Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 19 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 19 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
» Jugoslav Petrušić, poslednji Mohikanac...
Danas u 12:24 am od Mesrine

» Vesti iz oblasti klasične muzike...
Juče u 7:47 pm od Brave Heart

» Filmske novosti...
Juče u 7:45 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta umetnosti
Juče u 7:33 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta astronomije...
Juče u 7:21 pm od Brave Heart

» Sve o "pametnim" telefonima i sličnim čudima tehnike...
Juče u 6:55 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta IT-ja (softver, hardver i...)
Juče u 6:28 pm od Brave Heart

» Peščanik - analiza dnevnih događanja
Juče u 5:33 pm od Brave Heart

» Pravoslavna duhovna muzika
Sre Dec 13, 2017 9:38 pm od Davidova

» Vesti - književnost...
Sre Dec 13, 2017 9:18 pm od Brave Heart

» Corax - slika današnjice
Sre Dec 13, 2017 6:53 pm od Brave Heart

» Žene za izbegavanje?
Sre Dec 13, 2017 3:54 am od Davidova

» Crtež
Sre Dec 13, 2017 3:33 am od Davidova

https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Peščanik - analiza dnevnih događanja

Strana 10 od 15 Prethodni  1 ... 6 ... 9, 10, 11 ... 15  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Okt 10, 2017 5:30 pm

Smile Laža i parablamaža



Foto: Ivana Karić

Godišnjicu svrgavanja Miloševićevog režima ovih dana su više proslavljali svrgnuti nego oni koji su ga tog petog oktobra svrgavali. Ministar spoljnih poslova se čak i javno zahvalio jer, kako je rekao, on bez Petog oktobra ne bi nikada postao predsednik Miloševićeve partije.

No, ako je Miloševićevo manipulisanje javnošću dobro opisivao onaj tada aktuelni vic da on samo navuče zavese na prozor kupea i ubeđuje saputnike da je voz krenuo, za ovaj režim je potrebna naprednija verzija tog vica. Naime, on, režim, ne mora ni zavese da navlači. Svi slobodno gledamo kroz prozor i svi lepo vidimo da voz stoji, ali nas vlast svejedno usrdno ubeđuje, ne samo da smo krenuli, nego i da jurimo najvećom brzinom ikada u modernoj istoriji jurenja.

A pošto to, naravno, ne bi bilo moguće bez saslužujućih medija, vlastodržci i vlastopodržavaoci stalno zameraju onima malobrojnima koji, umesto da se kao i oni dive brzini i predelima kroz koje prolazimo dok stojimo, uporno ukazuju da se voz ne pomera sa perona. Standardna zamerka tim medijima je da su „jednostrani“ jer ne daju prostor drugoj strani. A ta druga strana je vlast. Koja ima sav ostali prostor. Na kojem, gle čuda, takođe nije moguće ni čuti ni videti drugu stranu, odnosno one koji nisu obožavaoci vlasti.

Borbi za slobodu vlasti od slobodnih medija pridružila se i premijerka. Ona se požalila kako zna da je četvrtak onda kad ujutru dobije „negativan kliping“. Po toj logici i mi možemo reći da znamo koliko je sati kad vidimo da se oni koji vode državu prvo obaveštavaju o tome – šta je ko pisao o njima! A ne, kao što bi trebalo, o tome šta se dešava u zemlji i svetu.

Za to vreme, tačnije za sve preostalo vreme i sav preostali prostor, mediji naklonjeni vlasti izveštavaju – iz usta vlasti. Drugi izvori im ne trebaju. Štaviše, samo smetaju, čak toliko da je novoustoličeni član Upravnog odbora RTS-a javno poželeo „da se vrati Tito na pet minuta pa da policija išamara dokoličare i nauči ih redu“. Inače, dokoličari su oni koji javno izražavaju protest, o kojima javni servis svih građana ni do sada nije bogzna kako izveštavao, a sad će očito i manje.

Ali, pošto projekat oslobađanja vlasti od nenaklonjenih medija ne daje željene rezultate, naklonjeni mediji pojačavaju svoj posao. Osim što prave nameštene ankete u kojima stranački aktivisti glume ili slučajne prolaznike koji glorifikuju vlast ili opozicionare koji ispadaju glupi u društvu, oni rade i na prepakivanju vesti. Ako je, na primer, otkazan sastanak, onda je vest da „Kolinda još dugo neće videti Vučića“. Na stranu to što predsednicu Hrvatske oslovljavaju samo ličnim imenom (jeste zbog omalovažavanja ali omalovažavaju i muškarce pa su oni ipak Tači i Haradinaj, a ne Hašim i Ramuš) no, originalna vest je – da je sastanak odgodila predsednica Hrvatske (i to zbog verbalnih incidenata predsednika Srbije!) a ne obratno kako naslov sugeriše.

U prepakivanju vesti se ide toliko daleko da je moguće i da je devojčica povređena kad je na pešačkom prelazu naletela na policijski auto. Doduše, ta vest je kasnije ispravljena. Ali ne onako kako biste očekivali – da je ipak policijski auto naleteo na devojčicu već u: Devojčica povređena kad je u blizini pešačkog prelaza naletela na policijski auto. Jer, ne samo da je ona nasrnula na automobil nego ni ne poštuje saobraćajne propise.

A onda je mrmot zamotao čokoladu. I voz je krenuo „svemirskom brzinom“.

Peščanik.net, 09.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Okt 10, 2017 6:43 pm

Smile Tamna je noć u javnom servisu



Foto: Predrag Trokicić

Ko nas tera da gledamo televiziju? Zapravo niko, to je dnevna inercija, neka vrsta ličnog, nervoznog imperativa koji nas drži u stalnoj i neobjašnjivoj napetosti: da otmemo daljinski upravljač od ukućana koji bi da gledaju nešto još besmislenije no što smo mi naumili.

Šta smo mi, dođavola, naumili? Da uvežbavamo socijalno držanje u višim sferama mazohizma, ili postepeno i neuspešno razlučujemo šta je to medijska svetlost a šta tmina, i to iz mrklog mraka. Jer se tako bolje razaznaje ono što inače nije moguće dokučiti: je li Makluan bio u pravu kad je govorio o globalnom selu koje tvori televizija, tvrdeći pouzdano da smo mi (konzumenti) potreba te pošasti a ne ona naša.

I da li je taj čovek naslućivao kako će to postati medij nepismenih za nepismene, začarana klaustrofobična kutija u kojoj se mogu videti Milomir Marić, Sarapa i Dea, Dragomir Anđelković, Branko Radun, Lazanski, Macura i druge prikaze, a naročito i posebno Krle. Nebojša Krstić, crna rupa jutarnjeg programa državne televizije.

Ideja o nacionalnoj tuposti koju bi proizvodile televizije nije sasvim nova, ali je u nas dovedena do jama sa otpadom, a dno se ne može videti niti dosegnuti. Prvo je izgrađena haotična verzija operetskog političkog totalitarizma, politika kao kreacija elitnog prostaštva i praznine, polje za silovitu ekspresiju jedne volje i njenu evoluciju u samovolju. Iza toga je glupost postala prirodna, a njena slika temeljna nacionalna stvar: opšti televizijski rijaliti, sa sirovinama, benama, secikesama i razbojnicima, seksualnim nastranicima i uglednim mitomanima – samo je ovlašna refleksija dnevne i generalne politike.

Kad se ovde ovlaš popisane kategorije TV zvezda izjasne i pokažu se u onome što najbolje znaju, dolaze dvorske analitičke lude, šnajderi i kovači koji pokušavaju da naprave šljašteću auru oko nesolidne glave svoga gospodara i utuve sjebanoj naciji da takvoga ovde još nije bilo.

Konačno se prikazuje i ON lično, narogušen, nervozan, nesiguran i prepadnut, svadljiv i neprijatan, ciničan i neprivlačan, pa pokušava da ohološću dodatno zamrači sve navedene odlike, te bude veća zvezda od svih nastranih junaka, koje je Marić, na primer, dok gazda drži čas, ipak sklonio u poseban tor.

Ali, dobro, neka to bude Marićev danonoćni šou, gde pripada i predsednik sa familijom. Sa svojom usiljenom i sladunjavom lukavošću, pokazujući postojanost plastelina, Milomir je stekao poštovanje onog polusveta koji sva rešenja vidi u ezoteriji, zaverama, tajnim oružjima i borbi za Srbiju kroz ljubav prema čoveku koji sebe poistovećuje sa njom.

Onomad je Vladimir Vuletić, inače predsednik Upravnog odbora nečega što sebe naziva javnim servisom, neuko ili namerno doveo pod sumnju samu vrednost medijskih sloboda. Pokušao je da kaže kako je sve to u neku ruku mit, da su sve takve slobode uslovljene drugim oblicima javnog izraza. I da bi nekakva paralelna analiza pokazala da mi u tom smislu nismo iza nekih društava koja se čine naprednijim od nas. Naprotiv, ispred njih smo, kao da hoće da kaže profesor, koji se još u maju, jednim opskurnim i ne preterano učenim tekstom o slobodama javnog govora, beše razišao sa svojim studentima. I naravno, još se nije sastavio, niti će.

Tako je Vuletić, hoteći da bude zapažen u visovima koji mu mogu održati sinekuru, zapostavio svoju akademsku nezavisnost, rizikujući javno pokazivanje osnovnih neznanja iz medijske sfere, ali i povodom globalnih principa o ljudskim pravima i slobodama.

Od nedavno mu se u Upravnom odboru pridružio i Nebojša Krstić, sasvim osobena pojava u svetu bestidnog ulagivanja Aleksandru Vučiću, sklon da bez oklevanja opravda svaku njegovu laž ili glupost. Krstić je, da ne zaboravimo, deo onog Tadićevog tima koji je sa pljuckališta na dorćolskoj obali Dunava krenuo u pohod na vlast. Tu su valjda, pored Borisa i Krleta, bili Šaper i nekakav Tucko. Tako je govorio Tadić.

Krle je u doba Tadića bio zadužen za „hoblovanje“ njegovog lika i sputavanje priglupog narcisizma. Nije uspeo ni u čemu, no Tadić nije propao zbog Krstića, nego zbog kapitalne političke nesposobnosti i ilegalne podele vlasti sa pokojnim Mikijem Rakićem.

Uprkos očitom manjku stvaralačkog uma, Krstić je svoje pozicije izgradio posebnim veštinama lascivnog udvaranja, pristajanja na sve i bezrezervnog poništavanja svega što jeste bio, kako bi postao nešto još gore.

Zašto je za „javni servis“ važan upravo on, čija je servilnost ipak u neskladu sa sinekurom koju je dobio? Krstić svim svojim mediokritetskim snagama razbija iluziju o državnoj televiziji kao vlasništvu građana Srbije. Bar jednom u deset dana on je gost jutarnjeg programa, nakolmovan, nauljen, sa stavom podatnog političkog podanika, spremnog da se preda i izmiri sa svojim emocijama. Dolazi da objasni šta nam se događa i doda još malo maltera i farbe za doterivanje lika njegovog najnovijeg gazde.

Već godinama (od gostovanja Srđana Škora) se nije dogodilo da bilo ko, makar slučajno, makar za beznačajnu stvar, ovlašno, ljubazno, bez gorčine, čak uz dobre namere bilo šta zameri Vučiću. Ne znam, možda je u pitanju običan profesionalni kukavičluk ili pak uređivačka politika „javnog servisa“ (televizija, Radio Beograd je nešto sasvim drugo), koja dolazi iz poimanja Vladimira Vuletića: nema slobode medija, to je samo mit, vid manipulacije, dimna zavesa za ogoljenu političku borbu.

Možda je i zbog tako besmislenih, teorijski dubioznih i medijski neukih stavova servis „političku borbu“ razumeo samo kao ličnu manijačku zabavu vladaoca, uz pokušaj da njega pretvori u svog Milomira Marića. Pa bi onda predsednik svojom čarobnom, agresivnom, površnom logorejom držao gledaoce uz sebe, od jutarnjeg programa do poslednjeg dnevnika. Mogao bi da se hvali, podučava, uteruje radne navike, preti, obećava i, poput Ljubiše Trgovčevića, predviđa gadnu budućnost, ako njega u njoj ne bude.

Prvi čovek u državi ne može sve to da stigne, pa je Nebojša Krstić idealni ljudski model za obrazlaganje ovako nastrane funkcije javnog servisa. Jeste, to je uzaludna škola za nepismene i novi večernji kurs nekog Andreja Ždanova, na kome matore konjine sriču prva i poslednja slova potpune cenzure. Servis nas uči da je vođa mudar, nepogrešiv, dostojan ljubavi, onaj koji pravi istoriju i popravlja geografiju, spasava Srbiju od njenih građana. Viđa se sa najmoćnijima, telefonira Putinu kad mu se prohte: Srećan rođendan Vladimire Vladimiroviču, živ nam i zdrav bio, na mnogaja ljeta. Znaš da te volimo, naročito ja. I tako pola sata, na ruskom.

Servis nikome ni u kom obliku i ni u kom slučaju ne dopušta drugačije mišljenje. Po Vuletiću, nema dovoljno razloga da drugačije od ovoga što jeste, uopšte postoji.

Peščanik.net, 09.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Okt 10, 2017 8:22 pm

Smile Tiho, tiše…



Foto: Predrag Trokicić

U suprotnosti sa fanfarama koje prate dodele ključeva za socijalne stanove i prateće prigodne govore gradskih čelnika, kao u dečijoj pesmici „tiho, tiše – ko padanje kiše“, u Kraljevu se ovih dana odigrava jedna od bednijih epizoda udara socijalne pravde po glavi stanovnika, koja će vrlo izvesno dovesti do iseljenja 33 porodice interno raseljenih lica sa Kosova. Ovi ljudi, izbegli od rata, prvo su se godinama potucali po kolektivnim centrima u iščekivanju takozvanih trajnih stambenih rešenja, da bi im se ona ukazala tek kroz međunarodnu razvojnu pomoć i donacije kojima su izgrađene zgrade za socijalno stanovanje u kraljevačkom naselju Beranovac.

Prema dostupnim informacijama, zgrade u kojima žive ove porodice su izgrađene donacijom nemačke humanitarne organizacije HELP, koja je u skladu sa svojim programima nakon izgradnje prenela upravljanje nad zgradama Javnom preduzeću Opštinska stambena agencija (JP OSA) Kraljevo. Ovo javno preduzeće je nakon isteka roka od tri godine, u kome su stanovnici živeli besplatno i u kome je trebalo da se radi na čuvenoj „integraciji“ i „ekonomskom osnaživanju“ interno raseljenih lica – propisala uslove za zaključenje novih ugovora o zakupu koje sadašnji korisnici ne mogu da ispune. Kako oni ne mogu da ispune uslove za zaključenje ugovora, a prethodni ugovor je istekao, tuženi su zbog toga što nezakonito stanuju u pomenutim stanovima. Epilog su presude i rešenja o izvršenju koja će ove ljude ostaviti beskućnicima.

Da bi zaključili ugovore i da bi se JP OSA Kraljevo obezbedila da neće pružati socijalno stanovanje „obesnim“ neplatišama, predviđeno je da porodice koje nameravaju da ostanu u ovim stanovima moraju da obezbede minimum 75 evra mesečnih prihoda po članu domaćinstva. U dinarskoj protivvrednosti. Uz to je propisano da je zakupnina za ove stanove 1,20 evra po metru kvadratnom. Opet u dinarskoj protivvrednosti. Dakle, logika je sledeća – onda kada krene da se naplaćuje zakup za socijalno stanovanje koje je i inače obezbeđeno međunarodnim donacijama, onda pronalazimo načine da obavežemo korisnike da zarađuju određeni iznos novca. Problem je samo u tome što u Kraljevu nema previše posla, a lokalne vlasti i nadležni koji se bave pravima interno raseljenih lica unapred znaju da mnogi od stanara socijalnih stanova ne zarađuju onoliko koliko je propisano, jer su tek poneki zaposleni a većina su korisnici penzija, socijalne pomoći ili privremene naknade za nezaposlena lica sa Kosova.

Pogledajmo sada šta propisi kažu o svemu ovome.

Tada važeći Zakon o socijalnom stanovanju1 propisivao je da pravo na rešavanje stambenih potreba imaju lica koja su bez stana odgovarajućeg standarda, koja iz prihoda koje ostvaruju ne mogu da obezbede stan po tržišnim uslovima. Istovremeno, ovim Zakonom propisano je da prednost u određivanju reda prvenstva za rešavanje stambenih potreba imaju lica koja pripadaju ranjivim društvenim grupama – interno raseljenim licima, između ostalih.

Takođe, na osnovu Uredbe možda najrogobatnijeg naziva u srpskom pravnom sistemu – Uredbe o standardima i normativima za planiranje, projektovanje, građenje i održavanje stanova za socijalno stanovanje,2 korisnici socijalnih stanova imaju pravo na nešto što se zove stambeni dodatak. Stambeni dodatak je propisan članom 46. Uredbe i namenjen je zakupcu stana za socijalno stanovanje, ukoliko iznos neto troškovne zakupnine prelazi iznos od 30% od prosečnog mesečnog prihoda domaćinstva. Odobravanje stambenog dodatka vrši nadležni centar za socijalni rad, a bliže uslove za odobravanje stambenog dodatka propisuje nadležni organ jedinice lokalne samouprave.

To bi u ovom nesrećnom kraljevačkom slučaju značilo da je svako od stanara socijalnih stanova kome je zbog propisivanja „kriterijuma 75 evra“ uskraćeno pravo na zaključenje novog ugovora, potencijalno imao pravo da traži stambeni dodatak od gradske uprave jer ne može da plati zakupninu. Naravno, grad Kraljevo nije dozvolio ovaj luksuz, pa je propisao uslove koje ovi ljudi jednostavno ne mogu da ispune.

S druge strane, ukoliko se udaljimo od stambenih propisa i pređemo na one koji se odnose na zabranu diskriminacije, videćemo da je ovo zapravo školski primer diskriminacije. Zakonom o zabrani diskriminacije3 propisano je da posredna diskriminacija postoji onda kada se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, stavljaju u nepovoljniji položaj postupanjem ili aktom koji je prividno zasnovan na načelu jednakosti, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna. Kriterijumi su prividno jednaki za sve – mesečna primanja od 75 evra po članu domaćinstva. Isto bi bilo da je propisano da svi stanari moraju da budu viši od dva metra. Spolja gledano, kriterijum je jednak za sve.

Ali, znajući da ogromna većina građana nije viša od dva metra, propisivanjem ovakvih kriterijuma Gradska uprava zapravo diskriminiše sve one za koje iz nekog razloga ne želi da budu korisnici socijalnih stanova. Upravo se to desilo sa propisivanjem „kriterijuma 75 evra“. U situaciji kada možete razumno očekivati da domaćinstvo koje živi od jedne socijalne pomoći ili jedne privremene naknade za nezaposlena lica sa Kosova ne može da ispuni ove uslove, propisuju se kriterijumi koji su naizgled neutralni a zapravo imaju za cilj da isključe celu jednu grupu ljudi iz mogućnosti da zaključe ugovore o zakupu.

Ulaganje dodatnog napora da se podnesu 33 tužbe nadležnom sudu i da se vode parnice protiv ljudi kojima je Gradska uprava u Kraljevu dužna da obezbedi socijalno stanovanje isključuje svaku mogućnost da se ovde radi o slučajnosti ili neznanju. Očigledan je cilj – isprazniti stanove od „lica i stvari“ da bi se oni naknadno koristili za nešto drugo. Da li za socijalno stanovanje nekih drugih socijalno ugroženih ili za nešto drugo, nebitno je. Posledica je ista – preko 100 ljudi koji su se posle stanovanja u kolektivnim centrima skućili u ovim socijalnim stanovima verovatno će biti iseljeno i izbačeno na ulicu, sve pod krinkom sudske presude i jer oni bez novih ugovora nemaju pravni osnov stanovanja.

Naravno, uz sva uobičajena ograničenja kao što je to da su ove sudske presude nedostupne javnosti, postavlja se i dodatno pitanje: da li njihovim iseljenjem dolazi i do povrede čl. 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji garantuje pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života? Nije teško pronaći slučajeve u praksi ovog Suda koji staju na stanovište da bi se u slučaju stanara iz Beranovca lako mogli naći argumenti da je država povredila pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života tuženih stanovnika socijalnih stanova. Da li će sve to stići do Evropskog suda, drugo je pitanje.

Do tada – kriminalizacija siromaštva uveliko traje, a na nama je da odlučimo da li ćemo sve to nemo posmatrati ili ćemo solidarno stati u odbranu najugroženijih.

Peščanik.net, 10.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Okt 12, 2017 7:09 pm

Smile Jesen petooktobarske dijalektike



Foto: Predrag Trokicić

Kratak osvrt na jednu neuspelu revoluciju

„Emancipovano društvo predstavlja dijalektičku vezu međusobnog priznavanja, gde bi bila afirmisana izvornost zajednice, ali ne na račun individualnog delanja. U tom društvu zajednica ne bi bila fatum koji se nadnosi nad individuama, ali ni one ne bi bile egoistički pojedinci u čijem agiranju nema mesta za zajedničku socijalnu perspektivu“. Ovako je razmišljao Zoran Đinđić u zaključnom poglavlju Jeseni dijalektike, pri čemu je razmatrao Marksovu tezu da se trijumf te volje, koja uspostavlja emancipovano društvo, zasniva pre svega na „ukidanju stihijnosti istorijskih procesa“. Pobedu ovog procesa i uspostavljanje „društvenog plana nad samokretanjem istorije“ Marks je poistovećivao sa procesom oslobađanja društvenog života od njegovog mističkog karaktera. Nastanak emancipovanog društva može se čitati i kao uspostavljanje saveza slobodnih ljudi koji samosvesno upravljaju sredstvima za proizvodnju i „nijedan socijalni proces se ne odvija iza leđa individua“. Đinđić se pritom pitao gde je utemeljen pojam te slobodne volje udruženih proizvođača. Smatrao je da Marksova teorija ima pukotinu između „političke taktike i strateškog cilja“.

Pišući svoju doktorsku disertaciju poznih sedamdesetih godina prošlog veka, ili je dodatno dorađujući za objavljivanje desetak godina kasnije, Zoran Đinđić je imao u vidu aktuelna društvena kretanja koja su išla obrnutim smerom od Marksovog – odnosno skorašnju transformaciju komunističkih sistema istočne Evrope i socijalističke Jugoslavije ka uspostavljanju liberalnih ekonomija. Međutim, kada se sam našao u situaciji petooktobarske promene sistema u Srbiji, konstelacija nije bila tako jednoznačna kako se to činilo u teoriji, kako Marksovoj, tako i Đinđićevoj kritičkoj interpretaciji Marksa. Naime, transformacija sistema se već uveliko bila dogodila, ali u netransparentnoj zoni istorijske stihije, ratne ekonomije, pljačke, progona i zločina, kojima je prethodio unutarpartijski staljinistički udar, izveden na Osmoj sednici CK SKS 1987. Taj udar će usloviti transformaciju SKS u SPS, čistke po vertikali, partijsku preraspodelu sredstava i rapidno raslojavanje klasa. To je vreme najvećih pljački državnih resursa, iz koje će nastati nova tajkunska kasta stopljena sa političkim vrhom države. Otuda nastanak Karića, Miškovića, Beka, Subotića, Kostića, Mitrovića, Vasiljkovića, Bogićevića i mnogih drugih „kapitalista“ iz duha Miloševićevih zločina i destrukcije države – nije bio samo simptom jednog teškog vremena, već jasni ekonomski pokazatelji brutalne transformacije socijalističkog sistema u divlji kapitalistički ambijent, koji će političkoj eliti omogućiti nesmetanu trinaestogodišnju vladavinu.

Revolucija Zorana Đinđića u biti se nije protivila pravcu ekonomskih transformacija, već isključivo političkoj stihiji, koja je upravljala ovim kriminalnim sistemom ne ustežući se od primene nasilja i oduzimanja ljudskih života. Revolucionarna novina koju je Đinđić doneo bila je evropska smernica transformacije, kao i uvođenje transparentnosti i jasnog društvenog planiranja, što je trebalo da srbijansko društvo oslobodi fatuma i reformiše ga ka emancipovanoj zajednici. Ova revolucionarna ideja bila je zapravo najvažniji element, koji većina saputnika petooktobarske revolucije nije razumela, niti prihvatila. Glavna prepreka ovom zamahu bio je legalizam novoizabranog predsednika SRJ Vojislava Koštunice, koji je svojom konzervativnom politikom omogućio povratak sudionika istorijske stihije iz devedesetih.

Kratkotrajna transparentnost društvenih procesa i uvođenje nestabilne demokratije sa kontrolnim telima (poput Saveta za borbu protiv korupcije i drugih), doveli su do vidljivosti korupcije i pljačkaških privatizacija, što za period pre 2000. godine nije bilo moguće ustanoviti, budući da nije bilo ni pomena o praćenju finansijskih tokova i njihovoj kontroli. Čak su i najglasniji zagovornici istraživanja Miloševićeve ekonomije destrukcije poput Mlađana Dinkića i njegovog G17 Plus zaćutali nakon ubistva premijera, opredelivši se za nastavak iste ekonomske destrukcije.

Simboli ekonomske transformacije Srbije, odnosno lista tajkuna iz devedesetih, nisu se promenili ni nakon dolaska Aleksandra Vučića na vlast. Novina Vučićeve radikalsko-evropske politike bila je fokusiranost udara upravo na onu komponentu koja je bila izražena u kratkom periodu Đinđićeve vladavine – na pokušaj uspostavljanja emancipovanog društva. Vučić je, nasledivši ekonomiju destrukcije kao model vladanja, otpočeo agresivan marketing pod geslom nastavljanja Đinđićevog puta i sprovođenje ideja Verice Barać, koja je nakon smrti 2012. postala još jedan važan simbol u Srbiji. Paradoksalno, uz ovaj marketing teklo je delegitimisanje poslednjih izdanaka procesa emancipacije oličenih u ovim simbolima. Veoma otvoreno se išlo ka rekonstituisanju zajednice fatuma i neslobode, dok se kao nosilac svih procesa nametnula jedna figura (vicepremijera, premijera, predsednika), učinivši netransparentnim sve procese iza svojih leđa. Kao glavni akteri Vučićeve politike pojavili su se upravo predstavnici kako Miloševićeve tako i Đinđićeve političke elite. Stopljeni u amorfnom naprednjačkom telu u iste redove su stali Ivica Dačić, Dušan Bajatović, Maja Gojković, Aleksandar Vulin, Goran Vesić, Siniša Mali, Rasim Ljajić, kao i mnogi drugi. Glavni pogon ekonomske destrukcije pružili su eksperti G17 Plus, višestruko transformisani od URS-a do nevidljivih savetnika za projekte sa Emiratima i drugim sivim zonama svetske ekonomije. Uspostavljen je konsenzus da je najmračniji period Srbije bio onaj od pada Miloševića do Vučićevog dolaska na vlast. U svemu ovome važnu ulogu je odigrala kulturna i intelektualna elita Srbije, koja se većinski priklonila izgradnji društva neslobode. Pritom je zavedena žestoka kontrola medija i obnarodovana mantra protestantske radne etike, borbe protiv korupcije i stalne reforme, a zapravo prodaje najjeftinije radne snage u Evropi, kao poslednjeg velikog resursa Srbije. (Vučić je i juče obećao predsedniku Erdoganu da će u Srbiji uvek naći za 5 posto bolju, odnosno jeftiniju ponudu u odnosu na sve zemlje u okruženju!)

Na scenu je vraćena stihijnost događaja, izazivanje političkih kriza, nejasno društveno planiranje i rehabilitacija tajkuna koji su u jednom kratkom periodu bili tobože izvan domašaja „zakona“. Nastavljena je rehabilitacija zločinaca iz Drugog svetskog rata, a pritom su abolirani zločinci iz ratova devedesetih. U takvim uslovima, opozicija koja je nastala iz fragmentiranog i kriminalizovanog DOS-a, ostala je u vakuumu, izgubiši ideju društvene i političke kritike. Danas je na sceni gerilsko delovanje rudimentarnih opozicionih grupa i retkih slobodnih pojedinaca, koje država jednog čoveka neprestano provlači kroz blato tabloidne javnosti. U obračunu sa ovim pojedincima najaktivniji su oni predstavnici političke elite koji su se svojevremeno konstituisali kao saputnici Đinđićeve revolucije, a koji su budući bez ikakve ideje o transformaciji društva ka emancipovanoj zajednici išli samo za ličnim bogaćenjem, priključivši se ekonomiji destrukcije. Tako je društvena funkcija bivših političara Čedomira Jovanovića, Nenada Čanka, Vuka Draškovića, Borisa Tadića, kao i čitavih ešalona njihovih bivših saradnika i savetnika, svedena na odbranu predsednikovog lika i dela, kao deo pogona za vraćanje u zajednicu neslobode, apsolutne kontrole i državnog nasilja. To su elementi koji se na unutrašnjem planu prepoznaju kao recidivi Miloševićevog vremena.

Na kraju, treba postaviti isto pitanje koje je Đinđić davnih dana uputio Marksovoj teoriji, a to je pitanje filozofskog utemeljenja društvene revolucije u istorijskim okvirima jedne moguće promene u Srbiji na početku novog milenijuma. Ispostavlja se da bi istinski prevrat možda bio moguć da je Đinđić bio bliži svojim stavovima iz sedamdesetih, nego onima iz kasnih osamdesetih godina. Odnosno, iz vremena kada je bio bliži Marksovim pozicijama. Ovako je njegov iskorak bio samo pokušaj leta bez motora, revolucija bez suštinske promene. Današnji žal, koji postoji u delu kasno osvešćenih slojeva društva, žal za 6. oktobrom, zapravo je tuga za revolucijom koja nije izvedena nakon Miloševićeve duge autoritarne vladavine, iako su svi preduslovi bili tu. Ostala je pukotina u petooktobarskoj dijalektici, koju danas treba ispuniti političkim smislom društvene promene, a to svakako nije model Vučićevog bagatelisanja radnika i čoveka.

Peščanik.net, 11.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Okt 12, 2017 8:57 pm

Smile Vučić i Erdogan, to su srca dva…



Foto: Predrag Trokicić

Turski diktator u poseti srpskom autoritarcu – tako bi mogla da glasi vest o poseti predsednika Turske predsedniku Srbije. I to bi otprilike bilo sve što se o poseti Erdogana Vučiću može reći. Ni o čemu se oni nisu dogovarali, nikakve saradnje tu neće biti – čitava stvar je upriličena zarad unutrašnjih potreba jednog i drugog vlastodršca. Dok sede jedan preko puta drugog, njih dvojica verovatno ni ne slušaju šta onaj drugi govori. Jer to nije ni bitno. Važna je slika u javnosti, ispod koje nema nikakvog sadržaja: smokvin list na političkoj golotinji.

Kako da znamo da je baš tako? Iz iskustva: pa nije Erdogan prvi „jaki“ lider koji nam je došao. Bio je ovde i Putin (i pokisao), pa onda i Si Đinping (a najavljuje se i Tramp – dakle, sve same vođe slobodnog sveta). Orban nam je stalni gost, kao što je to bio i neprežaljeni Gruevski. (Još da dođe indijski premijer Modi – da slika bude kompletna.) Dakle, neko iskustvo se nataložilo, neko je vreme proteklo, pa možemo da procenimo učinke tih poseta. Recimo, Putin: par neupotrebljivih aviona i vraćene breskve i nektarine s ruske granice. Si Đinping: otvorena gradilišta po kojima ministarka Mihajlović saleće radnike (ako ih ima).

O učinku se može govoriti i drugačije – uprkos svim tim posetama, Srbija i dalje ima ubedljivo najniži rast BDP-a u takozvanom regionu. E sad, ili su posetioci lagali kad su ovde obećavali kule i gradove, ili je ova vlast savršeno nesposobna da iskoristi naklonost svojih visokih političkih gostiju? Biće da je i jedno i drugo.

Erdogan i Vučić će danas svratiti i do Novog Pazara. Zgodna prilika da se Vučić ogreje o vatrenu naklonost Novopazaraca prema posetiocu iz Turske. Komičan je opis scenografije ispred koje će se pojaviti dvojica predsednika: „Uži centar grada je kompletno okićen, naspram opštine postavljen je veliki transparent na kome između Vučićevog i Erdoganovog imena stoji srce“. Ali nema previše razloga za smeh: u stvari, strašno je kada se shvati da je sam taj transparent praktično jedini razlog za posetu. Nešto poput okidača za ispoljavanje iracionalnih emocija.

Šta bi se međutim dogodilo da Vučić i Erdogan umesto u Novi Pazar, danas odu u Tutin. Tamo su pre neki dan protestovali građani i tražili izvinjenje od ministra policije pošto je jedan policajac ubio jednog mladića. Ministar policije se dosetio da na sve to kaže da – policija nikad ne poteže oružje bez razloga. Tako je, pre bilo kakve istrage, unapred krivicu svalio na žrtvu. Sticajem okolnosti, policajac je Srbin, a žrtva je bila Bošnjak. Kako bi i sa kojim transparentom Tutin dočekao dvojicu „jakih“ lidera ostaje nam samo da nagađamo.

Poput Vučića u susednoj Bosni i Hercegovini, Erdogan u Sandžaku gradi škole i puteve. Savršeno je neshvatljivo zašto Turska gradi škole u Srbiji, dok Srbija gradi škole u Bosni. I opet, savršeno je shvatljivo zašto Bošnjaci kliču Erdoganu, kao što u Republici Srpskoj kliču Vučiću – iz sveg srca i bez trunke mozga.

Peščanik.net, 11.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Okt 13, 2017 5:55 pm

Smile Doček sultana



Dizajn: Peščanik

Ima nečega u svečanim dočecima „sa najvišim državnim počastima“. Najnižih počasti nema, pa je u ovom slučaju superlativ samo potencirani oblik spektakla sa postrojenim trupama, raportima, usiljenim gostoljubljem i vojnom muzikom. Došao nam je u goste Redžep Taip Erdogan, čovek koji je u julu prošle godine preživeo vojni puč, jedan od omiljenih modela promene vlasti u Turskoj.

Posle tog traljavog pokušaja udara, Erdogan je postao sultan sekularne Turske, surovi progonitelj političkih protivnika, pisaca, novinara i književnika, ljudi koji ne misle dobro o njemu ili njemu ne misle dobro. Čak i za besposlene srpske babe i dede, koji oćoraviše gledajući turske serije, Erdogan je novi Sulejman Veličanstveni, vlasnik prošlosti u kojoj smo mi gradili naš rajetinski mentalitet, te pribavili sebi sultančića za gospodara bez granica.

Nije preterano loše družiti se sa moćnima, bolje je da im malo podilaziš nego da te biju. Ima nešto uzbuđenja u izboru prijatelja sa raznih strana i povodima koje nije potrebno obrazlagati. Ali, susret između Vučića i Erdogana nešto je sasvim drugačije od svega nabrojanog, pošto Erdogan nije od onih lidera većeg formata, koga valja priviti na grudi i izljubiti ko zna koliko puta po tri puta, kao pašenoga. Kao što je, recimo, Toma Nikolić usnim aparatom onoliko puta obanjao Putina.

Ovde se ipak radi o mešovitom učinku istorije i inercije, neizbežnim naslagama protivrečnih atavizama, kao i sukobu ili skladu modernih varijanti cezarizama na obe strane. Erdogan je to postigao na eksplicitno surov način, Vučić uči na svom najgorem primeru. Ono što je Erdogan ostvario, Vučić nije najbolje razumeo: turski predsednik apsolutno kontroliše vlast, ovaj ovdašnji želi da je poseduje. Na taj način najvitalnije sfere društva izlaže svojoj ambicioznoj nesposobnosti.

Erdogan svoju moć zasniva na potpunoj kontroli sposobnih podanika, kojima je predočena sultanova okrutnost. Tu nema paralele sa Vučićem: on želi da ga njegovi slepo slede u svemu što ne ume da radi.

U praktičnoj politici, Erdogan je besprizorni operativac, u stanju je da učini ono što mu se prohte; Vučiću se samo prohteva ono što bi želeo da učini, ali to najčešće ne ume, a za drakonske korake nema kuraži, niti je u moći da izgradi mehanizme za tako nešto.

Zbog toga su i neke paralele o identičnoj suštini apsolutizma „dva predsednika“ uglavnom neumesne. Radi se o sasvim različitim strukturama vlasti i o specifičnim parodijama demokratije, kako kod koga.

Svečani doček Erdogana je pokazao sve odlike „sirotinjske slave“, na kojoj se pokazuje uglavnom ono što ne postoji. U ovom slučaju glamur, iskrenost i grandiozno prijateljstvo. Ništa od toga; nategnuta bliskost među glavarima država ne može se proglasiti „prijateljstvom među narodima“, jer je reč o potpuno različitim percepcijama. Kao dosledni rušilac sekularizma, Erdogan je postao moćni protagonista balkanskog islamizma, po mnogo čemu agresivnijeg nego u Turskoj.

Kao premijer Turske on je, uglavnom otvoreno, podržavao militarnu retoriku ovdašnjih ekstremnih Bošnjaka i bio ikona skandala na nekim fudbalskim utakmicama u Novom Pazaru (transparent „Ovo je Turska“).

Juče je u epskom zanosu, uz lirsku pomoć lokalne pesnikinje poručio Sandžaklijama: „Ovo je moj zavičaj, vaša sreća je i moja sreća, vaš bol je i moj bol.“

Dakle, to je njegov zavičaj, a boli njega za Sandžak. No, on je bio zvezda dana i zvezda uopšte; pored njega je Vučić bio senka od statiste i konačno video šta sve čini istinska, makar na torturi izgrađena harizma vođe. Natuknica o zavičaju ima smisao endemske nostalgije i poruka je za sve koji su slušali, ali i za one koji nisu. Daleko važnija poruka od one Vučićeve sa predsedničke promocije, da je u Srbiji rođeno dvadesetak rimskih careva. Uzgred, Konstantin i moja malenkost delimo isti zavičaj, rođeni smo u Nišu, on nešto ranije.

U novopazarskoj podeli zavičaja Vučić nije oponirao, niti bar rekao da je tu pre svega njegov zavičaj i da njega, isto tako, lično boli za građane Srbije. Mada se na novopazarskom trgu ni u jednim rukama nije mogla uočiti zastava matične države. Doček je i ovde bio važniji od suštine, ako Erdoganov zavičajni ispad razumemo kao simboliku daleke etničke solidarnosti, bez konotacija koje su u svojoj osnovi vrlo neprijatne.

I u gostima, Erdogan se ponašao kao gospodar svestan svojih moći i velikog uticaja na populacioni produkt otomanske istorije. Ali, neki od domaćina, koji su zasluženo stekli počasnu misiju dvorskih luda, nisu odoleli a da se prema njemu ne ponašaju kao prema Sulejmanu.

Tako je ministar spoljnih dela, najugledniji folker režima Ivica Dačić, nalazeći u sebi bogate ostatke rajetinskih naslaga, zapevao Erdoganu neodoljivi turbo-hit „Osmana, osmanaga…“

Erdogan je to izvođenje prihvatio sa simpatijama. Ministar spoljnih dela koji ume da peva ne mora da radi ništa drugo.

Dostojni folklorni kraj svečane večere morao bi da se okonča u nostalgičnom performansu, u kome najagilniji domaćini šetaju gostima opanke.

No, to ipak nije učinio Dačić, sklon ispadima svake vrste, nego Vučić lično, plačevnom molbom gostu i mogućim investitorima koje je ovaj poveo. Pozvao ih je da sa svojim parama dođu upravo ovde: „Dobićete višestruko bolje uslove nego bilo gde u Evropi.“

Dobiće raju koja radi skoro džaba, kao u tuđem zavičaju.

Peščanik.net, 12.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Okt 13, 2017 7:25 pm

Smile Pisma turskih sudija



Foto: Peščanik

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je u dvodnevnoj poseti Srbiji. Ova poseta je u medijima predstavljena kao najava intenzivnije saradnje dve zemlje. Potpisano je više međudržavnih sporazuma u oblasti ekonomije, trgovine i investicija.

Potpisana je i zajednička deklaracija o osnivanju Visokog političkog saveta za saradnju Srbije i Turske.

Kakav je to politički uzor Turska Srbiji, pogotovo posle 16. jula 2016. godine? Sećamo se, Turska je tog dana uvela vanredno stanje, a Erdogan preuzeo sve poluge vlasti u svoje ruke.

Hiljade sudija i tužilaca bile su uhapšene kao neprijatelji režima i pučisti. Većina njih je i danas u pritvoru. Među njima je i Murat Arslan, predsednik nezavisnog udruženja turskih sudija. On je pre nekoliko dana dobio međunarodno priznanje Vaclav Havel parlamentarne skupštine Saveta Evrope za angažovanje u borbi za ljudska prava. U obrazloženju nagrade kaže se da je „Murat Arslan simbol za sve koji se ne predaju i bore za ljudska prava, i po cenu života, jer veruju da turski građani imaju pravo na slobodu u demokratskoj zemlji, u državi koja poštuje slobodu pojedinca i garantuje slobodan i jednak pristup nezavisnom pravosuđu sposobnom da štiti osnovna ljudska prava.“

Ovde prilažemo isečke iz pisama uhapšenih turskih sudija i tužilaca i članova njihovih porodica. Ona su pozivi u pomoć upućeni Evropskom udruženju sudija i javnih tužilaca za demokratiju i slobode (MEDEL).

MEDEL je objavio pisma koja su stigla u prve dve nedelje akcije protiv sudija i tužilaca. Imena su izbrisana iz poruka da njihovi autori ne bi trpeli dodatnu štetu zbog objavljivanja ovih pisama.

Pisma

Visoki savet pravosuđa je suspendovao 2.745 sudija i tužilaca… Verovatno zbog sumnje da su gulenisti. Spisak suspendovanih sudija i tužilaca nije još objavljen… ali sam i ja na jednoj od tih lista i kažu mi da će policija pritvoriti moju ženu i mene. Doviđenja prijatelji.

***

Danas je trajno otpušteno 2.847 sudija i tužilaca, uključujući i mene. Niko od nas nema pravo na odbranu. Svi smo uklonjeni bez prava na odbranu.

***

Nema nikakvih dokaza u našim slučajevima. To sam čuo od kolega koji su u zatvoru sa mnom. Postoji samo ta lista. Tužioci kažu – ja imam samo ovu listu, a svi ostali dokumenti su tajni i ne smem da vam ih pokažem.

***

Sudijama koji puste na slobodu pritvorene sudije preti premeštaj, a zatim suspenzija od strane Pravosudnog saveta. Sve sudije koje nisu uhapšene ili pritvorene mogu biti uhapšene ili pritvorene svakog trenutka. Pritvorene sudije imaju ograničen (gotovo nikakav) kontakt sa porodicama i advokatima. Većina advokata ne želi da brani zatvorene sudije.

U gradu X, jedan sudija je sam trebalo da ispituje 37 uhapšenih sudija i tužilaca. Nije ih ništa pitao, samo im je rekao da su pritvoreni i da je tako naređeno iz Ankare. U istom gradu, pritvorenim sudijama nije dozvoljeno da se presvuku, ostvare svoje osnovne potrebe i razgovaraju sa bilo kim.

Tuzilac A. B. je na listi, iako je preminuo 57 dana pre nego što su počela hapšenja. Kod nekih kolega je ubeleženo da rade u gradovima u kojima su radili pre dve godine. Sve to govori da su liste pripremljene najmanje dve godine unapred.

Trenutna situacija u javnim ustanovama:

1. Otpušteno je 60.000 nastavnika.
2. Otpušteno je 2.000 zaposlenih na finansijskim poslovima.
3. Otpušteno je 100 ljudi iz obaveštajnih službi.
4. Otpuštene su sve vojne sudije.
5. Otpušteno je gotovo 3.000 sudija i tužilaca.
6. Niko ne može da putuje u inostranstvo.
7. Otpušteni su i svi dekani univerziteta. Svi su primorani da daju ostavke.
8. Novinarima su otkazane akreditacije.
9. Nekim novinarima je zabranjeno da rade.
10. Otpušteni su neki profesori.
11. Otpušteno je oko 10.000 policajaca.
12. Otpušteno je 247 gradonačelnika.

Večeras je proglašeno vanredno stanje. Sva ljudska prava mogu biti suspendovana. Svi od 18 do 60 godina mogu biti raspoređeni na javne poslove. Sva imovina može biti oduzeta.

***

U listama možete videti imena sudija i tužilaca koji su suspendovani 16. jula 2016. Neki od njih su u pritvoru, a neki uhapšeni i poslati u zatvore. Lista za suspenzije je istovremeno i lista za hapšenje. Pravosudni savet je suspendovao tužioce, pokrenuo istrage protiv njih, a onda su mnogi i uhapšeni. Samo jedna osoba je puštena.

Na listi sudija ćete videti gospodina A. B. koji je umro pre dva meseca. Očigledno je da je lista pripremljena pre pokušaja državnog udara.

***

Ostavio sam moje dvoje dece (od pet i devet godina) rođacima. Čekam da mi policija zakuca na vrata. Moja žena plače.

***

Dragi prijatelji,

Ja ću takođe biti otpušten i pritvoren. Ne znam kako to da objasnim. Samo sam radio svoj posao i kritikovao vladu zbog situacije u pravosuđu. O tome ste obavešteni. Možda se više nećemo videti. Hvala vam na dosadašnjoj podršci.

***

Moja žena i ja smo uhapšeni.

***

Danas sam oslobođen, ali ne znam šta će se dalje događati. Ovo se pretvara u lov na veštice. Tužilac ima pravo žalbe i možda će me ponovo smestiti u zatvor. Molim vas obavestite sve zainteresovane ljude u vašim zemljama i u Evropi. Stanje u zemlji se pogoršava. Nastavite da radite, potrebna nam je vaša pomoć više nego ikada. Moja porodica i porodica XY je uništena. Suspendovani smo sa sudijskih funkcija.

***

Moj muž je u zatvoru 42 dana iako nije učinio nikakav zločin. Njemu je oduzeta profesija i stigmatizovan je. Nama je oduzeto pravo da živimo zajedno. Ovo je nepravedno i mi nemamo mogućnost da se zaštitimo.

Moj muž je dobar otac. Veoma mu je stalo do naše dece. Ne interesuje ga politika. Najvažnije u njegovom životu su pravda i porodica. Očajna sam u svakom pogledu.

***

Tužilac iz Ankare je naredio oduzimanje imovine od 3.049 sudija i tužilaca koji su pod istragom.

Ne možemo da odemo iz zemlje, ne možemo da radimo i zarađujemo, da prodamo našu imovinu.

Nemamo više ništa. Nemamo domove, automobile ili osiguranja za decu. Postaje sve gore.

Vreme je za umiranje.

MEDEL: Letters from the Turkish judiciary 2016 – 2017

Prevod i komentar Sofija Mandić

Peščanik.net, 11.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Okt 13, 2017 8:01 pm

Smile Ana nije tu



Foto: Predrag Trokicić

Poseta Erdogana Beogradu je po svoj prilici prošla veselo, bilo je i ića i pića, šetnje po Kalemegdanu, a bogami se u jednom trenutku i zapevalo. Da li se u toj raspojasanoj kafanskoj atmosferi neki od domaćih mužjaka malo opustio, pa pred gostom čiji su stavovi o LGBT pitanjima dobro poznati, otvorio dušu po pitanju seksualne orijentacije nove premijerke? I ako jeste, nije problem. „Bez brige“, mogao bi da mu kaže predsednik, „Ana nije tu.“

Premijerka je, naime, preskočila beogradsku terevenku, jer je morala hitno da odnese pismo u Brisel. Kako koje pismo? Ono koje nije odnela, odnosno, za koje je predsednik u poslednjem trenutku odlučio da je bolje da ga ne odnese.

Daleko od toga da je premijerka u Briselu gubila vreme. Ona se tamo bavila važnim državnim poslovima, na primer, objašnjavanjem zašto u Srbiji nema objektivnog izveštavanja. Problem nije u tome, objasnila je ona, što država guši slobodu medija, zastrašuje novinare i gasi novine, već u tome što u Srbiji prosto ne postoje objektivni novinari. Objašnjenje sasvim u skladu sa filozofijom njenog mentora, koji je više puta zaključio da za visoku nezaposlenost i nizak rast BDP-a nije kriva vlast, već lenji građani. Vlast radi sve kako treba, ali šta vredi kad mi ne valjamo – radnici nam lenji, novinari neobjektivni, deca glupa, opozicioni prvaci spavaju do podne.

A zašto, po premijerki, u Srbiji nema objektivnih novinara? Zato što, kako ona kaže, svi mediji u Srbiji ili podržavaju Vladu, ili su pak protiv nje:

„Veoma sam otvorena za raspravu o tome i da bismo bili savršeno pošteni ja mislim, a to sam rekla organizacijama civilnog društva, novinarima i kažem vama sada da ne vidim da nema istraživačkog novinarstva u Srbiji. Odnosno, sada ima nedostatka istraživačkog novinarstva, ali ne zato što to guši vlada, već ga nema, jer nema objektivnog novinarstva u Srbiji, odnosno jako je malo objektivnih novinara. Vidimo pre da ima nekih koji su veoma naklonjeni vladi, odnosno medija koji su jako protiv vlade. Ali postoje mediji koji su protiv vlade i mogu slobodno da kažu šta misle na temelju činjenica ili na temelju onoga što nisu činjenice. Svi nedeljnici u Srbiji su potpuno protiv vlade, protiv predsednika, a od dnevnika su to tri koji su protiv vlade, a bar dva potpuno protiv vlade, a jedan od njih je, rekla bih, manje ili više objektivan.“

Iako nas premijerka nije udostojila informacije koji je to dnevnik po njenom mišljenju objektivan (mada možemo nagađati da su u pitanju „kada kažem novine“), logika njenog argumenta je jasna – da bi bio objektivan, medij ne sme biti ni za ni protiv Vlade, ni vruć ni hladan, nego – mlak. To jest, mediji sa jasnim političkim i ideološkim stavom ne mogu biti objektivni.

Legendarni urednik Gardijana Čarls Skot imao je drugačije viđenje objektivnosti, ovekovečeno u čuvenoj sentenci koja i danas krasi zaglavlje ovog lista – „Komentar je slobodan, ali su činjenice svetinja.“

Šta ovo znači u praksi? Na primer – činjenica je da je ministar odbrane u premijerkinoj Vladi kupio stan od dvesta hiljada evra. Činjenica je da od svojih prijavljenih prihoda on nije mogao uštedeti tu sumu. Činjenica je da ne postoji nijedan zvanični dokument koji potvrđuje kako je ministar došao do ovog novca. Činjenica je da nema nijednog zvaničnog dokumenta koji bi potvrdio njegovu priču da je taj novac dobio od „tetke iz Kanade“. To su sve činjenice, koje je bez ikakvog komentara, iznela mreža za istraživanje kriminala i korupcije, KRIK.

S druge strane, ove činjenice je moguće komentarisati na različite načine i one u različitim osobama mogu izazvati različite „emotivne reakcije“. Moguće je, na primer, kao informativna služba Pokreta socijalista, reagovati neargumentovanom optužbom da je urednik portala koji je ove činjenice objavio „narkoman“ koji „stavlja svoje fantazije u tekstove“. Moguće je, takođe, kao premijerka, imati razumevanja za ovakvu „emotivnu reakciju“ jedne informativne službe i zaključiti da je u pitanju „sukob jedne političke stranke i jednog portala“. Međutim, ništa od ovoga ne dovodi u pitanje činjenice iznete u tekstu na portalu KRIK, niti pak objektivnost medija koji ih je izneo, bez obzira na to da li je ovaj medij „za“ ili „protiv“ Vlade.

Ali, premijerka se protekle nedelje nije bavila samo kritikom novinarske objektivnosti, već je našla vremena da prokomentariše i oslobađajuću presudu Naseru Oriću. Sasvim u skladu sa novim emotivističkim poretkom, ona je, odmah nakon što je izjavila da ne želi da komentariše sudske presude, dodala i da je za nju lično ovakva presuda užasavajuća i poražavajuća: „Posle svega da nema nikakve pravde i da niko nije kriv, ljudski mi je strašno.“

Ovakva ljudska i lična reakcija premijerke sasvim je razumljiva. Zaista je užasavajuće i poražavajuće kada zločin prođe nekažnjeno, a naročito kada je u pitanju jeziv, organizovan i masovan ratni zločin. Doduše, možda je premijerka mogla nešto da kaže na tu temu, ne samo lično, već i u svom profesionalnom svojstvu. Mogla je, na primer, da se osvrne i na odgovornost sopstvene države za ovakav pravosudni ishod. Ali, recimo da su je i ovaj put u tome omele burne emocije.

O odbacivanju optužnice protiv osumnjičenih za zločin u Štrpcima, međutim, premijerka nije imala ništa da kaže, iako je ovaj postupak, za razliku od suđenja Oriću, bilo u ingerenciji pravosuđa države kojom upravlja, i iako je neposredan povod za odbacivanje ove optužnice bio propust države i Vlade na čijem se čelu premijerka nalazi da na vreme imenuje novog tužioca za ratne zločine.

Bez brige, Ana nije tu, kad god ne treba da bude.

Peščanik.net, 11.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Okt 15, 2017 3:24 pm

Smile Industrija u porastu



Foto: Predrag Trokicić

Svi s nestrpljenjem očekujemo govor premijerke Ane Brnabić, najavljen za 14. oktobar, u kojem će ona sama oceniti rad svoje vlade u prvih sto dana funkcionisanja.

Medije koji su povodom 7. oktobra, kada se to razdoblje od sto dana tačno okončalo, već požurili sa kritičkim ocenama starta najnovije Vlade Srbije, verovatno najviše zanima šta će premijerka navesti kao prve uspehe ovog Vladinog tima. Možda će ona posebno istaći oporavak industrijske proizvodnje poslednjih meseci, uprkos nepovoljnim klimatskim uslovima, jer podaci koje nalazimo u septembarskoj analizi Republičkog zavoda za statistiku daju osnova za takvo zaključivanje.

Naime, RSZ navodi da je ukupna industrijska proizvodnja u Srbiji u periodu januar – avgust ove godine veća za tri odsto nego u istom prošlogodišnjem periodu. Pri tome treba posebno istaći da je mesečni međugodišnji rast industrije u avgustu 2017. godine dosegao 7,3 odsto, što je za naše prilike prilično visoko. Uspeh izgleda tim veći kad se ima u vidu da je industrijska proizvodnja u Srbiji tavorila na redukovanim stopama još od jula 2016. godine. Oporavak u pravcu snažne ekspanzije počeo je maja ove godine (međugodišnji rast od 6,5 odsto), a taj trend je nastavljen i tokom proteklog vrućeg leta, sve do avgusta (zasad nemamo podatak za septembar), kada su uočena i kratkoročna desezonirana povećanja prema prethodnom mesecu (2,2 odsto).

Za spomenuti trend oporavka najzaslužnija je prerađivačka industrija s kumulativnim rastom ove godine od 6,5 odsto. Taj uzlet prerađivača neutralisao je (zajedno sa oporavkom rudarstva) ovogodišnji pad sektora koji statistika naziva „Snabdevanje električnom energijom, gasom, parom i klimatizacija“, koji je zabeležio pad od 8,2 odsto. Ovaj pad, prema onome što je već naširoko opisano u nekoliko naših nedeljnika, a prvenstveno u analizama Kvartalnog monitora i Fiskalnog saveta, vezuje se, pre svega, za nedovoljno objašnjene podbačaje u Elektroprivredi Srbije.

Istaknuti oporavak industrije u Srbiji raširen je praktično po većini njenih grana – u 18 se beleži povećanje aktivnosti, a samo u šest proizvodnja je opadala. Čak je, uprkos užasnoj suši tokom leta, rast zabeležen i u prehrambenoj industriji (u avgustu je u njoj ostvaren međugodišnji rast od 2,1 odsto). Grane koje ove godine ostvaruju „jak rastući trend“ su proizvodnja guma i plastike, metalni proizvodi, hemikalije i hemijski proizvodi, električna oprema i proizvodnja papira. Od grana koje imaju kontinuirani „kumulativni pad“ ističu se proizvodnja nafte i koksa, ali i proizvodnja motornih vozila i prikolica. Istina, statistika u avgustu primećuje znake oporavka i u ove dve grane – naftaši su u tom mesecu ostvarili međugodišnju stopu rasta od 16,2 odsto, a kragujevački proizvođači automobila stopu od 11,6 odsto. To ne znači da su problemi u NIS-u i u FCA u Kragujevcu prevaziđeni. Najveću brigu izaziva svojevrsna kriza u energetskom sektoru (koji sa 20,6 odsto učestvuje u izračunavanju indeksa industrijske proizvodnje) – jer autori citirane analize RSZ procenjuju da će on u celoj 2017. godini, prema prethodnoj godini, biti u padu za oko četiri odsto. Iako je suša značajno umanjila proizvodnju struje u hidroelektranama, ta okolnost ne umanjuje značaj raznovrsnih indikatora da se EPS-om ne upravlja na dobar način, a reč je, dakako, o preduzeću u državnom vlasništvu.

Kad je reč o rudarstvu, takođe značajnom delu naše industrije (7,2 odsto cele industrije), ove godine je zabeležena kumulativna stopa rasta od 0,8 odsto, a u samom avgustu međugodišnja stopa je poskočila na 5,7 odsto. Rudarstvo je ove godine bitno usporio pad eksploatacije nafte i prirodnog gasa za visokih 5,4 odsto (a u avgustu prema istom mesecu prošle godine minus 7,1 odsto). U godini dobrih cena metala na svetskom tržištu RTB Bor i drugi rudnici (pre svega bakra) ostvarili su kumulativni porast proizvodnje od 3,4 odsto.

Činjenice koje navodi RSZ, dakle, govore o trendu oporavka srpske industrije u poslednjih nekoliko meseci. Da li Vlada Ane Brnabić ima plan kako da taj trend ojača i produži, to je već drugo pitanje.

Novi magazin, 13.10.2017.

Peščanik.net, 13.10.2017
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Okt 15, 2017 5:01 pm

Smile Majmuni



Foto: Predrag Trokicić u Beču

Ministar Šarčević razbucao je domaću akademsku zajednicu. Zakonom o visokom obrazovanju pregaženi su poslednji ostaci akademskog integriteta i kompetencije. Taj zakon je pak samo tačka na i, što jedan deo ćirilicom obuzetih univerzitetskih radnika nije ni mogao da primeti, kao uostalom ni većina drugih njihovih kolega. U orkestriranoj javnoj raspravi o predlogu Zakona dekani i profesori izvrgnuti su ruglu, a njihovi predlozi implicitno ismejani kao nebitni i s lakoćom odbačeni. Naravno, taj završni brzi udar na univerzitete i demonstracija gole političke sile nisu mogli proći bez saradnika režima u redovima univerzitetskih radnika. Kao i sve druge oblasti u državi, i visoko obrazovanje biće strogo hijerarhijski ustrojeno, sa ministrom obrazovanja na vrhu koji će prema stranačkim interesima glatko oblikovati visoko obrazovanje. Danas nam se čini da je tu reč samo o izopačenoj politici čiji je prvi cilj da se sva moć koncentriše u jednoj tački. Naravno, nije tako, uslediće i drugi korak. Struktura koja se pravi čini da čitav obrazovni sistem postane nešto nalik na masu od plastelina koju će po svojoj meri oblikovati partikularni ekonomski interesi usredsređeni s jedne strane na uštede, tamo gde se troši budžetski novac, i s druge strane na profit, dakle tamo gde će biti moguće budžetska sredstva prelivati u privatne džepove.

Imali su prosvetni radnici u visokom obrazovanju priliku da povedu čitav niz bitki i tako izbegnu konačni slom. I sve su ih redom propustili. Čak i onda kada su mogli da dignu glas protiv nezakonitog smanjivanja plata zaposlenih u javnim ustanovama, oni to nisu uradili. Dobro, možda su mudro procenili da bi naišli na javnu osudu da reaguju samo kad ih udare po džepu. Umesto toga, uzmimo primer plagijata. Kao da nije bilo dovoljno poniženja i kao da donošenjem novog zakona rat nije i konačno završen, Nacionalni savet sada seiri nad poraženima uvredljivom odlukom da imenuje „profesora iz Italije“ kao „člana stručne komisije koja će analizirati osporenu doktorsku disertaciju gradonačelnika Beograda Siniše Malog“. Objašnjenje je dvostruko. Prvo: „Profesor Veraldi govori srpski jezik i čita na njemu“. Pored toga, „autor je brojnih naučnih radova iz sociologije, ekonomskog razvoja, ekonomike preduzeća, društvenih i ekonomskih sistema u tranziciji i drugo. U pitanju je naučnik čija je reputacija zaista veoma značajna“. Drugo: pošto je „značajan broj profesora Univerziteta u Beogradu već bio uključen u različite stadijume postupka u vezi s ovom doktorskom disertacijom (na FON-u, u stručnim organima Univerziteta i drugo) i pozivao se na postojanje sukoba interesa, Nacionalni savet se opredelio da za člana stručne komisije imenuje uglednog inostranog profesora“. Tako će se otkloniti, zaključuje Savet, „različiti politički prizvuci iz teme koja je prvenstveno akademska“.

Drugim rečima, Nacionalni savet kaže sledeće: domaća akademska zajednica nije sposobna da se bavi predmetom akademske krađe, i to iz dva razloga – domaći univerzitetski radnici nisu dovoljno kompetentni da validno razmotre složeni misaoni rad Siniše Malog, pa zato treba pozvati stručnjaka iz Italije; oni nisu ni moralno prihvatljivi jer su skloni politizaciji „prvenstveno akademskih“ tema, pa i zato treba dovesti moralnu gromadu iz Italije. A da je reč o moralnoj gromadi, pored časne reči Saveta, potvrđuje i činjenica da je profesora iz Italije Zlatnom medaljom za zasluge odlikovao bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić (ne mogu da odolim: Tomo, vrati se!), a na predlog Filološkog fakulteta, dakle ustanove čiji zaposleni svakako mogu da procene vrednost radova italijanskog profesora „iz sociologije, ekonomskog razvoja, ekonomike preduzeća, društvenih i ekonomskih sistema u tranziciji“. Tako Nacionalni savet o ovdašnjem akademskom „ološu“. S druge strane – akademski radnici ćute. Jer ništa drugo i ne mogu: tri godine nisu bili u stanju da utvrde očigledno – Siniša Mali je intelektualni lopov. Dobro, ostavimo ih u njihovom muku i pozabavimo se lopovlukom.

Postoje razne nečasne radnje u akademskom pisanju. Moguće je na primer da neko ukrade tuđu ideju ili argument i u tekstu ih predstavi kao svoje: kako bi se to u školi reklo – da svojim rečima prepriča tuđe stavove, ali da prećuti od koga ih je preuzeo. Da bi se razotkrila ta vrsta fine akademske krađe, zaista je potrebno biti kompetentan i obavešten. Postoje, međutim, i mnogo banalnija intelektualna „pozajmljivanja“: neko naprosto prepiše tuđe rečenice, ne stavi navodnike i nigde ne pomene delo koje je prepisao. Da bi se otkrila ta vrsta akademskog beščašća nije potrebna nikakva stručnost. Naprosto se uporede tekstovi, utvrde se istovetnosti, vidi se koje je delo bilo prvo objavljeno i – gotovo. Plagijat. Naravno, Siniša Mali je u svom doktoratu uspeo da dobaci tek do ovog prvog nivoa akademskog lopovluka. Viši nivo zahtevao bi da je nešto i čitao, o tome razmišljao i to usvojio. Povrh toga, i da je u dobroj meri pismen, jer je to neophodno da se kao svoje artikulišu tuđe misli. Siniša Mali doktorski dobacuje do prepisivanja. Da bi se utvrdilo da li je prepisivao ili ne, nisu potrebni nikakvi stručnjaci, ni odavde ni iz Italije. Moglo se uzeti bilo koje dete iz osnovne škole, možda čak i iz nižih razreda. Dete bi samo trebalo da kaže da li rečenice liče ili ne. I ako liče, da li postoje navodnici u jednom od dva teksta koje poredi.

Postoji samo jedan način da se rad Siniše Malog odbrani kao originalan. Ima ta stara šala – ako biste majmuna naučili da udara po tastaturi i dali mu dovoljno vremena, otprilike čitavu večnost, postoji verovatnoća da bi majmun u jednom trenutku otkucao „Rat i mir“. Tako bi neki stručnjak mogao da kaže da se desilo čudo i da je Siniši Malom, ludom srećom, pošlo za rukom nešto za šta bi majmunu bila potrebna – čitava večnost.

Peščanik.net, 13.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Okt 15, 2017 5:28 pm

Smile Kampanja & bolovanja



Foto: Predrag Trokicić

Tu ujdurmu je smislila Vlada Srbije. Kinezi su tu samo iskorišćeni kao paravan; u pozadini je namera da se opet smanje prava radnika. Tako neki sindikalni lideri objašnjavaju ovaj skandal sa bolovanjima u smederevskoj železari.

Dobro, o premijerkinom ministarskom sastavu se može reći mnogo toga lošeg, ali ga ipak ne treba precenjivati. Dakle, ako ovu teoriju zavere odbacimo kao previše fantastičnu, onda se nameće pitanje kakva je to muka naterala upravu kompanije Hestil da se obrati Vladi? Drugim rečima, da li je ona izmislila problem sa bolovanjima ili problem stvarno postoji? Možda je, recimo, uporedila bolovanja u Srbiji i u svojim drugim fabrikama, pa zaključila da su Smederevci mnogo nežnijeg zdravlja?

Prema rečima Željka Veselinovića, predsednika Udruženih sindikata Srbije Sloga, „simuliranja razloga za bolovanje ima svuda, ne samo u Srbiji, već širom sveta. Međutim, govoriti o nekakvom masovnom odlasku na bolovanje u Hestilu a da za to ne postoje razlozi je potpuno besmisleno i zlonamerno.“

Šta je za Veselinovića „masovno“ nije poznato, ali je poznato da je kompanija nadoknadu za bolovanje do mesec dana (koja se isplaćuje na teret poslodavca) povećala sa zakonskih 65 na 75 odsto, pokušavajući tako da odsustvo s posla zbog bolesti smanji sa 10 na 2,5 odsto. Ali – džabe. Bolovanja nisu smanjena. Ovaj podatak sindikati nisu komentarisali.

Kada je čitava stvar došla do vlade, oglasila se i premijerka rekavši da „postoje fabrike u kojima u vreme setve radi svega 30 odsto ljudi, dok su ostali na bolovanju“. U kampanju se uključio i Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije, koji je naveo primer firme Magna Seating iz Odžaka, koju takođe „muče učestala bolovanja radnika, obično u vreme poljoprivrednih radova, kada odsustvuje i po 10 odsto zaposlenih.“

U poslednje vreme se sve više govori o „dostojanstvu rada“, mada bi bilo bolje govoriti o dostojanstvu radnika – to stvarno nešto znači. Ali, pre svega onih radnika koji ostaju na poslu dok njihove kolege koriste, kako se to govorilo u samoupravnom socijalizmu, bolovanje iz prošle godine. Dakle, ovde se uopšte ne radi o vladi, nego „o odbrani i zaštiti“ s jedne strane (hoću i ja da verujem) većine dobrih i vrednih radnika, a sa druge privrednika kojima ni zdravstveni ni pravosudni sistem ne pružaju podršku u upravljanju proizvodnim procesom.

U tom pogledu je naročito razorna velika komocija koja vlada u javnom sektoru. Stara izreka, još jedan odsjaj bolje prošlosti, „radio ne radio – svira ti radio“, tu i dalje sija punim sjajem. Tako da valja razumeti i železarce. Kada vide svoje prijatelje u opštini, komunalnom, policiji, školi…, s pravom pomisle: „A što sam ja gori?“

Otprilike u isto vreme kada se odigravala ova afera oko bolovanja, na skupu posvećenom „kvalitetu zaposlenosti i tržišta rada u Srbiji“, jedan drugi radnički prvak, Duško Vuković, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, rekao je „da smo se umesto poboljšanja standarda građana, kakvo je najavljivano da će uslediti kada je počeo proces privatizacije u Srbiji, suočili sa velikim procentom nezaposlenosti i razočaranjem među radnicima“. Nešto slično svojevremeno je izjavljivao tadašnji premijer Aleksandar Vučić, pa ne bi bilo fer da u ovom slučaju čitaoci budu uskraćeni za nekoliko podataka koji će demantovati sindikalnog lidera.

Da preskočimo devedesete koje su počele proleterskim uzvicima „uhapsite Vlasija“, a završile se sa prepolovljenim bruto domaćim proizvodom i platama svedenim na šestinu onih od pre jedne decenije – sa blizu 600 dolara 1989. na 90 dolara 2001. godine. U vreme „najžešće“ privatizacije i liberalizacije, od 2001. do 2005, BDP Srbije rastao je po godišnjoj stopi od oko šest odsto, skočivši sa 14 milijardi evra 2001. na 21 milijardu evra 2005. godine. U isto vreme plate su udvostručene: sa oko 100 evra 2001. na 210 evra 2005. godine. Kako su jenjavali liberalizacija i privatizacija, tako su padale i stope rasta proizvodnje i plata.

Peščanik.net, 13.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Okt 16, 2017 6:21 pm

Smile Kad ogrezneš u istini



Foto: Predrag Trokicić

Toliko smo navikli da nas vlast laže da više ni ne obratimo pažnju kad im se omakne neka istina. Na kraju bi se moglo desiti i da vlast ogrezne u istini, a da to niko, posebno ne nadležni organi, ne primeti i ne reaguje.

Koje smo istine mogli da čujemo proteklih dana?

Upitan da prokomentariše brecanje gradskog menadžera Beograda na novinarku, predsednik države je rekao da mu zamera „što se nije snašao“. Ali ne onako kako biste očekivali – nije se snašao pa je izgovorio ono što ne dolikuje („kandiduj se pa raspravljaj“ – mada se ni on nikada nije kandidovao nego je samo postavljan na funkcije!).

Ne, predsednik mu je zamerio što se nije snašao da postavljeno pitanje „kao u aikidou iskoristi kao polugu“ i – diskredituje novinarku. Čime bi, po predsednikovim rečima, „ubedljivo trijumfovao“.

Na stranu to što predstavnik najviše vlasti smatra da dijalog (valjda ne i ovaj kosovski?) postoji da bi se u njemu trijumfovalo i da se do tog trijumfa stiže diskreditacijom sagovornika. Mnogo je zanimljivije to što nam je predsednik, možda nevoljno ali svakako sa ponosom, otkrio svoj modus operandi: izvrni pitanje pa udri po kome hoćeš.

Modus operandi vlasti nevoljno je razotkrio i ministar vojni kad nam se javno poverio da se kaje. Ali ne za to što Agenciji za borbu protiv korupcije nije dokazao poreklo novca kojim je kupio stan, već što je, kako se on izrazio, „trebao da ne kaže istinu“.

Osim što ne uviđa da je jedino ispravno (i pravopisno i zakonski) da je trebalo da kaže istinu, ne shvata ni da nam je već u sledećoj rečenici otkrio jednu drugu istinu. „Mogao sam da ne prijavim ili da prijavim na suprugu, majku, oca…“. I razotkrio kako se to inače radi kad si u vladajućoj većini.

Istinu nam je sasula i premijerka. Ne samo nama nego, što je još značajnije, svojim kolegama na vlasti i pripadajućim im medijima. Ona je, naime, rekla da postoje mediji koji „jako puno“ podržavaju vlast i da u njima nema objektivnih novinara. Doduše, rekla je to i za medije koji, valjda, „jako malo“ podržavaju vlast, ali je svejedno, prvi put u novijoj istoriji, neko iz vlasti javno priznao da su mediji koji ih podržavaju – neobjektivni.

Možda istina zaista oslobađa, kao što kažu. Možda stvarno donosi neku duhovnu satisfakciju. Ali, istina – ne oslobađa. Od odgovornosti. Naprotiv.

Peščanik.net, 16.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Okt 18, 2017 5:36 pm

Smile Vrhovni druga Vulina



Foto: Predrag Trokicić

„Drug Tito jaše na čelu kolone, uz usku stazu planinsku…“ Partizanski pesnik je lično gledao spretnog Broza kako na izabranom zelenku predvodi vojsku, kojoj će samo par meseci kasnije postati vrhovni komandant.

Ovaj prolog, naravno, nije u vezi ni sa kakvom ideologijom, niti podstiče stari, davno arhivirani kult; on izvire iz epskog viđenja antifašističke borbe, te je u svojoj biti složeni odnos nasušnog sklada između komandanta i gerilskih trupa koje on vodi.

Svojom jednostavnom leksičkom deskripcijom, pesnik je rekao kako pouzdan vojnički vođa razume one koji ga slede, inače bi se kolona rasula i pogubila po urvinama.

Danas smo deo eksperimenta i samoučkog sricanja istorije, nevoljni svedoci gospodarske ambicije da se iz pogubne i prljave radikalske biografije zakorači pravo u mitologiju vrhovnog komandovanja.

Naravno da je ta nova povest sasvim lažna, jer je sa Titom umrla i institucija vrhovnog. Nje nije bilo, niti je ima i u jednom potonjem ustavu ili zakonu o vojskama koje su živele pa nestale od osamdesete naovamo. Ali, ministar vojne sile, Aleksandar Vulin, uporno udeljuje titulu vrhovnog Aleksandru Vučiću.

Taj čovek, kao predsednik Srbije, u skladu sa postojećim normama komanduje srpskom vojskom, ali nigde mu ne stoji da je vrhovni. Vulin se ne obazire na stvarnost, on učestvuje u proizvodnji nove, pa kaže: „Zahvaljujem vrhovnom komandantu vojske Srbije Aleksandru Vučiću što će plate biti povećane deset odsto, uprkos brojnim otporima…, i da ćemo (misli na vojnike) od prvog januara imati veće plate nego što smo ikad imali.“

Zanimljiv je ovde sukob i sklad dvostruke laži: vrhovni komandant koji ne postoji obezbeđuje plate kojih nikada nije bilo. Vulin je idealni promoter ove verzije beskrajno lažljivog novogovora. U stvari, iako nastavlja svoja zamršena i neubedljiva petljanja, ove skaredne neistine nisu sasvim njegove, uprkos uobičajenom, protivrečnom, besmislenom načinu kazivanja.

Kad je u svoje vreme, kao sveži ministar odbrane, Vulin izrekao neku ratobornu nesuvislost koja se nije dopala Hrvatskoj, Vučić je rekao: „Ne brinite vi što Vulin to govori, pustite ga neka govori, ja sam vrhovni komandant.“

Nije verovatno da je Vučić pogrešno razumeo zakonske imperative, ako i dalje verujemo u deo biografije koja ga prikazuje kao briljantnog studenta beogradskog pravnog fakulteta. Moguće je da je taj student, uprkos biografskoj mitologiji, ipak nekako smandrljao pravo, učeći najvažnije lekcije iz bezvrednih Šešeljevih kupusara, pod rukom Olivera Antića. Moguće je, jer neki njegovi govori, upotreba oskudnog jezika i ustajalih frazetina u svakodnevnim kazivanjima o svemu, nisu pouzdan svedok besprekornog obrazovanja. Rupčage se vide na sve strane.

U opticaju je najbrutalnija samopromocija, koja ima smisao lažnog predstavljanja. Zašto predsednik uporno govori da je ono što nije, iako sigurno zna da pritom izgovara besprizornu laž?

Pre pokušaja da odgovorim na ovo pitanje, moraću da navedem izvor drugog dela sublimirane obmane u izjavi Vulina, koja glasi kako će vojničke plate biti „veće nego ikada“. Ni to Vulin nije izvukao iz razuđenih sadržaja svoga uma, nego je naprosto citirao gospodara. Samo pre pet dana, Vučić je tronuto saopštio narodu da će posle prvog januara „plate i penzije biti veće nego ikada!“

Ova laž je očigledna, dakle aksiomatska i brutalna te se ne mora dokazivati. Recimo samo da su penzije bile daleko veće nego što će iznositi, čak i ako bude prvojanuarskog iznenađenja.

Ovde navedena simbioza dve očigledne sistemske laži (da sad ne pravim dugačak inventar kapitalnih vladajućih neistina), pomaže nam da razumemo i njihove mehanizme, svrhu i način bezobzirne produkcije.

Rekao bih da je proizvodnja i distribucija laži suštinski posao i poslednja tajna opstanka vladajuće grupe. U ambijentu neprekidnog podizanja tankih kulisa od šper ploče, prljave vode i stiropora, te izgradnje zaumnog sveta koji nigde pa ni ovde ne može da opstane, samo je laž pouzdana investicija. Istina je pogubna, ona bi neposredno razorila ovu bezvrednu scenu i pokazala da tu ničega nema, niti je bilo šta postojalo osim julsko-radikalskog sunovrata. Drugi deo tajne sadržan je u okolnosti da još ima dovoljno onih koji osim tih laži ne priznaju drugu istinu.

Iz tog nastranog saveza nastale su najotrovnije opsene ovdašnjeg Crnog Guje i njegovog Boldrika, te njih dvojica svaku zajedničku obmanu smatraju ispunjenjem duga prema sebi. Kako krivotvoreni vrhovni, tako i njegov posilni, obojica tipski škartovani i dembeli za bilo koji, pa i vojnički posao.

Ne znam jesu li vojnici poverovali Vulinovom govoru o naporima vrhovnog da ih usreći. Izgleda da nisu, jer razloga za veru nemaju. Događa se ono što odavno nije, da vojnici i policajci postaju embrioni pokreta borbe za prava radnika. I odatle je izvesna potpuno nova politička opcija. Nema tu naznaka bakunjinizma, niti neke nove revolucije. Ali, bez političke borbe, badava traganje za „socijalnim dijalogom“ u državi monologa, tako da će pobunjeni ljudi formirati svojevrsnu „vladu u senci“, sa kandidatima za resore u ministarstvima sile.

Rekoh „pobunjeni ljudi“, što je i lozinka poruke sa tribine Peščanika u Užicu: „Hoćemo li se pobuniti ili propasti!“ To pod uslovom da već nismo propali.

Vrhovni komandant druga Vulina sve se lošije oseća pod ocenama da je u Srbiji medijski mrak gušći nego ikad, pred saznanjem da za njega nema vojničke pesme, niti muške soldatske ljubavi. One koje je godinama lagao sinoć je, bez imalo srama, optužio da lažu. Ali, sve se to može pokriti zaklonom sačinjenim od nove javne radosti. Uskoro na državnoj televiziji kreće razdragani šou, festival sveopšteg veselja, optimizma i razbibrige, pod simboličnim nazivom „Luda noć“.

Šta bi bilo prirodnije, no da na vrhuncu radovanja, u centar ludosti na svom izabranom doratu ujaše vrhovni lično.

Peščanik.net, 17.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Okt 18, 2017 6:41 pm

Smile Srđan Milošević – intervju

http://pescanik.net/srdjan-milosevic-intervju-2/
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Okt 19, 2017 6:05 pm

Smile Razglednice iz Srbije



Foto: Predrag Trokicić

Aleksandar Vučić je presudio: SNS na svom računu ima čist novac koji dobija od države i SNS ne pere pare. Onih 12.000 neobičnih donacija u istim iznosima, u tri izborna ciklusa, 135 sumnjivih slučajeva na koje je Agenciji za borbu protiv korupcije ukazivala Uprava za sprečavanje pranja novca, desetine primalaca socijalne pomoći koji su se našli na spisku donatora, iskazi ljudi sa spiska koji su novinaru Birna svedočili da im je iz SNS-a dat gotov novac da ga uplate kao privatnu donaciju – sve to je vrhovni sudija Vučić u svojoj briljantnoj završnoj reči sveo na „neku ženu koja je uplatila 19.000 dinara“. Svima koji su nezadovoljni presudom propisao je pravni lek: neka se bave onima koji dobijaju milione od tajkuna. Ako ne znaju ko je u ovoj sezoni „The Tajkun“, neka proguglaju ko tvrdi da mu prete hapšenjem ukoliko se kandiduje.

Tužilaštvo se sada našlo pred složenim, ali ne i teškim izborom – može da istraži kako se finansirala SNS, može da pusti policiju da nekoliko godina prikuplja dokaze (kao što Ministarstvo rada evo već tri godine ispituje one socijalne slučajeve koji su donirali SNS-u iznose u visini jednogodišnje socijalne pomoći) i da sačeka da se sve zaboravi – ili može da istraži ono što je stvarno bitno: kako se finansiraju oni koji nisu vlast. Jer poznato je da je najveći interes skrivenih donatora da utiču na opoziciju i tako omoguće sebi povlastice koje opozicija može da im pruži.

Ako nekom nije jasno kako se to radi, mehanizam je predstavljen u slučaju Vulin. Njemu za odbranu nisu bili potrebni ni advokat ni Vučić. Ono, jeste Vučić utvrdio da Vulin nije ukrao ništa kao ministar, ali nije zaključio da su Vulinove pare čiste (iako su postojale indicije da potiču od države, kao i SNS-ov novac). Tu fazu odbrane preuzelo je tužilaštvo. Prema navodima Krika, tužiteljki je bio dovoljan razgovor sa Vulinovom suprugom da se uveri da im je novac zaista pozajmila tetka i da nije unet u Srbiju već ga je tetka imala ovde: „Činjenica da Uprava za sprečavanje pranja novca nije evidentirala transakciju od 205.000 evra i da priznanica u kojoj je konstatovano da je Nataša Vulin pozajmila novac nije potpisana od strane lica koje joj predalo novac, ne ukazuje na sumnju na poreklo novca… Bez obzira na to što lice koje je dalo pozajmicu ima prebivalište u Kanadi, ne znači da će novac koji se daje na ime pozajmice biti transferisan iz mesta gde zajmodavac živi, odnosno da ne poseduje određena novčana sredstva i na teritoriji Republike Srbije.“

S obzirom na to da je pitanje stana rešeno, nema potrebe da se bavimo ni nabavkom kamera na Kosovu: „Kako je u toku provera utvrđeno na koji način je isplaćen deo kupoprodajne cene za stan i garažu, navodi izveštaja Agencije u kojima se iznose podaci objavljeni u sredstvima javnog informisanja nisu posebno razmatrani“. U skladu sa vučićevskom logikom: „mi od države legalno dobijamo mnogo novca, zašto bismo krali“, tužilaštvo zaključuje da nema potrebe ispitivati sumnjivi milionski posao sa nabavkom kamera, jer Vulin nema šta da krade od države kad mu novac daje ženina tetka.

Tužilaštvo u celoj stvari nije dozvolilo ni da mu neke druge činjenice ometaju tokove misli i istrage, kao na primer Vulinova tvrdnja da je novac unet u zemlju u više tranši. Armirana tvrdnjom da je sve što je on rekao istina i ništa drugo do istina. Tetke mi.

Onaj neupućeni čitalac sa početka teksta, što je guglao ko je Tajkun i čudi se kako to funkcionišu policija i tužilaštvo u ovoj zemlji, možda bi obrazloženje za neka od tih čuda našao u istraživanju koje je predstavilo Udruženje tužilaca i zamenika javnih tužilaca – 80% zamenika tužilaca u anonimnoj anketi potvrdilo je da su bili ili jesu pod uticajem političara. Uticaj se najčešće manifestuje kroz medijski pritisak (44%) i neformalne sugestije nadređenih (34%). Postoje znači opcije da sami pročitaju presudu vrhovnog sudije i članova njegove porote u novinama, ili da im nadređeni na času morala i informisanja ispriča šta je pročitao i kako je to protumačio.

Za one uporne, pokazuje istraživanje, tu je policija – više od 40% zamenika se našlo u situaciji da policija ne želi da postupi po njihovom nalogu, jer je dobila suprotan nalog od svog nadređenog u policiji.

Pred ovakvim ilustracijama funkcionisanja pravne države i organa koji treba da je štite, postavlja se pitanje ima li mesta za gotovo benigni primer kršenja Zakona o javnim preduzećima iz Niša. Nekoliko dana pre imenovanja direktora, procurila je informacija da je SNS odlučila ko će biti direktori, bez obzira na to što je konkurs praktično bio okončan i što je Komisija već rangirala kandidate. I zaista, gradsko veće je u tri slučaja ignorisalo rang listu i odlučilo da postavi vršioce dužnosti, iako zakon propisuje da nadležni organ (gradsko veće) „priprema predlog akta o imenovanju prvog kandidata sa rang liste“ i dostavlja ga, radi usvajanja, organu jedinice lokalne samouprave nadležnom za imenovanje direktora (skupštini grada). Samo još jedno bezakonje u dugačkom nizu. Ili dokaz da je gradonačelnik Niša naučio lekciju kada je vrhovni komandant vikao na njega pred kamerama – volja, a ne zakon, mora se sprovoditi.

Dobro, kazaće neko, zašto mračiš, znamo mi to dobro. Znamo i da zaštitu od ovakvog pravnog bezakonja možemo da tražimo od na primer Ustavnog suda, koji je svojevremeno, umesto da presudi o ustavnosti Zakona o privremenom uređivanju načina isplata penzija, raspredao o tome koliko ima penzionera kojima penzije nisu umanjene i o „realnim ekonomskim prilikama“. Ili od Upravnog suda, koji će doneti presudu koju je nemoguće sprovesti.

Sve ove slike ne treba shvatiti kao deo argumenta da zbog toga što u Srbiji ništa ne funkcioniše treba otići ili ćutati. Naprotiv, treba insistirati, podnositi prijave, tražiti obrazloženja, ponavljati pitanja, raspravljati se. To svedoči o tome da se vlast sve više zapliće u nagomilanu paučinu laži, neispunjenih obećanja, direktnih suočavanja sa dokazima nepočinstava i teškoćama da zapuši sve rupe. Treba pomoći svima u obogaljenim, pogaženim, izmrcvarenim institucijama, organima – u policiji, tužilaštvu, sudovima, nezavisnim i regulatornim telima, da pod izgovorom pritiska javnosti pokušaju da rade svoj posao i raskrinkaju sve ulizice, beskičmenjake i nametnute cenzore.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 19.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Davidova taj Pet Okt 20, 2017 1:01 am

Naročito mi se dopadaju fotogafije Predraga Trokicića.

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Davidova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 1203
Datum upisa : 18.05.2017

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Okt 20, 2017 5:49 pm

Smile Predsednikov transfer sramote



Foto: Predrag Trokicić

Gledao sam predsednika države kako govori, nasuprot svom osećanju nemira i nepristajanja. Bio sam i ljut zato što ipak moram da čujem ono što ne želim, pa sam svoju verziju građanskog samomučenja pokušao da dovedem do nivoa filozofske ravnodušnosti: slušaj, šta ćeš, jebi ga, uživaj u nestvarnim prizorima, pristani na sve što ne podnosiš, drugo ti ne preostaje. Zabavljaj se!

Nisam se zabavljao, ipak nisam mogao da verujem u ono što sam video beskrajno mnogo puta: ljutit i osoran čovek, zagledan u nepoznate visine i sebe na njima, stiže pred nas pravo iz čarobne kutije u kojoj se sve zna. Pre svega kako nam je i kako će nam biti. A onda iz sveg glasa i uz posebno uvežbane, uvređene i plačevne grimase besa taj čovek uzvikuje, svima nama, jer kome bi inače: „Sram vas bilo!“ A zatim i onima koji nisu sasvim poverovali u bajku o dometima vlade: „Prestanite da lažete!“

Ponekad me muči snažna griža savesti: zašto je predsednik nezadovoljan nama i našim ponašanjem, pa sigurno i mojim, čime smo ga to naljutili i izveli iz zasluženog državničkog mira i spokoja? Da nije sve to proizvod njegovog duboko sakrivenog smisla za humor, koji taj čovek pokazuje na sasvim nastran način; nije li on srpski Forest Gamp, čudak naše nove istorije, pa svuda stiže uglavnom kad bude kasno ili više nije potrebno. Mada ipak nije: Gamp je u zaostatku za drugima osim kad trči, ali je dobrodušan i nikome ne želi zlo. Ne letimo li svi mi sa njim, kao izgubljeno jato iznad kukavičjeg ili nekog još sumornijeg gnezda? A najgore je ako se sve ovo oko nas zaista događa, a izgleda da je tako.

Predsednik se nikada ne smeje. Ne znam da li ume; ono što u posebnim okolnostima pokaže kao osmeh uglavnom je facijalni grč, bitno nedorađeni mimični opit, odakle se emocije ne mogu pročitati. Kažu da se kliberi samo kad gleda Ivicu Dačića kao vladinog lakrdijaša dok taj nariče, vrcka i uvija se pred važnim gostima. Njemu nikada nije rekao: „Sram te bilo, budalo jedna, ostavi tu patku od mikrofona i beži mi s očiju…!“

Dačić je duša tima, blesan koji ne odustaje. Pred njegovim nastupom zvaničnog oligarhijskog zamlate prestaje svaka ozbiljnost, osim Vučićeve. U poređenju sa Ivicom, predsednik postaje prvi čovek vodeće sile u regionu, kralj srpske republike koji je lično izdrilovao svoju dvorsku ludu, starletana turbo trupe što svojim specifičnim južnjačkim erosom zavodi muftije i erdogane na večerama. Zajebancija najnižeg, vašarskog ranga na visokom nivou, treš koji na pijaci rugla prodaje Srbiju svetu gorem od sebe.

Estradni ekscesi vlade više nisu deo politike, oni su politika sama, to je suština onoga što nam se dešava, ambijent u kome se predsednik može videti raspamećen od veselja. Njegovo opuštanje je samo gornja mrtva tačka pred pad u vladarski bes. Tako se naljutio i na Gašića, prvog među tajnim službenicima, jer je ovaj vrnuo sa kapije neke novinare. Za kaznu nesrećnom Bati nije došao na proslavu BIA i javno je rekao da neće trpeti bahate službenike.

Tako je Bata Gašić postao predmet prezidencijalnih ekscesa i primalac neprijatne cinične packe. Iz Vučićeve vizure proglašen je provincijskim dilberom koji ne misli svojom bezbednosnom glavom, nego se samovoljno uzjogunio. Svako od novinara, ma koji i čiji taj bio, ima pravo da bude na licu mesta i da izveštava. Tako je ili nekako slično rekao vrhovni.

Da je došao, predsednik bi video da tajne službe kubure sa parama. Gašić je nosio neki dozlaboga iznošeni i tesni kaputić, koji je jedva prikopčao negde na tajnom nivou pupka.

Zašto je Vučić u najvažnijem danu za službu lišio Gašića sebe? To je jedan od njegovih hirova, tako mu se moglo. Inače, u čemu bi se sastojao njegov značaj ako bi se zatekao svuda gde ga očekuju!

Na maničnom nivou poimanja moći, koja je u suštini šuplja i nepostojeća, on je srećan kad nedostaje, upit o tome zašto nema onoga koji je najvažniji daje mu osećaj snage. A ona kopni upravo pred očima službe, i to je svakako video i neuvežbani Bata Gašić, neuk za takve poslove, ali molerski lukav da uoči sve noseće mane i zida i gazde.

Nema saznanja o tome da su se Stefanović i Gašić mnogo nasekirali zbog vrhovne apstinencije, to njima dođe kao deo posla: predsednici i države prolaze i nestaju, a službe i policajci su večni. Tako je prošao i bez dovoljno čuđenja i podilaženja propao Vučićev demokratski podvig, izveden kao ispad, nespretan, neiskren, providan i za njega sasvim nepotreban. Ali neizbežan, kao i svi njegovi politički incidenti koji nastaju kao prirodna reakcija na zabludu o sopstvenom delu.

Iz toga je i nastala kapitalna frustracija, sukob sa bilo kim i bilo čim što je drugačije sazdano, drugačije govori ili misli od armirane misaone pozicije čoveka utamničenog u zabludi o svemoći.

Nje (zablude) ne bi bilo, bar ona ne bi bila čuvana sa toliko straha od razvedravanja, da nema povremenih sudara sa stvarnošću. Kad mu bilo ko od onih koji bi mogli da ga izvedu iz nedostižnog predsedničkog spokoja kaže ono što ne želi da čuje, dolazi se do same lozinke vladavine, do odsudne odbrane od nestišljive vladarske panike: „Sram te bilo, nemoj da lažeš!“

Tada se predsednik obraća svima koji mu ne veruju, strašno se bojeći da za svoju građansku sumnju imaju suviše dobrih razloga.

Nisam siguran da je predsedniku ostalo svojstvo da se srami zato što sve to govori i pokušava da sve razori tako što to „sve“ dovodi u sklad sa sobom. Vulin je njegova lična sramota, kao i Dačić sa svojim agresivnim estradnim iščašenjem. Kao i Maja Gojković, zloglasni stranački kaplar u parlamentu. Čitav inventar stidnih mesta i sramotnih ljudi još drži Vučića, da bude stožer i vrednosni orijentir te krajnje nesolidne grupacije.

Ali, umesto njima i sebi, on svima nama, kad god ga uhvati jeza od onoga što jeste, sa grimasom koja je tragična mešavina prezira i gađenja, saopštava kako je red da se posramimo pred njim i njegovom optužujućom pozom.

Od čega da nas bude sramota, predsedniče?

Od toga ko nam je predsednik države?

Sram nas bilo!

Peščanik.net, 20.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Okt 20, 2017 7:12 pm

Smile Novi kurikulum Vojne akademije



Foto: Predrag Trokicić

U zoni odgovornosti 549. brigade VJ tokom sukoba na Kosovu od 24. marta do 10. juna 1999. godine ubijeno je blizu 2.200 albanskih civila. U istom periodu, u zoni odgovornosti 37. brigade VJ ubijeno je 1.400 civila. A na području celog Kosova koje je kontrolisao Prištinski korpus VJ u istom periodu ubijeno je oko 6.200 civila. Komandanti tih jedinica Božidar Delić, Ljubiša Diković i Vladimir Lazarević predavaće, kako saznaju Večernje novosti, kadetima na Vojnoj akademiji.

O čemu? Kakvo to znanje i iskustvo budućim oficirima mogu da prenesu ljudi u čijim zonama odgovornosti je tokom dva i po meseca NATO intervencije nad albanskim stanovništvom Kosova sprovođen teror koji je, osim ubistvom 6.200 albanskih civila, rezultirao proterivanjem oko 800.000 Albanaca u Makedoniju i Albaniju, sistematskim zlostavljanjima, silovanjima, rušenjem sela i gradova, pljačkom neverovatnih razmera? Dovoljno znanja i iskustva za ceo semestar.

Napadi Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije na albanska sela i gradove u zonama odgovornosti Vulinovih predavača odigravale su se sa proklamovanim ciljem obračuna sa OVK, a vrlo često oni bi tokom tih akcija ubili nula pripadnika OVK i desetine ili stotine civila – muškaraca, žena, dece, staraca. Tokom NATO intervencije ubijeno je oko 1.200 pripadnika OVK i, već je pomenuto, 6.200 albanskih civila. To je ta vojna učinkovitost o kojoj bi se predavalo kadetima Vojne akademije. Imamo, prema tome, prvu lekciju – kako napasti OVK, a ubiti civile.

Dalje, tokom perioda od dva i po meseca proterano je celih 800.000 ljudi sa teritorije od nekih 11.000 kvadratnih kilometara. Ako se ukrste vreme, broj civila i površina sa koje su proterani, jasno je da je reč o poduhvatu vrednom hvale. To bi onda bila druga lekcija – o efikasnosti.

Zatim, vojska kojom su tri navedena generala komandovala učestvovala je u uklanjanju tela sa mesta zločina i tako radila na skrivanju, umesto na otkrivanju zločina i kažnjavanju počinilaca. U četiri masovne grobnice u Srbiji u kojima je pronađeno oko 1.000 tela albanskih civila pronađene su i žrtve akcija vojske, uključujući one iz zona odgovornosti brigada pod komandom Delića i Dikovića. Vojska je pritom na dosta uspešan način uspela da prikrije svoju ulogu u celoj operaciji, pa je u javnosti stvorena slika da je samo policija odgovorna za ceo proces. A nije samo policija. Eto je treća lekcija – čuvanje vojničke tajne.

Ima tu još mogućnosti za razvrstavanje iskustva i znanja Vulinovih predavača. Recimo, generali Delić i Diković bi mogli da jednu lekciju posvete temi – kako izbeći suđenja za ratne zločine i pored obilja dokaza o odgovornosti, a Lazarević bi kadete mogao da poduči o tome kako da se po izlasku sa 14 godina robije kući vrate vladinim avionom.

Konačno, jedna sveobuhvatna bonus lekcija za kraj – kako izgubiti rat, a uz to i obraz.

Da se ne lažemo, neće ova trojica zaista tamo predavati, nemaju vremena, jedan je načelnik generalštaba, drugi narodni poslanik, treći nadoknađuje druženje sa unucima koje s dobrim razlogom godinama unazad nije viđao. Ovde se radi o simboličkom gestu ministra odbrane koji nam još jednom kaže – devedesetih se ne stidimo, devedesete su uzor za budućnost.

Ratni zločini su devedesetih bili deo državne politike, a ratne zločine su, posebno je to očigledno na Kosovu 1998. i 1999, činile državne institucije – vojska, policija, vlada i predsednik (Srbije ili SR Jugoslavije, svejedno). Od demokratskih promena 5. oktobra 2000. naovamo ponešto od te politike, pa i neki kadrovi voljom novih vlasti i sticajem srećnih okolnosti (neki su recimo morali u Hag) odstranjeni su iz institucija. Vulin ih sada tamo vraća. Nisu, kaže, „smeli ni da kroče na Akademiju niti u bilo koji drugi vojni objekat“ (misli na one osuđene za ratne zločine). E, sad će ih on tamo uneti.

Politika ratnih zločina isprva stidljivo, sad sasvim otvoreno vraća se u državne institucije. U isto vreme, predsednik Srbije poziva nas svako malo da se okanemo prošlosti i gledamo u budućnost. Peku oči od takvog pogleda.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Peščanik.net, 19.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Okt 20, 2017 7:36 pm

Smile Posle hapšenja naših radnika u Slovačkoj



Foto: Slavica Miletić

Privođenje grupe radnika iz Srbije zbog nelegalnog rada u Slovačkoj do koga je došlo 18. oktobra, koji se obeležava kao Evropski dan borbe protiv trgovine ljudima, nije iznenađujuće. Slučajevi eksploatacije i kršenja prava naših državljana u Slovačkoj prisutni su već nekoliko godina, a naši nadležni organi o tome su blagovremeno obaveštavani.

Od 2015. godine do danas, ASTRA-Akcija protiv trgovine ljudima je preko svog SOS telefona primila veliki broj poziva od građana Srbije koji su odlazili na rad u Slovačku.1 U pitanju su uglavnom poslovi u fabrikama velikih korporacija za proizvodnju i sklapanje delova za televizore, kao i rad u automobilskoj i prehrambenoj industriji. Radnici se vrbuju pretežno preko ponuda i oglasa na Facebooku i na raznim sajtovima pojedinaca ili agencija od kojih neke nemaju licencu za posredovanje u zapošljavanju, koju izdaje naše Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Bez obzira na način regrutovanja, svim radnicima se obećava legalan rad, radne dozvole, zdravstveno osiguranje i dobri uslovi smeštaja. Sve agencije od radnika traže da sami plate troškove izdavanja radne dozvole i zdravstvenog osiguranja, iako je to u suprotnosti sa Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.

Prema svedočenju radnika koji su prihvatili ponudu za rad u Slovačkoj, građani najčešće nisu prijavljeni i nemaju ugovore o radu, to jest angažovani su ilegalno. Prinuđeni su da rade 12-14 sati dnevno, a njihove plate, ako su uopšte plaćeni, daleko su ispod onoga što je obećano i dogovoreno. U većini slučajeva isplaćuje im se suma dovoljna za povratak u Srbiju. Osim toga, često je ponižavanje i kažnjavanje radnika od strane poslodavaca.

Povodom ovih prijava, ASTRA se u više navrata obraćala Ministarstvu unutrašnjih poslova, Tržišnoj inspekciji pri Ministarstvu za trgovinu, turizam i telekomunikacije, koja je nadležna za nadzor nad agencijama koje nisu licencirane za posredovanje u zapošljavanju, kao i Sektoru za zapošljavanje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koji je nadležan za nadzor nad radom licenciranih agencija za zapošljavanje – apelujući na njih da preduzmu neophodne mere, istraže ove slučajeve i spreče kršenje prava i moguću radnu eksploataciju građana Srbije u Slovačkoj.

Ove informacije su prosleđene i Ministarstvu inostranih poslova i Ambasadi Srbije u Slovačkoj, kao i Ambasadi Slovačke u Srbiji, kako bi i oni sa svoje strane pomogli radnicima, tj. obavestili nadležne organe u Slovačkoj o ovoj situaciji. Međutim, reakcija je retko išla dalje od inspekcijskih poseta agencijama, naplate kazni zbog kršenja Zakona o oglašavanju, upućivanja nelicenciranih agencija da se licenciraju kod Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kao i eventualnog zatvaranja agencija zbog nepopravljivih nepravilnosti u radu.

Često se dešava da vlasnici agencija koje su po nalogu inspekcije zatvorene, otvore nove agencije pod drugim imenima. Ministarstvo spoljnih poslova nikada nije pružilo značajniju i adekvatnu pomoć radnicima koji su bili hapšeni ili zlostavljani u Slovačkoj. Nepreduzimanje konkretnijih mera se često pravda nepostojanjem zvaničnih prijava i pisanih dokaza o zlostavljanju radnika, uz nerazumevanje činjenice da radnici ne žele da zvanično prijavljuju slučajeve iz straha za svoju i bezbednost svojih porodica, budući da agencije imaju njihove lične podatke, uključujući i kućne adrese.

Zbog ovakvog pristupa nadležnih organa, umesto istrage da li u ovim slučajevima ima elemenata trgovine ljudima, eksploatacije i prevare – privedeni su oni kojima je pomoć potrebna, a državni organi Republike Srbije još jednom nisu stali iza svojih građana.

Setimo se radne eksploatacije naših radnika tokom izgradnje olimpijskih objekata u Sočiju. I tu su se stvari odvijale po sličnom scenariju, i kada su u pitanju okolnosti eksploatacije i reakcija Republike Srbije. Kada je došlo do hapšenja većeg broja radnika zbog nelegalnog boravka i rada u Rusiji januara 2014, usledila je jednokratna pomoć Vlade Srbije, koja je poslala avion kojim su se naši radnici vratili kući. Međutim, nije došlo do suštinskih i sistemskih promena u ovoj oblasti, a nijedan od prijavljenih slučajeva radne eksploatacije nije imao sudski epilog, niti je doneta neka osuđujuća presuda protiv počinilaca.

Nadležni organi Republike Srbije, pre svega policija, tužilaštvo i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja trebalo bi da temeljno istraže sve slučajeve prevarnog i eksploatativnog zapošljavanja i trebalo bi da kazne počinioce, kao i da preduzmu mere za efikasne i bezbedne radne migracije naših građana. U suprotnom, razni posrednici i agencije će nastaviti da nekažnjeno zloupotrebljavaju težak položaj radnika, a radnici će ostati žrtve radne eksploatacije, nejasnih nadležnosti i odsustva političke volje da se sistemski reši pitanje radnih migracija.

ASTRA, 19.10.2017.

Peščanik.net, 20.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Okt 21, 2017 5:51 pm

Smile Vučićev oracle – Kancelarija za statistiku



Foto: Predrag Trokicić

Svaki dosadašnji režim u Srbiji imao je svoje mističko središte, neku vrstu proročišta, kome se obraćao kada je trebalo napraviti odlučujuće korake kao što je bila odluka da li da se prikloni Vašingtonu ili Moskvi, da li da otpočne rat sa susedima, kako upotrebiti opoziciju kao što su SPO ili SRS, da li raspisati izbore u septembru 2000. na godišnjicu Osme sednice, te kako zaustaviti Zorana Đinđića, kako sarađivati sa Hagom, gde kriti generale, da li ići ka Briselu ili Moskvi, naposletku kako planirati budućnost i kako raspolagati prošlošću. Za Miloševića su narodni vračevi, koji su preplavili Srbiju tokom devedesetih, bili izraz najdubljeg uverenja vladajućeg bračnog para da se geostrateško planiranje najbolje čita iz nečije plećke, koju bi im obezbedila Služba državne bezbednosti. Vojislav Koštunica je voleo da spaja crkvu i vojsku, Amfilohija i generala Acu Tomića, nad čijim se vatrama nadahnjivao, da bi u tom stanju amoka, donosio važne državne odluke. Za Koštunicu su pored crkveno-bezbednosnih struktura, po njegovom priznanju, bile važne i nebeske prilike kao i znakovi iz neposrednog okruženja: jedno jato sova ušara bilo je njegovo savetodavno telo na samitu EU u Bijaricu oktobra 2000. Boris Tadić bio je daleko praktičniji pa je svoj oracle imao u jednom čoveku Miodragu Mikiju Rakiću, koji je sproveo transformaciju Koštuničinog savetodavno-proročkog sistema u bezbednosno-politikantski mehanizam kontrole, nadzora i progona, te sprovođenja klasičnog upravljanja po principu „zavadi pa vladaj“. Njegova dugoročna strategija „četiri stuba vanjske politike“, te nove manipulacije srpskom manjinom u regionu, prekodrinskog koketiranja sa Dodikom, podizanja nacionalističkog raspoloženja u cilju dizanja Tadićevog rejtinga, u početku je davala dobre rezultate. Međutim, na duge staze ispostavila se kao pogubna po Tadića, Rakića i Demokratsku stranku. Kobna greška Tadićevog oraclea bio je genetički inžinjering nad SRS, od koje je napravljena SNS sa novim liderom Aleksandrom Vučićem, koji je sa dolaskom na vlast doneo i novitete u shvatanju i upotrebi proročišta. On je u mističko središte svog režima postavio božanstvo statistike koje u svojim zemaljskim koordinatama funkcioniše kao Republički zavod za statistiku (RZS).

Niko nije mogao ni naslutiti da će ova institucija pod Vučićem doživeti pravi procvat i (zlo)upotrebu, kakva se ne pamti. Novina u diskursu vlasti potiče pre svega iz ovog mističkog centra moći, a patentirao ju je sam Vučić, po savetu svojih međunarodnih advajzera od Blera do Kurca, koji su ga uputili u sofisticirane oblike upravljanja ljudskim resursima na osnovu statističke demagogije, koja deluje trenutno, a teško ju je demantovati. Pa čak i kada se neko ozbiljno potrudi da je demantuje, kao što je to učinjeno sa statističkom demagogijom najave povećanja penzija i plata u javnom sektoru „većeg nego ikada“. Tako su članovi Fiskalnog saveta i ostali analitičari izašli sa upozorenjem da je to nerealno, te da je politički motivisano i da će u realnosti to povećanje u odnosu na 2015, kada se uzme u obzir i inflacija, biti ispod 2 odsto, kako za penzionere tako i za zaposlene u policiji, vojsci i na univerzitetu. Bolje ne stoji ni prosveta, čijim se statističkim povećanjem Vučić najviše hvalio. Nakon uloženih kritika na njegovu demagogiju, Vučić je gnevno poručivao neposlušnom delu javnosti: „Prekinite da lažete, svim analitičarima, svim tim profesionalnim raznim lažovima koji iz dana u dan to ponavljaju! Nastavnik u srednjoj školi, učitelj, imaće za 11 odsto veću platu nego što je imao pre smanjenja!!!“ Dakle, božanstvu Vučićeve statistike ne sme se niko usprotiviti, jer ako ono kaže da je povišica od 11 odsto, onda se suspenduje svaka logika i ulazi u polje čiste mistike.

Da sve ovo funkcioniše besprekorno dokazuje i premijerka Ana Brnabić koja vodi svoju i Vučićevu Vladu upravo po sistemu „oracle mi je reklo“. Nekoliko dana nakon slavodobitnog lansiranja krilatice o rastu plata i penzija „većem nego ikada“, premijerka Brnabić se našla u konfuziji. Naime, kako prenosi Tanjug, ovlašćeni glasnik iz proročišta, premijerka Brnabić je nakon radnog ručka sa predstavnicima Američke privredne komore počela da menja svoje iskaze, pre svega u vezi sa rastom BDP-a, čiji rast je Vučić odavno već projektovao na 3,2 odsto. Brnabić je rekla da „ne želi da licitira sa ciframa“ (što njen šef radi iz dana u dan već pet godina), ali da „ne vidi da BDP može da bude tri odsto“. Potom je dodala da uveliko „razgovara sa kancelarijom za statistiku da vidi šta je problem, da li da promenimo uzorak kompanija“. Dakle, greška nije u Vučićevoj demagogiji, već u Kancelariji za statistiku, istoj onoj koja svakog meseca izlazi sa visinom prosečne plate u Srbiji, koja svakog „statistički nepismenog“ građanina ostavlja u čudu, jer se realni parametri naših života nikako ne podudaraju sa onim iz Vučićevog proročišta. Problem je u uzorkovanju, veruje premijerka, jer bi za drugačije pokazatelje trebalo uzeti statistički uzorak od onih uspešnijih, kako bi se rast BDP-a mogao drugačije prikazati. Ova mala kriza u oracleu, svakako neće uznemiriti predsednika Vučića koji čvrsto stoji na pozicijama dramatičnog rasta, jačanja i napredovanja. Oni koji se u brojke malo bolje razumeju dobro znaju da tu ništa nije tačno, ali ako su imalo politički pismeni, isto tako dobro znaju šta ih čeka ako ulože primedbu na statističku fikciju koju Vučićev režim kreira. „Svi drugi ekonomski pokazatelji su dobri“, teši se premijerka Brnabić, pa ipak nešto u tom računu ne štima. Brnabić je na kraju najavila „da će plate zaposlenih u lokalnoj samoupravi biti povećane za pet odsto, ali da neće biti povećanja zarada u javnim preduzećima“.

Demon statistike ponekad uzima svoj danak. Koreni ove Vučićeve fascinacije možda bi se mogli naći u vremenu kada je kao gensek SRS sprovodio Šešeljeve kapitalne izdavačko-propagandne poduhvate. Jedan od njih, bilo je objavljivanje pozamašnih tomova Sabranih dela izvesnog Laze M. Kostića (1897-1979), bogoslova i pravnika, sekretara Državne statistike Kraljevine SHS od 1921. Kostić je napravio veliku karijeru statističara, tokom Drugog svetskog rata bio je blizak pokretu Draže Mihailovića, da bi početkom 1945. pobegao u Nemačku, gde je postao član Nemačkog statističkog udruženja u Minhenu. Šešelj je njegovu demografsku statistiku koristio u planiranju velikosrpskih projekata, dok je kod Vučića Kostićeva statistička manija postala politički modus operandi.

Peščanik.net, 20.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Okt 21, 2017 6:40 pm

Smile Fijasko



Foto: Predrag Trokicić

Već smo primetili da je premijerka stroga prema prosvetnim radnicima, čiji rad namerava da vrednuje isključivo na osnovu rezultata. Međutim, kada dođe do osuđenih ratnih zločinaca, premijerka je nežna i uviđavna, spremna da uvaži svaku olakšavajuću okolnost. Ako vam učenici ne idu na takmičenja, dobićete ono što zaslužujete – manju platu. Ali ako su vaši podređeni vršili i prikrivali ratne zločine, ta vas zasluga ne ometa da dobijete mesto predavača na Vojnoj akademiji.

Nežna je premijerka i prema svojim ministrima. Ako su uključeni u sumnjive poslove, ako se sumnjiče za falsifikovanje doktorata ili za zločinačko udruživanje, sve je to premijerka spremna da oprosti, samo ako, kako je rekla, donose rezultate.

Ali milostiva je premijerka i prema sebi, jer i kada rezultati Vlade izostanu, ona pronalazi različite olakšavajuće okolnosti za sopstveni neuspeh. Tako će priznati da od privrednog rasta od tri posto, koji su gromoglasno najavljivali i njen mentor i ona sama, nema ništa, ali će onda dodati i sledeće:

„Ne vidimo usled čega je to tako. Povlačenje sredstava je bilo kako je predviđeno, broj izdatih građevinskih dozvola je veći nego ikada. Razgovaramo sa kancelarijom za statistiku da vidimo šta je problem, da li da promenimo uzorak kompanija. Zbog toga MMF još nije spustio svoju prognozu.“

Drugim rečima, ne samo što vidimo da ne valja, nego nemamo pojma zašto ne valja, a sigurni smo da mora da valja. Mora da je neka greška u pitanju, ali ne naša.

Ovako se pegla potpuni fijasko, ne samo ove Vlade, koja tek što je sastavila sto dana, nego celokupne vladavine premijerkinog mentora. Naime, već skoro pet godina slušamo da je rast BDP-a odgovor i opravdanje za sve. Ko je rušio u Savamali? Pogledajte rast BDP-a! Ko je odgovoran za pad helikoptera? Rast BDP-a! Zašto se gaze radnička prava? Rast BDP-a! Zašto se urušava vladavina prava i uvodi kontrola medija? Pogađate – rast BDP-a.

Posebno je pitanje da li se rastom BDP-a mogu pravdati svi prestupi koje je počinio ovaj režim. Puno je toga napisano, i na Peščaniku i na drugim mestima, kako bi se pokazalo da ne mogu. Privredni rast je značajan, ali nije jedini značajan. Pravna i ekonomska sigurnost građana, obrazovanje, zdravstvo, sloboda javne reči, nezavisnost sudstva, takođe su značajni i ne mogu se olako žrtvovati na oltaru privrednog rasta.

Na to bi se moglo odgovoriti onako kako je premijerkin mentor implicitno i odgovarao – pozivanjem na model veberovskog državnika, koji se hrabro hvata u koštac sa nemilosrdnim okolnostima, neretko spreman i da čini tragične izbore da bi postigao cilj – unapređenje zajedničkog dobra. Po premijerkinom mentoru, ovaj cilj je rast BDP-a, kao preduslov ostvarenja svih ostalih vrednosti. Ovo je, šta god mislili o njoj, jedna moguća politika.

Međutim, kako između redova priznaje i sama premijerka, ta politika je doživela totalni fijasko. Premijerkin mentor se kladio i izgubio. Sve je žrtvovao zarad ostvarenja jednog cilja, i taj cilj nije ostvario. Samim tim, više nema nikakvog načina da opravda sve žrtve koje je načinio u pokušaju da do cilja dođe. Njegova politika više nije samo moralno problematična, otvorena za brojne konkretne kritike i ideološka osporavanja, ona je, po sopstvenim merilima, katastrofalan neuspeh. I tu ne pomaže ni pravdanje poplavama, sušama, kišama i ostalim faktorima koji su navodno izvan kontrole vlasti – etika odgovornosti na koju se sam premijerkin mentor sve vreme implicitno poziva, ne poznaje tu vrstu opravdanja, ona poznaje samo učinak.

Naravno, vlast nema nikakvu nameru da prizna fijasko svoje politike i povuče se sa scene, naprotiv – što je taj fijasko jasniji i očigledniji, ona sve više zateže uzde, uspostavlja sve totalniju kontrolu nad društvom, sve više pribegava goloj sili i disciplinovanju svojih podanika. Objektivna merila prestaju da budu važna, objektivnost, kako nas je nedavno obavestio predsednik UO RTS-a, više ne postoji, sada postoji samo moć. Ali sve je uzalud – nikakva propaganda više ne može sakriti šupljinu u središtu ove moći, niti sprečiti njen neminovni unutrašnji kolaps.1

Peščanik.net, 20.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Okt 21, 2017 6:56 pm

Smile Dva doba univerziteta



Foto: Peščanik

Ja i dalje verujem da univerzitet mora biti kolevka kritičke misli u jednoj državi. I još uvek se nadam da nismo zaboravili svoje zadatke – školovati stručnjake, ali i vaspitavati odgovorne građane koji će otvorenih očiju i jasnog glasa ustati protiv laži, zamajavanja, gušenja sloboda, diktature… Strepim od pomisli da smo zaboravili na sopstvenu društvenu i političku odgovornost. Možda je vreme da se podsetimo univerziteta – profesora, asistenata i studenata – od pre samo par decenija i uporedimo, na sopstvenu sramotu, stanje akademskog duha nekada i sada.

Već od kraja osamdesetih godina prošlog veka, a neki će reći od osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, 1987. godine, počinju da se podižu glasovi koji ukazuju na kršenje autonomije univerziteta, a pre svega zbog mešanja CK u kadrovska pitanja na univerzitetima. Ni najmanje ne iznenađuje činjenica da je grupa profesora Beogradskog univerziteta, koja je ubrzo označena kao antirežimska, ujedno bila i većinski antiratno orijentisana u atmosferi narastajućeg međuetničkog konflikta i ubrzanih priprema režima za nastupajuće ratove. Milošević je, naravno, nepogrešivo locirao univerzitet kao faktor koji mu može značajno pokvariti planove za homogenizaciju Srbalja na putu ka osvajanju potpune i ničim sputane diktature, adekvatno uvijene u šarene folije nacionalizma i ksenofobije. Zapravo, tada je započeo projekat „ubijanja“ univerziteta, koji će, u izvedbi Miloševića, Šešelja, pa i mladog Vučića, potrajati desetak godina.

Nije proteklo puno vremena do početka otvorenih pobuna na fakultetima. Razlozi su bili duboko politički – antirežimski, motivisani mobilizacijama, sankcijama i opštim beznađem koje se poput lavine strovalilo na mlade generacije. Prvi studentski protesti, organizovani 1992. godine, nisu doveli do smene vlasti, ali su imali otrežnjujući efekat na same studente – buđenje svesti o tome da mogu biti veoma ozbiljna snaga u društvenom životu. Konačno, univerzitetski nastavnici su se profilisali spram odnosa prema studentskoj pobuni, a samim tim i prema aktuelnoj politici.

Novi studentski protesti, na talasu opšteg građanskog bunta nakon krivotvorenja rezultata lokalnih izbora 1996. godine, bili su masovni i trajali su čak 117 dana. Postoje podaci da je čak 3.500 profesora i saradnika, od ukupno 5.500, studentima pružilo javnu i potpisanu podršku.1 U okviru BU i Univerziteta umetnosti osnovan je Univerzitetski odbor za odbranu demokratije i Udruženje profesora i istraživača, čiji su osnovni ciljevi bili podrška studentima i priznavanje rezultata izbora.

Naravno, ni sama vlast nije sedela skrštenih ruku. Novi Zakon o univerzitetu, koji je donet 1998. godine, imao je za cilj da završi posao sa ukidanjem autonomije univerziteta i da se, ujedno, sa univerziteta odstrane neposlušni elementi. Prema ovom Zakonu, Vlada je bila ovlašćena da po sopstvenoj meri postavlja članove u upravljačke strukture na univerzitetima – od upravnih odbora do dekana i rektora. Posebna stavka u Zakonu omogućila je konačni obračun sa slobodnomislećim nastavnim kadrom, a podrazumevala je obavezu potpisivanja novog ugovora o radu, što je praktično predstavljalo prihvatanje novog Zakona. Zbog odbijanja da potpišu ovakav papir, najmanje 200 nastavnika i saradnika izbačeno je sa BU, a mnogi su bili pod suspenzijom. Kaznene mere su se razlikovale od fakulteta do fakulteta i zavisile su od, pre svega, snage kolektiva, ali i od toga koliko je koji dekan bio visoko pozicioniran u SPS-u, JUL-u ili SRS-u.

Gušenje slobodne misli i govora na univerzitetu odigravalo se u paketu sa novim Zakonom o javnom informisanju, koji je usvojen iste godine, u vreme kada je ministar informisanja bio danas aktuelni predsednik Srbije. Tako je legalizovana represija na svim nivoima javnog delovanja. Odgovor akademske zajednice podrazumevao je pokretanje Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM) u kojoj je angažovan veliki broj proteranih nastavnika i saradnika i koja je predstavljala svojevrsnu oazu slobodne misli. Studenti, s druge strane, formiraju protestnu grupu Otpor, koja ubrzo prerasta u masovni narodni pokret, a u Savetu ove organizacije nalazi se nekolicina profesora univerziteta.

Svi znamo priču o padu Miloševićevog režima 5. oktobra 2000. godine, o ulozi studenata u tom procesu i, sveukupno, o slavnom vremenu političke pobune akademske zajednice. Procesi koji su nakon toga usledili verovatno su bili očekivani i prirodni – vraćanje univerziteta u normalne akademske tokove i poslove koji jesu njihova osnovna delatnost (nauka i obrazovanje). Iluzija o tome da smo postali normalno društvo polako se uvlačila u sve pore nastavničkog i naučnog rada. Približno u skladu sa svetskim trendovima raspisivani su konkursi za naučne projekte, reformisali smo studijske programe prema „bolonjskoj mustri“, napravili cenovnike za studente, stvorili bezbroj privatnih univerziteta sve diskutabilnijeg porekla i kvaliteta i, sve u svemu, otvorili nekakvo tržište za znanje i umenje.

Danas smo svedoci toga da su procesi „umivanja“ univerziteta tekli uporedo sa njegovim upodobljavanjem u opšti trend relativizacije svih društvenih vrednosti. Ova široka dijagnoza ni na koji način ne odgovara na suštinska pitanja: Šta su uzroci rapidnog propadanja ugleda visokog obrazovanja? Zbog čega se univerzitet samovoljno odrekao svoje uloge najznačajnijeg analitičara društvenih kretanja? Na čemu se zasniva apsolutna tišina akademske zajednice čak i u pitanjima koja se tiču samog univerziteta?

Možda najdublje razloge možemo tražiti u sveopštem pervertiranom razumevanju tržišta, što nije isključivo pitanje obrazovanja već jedne nove društvene paradigme koju smo nekritički prigrlili kao deca novu igračku. Valuta u univerzitetskoj trgovini postala je – diploma. Masovni upadi mnogobrojnih privatnih fakulteta na otvoreno i nadasve naivno tržište imalo je devastirajuće posledice. Neću reći ništa novo u pogledu kvaliteta „privatnih“ diploma (čast izuzecima), načinima na koje su diplome sticane, zvanjima koja su na ovaj način verifikovana (uglavnom kojekakvi menadžmenti i slične trice i kučine) ili zloupotrebama istih. Ono što, međutim, moram naglasiti jesu užasne posledice ovog „modernog trenda“ na državne univerzitete.

Postavljanje državnih fakulteta u trgovačku arenu, uz propratno smanjenje interesovanja same države za uslove njihovog rada, dovelo je do toga da se ovi fakulteti moraju baviti sopstvenim opstankom u konkurenciji sa privatnim kapitalom i problematičnim vizijama obrazovanja. To je pokrenulo raznorazne devijacije u obrazovnom procesu – od besmisleno visokih školarina, preko sumanutih cena ECTS bodova, do neprekidnog spuštanja kriterijuma znanja. U ovoj novoj jednačini, prevazišli smo čak i slaganje/neslaganje oko tvrdnje da „znanje nije roba“ – danas možemo definitivno reći da „diploma jeste roba“.

Položaj univerzitetskog profesora u takvom sistemu sve manje liči na poziciju društvenog autoriteta, a sve više na trgovca hartijama od vrednosti. Mnogi profesori prihvatili su da glume značaj u državnim kulisama raznoraznih političkih tela i time dali legitimitet aktuelnoj autoritarnoj politici usput se odreknuvši sopstvene kritičke misli. Oni koji to nisu uradili, ostali su dezorijentisani u novom bezličnom akademskom kontekstu, a često i uplašeni za sopstvene pozicije.

Shodno tome, ne treba da nas čudi ni većinska promena odnosa studenata prema, s jedne strane, fakultetima i obrazovanju i, s druge strane, sopstvenom značaju kao aktera u društvenom životu. Izuzimajući protest „Stop diktaturi“, svi studentski buntovi na fakultetima u protekloj deceniji odnosili su se na probleme broja bodova potrebnih za upis narednih godina, cenu bodova, cenu studija, itd. Ne pada mi na pamet da tvrdim da to nisu zaista realni problemi studentskog života. Zapravo, to na najbolji način iscrtava trgovačku atmosferu današnjeg visokog školstva. Snaga studentskog organizovanja oko dubljih društvenih pitanja zaboravljena je u svakodnevnoj individualizovanoj borbi za smanjenje troškova i realnog opstanka na studijama.

Depresija na BU je ogromna. Mlaki pokušaji batrganja u pitanjima koje je pokrenuo novi Zakon o visokom obrazovanju ili u problemima plagijata, pokazuju veliki strah i, ponoviću još jednom, potpunu dezorijentisanost univerzitetskih nastavnika. Postoje brojni pokušaji popravljanja nekakvih detalja u obrazovnoj politici, ali zahvatanje problema u njegovoj dubini potpuno izostaje. Zbog toga smo doživeli i glatko izglasavanje Zakona kojim se u značajnoj meri ugrožava makar i prividna autonomija univerziteta.

Tako smo napravili pun krug – počeli smo od jednog Zakona (iz 1998) i stigli do novog, manje eksplicitnog, ali veoma sličnog. Odnos prema medijima, ili najava novih policijskih zakona koji će stegnuti obruč oko svakog pojedinca sa ciljem izgradnje legalizovane diktature, današnju političku i društvenu atmosferu čine veoma sličnoj onoj iz 90-ih godina. Čak su i politički akteri isti.

U ovom trenutku, univerzitet je zatečen u stanju frustrirane paralize. Ipak, ako postoji makar zrno istine u tvrdnji da se istorija ponavlja, očekuje se skoro buđenje.

Peščanik.net, 21.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Okt 23, 2017 5:28 pm

Smile Ua, cenzura!



Foto: Slavica Miletić

To kako se vlast zlopati za naše dobro još nije viđeno. A pošto nije viđeno, onda vlast mora sama da nas svojeručno izveštava o tome.

Vlast ponajviše strada od novinara jer su, po rečima predsednika države, većinski protiv vlasti. Te zapitkuju o partijskom pranju para (osam hiljada ljudi, neki i na socijalnoj pomoći, uplati partiji tačno po 40.000 dinara?) te o budžetu Beograda (ima para za bacanje, ali ga vanredno popunjava republika?) te o suficitu (a uzimamo kredit za popunjavanje državne kase?)… Čak ni hinjeno solidarisanje sa novinarima koji nisu pušteni na proslavu BIA nije ublažilo pitanja, eto kakvi su novinari.

A to što ćete prostim bacanjem oka na bilo koji kiosk utvrditi drugačije – vlast ne uzima u obzir. Pa i kada bismo žvake, cigare i „unučiće“ svrstali u medije, opet bi u konačnom zbiru na kiosku bilo više medija koji obožavaju vlast. Čak i ozloglašenim četvrtkom kada na kioske stiže par nedeljnika koji kritički pišu o vlasti. Ako tome dodamo i one dve emisije, na samo dve televizije sa nacionalnom frekvencijom, koje se politikom bave na satiričan način (a i one ove sezone skraćeno – jednoj je trajanje prepolovljeno, drugoj smanjeno na trećinu) opet je neuporedivo više hvalospeva vlasti.

No, vlast i tome priželjkuje kraj. Ne hvalospevima, naravno, nego kritikama. Kritični mediji neće dobijati novac za projekte od javnog značaja (umesto njih novac će dobijati novoosnovane firme, udruženja rok muzičara i muzičke kompanije), ali će zato i dalje dobijati – packe.

Najnovija packa ide kablovskoj televiziji jer je, zamislite, „cenzurisala predsednika države“. Kako ga je cenzurisala? Pa, ako je verovati opskurnom prilogu sasvim u maniru ružičaste televizije na kojoj će se verovatno i emitovati, N1 je, umesto da, kao televizije sa nacionalnom frekvencijom, u direktnom prenosu prikaže partijsko slavlje kao prvorazredni državni događaj – imala samo izveštaj. U kojem se, o, svetogrđa, gost pojavljuje čak osam sekundi (i slovima: osam sekundi!) duže od slavljenika. Pa ako to nije državni udar…

Zašto je problem što je govor gosta (inače koalicionog partnera i ministra inostranih poslova) trajao na uštrb slavljenika kad je gost lepo rekao da mora da hvali predsednika – jer zna da je on skroman i da će prećutati pohvale? Da nije neko u tim rečima video ironiju? Jer, čak i ako su predsednik države i ministar inostranih poslova u takvom odnosu da podsećaju na one parove koji jedva čekaju goste pa da se pred njima podbadaju, jedino što za predsednika ne možeš reći je da ne voli da se hvali. Tim pre što se, samo par dana ranije, sam pohvalio da mu je predsednik Turske rekao „tvoja skromnost i normalnost je retka“. (Što bi neko takođe mogao da protumači ironično, zar ne?)

A da bi se ovakvi gnusni primeri cenzurisanja vlasti onemogućili ili bar sveli na najmanju meru (kao da sama činjenica da se emituješ jedino preko kabla nije dovoljno mala mera), ubuduće će kablovski distributeri biti u obavezi da prenose sve televizije sa nacionalnom frekvencijom (i da za to debelo plaćaju) dok televizije sa nacionalnom frekvencijom i dalje neće biti u obavezi da svoj program prilagode uslovima za dobijanje nacionalne frekvencije. Jer je dovoljno da partijske nastupe prenose „u celini i celosti“.

Peščanik.net, 23.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Okt 23, 2017 6:45 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Okt 24, 2017 3:02 pm

Smile Lutajući metak



Fotomontaža: Peščanik

U svom tekstu na Peščaniku, Biljana Srbljanović je reagovala na negativne komentare o idejnom rešenju za spomenik Zoranu Đinđiću. Pošto je, zajedno sa Mrđanom Bajićem, autorka tog rešenja, njena je reakcija i očekivana i dobrodošla. Međutim, u reakciji su izostali odgovori na ključne primedbe. Srbljanović je samo napravila istorijsku paralelu, verovatno verujući da je to dovoljno, sa otkrivanjem spomenika Pobedniku na Kalemegdanu. Podsetila nas je da je ondašnji gradonačelnik Beograda, deklarisani fašista, Pobednika izvukao iz jedne senjačke šupe, u nameri da ga postavi na Terazijama. Ali beogradska čaršija se pobunila i sprečila da obnažena muška figura, u neskladu sa srpskom tradicijom i kulturom završi na Terazijama. I tako smo dobili Pobednika na Kalemegdanu, gde neće, verovalo se, smetati čaršiji. Na kraju, Srbljanović zaključuje – do neke srećnije prilike, može i strela posvećena Đinđiću da završi u nekoj sličnoj šupi.

Ostalo je ipak nejasno šta je osnova za paralelu između Pobednika i Strele – sem činjenice da i jedan i drugi spomenik promovišu ljudi sličnih političkih pogleda. Komentari o spomeniku Đinđiću bitno se razlikuju od nekadašnjih uskogrudih komentara o Meštrovićevoj skulpturi. Tu nije reč o neprimerenoj golotinji ili o manjku patriotizma rešenja koje treba da simbolizuje stremljenja Zorana Đinđića. U žiži tekuće polemike našla su se druga pitanja. Recimo, da li je prikladno da Srpska napredna stranka stoji iza podizanja spomenika Đinđiću? Prvaci te stranke bili su u martu 2003. radikalski funkcioneri, a radikali su, setićemo se, najavljivali „krvavo proleće“ i „narodni sud za izdajnike“, te poručivali da je „i Tito pred smrt imao problema sa nogom“. A onda su i proslavili uspeh atentatora (Šešelj se i dan danas ovim ponosi), sa kojima su neki od funkcionera stranke bili u kontaktu (što je utvrđeno tokom suđenja izvršiocima). Radikali su jedini odbili i da prisustvuju komemorativnoj sednici Skupštine Srbije, nakon atentata. Dakle, prvo i sasvim legitimno pitanje glasi – da li treba podržati podizanje spomenika iza koga stoje i njime se diče gorepomenuti stranački čelnici i njihovi politički sledbenici? (Gradski menadžer Goran Vesić čak će se i zahvaliti Aleksandru Vučiću što je „inicirao podizanje spomenika“. To je „hrabar iskorak u političkoj kulturi Srbije“, misli Vesić.)

Drugo pitanje tiče se samog spomenika. Spomenik Đinđiću je zamišljen kao prekinuta strela, koja ipak nastavlja svoj zacrtani put. Da li 2017. godine možemo tvrditi da smo i dalje na putu koji je obeležio Zoran Đinđić? Ili je, naprotiv, u martu 2003. godine došlo do zaokreta i vraćanja negativnim karakteristikama starog režima – neslobodnim izborima, razvlašćenim institucijama, autokratskom načinu vladanja, sveopštem nadzoru građana? Utisak je da upravo politika diskontinuiteta sa političkim nasleđem Vlade Zorana Đinđića sada dostiže vrhunac. Patetično predstavljanje današnjeg političkog trenutka kao „nastavljene vizije“ u stvari je uvreda za demokratski nastrojene građane. To je temeljna intervencija i revidiranje simbolične predstave o Đinđićevoj političkoj ostavštini – današnji režim ga vidi kao samo još jednog političara kontinuiteta, koji je ubijen nesrećnim spletom okolnosti.

Ako predloženi spomenik bude postavljen na Studentskom trgu (to jest, privremeno, dok se ne završi još jedna rekonstrukcija tog trga, na pešačkom ostrvu), predlažem njegovo alternativno čitanje. Nije to ni kišobran,1 ni sidro, ni udica, kako ga vide neki Beograđani. Strela bi mogla da glorifikuje ubistvo Zorana Đinđića – on je ustreljen snajperom ispred zgrade Vlade. Ubio ga je pripadnik Jedinice za specijalne operacije. Tako bi Strela zapravo mogla biti spomenik onima koji su ubili Zorana Đinđića. Onima koji do danas nisu rekli uz čiju podršku i podstrek su ovo uradili i ko im je obećao amnestiju (o ovom obećanju su sami govorili, takođe tokom suđenja). Strela koja nastavlja istim putem, sa politikom koju danas gledamo, može biti samo njihova.

Može to biti i spomenik lutajućem metku o kome je i sama Biljana Srbljanović govorila i pisala, recimo, u svojoj drami „Mali mi je ovaj grob“. U jednom intervjuu, govoreći o lutajućem metku pogubnom po srpsku političku istoriju, ona je rekla:

„Čvrsto verujem da Srbijom, od majskog prevrata, upravlja jedna parapolicijska i parapolitička organizacija, koja ima svoje mračne ciljeve i koja ne preza ni od čega. Ta se potreba za vladavinom iz potaje, za ubistvom kao uobičajenim sredstvom političke borbe, prenosi s kolena na koleno i ja sam čvrsto ubeđena da Crna ruka postoji i dalje. Taj plamen održavaju i pojedinci iz Koštuničinog kabineta – ubistvo Đinđića izvela je Crna ruka i svi ovi novi danas, koje nijedna vlast ne može da kontroliše. Crna ruka i njeni derivati doći će glave ovom društvu, ako društvo napokon ne uspe da izađe na kraj sa njom.“

Izgleda da je došlo vreme da lutajućem metku, a ne Zoranu Đinđiću, podignemo spomenik u centru Beograda. Možda je to ono što je uznemirilo građane.

Peščanik.net, 24.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14685
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 10 od 15 Prethodni  1 ... 6 ... 9, 10, 11 ... 15  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu