviru iz nas, kao i prema fascinacijama i strašilima koje deluju iz zaostale sredine na čovekovu svest. Nemamo razloga da se plašimo njegove ‘sive’ kritičko-naučne logike, niti da se ustežemo pred argumentima koje nam ono nudi. Istovremeno mač i bedem, ono može biti i odbrana od svih onih opasnosti koje u kulturno i duhovno nezrelim sredinama vrebaju sa svih strana, ugrožavajući čovekov duhovni integritet.”

Dakle, mogućno je da Miodrag Popović nije mnogo znao o sicilijanskom Vitu kod Srba, ali to mu nimalo nije smetalo da napiše naučno značajnu, intrigantnu i danas neobično aktuelnu knjigu o kosovskom mitu kod Srba, tako da ja, pročitavši ovaj Markovićev članak s latinskim naslovom, mogu samo da ponovim svoje mišljenje da je “Vidovan i časni krst” knjiga za sva vremena ili, kako bi Marković rekao, liber temporum omnium.

Danas, 04.06.2017.

Peščanik.net, 10.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Jun 13, 2017 7:07 pm

Smile Ministar i njegovi stratezi



Foto: Slavica Miletić

Pre nego što se uvedu pravne mere za „zaštitu“ ćirilice, možda bi trebalo razmisliti i o jednom propisu po kome bi svima koji o ćirilici, jeziku, identitetu i kulturi pojma nemaju trebalo zabraniti da o tome javno govore. Naravno, nije lako doneti kriterijume za utvrđivanje da li neko o nečemu ima ili nema pojma, ali postoje slučajevi kada je to očigledno i kada bi pomenuti propis bilo lako primeniti. Jedan takav slučaj su sadašnji ministar kulture Vladan Vukosavljević i njegovi stratezi za kulturu. Primenom predloženog propisa, automatski bi bili prekinuti već neko vreme aktuelni razgovori o ćirilici a nacrt Strategije razvoja za kulturu završio bi na smetlištu, gde mu je po bezvrednom sadržaju uostalom i mesto.

Pritom, treba praviti razliku između aktuelnih razgovora i ozbiljnih rasprava o ćirilici kakvu danas koristimo koje traju već gotovo dva veka. I to je prvi problem: ministar i njegovi stratezi govore o ćirilici u jednini, iako u našem nasleđu imamo više ćirilica. Činjenica da imamo više ćirilica obavezujuća je na više načina: mora se reći koja se ćirilica štiti, zašto se baš ona štiti i šta se gubi ako se druge ćirilice – recimo to tako, kolokvijalno – puste niz vodu. Tek kada se to razjasni, može se preći na odnos između ćirilice i latinice. Kada govore o ćirilici, ministar i njegovi stratezi na umu imaju jedino Vukovu ćirilicu, dakle ćirilicu koja se uvrežila u upotrebi negde u drugoj polovini 19. veka.

Braniti tu ćirilicu sa pozicija očuvanja identiteta i kulturnog opstanka, kako to rade ministar i stratezi, ne samo što je glupo, nego pokazuje i koliko oni ništa ne znaju. Svako ko izgovori: „Pitanje jezika i pisma je jedno od osnovnih pitanja identiteta i kulturnog jezgra jednog naroda, toga smo svi svesni i to nije samo pitanje definicije, zato smo mi pokušali da ga označimo kao bitno pitanje, da ga artikulišemo“, kao što to ministar izgovara, naprosto se mora diskvalifikovati iz ozbiljnih rasprava o domaćem pismu, jeziku i identitetu. I to ne samo zato što jasno demonstrira da ne ume da se služi jezikom, koji bi tobože da štiti a u stvari ga razara (kakav je u citiranoj rečenici odnos između, recimo, svesti, definicije, označavanja i artikulacije? nema ga, naravno), nego i zato što se Vukova ćirilica ne može braniti sa pozicije čuvanja identiteta i kulturnog jezgra.

Vukova jezička reforma naprosto se ne može videti drugačije nego upravo kao promena identiteta i odbacivanje jednog važnog dela tradicije i to baš iz dotadašnjeg kulturnog jezgra. Prihvatanje Vukove ćirilice praktično je podrazumevalo odbacivanje čitave dotadašnje, na drugačijim ćirilicama pisane tradicije, u ime jedne druge, do tada u kulturnom jezgru zanemarivane „narodne“ tradicije. Vukova ćirilica nikako ne može biti „veliki izraz naše baštine“, kako to neuko tvrdi ministar; naprotiv, ona je oličenje raskida i odbacivanja jedne – pisane – baštine u ime druge – usmene. Ona je simbol kulturne borbe i raskida. Geslo kojim se i danas promoviše Vukova ćirilica – jedno slovo jedan glas – puka je laž. Više glasova je u toj reformi izgubljeno jer Vuk nije našao za shodno da u svojoj azbuci ostavi znak za njih. Sa glasovima su se izgubili neki gramatički oblici, kao i mnoge reči. Srpski jezik pre Vuka i posle njega – to su dva različita jezika, sa svim posledicama i gubicima koje takva promena nosi sa sobom. Utoliko, tu se i ne radi o reformi, nego upravo o revoluciji u jeziku.

Kada se – recimo to tako – predvukovska pisana baština prenosi u poslevukovski jezički okvir, dobije se puki falsifikat. Dobar primer za to je notorni „Srbljak“, jedno od središnjih dela savremenog „srpskog“ identiteta, koje sa srednjovekovnim delima – srpskom crkvenom poezijom – čiji izvorni tekst i prevod navodno daje, u stvari nema nikakve veze. Braniti „srpski“ identitet i kulturno jezgro Vukovom ćirilicom mogu, da ponovimo, samo neznalice koje o identitetu i kulturi pojma nemaju.

Ali, ako odbrana Vukove ćirilice iz ugla očuvanja identiteta i kulture jeste sporna, ne bi smeli biti sporni demokratski, narodni, revolucionarni principi kojima se vodila njegova reforma. Tim pre što su vremena drugačija, pa se ta borba više ne mora voditi sa gubicima koje je ona nosila sa sobom u 19. veku. Vuk je srpski jezik i kulturu otvorio i prema narodu i prema spolja. Vuk je tražio da kultura bude demokratska i da izlazi u susret navikama i potrebama naroda. On je takođe smatrao da kultura mora biti u stanju da opšti sa drugim kulturama, da prima i razmenjuje uticaje. U tom smislu, njegova jezička reforma učinila je lakom zamenu ćirilice i latinice u upotrebi srpskog jezika. Evo, pročitajmo zajedno izjavu ministra kulture:

„Engleski jezik, čiji je izraz latiničko pismo, jeste u opticaju savremene komunikacije i logično je da latinica postaje pismo prvog spontanog izbora u, za nas, prevelikom broju slučajeva i to je posledica ovog trenutka.“

„Енглески језик, чији је израз латиничко писмо, јесте у оптицају савремене комуникације и логично је да латиница постаје писмо првог спонтаног избора у, за нас, превеликом броју случајева и то је последица овог тренутка.“

Vidimo, dakle, da je ona podjednako besmislena i na ćirilici i na latinici. Nemuštom srpskom jeziku kojim ministar govori, ništa ne oduzimaju niti mu dodaju ni ćirilica ni latinica. Ali, od ministrove nemuštosti i neukosti ovde je važnije skrenuti pažnju na to da on sa svojim stratezima štiti Vukovu ćirilicu iz razloga koji su do kraja antivukovski. Vuk se upravo vodio načelom da „prvi spontani izbor“ mora imati primat u odnosu na sve ostalo. Braniti Vukovu ćirilicu tako što će se pravnim merama osujetiti „prvi spontani izbor“ znači ugušiti duh Vukove reforme koja je težila da jezik oslobodi stega a njegovo normiranje učini zavisnim upravo od svakodnevne upotrebe. Drugim rečima, ministar i njegovi stratezi brane Vukovu ćirilicu tako što ubijaju njen demokratski i potencijalno revolucionarni duh. Ali, na to smo se već navikli od „srpskih“ dušebrižnika i nacionalista: na kraju se oni uvek ispostave kao ubice.

Peščanik.net, 10.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Jun 15, 2017 5:14 pm

Smile Prljave ruke Sterijinog pozorja



Kokan Mladenović, Na Drini ćuprija, foto: Srđan Đurić

Nije li došlo do metastaze kulturne politike u Novom Sadu, veoma indikativne za „događanja“ u Beogradu, baš kao što su i protesti Protiv diktature svojim intenzivnošću i samoorganizovanjem pokazali svest o presudnoj nužnosti političke promene u odnosu na stvarnost.

„Savršeno dosledan“, tako je Andrej Fajgelj imenovao sprovođenje svoga naloga na mestu direktora Kulturnog centra u Novom Sadu i zabranio „kontroverznu izložbu“, jedan rad, naime kojim je „vređan“ religiozni osećaj „biračkog tela“. I upravo je Fajgelj jedan od zagovornika Novog Sada kao kulturne prestolnice Evrope. Kada će „Exit“ prekriti sve ’snjegove i šaš’. I kulturne industrije, jer je najavljeno, još tada kao za svagda, da će u skladu sa politikom Treće Srbije savremeno stvaralaštvo dobiti prostor na „obodima Novog Sada“, dok će manjinska politika biti zadovoljena dodelom sredstava kulturno-umetničkim društvima, dakle predstavnicima manjina, a onda će se već odigrati „istorijski kompromis“. I neće biti uznemiravanja, ni po kojoj osnovi. I biće to „po prvi put u novijoj istoriji“.

Da ne bih ja kao zlopamtilo podsećala na bolju, pre devedesete, istoriju Sterijinog pozorja u Novom Sadu, vreme u kome se predstave nisu prevodile (a pamtim i dan kada je između Andreja Inkreta, Dragana Klaića i Dalibora Foretića postavljen mikrofon za prevodioca), dozvolite da citiram mlađeg, kritičara Igora Ružića: „Za sve postoji prvi put, pa tako i za Sterijino pozorje, nekadašnji najvažniji natjecateljski kazališni festival u bivšoj državi koji je svoj status mejnstrim regionalnog susretišta zadržao i nakon što je Jugoslaviju zamjenio „region“. Po prvi put u bogatoj, turbulentnoj te s obzirom na socijalni kapital kazališta kao umjetnosti i kao medija, nezaobilazno i politikom označene povjesti, novosadski festival je završio bez pobjednika. Žiri 62. Pozorja, održanog od 26. maja do 3. juna, pod predsjedavanjem Predraga Mikija Manojlovića, uz kojeg su sjedeli Isidora Žebeljan, Emina Elor, Nikita Milivojević i Aleksandar Popovski, jednoglasno je odlučio umjesto devet podjeliti samo dvije Sterijine nagrade: glavnu svim sudeonicima festivala i Specijalnu publici.“

Sve su žrtve podjednake, a i svi zločinci. Svi su podjednako krivi i nevini.

Žiri je u svojoj jednoglasnosti bio „savršeno dosledan“.

Svaki moj kolega, dramaturg u institucionalnom pozorištu, zna da kada dođe do krucijalne odluke između suprotstavljenih politika i estetika, dakle, kada se nagađate sa onim što se zvalo javnost, onda se potegne za nečim sasvim trećim, novim, što abolira mogućnost da se uvede rascep i rasprava o programskoj orijentaciji teatra u celini, ili na koju će se stranu, s obzirom na ravnotežu u „čaršijskoj javnosti“ – donese se rešenja koje ne boli, a može se i dobro obrazložiti. Prevazilaženjem, rekoncilijacijom, dogovorom u ime opšteg dobra. Zbog kuće. Dobrim namerama.

Sterijina nagrada je dodeljena svim učesnicima, i publici festivala. Sasvim egalitaristički i populistički.

Reći publici – učinili smo to u vaše ime i za vas, „u vaše ime smo…“

Nije lako donositi odluke; ako ima mere ljudske zrelosti, onda je ona u izboru, ili u kapacitetu da se izbor načini, da se odluči.

Sterijino pozorje ove godine nije imalo selektora, dakle celokupan festival rađen je iz jedne glave i jedne moći – direktora Pozorja Miroslava Mikija Radonjića.

Ne sećam se da je bilo posebnih upita nad činjenicom nedostatka bilo kakvog dijaloga ili problematiziranja ove „savršeno dosledne“ situacije. Žiri festivala prihvatio je da odlučuje u kontekstu neodlučujuće i nekonceptualizirane selekcije, to jeste selekcije nije ni bilo. Uostalom u skladu sa time što se ceh ne odlučuje, što unutar ceha ne postoji rasprava o pitanjima od zajedničkog ili opšteg interesa. Po pitanjima o kojima će odlučiti neko drugi.

Stvorena je, dugim vremenom i radom u dugom vremenu, „kulturna platforma“ sveopšte neodgovornosti. Po cenu slobode. Priklonjenost, zaklonjenost i predatost su osnovni uzroci sloma. I to ne samo na Sterijinom pozorju u Novom Sadu.

Kako bi bilo dobro staviti ponovo na repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta Sartrove „Prljave ruke“.

Žiri je „oprao ruke“.

I ostavio mogućnost nagađanja šta se zapravo zbilo. U tome i jeste stvar ove apstraktno-humanističke i ’umetničke’ odluke. „Ja sam za mir“. Svakako. To i jeste prazno mesto nečinjenja. Prazno mesto opštosti. Bez izbora i bez odgovornosti. Sve je podjednako, svi su isti.

Nije i nisu.

Kao totalna, ova odluka je u svojoj apstraktnosti i totalitarna. I sasvim u skladu sa našom „najnovijom istorijom“ koja počinje iz početka.

Ostavljen je prostor za nagađanja o prirodi, poreklu i svrsi ovakve odluke Žirija ovogodišnjeg Pozorja. I u tome i jeste stvar, u pobedi čaršije u kojoj su svi podjednako krivi i podjednako nevini. To jeste, Žiri je nevin, „čist“, beo, nov i iz početka, podvukao crtu. Prekrižio stvarnost. Čiste ruke.

Zato Kokan Mladenović na pitanje N1, koji su dokazi da su „čiste ruke“ Žirija oprane po cenu nedodeljivanja nagrade njegovoj predstavi „Na Drini ćuprija“, zbog njegovog javnog zastupanja politike protiv režima u Srbiji, nabraja sve dosadašnje nagrade i prepoznavanja vrednosti predstave. Stavljen je u situaciju da „dokaže“.

Šta da dokaže kad je nedokazivost priroda odluke Žirija. Oni otkazuju zato i da bi drugi dokazivali. A svi znamo da dokaza nema, nema činjenica. U nihilizmu vlasti kojem je sasvim komplementarna totalitarna odluka žirija u skladu sa jednoumnom selekcijom i konstitucijom ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. Jednoglasna odluka žirija. Nema drugog glasa, nema više čak ni uzdržanih – to je bila prelazna faza.

Predsednik Žirija Predrag Manojlović sigurno govori istinu kada kaže („Politika“) da nije bilo nikakvog pritiska sa strane.

I u tome je stvar, i sa Pozorjem i sa medijima, i sa ministarstvima, i sa kulturnom strategijom, koju Manojlović pozdravlja uprkos proklamaciji o jezičkoj čistoći u vidu ćirilice i kažnjivosti porezima i svakojakom nepodobnošću latinice (o čemu piše, na vreme, Teofil Pančić, „Vreme“), biće kasno kao i sa mnogim zakonima koji su donošeni a da nije bilo razgovora, ni prigovora o njihovoj prirodi, a onda je kasno.

Više nije potrebno da neko interveniše, cenzuriše, zna se šta treba činiti i u tome i jeste svakolika „mudrost“ onih koji donose odluke, koje su već donesene.

Ne zagovaram pozorišnu stvarnost, ali je odbitak od te stvarnosti upravo njen zagovor. A distanciranje nemoć da se u stvarnosti interveniše.

Te sa pravom možemo pretpostaviti da je stvar veoma prosta i korisna, pretpostaviti uz rizik „prljavih ruku“. Žiri nije dodelio nagradu da bi izbegao svaku konfrontaciju sa „politikom“ režima u kome je Kokan Mladenović nepoželjan, u kome zastupa drukčiji stav, opozicioni.

I zato se u Novom Sadu, na Sterijinom pozorju, na mestu pozorišta i takmičenja pozorišta, ogolila i očitovala metastaza razorenog društva, u kome se odlučuje tako da bi se opstalo, po svaku cenu u bescenju.

Danas, 11.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Jun 15, 2017 6:14 pm

Smile Jedan razlog protiv



Foto: Predrag Trokicić

U kritici medijskog jednoumlja koje vlada Srbijom, pažnja se često, iz razumljivih razloga, fokusira na najočiglednije primere besramnog tabloidnog novinarstva i medijskih hajki na novinare, opozicione političare i bilo koga ko se usudi da kritikuje vlast. Ono što ostaje izvan ovog fokusa je perfidnija, pa samim tim i opasnija normalizacija aktuelne političke situacije. Ovde spadaju i „ozbiljne“ diskusije o kadrovskim rešenjima aktuelne vlasti. Da, u zemljama u kojima je podela vlasti nešto više od mrtvog slova na papiru, kadrovska rešenja jesu značajna, ali Srbija danas nije takva zemlja – njome upravlja samo jedan čovek i nema ni govora o bilo kakvoj autonomiji bilo kog drugog režimskog političkog aktera. Svi oni govore samo jednim glasom i pretvarati se da to nije tako znači održavati iluziju normalnosti u situaciji koja je sve samo ne normalna.

Tako pre nekoliko dana Blic na naslovnoj strani donosi tekst pod naslovom „Pet razloga zašto Ana Brnabić treba da postane premijer“. Prvi razlog je, po Blicu, to što je Ana Brnabić – žena:

„Nije tajna da su žene organizovanije u bilo kom poslu od muškaraca, a to je ključno za mesto premijera. O tome svedoče i brojni primeri veoma uspešnih svetskih liderki, poput svojevremeno Margaret Tačer ili danas Angele Merkel. Takođe, za žene važi i to da su veoma operativne u poslu, što tvrde i saradnici Ane Brnabić, koji su za Blic ispričali da je razumna, laka za saradnju i raspoložena za dogovor.“

Prvo, seksistički stereotipi, pa makar bili i pozitivni, nisu dobar razlog za bilo šta. Drugo, sam izbor navodne esencijalno ženske osobine koja Brnabić čini idealnom za premijerku (ne „premijera“, kako piše rodno senzibilisani Blic), već je problematičan – „organizovanost“ je možda presudna vrlina za sekretaricu, ali ne i za premijerku. Izuzev, naravno, ako se posao nove premijerke neće svoditi na posao predsednikove sekretarice. Sama Brnabić nam nažalost daje razloga da pretpostavimo da će biti upravo tako kada pokazujući duboko nerazumevanje principa podele vlasti izjavljuje da „Vučić treba da ima ulogu mentora nad premijerom u prvih nekoliko meseci.”

Treće, svedočenja neimenovanih „saradnika“ takođe nisu nikakav razlog za bilo šta – čak iako ovi ljudi uistinu postoje (zašto su anonimni?), teško da se njihovo mišljenje može smatrati objektivnim. Naravno da će saradnici aktuelne ministarke hvaliti kvalitete osobe od koje im zavisi posao i napredovanje u karijeri.

Četvrto, primeri Margaret Tačer i Angele Merkel mogu se tumačiti na različite načine. (Uzgred, zašto su izabrani baš ovi primeri? Zašto ne Hilari Klinton, koja je takođe igrajući na rodnu kartu izgubila izbore? Ili posramljene Tereze Mej koja je praktično izgubila izbore koje je sama raspisala?) Jedan argument u korist tezi da su žene na političkim položajima bolje od muškaraca takođe polazi od svojevrsnog rodnog esencijalizma i tvrdi da su žene generalno sklonije mirnom rešavanju sukoba (Blic piše da je Brnabić „raspoložena za dogovor“), kao i empatiji, naročito prema najranjivijim grupama, poput dece i starih. Teško je međutim videti bilo Tačer bilo Merkel kao primere ovakvog ponašanja u politici; naprotiv, u pitanju su političarke koje su svesno gradile imidž snažnih, beskompromisnih, a neretko i beskrupuloznih ljudi. Način na koji je Tačer rešavala konflikte u zemlji i izvan nje dobro je poznat, a Merkel smo videli na delu tokom grčke krize.

Kako stoji stvar sa našim slučajem? Evo opet Brnabić, njom samom:

„Država će morati da zatvori škole koje imaju po jednog ili dvoje učenika, najavila je ministarka državne uprave i lokalne samouprave Ana Brnabić na sastanku sa članovima Nemačko-srpske privredne komore u Beogradu. Ministarka Ana Brnabić je ocenila da su za Srbiju ključne reforme u prosveti, zdravstvu i oblasti socijalne zaštite. Ona je ukazala da će reforme u prosveti voditi i smanjenju broja nastavnika. Kao jednu od novina u školstvu Brnabić je najavila uvođenje informacionih tehnologija kao obaveznog predmeta od petog razreda. Ministarka je istakla i da je u finalnoj fazi zakon o platama u javnom sektoru, uključujući zdravstvo, prosvetu i socijalne službe. Ona kaže da je obavljen prvi krug razgovora sa sindikatima i dodaje da ‘nažalost neće biti moguće postići saglasnost sa svima’. ‘Biće potrebno doneti političku odluku’, ocenila je Brnabić i ukazala da su mogući i protesti pojedinih sindikata uprkos pregovorima.“

Šta ovde imamo? Pre svega nastavak udara na kvalitet državnog obrazovanja, gaženje interesa najranjivijih članova društva, u ovom slučaju dece, i najavu beskompromisnog obračuna sa društvenim subjektima (u ovom slučaju, sindikatima zaposlenih u prosveti i zdravstvu) sa kojima će se pregovarati o najavljenim merama. Pregovori tek treba da dođu na red, ali Brnabić unapred najavljuje da će nova otpuštanja u prosveti i zdravstvu biti sprovedena uprkos njihovom ishodu. Tako izgleda ministarkina „raspoloženost za dogovor“, ili srpski tačerizam na delu.

Naredni razlog koji Blic navodi u korist Brnabić kao nove premijerke jeste to što ona „nije iz politike“:

„U Vladu Srbije je došla kao nestranačka ličnost, i to je ostala do danas. Ne učestvuje u političkim kombinacijama, dogovorima, pregovorima, a za nju se ne može reći ni da je pod uticajem Istoka, ali ni Zapada. Pošto se politikom nije bavila, ne vuče repove za sobom“. Pošto je očigledno bilo teško sastaviti pet različitih razloga u korist osnovne teze, peti razlog koji se u tekstu navodi, samo je varijacija na istu temu – „Ana Brnabić je ekspert, a ne političar. Zato valja očekivati da politika ne bi bila prva stvar kojom bi se bavila, naprotiv. Verovatno će politika biti na kraju njene liste prioriteta i mnogo iza svega ostalog, pre svega ekonomije i drugih reformi koje su započete.“

Pre svega, tačno je da je Brnabić „nestranačka“ ličnost, ali u trenutku kada vladajuća stranka jednoglasno prepušta izbor novog premijera jednom čoveku, i to predsedniku države, jasno je da postoji mnogo direktniji put do moći. Stranka je samo nepotrebni posrednik, postoji mnogo direktniji put do centra političke moći.

Drugo, premijerska funkcija je po definiciji najpolitičkija funkcija u državi, i to da se nova premijerka „ne bi bavila politikom, već radom“ može značiti samo jednu stvar – politikom će se baviti neko drugi, a naravno znamo i ko (upravo onaj ko sa svoje funkcije ne bi trebalo njome da se bavi); na novoj premijerki je samo da tu politiku sprovodi u delo („organizovanost“ će opet dobro doći!). Kako bi se otklonila svaka dilema, Blic naglašava da će Brnabić samo nastaviti „reforme koje su već započete“, a ko ih je „započeo“ znamo. Ostaje samo da se vidi hoće li Brnabić ponovo pročitati ekspoze iz avgusta 2016, ili će poštedeti poslanike šestočasovnog sedenja u klupama i reći – „Ma, znate već…“ Zapravo, ona je to već i rekla:

„Ministarka državne uprave i lokalne samouprave Ana Brnabić izjavila je da će novi premijer morati da ponese veliki teret posla i da će mu, kako smatra, biti potrebna velika podrška Aleksandra Vučića sa pozicije predsednika zemlje. Brnabić je ocenila da su sadašnji ciljevi Vlade Srbije dosta dobro definisani, da su veoma pragmatični i da samo treba raditi da se oni ostvare. ‘Jednostavno, u svakoj oblasti, od energetike do lokalnih samouprava, zna se tačno šta ko treba da uradi. Ako se samo prate ti ciljevi, posao na reformama će se nastaviti, trend dobrog rada vlade će se nastaviti, ali je svakako neophodna podrška Aleksandra Vučića’, rekla je Brnabić za Magazin Biznis.”

Kao treći razlog za svoju tezu, Blic navodi „uspehe u radu“ Ane Brnabić:

„Iako je prvi put na političkoj funkciji, za vrlo kratko vreme je postigla uspehe i postala prepoznatljiva u javnosti. Jedan od najvećih uspeha je činjenica da građani Srbije od 1. juna ove godine sve poslove mogu da obave na jednom šalteru. Više ne moraju da nose brdo papira sa sobom da bi završili neki posao, već državni organi sami mogu da povlače podatke koji se vode u njihovim službenim evidencijama, čime se štede vreme i novac zaposlenih i građana.“

O ovim „uspesima“ poslušajmo opet samu Brnabić:

„Govoreći o novim zdravstvenim karticama i kašnjenju u njihovom izdavanju, ona je priznala da je ova akcija ‘daleko od uspeha’ i da su tome doprineli razni faktori. Država jeste mogla u januaru 2016. da uveže RFZO i matične knjige, a ne tek u novembru, ali ova vlada je prva koja je stavila to pitanje na agendu i to se sada radi. Najavila je da će te baze biti povezane do juna i da će u junu biti puštena pilot faza testiranja rada baze podataka, a u oktobru će ona biti puštena za sve građane pa više neće morati da overavaju knjižice. ‘To će se desiti u 2017, garantujem’, rekla je. ‘Osećam se odgovorno za svaku zdravstvenu karticu koja nije došla na vreme, iako smo mi bili samo šalter’, dodala je Brnabić.”

Sve je tu, uspeh koji je „daleko od uspeha“ i za koji se „oseća“, ali ne i preuzima ili trpi bilo kakva politička odgovornost. Mentorisanje je, izgleda, već urodilo plodom.

Konačno, Blic kao razlog navodi i to što Brnabić ima podršku i „spolja i iznutra“. O kakvoj je podršci reč? Ovako Blic: „MMF, Svetska banka i druge finansijske institucije vrlo cene njen rad i, prema saznanjima Blica, srpskim vlastima su prenele stav da bi bez problema nastavili saradnju sa njom ako bi preuzela Vladu. ‘Ona ima dobar imidž i u srpskoj i u međunarodnoj javnosti. Takođe, ima dobar odnos sa medijima, nevladinim sektorom, privatnim sektorom’, ocenjuje Klačar.”

U nekoj drugoj zemlji „dobar odnos sa privatnim sektorom“ bi mogao da bude zabrinjavajuća osobina za jednu ministarku čiji je posao da brine o javnom, a ne o privatnom interesu. Ali ne i u Srbiji, čija se vlast na različite načine, od Beograda na vodi, preko subvencija za strane firme i izmene radnog prava na štetu zaposlenih, pa sve do uvođenja dualnog obrazovanja – sasvim neskriveno stavila na raspolaganje privatnom interesu. Kao što smo već videli, Ana Brnabić u tome ne vidi ništa loše i ukoliko bude postala premijerka namerava da nastavi utabanim stazama prethodnog premijera, i to pod njegovim „mentorstvom“.

Da zaključimo, ima puno razloga zbog kojih Ana Brnabić ne bi trebalo da postane nova premijerka Srbije, a pre svega njena spremnost da nastavi sa sprovođenjem mera štednje čiju će cenu plaćati najranjiviji slojevi stanovništva, da nastavi sa politikom žrtvovanja javnog interesa u korist privatnog, da beskompromisno gazi javne sektore obrazovanja i zdravstva, itd. Ali svi se ovi razlozi zapravo mogu svesti na jedan – Ana Brnabić će, po sopstvenom više puta ponovljenom priznanju u svemu nastaviti pogubnu politiku prethodnog premijera. U srpskoj politici je svakako potrebno više žena, kao i više „raspoloženosti za dogovor“, spremnosti na kompromis i razumevanja za najranjivije društvene grupe, ali će takvu transformaciju moći da sprovedu jedino žene i muškarci koji su spremni na autonomno delanje u svetlu jasnih emancipatorskih ciljeva i ideala.

Peščanik.net, 12.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Jun 15, 2017 7:09 pm

Smile Loša vest



Prosta matematika, foto: Predrag Trokicić

Vest o tome da je Maja Gojković, aktuelna predsednica Narodne skupštine, imenovana za predsednicu upravnog odbora Agencije za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije je loša i paradigmatična.

Vest je loša zato što je neko očigledno ozbiljno pomislio da osoba koja je po ovlašćenjima „broj 2“ ili „broj 3“ u državi kao rukovodilac jedne od tri grane vlasti – treba da obavlja još neku javnu funkciju. Time je sa najvišeg mesta relativizovan zakonski princip „jedan funkcioner – jedna funkcija“, umesto da bude učvršćen izmenama Zakona koje su inicirane pre više od tri godine, a za čije donošenje su već dva puta (krajem 2014. i krajem 2016) istekli rokovi iz Vladinih akcionih planova.

Ovo imenovanje je paradigmatično, jer je njime u oblasti „duplih funkcija“ napravljen pun krug – od dolaska na vlast na krilima ukazivanja na korupciju prethodnika, proklamovane nulte tolerancije u borbi protiv korupcije, postavljanja visokih standarda u zakonima i još viših standarda u samostalnim stranačkim akcijama (na primer odluka da funkcioneri SNS-a ne mogu vršiti više javnih funkcija čak ni kada to zakon dopušta) do toga da jedina odbrana od kritike bude da su prethodnici radili to isto.

Inače, praksa političkih imenovanja kao naknade zaslužnim političarima bila je naročito raširena pre petnaestak godina, što zbog partijske kontrole čitavog javnog sektora, što zbog demagoški niskih zarada funkcionera koji su tako dobijali dodatne prihode. Ta praksa je ograničena Zakonom o rešavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija iz 2004, a dodatno, uz mnogo otpora i kompromisa, Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije koji je počeo da se primenjuje 2010. Dok su predstavnici opozicije (Konstantinović, Stamenković) otvoreno iskazali sumnju da je razlog za ovo imenovanje mesečna naknada od 50 hiljada dinara, ni Vlada, ni sama Maja Gojković, ni njene kolege u Skupštini nisu izneli nijedan drugi razuman ili nerazuman razlog zbog kojeg bi (baš) ona trebalo da se nađe u ovom telu, pa makar taj razlog ne bio zasnovan na zakonu. Mogli su na primer da kažu, kao što govore „sportski radnici“ kada izaberu političara na čelo sportskog saveza, da je to nužno da bi se obezbedilo neophodno finansiranje.

Umesto toga, predsednik Administrativnog odbora je imenovanje branio spočitavajući pripadnicima „bivšeg režima“ da su vršili nelogičnija imenovanja (kao primer je poslužio „konobar Elezović“ imenovan u razne ustanove i javna preduzeća), ali i načelnim argumentom koji isključuje svaku mogućnost preispitivanja opravdanosti ove odluke – „sva imenovanja koja vrši Vlada su politička“. Istina, jedan od poslanika vladajuće većine (dr Orlić, koji inače nije član Administativnog odbora, već je tu govorio u ime dvoje svojih kolega) je samouvereno odbio tvrdnju da je motiv predsednice Skupštine za prihvatanje te dodatne funkcije bila novčana naknada, ali nije odao izvor svojih informacija niti je objasnio šta jeste bio njen motiv.

Konačno, ova vest je, i pored svega što se dešavalo proteklih godina, začuđujuća. Naime, i pored uspavane i izbombardovane javnosti, svima je moralo biti jasno da će ona naići na negativne komentare, da će se o čitavoj stvari pričati raznim povodima, da je odluka pravno sporna, da će dovesti u veoma nezgodnu situaciju Vladu i Skupštinu za koji mesec kada se bude raspravljalo o predlogu novog Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije (u nacrtu Ministarstva pravde iz oktobra 2016. izričito se zabranjuje obavljanje druge javne funkcije, osim kada postoji obaveza da se obavlja više njih istovremeno, ili kada je reč o članstvu u skupštinama na raznim nivoima vlasti), ili kada konačno stigne na red rasprava o tome kako ispuniti preporuke iz četvrtog kruga evaluacije GRECO, za šta je rok istekao 31.12.2016. Drugim rečima, ovaj potez se čini veoma lošim i sa stanovišta političkih interesa donosilaca odluke, pa stoga iznenađuje da su odabrali upravo ovo rešenje.

Najviše negativnih komentara ova vest je dobila zbog toga što je Gojković došla na mesto koje su ranije zauzimali stručnjaci za rad Agencije za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije (AZJZNSS) – nuklearni fizičari. Argument predstavnika vlasti da poslove u upravljačkim telima mogu uspešno obavljati i stručnjaci drugog profila, uključujući i pravnike, donekle je tačan, jer je suština tih poslova kontrola rada direktora a ne bavljenje usko stručnim pitanjima. Naravno, ako je za članstvo u Odboru propisana specifična stručnost (za oblast rada konkretne agencije), a tokom rasprave na sednici Administrativnog odbora se moglo čuti da jeste, onda se te norme moraju poštovati. Sama činjenica da se predviđa da Vlada imenuje članove UO na osnovu predloga određenog kruga predlagača ukazuje na nameru da se tu nađu stručnjaci određenog profila, a ne osobe koje imaju opšte menadžerske sposobnosti.

Dok je sa stanovišta rada AZJZNSS bitno da planove i izveštaje donose stručna lica, sa stanovišta odgovorne vlasti je neophodno da njene odluke budu obrazložene. Međutim, i Vlada koja je imenovala predsednicu skupštine na ovaj položaj, i Administrativni odbor Skupštine koji se sa time saglasio nekoliko dana docnije, u najboljem slučaju su objašnjavali da je Maja Gojković kao iskusna advokatica i bivša gradonačelnica stručna za taj posao, ali nisu dali nijedan argument zbog čega bi bilo dobro da se upravo ona, od nekoliko hiljada advokata i stotina bivših gradonačelnika, nađe na tom mestu ili zbog čega nije dobro da taj posao obavlja nuklearni fizičar, kao što je to do sada bio slučaj.

Imenovanje Maje Gojković je upitno već iz formalnih razloga. Naime, Vlada prema odluci o osnivanju ove javne agencije, imenuje članove UO na predlog ovlašćenog predlagača, a zatim iz reda članova imenuje predsednika Upravnog odbora. Međutim, odlukom od 29. maja 2017. Vlada je imenovala Gojković direktno na mesto predsednice UO, a da pritom nije poznato da je prethodno imenovana za člana UO (po svoj prilici nije). Kao da je sve rađeno u velikoj žurbi, da se posao iz nekog razloga obavi pre nego što Vlada uđe u tehnički mandat kada ne može vršiti imenovanja. I ova žurba je čudna, kada se ima u vidu da je poslanička većina za novu Vladu izvesna, koji god da predlog stigne sa Andrićevog venca.

O žurbi svedoči i okolnost da se sledeći korak odigrao tek osam dana kasnije. Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije (još uvek) dopušta mogućnost da narodni poslanik, uključujući i predsednika Narodne skupštine, obavlja drugu javnu funkciju kada to odobri Agencija za borbu protiv korupcije. Uz obaveštenje o takvoj nameri, narodni poslanik Agenciji dostavlja pozitivno mišljenje Administrativnog odbora. Odbor je sednicu održao tek 8. juna 2017 (valjda nije mogao ranije), što je Maju Gojković dovelo u nezgodnu situaciju – da mora da se Agenciji za borbu protiv korupcije obrati radi obavljanja duple funkcije pre nego što je imala kompletnu dokumentaciju – prethodnu saglasnost skupštinskog odbora. Naime, rok za dostavljanje obaveštenja Agenciji je tri dana od dana imenovanja.

Na sednici ovog skupštinskog tela četvoro opozicionih poslanika (Stamenković, Jerkov, Ćirić, Konstantinović) iznelo je neke od ključnih argumenata protiv davanja saglasnosti. Ovi argumenti po svojoj snazi prevazilaze uobičajeno opoziciono osporavanje odluka Vlade. Ovi poslanici nisu sprečili donošenje štetne odluke, ali su svakako učinili neprijatnijim kolegama iz vladajuće većine da obave „partijski zadatak“ – to jest da glasaju za predlog koji se ne može braniti nijednim logičkim argumentom. Pisani izveštaj sa sednice je štur, ali je njen video snimak dostupan javnosti. Takođe se može pročitati lični izveštaj o tome narodne poslanice Branke Stamenković.

Poslanici većine na 25. sednici Odbora za administativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja (popularno „Administrativni odbor“), a pre svih predsednik Odbora Aleksandar Martinović, faktički su se ponašali kao da je obavljanje druge funkcije neko pravo poslanika, o kojem taj Odbor ništa i ne odlučuje, već eto, po Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije mora da stavi to pitanje na dnevni red, a da onda Agencija donosi konačnu odluku. Ovakvo odricanje od odgovornosti obesmislilo je postupak pred Administrativnim odborom – čemu onda bilo kakvo izjašnjavanje na tu temu i sednica na koju je utrošeno preko sat vremena? Zašto članovi ovog Odbora umesto toga nisu predložili da se obesmišljena odredba Zakona o Agenciji ukine? Jasno je da je namera zakonodavca bila potpuno drugačija – da se utvrdi da li bi obavljanje duple funkcije smetalo vršenju osnovne i da se na taj način pomogne Agenciji u donošenju odluke o tome. Da li, konkretno, narodni poslanici misle da njihova predsednica ima dovoljno vremena da se pored svog redovnog posla bavi i dodatnim i da li misle da bi prihvatanje i obavljanje te dužnosti ugrozilo ostvarivanje ustavne i zakonske uloge Narodne skupštine?

Valja se nadati da će Agencija uskratiti svoju saglasnost imajući u vidu mogući sukob interesa. Naime, Narodna skupština bira i razrešava Vladu Srbije. Kada se to ima u vidu, prihvatanje narodnog poslanika da bude imenovan, postavljen ili izabran na neku funkciju od strane te iste Vlade znači svesno stupanje u odnos zavisnosti prema Vladi, koji onemogućava nepristrasno odlučivanje narodnog poslanika o Vladi i stvara sukob interesa.

Međutim, moglo bi se tvrditi i da su svi članovi Vlade, kada su donosili odluku o imenovanju Maje Gojković, takođe bili u sukobu interesa. Naime, pošto Skupština bira i razrešava predsednika, potpredsednike i članove Vlade, oni se već nalaze u odnosu zavisnosti prema narodnim poslanicima (tim pre prema predsednici Narodne skupštine). To znači da su u sukobu interesa ako donose odluku koja utiče na interese narodnog poslanika, što je ovde očigledno slučaj. Pošto je odlučivanje u sukobu interesa zabranjeno, to otvara put da se rešenje Vlade o imenovanju oglasi ništavim („pojedinačni akt u čijem donošenju je učestvovao funkcioner koji se zbog sukoba interesa morao izuzeti, ništav je“, član 32. stav 5 Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije).

Ubuduće, u sukobu interesa će biti predsednica Narodne skupštine, praktično svakodnevno – kada bude trebalo da na dnevni red uvrsti predloge koje je poslala Vlada, kada treba razmatrati izveštaje o radu Vlade i slično. Iako smo se u proteklih 27 godina navikli da zbog partijske nadkontrole institucija Narodna skupština i njeni predsednici ne vrše delotvoran nadzor nad radom izvršne vlasti, što bi po Ustavu morali da čine, ovako direktne povrede ustavnog načela podele vlasti su ipak retkost.

Dakle, Agencija za borbu protiv korupcije bi trebalo ne samo da uskrati saglasnost za obavljanje druge funkcije već i da pokrene postupak za oglašavanje ništavosti akta o izboru. Iako se čini da je ta odluka jednostavna, neće biti lako doneti je. Naime, Agencijom već mesecima rukovodi vršilac dužnosti, a od devet članova Odbora (koji treba da izaberu direktora na konkursu) postoje samo dva. Ostale članove Odbora treba da izabere upravo Narodna skupština, koja u slučaju nekih kandidata to već godinama ne čini. Pitanje da li će izbor kandidata biti stavljen na dnevni red zavisi upravo od predsednice Narodne skupštine. Ovakva situacija može da u nedogled odloži odluku Agencije. Naime, ukoliko direktor uskrati saglasnost, funkcioner ima pravo žalbe Odboru, a Odbor svaku svoju odluku donosi većinom ukupnog broja propisanih članova – najmanje pet.

Autor je programski direktor Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 12.06.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13724
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 10 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu