Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 40 korisnika na forumu: 1 Registrovan, 0 Skrivenih i 39 Gosta :: 2 Provajderi

Brave Heart

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Peščanik - analiza dnevnih događanja

Strana 8 od 13 Prethodni  1, 2, 3 ... 7, 8, 9 ... 11, 12, 13  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Sep 11, 2017 5:15 pm

Smile Politika nepravde



Foto: Ivana Karić

Populizam ili prvo Mi:
Prva premisa: Uvek neki dobijaju a neki gube.
Druga premisa: U našoj je moći da odredimo ko dobija, a ko gubi.
Zaključak: Naša politika jeste da Mi dobijamo, a Oni gube.

Uzmimo da predsednik države ili vlade kaže, kao što je srpski više puta kazao, da će uskoro „plate biti veće nego što su ikada bile“. To je, bar kada je reč o Srbiji, bilo i verovatno će još podosta dugo biti netačno, ali se može razumeti kao preuveličavanje. Smisao je da će plate biti povećane u odnosu na postojeće. To jeste laž, ali kako gotovo svako razume da je samo reč o povećanju plata, to se shvata kao preuveličavanje, i zapravo je neka vrsta reklamiranja, i moglo bi da se nazove neuspelom laži.

Preuveličavanje nije karakteristično za populizam ili ne samo po sebi. U demokratijama nije neuobičajeno da se politička ponuda ulepšava, više ili manje vešto ili uspešno. Uzmimo, međutim, da ministarstvo, ne tek ministar finansija, saopšti kako je stanje u javnim finansijama bolje nego što je ikada bilo. To će najčešće biti pogrešno i, ako se ne ispravi, biće laž. Jer ministarstva, birokratije uopšte, po prirodi stvari, ne preuveličavaju. Greške su svakako moguće i uostalom očekivane, preuveličavanja nisu. Ako to nije očigledno, uzmimo da je reč o izjavama državne statistike. Jasno je da može da greši, ali ne i da preuveličava, pa nespremnost da se greške koriguju jeste spremnost da se laže.

Ni to nije karakteristično za populizam. Ne nedostaju primeri demokratskih i razvijenih država u kojima birokratija nije nepristrasna, posebno kada je reč o javnim finansijama, ali i o tržištu rada i drugim podacima koji bi mogli da utiču na političku konkurenciju i javnu podršku. Recimo, ne mali broj centralnih banaka, danas manji broj nego u relativno skorašnjoj prošlosti, nije sklon transparentnosti pod izgovorom da bi puna informisanost javnosti o, recimo, nameravanoj monetarnoj politici, mogla da ima neželjene posledice po privrednu stabilnost i aktivnost. Generalno, diskreciona moć, smatra se, uticajnija je ako se drži u tajnosti, pa se zato javnost ne obaveštava, što naravno čini sva obaveštenja lažnim, ali to se opravdava kao korisna laž.

Preuveličavanja, prikrivanje podataka i čista, ali navodno korisna, laž nisu karakteristike specifične za populizam. Svakako ne za njegove savremene obnovitelje. Koji, ovi današnji, nisu zapravo različiti od onih koje znamo već stotinak godina, od Oktobarske revolucije u Rusiji i od kraja Prvog svetskog rata. Populizam inspirisan levim ili desnim revolucijama u poslednjih stotinak godina jeste otvorena politika nepravdi. Ova karakteristika se vidi u obnovljenim populističkim pokretima i vladama širom sveta, a posebno tamo gde bi upravo iz istorijskih razloga trebalo da ih nikako nema ili da bar ne stiču popularnost – u Evropi i Sjedinjenim državama.

Za politiku nepravdi je karakteristična otvorena diskriminacija, koja je danas uglavnom nacionalistička. Doduše, i klasni populizam je često bio nacionalistički, ali to ostavljam po strani. Zanimljivo je zašto diskriminacija, zašto nanošenje nepravdi, zašto otvoreno osporavanje tuđuh prava, jednakih prava zapravo, zašto političko nasilje, jer je o tome reč, može da bude politički popularno? I koje su predvidljive, pre svega, moralne posledice?

Obično se očekuje da nepravde izazivaju revolt, pa vlasti teže da ih, najčešće, opravdaju višim ciljevima, ili ih prikrivaju, što će reći lažu da ih one motivišu ili da im je to cilj. Laž je, naravno, već sama po sebi vid nasilja, izvor nepravdi. Populisti, međutim, mobilišu podršku obećanjima da će biti nepravedni, da će legalizovati diskriminisanje određenih kategorija ljudi. Stranci, koji su to po nekom kriteriju, recimo nacionalnom, koji su neki drugi, narodu su strani ili su, kako se kaže, što je još gore, odnarođeni, i najčešća su meta. Ali, naravno, klasne, polne, verske, razlike u životnom stilu i uostalom kulturne i ideološke grupe mogu da budu predmet populističke diskriminacije. Tri su privlačne karakteristike politike nepravdi.

Jedna jeste da vođe ili stranke koji su spremni da odlučno sprovode nepravde oslobađaju od moralnih obaveza prema diskriminisanim grupama one koji očekuju da se od tih nepravdi okoriste. Što se odlučnije negiraju prava drugih, to su manje naše obaveze prema njima.

Druga jeste da je vođa moćniji ukoliko je spremniji na veće ili što je moguće manje opravdane nepravde. Politika nepravdi jeste sredstvo povećanja moći stranke, grupe, družine ili već onih koji su spremni da se njome rukovode.

Treća jeste autoritarizam, jer je moć koncentrisana u rukama vođe odlučnija i efikasnija. Populistički pokreti mogu da budu proizvod vođe, a mogu i da proizvedu vođu; jedinstvo volje je u svakom slučaju neophodno, a to podrazumeva autoritet vođe, što će reći autoritarizam.

Ključno je da politika nepravde nadjača otpor koji nepravde neminovno podstiču. Za to je potrebna javna moralna slabost, politička akrasia, gde jedna grupa ima neposredne koristi od nepravde, stiče moć i vlast, a veća grupa, koja može biti i većina društva, narod dakle, ima posredne koristi, usled čega su pripadnici naroda spremni da budu saputnici vođe i vlasti koji sprovode diskriminacije.

U kontekstu politike nepravdi, nezavisno od njenog uspeha, laži nisu samo izvrtanje činjenica ili preuveličavanje, već imaju moralnu težinu. Obično, u periodu uspona, vršenje nepravdi zanosi, to je Staljinovo stanje „opijenosti uspehom“. Što može da se izražava i u preuveličavanjima – o preporodu jedne ili druge vrste. Potom se, u periodu pada, laže i čine nepravde sasvim bezobzirno.

Prirodno je da nepravde podstiču otpor, uostalom kao i laži, osim ukoliko je, da se tako izrazim, stanje stvari upravo zasnovano na nepravdama i lažima. Usled čega je populistička politika održiva, mada naravno ne doveka. Ako je trebalo da se usprotivite nepravdama, a niste, iz koristoljublja jedne ili druge vrste, politika nepravdi po toj osnovi može da računa na vas, na populizam, čak i kada je prema vama nepravedna.

Peščanik.net, 11.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Sep 11, 2017 5:58 pm

Smile Nova komisija?



Foto: Predrag Trokicić

Objavljeno je, i to u formi „novinarskog saznanja“, da je Ministarstvo zdravlja formiralo Komisiju za borbu protiv korupcije i petočlani antikorupcijski tim. Na sajtu Ministarstva zdravlja, a ni u Službenom glasniku, ne mogu se naći bilo kakvi podaci o ovim telima: njihov sastav, zadaci… Zbog toga se sada o svrsi ovih tela može nagađati samo na osnovu izjave predsednice Komisije, koja je u istoj vesti u kojoj su objavljena „saznanja“ potvrdila tačnost tih „saznanja“ i navela čime bi komisija trebalo da se bavi.

Vesna Dimitrijević iz Ministarstva unutrašnjih poslova pobrojala je u izjavi za Blic kao zadatke komisije na čijem je čelu: provere lista čekanja na operacije, povezanost medicinskih radnika u državnim ustanovama sa kolegama u privatnoj praksi da bi se ustanovilo da li postoji slanje pacijenata u privatnu kliniku ili laboratoriju, odnosno da li se namešta posao privatnim ordinacijama i bolnicama, zatim sprega farmaceutske industrije i lekara – promovisanje lekova određenih proizvođača zarad koristi, te „pojačana kontrola velikih javnih nabavki prilikom kupovine medicinske opreme, lekova, sanitetskog materijala, izvođenja građevinskih radova“.

Ona je naglasila da „nijedan dinar budžetskih para neće smeti da se potroši a da se ne zna za šta je potrošen“. Sasvim u skladu sa izjavom ministra zdravlja od pre četiri meseca da građane „niko ne sme da potkrada“.

Ako su to zadaci Komisije, ona bi za početak mogla da u okviru kontrole javnih nabavki proveri kako je potrošeno 770 miliona dinara za krečenje zdravstvenih objekata i renovinaranje toaleta. Reč je o slučaju iz decembra 2015. godine, kada je Transparentnost Srbija utvrdila niz nepravilnosti u javnoj nabavci koju je sprovelo Ministarstvo zdravlja, argumentovano i dokumentovano ukazala na njih, ali je ministar samo odgovorio da je sve bilo transparentno. Nepravilnosti i jesu utvrđene upravo zahvaljujući transparentnosti, ali nema podataka da je posle ministrove konstatacije bilo šta učinjeno. Sve je to, draga Vesna, da parafraziram jednog estradnog umetnika čuvenog po „zaboravljanju da navede izvore“, pokrio kreč, malter i beton.

Komisija bi takođe mogla da proveri i šta se desilo sa izveštajima koje je u četiri prethodne godine konsultantska kuća, angažovana da (po visokoj ceni) nadzire rekonstrukciju Kliničkog centra Niš slala Ministarstvu zdravlja. Da li su konsultanti upozoravali da rekonstrukcija kasni? Da li je neko čitao izveštaje? Ako nisu upozoravali, zbog čega ugovor sa konsultantskom kućom nije raskinut, a ako jesu, da li je neko u ministarstvu reagovao? Ako nije reagovao, da li je odgovarao?

U krajnjem slučaju, ako je neko građane „potkradao“, kako je izjavio ministar, ko je to bio? Je li odgovarao?

Komisija bi mogla da proveri i kako je nabavka opreme za Klinički centar Niš sprovedena iako nije planirana, te je na kraju Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki poništila postupak, ali je de facto oprema nabavljena i plaćena iako nabavka de iure nije postojala. Da li je neko odgovarao?

Pred specijalnom antikorupcijskom zdravstvenom komisijom je očigledno mnogo posla, pa se postavlja pitanje da li će jedno takvo ad hoc telo moći da ga obavi. Kao što se postavlja pitanje zbog čega se uopšte formira posebno telo ukoliko već postoje nadležni organi koji bi svim pobrojanim poslovima morali da se bave i da međusobno sarađuju, bez postojanja posebnih koordinatora ili inter-resornih komisija.

Možda bi prvi zadatak Komisije, kad je već formirana (ukoliko jeste formirana i ako se ne radi samo o najavi, s obzirom na to da zvaničnih podataka o formiranju nema) bio da utvrdi kakvo je stanje u pobrojanim oblastima. Utoliko pre što je sve ono o čemu je gospođa Dimitrijević govorila za Blic konstatovano u Izveštaju Agencije o oblicima, uzrocima i rizicima korupcije u sistemu zdravstva iz 2012. godine, a potom i u Nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije iz 2013. godine:

„Polje rizika na korupciju predstavljaju javne nabavke, dopunski rad lekara, trošenje sredstava (iz budžeta ili donacija), primanje poklona, sukob interesa, liste čekanja, pružanje vanstandardnih usluga, odnos između farmaceutskih kuća i lekara, prijem u radni odnos zdravstvenih radnika i saradnika.“

To što je konstatovano, pretočeno je i u konkretne zdatake, sa rokovima i odgovornima za ispunjavanje obaveza. Gotovo svi rokovi su davno prošli, a za neispunjavanje obaveza niko nije odgovarao.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 11.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Sep 12, 2017 5:28 pm

Smile Preletanje



Foto: Slavica Miletić

Na lokalnim izborima u aprilu 2016. glasao sam za Demokratsku stranku. Nisam to učinio zato što smatram da je DS ponudio naročito dobar program, ljude od integriteta ili ideologiju koja mi je posebno bliska, već iz samo jednog prostog razloga – želeo sam da glasam protiv vlasti, a nisam bio siguran da će iko drugi iz opozicije moći da pređe cenzus. Što se toga tiče, nisam pogrešio. Koalicija oko DS-a je u mojoj opštini Medijana prešla cenzus i dobila čak šest odborničkih mesta u opštinskoj skupštini – sam DS je dobio tri. To, naravno, nije promenilo činjenicu da je opštinsku vlast formirala koalicija oko SNS-a, ali neka bar neko tamo govori i u moje ime i bar malo naruši režimsko jednoglasje.

S obzirom na to kako sam glasao, sada bi trebalo da budem oduševljen što je jedan od ljudi sa liste za koju sam glasao – odbornik DS-a i doskorašnji šef odborničke grupe ove stranke Nebojša Kocić – pre nekoliko dana izabran za novog predsednika opštine Medijana. Ali nisam oduševljen, jer je Kocić izabran na ovo mesto kao kandidat SNS-a. Kocić je naime u periodu između jula i septembra tekuće godine (izveštaji se razlikuju u zavisnosti od toga koga pitate) promenio „tim“ i prešao u vladajuću koaliciju (u tome ga je pratila i odbornica Katarina Delčev – čime je broj odbornika DS-a spao sa tri na jedan). Na sednici skupštine opštine na kojoj je izabran na novu funkciju, Kocić je izjavio da se „zahvaljuje predsedniku Vučiću“ na podršci koju mu je ovaj ukazao i da se nada „da će to poverenje opravdati“. Svaka čast Vučiću, koji je za kratko vreme progutao celu srpsku političku scenu.

Vratimo se još jednom na razloge zbog kojih sam ja, a siguran sam da u tome nisam usamljen, glasao za DS na lokalnim izborima – svi ti razlozi se mogu svesti na jedan – DS je opozicija ovom režimu (a pritom nisu fašisti, libertarijanci ili već nešto treće iz egzotične desničarske faune). Čitateljka će svakako primetiti da je to prilično skroman kriterijum. Kako biste ispunili moja očekivanja, dragi moji demokratski predstavnici, dovoljno je samo da budete opozicija, to jest da kritikujete vlast tamo gde je to potrebno. U sadašnjem stanju srpskog višepartizma, to je sasvim dovoljno da ovaj vaš glasač bude zadovoljan.

Međutim, i taj najskromniji od svih kriterijuma izgleda je previsok za nišku Demokratsku stranku. Oni ne mogu da budu sigurni čak ni da šef njihove odborničke grupe neće prebeći na stranu vlasti kada mu se za to ukaže prilika. Prošlo je pet godina od kada je DS izgubio vlast u gradu (i u republici), pa bi neko pomislio da je proces čišćenja do sada već gotov. Ima vas malo, mnogi su otišli, ali ti koji su ostali su bar koliko-toliko verni, zar ne? Očigledno – ne. Kada će to veliko čišćenje DS-a biti gotovo? Kada ćemo moći sa razumnom izvesnošću da pretpostavimo da će naš glas za DS zaista biti glas za opoziciju, a ne za vlast? Bojim se da je odgovor – nikad. A evo i zašto.

Stranački kadar, kako DS-a tako i većine ostalih stranaka, čine uglavnom ljudi koji su ušli u politiku da bi u njoj gradili karijeru. Ovo samo po sebi ne mora da bude loše – teško je zamisliti savremenu parlamentarnu demokratiju bez profesionalnih političara, odnosno političara od „karijere“. U „normalnim“ uslovima – uslovima u kojima se stranke izborima smenjuju na vlasti – ovakva računica ne predstavlja problem. Ljudi koji su odlučili da se bave politikom u određenoj stranci, lagano napreduju kroz njenu hijerarhiju, ponekad dobijaju, ponekad gube izbore, ali i kada gube, znaju da to nije zauvek, i da će se nova šansa ukazati već uskoro.

Problemi nastaju kada postane neizvesno da će u doglednoj budućnosti biti ikakve smene na vlasti. Uspostavljajući totalnu dominaciju nad političkim i medijskim poljem, SNS ne samo da je porazio opoziciju, nego je ovu doveo u situaciju u kojoj ona više ne može da zaustavi odliv članova pa i funkcionera u stranke na vlasti. Namerno bih izbegao svaki moralistički momenat u ovoj analizi – ostavimo po strani moralnu problematičnost stranačkog „preletanja“, podsmevanje „preletačima“, itd. Moralizam ovde samo zamagljuje razumevanje – nije glavni problem u slabom karakteru pojedinaca koji odlučuju da promene stranku, „kukolju“ koji se uvukao u žito, i tome sličnom. Problem je u tome što sistem političkog organizovanja koji je nekada radio, više ne radi. I ne samo da ne radi, nego aktivno podriva smislenost parlamentarnog sistema.

Zamislite da ste se celog života spremali da radite u firmi koja se bavi proizvodnjom kompjutera – sve što znate, sve za šta ste se pripremali, sve u čemu ste se obučavali prilagođeno je tom poslu. Ali onda vaša firma počinje da propada, da otpušta radnike, da ne isplaćuje plate, da gubi poslove. Istovremeno, druga firma zapošljava upravo radnike vašeg profila, po mnogo boljim uslovima, sa mogućnošću napredovanja, itd. Zar ne biste promenili firmu?

Da, reći ćete, ali stranke nisu firme, one nisu samo konkurenti na tržištu, one su i nosioci različitih vrednosti i ideologija. Preći iz jedne stranke u drugu, nije isto što i preći iz jedne firme u drugu, jer ovo prvo podrazumeva i odustajanje od nekog skupa vrednosti. Možda i jeste tako, ako između stranaka o kojima govorimo postoje baš duboke ideološke razlike. Ali u ovom slučaju one jedva da postoje, a i ono malo što ih ima na nivou visoke politike, na lokalu u potpunosti nestaje.

Ukratko, model partijskog organizovanja u Srbiji je već dugo zasnovan na ličnom interesu. U situaciji u kojoj postoji jak institucionalni okvir koji „kanališe“ lični interes u političku utakmicu (umesto u – nepotizam, korupciju, protivzakonito bogaćenje, itd), takav model još i može da funkcioniše za opštu korist, ali u situaciji u kojoj živimo već pet godina (a verovatno i duže od toga), a to je situacija pregaženih i razorenih institucija, ovaj model dovodi do urušavanja parlamentarizma. Politička konkurencija jednostavno nestaje.

Politika je ozbiljna stvar i ona zahteva ulaganje vremena i truda, a neretko i spremnost da se podnesu lični napadi i surovost političke borbe. Zašto bi iko, vođen racionalnim ličnim interesom uporno ulagao sve ove stvari u tim koji gubi? Ako želi od svoje političke karijere ono što i svi drugi, čime god se bavili, žele od svojih karijera – da mu se ona dugoročno isplati, da preko nje ostvari izvestan nivo blagostanja, da vremenom napreduje u hijerarhiji – onda je jasno da u opoziciji gubi vreme. Ti ciljevi u ovom trenutku izgledaju dostižno samo za pripadnike vladajuće koalicije. Iz ovog razloga, čak iako čelnici opozicionih stranaka iskreno ne nameravaju da sarađuju sa vlašću, oni nemaju načina da privole sopstvene kadrove da ih u tome slede. Godinama su gradili stranačku infrastrukturu kao kompaniju sastavljenu od profesionalaca vođenih ličnim interesom, i sada ti profesionalci, vođeni tim istim ličnim interesom, prelaze u firmu koja im nudi bolje uslove.

Iz ovoga slede dva izvoda, jedan opštiji, drugi konkretniji. Opštiji izvod je sledeći – političko organizovanje se u ovakvim uslovima mora graditi na drugačijim motivacijskim osnovama, osećanjima kojih se „normalna“ parlamentarna politika obično kloni – solidarnosti, željom za pravdom, besom zbog nepravde, pa i izvesnom ideološkom fanatizmu. Lični interes više nije dovoljan. Ovo nije normalna situacija i u njoj ne važe pravila „normalne“ parlamentarne politike. Takođe, kao što nas je naučila istorija radničkog pokreta, kolaboracija sa vlastima ima svoju cenu: onaj ko se u nju upušta mora znati da će nešto izgubiti – nijedan štrajk nikada ne bi uspeo ako bi se isplatilo biti štrajkbreher.

Drugi, konkretniji izvod: ako zbog ovoga što se desilo u niškoj opštini Medijana, niko u gradskom odboru DS-a ne bude snosio nikakve posledice, onda treba da znamo da se ova stranka pomirila sa tim da u Nišu više nikada ne dobije nijedan jedini glas. Što je takođe dobro znati.

Peščanik.net, 12.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Sep 12, 2017 6:49 pm

Smile Predsednička bujica



Foto: Arta Merk Kostić

To više nije vest ni za javni servis. „Obraćanje predsednika Vučića u 20 časova“, stoji negde pri dnu, daleko od udarnih vesti na sajtu RTS-a, bez obzira na to što će obraćanje biti baš na toj televiziji. Nema u pojavljivanju predsednika na javnom servisu više ničeg ekskluzivnog. Nije stvar samo u tome što je on non-stop na toj televiziji, u toj meri da je nedavno nenajavljen upao i u Drugi dnevnik i zadržao se tamo dvadesetak minuta. Da je samo to, reklo bi se, pa dobro, o javnom servisu je ipak reč, a imamo posla s predsednikom koji zahteva neprekidnu pažnju, pa su se njegov karakter i javna funkcija te svrha javnog servisa nesrećno poklopili. Ali, predsednik, pored RTS-a i neke druge televizije tretira na isti način, pa smo i prošle nedelje imali priliku da gledamo njegov unutrašnji dijalog na jednoj od njih. Na jednoj drugoj, baš kao da je reč o rijalitiju, imamo priliku da neprekidno uživo pratimo svaki predsednikov korak u javnosti.

Istina, forma vesti je ispunjena: „Predsednik Vučić obratiće se večeras javnosti u 20 časova iz Predsedništva Srbije“. Zvuči ozbiljno. Zvuči kao kada se u nekim drugim, pristojnijim zemljama pristojniji predsednik obraća građanima jer ima nešto bitno da im kaže, da objasni, da najavi, da ih umiri ili da ih pripremi na događaje koji izlaze iz okvira svakodnevne rutine. Za redovne stvari, za građane su tu predsednik vlade i ministri, u tim pristojnijim zemljama. Drugim rečima, obraćanje predsednika vezuje se za neku vrstu vanrednih ili kriznih okolnosti. Nama se Aleksandar Vučić kao predsednik obraća svakodnevno, iz čega bi moglo da se zaključi jedino (i sasvim ispravno) to da je Srbija u permanentnoj krizi otkad je on predsednik. Prava vest bi zapravo bila da jedan dan nećemo u medijima videti Vučića: to bi bila izvanredna okolnost. Zato nastavak date vesti predstavlja kontraklimaks u odnosu na njenu prvu rečenicu: „Vučić će govoriti o svim važnim pitanjima, kao i o unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji. Direktan prenos je na našem prvom programu“. Poslednja rečenica već zvuči smešno – jasno je, naime, da to neće biti jedina televizija sa direktnim prenosom obraćanja.

Da ponovimo: „Vučić će govoriti o svim važnim pitanjima“. Koliko ima važnih pitanja? Za koga su ona važna? Ko je formulisao ta pitanja i ko je utvrdio da su ona važna? Da li su to pitanja o kojima Vučić nije govorio prethodnih dana, nedelja i meseci? Koliko će trajati obraćanje ako će Vučić govoriti baš o „svim“ važnim pitanjima? I dalje – „kao i o unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji“. Izgleda, kako stoji u vesti, da „unutrašnji dijalog“ nije važno pitanje. Ako će pored svih važnih pitanja biti reči i o Kosovu i Metohiji, onda Kosovo i Metohija dođu tu kao neki nevažni dodatak, intermeco za predah od važnih pitanja. Dobro, autor kratke vesti od tri rečenice i nije to mogao bolje da sroči – jasno je da nema dobrih razloga za „obraćanje“, pa su se on ili ona dovijali kako su znali i umeli. Očito da ne može biti ništa važno ako će se govoriti o „svim važnim pitanjima“. A kad ništa nije bitno, Kosovo i Metohija su tu da podignu tenziju. Iz vesti se može iščitati čak i neka vrsta rezignacije što sve to mora da se najavi zajedno sa direktnim prenosom.

Naravno, sad spekulišemo. U tim spekulacijama moglo bi se pretpostaviti da je proradio Vučićev karakter. Taj karakter ne može da otrpi ni kritiku, a pogotovo ne šalu na svoj račun. A šala je stigla ni manje ni više nego od novog predsednika kosovske vlade Ramuša Haradinaja lično. Haradinaj je, u očiglednom ironijskom ugledanju na Vučića, predložio „unutrašnji dijalog“ na Kosovu. Videvši svoj odraz u kosovskom ogledalu, isprovocirani Vučić je odmah zakazao „obraćanje javnosti“ u direktnom prenosu. A možda, tražeći makar kakav povod, i previše učitavamo: kao da je ikakav povod Vučiću potreban da nam se javno obrati i uznemiri nas. Pa ipak, vest nije suvišna i sa sobom nosi nešto vanredno, kako to i ide uz predsednička obraćanja. Mogli bismo je pročitati kao upozorenje na opasnost, recimo ovako: predsednik Vučić obratiće se večeras u 20 časova iz Predsedništva Srbije; direktan prenos biće na prvom programu; dakle, u 20 časova promenite program, ugasite televizor, izađite iz kuće i prošetajte, evakuišite se pred – još jednom u nizu – predsedničkom bujicom.

Peščanik.net, 12.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Sep 13, 2017 5:22 pm

Smile Prvo lice otpora



Foto: Predrag Trokicić

Taj pojam, koji bi mogao da bude i zlokoban u svojoj višeznačnosti, nijedna vlast ne trpi više nego što mora. Otpor je bio i onaj nehomogen, labavo definisan, difuzni pokret koji je rušio Miloševića, sa simbolikom odlučne revolucionarnosti: stisnutom pesnicom podignutom uvis. I sloganom toliko jednostavnim, da je na samoj granici marketinškog savršenstva u potenciranju političkog prevrata: Gotov je!

Tako je Otpor u devedesetim bio višemesečni performans prikupljanja opšte snage, rasute u rezignaciji, defanzivi i letargičnom defetizmu. Milošević se pokazivao čvrstim poput kremena, a pojela ga je sila razornog nezadovoljstva, nastala na poletnoj mladalačkoj zajebanciji i sugestiji da njegova večnost, kao uostalom i svaka, ipak ima svoj kraj. Peti oktobar je bio samo dan egzekucije; metastaza je pre toga obalila načetu krupnu zver na obe plećke.

Danas su momci koji tada behu manekeni Otpora sredovečni ljudi kojima se ponekad pripisuje herojska uloga u romantičnim prevratima: da putuju po svetu i usput sruše pokoji režim, tako što pokažu da je on mnogo slabiji nego što se čini, i da je sam od sebe padu sklon. Ali to je samo pokušaj da se ispreda legenda o nečemu što postoji jedino kod nas.

U jednom razgovoru od pre pola godine, Srđan Popović mi je rekao da je misija onih koji se bave fenomenom opiranja zapravo akademska: oni su arhivirali operativnu dimenziju nenasilnog prevrata i sada se time bave samo kao originalnim delom naše propale istorije. Naime, njihova je misija ipak bila neuspešna: oni koje su sklanjali zanavek ponovo su se vratili. Samo Miloševića nema, ali to ne menja na stvari. Da nešto zaista mogu danas, zar ne bi ponovo pokušali ovde?

Otpor kao pokret je deo one istorije o kojoj beše reči, ali otpor kao model svakako nije. Inače bi mirenje sa postojećim stanjem stvari postalo znak smrtonosne poniznosti. Mogu li, dakle, biti uspešni pokušaji da se ova vlast dovede do nivoa spoznaje da je ona servis i sluga građana u okviru državnih dužnosti? Dakle to, a ne korumpirani i okrutni, infektivni parazit, koji razdragano slavi na telu umirućeg društva? Ako to nije moguće, a skoro je sigurno da nije, pitanje je kako sve to razjuriti tamo gde ko pripada, i to tako da se više ne vraćaju.

Videlo se da „pošteni“ izbori u tipu i obliku demokratije koji je oktroisan patološkom ličnom vlašću, naprosto nisu mogući. Stoga je neizbežna, ko zna da li i moguća građanska demokratska akcija, do nivoa koji garantuje identične uslove za sve koji se nadmeću, inače će izborni proces ostati bez smisla. Tabloidna vlast, prirodno, ima podršku tabloida, a to su skoro svi mediji, osim jednog dnevnika i jednog nedeljnika. U toj kloaki bizarnog spinovanja, predsednik je svoj najpouzdaniji glasnogovornik. Vlasnici pišajućih televizija asistiraju na nivou ponižavajućeg skrušenog poltronstva.

Izgleda kao da je stvar sa ovom vlašću, uz kolektivnog Gebelsa jaka kao beton, i da joj nema kraja. Gospodar se tako i ponaša, jer se čini da je njegova vlast nad ljudima apsolutna. Problem je što ni on kao gazda, ni ljudi-stvari, ne znaju odakle to dolazi. Kakva sila, koji uspeh, koja ličnost, kakva budućnost drži te domine u stanju pouzdane stabilnosti. Mislim da ih ne drži ništa.

Osećanje pijane moći je samo privid, jer da nije privida, ne bi bilo ni straha. Ljudi režima i vinske mušice koje nadleću ustajali miris raspada, dobro znaju da sve ima svoj rok trajanja, da više nemaju za šta da se uhvate, pa im je uteha samo jedno: njegovi svakodnevni govori, uglavnom ni o čemu. Niko više ne pamti sadržinu praznoslovlja, važno je da šef govori, bogoradi, grdi, vređa, hrabri sebe i njih, rasteruje strah od trenutka kad će one domine popadati, pokazujući da tamo ničega nije ni bilo, a da je car samo ubogi nudista koji nema čime da maše kad mu spadnu gaće.

Da u suštini ničega nema, to znaju i oni koji su se potrudili da imaju sve što se može steći besprizornom odanošću. Nije ovde reč o nostalgiji za vulgarnim egalitarizmom, ali nova primitivna kasta bogataša zaista je pretvorila radnike u korporativne robote, najmanje plaćene moderne robove u evroafričkom regionu.

Novo lice otpora, inače sasvim različito od onoga koje je ove iz vlasti već jednom oteralo u pacovske kanale, neće se pokazati buđenjem mamurne srpske opozicije. Da se ne lažemo, i ta su lica pohabana od uzaludnog i sterilnog trajanja, a neka nova se troše mnogo brže nego što je to pristojno. Njih više ništa ne budi niti brine, njihovi su stavovi na nivou salonske praznine i bezopasnih parola, a strategijska razuđenost proizvod je nestišljivih ličnih sujeta.

Pa, ko bi, dakle bio na čelu nove varijante rešavajućeg otpora? Niko, za početak. A na kraju samo jedan koji je najmoćniji!

Najavljeni jesenji socijalni bunt, uz pomoć policijskih i vojnih sindikata, prepao je režim, koji preventivno optužuje radnike za političko delovanje. Tako su ljudi iz Goše, koji su štrajkovali glađu, nabeđeni da se bave politikom rušenja vlasti. Zato im je premijerka rekla da država nema ništa sa njihovim gladovanjem, jer oni ne pripadaju državi.

Nema pune bele ili crvene linije koja bi odvojila pobunu radnika od politike. Većina krupnih socijalnih nemira neizbežno se pretvara u politički bunt, to je prirodna evolucija, od kašike do močuge. Šta bi na ovo rekla teorija politike, a šta Srđan Popović sa svojim tezama o potrošenoj istoriji mekih prevrata?

Socijalni bunt ima u sebi sintezu otpora protiv ugrožavanja svih ljudskih sloboda, pri čemu je pravo na pristojan život vitalni uslov za svaku od njih. Vladajuće siromaštvo i beda, proizvode bedu svake vrste, sve do vrha vlasti, kod koje je ona izražena kao razarajući impuls, sklon da razori i sam vrh.

Dok ovaj tekst privodim kraju, javljeno je da će se predsednik večeras obratiti svome narodu. Ne moram da slušam, tačno znam o čemu će govoriti. Kao i obično, ni o čemu.

Ali, postaje sve izvesniji apsurd, ili njegova nastrana logika u poimanju otpora koji neizbežno sledi. I ko će jahati na čelu kolone koja obara vlast. Može biti samo jedan: Aleksandar Vučić. Onaj koji će neizbežno srušiti sebe i svoj paralelni svet, jer je sve drugo već porušio.

Peščanik.net, 13.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Sep 13, 2017 6:13 pm

Smile Za Deklaraciju spremni!



Foto: Predrag Trokicić

Mesecima već traju pripreme platforme kulturne politike, koja će poslužiti kao maska za „pomiriteljsku“ regionalnu politiku predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je nedavno izašao u javnost sa idejom o pisanju Deklaracije o opstanku srpske nacije. Da je reč o dokumentu koji nastaje kao derivat mnogo šire Strategije razvoja kulture Republike Srbije, jasno je svima koji su imali priliku da čitaju njen nacrt. Naime, predsednik Vučić je zajedno sa Miloradom Dodikom početkom septembra, na zajedničkoj konferenciji za novinare, objasnio da se radi o programskom dokumentu koji će „obuhvatiti pravo na upotrebu srpskog jezika i ćiriličnog pisma, na izučavanje i negovanje srpske kulture, istorije i slobodarske tradicije, očuvanje nacionalne geografije, zaštitu srpskog kulturno-istorijskog nasleđa i pravo na informisanje na srpskom jeziku“. Sve ove teme razrađene su u Strategiji, tako da bi se ona mogla čitati i kao neka vrsta proto-deklaracije, čija je zloupotreba u srpskoj „slobodarskoj tradiciji“ već dobro poznata. No za razliku od Memoranduma SANU, koji je bio deo konspirativne delatnosti jednog dela Akademije, novi dokument nastaje kao rezultat javne delatnosti predsednika Srbije i predsednika Republike Srpske, jedino su autori dokumenta nepoznati, baš kao što su nepoznati i autori nacrta Strategije. Dakle, anonimnost je zagarantovana samo partijskim intelektualcima, koji u ovom trenutku sede i uveliko pišu paragrafe kojima će se legalizovati nelegalni prekodrinski rad Vučića i Dodika.

Prekjuče se moglo čuti saopštenje SANU, čiji je predsednik Vladimir Kostić rekao da Akademija ne učestvuje u pisanju ovog dokumenta. Zapravo, rekao je da SANU još uvek nije dobila javni (ali ni tajni) poziv da učestvuje u izradi ovog dokumenta. Inače, Kostić je potrošio poslednje dve godine kako bi se ogradio od nezakonitog delovanja Ćosićevog krila SANU tokom osamdesetih godina prošlog veka, koji je rezultirao pisanjem „programa za opstanak srpske nacije“, koji je „slučajno“ dospeo do javnosti da bi ga potom „slučajno“ podržao Slobodan Milošević sa svojim rukovodstvom. Neki analitičari će reći, pa dobro, nije isti kontekst kada je pisan Memorandum i ovaj sada kada se piše Deklaracija, jedno je bio tajni dokument koji je inicirala grupa intelektualaca dok je drugi javna stvar predsednika Srbije, na kojoj radi neimenovana grupa državnih intelektualaca. Srbija je tada bila deo SFRJ, a danas je na večnom putu eurointegracija. Ipak, zajednički imenitelj oba dokumenta je topos srpske politike u poslednjih stotinu godina – „opstanak srpske nacije“. Sama činjenica da je Vučićeva Deklaracija stavila u fokus upravo ovu temu, plasira u javnost programirani strah od nestanka kao najjeftinije sredstvo za mobilizaciju građanstva. Takođe, ovako formulisana teza upućuje na blisku budućnost u kojoj se mogu očekivati nevolje velikih razmera koje mogu ugroziti „opstanak srpske nacije“, čiji spas Vučić i Dodik vide u vođenju identitarne politike. Ovakve najave „teških vremena“ koja se moraju preduprediti jasno definisanom kulturnom politikom, po običaju maskiraju krah ekonomije i privrede, kao što je to bio slučaj osamdesetih godina, kada se tragalo za Nepoznatim Nekim ko bi bio odgovoran za nastupajuću bedu i siromaštvo. Zanimljivo je da Vučić poseže sa deklaracijom u jeku svoje višegodišnje kampanje o ekonomskom prosperitetu Srbije i permanentnom porastu BDP-a, što ne sme osporiti niko, čak ni preko tvitera. Međutim, ekonomski bum i Deklaracija o opstanku nacije isključuju jedno drugo kao što evropski Vučić isključuje Vučića radikalskog nacionalistu i obratno. Kao u igri detekcije, ostaje pitanje ko je od njih dvojice pravi. Istina o ekonomskom napretku Srbije mogla bi pružiti najbolji odgovor na ovo pitanje.

I pored odbijanja SANU, preostaje mnogo institucija u Srbiji koje bi pohrlile u susret baš takvoj vučićevsko-dodikovskoj Deklaraciji. Jedna od njih je i Matica srpska, prva koja je imala čast da otvori svoja vrata za javnu debatu o Strategiji razvoja kulture. Polemika koja se već mesec i po dana vodi između Saveza antifašista Vojvodine i predsednika Matice srpske Dragana Stanića, pokrenuta je povodom gostovanja dvojice nemačkih desničara u ovoj instituciji: Geca Kubičeka (Pegida) i Marka Jongena (Alternativa za Nemačku). Oni su održali predavanja koja bi se uz izvesne adaptacije i posrbe mogla uklopiti u pisanje Deklaracije za opstanak srpske nacije. Naime, Kubiček je govorio na temu „Identitet i samopreispitivanje“ dok je Jongenovo predavanje nosilo naslov „Ideologizacija nauke preko gender, queer, postkolonijalnih whiteness i drugih studija“. Ukoliko bi se uporedila platforma Pegide i AfD sa Vučićevom politikom, razlike bi se mogle naći samo u odnosu prema EU i migrantima. Ali zato postoji visok stepen kompatibilnosti u odnosu prema političkoj i vojnoj moći, državi, populizmu, medijima, kontroli i nacističko/nacionalističkoj prošlosti.

Vučić je tokom svoje vladavine uspešno plasirao mit o nevinim devedesetima i propasti koja je počela nakon pada Miloševića. Upravo takav preokret abolirao je ratne zločince, huškače, profitere ali i autore i promotere Memoranduma. S druge strane, normalizovana je praksa kreiranja ovakvih dokumenata, koja predstavlja kontinuitet miloševićevske politike zasnovane na zloupotrebi srpske manjine u regionu za njegovu (de)stabilizaciju. Vučićevoj stabilokratiji neophodan je ovakav programski dokument kako bi nastavio sa proizvodnjom tenzija, koje su ga paradoksalno i lansirale kao faktor stabilnosti. Najava ovog dokumenta u javnosti, najbolje ocrtava mehanizam funkcionisanja Vučićeve vladavine. S jedne strane, Dodik će za Deklaraciju reći kako njome „mi svi Srbi i želimo da se osvrnemo na tu činjenicu jer je neko namerno napravio tu zbrku i počeo da nas razdvaja”, dok će Vučić ostati u registru dobronamernog suseda Bosne i Hercegovine sa figom u džepu. Posledice ovakve politike mogu osetiti svi, čak i EU koja za sada žmuri na jedno oko kada je u pitanju Vučićevo igranje memorandumskom vatrom.

Peščanik.net, 13.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Sep 14, 2017 5:46 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Sep 15, 2017 4:11 pm

Smile Garancije za Mladića – tragedija ili farsa



Foto: Predrag Trokicić

Ministarka pravde u Vladi Srbije Nela Kuburović potvrdila je ono o čemu se već neko vreme govorilo kao o vrlo izglednoj, zapravo izvesnoj stvari: da će Vlada ubrzo i zvanično dati garancije za privremeno puštanje na slobodu Ratka Mladića, pritvorenika haškog tribunala, radi lečenja u Srbiji.

Ako bi se to dogodilo, Mladić, naravno, ne bi bio prvi pritvorenik i građanin Srbije koji se našao na privremenoj slobodi radi lečenja: tako je bilo ili je još uvek, između ostalih, s Jovicom Stanišićem i Frankom Simatovićem, a da se i ne govori o Vojislavu Šešelju, čiji je slučaj u neku ruku specifičan, kako to sa živopisnim četničkim vojvodom i inače biva.

Tako gledano, suvo „legalistički“, u pitanju je gotovo rutinska stvar, pa nema razloga za neku posebnu pažnju javnosti. Samo što su i pravo i politika i istorija i život uopšte mnogo širi i složeniji od ovako „fiškalskog“ gledišta, ma koliko neko pokušavao da se pravi da se ne dešava ništa posebno.

Štošta je u vezi s Ratkom Mladićem (i Radovanom Karadžićem) izvan svakog standarda, pa čak i onog na koji smo navikli kad su u pitanju pritvorenici haškog tribunala. Najpre, Mladić je, kao i Karadžić, optužen za direktno učestvovanje u genocidu u Srebrenici i niz drugih najtežih zločina postjugoslovenskih ratova, pre svega onog u Bosni i Hercegovini. Potom, Ratko Mladić je bio i ostao – makar kao figura, pa utoliko i bez obzira na vidno narušeno zdravlje, ako ne i elementarnu prisebnost – jedan od „idola“ srpske ekstremne desnice, i jedan od centralnih simbola ratno-političkog napora srpskih elita iz devedesetih (leksikom Tribunala to se ipak zove „udruženi zločinački poduhvat“) za stvaranjem jedinstvene države svih Srba, maksimalno „etnički očišćene“. Njegova se (i Karadžićeva) simbolička težina ne može ni slučajno iole ozbiljno porediti s onom koju su imali poluanonimni „udbaški“ šefovi ili mediokritetski političari iz Miloševićevog kadrovskog špila, pokupljenog sa političkog otpada famozne „Osme sednice“.

Zbog toga, i još mnogo čega drugog, garancije za Mladića, to jest njegov mogući povratak u Srbiju – a s obzirom na njegovo stanje, pitanje je da li bi u tom slučaju ikada više bilo njegovog povratka u Hag, osim ako ne bi u „otadžbini“ volšebno procvetao, kao čudesno oporavljeni Šešelj – teško da mogu da budu samo rutinska i „humanitarna“ stvar.

Na ionako rovitoj političkoj sceni to bi sigurno dovelo do izvesnih pomeranja i potresa, ekstremna desnica bi verovatno dobila krila, a s druge strane, ne bi ni „proevropska“ opozicija odolela da ne podseti kako je donedavni premijer, a sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić ne tako davno, nema ni desetak godina, hteo da od Skupštine Srbije napravi „sigurnu kuću za Ratka Mladića“, i kako je tablu s imenom Bulevara Zorana Đinđića prelepljivao natpisom „Bulevar Ratka Mladića“.

Nije, uzgred rečeno, deplasirano spomenuti i činjenicu da se Mladić krio pred poternicom dugi niz godina, prkoseći tako zvaničnoj politici svoje zemlje o saradnji s Tribunalom (na stranu sad koliko je ta politika u nekim fazama bila iskrena i dosledna), i da je tokom tog skrivanja ozbiljno ugrozio sopstveno zdravlje, pa je nejasno kakvu to moralnu obavezu prema njemu Srbija, nakon svega, uopšte može da ima.

Zašto je, dakle, vlast u Srbiji (čitaj: Aleksandar Vučić, osim ako stvarno ne mislite da se tu za nešto pita „figurativna“ premijerka Ana Brnabić, ili bilo ko drugi) po svoj prilici prelomila da da garancije za Mladića – što, doduše, ne znači nužno da se iskreno nada da će te garancije uroditi plodom? Po svoj prilici, zato što je negde procenjeno da bi i „patriotsko“ zalaganje za Ratka Mladića moglo da godi znatnoj većini glasača i simpatizera vladajućih stanaka, i da bi predstavljalo jedan od elemenata neophodnog balansa u odnosu na „nacionalno popustljive“ strateške poteze, pre svega one u vezi s Kosovom. Na primer, ovako: jeste, aminovali smo ulazak Srba u vladu Ramuša Haradinaja kojeg smo prethodno godinama prikazivali kao samog Đavola, ali zato, s druge strane, eto nama (ispod glasa) legendarnog generala Ratka kod kuće…

Možda ovo nekome zvuči isuviše jednostavno, ali metodološka je greška precenjivati složenost i suptilnost ovakvih kalkulacija: one su rudimentarne jer nije ni potrebno da budu drugačije, pošto računaju na sentiment onog dela društva kojem mnogo više od toga nije ni potrebno za „sreću“.

Onaj drugi i bitno drugačiji deo javnosti na ovom će se mestu zapitati kakva je tu „vajda“ Srbije od takvog, moralno i etički, a bogme i politički, krajnje dubioznog poteza? Naročito ako se prisetimo činjenice – a kamo sreće da je nismo nikada ni zaboravili – da je baš sadašnja vlast, s obzirom na lične političke istorije većine njenih vodećih ljudi, poslednja koja bi smela tako olako i jeftino da se poigrava s ionako vrlo površnim i tankim uverenjem relevatnog međunarodnog faktora (kad za sopstvene kritički nastrojene i dobro pamteće građane već ne mari) da se istinski promenila u odnosu na one svoje mladićke i „mladićevske“ rane radove.

Kad smo već kod „marksističkih“ naslova, možda je ovo dobar povod da se prisetimo da je Karl Marks pisao da se istorija, premijerno odigrana kao tragedija, reprizno često ukazuje kao farsa. Premijerno ukazivanje Ratka Mladića u našoj istoriji nesumnjivo je bilo tragedija za sve, čak i za njega, a najviše za njegove žrtve; novo bi moglo da bude farsa, ali u toj farsi on odavno ne režira ništa (jedva da i igra), za razliku od nekadašnjeg „kuma“ jednog novobeogradskog bulevara, koji je hteo da „pokloni“ baš njemu, Mladiću: ne zato što nije znao za šta je ovaj sve optužen, nego baš zato što je to odlično znao.

Radio Slobodna Evropa, 15.09.2017.

Peščanik.net, 15.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Sep 15, 2017 5:27 pm

Smile Statusno uniformisanje



Foto: Predrag Trokicić

„Đačke uniforme smanjuju uticaj socijalnih razlika na ponašanje učenika, a kod dece razvijaju kolektivni duh i osećaj pripadnosti školi“, izjavio je pre nekoliko dana ministar prosvete, i dodao: „To je prvi korak da decu motivišemo da se takmiče u znanjima i talentima, a ne modi i statusu“. Ova izjava na prvi pogled ima nekog smisla – uniformisanje učenika bi trebalo da eliminiše najuočljivije statusne simbole i u školi stvori atmosferu jednakosti. Međutim, pri bližem razmatranju ubedljivost ove zamisli već počinje da se kruni.

Prvo, jasno je da odeća nije jedini potencijalno statusni simbol; to mogu biti i obuća, mobilni telefoni, školske torbe i pribor, itd. Ali čak iako to ostavimo po strani, ukazuju se ozbiljniji problemi sa ovom idejom. Najbitniji aspekt socijalnih razlika nije razlika u načinu oblačenja, već u životnim izgledima – deca iz siromašnijih porodica imaju svakim danom sve manje šanse za vertikalnu mobilnost. Nešto što nije njihova krivica (niti njihova zasluga) – ekonomski i socijalni status porodice iz koje potiču – oblikuje i ograničava njihovu budućnost. To je pravi problem nejednakosti, čijem bi rešavanju državno školstvo trebalo da doprinese izjednačavajući njihove šanse za vođenje dobrog života i eliminišući uticaj nezasluženih razlika na njihove životne izglede.

Međutim, kako je već više puta primećeno, glavna obrazovna reforma novog ministra prosvete – uvođenje „dualnog obrazovanja“ – ide upravo u suprotnom smeru – cementiranja i produbljivanja postojećih socijalnih razlika. Ovaj novi program će vrlo rano klasifikovati decu na onu za koja su otvorene mogućnosti daljeg obrazovanja, usavršavanja, pa samim tim i boljeg zaposlenja, i onu za koju su rezervisani manuelni poslovi, pa samim tim i niže plate i ograničenje mogućnosti zaposlenja.

Lako bi stoga bilo zaključiti da je uvođenje uniformi samo fasadna mera čiji je cilj da prikrije narastajuće socijalne razlike među učenicima i neslavnu ulogu novog ministra u cementiranju i produbljivanju ovih razlika. Lako, ali pogrešno.

Naime, na pitanje da li će deca u svim školama u Srbiji morati da nose iste uniforme, ministar odgovara da je to po njegovom mišljenju – besmisleno: „Svaka škola će imati svoj identitet i o tome će odlučiti roditelji, đaci i nastavnici te škole“. Šta bi sa jednakošću i „ukidanjem socijalnih razlika“? Naravno, ništa. S obzirom da će rano biti razdvojeni po svom socijalnom i ekonomskom statusu, kao i budućnosti koja ih čeka, i to upravo u različite škole – učenici će znak svoje unapred određene budućnosti od sad nositi i „na rukavu“ – kako se niko ne bi prevario u pogledu toga kojoj klasi pripadaju. Ovako zamišljeno uvođenje školskih uniformi, dakle, neće biti čak ni prikrivanje procesa ubrznog socijalnog raslojavanja, već njegova simbolička potvrda.

Na kraju, ministar zaključuje kako će uvođenje uniformi kod učenika razviti i „poštovanje“ prema instituciji škole, jer „se institucije moraju poštovati“. Ne, moraju se poštovati pravedne institucije, a nepravedne institucije treba kritikovati i menjati. Za to je međutim potrebno obrazovati građane i autonomne individue, a ne uniformisane poslušnike.

Peščanik.net, 15.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Sep 17, 2017 3:28 pm

Smile Basna o Vučiću i učiteljici ili Osveta maloga Aleka



Foto: Ivana Karić

Jasminka Vuković je mogla da bude heroj dana. Možda meseca, godine. Da je stala pred Vučića i rekla: „pucajte, ja i sad držim čas“. Da nije odustala od kandidature za direktorku osnovne škole, da je sazvala konferenciju za novinare, da je organizovala pokret otpora, da je prešla na ilegalna sredstva borbe, partizanski način ratovanja… Izgleda da još jedino to preostaje. Jer, „ukopacija“ poprima sveopšte i sve dublje razmere.

U stvari, Jasminka Vuković (ako neko slučajno ne zna – sad već bivša direktorka Osnovne škole „Kosta Đukić“ u Mladenovcu) zapravo je učinila jedno herojsko delo. Uradila je najopasnije od onog gore pobrojanog: uputila je otvoreno pismo javnosti Srbije u kome je opisala torturu kroz koju je prošla.

„Onda su me upozorili ‘u kakvo se kolo hvatam’ i šta me sve čeka ako ne povučem kandidaturu. Rečeno mi je da se hvatam u koštac sa čitavom mašinerijom ljudi koji su spremni da me, citiram, ‘satanizuju’. Za početak mi je obećano raspeće na društvenim mrežama, etiketa žene lakog morala, finansijska inspekcija koja će po nalogu nešto naći, huškanje roditelja protiv mene, prijava roditelja za zlostavljanje dece, što će za posledicu imati oduzimanje licence, te ću zauvek izgubiti pravo da radim u prosveti i moći ću samo da se zaposlim na trafici. Takođe mi je stavljeno na savest da kroz pakao prolazi devet članova Školskog odbora, sve ‘zahvaljujući’ meni“, piše u pismu javnosti Jasminka Vuković.

Pa, dobro, reći će neko, nisu joj stavljali u izgled čupanje grkljana, ni da će je samleti k’o mleveno meso, ni da će joj nazuti betonske cipele, kao ni ostale argumente iz bogatog arsenala za dijalog uvek spremne Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića.

Neukusno je biti ciničan u ovakvoj situaciji.

Nemoguće je zamisliti taj lom u glavama i strah u očima ljudi u malom kolektivu, u do juče mirnoj i idiličnoj maloj varoši, koju je pojava Belog učinila još i vedrom i zabavnom. Ne, nemoguće je zamisliti taj užas. Užas učiteljice pred „čitavom mašinerijom“, sa upaljenim motorima, koja grmi, spremna da zgazi i satre. Uzgred – mada to uopšte nije za uzgrednu opasku – eto priznanja da „mašina za mlevenje ljudskog mesa“ zbilja postoji; možda svaki šraf u njoj još nije zategnut, možda još nije sasvim podmazana, ali da melje – melje.

A pomoći za Jasminku Vuković niotkuda, saveznika nigde. Sindikat spava, pravosuđe mrtvo. Ili je možda obrnuto, svejedno. Advokati zaokupljeni sopstvenim honorarima. Unija žena k’o crna legija. Nema ni malog Aleka da vrati knjigu. Bilo bi zanimljivo da kaže, neka sam odabere mesto, televiziju i vreme, iz kojih se knjiga učio tom siledžijstvu kojim ispunjava svaki budžak Srbije.

Vlast koja udara po učiteljicama – toga u Srbiji još nije bilo.

Peščanik.net, 16.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Sep 17, 2017 5:11 pm

Smile Korak napred nazad dva: policija i LGBT



Adam, Boban i policajac

Iako su LGBTI osobe prisutnije u javnom prostoru, njihova bezbednost je još uvek na niskom nivou. Parada ponosa predstavlja pomak u smislu političke volje da se položaj LGBTI osoba unapredi. Međutim, ona sama po sebi nije dovoljna. Pretnje, zaustavljanje na ulici, zastrašivanje, napadi i neprimereni komentari usmereni ka LGBTI osobama još uvek su deo svakodnevice u Srbiji.

Evropska unija insistira da se u Poglavlju 23 otvoreno govori o zločinima iz mržnje, kao i da se svako krivično delo mora adekvatno sankcionisati. Izmenama Krivičnog zakonika 2012. godine zločin iz mržnje uveden je pod članom 54a kao otežavajuća okolnost u odmeravanju kazne za dela učinjena iz mržnje.1 Međutim, ni dan-danas policija ne uzima u obzir ovaj član Krivičnog zakonika.2

Podaci koje je dostavio MUP za potrebe našeg istraživanja pokazuju da je u posmatranom trogodišnjem periodu bilo svega 40 prijavljenih krivičnih dela, i to: nasilničko ponašanje, teška telesna povreda, nedozvoljene polne radnje, ugrožavanje sigurnosti, silovanje, uvreda, ucena, iznuda, razbojništvo, ugrožavanje opasnim oruđem u tuči, protivpravno lišavanje slobode.3 Mnogo je više oštećenih muškaraca nego žena, s tim da do 2015. godine čak nijedna žena nije bila identifikovana kao žrtva homofobičnog napada. Poređenja radi, u Švedskoj je broj prijavljenih krivičnih dela sa motivom homofobije i transfobije za jednu godinu (2015) iznosio 433.4 U Nemačkoj se evidentira čak 14 različitih motiva iz mržnje te je na osnovu dobijenih podataka moguće razvrstati krivična dela po motivu, vrsti krivičnog dela, vrsti oružja, mestu zločina itd.5

Brojke napada na LGBTI osobe u Srbiji treba uzeti sa rezervom jer i predstavnici OCD tvrde da postoji siva statistika zločina motivisanih homofobijom i transfobijom, te da se prijavi samo 10% od ukupnog broja slučajeva. Neki od razloga zbog kojih dolazi do neevidentiranja zločina motivisanih homofobijom i transfobijom su činjenica da se žrtva plaši da prijavi slučaj policiji i nema poverenja u sistem. Pored toga policija nema dobar sistem evidencije i ne prepoznaje slučajeve koji su motivisani homofobijom i transfobijom.

Policija ne prepoznaje zločin iz mržnje prema LGBTI osobama

Iako se prethodnih godina dešavalo da policijski službenici odbiju da preuzmu neophodne radnje i istraže slučajeve počinjene na osnovu diskriminacije prema LGBTI populaciji,6 to je danas retkost. Međutim, postupanje policije u slučajevima nasilja nad LGBTI osobama u Srbiji nije uniformno i u velikoj meri zavisi od ličnih stavova i uverenja policijskih službenika i službenica. Ono što je danas problem u postupanju je zanemarivanje i neprepoznavanje motiva zločina iz homofobije i transfobije. Sa ovim izazovima su suočeni policijski službenici i službenice svih linija rada, počevši od policije opšte nadležnosti. Ukoliko policija propusti da utvrdi da je motiv za izvršenje dela mržnje prema drugom licu drugačija seksualna orijentacija ili transrodni identitet, to ima dalekosežne posledice. Preciznije, to znači da ni sud neće biti u mogućnosti da izrekne adekvatnu kaznu licu kojem se ovo krivično delo stavlja na teret.

Postoje dva razloga za zanemarivanje i neprepoznavanje motiva zločina iz homofobije i transfobije. Prvi razlog je nedovoljna senzibilisanost policijskih službenika da uprkos očiglednim dokazima priznaju da se radi o motivima u čijoj srži leže predrasude prema LGBTI populaciji. Zato se dešava da ovakvi oblici nasilja budu okarakterisani kao prekršaj (narušavanje javnog reda i mira), a ne kao zločin iz mržnje. To pokazuje i slučaj napada na četiri devojke pripadnice LGBTI zajednice, među kojima je bila i aktivistkinja Dragoslava Barzut. Prilikom ovog incidenta napadač je pred svim prisutnima najpre povikao „lezbejke, lezbejke”, pa ih je onda fizički napao. Međutim, ovaj slučaj je policija okarakterisala kao „tuču”, iako je bilo očigledno da je napadač izvršio zločin motivisan mržnjom prema LGBTI osobama, a što se može pročitati u izjavi koju je Dragoslava dala policiji.

Drugi razlog predstavlja nedovoljna spremnost policijskih službenika/ca da preuzmu sve moguće aktivnosti i sakupe dokaze koji bi ukazivali da se radi o krivičnom delu počinjenom iz homofobije i transfobije. Policija je dužna da preuzme mere na sprečavanju, otkrivanju i dokumentovanju krivičnih dela i prekršaja učinjenih nasiljem zbog netrpeljivosti prema LGBTI osobama. Prema rečima pripadnika policije, princip tužilačke istrage otežava postupanje policijskih službenika/ca u istražnoj fazi jer je „policajac produžena ruka tužioca”. Naime, javni tužilac nalaže policiji preuzimanje određenih radnji radi otkrivanja krivičnog dela i pronalaska osumnjičenih, te je policija dužna da izvrši nalog javnog tužioca.

Problem u postupanju nastaje kada policija u ovakvom lancu komandovanja ne prikupi sve podatke neophodne za rasvetljavanje i dokazivanje krivičnog dela. Do ovoga dolazi pogotovu kada policijski službenici nemaju uvid u to da se žrtva nalazi u stanju šoka i da joj je teško da dâ iskaz o događaju. Sve ovo dovodi do toga da se seksualna orijentacija kao motiv napada ne evidentira u policijskim izveštajima.7 Zbog toga je neophodno da policijski službenici daju sve od sebe kako bi razumeli osnovne crte događaja i adekvatno prikupili neophodne informacije koje bi vodile daljem postupku.

Sekundarna viktimizacija – problem u policiji

Prilikom policijske intervencije postoji više načina na osnovu kojih policijski službenici mogu da dovedu do sekundarne viktimizacije žrtve. Kada pripadnici/ce policije svojim ponašanjem i komentarima stanu na stranu učinioca nasilja, oni mogu dodatno da ugroze žrtvu. U tim situacijama policijski službenici često ignorišu žrtvu ili obezvređuju njeno iskustvo, dok prema učiniocu nasilja imaju puno razumevanje.

Normalizacija nasilja je takođe strategija na osnovu koje policijski službenici nagovaraju žrtvu da odustane od krivične prijave ubeđujući je da prijavom ništa ne može da promeni. Nezakonito postupanje policije prema trans osobama je posebno problematično i vidljivo kroz pogrdan ili uvredljiv jezik. U tim slučajevima se dešava da policija dodatno viktimizuje žrtvu različitim ucenama, privođenjem u pritvore bez uvažavanja rodnog identiteta osoba i sličnim nehumanim tretmanima.

Sekundarna viktimizacija policije se posebno ispoljava u slučajevima porodičnog ili partnerskog nasilja prema LGBTI osobama. U svom postupanju, službenici često previde da je pitanje porodičnog nasilja kod LGBTI osoba dvostruko osetljivo i da ono zahteva posebnu senzibilisanost policajca/ki u toku intervencije. Pripadnici i pripadnice policije nisu dovoljno obučeni da prepoznaju specifičnosti ovog fenomena. Zbog toga se događa da policija ubeđuje žrtvu da odustane od tužbe jer je neprimereno tužiti člana svoje porodice, što za posledicu ima nemogućnost evidentiranja ovog krivičnog dela. Situacija je slična i kada je u pitanju nasilje u istopolnim partnerskim zajednicama.8

Poboljšati edukaciju u policiji

Većina edukativnih aktivnosti realizovana je oko jednog događaja (Parade ponosa), što može biti indikator da se one sprovode ad hoc, kako bi se tretirale kao završene u Akcionom planu za Poglavlje 23, pa se postavlja pitanje stvarne političke promene odnosa Ministarstva prema LGBTI tematici. Dodatno, uočljivo je i da su sve ove aktivnosti inicirane od strane LGBTI organizacija u okviru implementacije raznih projekata. S jedne strane, dobro je što se aktivnosti koje se tiču policije organizuju u saradnji sa LGBTI organizacijama, ali je primetno da izostaje inicijativa MUP-a u organizaciji sadržaja sa LGBTI tematikom.

Naime, stiče se utisak da civilni sektor sprovodi zadatke umesto Ministarstva i da nedostaje jasna spremnost institucija da poboljšaju bezbednosnu sliku i smanje diskriminaciju nad LGBTI zajednicom. Primera radi, u nekim policijama kao što je Toronto, odlučeno je da se razvije i implementira LGBTI inkluzivan trening za sve zaposlene u policiji nakon uspostavljanja mehanizma za pritužbe na rad policije.9

U Poljskoj, na inicijativu ministra unutrašnjih poslova, ukupno 50.000 policijskih službenika/ca je prošlo obuku za prepoznavanje i reagovanje na zločin iz mržnje širom Poljske. U obukama su učestvovali i predstavnici LGBTI organizacija civilnog društva koji su svojim iskustvom doprineli sadržaju treninga kao predavači na razne teme.10

Reformski procesi u bezbednosnom sektoru nisu značajno doprineli unapređenju položaja LGBTI populacije, te su ove osobe još uvek suočene sa nasiljem i diskriminacijom. Stiče se utisak da uprkos pozitivnim pomacima koji su ostvareni u policiji, stvarne promene tek predstoje. Da bi se došlo do njih, glavni preduslov je da postoji iskrena politička volja, kao i opredeljenost i posvećenost rukovodilaca borbi protiv homofobije i transfobije. Jedino će na taj način pozitivni pomaci i promene biti održivi na duge staze, a bezbednost LGBTI osoba poboljšana.

Prilagođen tekst publikacije Korak napred, nazad dva – Uloga policije u jačanju prevencije i mehanizama zaštite od zločina iz homofobije i transfobije u Srbiji u izdanju Da se zna!, 2017.

Peščanik.net, 16.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Sep 17, 2017 5:24 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Sep 18, 2017 5:28 pm

Smile U to ime…



Foto: Peščanik

Dobra vest: medijski prostor više nije zagađen uriniranjem. I ta tema, kao i tolike pre nje, tiho je napustila medijsku scenu. Loša vest: posle mokrenja za koje je (lažno) optuživana opozicija, prešlo se na veliku nuždu (verovatno iz nužde) i u javnost je izliveno toliko izmeta kao da je neko ispraznio septičku jamu. Direktno u ventilator.

Prvi je počeo predsednik države. U izravnom obraćanju naciji ljutito je branio iznenadnu podršku koaliciji sa Ramušem Haradinajem (dok je pre izbora sve druge posprdno i preteći nazivao „Haradinajevim Srbima“) da bi odmah, bez puno okolišanja, prešao na njemu mnogo atraktivniju temu i, po već ustaljenom obrascu kojim vlast nameće teme, a još više zaključke, ponudio odgovorne, šta odgovorne – krivce. Pogađate već, to su oni koji u Srbiji nisu na vlasti.

Kako neko ko nije na vlasti može biti odgovoran za politiku koju vlast sprovodi, to je takođe detalj kojim predsednik države nije želeo da zamara javnost. Ali se zato potrudio da nas podrobno obavesti o tome šta pije opozicija dok iz kafića (što je napredovanje ili nazadovanja u odnosu na ranije „iz toplih fotelja“?) po Beogradu (iz nekog razloga i Novom Sadu?) komentariše zbivanja.

A pošto se opozicioni političari za sada ipak ne mogu hapsiti samo zato što, kako tvrdi predsednik države, ispijaju pivo i kapućino (umesto da vode državu?) uhapšen je neko drugi, javnosti poznat kao „muž ubijene pevačice“. Predsednik države je to hapšenje odavno najavio (pred neke od mnogobrojnih izbora) ali su se tek sada stekli uslovi da se ono i izvrši. Optuženi je naime upravo postao učesnik novog reality programa u kojem je, po ranijim izjavama glavnog urednika konkurentske televizije (?!) i planirano da bude uhapšen. Ali je policija izgleda odbila da učestvuje u ovom scenariju prepisanom od američkog šerifa, možda i zato što je spremala sopstveni spektakl – „ceremoniju dodele službenih automobila MUP-u“, valjda po principu: kad nema MiG-ova iz Rusije, dobre su i „škode“ iz Češke. Pa su tako postrojeni (i posramljeni) policajci morali da pred kamerama drže svečanu stražu – automobilima! Doduše, kad vlast svečano otvara najobičniju česmu (cev iz zemlje i slavina!) što ne bi i od dodele sredstava za rad pravila ceremoniju?

No, ako policija nije imala medijsku pokrivenost u hapšenju „muža ubijene pevačice“, predsednik države jeste. Javnosti je podrobno opisao fotografije sa mesta zločina, koje njemu ni po jednom osnovu ne bi smele biti dostupne, a onda optužio i uhapšenog i sve one (opozicija?) koji, zna on, imaju simpatije za čoveka „koji je majci svog deteta razlupao lobanju i koji zaslužuje najstrašniju kaznu“.

Zatim se obrušio i na one (opozicija) koji su protestovali ispred zgrade televizije koja emituje pomenuti reality program. U incidentu koji je isprovocirao sam vlasnik televizije (pokazujući demonstrantima bananu i puštajući im sa razglasa trećerazrednu opersku pevačicu kojoj on „diriguje“) a izazvao neko od učesnika, navodno su povređene dve radnice televizije. Izgrednik je odmah uhapšen (pa ipak to nije predsednička inauguracija pa da se nekažnjeno dave novinari), ali to nije sprečilo predsednika da izgrednika poveže sa čitavom opozicijom i svečano objasni da „oni koji bi da maltretiraju žene ne mogu da budu budućnost Srbije“.

Sa druge strane, a zašto bi pa opozicija bila nedodirljiva? Jeste da od njihovih postupaka ne zavise odluke države, ali to ne znači da ih ne treba pozivati na odgovornost. Pa, evo, čak je i predsednik države pozvan na odgovornost za zloupotrebu položaja jer je kao premijer snimio predizborni predsednički spot u bibilioteci Parlamenta. Srećom, „nadležni organ“ je utvrdio da zloupotrebe nije bilo jer je, pazite sad – bezbednost premijera bila zagarantovana samo u toj biblioteci. Pošto su, poznato je, biblioteke nebezbedne – za razliku od kafića i aviona u kojima su snimana druga dva spota.

Peščanik.net, 18.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Sep 18, 2017 6:49 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Sep 18, 2017 7:06 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Sep 19, 2017 5:38 pm

Smile Zvezdana prašina



Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Danas nam sportski junaci prividno zamenjuju sve ono što nemamo: uspeh, slavu, novac, lepotu, mnogima i mladost. Njihovi uspesi mogli bi da budu melem za naše stalne poraze, ali sve to oko njih traje samo jedan dan. U nečemu su naši košarkaši u Istanbulu, na primer, svoje razumevanje igre doveli do savršenstva, a to je radost borbe. Njihov učitelj, Aleksandar Đorđević, jeste prauzor vrhunske sportske inteligencije, i nadmoćnog uma uopšte. Njegova je kreativnost naprosto očarala sve one koji umeju da misle.

I na ovom mestu bi priča o sportskim pobednicima mogla da prestane, bar kao čista hronika igre na borilištu. Neki listovi kažu da je selektor Đorđević izbegao da se pozdravi sa premijerkom posle dodele medalja. Ne verujem u to, nisam primetio da se Đorđević ikada bavio stvarima prljave srpske politike, niti je mario za proroke. Uvek je samo radio svoj posao.

Recidivi sportske slave, koja je kratka i sumnjiva kao i sve drugo, i te kako se tiču jezive srpske političke estrade, a i ljudi koji sebe vide kao elitu. Krem sastavljen od jadnih fizionomija rado vidi sebe delom srpske pobedničke slave. Makar u sportu, ako u običnom životu vlada pustinjska oluja bez konca. Ta po svemu nastrana simbioza između „sportskih radnika“ i političkih dilbera slabijih mogućnosti rasuđivanja, usklađena je sa korporativnim spojem političkog i realnog podzemlja. Kraće rečeno, u sportu, posebno u fudbalskoj verziji loptanja, vrte se gomile smrdljivih para, ako novac uopšte ima neprijatnu aromu.

Ali, tu je i čitav inventar odvratnih udvarača-„sportskih radnika“ ovdašnjem vrhovniku. Oni mu javno nude nastranu podaničku ljubav za bilo kakav ustupak ili nameštenje. Jedan je loš trener pohvalio Vučića kao genija modernog čovečanstva i video ga kao srpskog mesiju u narednih pola veka. I odmah su mu udesili da bude selektor mlade fudbalske selekcije. Naravno da je on upropastio i više nego što se moglo. Direktor Zvezde je ponizno pohvalio AV, kao presudnog driblera, fudbalskog maga, najzaslužnijeg za pobedu nad Krasnodarom. To nisu bili samo sportski panegirici, jer ne bi imali smisla. AV izgleda kao suklata oslobođena fiskulture, i njegov se fizikus ne može uvezati sa bilo kojom sokolskom veštinom. U opticaju je retorika opstanka tih trudbenika po svaku cenu, model ispiranja mračnih mrlja iz šarene biografije. Ili, jednostavno, prljavo ulagivanje kao takvo, negacija ličnog ponosa, koji je inače davno nestao u drilu samoponižavanja.

U košarci i odbojci, pa i u vaterpolu bi sve moralo da bude drugačije. Treneri i igrači u tim igrama su ljudi višeg sportskog reda, čija je etika brušena na čestitoj sportskoj borbi, nezamislivoj bez rabljenja kvalitetnog uma. Sale Đorđević ne mora da piše pohvale bilo kome od beznačajnih funkcionera da bi bio postavljen ili opstao. Ne zavisi od političke volje nevoljnika; on je veliki šampion i ličnost krupnog formata. Da li na tom nivou njegova nevolja prestaje? Ne prestaje! Ono jest, ne mogu mu ništa, ali svako od onih koji sebe vide na beloj osedlanoj bedeviji u istorijskom poduhvatu, želi za sebe šampionsku pozlatu i zvezdanu prašinu.

Čime su to ti ljudi zaslužili? Ničim, jamačno, jer svoj posao rade na nivou zemalja gde se najgore živi. A mnogi naši sportisti su šampioni i valja se uhvatiti za njihove podvige. Prvo kreću čestitke, ispisane kratkom pameću sekretara ili šefova kabineta. U njima se otprilike kaže da su sportisti „osvetlali obraz“ naciji, koji je (obraz) valjda dotle bio u pomrčini, pa se svi mi, na čelu sa predsednikom koji prednjači u zanosu, ponosimo njihovim uspehom i našim svetlećim licima. Na kraju dolazi epilog, kao silovit poen, u kome se kaže da su oni (šampioni) pokazali „kako se brane boje svoje zemlje“.

Potpisnik čestitke i ne krije kako smatra da je zaslužan za taj uspeh, jer da njega nije bilo ko zna da li bi država možda propala sa svim svojim bojama. I on svojom polupismenom porukom poravnava sebe sa asovima. U stvari, velikodušno im dopušta da se oni u tom uspehu poravnaju sa njim.

Nije to naravno kraj naprezanjima sportskih junaka. Sledi prijem, gde uštogljeni vrhovnik, u muci sa elementarnim sportskim jezikom, prevodi njihove velike uspehe na svoju ubogu logiku, i ushićenje sobom obrazlaže neveštom simbolikom i leksičkom trapavošću: „Još jedan veliki uspeh naše zemlje, dokaz da možemo rame uz rame sa najvećima!“ To su već kulise sačinjene od laži i zavodljivih iluzija, agitprop koji se bez smisla okončava sam u sebi.

Nije AV sve to izmislio; kad je Novak Đoković osvojio svoj prvi pehar u Vimbldonu, jedva je uspeo da se presvuče od nesnosnih tadića i jeremića, koji su zvirili i avetali po njegovom apartmanu, bez objašnjenja šta tu uopšte traže.

Ne verujem da su sportisti srećni na tim prijemima; tu se ne prepoznaju radost i elan, očito je da otaljavaju neprijatnu obavezu posipanja zlatne prašine po tikvi nadobudnog cezara. Ali, kao da su dužni da mu svesrdno zahvale za pehare i medalje koje su osvojili, jer je on svakako uveren da je zaslužniji od njih.

Verujem u sasvim drugi oblik, inače nepodnošljivog odnosa funkcionera prema sportskim uspesima. Kad se u zemlju vrate šampioni, predsednik je taj koji bi morao da moli za prijem kod njih. Pa ako im se već pre toga nije smučio, ako ne bude preterano dosadan, ako ne govori budalaštine i obeća da će se zadržati kratko – neka ga prime.

Sale Đorđević je čovek koji ne mora nikome da se klanja i zahvaljuje za sve ono veliko što je uradio. Ni vladi, ni predsedniku. Ni sebi, suviše je skroman za to. Red je da ga zamole da ih udostoji pažnje kad se odmori i vidi se sa ljudima koji su mu mnogo važniji od njih. Tako bih mogao da razumem okolnost da se možda nije rukovao sa premijerkom, ali je prisno i pokroviteljski zagrlio. Zvezdana prašina je tako pala, ne na prvog ministra u vladi – koga je uostalom briga za to – nego na ženu koja možda voli košarku.

Peščanik.net, 19.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Sep 19, 2017 7:31 pm

Smile Maloumna Srbija



Foto: Predrag Trokicić

Sve što kaže Mladen Šarčević, ministar prosvete, ili nema smisla ili je laž. On je puko otelovljenje nezajažljive želje za moć. I u tom smislu, samo odraz u ogledalu svog nezakonitog šefa (predsednika države) i njegove stranke. Pri tom, u ostvarivanju svoje, to jest stranačke, to jest šefove želje on će gaziti sve pred sobom, pored ostalog i loše postojeće zakone tako što će predlagati još gore. „Novi zakon donosi kvalitet nastave i efikasnost države u svemu što treba da se vidi“ – kaže Šarčević i ne govori istinu. Novi zakon o prosveti po nameri i strukturi gotovo da je identičan izmenama i dopunama Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji: on ministru prosvete, baš kao izmene i dopune direktoru BIA, treba da priušti apsolutnu moć bez ijedne institucionalne mere za polaganje računa. Odgovorni mogu biti i snositi posledice za svoj rad samo oni ispod ministra – đaci, nastavnici i direktori škola, pre svih drugih.

Nijedan zakon ne može doneti „kvalitet nastave“. Zakon može da dâ samo okvir – kvalitet se stvara negde drugde i stvaraju ga sami obrazovni radnici a ne zakonodavci. Ovaj konkretni zakon neće doneti ni „efikasnost države“, bar ne onu efikasnost koja bi Srbiju učinila pristojnom državom. Ali, iz jednog partikularnog, sebičnog ugla zakon će biti „efikasan“, jer će efikasno odrešiti ruke ministru da radi šta hoće. Kada se ta „efikasnost“ institucionalizuje i uveže sa školama, od „kvaliteta nastave“ neće ostati ni kamen na kamenu. Izuzev ako se kvalitet ne prepoznaje kao efikasna proizvodnja podanika.

Ultrakonzervativne stavke u Zakonu koje se tiču, recimo, obrazovanja kod kuće ili zadaju da se obrazovanje ostvaruje isključivo na „srpskom jeziku i ćiriličkom pismu“1 samo su bedni pokušaji legitimizacije grabljenja i koncentrisanja moći na vrhu države. Jednako bedno zvuči i Šarčevićeva fraza „da je prosveta motor i budućnost društva“. Uptreba reči „motor“ umesto, na primer, reči „pokretač“ samo razgolićuje obezljuđeni Šarčevićev pogled na resor na čijem se čelu našao. U stvari, zašto bi Šarčević i birao reči kada govori o obrazovanju, jer njega se obrazovanje ni ne tiče. Kao što je direktor BIA izmenama i dopunama Zakona o BIA dobio ovlašćenja da Agenciju vodi kao da je njegova privatna firma („prćija“2 bi ovde bila prava reč), tako se i Šarčević na čelu ministarstva prosvete ponaša kao samozadovoljni direktor omanje privatne škole. Jer kad završi sa „motorom“, Šarčević će odmah preći na mračnu budućnost, koja ga zapravo jedino zanima:

„Novi zakon treba da reši i problem tehnoloških viškova. Podaci govore da je oko 4.000 onih bez pune norme, 450 prima neku platu bez ijednog časa, a 890 ljudi je i dalje u sistemu a ima više od 65 godina. Imamo spremne otpremnine, ali imamo i ljude koji ne prihvataju poslove. Oko 17.000 ljudi radi van konkursa, a oni koji napune 65 godina moraju da idu u penzije, jer inače ne možemo da zaposlimo mlade.“

Tu se krije još jedno značenje Šarčevićeve „efikasnosti“. „Efikasnost“ tu nema veze sa uspešnim prenošenjem kvalitetnog znanja. Nije Šarčević na mesto ministra zato ni doveden. On je došao da utvrdi i otpusti „viškove“ i „efikasno“ sreže troškove. To sa obrazovanjem nema nikakve veze: reč je o primitivnom i vulgarnom „domaćinskom“ vođenju države uopšte i obrazovanja posebno kao prostih privatnih firmi sa jednoznačnom svrhom stvaranja prihoda. Naravno, i država i obrazovanje mnogo su komplikovanije strukture sa mnogo složenijim svrhama – ali ko će to sad objasniti Šarčeviću. Jer, njegovi ministarski kapaciteti sada su zauzeti rešavanjem – direktorskih kriza. Posebno one u Zemunu. Po novom zakonu, ministar, dakle ovaj i ovakav Šarčević (jednako kao Gašić), imaće pravo da postavlja i smenjuje direktore škola. Sadašnji zakon mu to pravo daje samo ako se utvrde nepravilnosti u radu direktora. Zato svuda tamo gde hoće da smeni direktora, Šarčević mora da pošalje inspekciju sa nalogom da obavezno nešto „pronađe“. Novi zakon će u tom smislu zaista biti „efikasniji“: inspekcija naprosto neće više biti potrebna, a sve će se svesti na volju ministra.

Dakle, inspekcija je – tvrdi Šarčević, a krizni savet zemunske škole to ubedljivo pobija – pronašla nepravilnosti u radu direktora zemunske škole i zato taj direktor mora biti smenjen. Roditelji đaka su, međutim, odlučni da tu smenu spreče. I ministar na to odgovara: „Opstruktivno ponašanje nema pametan odgovor. Ja ću biti saglasan sa sobom i braniću državu. Ne može da se licitira sa povredama rada i zakona. Ovo je Fejsbuk revolucija i to će se rešiti jedino tako što će se roditelji urazumiti“. Ej, ministar prosvete poziva odrasle ljude da se „urazume“. Obraća im se kao deci, to jest podanicima, to jest poslušnicima u čijem je interesu da poštuju njegovu volju ili će uslediti kazna (otuda ta ovde krajnje neprimerena reč „urazumiti“). Ali, povrh toga, on izgovora: „Ja ću biti saglasan sa sobom i braniću državu“. Biti u saglasju sa sobom za Šarčevića znači – braniti državu. Država, to sam ja, bez stida i zazora kaže Šarčević i doslovno ponavlja stav svoga nezakonitog šefa.

Jer, za Šarčevića i njegovog šefa, država nisu njeni građani i njihovi interesi. Država, to su oni – Šarčević i njegov šef, i njihovi interesi. Građani su nezrela, poslovno nesposobna lica, koja nisu u stanju da procene i odrede svoje interese i kojima je stoga potreban staratelj. To su dokone osobe koje se igraju na fejsbuku i koje treba urazumiti koliko je to moguće. To je novoradikalsko viđenje države – Srbija je azil za maloumne građane, a Šarčević, stranka i šef stranke vide sebe kao upravnike tog azila. Zakonska rešenja koja sada ulaze u proceduru – Zakon o osnovnom obrazovanju ili izmene i dopune Zakona o BIA – treba da institucionalizuju i ozakone takvu njihovu sliku maloumne Srbije.

Peščanik.net, 19.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Sep 20, 2017 4:54 pm

Smile Javni dug, bankrotstvo i održivost



Foto: Predrag Trokicić

Šta znači kada se kaže da je država pred bankrotstvom? I kako se to ispoljava? Jedan je slučaj kada vlasti cene da je bolje da ne izvršavaju obaveze prema poveriocima nego da dodatno oporezuju.

To se zove “spremnošću da se vrati dug”. Drugi je slučaj kada se očekuje da će dug da raste brže od nacionalnog dohotka, koji je naravno osnova državnih prihoda. Tada naprosto nema “sposobnosti da se dug vrati”. U oba slučaja se kaže da je dug neodrživ – kao trenutni teret, odnosno kao rastuća obaveza. Kako se može odrediti neodrživost?

U slučaju povećavanja javnog duga, kao uostalom svakog duga, od najvećeg je značaja u kojoj se meri povećava dohodak iz kojeg će se dug vraćati. Uzmimo da je dug uzet sa određenom kamatom. I uzmimo da se prihodi države povećavaju tako kako se povećava nacionalni dohodak, dakle rastu koliko i privreda. I uzmimo da je ta stopa rasta jednaka kamatnoj stopi na dug. Tada javne vlasti ne moraju da vrate dug jer mogu stalno da ga refinansiraju. Štaviše, ako se kamatna stopa ne bi povećavala s veličinom duga, nivo zaduženosti, u odnosu na nacionalni dohodak, bio bi nevažan za njegovu održivost. Konačno, uzmimo da privredna proizvodnja raste brže od kamatne stope na javni dug, tada će on, dug, težiti nuli s protokom vremena ako se neprestano refinansira.

Iz ovoga se može zaključiti da je veoma važno koja je stopa privrednog rasta kako bi se ocenilo je li dug održiv ili nije. Uzmimo da je država dužnik odlučan da vrati dug, dakle spremnost da se novac vrati poveriocima je nesporna. To bi trebalo da smanji rizik i da shodno tome dođe do smanjenja kamatne stope na dug. Svejedno ostaje i sposobnost da se dug vrati, koja zavisi od privredne aktivnosti. Ukoliko nema privrednog oporavka zbog toga što se ne ulaže nego se vraćaju dugovi, ili iz bilo kog drugog razloga, rizik da će dug zaista i biti vraćen se povećava. U slučaju da privrednog oporavka nema, ne mora da bude odlučujuća spremnost da se dugovi vrate, sposobnosti jednostavno neće biti. I to čak i ako je dug relativno mali u odnosu na nacionalni dohodak. Nije nepoznato da su zemlje imale probleme sa stranim poveriocima i kada je nivo duga bio relativno mali, recimo oko trećine bruto domaćeg proizvoda.

Uzmimo da se privreda oporavlja, valjalo bi očekivati da cena duga raste, dakle da se može refinansirati po nižim kamatnim stopama. U nekom času stope privrednog rasta će se usaglasiti s kamatnim stopama na javni dug, pa se više neće postavljati pitanje održivosti iako je, recimo, nivo zaduženosti visok. Naravno, kada fiskalne vlasti kažu: mi ćemo obezbediti održivost javnog duga ubrzanim privrednim rastom, to poverioci mogu da cene kao rizičnu strategiju, mogu da posumnjaju u spremnost vlasti da vrate dug i da traže strože uslove kod refinansiranja dugova ili da jednostavno obustave tu mogućnost. Tako da je zbilja potrebno da postoji određena uverljivost da će politika rasta zaista biti sprovedena i da će se pokazati kao uspešna.

Ukoliko tog poverenja nema, zadužene vlasti moraju da obezbede sredstva da vrate dugove. Ukoliko je reč o merama koje su neposredno izazvane potrebom razduživanja, a ne odgovarajućim privrednim ili socijalnim ciljevima, može se reći da se sprovodi restrukturiranje javnih obaveza i prava, što je analogno postupku bankrotstva u slučaju preduzeća ili domaćinstva.

Uzmimo izjave srpskih vlada u poslednjih nekoliko godina da su izbegle bankrotstvo javnih finansija. To je tačno kada je reč o poveriocima, ali ne i kada je reč o korisnicima budžeta. Kod toga su smanjene plate i penzije i javna ulaganja, što su mere koje obično usporavaju privredni rast. Tako da smanjeni javni dug u odnosu na nacionalni dohodak ne znači da je obezbeđena njegova održivost – bilo u smislu spremnosti ili sposobnosti da se dugovi zaista i vrate. Ukoliko su kamatne stope i dalje visoke kada se uzme u obzir gotovo stagnantna privreda, kao što svakako jesu, sposobnost da se javni dug finansira nije obezbeđena.

A po prirodi stvari, spremnost da se dugovi vraćaju smanjujese posle dužeg perioda smanjenog realnog dohotka. I zbog podsticanja tražnje, a i čuvanja političke stabilnosti, javne se obaveze povećavaju, što svakako utiče na ocenu da li je spremnost da se poveriocima vrate pare održiva.

Tako da će javne finansije biti održive tek onda kada privreda počne da se oporavlja, i to održivo, dakle kada se bude ustalio privredni rast koji je u skladu sa obavezama po kreditima jer je onda moguće ne samo redovno finansirati ili refinansirati javni dug, već fiskalnu politiku usredsrediti na uobičajene razvojne i socijalne ciljeve. Kada se može reći da se izišlo iz stanja bankrotstva i da su javne finansije održive.

Novi magazin, 18.09.2017.

Peščanik.net, 19.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Sep 20, 2017 6:15 pm

Smile Vučićev beg u Tršić



Foto: Peščanik

Ovaj bi se naslov mogao čitati i kao Vučićev beg u prošlost. Prva asocijacija je, naravno Kontraprajd, odnosno predsednikov beg sa Prajda koji je u isto vreme kada i Vukov 84. sabor u Tršiću, održan u Beogradu. Na Prajdu je učestvovala i premijerka Ana Brnabić, koja je tog dana izjavila kako je to prava slika Srbije: i Prajd i Tršić, tj. i ona i Vučić. S druge strane, predsednik je izjavio nešto suprotno, tj. da se „tog dana u Srbiji najvažniji skup održava u Tršiću“, odnosno tamo gde je on. Svako ko bar malo poznaje Vučićevu manipulativnost znao je da on ne bi mogao biti jedan od učesnika Prajda, već da će taj dan iskoristiti za nešto „pametnije“, „korisnije“, „učinkovitije“, čime sugeriše da on nema vremena za gubljenje već da se bavi poslovima od državnog značaja, bilo da je reč o saniranju poplava ili spasavanju nacije. U ovom slučaju, Vučić je izabrao ovo drugo, dakle „spasavanje nacije“, ali postavlja se pitanje od čega. Od bele kuge? Od EU? Od Nato? Ili od Prajda, koji se, eto, po nalogu Evrope, morao održati? Budući da je jedan od važnih topika Vučićevog govora bilo slavljenje rađanja dece i demografski rast u Krupnju, moglo bi se reći kako je ovaj njegov nastup bio upravo ograda od „dešavanja u Beogradu“.

Organizacija Vukovog sabora nikada u prošlosti, počev od 1933. pa sve do danas, nije bila stvar bezazlenog okupljanja u čast slavljenja kulture i prosvećenosti. Naprotiv, oduvek je bila povezana sa državnom ideologijom, koja se kroz različite programe, govore, potom „besede“ i predstave plasirala u javnost kao diskurs mobilizacije masa. O tome je izvanredno pisala Dajana Đedović, koja je sve do 2016. godine bila direktorka Centra za kulturu „Vuk Karadžić“ u Loznici, kada su je lokalne naprednjačke vlasti smenile sa tog mesta, postavivši za direktorku akademsku slikarku Snežanu Nešković Simić. Magistarski rad bivše direktorke Dajane Đedović bio je upriličen i kao velika stalna izložba u Tršiću, koju su posetioci mogli da vide i obaveste se o ideološkim gibanjima i manipulacijama ovom manifestacijom tokom proteklih decenija, a naročito osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Megalomanski Organizacioni odbor za proslavu jubileja „Dva veka Vuka“ brojao je preko sto pedeset članova i postavio je maksimalističke zahteve, čak je insistirao na tome da se usvoji zakon na nivou SFRJ kako bi se ovaj jubilej proslavljao u celoj zemlji. Da se pisac Vučićevog govora u Tršiću malo bolje obavestio o istraživanju koje je sprovela Dajana Đedović, svakako bi sugerisao Vučiću da se ne hvali kako je on prvi predsednik Srbije koji je došao na Vukov sabor u tom svojstvu. Naime, Vukovo „saborište“ pre tačno trideset godina bilo je mizanscen za poslednji čin svrgavanja Ivana Stamblića sa mesta predsednika Predsedništva SR Srbije. Naime, na Vukovom saboru održanom septembra 1987, nakon burne noći u kojoj je na Osmoj sednici CK SKS bio već smenjen, Ivan Stambolić je održao svoj poslednji govor u kom je pozvao prisutne da se priklone ideji progresa, ustavne reforme, te „da uporedo sa spomenicima palim junacima i mi počnemo jednom podizati fabrike, a umesto bogomolja – mostove i ćuprije“. Bilo je to potpuno disparatno od populističkih ideja koje će proklamovati političko i intelektualno krilo koje je prethodne noći podržalo politiku Slobodana Miloševića, takođe prisutnog tog dana u Tršiću, ali potpuno distanciranog od svog bivšeg saradnika i mentora. Bogomolje, slavna prošlost, srpstvo, veliki Srbi, opstanak nacije, ugroženost jezika, prekodrinske aspiracije bile su orijentiri novih „beseda“, što je u velikoj meri obeležilo i govor Aleksandra Vučića ove godine u Tršiću. Njegovo slavljenje kolektivnih i tradicionalnih vrednosti uz samohvalisanje vrednoćom naroda (tj. samog sebe) komponovani su kao kontrapunkt pokušaju beogradskog Prajda da izlaskom LGBT zajednice na ulicu, uz pratnju policije, skrene pažnju na stanje svojih prava u patrijarhalnom okruženju, koje je istovremeno pljeskalo svom voždu u Tršiću.

Proteklih trideset godina od Osme sednice CK SKS i pomenutog Vukovog jubileja donelo je u Srbiji mnogo toga lošeg, što su predsednik države i ministar kulture Vukosavljević zanemarili, ističući kako je za sve to vreme „Vukov sabor sijao jakom svetlošću u kulturi i prosvetiteljstvu“. Istina je da su velike reforme u povesti, poput one Vukove, počele jezikom – u Srbiji je te 1987. godine otpočela renesansa populizma koja je pre svega dezintegrisala jezik medija i politike, pretvorivši ga u jezik propagande, laži i podmetanja. Taj proces tabloidizacije ni do danas nije zaustavljen.

Predsednik Srbije je svojim nastupom u Tršiću javno demonstrirao svoj stav, ali i stav svoje partije, kao i Vlade kojom posredno upravlja, da ne deli evropske vrednosti izražene u organizaciji Prajda, odnosno da takvu manifestaciju ne prihvata u njenoj političkoj dimenziji koja bi trebalo da bude primarna, već isključivo kao „festival šarenih boja“ i obavezujući deo evropske agende. Za potpunu depolitizaciju Prajda pobrinuli su se i mediji pod kontrolom vlasti, koji su izveštavali o svemu samo ne o onome što bi Prajd u osnovi trebalo da bude. U uslovima kada je koncentracija političke moći isključivo u rukama predsednika države, prisustvo premijerke Ane Brnabić na Prajdu izgubilo je svaku težinu, odnosno svelo se na meru koju joj je pripisao Vučić, postavivši je na čelo Vlade. Možda je ovo za Evropu dovoljno, no za LGBT zajednicu svakako nije. Ona je sada postavljena u veoma nezgodan položaj: tobože ima „bezbedan“ Prajd ali nema zagarantovana prava, jer je predsednik jednom svojom rečenicom o „najvažnijem skupu u zemlji danas“ izvršio depolitizaciju Prajda, podigavši istovremeno Sabor u Tršiću na nivo partijskog skupa na kome se raspravljalo o stanju nacije i uspešnosti naprednjačke politike koja Srbiju iz „tumaranja po mraku izvodi na svetlo istorijskog dana“. Ova simultanost događaja nije slučajna već je vrlo precizno režirana, kao što je svaka Vučićeva reč tempirana i usmerena ka njegovim glasačima, a posebno prema onima koji su do pre dve godine bili permanentna pretnja na ulicama Beograda.

Jedan od transparenata na Prajdu nosio je poruku „Ana je tu“. Vučićev odgovor na to iz Tršića glasio je da to uopšte nije bitno.

Peščanik.net, 20.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Sep 21, 2017 5:31 pm

Smile Šta nas briga



Foto: Vranjske

Kada na pitanje o gašenju Vranjskih novina premijerka odgovori da nema dovoljno informacija, to bi se moglo razumeti i kao dragoceni komadić zen mudrosti. Tako je, upravo je u tome problem – što nema dovoljno informacija. A zašto ih nema dovoljno? Upravo zato što se gase ozbiljni mediji koji rade u javnom interesu, mediji poput Vranjskih novina.

Da je ostalo na tome, premijerkina izjava bi se mogla razumeti i kao, doduše suptilan, izraz razumevanja problema. Kada sama premijerka nema dovoljno informacija, kako bi ih mogli imati obični građani i građanke Srbije? Kako ti građani i građanke mogu, bez dovoljno informacija, učestvovati u političkom i društvenom životu? Kako mogu donositi relevantne odluke o ličnom i zajedničkom dobru? Informacije su javno dobro svake demokratije dostojne tog imena. Bez informisanog građanstva, nema demokratije.

Ali, naravno, nije ostalo na tome. Premijerka nastavlja:

„Nisam sigurna na koji način Vlada Srbije može da pomogne, ne znam koliko može sad da dâ subvencije lokalnim medijima.“

Država Srbija, kao što je dobro poznato, daje subvencije mnogim privatnim i drugim akterima. Nekima čak i izvan granica Srbije. Ali ovde nije stvar u tome; od države se za medije koji rade u javnom interesu ne traže subvencije, nego samo pravična raspodela sredstava koja su za to već predviđena.

Kada ovo izgovara, premijerka, naravno, samo ponavlja retorički manevar svog „mentora“. Na pitanje o neisplaćivanju plata i doprinosa radnicima firme „Ratko Mitrović – Niskogradnja“, koja je na tenderu dobila rekonstrukciju beogradskog trga Slavija, on je prošle nedelje izjavio sledeće:

„Zamislite da mi sada jurimo svakog privatnika da li je isplatio platu. Ne može nešto što je nenormalno da pobedi nešto što je normalno. Kakve to veze ima sa svima nama. Grad je platio sve do poslednjeg dinara. Naš je posao da obezbedimo da na tenderu pobedi neko ko je dao najbolju ponudu, šta to nas dalje briga gde i kako ko uzima.“

Šta nas briga.

Izjave premijerke i njenog mentora najbolje odražavaju suštinu izopačenog naprednjačkog razumevanja odnosa privatnog i javnog. Kada je nešto privatno, onda to po premijerki i njenom mentoru ne podleže više nikakvoj javnoj kontroli, svejedno da li je u pitanju privatna firma koja je dobila posao na gradskom tenderu da od javnog novca asfaltira ulice, ili televizija koja je na konkursu dobila javno dobro nacionalne frekvencije, ili sredstva iz gradskog budžeta za podršku medijskim projektima u javnom interesu.

Kako se zove ovaj sistem u kojem svako dobija svoj domen u kojem može da radi šta mu se prohte, svoju prćiju – pa bila to privatna firma za građevinske radove, gradska vlast koja deli novac za medijske projekte, ministarstvo, vlada, funkcija predsednika ili televizija sa nacionalnom frekvencijom? U pitanju je, naravno, feudalizam.

Peščanik.net, 20.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Sep 21, 2017 6:46 pm

Smile Trump trumpets Ivice Dačića: postizborne fanfare i diplomatska „truba“



Foto: Peščanik

U Srbiji postoji tradicija budalastih reagovanja na američke predsedničke izbore. Provincijalizam i odsustvo takta karakterišu reakcije javnosti i političara. Ne mogu da zaboravim ni radovanje zbog pobede Džorža Buša i, sa tim u vezi, intervju jednoj televiziji frontmena grupe R.E.M., koja je neko vreme posle pobede Buša, protiv kojeg su javno istupali, gostovala u Srbiji. Tokom intervjua novinar je pomenuo i netom protekle predsedničke izbore u SAD, uz osmeh dodajući da se javnost u Srbiji raduje pobedi republikanskog kandidata: „To nije smešno“, prokomentarisao je kratko, ozbiljno i neprijatno Stajp. Nezaboravni slogan „Barače Obama, budi uvek s nama“ reflektovao je uvrnuto očekivanje da će ondašnji novoizabrani predsednik SAD, zato što je crn, imati naročito benevolentan odnos prema Srbima, kao podjednako diskriminisanima.

Ipak, kulminaciju mizerije i provincijalizma predstavljala je reakcija iste te javnosti u Srbiji na pobedu Donalda Trampa. „Oduševljenje“ među stanovništvom i političarima, kako je ondašnji predsednik vlade Vučić nazvao reakciju u Srbiji, značilo je ponovno samoizopštavanje Srbije iz društva ogromne većine demokratskih zemalja, u kojima je Trampova pobeda doživljena sa nemalom zabrinutošću. Ondašnji predsednik Tomislav Nikolić je ocenio da je Trampova pobeda iznenadila „samo one koji kroz život idu zatvorenih očiju“, čime je izokola uputio „otrovnu strelicu“ prema svom mlađem i brzopletom dugogodišnjem saradniku, koji je valjda bio slep kao šišmiš, s obzirom da je u jeku kampanje za američke predsedničke izbore učestvovao na sastanku Klintonove fondacije… Vadaći kestenje iz vatre zbog svinjarija koje je sam opisao kao „oduševljenje“, zabrinut i za to kako će na takvo raspoloženje, naročito među srpskim vodećim političarima, gledati „evropski partneri“, a naročito u zemlji kancelarke Merkel, tadašnji predsednik vlade je poentirao ocenom da je slavlje zbog Trampove pobede u SAD tipična srpska „sitna pakost“ usmerena protiv Klintonovih, očito hoteći da umanji značaj kolosalno budalastog slavlja povodom jednog opasnog iščašenja koje, jasno je to bilo i onda kao i danas – ne može svetu doneti (i već ne donosi) ništa dobro.

Oduševljenje, ali sitnopakosno – sitnopakosno, ali ipak oduševljenje, tek možda bi se cela ta nedostojna šarada mogla „mudrom politikom“ nekako i „iskoristiti“, naravno „u interesu Srbije“, a na način na koji korist i interese, odnosno diplomatiju kao mehanizam njihovog zadovoljenja, shvata ovdašnji „politički vrh“. A to znači kulovski, primitivno i uz odsustvo makar minimuma dostojanstva, a o suženosti diplomatsko-političkog horizonta do kojeg dopire vizija kreatora srpske spoljne politike postiđujuće je i govoriti.

Baš tako je izgledao Dačićev igrokaz pred Trampom na East Riveru od pre neki dan. Ministar inostranih poslova Srbije odigrao je svoj diplomatsko-vašarski „valcer na petoparcu“: pošto je ukebao priliku kada je predsednik SAD Donald Tramp ostao sam na svojoj stolici u sali za zasedanje, prišao mu je i pokazao mu nekakve slike, na kojima su, po svemu sudeći, bile bezumne scene radosti i slavlja po Srbiji povodom Trampove pobede na predsedničkim izborima u SAD. Trampa su te groteskne scene mogle na trenutak i zainteresovati, ali je takođe bilo više nego upadljivo okretanje glave na stranu, uz nervozni pokret rukom kojim je ministru inostranih poslova Srbije dao do znanja da ga „smara“. Ostaje, doduše, nejasno zašto je Tramp na kraju našarao i svoj potpis na papirima sa fotografijama koje mu je Dačić kolenopriklono predočio. Ako je, naime, ministar inostranih poslova Srbije ovom prilikom još i zatražio autogram od Donalda Trampa to bi prevazišlo i najpesimističnija očekivanja u pogledu karaktera i kompetentnosti ovdašnjeg tzv. „državnog vrha“.

Računajući na egoističke crte ličnosti američkog predsednika, kakve se zaista retko sreću, boldrikovski „lukava“ kalkulacija ministra inostranih poslova mogla bi, doduše, biti i tačna. Ali je daleko verovatnije da se ona ni najmanje neće isplatiti, ostajući samo puka ilustracija vrlo nesimpatične osobine, poznate kao – ulizištvo. Uz gotovo izvestan izostanak bilo kakvog korisnog rezultata, takvo ulizištvo, i to pred očima svetske javnosti, ima svoju cenu, mada je ona – kako Dačić očito smatra – ionako jeftina: tričavo dostojanstvo i ugled srpske diplomatije, a time i Srbije kao države. Ništa ne košta, a – ništa ni ne vredi, pa se može njome kockati va banque, sve i da se na kraju dobije – duplo golo.

Peščanik.net, 21.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Sep 21, 2017 7:17 pm

Smile Samo da se ne mešaju



Foto: UNHCR

„Treba imati petlju pa biti takav gad“, napisao je Orvel u Putu za Vigan o jednom svom političkom neistomišljeniku. Možda je ova rečenica i najbolja reakcija na ono što smo videli u Šidu, gde grupa roditelja i prosvetnih radnika protestuje protiv dolaska „dece migranata“ u njihovu školu. Kao razloge za svoj protest roditelji navode pitanja bezbednosti, higijene, nekakvog pozdravljanja levom rukom, ali i pitanja ćirilice i Kosova.

Reakcije državnih organa na ovaj protest su mlake, uz isprazna podsećanja da je Srbija u izbegličkoj krizi pokazala svoje lepo lice svetu. Slično su prošli i protesti protiv dolaska izbeglica u Mladenovac. Ili oni protiv doseljavanja Roma u Ovči, Resniku, Sirči, Kamendinu…

Zakon o zabrani diskriminacije jasno propisuje zabranu svakog izražavanja ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog nekog njihovog ličnog svojstva. Zato insistiranje roditelja i nastavnika iz Šida da oni nisu protiv obrazovanja dece izbeglica u Srbiji, već samo protiv njihovog mešanja sa „našom decom“ – nema previše smisla. Zastupanje ideje razdvajanja dece izbeglica od ostale dece u obrazovnom sistemu je upravo zastupanje ideje segregacije u obrazovanju.

Izazivanje i podsticanje razdvajanja dece izbeglica od ostale dece je težak oblik diskriminacije, koja je zabranjena antidiskriminacionim propisima Republike Srbije. Istovremeno, i Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja zabranjuje da se u obrazovnom sistemu izdvajaju lica ili grupe lica, između ostalog i po osnovu rasne, nacionalne, etničke, jezičke ili verske pripadnosti.

Nadalje, u skladu sa preuzetim međunarodnim obavezama, prema Međunarodnoj konvenciji o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, država je dužna da preduzme mere za sprečavanje ksenofobnih stavova i postupanja prema nedržavljanima, kao i da promoviše principe nediskriminacije i razumevanja potreba nedržavljana. Evropska konvencija o ljudskim pravima takođe propisuje da države treba da preduzmu pozitivne mere radi sprečavanja segregacije1 u obrazovanju.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti u svom saopštenju povodom polaska u školu dece migranata i izbeglica navela je da je Srbija pokazala da poštuje međunarodne zakone i neguje vrednosti humanog i tolerantnog društva, ali da postoje pojedinačni slučajevi kao što je ovaj u Šidu, gde se javljaju „nerazumevanje i predrasude“ roditelja čija deca treba da pohađaju školu zajedno sa decom izbeglicama i migrantima.

U sličnom tonu, Komesarijat za izbeglice i migracije navodi da su „mali migranti“ iz prihvatnog centra Adaševci seli u klupe sa svojim vršnjacima, a situaciju u Šidu naziva „početnim nesporazumima i protestima grupe roditelja i nastavnika iz pojedinih škola u opštini Šid“. Primetno je da su i Poverenica i Komesarijat propustili da stvari nazovu pravim imenom – rasizmom i kršenjem pozitivnih propisa Republike Srbije.

Problemi u ostvarivanju prava na obrazovanje dece izbeglica nisu jedinstveni za Srbiju. Visoki komesarijat za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR) procenjuje da preko tri i po miliona dece izbeglica nema pristup obrazovanju. Razmere problema su tolike da je UNHCR proglasio obrazovnu krizu i pozvao države da hitno uključe decu iz izbegličke populacije u svoje nacionalne obrazovne sisteme.

Zbog višegodišnje prakse protesta protiv Roma, izbeglica, migranata i svih koji su „drugačiji“, kao i retkih slučajeva preduzimanja efikasnih mera za sprečavanje ovakvih incidenata od strane države, čini se da je Šid pre pravilo nego izuzetak. A ono glasi – poštovaćemo ljudska prava samo dok se „drugačiji“ ne mešaju sa nama – bilo zbog toga što su Romi, LGBT+, izbeglice ili neki drugi.

Da ovo pravilo nije na snazi, ne bismo čuli poruke da neko ko je LGBT+ ima pravo da radi šta hoće ali u svoja četiri zida, ne bismo imali romska geta u Beogradu ni segregaciju romske dece u obrazovnom sistemu – niti ove poslednje proteste protiv mešanja dece iz prihvatnog centra Adaševci sa decom iz Šida.

Peščanik.net, 21.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Sep 22, 2017 5:41 pm

Smile Vulin i Vukašin



Foto: Predrag Trokicić

Gase se Novine Vranjske. Stojte galije carske.

Takve se neke asocijacije rađaju na vest da Vranjske, posle 23 godine neprekidnog izlaženja i 1.069 brojeva, prestaju da izlaze. Preturile su preko glave (i zaglavlja) sankcije, izolaciju, crveno-crnu koaliciju, bombardovanje, ali Vučićevu vlast nisu mogle. Mira Marković je mila majka za njenog pulena Vulina.

Firme umiru. To nije ništa novo ni neobično. Iz raznih razloga, koji bi se mogli svesti na jedan – nesposobnost da se prilagode stalnim promenama u spoljnom, a bogami i u unutrašnjem, njihovom, svetu. Ali, u slučaju Vranjskih to nije bio slučaj.

Jeste, Srbija je malo i siromašno tržište, građani teškom mukom uspevaju da odvoje neku crkavicu za novine, privreda je slaba da plati bilo kakav oglas. Ali, znao je s tim da se izbori Vukašin Obradović, vlasnik, direktor i glavni urednik Vranjskih, kao što je uspevao u protekle gotovo dve i po decenije.

Lako je biti opozicionar, pa i novinar, u Beogradu. Tu su i ambasade i razni fridom hausi, tu dolaze visoki gosti iz belog sveta, strani izveštači… U provinciju, međutim, slabo ko od njih zalazi. Pa i svakojake “sise” i “slavine” skoncentrisane su u Beogradu, tako da se može ne samo o(p)stati u životu nego i pristojno živeti. Izdavati novine u nekom “što južnije to tužnije” gradu može samo lud čovek. To jest, zadrti novinar, okoreli profesionalac. Takav je Vukašin; takvi su i svi koji su s njim radili.

Takav kakav je bio je trn u oku vlasti. I pošto su se sva druga sredstva pokazala nedelotvornim – svi pritisci, pretnje i zastrašivanja – posegnuli su za poslednjim oružjem. Poreskom policijom. Koja je dobila jedan jedini zadatak – kad jednom izađe iz Vranjskih, da utuli svetlo i zaključa vrata za sobom.

Tako je ugašen možda poslednji svetionik na jugu Srbije.

Uplesti Aleksandra Vulina u ovu priču o Vranjskim znači na neki način oskrnaviti je. Ali sam se, kao što smo videli, upleo, a i nekad čovek ne može da bira. Ovih dana je, naime, takođe objavljeno da je tužilaštvo odbacilo krivičnu prijavu protiv Vulina. Krivična prijava je podneta nakon što je Agencija za borbu protiv korupcije utvrdila da sadašnji ministar vojske (a pre pet godina, kada je slučaj začet, šef kancelarije za KiM) ne može da dokumentuje odakle mu 200.000 evra kojima je platio jedan stan u Beogradu. Prosto, po zakonu, i u Srbiji, kao i u svim civilizovanim zemljama, građani treba da objasne i pokažu/dokažu odakle im novac ili imovina kojom raspolažu. Vulin praktično nije imao nikakve dokaze. Sve što je podnosio bile su zapravo neke vrste falsifikata. Što je već samo po sebi trebalo da bude alarm za policiju, tj. razlog da se i ona uključi u ovaj slučaj i ispita o čemu je reč. Ali do toga nije došlo. Policija je bila nema, tužilaštvo gluvo, sudstvo slepo.

U Srbiji očigledno postoje dva režima: jedan koji važi za građanina Vukašina i drugi koji važi za ministra Vulina. Jedan za (obične) ljude, drugi za vlast. Cena koju, pojedinačno i kolektivno, za to plaćamo već je previsoka.

Novi magazin, 20.09.2017.

Peščanik.net, 21.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Sep 22, 2017 7:01 pm

Smile Lični record



Foto: Peščanik

Bio sam na dva kraljevska rođendana, dobro, same slavljenice, holandska i engleska kraljica, nisu baš bile prisutne, ali sam bio na prijemima koje su tim svečanim povodom upriličile ambasade u Beogradu, znam da sam se rukovao sa obojicom ambasadora, ali samo po jedanput, kad sam ulazio; to ni Njihove Ekselencije ni ja nismo mogli da izvrdamo, čak i da smo hteli, takav je bio protokol. Možda je bilo učtivo i na odlasku da se pitam sa domaćinom, ali sam ja u svojoj najboljoj tradiciji neopažen i nepožaljen ni od zvanica ni od domaćina, ubrzo rešio da napustim to za mene neprirodno okruženje.

Možda sam, sad mislim, mogao nakon prvog rukovanja da se neopaženo ubacim među novodošavše zvanice pa da se još jedared rukujem sa ambasadorom (ali to se i fotografiše sve, i kasnije, kad bi izrađivali slike, primetili bi da se ja u jedinom svom braon odelu pojavljujem dva puta; da, nisu mi nikad poslali te slike, neka im je halal), ali ne verujem da bih uspeo da se sa istom osobom rukujem četiri puta. Ma koliko nas predstavnici ovih negdašnjih kololonijalnih sila pozdravljali mehanički – ko ne bi: treba se rukovati sa nekoliko stotina duša – ipak bi me mogli prepoznati i reći mi: „Hajte da se neko vreme više ne rukujemo, idite da nešto pojedete dok zvanice nisu obrstile sve što je ketering doneo i servirao!“. Sad čujem da se naš predsednik četiri puta rukovao sa američkim predsednikom koji je ugostio svetske velikaše nakon sednice u Ujedinjenim nacijama. Ili je pravilno reći da se g. Tramp četiri puta rukovao sa g. Vučićem, to jest da je domaćina srce vuklo opet i opet ka našijencu? Potonji, šta će, iako tačno zna da su se već rukovali jednom, pa drugi, pa treći put! – i četvrti put prihvata pruženu mu desnicu: ovo je moj lični, a možda i svetski rekord!

Ili su oba predsednika osećala istu dosadu razgovarajući sa drugima i rukujući se sa drugima, pa su obojica kroz naoko prijatni žamor prijema i kroz živu ogradu od državničkih telesa i toaleta nepogrešivo stremili jedan ka drugome, ah, opet vi, lepo je videti vas toliko puta u toku iste večeri, dajte da vam stisnem ruku još jednom…

Ili je Makronu koji ubi boga u njemu Tramp morao reći: „Izvinićete me, moram još jednom da se rukujem sa predsednikom Srbije, pre deset minuta kad smo se pozdravili rekao je ‘triput Bog pomaže’, ali, verujte, meni razgovora sa njim nikad dosta, svi se tiskaju oko njega, i ne mogu da dođem do reči ako se opet sa njim ne rukujem…“

Možda ćemo uskoro pročitati rečenicu u kojoj će američki predsednik ne znajući šta čini parafrazirati našu Milenković Radu, možda će reći: „Kad god se rukujem sa predsednikom Vučićem, ja puno od njega naučim, evo, samo u toku jedne večeri – kao da sam završio četiri semestra na koledžu!“

Kamere su snimile Makrona koji, videvši šta Tramp radi, počinje da se vrzma oko Vućića ne bi li uknjižio barem duplo rukovanje, ali bi se uvek neko isprečio, te neki drugi državnik, te kelner, te kratko podšišani momak iz domaćinovog obezbeđenja: diskretno su vodili računa da jedino njihov štićenik četiri puta stegne desnicu delije, istu onu od koje su s razlogom strepeli Dinamovi navijači…

Da, prijatnije je misliti kako je u želji da se pokaže g. Tramp prekardašio, nego misliti da naš predsednik saleće četiri puta domaćina, „thank you again, again and again having me here“, rizikujući da mu potonji odbrusi: „Prođi me se, predstavniče male i daleke prekomorske zemlje, pa zamisli da se drugi povedu za tvojim primerom, zavrtelo bi mi se u glavi od istih lica i od tolikih dlanova, jedni su suvi kao lišće opalo sa javora, drugi pak odurno vlažni od treme što će se sa mnom rukovati, jedni me stežu kao kovači, jer drže da je to muški, drugi mi prepuštaju obamrle dlanove, I am sick of that!“

Ili je naš predsednik bio hiperaktivan?! Poput sile koja se iznenada pojavljuje i rešava problem iskrsavao je ispred Trampa na različitim mestima, a ovaj ga nije uopšte upamtio nego mu je sa rasejanošću cara svaki put prepuštao ruku kao da ga prvi put vidi…

Ne, ne, ne!!!

To nikome ne bi služilo na čast.

Peščanik.net, 22.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Sep 23, 2017 6:16 pm

Smile Kec k’o vrata



Foto: Predrag Trokicić u Beču

Srbija će za pet godina vladavine Aleksandra Vučića (2013-2017) ostvariti prosečan rast bruto domaćeg proizvoda samo malo veći od jedan odsto. Sasvim precizno – 1,3 odsto. To je očigledno nedovoljno za prelaznu ocenu. Dakle, za ono što je glavni zadatak svake vlade – povećanje blagostanja nacije – AV ne može da dobije ocenu veću od rezultata koji je postigao, dakle od jedinice. Kec k’o vrata, što bi rekli i ovi novi klinci.

Pa dobro, reći će neko, tako je u celom ovom našem manje-više zaostalom regionu. Na (našu) žalost – nije tako. Sve zemlje „zapadnog Balkana“ (kao što tabela pokazuje) postigle su bolji rezultat od Srbije, neke i duplo, tako da je Srbija znatno ispod proseka koji iznosi 2,3 odsto.

Rast BDP-a 2013-2017

Zemlja %
Albanija 1,5
BiH 2,3
Kosovo 3,2
Makedonija 3,0
CG 2.7
Srbija 1,3
PROSEK 2,3

Taj zaostatak još je i veći u odnosu na zemlje centralno-istočne Evrope čija prosečna godišnja stopa rasta u razdoblju 2013-2017. iznosi tri odsto. Sve u svemu, san o liderstvu raspršio se kao mehur od sapunice.

Zbilja, puno je (tadašnji premijer) Vučić stavio na kartu (ubrzanog) razvoja, puno je i truda uložio, pretio je i molio, lično je zvao (kako je sam govorio) direktore Puteva, Koridora i druge… uzalud. Teško je i pobrojati sve njegove izjave u kojima je obećavao kule i gradove, platu od 500 evra i rast BDP-a od četiri odsto već u ovoj, 2017. godini, od kada će i početi, kako je govorio novembra prošle godine, „zlatno doba Srbije“.

Ipak, možda je u tom smislu najznačajniji jedan njegov autorski tekst objavljen u prazničnom, novogodišnjem broju Novosti 31. decembra 2015. godine. Tada je Aleksandar Vučić 2016. godinu najavio kao „početak našeg novog veka“, veka „u kojem ćemo sopstvenim snagama, radom i umećem preskočiti ogroman jaz koji je, zahvaljujući istoriji, nastao između visoko razvijenih zemalja i Srbije“. Nije na odmet u ovom času malo podsetiti kakvo je bilo to vreme. Naime, posle popriličnog pada BDP-a (za 1,8 odsto) u 2014. (vlast je to pravdala poplavama, ali su ekonomisti pokazali da je najviše polovina tog pada bilo posledica elementarnih nepogoda), u 2015. je usledio nizak, mada zapravo neočekivani rast, jer je prognoziran opet pad ili u najboljem slučaju stagnacija BDP-a. Dakle, po prirodi stvari trebalo je da na red dođu bolje godine, naročito zato što je i evropska privreda počela da se brže kreće. U pomenutom tekstu Vučić je, međutim, izneo i neke, ako to nije prejaka reč, „teorijske osnove“ svog optimizma, pa čak i neku svoju „ekonomsku filozofiju“.

„A da je moguće izvesti veliki skok“, pisao je dakle Vučić, „tvrdio je još polovinom prošlog veka Aleksandar Geršenkron, američki Jevrejin, rođen u Rusiji, koji je bio profesor ekonomije na Harvardu, i po kojem se čak i isplati kasniti u razvoju, jer jaz može da bude ogroman podsticaj, poziv na mobilizaciju i dodatni napor, posle kojeg sledi velika nagrada. Uz to, kašnjenje u razvoju, po njegovom mišljenju, pruža mogućnost ne samo učenja, nego i izbegavanja grešaka koje su drugi činili.“

Pozivanje na u Srbiji čak i među ekonomistima malo poznatog Geršenkrona, tada nije izazvalo naročitu pažnju. Verovatno je to svrstano u neku vrstu „Vučićevog folklora“, odnosno „maniju“ da svaki čas citira razne poznate ličnosti iz istorije, iako se svojom anonimnošću Geršenkron u tu sliku nije baš najbolje uklapao. O Aleksandru Geršenkronu je u nas pisao jedino Milan Subotić, još 2014. za časopis Treći program (tada je članak zapravo samo pročitan, tek je nedavno i štampan, a sada se može naći i na sajtu www.academia.edu).

Naravno, ovo nije prilika da se, čak ni u grubim crtama zalazi u Geršenkronovo učenje, ali je ovaj pasionirani istraživač Rusije i Sovjetskog Saveza, (i) prema Subotiću, zaista smatrao da „zaostalost može biti shvaćena kao prednost“, jer omogućava zemljama da „preuzimajući savremenu tehnologiju i znanje u kratkom periodu ubrzaju svoj rast“. Pritom se međutim, pojavljuju dva problema. Najpre, Geršenkron upozorava, a Subotić naglašava, da veliki napori (koje pominje i Vučić) da bi se preskočio razvojni jaz može dovesti do ogromnih žrtava (što se u SSSR-u zaista i desilo) koje dovode u pitanje (ne samo sa moralnog stanovišta) ostvareni napredak. Pored toga, politička diktatura, koja se uspostavlja kao uslov „velikog skoka“ (da bi, jel’ tako, celu naciju „upregla“ u kola „napretka“) u trenutku kada zemlja treba da pređe u vode mirnijeg rasta pojavljuje se kao prepreka. Naime, ovde Subotić u argumentaciju uključuje autore čuvene knjige o uzrocima (nasuprot čuvenom Smitovom istraživanju porekla bogatstva naroda) propadanja naroda („Zašto narodi propadaju“) Darona Asemoglua i Džejmsa Robinsona: „Političke elite će blokirati blagotvorne ekonomske i institucionalne promene onda kada se plaše da će one destabilizovati postojeći sistem i povećavati verovatnoću gubitka njihove političke moći i buduće rente.“

Da rezimiramo: kakvi su efekti Vučićeve razvojne strategije? Najpre, Srbija nije ostvarila željeni „veliki skok“. Ako je za utehu žrtve nisu bile strašne, ali su ipak bile uzaludne – rast je minimalan. Reforme su stale, jer politička kasta ne brine o njima, nego o tome kako da utvrdi svoju vlast. Otud su autoritarni elementi poretka sve brojniji i jači. Taj „cezarizam“ glavna je prepreka ekonomskom i svakom drugom napretku.

Peščanik.net, 23.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 14267
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 8 od 13 Prethodni  1, 2, 3 ... 7, 8, 9 ... 11, 12, 13  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu