Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 55 korisnika na forumu: 1 Registrovan, 0 Skrivenih i 54 Gosta :: 2 Provajderi

laza

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
» Šta trenutno slušate?
Danas u 2:15 pm od andjeo01

» Vesti iz sveta astronomije...
Juče u 7:37 pm od Brave Heart

» Filmske novosti...
Juče u 7:31 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta umetnosti
Juče u 7:29 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta IT-ja (softver, hardver i...)
Juče u 7:14 pm od Brave Heart

» Sve o "pametnim" telefonima i sličnim čudima tehnike...
Juče u 7:06 pm od Brave Heart

» Peščanik - analiza dnevnih događanja
Juče u 6:21 pm od Brave Heart

» Corax - slika današnjice
Juče u 6:19 pm od Brave Heart

» Vesti - književnost...
Ned Okt 15, 2017 5:06 pm od Brave Heart

» Check 123 i Europeana - kultura, umetnost, istorija...
Ned Okt 15, 2017 3:27 pm od Brave Heart

» Mузика за ђускање.
Ned Okt 15, 2017 11:33 am od Davidova

» Manastirska trpeza
Ned Okt 15, 2017 3:01 am od Davidova

» Sakralna arhitektura
Ned Okt 15, 2017 2:01 am od Davidova

http://https://s23.postimg.org/jq15wtlp7/vostok.png
https://s28.postimg.org/sbinr7rvx/bloggif_58f133ee2ca1e.png
http://https://s23.postimg.org/jq15wtlp7/vostok.png
https://s26.postimg.org/vwdqtqr5l/biogen_DVA.png
https://s26.postimg.org/4ohd5ry7t/Art_CENTAR-header.png
https://s23.postimg.org/tipvwi28r/ruska_kultura_u_srbiji.png
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Peščanik - analiza dnevnih događanja

Strana 10 od 10 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Okt 10, 2017 5:30 pm

Smile Laža i parablamaža



Foto: Ivana Karić

Godišnjicu svrgavanja Miloševićevog režima ovih dana su više proslavljali svrgnuti nego oni koji su ga tog petog oktobra svrgavali. Ministar spoljnih poslova se čak i javno zahvalio jer, kako je rekao, on bez Petog oktobra ne bi nikada postao predsednik Miloševićeve partije.

No, ako je Miloševićevo manipulisanje javnošću dobro opisivao onaj tada aktuelni vic da on samo navuče zavese na prozor kupea i ubeđuje saputnike da je voz krenuo, za ovaj režim je potrebna naprednija verzija tog vica. Naime, on, režim, ne mora ni zavese da navlači. Svi slobodno gledamo kroz prozor i svi lepo vidimo da voz stoji, ali nas vlast svejedno usrdno ubeđuje, ne samo da smo krenuli, nego i da jurimo najvećom brzinom ikada u modernoj istoriji jurenja.

A pošto to, naravno, ne bi bilo moguće bez saslužujućih medija, vlastodržci i vlastopodržavaoci stalno zameraju onima malobrojnima koji, umesto da se kao i oni dive brzini i predelima kroz koje prolazimo dok stojimo, uporno ukazuju da se voz ne pomera sa perona. Standardna zamerka tim medijima je da su „jednostrani“ jer ne daju prostor drugoj strani. A ta druga strana je vlast. Koja ima sav ostali prostor. Na kojem, gle čuda, takođe nije moguće ni čuti ni videti drugu stranu, odnosno one koji nisu obožavaoci vlasti.

Borbi za slobodu vlasti od slobodnih medija pridružila se i premijerka. Ona se požalila kako zna da je četvrtak onda kad ujutru dobije „negativan kliping“. Po toj logici i mi možemo reći da znamo koliko je sati kad vidimo da se oni koji vode državu prvo obaveštavaju o tome – šta je ko pisao o njima! A ne, kao što bi trebalo, o tome šta se dešava u zemlji i svetu.

Za to vreme, tačnije za sve preostalo vreme i sav preostali prostor, mediji naklonjeni vlasti izveštavaju – iz usta vlasti. Drugi izvori im ne trebaju. Štaviše, samo smetaju, čak toliko da je novoustoličeni član Upravnog odbora RTS-a javno poželeo „da se vrati Tito na pet minuta pa da policija išamara dokoličare i nauči ih redu“. Inače, dokoličari su oni koji javno izražavaju protest, o kojima javni servis svih građana ni do sada nije bogzna kako izveštavao, a sad će očito i manje.

Ali, pošto projekat oslobađanja vlasti od nenaklonjenih medija ne daje željene rezultate, naklonjeni mediji pojačavaju svoj posao. Osim što prave nameštene ankete u kojima stranački aktivisti glume ili slučajne prolaznike koji glorifikuju vlast ili opozicionare koji ispadaju glupi u društvu, oni rade i na prepakivanju vesti. Ako je, na primer, otkazan sastanak, onda je vest da „Kolinda još dugo neće videti Vučića“. Na stranu to što predsednicu Hrvatske oslovljavaju samo ličnim imenom (jeste zbog omalovažavanja ali omalovažavaju i muškarce pa su oni ipak Tači i Haradinaj, a ne Hašim i Ramuš) no, originalna vest je – da je sastanak odgodila predsednica Hrvatske (i to zbog verbalnih incidenata predsednika Srbije!) a ne obratno kako naslov sugeriše.

U prepakivanju vesti se ide toliko daleko da je moguće i da je devojčica povređena kad je na pešačkom prelazu naletela na policijski auto. Doduše, ta vest je kasnije ispravljena. Ali ne onako kako biste očekivali – da je ipak policijski auto naleteo na devojčicu već u: Devojčica povređena kad je u blizini pešačkog prelaza naletela na policijski auto. Jer, ne samo da je ona nasrnula na automobil nego ni ne poštuje saobraćajne propise.

A onda je mrmot zamotao čokoladu. I voz je krenuo „svemirskom brzinom“.

Peščanik.net, 09.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13639
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Okt 10, 2017 6:43 pm

Smile Tamna je noć u javnom servisu



Foto: Predrag Trokicić

Ko nas tera da gledamo televiziju? Zapravo niko, to je dnevna inercija, neka vrsta ličnog, nervoznog imperativa koji nas drži u stalnoj i neobjašnjivoj napetosti: da otmemo daljinski upravljač od ukućana koji bi da gledaju nešto još besmislenije no što smo mi naumili.

Šta smo mi, dođavola, naumili? Da uvežbavamo socijalno držanje u višim sferama mazohizma, ili postepeno i neuspešno razlučujemo šta je to medijska svetlost a šta tmina, i to iz mrklog mraka. Jer se tako bolje razaznaje ono što inače nije moguće dokučiti: je li Makluan bio u pravu kad je govorio o globalnom selu koje tvori televizija, tvrdeći pouzdano da smo mi (konzumenti) potreba te pošasti a ne ona naša.

I da li je taj čovek naslućivao kako će to postati medij nepismenih za nepismene, začarana klaustrofobična kutija u kojoj se mogu videti Milomir Marić, Sarapa i Dea, Dragomir Anđelković, Branko Radun, Lazanski, Macura i druge prikaze, a naročito i posebno Krle. Nebojša Krstić, crna rupa jutarnjeg programa državne televizije.

Ideja o nacionalnoj tuposti koju bi proizvodile televizije nije sasvim nova, ali je u nas dovedena do jama sa otpadom, a dno se ne može videti niti dosegnuti. Prvo je izgrađena haotična verzija operetskog političkog totalitarizma, politika kao kreacija elitnog prostaštva i praznine, polje za silovitu ekspresiju jedne volje i njenu evoluciju u samovolju. Iza toga je glupost postala prirodna, a njena slika temeljna nacionalna stvar: opšti televizijski rijaliti, sa sirovinama, benama, secikesama i razbojnicima, seksualnim nastranicima i uglednim mitomanima – samo je ovlašna refleksija dnevne i generalne politike.

Kad se ovde ovlaš popisane kategorije TV zvezda izjasne i pokažu se u onome što najbolje znaju, dolaze dvorske analitičke lude, šnajderi i kovači koji pokušavaju da naprave šljašteću auru oko nesolidne glave svoga gospodara i utuve sjebanoj naciji da takvoga ovde još nije bilo.

Konačno se prikazuje i ON lično, narogušen, nervozan, nesiguran i prepadnut, svadljiv i neprijatan, ciničan i neprivlačan, pa pokušava da ohološću dodatno zamrači sve navedene odlike, te bude veća zvezda od svih nastranih junaka, koje je Marić, na primer, dok gazda drži čas, ipak sklonio u poseban tor.

Ali, dobro, neka to bude Marićev danonoćni šou, gde pripada i predsednik sa familijom. Sa svojom usiljenom i sladunjavom lukavošću, pokazujući postojanost plastelina, Milomir je stekao poštovanje onog polusveta koji sva rešenja vidi u ezoteriji, zaverama, tajnim oružjima i borbi za Srbiju kroz ljubav prema čoveku koji sebe poistovećuje sa njom.

Onomad je Vladimir Vuletić, inače predsednik Upravnog odbora nečega što sebe naziva javnim servisom, neuko ili namerno doveo pod sumnju samu vrednost medijskih sloboda. Pokušao je da kaže kako je sve to u neku ruku mit, da su sve takve slobode uslovljene drugim oblicima javnog izraza. I da bi nekakva paralelna analiza pokazala da mi u tom smislu nismo iza nekih društava koja se čine naprednijim od nas. Naprotiv, ispred njih smo, kao da hoće da kaže profesor, koji se još u maju, jednim opskurnim i ne preterano učenim tekstom o slobodama javnog govora, beše razišao sa svojim studentima. I naravno, još se nije sastavio, niti će.

Tako je Vuletić, hoteći da bude zapažen u visovima koji mu mogu održati sinekuru, zapostavio svoju akademsku nezavisnost, rizikujući javno pokazivanje osnovnih neznanja iz medijske sfere, ali i povodom globalnih principa o ljudskim pravima i slobodama.

Od nedavno mu se u Upravnom odboru pridružio i Nebojša Krstić, sasvim osobena pojava u svetu bestidnog ulagivanja Aleksandru Vučiću, sklon da bez oklevanja opravda svaku njegovu laž ili glupost. Krstić je, da ne zaboravimo, deo onog Tadićevog tima koji je sa pljuckališta na dorćolskoj obali Dunava krenuo u pohod na vlast. Tu su valjda, pored Borisa i Krleta, bili Šaper i nekakav Tucko. Tako je govorio Tadić.

Krle je u doba Tadića bio zadužen za „hoblovanje“ njegovog lika i sputavanje priglupog narcisizma. Nije uspeo ni u čemu, no Tadić nije propao zbog Krstića, nego zbog kapitalne političke nesposobnosti i ilegalne podele vlasti sa pokojnim Mikijem Rakićem.

Uprkos očitom manjku stvaralačkog uma, Krstić je svoje pozicije izgradio posebnim veštinama lascivnog udvaranja, pristajanja na sve i bezrezervnog poništavanja svega što jeste bio, kako bi postao nešto još gore.

Zašto je za „javni servis“ važan upravo on, čija je servilnost ipak u neskladu sa sinekurom koju je dobio? Krstić svim svojim mediokritetskim snagama razbija iluziju o državnoj televiziji kao vlasništvu građana Srbije. Bar jednom u deset dana on je gost jutarnjeg programa, nakolmovan, nauljen, sa stavom podatnog političkog podanika, spremnog da se preda i izmiri sa svojim emocijama. Dolazi da objasni šta nam se događa i doda još malo maltera i farbe za doterivanje lika njegovog najnovijeg gazde.

Već godinama (od gostovanja Srđana Škora) se nije dogodilo da bilo ko, makar slučajno, makar za beznačajnu stvar, ovlašno, ljubazno, bez gorčine, čak uz dobre namere bilo šta zameri Vučiću. Ne znam, možda je u pitanju običan profesionalni kukavičluk ili pak uređivačka politika „javnog servisa“ (televizija, Radio Beograd je nešto sasvim drugo), koja dolazi iz poimanja Vladimira Vuletića: nema slobode medija, to je samo mit, vid manipulacije, dimna zavesa za ogoljenu političku borbu.

Možda je i zbog tako besmislenih, teorijski dubioznih i medijski neukih stavova servis „političku borbu“ razumeo samo kao ličnu manijačku zabavu vladaoca, uz pokušaj da njega pretvori u svog Milomira Marića. Pa bi onda predsednik svojom čarobnom, agresivnom, površnom logorejom držao gledaoce uz sebe, od jutarnjeg programa do poslednjeg dnevnika. Mogao bi da se hvali, podučava, uteruje radne navike, preti, obećava i, poput Ljubiše Trgovčevića, predviđa gadnu budućnost, ako njega u njoj ne bude.

Prvi čovek u državi ne može sve to da stigne, pa je Nebojša Krstić idealni ljudski model za obrazlaganje ovako nastrane funkcije javnog servisa. Jeste, to je uzaludna škola za nepismene i novi večernji kurs nekog Andreja Ždanova, na kome matore konjine sriču prva i poslednja slova potpune cenzure. Servis nas uči da je vođa mudar, nepogrešiv, dostojan ljubavi, onaj koji pravi istoriju i popravlja geografiju, spasava Srbiju od njenih građana. Viđa se sa najmoćnijima, telefonira Putinu kad mu se prohte: Srećan rođendan Vladimire Vladimiroviču, živ nam i zdrav bio, na mnogaja ljeta. Znaš da te volimo, naročito ja. I tako pola sata, na ruskom.

Servis nikome ni u kom obliku i ni u kom slučaju ne dopušta drugačije mišljenje. Po Vuletiću, nema dovoljno razloga da drugačije od ovoga što jeste, uopšte postoji.

Peščanik.net, 09.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13639
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Okt 10, 2017 8:22 pm

Smile Tiho, tiše…



Foto: Predrag Trokicić

U suprotnosti sa fanfarama koje prate dodele ključeva za socijalne stanove i prateće prigodne govore gradskih čelnika, kao u dečijoj pesmici „tiho, tiše – ko padanje kiše“, u Kraljevu se ovih dana odigrava jedna od bednijih epizoda udara socijalne pravde po glavi stanovnika, koja će vrlo izvesno dovesti do iseljenja 33 porodice interno raseljenih lica sa Kosova. Ovi ljudi, izbegli od rata, prvo su se godinama potucali po kolektivnim centrima u iščekivanju takozvanih trajnih stambenih rešenja, da bi im se ona ukazala tek kroz međunarodnu razvojnu pomoć i donacije kojima su izgrađene zgrade za socijalno stanovanje u kraljevačkom naselju Beranovac.

Prema dostupnim informacijama, zgrade u kojima žive ove porodice su izgrađene donacijom nemačke humanitarne organizacije HELP, koja je u skladu sa svojim programima nakon izgradnje prenela upravljanje nad zgradama Javnom preduzeću Opštinska stambena agencija (JP OSA) Kraljevo. Ovo javno preduzeće je nakon isteka roka od tri godine, u kome su stanovnici živeli besplatno i u kome je trebalo da se radi na čuvenoj „integraciji“ i „ekonomskom osnaživanju“ interno raseljenih lica – propisala uslove za zaključenje novih ugovora o zakupu koje sadašnji korisnici ne mogu da ispune. Kako oni ne mogu da ispune uslove za zaključenje ugovora, a prethodni ugovor je istekao, tuženi su zbog toga što nezakonito stanuju u pomenutim stanovima. Epilog su presude i rešenja o izvršenju koja će ove ljude ostaviti beskućnicima.

Da bi zaključili ugovore i da bi se JP OSA Kraljevo obezbedila da neće pružati socijalno stanovanje „obesnim“ neplatišama, predviđeno je da porodice koje nameravaju da ostanu u ovim stanovima moraju da obezbede minimum 75 evra mesečnih prihoda po članu domaćinstva. U dinarskoj protivvrednosti. Uz to je propisano da je zakupnina za ove stanove 1,20 evra po metru kvadratnom. Opet u dinarskoj protivvrednosti. Dakle, logika je sledeća – onda kada krene da se naplaćuje zakup za socijalno stanovanje koje je i inače obezbeđeno međunarodnim donacijama, onda pronalazimo načine da obavežemo korisnike da zarađuju određeni iznos novca. Problem je samo u tome što u Kraljevu nema previše posla, a lokalne vlasti i nadležni koji se bave pravima interno raseljenih lica unapred znaju da mnogi od stanara socijalnih stanova ne zarađuju onoliko koliko je propisano, jer su tek poneki zaposleni a većina su korisnici penzija, socijalne pomoći ili privremene naknade za nezaposlena lica sa Kosova.

Pogledajmo sada šta propisi kažu o svemu ovome.

Tada važeći Zakon o socijalnom stanovanju1 propisivao je da pravo na rešavanje stambenih potreba imaju lica koja su bez stana odgovarajućeg standarda, koja iz prihoda koje ostvaruju ne mogu da obezbede stan po tržišnim uslovima. Istovremeno, ovim Zakonom propisano je da prednost u određivanju reda prvenstva za rešavanje stambenih potreba imaju lica koja pripadaju ranjivim društvenim grupama – interno raseljenim licima, između ostalih.

Takođe, na osnovu Uredbe možda najrogobatnijeg naziva u srpskom pravnom sistemu – Uredbe o standardima i normativima za planiranje, projektovanje, građenje i održavanje stanova za socijalno stanovanje,2 korisnici socijalnih stanova imaju pravo na nešto što se zove stambeni dodatak. Stambeni dodatak je propisan članom 46. Uredbe i namenjen je zakupcu stana za socijalno stanovanje, ukoliko iznos neto troškovne zakupnine prelazi iznos od 30% od prosečnog mesečnog prihoda domaćinstva. Odobravanje stambenog dodatka vrši nadležni centar za socijalni rad, a bliže uslove za odobravanje stambenog dodatka propisuje nadležni organ jedinice lokalne samouprave.

To bi u ovom nesrećnom kraljevačkom slučaju značilo da je svako od stanara socijalnih stanova kome je zbog propisivanja „kriterijuma 75 evra“ uskraćeno pravo na zaključenje novog ugovora, potencijalno imao pravo da traži stambeni dodatak od gradske uprave jer ne može da plati zakupninu. Naravno, grad Kraljevo nije dozvolio ovaj luksuz, pa je propisao uslove koje ovi ljudi jednostavno ne mogu da ispune.

S druge strane, ukoliko se udaljimo od stambenih propisa i pređemo na one koji se odnose na zabranu diskriminacije, videćemo da je ovo zapravo školski primer diskriminacije. Zakonom o zabrani diskriminacije3 propisano je da posredna diskriminacija postoji onda kada se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, stavljaju u nepovoljniji položaj postupanjem ili aktom koji je prividno zasnovan na načelu jednakosti, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna. Kriterijumi su prividno jednaki za sve – mesečna primanja od 75 evra po članu domaćinstva. Isto bi bilo da je propisano da svi stanari moraju da budu viši od dva metra. Spolja gledano, kriterijum je jednak za sve.

Ali, znajući da ogromna većina građana nije viša od dva metra, propisivanjem ovakvih kriterijuma Gradska uprava zapravo diskriminiše sve one za koje iz nekog razloga ne želi da budu korisnici socijalnih stanova. Upravo se to desilo sa propisivanjem „kriterijuma 75 evra“. U situaciji kada možete razumno očekivati da domaćinstvo koje živi od jedne socijalne pomoći ili jedne privremene naknade za nezaposlena lica sa Kosova ne može da ispuni ove uslove, propisuju se kriterijumi koji su naizgled neutralni a zapravo imaju za cilj da isključe celu jednu grupu ljudi iz mogućnosti da zaključe ugovore o zakupu.

Ulaganje dodatnog napora da se podnesu 33 tužbe nadležnom sudu i da se vode parnice protiv ljudi kojima je Gradska uprava u Kraljevu dužna da obezbedi socijalno stanovanje isključuje svaku mogućnost da se ovde radi o slučajnosti ili neznanju. Očigledan je cilj – isprazniti stanove od „lica i stvari“ da bi se oni naknadno koristili za nešto drugo. Da li za socijalno stanovanje nekih drugih socijalno ugroženih ili za nešto drugo, nebitno je. Posledica je ista – preko 100 ljudi koji su se posle stanovanja u kolektivnim centrima skućili u ovim socijalnim stanovima verovatno će biti iseljeno i izbačeno na ulicu, sve pod krinkom sudske presude i jer oni bez novih ugovora nemaju pravni osnov stanovanja.

Naravno, uz sva uobičajena ograničenja kao što je to da su ove sudske presude nedostupne javnosti, postavlja se i dodatno pitanje: da li njihovim iseljenjem dolazi i do povrede čl. 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji garantuje pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života? Nije teško pronaći slučajeve u praksi ovog Suda koji staju na stanovište da bi se u slučaju stanara iz Beranovca lako mogli naći argumenti da je država povredila pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života tuženih stanovnika socijalnih stanova. Da li će sve to stići do Evropskog suda, drugo je pitanje.

Do tada – kriminalizacija siromaštva uveliko traje, a na nama je da odlučimo da li ćemo sve to nemo posmatrati ili ćemo solidarno stati u odbranu najugroženijih.

Peščanik.net, 10.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13639
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Okt 12, 2017 7:09 pm

Smile Jesen petooktobarske dijalektike



Foto: Predrag Trokicić

Kratak osvrt na jednu neuspelu revoluciju

„Emancipovano društvo predstavlja dijalektičku vezu međusobnog priznavanja, gde bi bila afirmisana izvornost zajednice, ali ne na račun individualnog delanja. U tom društvu zajednica ne bi bila fatum koji se nadnosi nad individuama, ali ni one ne bi bile egoistički pojedinci u čijem agiranju nema mesta za zajedničku socijalnu perspektivu“. Ovako je razmišljao Zoran Đinđić u zaključnom poglavlju Jeseni dijalektike, pri čemu je razmatrao Marksovu tezu da se trijumf te volje, koja uspostavlja emancipovano društvo, zasniva pre svega na „ukidanju stihijnosti istorijskih procesa“. Pobedu ovog procesa i uspostavljanje „društvenog plana nad samokretanjem istorije“ Marks je poistovećivao sa procesom oslobađanja društvenog života od njegovog mističkog karaktera. Nastanak emancipovanog društva može se čitati i kao uspostavljanje saveza slobodnih ljudi koji samosvesno upravljaju sredstvima za proizvodnju i „nijedan socijalni proces se ne odvija iza leđa individua“. Đinđić se pritom pitao gde je utemeljen pojam te slobodne volje udruženih proizvođača. Smatrao je da Marksova teorija ima pukotinu između „političke taktike i strateškog cilja“.

Pišući svoju doktorsku disertaciju poznih sedamdesetih godina prošlog veka, ili je dodatno dorađujući za objavljivanje desetak godina kasnije, Zoran Đinđić je imao u vidu aktuelna društvena kretanja koja su išla obrnutim smerom od Marksovog – odnosno skorašnju transformaciju komunističkih sistema istočne Evrope i socijalističke Jugoslavije ka uspostavljanju liberalnih ekonomija. Međutim, kada se sam našao u situaciji petooktobarske promene sistema u Srbiji, konstelacija nije bila tako jednoznačna kako se to činilo u teoriji, kako Marksovoj, tako i Đinđićevoj kritičkoj interpretaciji Marksa. Naime, transformacija sistema se već uveliko bila dogodila, ali u netransparentnoj zoni istorijske stihije, ratne ekonomije, pljačke, progona i zločina, kojima je prethodio unutarpartijski staljinistički udar, izveden na Osmoj sednici CK SKS 1987. Taj udar će usloviti transformaciju SKS u SPS, čistke po vertikali, partijsku preraspodelu sredstava i rapidno raslojavanje klasa. To je vreme najvećih pljački državnih resursa, iz koje će nastati nova tajkunska kasta stopljena sa političkim vrhom države. Otuda nastanak Karića, Miškovića, Beka, Subotića, Kostića, Mitrovića, Vasiljkovića, Bogićevića i mnogih drugih „kapitalista“ iz duha Miloševićevih zločina i destrukcije države – nije bio samo simptom jednog teškog vremena, već jasni ekonomski pokazatelji brutalne transformacije socijalističkog sistema u divlji kapitalistički ambijent, koji će političkoj eliti omogućiti nesmetanu trinaestogodišnju vladavinu.

Revolucija Zorana Đinđića u biti se nije protivila pravcu ekonomskih transformacija, već isključivo političkoj stihiji, koja je upravljala ovim kriminalnim sistemom ne ustežući se od primene nasilja i oduzimanja ljudskih života. Revolucionarna novina koju je Đinđić doneo bila je evropska smernica transformacije, kao i uvođenje transparentnosti i jasnog društvenog planiranja, što je trebalo da srbijansko društvo oslobodi fatuma i reformiše ga ka emancipovanoj zajednici. Ova revolucionarna ideja bila je zapravo najvažniji element, koji većina saputnika petooktobarske revolucije nije razumela, niti prihvatila. Glavna prepreka ovom zamahu bio je legalizam novoizabranog predsednika SRJ Vojislava Koštunice, koji je svojom konzervativnom politikom omogućio povratak sudionika istorijske stihije iz devedesetih.

Kratkotrajna transparentnost društvenih procesa i uvođenje nestabilne demokratije sa kontrolnim telima (poput Saveta za borbu protiv korupcije i drugih), doveli su do vidljivosti korupcije i pljačkaških privatizacija, što za period pre 2000. godine nije bilo moguće ustanoviti, budući da nije bilo ni pomena o praćenju finansijskih tokova i njihovoj kontroli. Čak su i najglasniji zagovornici istraživanja Miloševićeve ekonomije destrukcije poput Mlađana Dinkića i njegovog G17 Plus zaćutali nakon ubistva premijera, opredelivši se za nastavak iste ekonomske destrukcije.

Simboli ekonomske transformacije Srbije, odnosno lista tajkuna iz devedesetih, nisu se promenili ni nakon dolaska Aleksandra Vučića na vlast. Novina Vučićeve radikalsko-evropske politike bila je fokusiranost udara upravo na onu komponentu koja je bila izražena u kratkom periodu Đinđićeve vladavine – na pokušaj uspostavljanja emancipovanog društva. Vučić je, nasledivši ekonomiju destrukcije kao model vladanja, otpočeo agresivan marketing pod geslom nastavljanja Đinđićevog puta i sprovođenje ideja Verice Barać, koja je nakon smrti 2012. postala još jedan važan simbol u Srbiji. Paradoksalno, uz ovaj marketing teklo je delegitimisanje poslednjih izdanaka procesa emancipacije oličenih u ovim simbolima. Veoma otvoreno se išlo ka rekonstituisanju zajednice fatuma i neslobode, dok se kao nosilac svih procesa nametnula jedna figura (vicepremijera, premijera, predsednika), učinivši netransparentnim sve procese iza svojih leđa. Kao glavni akteri Vučićeve politike pojavili su se upravo predstavnici kako Miloševićeve tako i Đinđićeve političke elite. Stopljeni u amorfnom naprednjačkom telu u iste redove su stali Ivica Dačić, Dušan Bajatović, Maja Gojković, Aleksandar Vulin, Goran Vesić, Siniša Mali, Rasim Ljajić, kao i mnogi drugi. Glavni pogon ekonomske destrukcije pružili su eksperti G17 Plus, višestruko transformisani od URS-a do nevidljivih savetnika za projekte sa Emiratima i drugim sivim zonama svetske ekonomije. Uspostavljen je konsenzus da je najmračniji period Srbije bio onaj od pada Miloševića do Vučićevog dolaska na vlast. U svemu ovome važnu ulogu je odigrala kulturna i intelektualna elita Srbije, koja se većinski priklonila izgradnji društva neslobode. Pritom je zavedena žestoka kontrola medija i obnarodovana mantra protestantske radne etike, borbe protiv korupcije i stalne reforme, a zapravo prodaje najjeftinije radne snage u Evropi, kao poslednjeg velikog resursa Srbije. (Vučić je i juče obećao predsedniku Erdoganu da će u Srbiji uvek naći za 5 posto bolju, odnosno jeftiniju ponudu u odnosu na sve zemlje u okruženju!)

Na scenu je vraćena stihijnost događaja, izazivanje političkih kriza, nejasno društveno planiranje i rehabilitacija tajkuna koji su u jednom kratkom periodu bili tobože izvan domašaja „zakona“. Nastavljena je rehabilitacija zločinaca iz Drugog svetskog rata, a pritom su abolirani zločinci iz ratova devedesetih. U takvim uslovima, opozicija koja je nastala iz fragmentiranog i kriminalizovanog DOS-a, ostala je u vakuumu, izgubiši ideju društvene i političke kritike. Danas je na sceni gerilsko delovanje rudimentarnih opozicionih grupa i retkih slobodnih pojedinaca, koje država jednog čoveka neprestano provlači kroz blato tabloidne javnosti. U obračunu sa ovim pojedincima najaktivniji su oni predstavnici političke elite koji su se svojevremeno konstituisali kao saputnici Đinđićeve revolucije, a koji su budući bez ikakve ideje o transformaciji društva ka emancipovanoj zajednici išli samo za ličnim bogaćenjem, priključivši se ekonomiji destrukcije. Tako je društvena funkcija bivših političara Čedomira Jovanovića, Nenada Čanka, Vuka Draškovića, Borisa Tadića, kao i čitavih ešalona njihovih bivših saradnika i savetnika, svedena na odbranu predsednikovog lika i dela, kao deo pogona za vraćanje u zajednicu neslobode, apsolutne kontrole i državnog nasilja. To su elementi koji se na unutrašnjem planu prepoznaju kao recidivi Miloševićevog vremena.

Na kraju, treba postaviti isto pitanje koje je Đinđić davnih dana uputio Marksovoj teoriji, a to je pitanje filozofskog utemeljenja društvene revolucije u istorijskim okvirima jedne moguće promene u Srbiji na početku novog milenijuma. Ispostavlja se da bi istinski prevrat možda bio moguć da je Đinđić bio bliži svojim stavovima iz sedamdesetih, nego onima iz kasnih osamdesetih godina. Odnosno, iz vremena kada je bio bliži Marksovim pozicijama. Ovako je njegov iskorak bio samo pokušaj leta bez motora, revolucija bez suštinske promene. Današnji žal, koji postoji u delu kasno osvešćenih slojeva društva, žal za 6. oktobrom, zapravo je tuga za revolucijom koja nije izvedena nakon Miloševićeve duge autoritarne vladavine, iako su svi preduslovi bili tu. Ostala je pukotina u petooktobarskoj dijalektici, koju danas treba ispuniti političkim smislom društvene promene, a to svakako nije model Vučićevog bagatelisanja radnika i čoveka.

Peščanik.net, 11.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13639
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Okt 12, 2017 8:57 pm

Smile Vučić i Erdogan, to su srca dva…



Foto: Predrag Trokicić

Turski diktator u poseti srpskom autoritarcu – tako bi mogla da glasi vest o poseti predsednika Turske predsedniku Srbije. I to bi otprilike bilo sve što se o poseti Erdogana Vučiću može reći. Ni o čemu se oni nisu dogovarali, nikakve saradnje tu neće biti – čitava stvar je upriličena zarad unutrašnjih potreba jednog i drugog vlastodršca. Dok sede jedan preko puta drugog, njih dvojica verovatno ni ne slušaju šta onaj drugi govori. Jer to nije ni bitno. Važna je slika u javnosti, ispod koje nema nikakvog sadržaja: smokvin list na političkoj golotinji.

Kako da znamo da je baš tako? Iz iskustva: pa nije Erdogan prvi „jaki“ lider koji nam je došao. Bio je ovde i Putin (i pokisao), pa onda i Si Đinping (a najavljuje se i Tramp – dakle, sve same vođe slobodnog sveta). Orban nam je stalni gost, kao što je to bio i neprežaljeni Gruevski. (Još da dođe indijski premijer Modi – da slika bude kompletna.) Dakle, neko iskustvo se nataložilo, neko je vreme proteklo, pa možemo da procenimo učinke tih poseta. Recimo, Putin: par neupotrebljivih aviona i vraćene breskve i nektarine s ruske granice. Si Đinping: otvorena gradilišta po kojima ministarka Mihajlović saleće radnike (ako ih ima).

O učinku se može govoriti i drugačije – uprkos svim tim posetama, Srbija i dalje ima ubedljivo najniži rast BDP-a u takozvanom regionu. E sad, ili su posetioci lagali kad su ovde obećavali kule i gradove, ili je ova vlast savršeno nesposobna da iskoristi naklonost svojih visokih političkih gostiju? Biće da je i jedno i drugo.

Erdogan i Vučić će danas svratiti i do Novog Pazara. Zgodna prilika da se Vučić ogreje o vatrenu naklonost Novopazaraca prema posetiocu iz Turske. Komičan je opis scenografije ispred koje će se pojaviti dvojica predsednika: „Uži centar grada je kompletno okićen, naspram opštine postavljen je veliki transparent na kome između Vučićevog i Erdoganovog imena stoji srce“. Ali nema previše razloga za smeh: u stvari, strašno je kada se shvati da je sam taj transparent praktično jedini razlog za posetu. Nešto poput okidača za ispoljavanje iracionalnih emocija.

Šta bi se međutim dogodilo da Vučić i Erdogan umesto u Novi Pazar, danas odu u Tutin. Tamo su pre neki dan protestovali građani i tražili izvinjenje od ministra policije pošto je jedan policajac ubio jednog mladića. Ministar policije se dosetio da na sve to kaže da – policija nikad ne poteže oružje bez razloga. Tako je, pre bilo kakve istrage, unapred krivicu svalio na žrtvu. Sticajem okolnosti, policajac je Srbin, a žrtva je bila Bošnjak. Kako bi i sa kojim transparentom Tutin dočekao dvojicu „jakih“ lidera ostaje nam samo da nagađamo.

Poput Vučića u susednoj Bosni i Hercegovini, Erdogan u Sandžaku gradi škole i puteve. Savršeno je neshvatljivo zašto Turska gradi škole u Srbiji, dok Srbija gradi škole u Bosni. I opet, savršeno je shvatljivo zašto Bošnjaci kliču Erdoganu, kao što u Republici Srpskoj kliču Vučiću – iz sveg srca i bez trunke mozga.

Peščanik.net, 11.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13639
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Okt 13, 2017 5:55 pm

Smile Doček sultana



Dizajn: Peščanik

Ima nečega u svečanim dočecima „sa najvišim državnim počastima“. Najnižih počasti nema, pa je u ovom slučaju superlativ samo potencirani oblik spektakla sa postrojenim trupama, raportima, usiljenim gostoljubljem i vojnom muzikom. Došao nam je u goste Redžep Taip Erdogan, čovek koji je u julu prošle godine preživeo vojni puč, jedan od omiljenih modela promene vlasti u Turskoj.

Posle tog traljavog pokušaja udara, Erdogan je postao sultan sekularne Turske, surovi progonitelj političkih protivnika, pisaca, novinara i književnika, ljudi koji ne misle dobro o njemu ili njemu ne misle dobro. Čak i za besposlene srpske babe i dede, koji oćoraviše gledajući turske serije, Erdogan je novi Sulejman Veličanstveni, vlasnik prošlosti u kojoj smo mi gradili naš rajetinski mentalitet, te pribavili sebi sultančića za gospodara bez granica.

Nije preterano loše družiti se sa moćnima, bolje je da im malo podilaziš nego da te biju. Ima nešto uzbuđenja u izboru prijatelja sa raznih strana i povodima koje nije potrebno obrazlagati. Ali, susret između Vučića i Erdogana nešto je sasvim drugačije od svega nabrojanog, pošto Erdogan nije od onih lidera većeg formata, koga valja priviti na grudi i izljubiti ko zna koliko puta po tri puta, kao pašenoga. Kao što je, recimo, Toma Nikolić usnim aparatom onoliko puta obanjao Putina.

Ovde se ipak radi o mešovitom učinku istorije i inercije, neizbežnim naslagama protivrečnih atavizama, kao i sukobu ili skladu modernih varijanti cezarizama na obe strane. Erdogan je to postigao na eksplicitno surov način, Vučić uči na svom najgorem primeru. Ono što je Erdogan ostvario, Vučić nije najbolje razumeo: turski predsednik apsolutno kontroliše vlast, ovaj ovdašnji želi da je poseduje. Na taj način najvitalnije sfere društva izlaže svojoj ambicioznoj nesposobnosti.

Erdogan svoju moć zasniva na potpunoj kontroli sposobnih podanika, kojima je predočena sultanova okrutnost. Tu nema paralele sa Vučićem: on želi da ga njegovi slepo slede u svemu što ne ume da radi.

U praktičnoj politici, Erdogan je besprizorni operativac, u stanju je da učini ono što mu se prohte; Vučiću se samo prohteva ono što bi želeo da učini, ali to najčešće ne ume, a za drakonske korake nema kuraži, niti je u moći da izgradi mehanizme za tako nešto.

Zbog toga su i neke paralele o identičnoj suštini apsolutizma „dva predsednika“ uglavnom neumesne. Radi se o sasvim različitim strukturama vlasti i o specifičnim parodijama demokratije, kako kod koga.

Svečani doček Erdogana je pokazao sve odlike „sirotinjske slave“, na kojoj se pokazuje uglavnom ono što ne postoji. U ovom slučaju glamur, iskrenost i grandiozno prijateljstvo. Ništa od toga; nategnuta bliskost među glavarima država ne može se proglasiti „prijateljstvom među narodima“, jer je reč o potpuno različitim percepcijama. Kao dosledni rušilac sekularizma, Erdogan je postao moćni protagonista balkanskog islamizma, po mnogo čemu agresivnijeg nego u Turskoj.

Kao premijer Turske on je, uglavnom otvoreno, podržavao militarnu retoriku ovdašnjih ekstremnih Bošnjaka i bio ikona skandala na nekim fudbalskim utakmicama u Novom Pazaru (transparent „Ovo je Turska“).

Juče je u epskom zanosu, uz lirsku pomoć lokalne pesnikinje poručio Sandžaklijama: „Ovo je moj zavičaj, vaša sreća je i moja sreća, vaš bol je i moj bol.“

Dakle, to je njegov zavičaj, a boli njega za Sandžak. No, on je bio zvezda dana i zvezda uopšte; pored njega je Vučić bio senka od statiste i konačno video šta sve čini istinska, makar na torturi izgrađena harizma vođe. Natuknica o zavičaju ima smisao endemske nostalgije i poruka je za sve koji su slušali, ali i za one koji nisu. Daleko važnija poruka od one Vučićeve sa predsedničke promocije, da je u Srbiji rođeno dvadesetak rimskih careva. Uzgred, Konstantin i moja malenkost delimo isti zavičaj, rođeni smo u Nišu, on nešto ranije.

U novopazarskoj podeli zavičaja Vučić nije oponirao, niti bar rekao da je tu pre svega njegov zavičaj i da njega, isto tako, lično boli za građane Srbije. Mada se na novopazarskom trgu ni u jednim rukama nije mogla uočiti zastava matične države. Doček je i ovde bio važniji od suštine, ako Erdoganov zavičajni ispad razumemo kao simboliku daleke etničke solidarnosti, bez konotacija koje su u svojoj osnovi vrlo neprijatne.

I u gostima, Erdogan se ponašao kao gospodar svestan svojih moći i velikog uticaja na populacioni produkt otomanske istorije. Ali, neki od domaćina, koji su zasluženo stekli počasnu misiju dvorskih luda, nisu odoleli a da se prema njemu ne ponašaju kao prema Sulejmanu.

Tako je ministar spoljnih dela, najugledniji folker režima Ivica Dačić, nalazeći u sebi bogate ostatke rajetinskih naslaga, zapevao Erdoganu neodoljivi turbo-hit „Osmana, osmanaga…“

Erdogan je to izvođenje prihvatio sa simpatijama. Ministar spoljnih dela koji ume da peva ne mora da radi ništa drugo.

Dostojni folklorni kraj svečane večere morao bi da se okonča u nostalgičnom performansu, u kome najagilniji domaćini šetaju gostima opanke.

No, to ipak nije učinio Dačić, sklon ispadima svake vrste, nego Vučić lično, plačevnom molbom gostu i mogućim investitorima koje je ovaj poveo. Pozvao ih je da sa svojim parama dođu upravo ovde: „Dobićete višestruko bolje uslove nego bilo gde u Evropi.“

Dobiće raju koja radi skoro džaba, kao u tuđem zavičaju.

Peščanik.net, 12.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13639
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Okt 13, 2017 7:25 pm

Smile Pisma turskih sudija



Foto: Peščanik

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je u dvodnevnoj poseti Srbiji. Ova poseta je u medijima predstavljena kao najava intenzivnije saradnje dve zemlje. Potpisano je više međudržavnih sporazuma u oblasti ekonomije, trgovine i investicija.

Potpisana je i zajednička deklaracija o osnivanju Visokog političkog saveta za saradnju Srbije i Turske.

Kakav je to politički uzor Turska Srbiji, pogotovo posle 16. jula 2016. godine? Sećamo se, Turska je tog dana uvela vanredno stanje, a Erdogan preuzeo sve poluge vlasti u svoje ruke.

Hiljade sudija i tužilaca bile su uhapšene kao neprijatelji režima i pučisti. Većina njih je i danas u pritvoru. Među njima je i Murat Arslan, predsednik nezavisnog udruženja turskih sudija. On je pre nekoliko dana dobio međunarodno priznanje Vaclav Havel parlamentarne skupštine Saveta Evrope za angažovanje u borbi za ljudska prava. U obrazloženju nagrade kaže se da je „Murat Arslan simbol za sve koji se ne predaju i bore za ljudska prava, i po cenu života, jer veruju da turski građani imaju pravo na slobodu u demokratskoj zemlji, u državi koja poštuje slobodu pojedinca i garantuje slobodan i jednak pristup nezavisnom pravosuđu sposobnom da štiti osnovna ljudska prava.“

Ovde prilažemo isečke iz pisama uhapšenih turskih sudija i tužilaca i članova njihovih porodica. Ona su pozivi u pomoć upućeni Evropskom udruženju sudija i javnih tužilaca za demokratiju i slobode (MEDEL).

MEDEL je objavio pisma koja su stigla u prve dve nedelje akcije protiv sudija i tužilaca. Imena su izbrisana iz poruka da njihovi autori ne bi trpeli dodatnu štetu zbog objavljivanja ovih pisama.

Pisma

Visoki savet pravosuđa je suspendovao 2.745 sudija i tužilaca… Verovatno zbog sumnje da su gulenisti. Spisak suspendovanih sudija i tužilaca nije još objavljen… ali sam i ja na jednoj od tih lista i kažu mi da će policija pritvoriti moju ženu i mene. Doviđenja prijatelji.

***

Danas je trajno otpušteno 2.847 sudija i tužilaca, uključujući i mene. Niko od nas nema pravo na odbranu. Svi smo uklonjeni bez prava na odbranu.

***

Nema nikakvih dokaza u našim slučajevima. To sam čuo od kolega koji su u zatvoru sa mnom. Postoji samo ta lista. Tužioci kažu – ja imam samo ovu listu, a svi ostali dokumenti su tajni i ne smem da vam ih pokažem.

***

Sudijama koji puste na slobodu pritvorene sudije preti premeštaj, a zatim suspenzija od strane Pravosudnog saveta. Sve sudije koje nisu uhapšene ili pritvorene mogu biti uhapšene ili pritvorene svakog trenutka. Pritvorene sudije imaju ograničen (gotovo nikakav) kontakt sa porodicama i advokatima. Većina advokata ne želi da brani zatvorene sudije.

U gradu X, jedan sudija je sam trebalo da ispituje 37 uhapšenih sudija i tužilaca. Nije ih ništa pitao, samo im je rekao da su pritvoreni i da je tako naređeno iz Ankare. U istom gradu, pritvorenim sudijama nije dozvoljeno da se presvuku, ostvare svoje osnovne potrebe i razgovaraju sa bilo kim.

Tuzilac A. B. je na listi, iako je preminuo 57 dana pre nego što su počela hapšenja. Kod nekih kolega je ubeleženo da rade u gradovima u kojima su radili pre dve godine. Sve to govori da su liste pripremljene najmanje dve godine unapred.

Trenutna situacija u javnim ustanovama:

1. Otpušteno je 60.000 nastavnika.
2. Otpušteno je 2.000 zaposlenih na finansijskim poslovima.
3. Otpušteno je 100 ljudi iz obaveštajnih službi.
4. Otpuštene su sve vojne sudije.
5. Otpušteno je gotovo 3.000 sudija i tužilaca.
6. Niko ne može da putuje u inostranstvo.
7. Otpušteni su i svi dekani univerziteta. Svi su primorani da daju ostavke.
8. Novinarima su otkazane akreditacije.
9. Nekim novinarima je zabranjeno da rade.
10. Otpušteni su neki profesori.
11. Otpušteno je oko 10.000 policajaca.
12. Otpušteno je 247 gradonačelnika.

Večeras je proglašeno vanredno stanje. Sva ljudska prava mogu biti suspendovana. Svi od 18 do 60 godina mogu biti raspoređeni na javne poslove. Sva imovina može biti oduzeta.

***

U listama možete videti imena sudija i tužilaca koji su suspendovani 16. jula 2016. Neki od njih su u pritvoru, a neki uhapšeni i poslati u zatvore. Lista za suspenzije je istovremeno i lista za hapšenje. Pravosudni savet je suspendovao tužioce, pokrenuo istrage protiv njih, a onda su mnogi i uhapšeni. Samo jedna osoba je puštena.

Na listi sudija ćete videti gospodina A. B. koji je umro pre dva meseca. Očigledno je da je lista pripremljena pre pokušaja državnog udara.

***

Ostavio sam moje dvoje dece (od pet i devet godina) rođacima. Čekam da mi policija zakuca na vrata. Moja žena plače.

***

Dragi prijatelji,

Ja ću takođe biti otpušten i pritvoren. Ne znam kako to da objasnim. Samo sam radio svoj posao i kritikovao vladu zbog situacije u pravosuđu. O tome ste obavešteni. Možda se više nećemo videti. Hvala vam na dosadašnjoj podršci.

***

Moja žena i ja smo uhapšeni.

***

Danas sam oslobođen, ali ne znam šta će se dalje događati. Ovo se pretvara u lov na veštice. Tužilac ima pravo žalbe i možda će me ponovo smestiti u zatvor. Molim vas obavestite sve zainteresovane ljude u vašim zemljama i u Evropi. Stanje u zemlji se pogoršava. Nastavite da radite, potrebna nam je vaša pomoć više nego ikada. Moja porodica i porodica XY je uništena. Suspendovani smo sa sudijskih funkcija.

***

Moj muž je u zatvoru 42 dana iako nije učinio nikakav zločin. Njemu je oduzeta profesija i stigmatizovan je. Nama je oduzeto pravo da živimo zajedno. Ovo je nepravedno i mi nemamo mogućnost da se zaštitimo.

Moj muž je dobar otac. Veoma mu je stalo do naše dece. Ne interesuje ga politika. Najvažnije u njegovom životu su pravda i porodica. Očajna sam u svakom pogledu.

***

Tužilac iz Ankare je naredio oduzimanje imovine od 3.049 sudija i tužilaca koji su pod istragom.

Ne možemo da odemo iz zemlje, ne možemo da radimo i zarađujemo, da prodamo našu imovinu.

Nemamo više ništa. Nemamo domove, automobile ili osiguranja za decu. Postaje sve gore.

Vreme je za umiranje.

MEDEL: Letters from the Turkish judiciary 2016 – 2017

Prevod i komentar Sofija Mandić

Peščanik.net, 11.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13639
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Okt 13, 2017 8:01 pm

Smile Ana nije tu



Foto: Predrag Trokicić

Poseta Erdogana Beogradu je po svoj prilici prošla veselo, bilo je i ića i pića, šetnje po Kalemegdanu, a bogami se u jednom trenutku i zapevalo. Da li se u toj raspojasanoj kafanskoj atmosferi neki od domaćih mužjaka malo opustio, pa pred gostom čiji su stavovi o LGBT pitanjima dobro poznati, otvorio dušu po pitanju seksualne orijentacije nove premijerke? I ako jeste, nije problem. „Bez brige“, mogao bi da mu kaže predsednik, „Ana nije tu.“

Premijerka je, naime, preskočila beogradsku terevenku, jer je morala hitno da odnese pismo u Brisel. Kako koje pismo? Ono koje nije odnela, odnosno, za koje je predsednik u poslednjem trenutku odlučio da je bolje da ga ne odnese.

Daleko od toga da je premijerka u Briselu gubila vreme. Ona se tamo bavila važnim državnim poslovima, na primer, objašnjavanjem zašto u Srbiji nema objektivnog izveštavanja. Problem nije u tome, objasnila je ona, što država guši slobodu medija, zastrašuje novinare i gasi novine, već u tome što u Srbiji prosto ne postoje objektivni novinari. Objašnjenje sasvim u skladu sa filozofijom njenog mentora, koji je više puta zaključio da za visoku nezaposlenost i nizak rast BDP-a nije kriva vlast, već lenji građani. Vlast radi sve kako treba, ali šta vredi kad mi ne valjamo – radnici nam lenji, novinari neobjektivni, deca glupa, opozicioni prvaci spavaju do podne.

A zašto, po premijerki, u Srbiji nema objektivnih novinara? Zato što, kako ona kaže, svi mediji u Srbiji ili podržavaju Vladu, ili su pak protiv nje:

„Veoma sam otvorena za raspravu o tome i da bismo bili savršeno pošteni ja mislim, a to sam rekla organizacijama civilnog društva, novinarima i kažem vama sada da ne vidim da nema istraživačkog novinarstva u Srbiji. Odnosno, sada ima nedostatka istraživačkog novinarstva, ali ne zato što to guši vlada, već ga nema, jer nema objektivnog novinarstva u Srbiji, odnosno jako je malo objektivnih novinara. Vidimo pre da ima nekih koji su veoma naklonjeni vladi, odnosno medija koji su jako protiv vlade. Ali postoje mediji koji su protiv vlade i mogu slobodno da kažu šta misle na temelju činjenica ili na temelju onoga što nisu činjenice. Svi nedeljnici u Srbiji su potpuno protiv vlade, protiv predsednika, a od dnevnika su to tri koji su protiv vlade, a bar dva potpuno protiv vlade, a jedan od njih je, rekla bih, manje ili više objektivan.“

Iako nas premijerka nije udostojila informacije koji je to dnevnik po njenom mišljenju objektivan (mada možemo nagađati da su u pitanju „kada kažem novine“), logika njenog argumenta je jasna – da bi bio objektivan, medij ne sme biti ni za ni protiv Vlade, ni vruć ni hladan, nego – mlak. To jest, mediji sa jasnim političkim i ideološkim stavom ne mogu biti objektivni.

Legendarni urednik Gardijana Čarls Skot imao je drugačije viđenje objektivnosti, ovekovečeno u čuvenoj sentenci koja i danas krasi zaglavlje ovog lista – „Komentar je slobodan, ali su činjenice svetinja.“

Šta ovo znači u praksi? Na primer – činjenica je da je ministar odbrane u premijerkinoj Vladi kupio stan od dvesta hiljada evra. Činjenica je da od svojih prijavljenih prihoda on nije mogao uštedeti tu sumu. Činjenica je da ne postoji nijedan zvanični dokument koji potvrđuje kako je ministar došao do ovog novca. Činjenica je da nema nijednog zvaničnog dokumenta koji bi potvrdio njegovu priču da je taj novac dobio od „tetke iz Kanade“. To su sve činjenice, koje je bez ikakvog komentara, iznela mreža za istraživanje kriminala i korupcije, KRIK.

S druge strane, ove činjenice je moguće komentarisati na različite načine i one u različitim osobama mogu izazvati različite „emotivne reakcije“. Moguće je, na primer, kao informativna služba Pokreta socijalista, reagovati neargumentovanom optužbom da je urednik portala koji je ove činjenice objavio „narkoman“ koji „stavlja svoje fantazije u tekstove“. Moguće je, takođe, kao premijerka, imati razumevanja za ovakvu „emotivnu reakciju“ jedne informativne službe i zaključiti da je u pitanju „sukob jedne političke stranke i jednog portala“. Međutim, ništa od ovoga ne dovodi u pitanje činjenice iznete u tekstu na portalu KRIK, niti pak objektivnost medija koji ih je izneo, bez obzira na to da li je ovaj medij „za“ ili „protiv“ Vlade.

Ali, premijerka se protekle nedelje nije bavila samo kritikom novinarske objektivnosti, već je našla vremena da prokomentariše i oslobađajuću presudu Naseru Oriću. Sasvim u skladu sa novim emotivističkim poretkom, ona je, odmah nakon što je izjavila da ne želi da komentariše sudske presude, dodala i da je za nju lično ovakva presuda užasavajuća i poražavajuća: „Posle svega da nema nikakve pravde i da niko nije kriv, ljudski mi je strašno.“

Ovakva ljudska i lična reakcija premijerke sasvim je razumljiva. Zaista je užasavajuće i poražavajuće kada zločin prođe nekažnjeno, a naročito kada je u pitanju jeziv, organizovan i masovan ratni zločin. Doduše, možda je premijerka mogla nešto da kaže na tu temu, ne samo lično, već i u svom profesionalnom svojstvu. Mogla je, na primer, da se osvrne i na odgovornost sopstvene države za ovakav pravosudni ishod. Ali, recimo da su je i ovaj put u tome omele burne emocije.

O odbacivanju optužnice protiv osumnjičenih za zločin u Štrpcima, međutim, premijerka nije imala ništa da kaže, iako je ovaj postupak, za razliku od suđenja Oriću, bilo u ingerenciji pravosuđa države kojom upravlja, i iako je neposredan povod za odbacivanje ove optužnice bio propust države i Vlade na čijem se čelu premijerka nalazi da na vreme imenuje novog tužioca za ratne zločine.

Bez brige, Ana nije tu, kad god ne treba da bude.

Peščanik.net, 11.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13639
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Okt 15, 2017 3:24 pm

Smile Industrija u porastu



Foto: Predrag Trokicić

Svi s nestrpljenjem očekujemo govor premijerke Ane Brnabić, najavljen za 14. oktobar, u kojem će ona sama oceniti rad svoje vlade u prvih sto dana funkcionisanja.

Medije koji su povodom 7. oktobra, kada se to razdoblje od sto dana tačno okončalo, već požurili sa kritičkim ocenama starta najnovije Vlade Srbije, verovatno najviše zanima šta će premijerka navesti kao prve uspehe ovog Vladinog tima. Možda će ona posebno istaći oporavak industrijske proizvodnje poslednjih meseci, uprkos nepovoljnim klimatskim uslovima, jer podaci koje nalazimo u septembarskoj analizi Republičkog zavoda za statistiku daju osnova za takvo zaključivanje.

Naime, RSZ navodi da je ukupna industrijska proizvodnja u Srbiji u periodu januar – avgust ove godine veća za tri odsto nego u istom prošlogodišnjem periodu. Pri tome treba posebno istaći da je mesečni međugodišnji rast industrije u avgustu 2017. godine dosegao 7,3 odsto, što je za naše prilike prilično visoko. Uspeh izgleda tim veći kad se ima u vidu da je industrijska proizvodnja u Srbiji tavorila na redukovanim stopama još od jula 2016. godine. Oporavak u pravcu snažne ekspanzije počeo je maja ove godine (međugodišnji rast od 6,5 odsto), a taj trend je nastavljen i tokom proteklog vrućeg leta, sve do avgusta (zasad nemamo podatak za septembar), kada su uočena i kratkoročna desezonirana povećanja prema prethodnom mesecu (2,2 odsto).

Za spomenuti trend oporavka najzaslužnija je prerađivačka industrija s kumulativnim rastom ove godine od 6,5 odsto. Taj uzlet prerađivača neutralisao je (zajedno sa oporavkom rudarstva) ovogodišnji pad sektora koji statistika naziva „Snabdevanje električnom energijom, gasom, parom i klimatizacija“, koji je zabeležio pad od 8,2 odsto. Ovaj pad, prema onome što je već naširoko opisano u nekoliko naših nedeljnika, a prvenstveno u analizama Kvartalnog monitora i Fiskalnog saveta, vezuje se, pre svega, za nedovoljno objašnjene podbačaje u Elektroprivredi Srbije.

Istaknuti oporavak industrije u Srbiji raširen je praktično po većini njenih grana – u 18 se beleži povećanje aktivnosti, a samo u šest proizvodnja je opadala. Čak je, uprkos užasnoj suši tokom leta, rast zabeležen i u prehrambenoj industriji (u avgustu je u njoj ostvaren međugodišnji rast od 2,1 odsto). Grane koje ove godine ostvaruju „jak rastući trend“ su proizvodnja guma i plastike, metalni proizvodi, hemikalije i hemijski proizvodi, električna oprema i proizvodnja papira. Od grana koje imaju kontinuirani „kumulativni pad“ ističu se proizvodnja nafte i koksa, ali i proizvodnja motornih vozila i prikolica. Istina, statistika u avgustu primećuje znake oporavka i u ove dve grane – naftaši su u tom mesecu ostvarili međugodišnju stopu rasta od 16,2 odsto, a kragujevački proizvođači automobila stopu od 11,6 odsto. To ne znači da su problemi u NIS-u i u FCA u Kragujevcu prevaziđeni. Najveću brigu izaziva svojevrsna kriza u energetskom sektoru (koji sa 20,6 odsto učestvuje u izračunavanju indeksa industrijske proizvodnje) – jer autori citirane analize RSZ procenjuju da će on u celoj 2017. godini, prema prethodnoj godini, biti u padu za oko četiri odsto. Iako je suša značajno umanjila proizvodnju struje u hidroelektranama, ta okolnost ne umanjuje značaj raznovrsnih indikatora da se EPS-om ne upravlja na dobar način, a reč je, dakako, o preduzeću u državnom vlasništvu.

Kad je reč o rudarstvu, takođe značajnom delu naše industrije (7,2 odsto cele industrije), ove godine je zabeležena kumulativna stopa rasta od 0,8 odsto, a u samom avgustu međugodišnja stopa je poskočila na 5,7 odsto. Rudarstvo je ove godine bitno usporio pad eksploatacije nafte i prirodnog gasa za visokih 5,4 odsto (a u avgustu prema istom mesecu prošle godine minus 7,1 odsto). U godini dobrih cena metala na svetskom tržištu RTB Bor i drugi rudnici (pre svega bakra) ostvarili su kumulativni porast proizvodnje od 3,4 odsto.

Činjenice koje navodi RSZ, dakle, govore o trendu oporavka srpske industrije u poslednjih nekoliko meseci. Da li Vlada Ane Brnabić ima plan kako da taj trend ojača i produži, to je već drugo pitanje.

Novi magazin, 13.10.2017.

Peščanik.net, 13.10.2017
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13639
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Okt 15, 2017 5:01 pm

Smile Majmuni



Foto: Predrag Trokicić u Beču

Ministar Šarčević razbucao je domaću akademsku zajednicu. Zakonom o visokom obrazovanju pregaženi su poslednji ostaci akademskog integriteta i kompetencije. Taj zakon je pak samo tačka na i, što jedan deo ćirilicom obuzetih univerzitetskih radnika nije ni mogao da primeti, kao uostalom ni većina drugih njihovih kolega. U orkestriranoj javnoj raspravi o predlogu Zakona dekani i profesori izvrgnuti su ruglu, a njihovi predlozi implicitno ismejani kao nebitni i s lakoćom odbačeni. Naravno, taj završni brzi udar na univerzitete i demonstracija gole političke sile nisu mogli proći bez saradnika režima u redovima univerzitetskih radnika. Kao i sve druge oblasti u državi, i visoko obrazovanje biće strogo hijerarhijski ustrojeno, sa ministrom obrazovanja na vrhu koji će prema stranačkim interesima glatko oblikovati visoko obrazovanje. Danas nam se čini da je tu reč samo o izopačenoj politici čiji je prvi cilj da se sva moć koncentriše u jednoj tački. Naravno, nije tako, uslediće i drugi korak. Struktura koja se pravi čini da čitav obrazovni sistem postane nešto nalik na masu od plastelina koju će po svojoj meri oblikovati partikularni ekonomski interesi usredsređeni s jedne strane na uštede, tamo gde se troši budžetski novac, i s druge strane na profit, dakle tamo gde će biti moguće budžetska sredstva prelivati u privatne džepove.

Imali su prosvetni radnici u visokom obrazovanju priliku da povedu čitav niz bitki i tako izbegnu konačni slom. I sve su ih redom propustili. Čak i onda kada su mogli da dignu glas protiv nezakonitog smanjivanja plata zaposlenih u javnim ustanovama, oni to nisu uradili. Dobro, možda su mudro procenili da bi naišli na javnu osudu da reaguju samo kad ih udare po džepu. Umesto toga, uzmimo primer plagijata. Kao da nije bilo dovoljno poniženja i kao da donošenjem novog zakona rat nije i konačno završen, Nacionalni savet sada seiri nad poraženima uvredljivom odlukom da imenuje „profesora iz Italije“ kao „člana stručne komisije koja će analizirati osporenu doktorsku disertaciju gradonačelnika Beograda Siniše Malog“. Objašnjenje je dvostruko. Prvo: „Profesor Veraldi govori srpski jezik i čita na njemu“. Pored toga, „autor je brojnih naučnih radova iz sociologije, ekonomskog razvoja, ekonomike preduzeća, društvenih i ekonomskih sistema u tranziciji i drugo. U pitanju je naučnik čija je reputacija zaista veoma značajna“. Drugo: pošto je „značajan broj profesora Univerziteta u Beogradu već bio uključen u različite stadijume postupka u vezi s ovom doktorskom disertacijom (na FON-u, u stručnim organima Univerziteta i drugo) i pozivao se na postojanje sukoba interesa, Nacionalni savet se opredelio da za člana stručne komisije imenuje uglednog inostranog profesora“. Tako će se otkloniti, zaključuje Savet, „različiti politički prizvuci iz teme koja je prvenstveno akademska“.

Drugim rečima, Nacionalni savet kaže sledeće: domaća akademska zajednica nije sposobna da se bavi predmetom akademske krađe, i to iz dva razloga – domaći univerzitetski radnici nisu dovoljno kompetentni da validno razmotre složeni misaoni rad Siniše Malog, pa zato treba pozvati stručnjaka iz Italije; oni nisu ni moralno prihvatljivi jer su skloni politizaciji „prvenstveno akademskih“ tema, pa i zato treba dovesti moralnu gromadu iz Italije. A da je reč o moralnoj gromadi, pored časne reči Saveta, potvrđuje i činjenica da je profesora iz Italije Zlatnom medaljom za zasluge odlikovao bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić (ne mogu da odolim: Tomo, vrati se!), a na predlog Filološkog fakulteta, dakle ustanove čiji zaposleni svakako mogu da procene vrednost radova italijanskog profesora „iz sociologije, ekonomskog razvoja, ekonomike preduzeća, društvenih i ekonomskih sistema u tranziciji“. Tako Nacionalni savet o ovdašnjem akademskom „ološu“. S druge strane – akademski radnici ćute. Jer ništa drugo i ne mogu: tri godine nisu bili u stanju da utvrde očigledno – Siniša Mali je intelektualni lopov. Dobro, ostavimo ih u njihovom muku i pozabavimo se lopovlukom.

Postoje razne nečasne radnje u akademskom pisanju. Moguće je na primer da neko ukrade tuđu ideju ili argument i u tekstu ih predstavi kao svoje: kako bi se to u školi reklo – da svojim rečima prepriča tuđe stavove, ali da prećuti od koga ih je preuzeo. Da bi se razotkrila ta vrsta fine akademske krađe, zaista je potrebno biti kompetentan i obavešten. Postoje, međutim, i mnogo banalnija intelektualna „pozajmljivanja“: neko naprosto prepiše tuđe rečenice, ne stavi navodnike i nigde ne pomene delo koje je prepisao. Da bi se otkrila ta vrsta akademskog beščašća nije potrebna nikakva stručnost. Naprosto se uporede tekstovi, utvrde se istovetnosti, vidi se koje je delo bilo prvo objavljeno i – gotovo. Plagijat. Naravno, Siniša Mali je u svom doktoratu uspeo da dobaci tek do ovog prvog nivoa akademskog lopovluka. Viši nivo zahtevao bi da je nešto i čitao, o tome razmišljao i to usvojio. Povrh toga, i da je u dobroj meri pismen, jer je to neophodno da se kao svoje artikulišu tuđe misli. Siniša Mali doktorski dobacuje do prepisivanja. Da bi se utvrdilo da li je prepisivao ili ne, nisu potrebni nikakvi stručnjaci, ni odavde ni iz Italije. Moglo se uzeti bilo koje dete iz osnovne škole, možda čak i iz nižih razreda. Dete bi samo trebalo da kaže da li rečenice liče ili ne. I ako liče, da li postoje navodnici u jednom od dva teksta koje poredi.

Postoji samo jedan način da se rad Siniše Malog odbrani kao originalan. Ima ta stara šala – ako biste majmuna naučili da udara po tastaturi i dali mu dovoljno vremena, otprilike čitavu večnost, postoji verovatnoća da bi majmun u jednom trenutku otkucao „Rat i mir“. Tako bi neki stručnjak mogao da kaže da se desilo čudo i da je Siniši Malom, ludom srećom, pošlo za rukom nešto za šta bi majmunu bila potrebna – čitava večnost.

Peščanik.net, 13.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13639
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Okt 15, 2017 5:28 pm

Smile Kampanja & bolovanja



Foto: Predrag Trokicić

Tu ujdurmu je smislila Vlada Srbije. Kinezi su tu samo iskorišćeni kao paravan; u pozadini je namera da se opet smanje prava radnika. Tako neki sindikalni lideri objašnjavaju ovaj skandal sa bolovanjima u smederevskoj železari.

Dobro, o premijerkinom ministarskom sastavu se može reći mnogo toga lošeg, ali ga ipak ne treba precenjivati. Dakle, ako ovu teoriju zavere odbacimo kao previše fantastičnu, onda se nameće pitanje kakva je to muka naterala upravu kompanije Hestil da se obrati Vladi? Drugim rečima, da li je ona izmislila problem sa bolovanjima ili problem stvarno postoji? Možda je, recimo, uporedila bolovanja u Srbiji i u svojim drugim fabrikama, pa zaključila da su Smederevci mnogo nežnijeg zdravlja?

Prema rečima Željka Veselinovića, predsednika Udruženih sindikata Srbije Sloga, „simuliranja razloga za bolovanje ima svuda, ne samo u Srbiji, već širom sveta. Međutim, govoriti o nekakvom masovnom odlasku na bolovanje u Hestilu a da za to ne postoje razlozi je potpuno besmisleno i zlonamerno.“

Šta je za Veselinovića „masovno“ nije poznato, ali je poznato da je kompanija nadoknadu za bolovanje do mesec dana (koja se isplaćuje na teret poslodavca) povećala sa zakonskih 65 na 75 odsto, pokušavajući tako da odsustvo s posla zbog bolesti smanji sa 10 na 2,5 odsto. Ali – džabe. Bolovanja nisu smanjena. Ovaj podatak sindikati nisu komentarisali.

Kada je čitava stvar došla do vlade, oglasila se i premijerka rekavši da „postoje fabrike u kojima u vreme setve radi svega 30 odsto ljudi, dok su ostali na bolovanju“. U kampanju se uključio i Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije, koji je naveo primer firme Magna Seating iz Odžaka, koju takođe „muče učestala bolovanja radnika, obično u vreme poljoprivrednih radova, kada odsustvuje i po 10 odsto zaposlenih.“

U poslednje vreme se sve više govori o „dostojanstvu rada“, mada bi bilo bolje govoriti o dostojanstvu radnika – to stvarno nešto znači. Ali, pre svega onih radnika koji ostaju na poslu dok njihove kolege koriste, kako se to govorilo u samoupravnom socijalizmu, bolovanje iz prošle godine. Dakle, ovde se uopšte ne radi o vladi, nego „o odbrani i zaštiti“ s jedne strane (hoću i ja da verujem) većine dobrih i vrednih radnika, a sa druge privrednika kojima ni zdravstveni ni pravosudni sistem ne pružaju podršku u upravljanju proizvodnim procesom.

U tom pogledu je naročito razorna velika komocija koja vlada u javnom sektoru. Stara izreka, još jedan odsjaj bolje prošlosti, „radio ne radio – svira ti radio“, tu i dalje sija punim sjajem. Tako da valja razumeti i železarce. Kada vide svoje prijatelje u opštini, komunalnom, policiji, školi…, s pravom pomisle: „A što sam ja gori?“

Otprilike u isto vreme kada se odigravala ova afera oko bolovanja, na skupu posvećenom „kvalitetu zaposlenosti i tržišta rada u Srbiji“, jedan drugi radnički prvak, Duško Vuković, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, rekao je „da smo se umesto poboljšanja standarda građana, kakvo je najavljivano da će uslediti kada je počeo proces privatizacije u Srbiji, suočili sa velikim procentom nezaposlenosti i razočaranjem među radnicima“. Nešto slično svojevremeno je izjavljivao tadašnji premijer Aleksandar Vučić, pa ne bi bilo fer da u ovom slučaju čitaoci budu uskraćeni za nekoliko podataka koji će demantovati sindikalnog lidera.

Da preskočimo devedesete koje su počele proleterskim uzvicima „uhapsite Vlasija“, a završile se sa prepolovljenim bruto domaćim proizvodom i platama svedenim na šestinu onih od pre jedne decenije – sa blizu 600 dolara 1989. na 90 dolara 2001. godine. U vreme „najžešće“ privatizacije i liberalizacije, od 2001. do 2005, BDP Srbije rastao je po godišnjoj stopi od oko šest odsto, skočivši sa 14 milijardi evra 2001. na 21 milijardu evra 2005. godine. U isto vreme plate su udvostručene: sa oko 100 evra 2001. na 210 evra 2005. godine. Kako su jenjavali liberalizacija i privatizacija, tako su padale i stope rasta proizvodnje i plata.

Peščanik.net, 13.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13639
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart Juče u 6:21 pm

Smile Kad ogrezneš u istini



Foto: Predrag Trokicić

Toliko smo navikli da nas vlast laže da više ni ne obratimo pažnju kad im se omakne neka istina. Na kraju bi se moglo desiti i da vlast ogrezne u istini, a da to niko, posebno ne nadležni organi, ne primeti i ne reaguje.

Koje smo istine mogli da čujemo proteklih dana?

Upitan da prokomentariše brecanje gradskog menadžera Beograda na novinarku, predsednik države je rekao da mu zamera „što se nije snašao“. Ali ne onako kako biste očekivali – nije se snašao pa je izgovorio ono što ne dolikuje („kandiduj se pa raspravljaj“ – mada se ni on nikada nije kandidovao nego je samo postavljan na funkcije!).

Ne, predsednik mu je zamerio što se nije snašao da postavljeno pitanje „kao u aikidou iskoristi kao polugu“ i – diskredituje novinarku. Čime bi, po predsednikovim rečima, „ubedljivo trijumfovao“.

Na stranu to što predstavnik najviše vlasti smatra da dijalog (valjda ne i ovaj kosovski?) postoji da bi se u njemu trijumfovalo i da se do tog trijumfa stiže diskreditacijom sagovornika. Mnogo je zanimljivije to što nam je predsednik, možda nevoljno ali svakako sa ponosom, otkrio svoj modus operandi: izvrni pitanje pa udri po kome hoćeš.

Modus operandi vlasti nevoljno je razotkrio i ministar vojni kad nam se javno poverio da se kaje. Ali ne za to što Agenciji za borbu protiv korupcije nije dokazao poreklo novca kojim je kupio stan, već što je, kako se on izrazio, „trebao da ne kaže istinu“.

Osim što ne uviđa da je jedino ispravno (i pravopisno i zakonski) da je trebalo da kaže istinu, ne shvata ni da nam je već u sledećoj rečenici otkrio jednu drugu istinu. „Mogao sam da ne prijavim ili da prijavim na suprugu, majku, oca…“. I razotkrio kako se to inače radi kad si u vladajućoj većini.

Istinu nam je sasula i premijerka. Ne samo nama nego, što je još značajnije, svojim kolegama na vlasti i pripadajućim im medijima. Ona je, naime, rekla da postoje mediji koji „jako puno“ podržavaju vlast i da u njima nema objektivnih novinara. Doduše, rekla je to i za medije koji, valjda, „jako malo“ podržavaju vlast, ali je svejedno, prvi put u novijoj istoriji, neko iz vlasti javno priznao da su mediji koji ih podržavaju – neobjektivni.

Možda istina zaista oslobađa, kao što kažu. Možda stvarno donosi neku duhovnu satisfakciju. Ali, istina – ne oslobađa. Od odgovornosti. Naprotiv.

Peščanik.net, 16.10.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13639
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 10 od 10 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu