Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 36 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 1 Skrivenih i 35 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
» Check 123 i Europeana - kultura, umetnost, istorija...
Juče u 7:34 pm od Brave Heart

» Peščanik - analiza dnevnih događanja
Juče u 7:31 pm od Brave Heart

» Filmske novosti...
Juče u 7:29 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta umetnosti
Juče u 7:26 pm od Brave Heart

» Sve o "pametnim" telefonima i sličnim čudima tehnike...
Juče u 7:23 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta IT-ja (softver, hardver i...)
Juče u 7:09 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta astronomije...
Juče u 5:57 pm od Brave Heart

» Corax - slika današnjice
Juče u 5:36 pm od Brave Heart

» Vesti - književnost...
Pon Sep 18, 2017 7:04 pm od Brave Heart

» Ljubav je...
Pon Sep 18, 2017 11:03 am od andjeo01

» Delovanje LGBT lobija u svetu i kod nas
Ned Sep 17, 2017 11:29 pm od andjeo01

» Lične fotografije
Ned Sep 17, 2017 3:28 pm od Davidova

» Beograd
Ned Sep 17, 2017 3:25 pm od Davidova

Izložba “Dosijei o svakodnevnom” Uroša Đurića i Milana Antića, 19.09-14.10.
http://https://s23.postimg.org/jq15wtlp7/vostok.png
https://s28.postimg.org/sbinr7rvx/bloggif_58f133ee2ca1e.png
http://https://s23.postimg.org/jq15wtlp7/vostok.png
https://s26.postimg.org/vwdqtqr5l/biogen_DVA.png
https://s26.postimg.org/4ohd5ry7t/Art_CENTAR-header.png
https://s23.postimg.org/tipvwi28r/ruska_kultura_u_srbiji.png
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Peščanik - analiza dnevnih događanja

Strana 7 od 8 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Avg 28, 2017 7:42 pm

Smile Ime i zamrznuti konflikti



Dizajn: Apostol

Ivica Dačić je zapretio da će promeniti zvanično, za Srbiju, ime Makedonije u Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, “kako je zove ceo svet”, kaže on. Ovo drugo nije tačno, ali nije zapravo preterano važno.

Ovo, da nije važno ili da više nije važno, čini se da je promaklo ministru spoljnih poslova (ne bi bilo nezanimljivo znati da li je to tačno i za celo ministarstvo i za celu Vladu, posebno da li je to i mišljenje predsednice Vlade). Zašto nije važno?

Prvi razlog jeste to što je reč o privremenom imenu, koje bi nova makedonska vlada, koliko sam u stanju da razumem, bila spremna da prihvati i kao trajno. Nema potrebe zamarati čitaoce zašto je to ime i za koga privremeno, što bi trebalo da je poznato srpskom ministarstvu spoljnih poslova, tek njega koriste međunarodne organizacije, nešto više od trećine zemalja u svetu, i Grčka, gde je ovo poslednje važno. E sada, nova makedonska vlada je, čini mi se, blizu tome da kaže: U redu, neka je to stalno zvanično ime ove zemlje koju mi nazivamo samo Republika Makedonija, hajde da vidimo kako stoje stvari sa članstvom u Atlantskom savezu (NATO) i s početkom pregovora o članstvu u Evropskoj uniji.

Drugi razlog, koji takođe podržava prvi, jeste to da nije teško zapaziti da se ime Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija odnosi na Makedoniju ili, drukčije rečeno, da sve ovo prethodno kvalifikuje zemlju koja se zove Makedonija. Usled čega bi makedonskim vlastima i građanima moglo da bude, a ja mislim i da bi trebalo da bude, svejedno da li su te kvalifikacije na primer Gornja ili Severna ili Vardarska zemlja Makedonija. Što je razlog da nije uopšte sigurno da bi Grčka bila spremna da prihvati kompromisno rešenje koje bi ozvaničilo privremeno ime kao stalno. Mada bi imalo smisla i bilo bi dalekovido ukoliko bi to učinila.

Tako da Dačićeva pretnja kasni. Bivša makedonska vlada bi bila na muci da je trebalo da prihvati ozvaničenje privremenog imena jer je nacionalizam bio njena ideološka osnova, ali nova makedonska vlada ne bi morala tome da se protivi. Ukoliko bi to normalizovalo odnose sa Grčkom, pa tako poboljšalo one sa Evropskom unijom i Atlantskim savezom. Zemlje koje Makedoniju priznaju pod tim imenom naprosto izražavaju stav ne o imenu već o politici uslovljavanja imenom, dok bi srpske vlasti ukoliko bi sledile predlog ministra Dačića izrazile upravo suprotan stav o poželjnosti i smislenosti politike uslovljavanja imenom, na šta bi se ta spoljnopolitička mera svela.

Opštije, reč je o smislenosti politike zamrznutog konflikta. Jer, doduše u blagoj, dakle diplomatskoj meri, to je politika uslovljavanja imenom. Šta je zamrznuti konflikt?

Ovde se najčešće uzima za primer Kipar kako bi se našao presedan za analognu politiku prema Kosovu. No, odmah je potrebno ukazati na razliku. Naime, za međunarodnu zajednicu kiparski konflikt je zamrznut, kao što je, opet na diplomatskom nivou, to slučaj i sa sporom oko makedonskog imena. Ali to nije slučaj sa Kosovom. Srbija bi svakako mogla da ozvaniči to što je i inače njena politika, naime da je spor oko kosovske teritorije za nju zamrznut, ali to ne obavezuje međunarodnu zajednicu na način na koji je obavezuje zamrznuti kiparski konflikt.

Sve to postaje još jasnije ako se razmotre drugi balkanski zamrznuti konflikti, recimo oni od raspada Jugoslavije do danas. Na primer, spor oko teritorija u Hrvatskoj bio je tip zamrznutog konflikta sličan kiparskom – on je bio takav za međunarodnu zajednicu. Naravno, to podrazumeva da zemlja na čijoj je teritoriji taj konflikt može silom da povrati teritoriju ukoliko to nije moguće ostvariti pregovorima. Do čega je i došlo. Ovo nije isto u slučaju Kosova. Oni koji predlažu politiku zamrznutog konflikta na Kosovu polaze od pretpostavke da bi se time sačuvalo pravo da se ta teritorija u nekom momentu silom povrati, recimo po hrvatskom primeru. Ali to nikako nije međunarodni status Kosova. Kako god da se tumači Rezolucija 1244, jasno je da ona ne ostavlja mogućnost rešenja teritorijalnog spora silom. Što je razlog propasti politike sile na severnom Kosovu. Dok, recimo, to ne bi bio slučaj sa južnom Srbijom. U ovom poslednjem slučaju reč je zapravo o konfliktu koji ima elemente zamrznutosti, ali je jasno da je reč o unutrašnjem pitanju države Srbije.

Zamrznuti konflikti, međunarodni ili unutrašnji, nastaju posle neuspelih secesija ili aneksija. I rešavaju se ili sporazumno ili silom. Uzmimo, na kraju, primer Bosne i Hercegovine, gde je međunarodnom intervencijom sprečena aneksija delova teritorije ove države. Ono što je nastalo jeste skup neformalnih zamrznutih konflikta, koji to formalno, i za samu zemlju i za međunarodnu zajednicu, nisu jer zemlja ima ustav i međunarodni subjektivitet. Ti bi konflikti postali formalno zamrznuti ukoliko bi Srbija pokušala da anektira delove te teritorije ili bi, protivno Ustavu, bilo pokušaja secesije. I to bi bili konflikti koje bi zamrzla međunarodna zajednica i nalikovali bi na one u Hrvatskoj ili na onaj na Kipru.

Pretnja o promeni odnosa prema imenu zemlje zasniva se delimično na grešci da se može voditi politika zamrznutog konflikta prema Kosovu i prema zemljama koje ga priznaju i s njim sarađuju kao da je taj sukob zamrzla međunarodna zajednica, a nije. Nezavisno od toga što je ta pretnja zakasnela, ona ne odgovara stanju stvari jer dok se može pretiti Makedoniji, a pominje se i Crna Gora, mada uglavnom o sopstvenom trošku, to nema smisla kao odnos prema međunarodnoj zajednici.

Novi magazin, 28.08.2017.

Peščanik.net, 28.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Avg 29, 2017 6:31 pm

Smile Naprednjak na dvoru despota Stefana



Foto: Predrag Trokicić

Kada nelegitimno izabrani predsednik govori o ekonomiji, on uzore nalazi u savremenim evropskim zemljama poput Švedske i Nemačke. Ne stidi se u tim prilikama ni da prekori svoje građane što nisu više nalik Nemcima i Šveđanima.

Međutim, kada govori o politici, predsednik se ne ugleda na evropske demokratije, već na srednjovekovnu Srbiju. Kada je reč o politici, predsedniku iz nekog razloga ne padaju na pamet protestantske vrline poput slobode savesti i kritike tradicionalnih autoriteta, a još manje demokratska dostignuća poput slobode medija, podele vlasti, ljudskih prava, ili građanskog društva, već – despotija.

Tako je predsednik odlučio da se građanima obrati sa otvaranja festivala viteštva Just Out Manasija 2017. Kako piše Politika:

„Vučić je, na otvaranju festivala viteštva ‘Despot Stefan Lazarević’ – Džast aut Manasija 2017, istakao da je Despot Stefan bio poznat u celom svetu kao sposoban državnik, vojskovođa, reformator i da je omogućio ekonomski rast tadašnje Srbije. Vučić je podvukao da je to uradio zahvaljujući mudroj politici koja je obezbedila mir i koju je omogućio prosperitet Srbije. On je rekao da se Srbija i danas bori za mir i za stabilnost u regionu i želi da značajno doprinese da se taj mir i stabilnost očuvaju jer je to važno za ekonomski i svaki drugi razvoj. Kako je rekao, ima i sličnosti sa onim što se dešavalo pre šest vekova, gde su mnogi hteli da nešto oduzmu od Srbije, ali da Srbija nije to kroz vekove dozvolila, pa ni sada neće, da joj oduzmu nešto što je njeno.“

Već je poznato da predsednik, o kome god da govori, zapravo govori o sebi. Tako je i ovaj put: hvaleći despota Stefana, kao „državnika, vojskovođu i reformatora“, predsednik te vrline pripisuje samom sebi. Zar nije i predsednik, baš kao i despot, omogućio „ekonomski rast Srbije“? Zar nije, baš kao i despot, doneo „mir i stabilnost“ u region?

O predsednikovima uspesima glede ekonomskog rasta, čitamo ovih dana u Isitnomeru. O njegovim diplomatskim uspesima u održavanju „mira i stabilnosti“ svedoči činjenica da su ga posle nedavnog diplomatskog incidenta sa Makedonijom, kako vlast tako i opozicija iz ove susedne i, doskora, prijateljske zemlje optužili da iznosi neistine.

Ali glavni problem nije u tome što predsednikovi „uspesi“ tako očigledno odudaraju od istorijskog uzora sa kojim je izabrao da se poredi, već u nečemu drugom. Naime, ako u predsednikovoj priči o ekonomiji dominiraju građani i njihova (ne)odgovornost – predsedniku se žuri, on bi odmah u bolju budućnost, ali građani, vođeni svojim zaostalim mentalitetom ne daju, vuku nazad, razvlače se – u priči o politici, građani se čak i ne pominju, a kako i bi, kad se nalazimo u srednjem veku. Kao što je tada despot mudro manevrisao između velikih sila održavajući mir i stabilnost, tako i danas jedan čovek mudro upravlja državnim brodom, izbegavajući spoljnopolitičke Scile i Haribde, a na nama je samo da se opustimo i uživamo u plovidbi. Možda vođenje spoljne politike ne spada u predsednikove ingerencije, ali u despotove svakako spada. Građana u ovoj slici nema, jer u despotiji građani i ne postoje, postoje jedino – podanici.

Jenki se na dvoru kralja Artura susreo sa sebi stranim i po mnogo čemu zaostalim svetom, kojim vladaju besmisleno nasilje, nejednakost i praznoverje. Njegov (autor nam poručuje – naivan) pokušaj da ovaj svet uredi u skladu sa vrednostima sopstvenog vremena – demokratijom, racionalnošću, napretkom – čini osnovni zaplet Tvenovog romana. Ali u priči o naprednjaku na dvoru despota Stefana nikakvog konflikta nema – naš junak se u srednjovekovnoj despotiji oseća kao svoj na svome.

Peščanik.net, 29.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Avg 29, 2017 7:38 pm

Smile Parče pite



Foto: Predrag Trokicić

Novobeogradska legenda Kale Džedaj požalio se na društvenim mrežama da ga ljudi ponižavaju. Ljut je na sebe. Snimao ga, kaže, neki dečko iz Čikaga, posle ga častio pitom s mesom i jogurtom, ali sad će taj klip da nosi u Ameriku i svi će da mu se smeju. Shvata Kale, nije isto kad on „širi radost“ po tramvaju i snima svoj „performans“ i kad neko za parče pite pravi budalu od njega.

Zna li Srbija gde je granica poniženja? Ne onog ponižavanja što nam priređuju velike sile koje su se urotile protiv Srbije zbog njenih bogatstava, pameti i lepote. Pa ne dozvoljavaju našim sportistima da osvoje medalje i kažnjavaju i ubijaju po „kazamatima“ naše ratne heroje umesto njihovih ratnih zločinaca. Da li su građani Srbije toliko zabrinuti zbog višedecenijske globalne nepravde i tog ponižavanja (koje predsednik Vučić više neće dozvoliti) da ne vide svakodnevno ponižavanje – od vožnje u štrokavim autobusima do ciničnih izjava da gotovo da nemamo više nezaposlenih. Ili vide, ali ćute jer se plaše da će ostati bez parčeta pite i jogurta. Možda taj obećani obrok još nisu dobili, ali treba se strpeti – čim se reše regionalne krize, izbegnu ratovi, čim stignu migovi, raketni sistemi i tenkovi, čim se izgrade milioni kvadrata na vodi i vodovodu, čim metro poveže Teslagrad i kulu „Beograd“, čim dođu milioni kineskih turista i investitora, biće i pite.

Do tada mora da se ćuti. Ili da se kratko i jasno odgovara na pitanja. Poput onih tužnih Jagodinaca kojima D.M. Palma rešava životne probleme za tren oka – 2.000 dinara, 3.000 dinara, posao za sina od utorka… Za ovu priču nije ključno pitanje da li je Palma samo pravio propagandni performans, a novac je deljen na osnovu odluke lokalnih vlasti i propisanih kriterijuma, kako je i sam jagodinski šerif posle tvrdio. Bitan je odgovor na pitanje koje je moj kolega Nemanja Nenadić postavio u izjavi za N1: Ako građani na osnovu odluka grada imaju pravo da dobiju pomoć, zbog čega im je onda uopšte i bilo potrebno da dođu u Skupštinu grada na razgovor?

Da li neko u Jagodini može da odbije da ga Palma snimi za 2.000 dinara? Za parče pite sa mesom i jogurt. Može li nekome da se posle požali da ga ponižavaju. Da kaže da je ljut. Na sebe ili na Palmu. I još bitnije – da li se ti ljudi osećaju poniženo i ljuto? Ili su zadovoljni jer iskreno veruju da bez Palme ne bi dobili 2.000 dinara za lekove? Da bez Vučića ne bi dobili penziju, kako je svojevremeno pred izbore 2016. upozoravao Krkobabić? Mnogo pitanja, a jedan odgovor – pogledajte rezultate izbora.

Snimak Palme u akciji podele socijalne pomoći i radnih mesta koincidirao je sa intervjuom bivšeg funkcionera naprednjaka Momira Stojanovića. On otvoreno govori o SNS mehanizmu upravljanja Srbijom i zapošljavanju ljudi preko stranke ne samo u javnom sektoru, već i u privatnim preduzećima. Istim onim preduzećima koja od države dobijaju milionske subvencije (o čemu je Transparentnost Srbija nedavno objavila obimnu analizu). Kaže Stojanović da se na nivou lokalnih odbora SNS-a prave liste „zaslužnih ljudi“ za stranku, koje se dostavljaju direktoru Nacionalne službe za zapošljavanje, a potom se menadžmentu strane kompanije diskretno sugeriše da te ljude zaposli.

A Palma, kako bi odbacio sumnju da on nekog zapošljava mimo zakona, u javnom sektoru, kaže: „Andrea konfekcioni traži 50 radnika sada. Mi pošaljemo 200. Neka oni odluče, rade test, ko je sposoban i ko se osposobi da radi za tom mašinom on radi. Ne naređujem ja direktoru ovog primi, ovog nemoj“.

Da li se ljudi koji preko stranke dobijaju minimalac uvećan za 20 odsto za posao na kome možda neće imati zaštićena prava (jer ne želimo da ljutimo investitore) osećaju poniženo? Da li su ljuti? Ili su srećni jer imaju posao koji im je obezbedio lično Palma, ili Vučić? Daju li rezultati izbora odgovor na to pitanje?

Dva slaba i treperava tračka svetla osvetljavaju ovaj mračni tunel, ovu pećinu, u kojoj se trpi za parče pite. Naime, sistem u kome se ulaže stalno dupliran (tuđi) ulog ne može da traje večno jer su ograničeni resursi koji se ulažu. I možemo se nadati da će Srbija to shvatiti pre nego što se sve pohara i ostanemo na goloj ledini. A ostaće i svi oni koji su verovali da su poslednji nezaposleni u Srbiji i da će posle narednih izbora i njih sunce ogrejati ako ponovo glasaju Vođu, kao i svi oni koji su verovali da su zauvek rešili probleme stranačkim zapošljavanjem u privatnoj firmi (koja je u međuvremenu otišla iz Srbije) ili javnom sektoru (koji je u međuvremenu bankrotirao). A nadu da će to dopreti do Srbije daje to što se ljudi ohrabruju da progovore. Bilo da je reč o stranačkim „disidentima“ poput Stojanovića ili Dijane Vukomanović, bilo da je reč o običim ljudima koji ne dopiru do medija, ali u lokalnim „šerifatima“ otvoreno govore kako pohara funkcioniše.

I za kraj, evo takve priče iz jednog grada u Srbiji. Uvaženi partijski koordinator, nadzornik izbornih kampanja, ovlašćeni ponuđač za preuzimanje privatnog biznisa i lokalnih odbora neposlušnih koalicionih partnera, u okviru posete gradu obišao je i lokalna javna preduzeća. U JP od čijeg sam zaposlenog čuo priču, odredio je šta će i u kojim količinama nabaviti od njegove (ne zvanično njegove, naravno) firme. Širok raspon proizvoda – od kompjuterske opreme, preko rezervnih delova za vozila, pa do ručnog alata. Nešto od toga im je potrebno, možda ne baš u količinama koje su im određene, nešto će se možda jednog dana upotrebiti, a nešto su kupili jer to nije bila ponuda koja se može odbiti. Pa da ne stoji u magacinu, svi zaposleni, čak i oni koji rade na šalterima, zadužili su čekiće, klešta, šrafcigere.

U neka davna vremena to se zvalo – presreli te mangupi i prodali ti ciglu. Ovde i sada je problem što direktori, koje je stranka postavila na ta mesta, cigle plaćaju našim novcem.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 29.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Avg 30, 2017 4:37 pm

Smile Cveće zla



Foto: Biljana Marinković

Ka javnoj debati o Strategiji razvoja kulture

„Sve teče po planu“, izjavio je ministar kulture Vladan Vukosavljević dok se hvalio uspesima svog ministarstva. I kao što je premijer/predsednik Vučić ne tako davno najavio zlatno doba, tako je i ministar Vukosavljević, sasvim u skladu sa svojom pozicijom u hijerarhiji, najavio praznik konačnog otvaranja Muzeja savremene umetnosti. Ali neće to biti samo jedan praznik, opominje ministar kulture, biće to čitav „niz praznika, jer će to biti svaki onaj dan u kojem će ovaj muzej moći da primi građane Srbije“. Ćosićevski rečeno, nastupiće vreme praznika čiji će tempo dirigovati sam Aleksandar Vučić, koji se savršeno razume u sve, od naoružanja do konceptualne umetnosti. Očigledno i kultura u današnjoj Srbiji mora da se povinuje volji vrhovnog komandanta. Ovo ne kažem zbog najave skorog otvaranja Muzeja savremene umetnosti (20. oktobar?), već zbog stava Vlade i ministara koji za svaki pomak u svom resoru zahvaljuju šefu države. I kao što je na početku Vučićeve vladavine u njegovoj afilijaciji bilo neophodno navesti da je upravo on „najmoćniji čovek u Srbiji“, tako je sada u govoru njegove administracije primetan nemotivisani dodatak na kraju svakog iskaza, tj. da sve ovo imamo zahvaljujući Njemu. U tome, naravno, prednjači Vulin, ali ni resor kulture nije daleko od toga. Da nije tako, koncept demokratije u Srbiji izgledao bi sasvim drugačije, odnosno bilo bi i te kako važno šta javnost govori o predlozima, projektima i planovima Vlade. Ovako imamo samo paravan demokratije, nekakvog sveopšteg „unutrašnjeg dijaloga“ o svemu i svačemu, nakon čega slede montirane javne debate za kamere i mikrofone izabranih medija, da bi se naposletku uradilo ono što je Vučić zamislio. Takav je slučaj i u kulturi, naročito kada je reč o predlogu Strategije razvoja kulture za narednih deset godina, koji je u junu ponuđen na uvid javnosti.

Naime, iako je Nacrt Strategije objavljen neposredno pred sezonu godišnjih odmora, usledio je popriličan broj komentara stručnjaka i radnika u kulturi, koji su očigledno zainteresovani za ispravljanje grešaka i propusta u nacrtu ovog programskog dokumenta, koji će diktirati razvoj kulture, njeno regionalno i svetsko umrežavanje, budžet, ali i kvalitet kulture kakvu želimo u Srbiji danas i ovde. Skor svih čitanja Strategije tokom ovog leta trebalo bi da bude najvažniji korektiv za dalji rad Ministarstva kulture i njegovog bezimenog tima na ovom dokumentu. Međutim, ministar Vukosavljević se oglušuje o sve ovo, najavljujući javnu debatu o Strategiji koja će, počevši od 1. septembra biti održana u sedam gradova: Novom Sadu, Užicu, Kosovskoj Mitrovici, Subotici, Kragujevcu, Nišu i Beogradu. Lepo zvuči ali je u suštini reč o zamagljivanju, jer je već prva sesija najavljena za Maticu srpsku. Ne bi me čudilo da poslednja, beogradska sesija bude održana u SANU. Dakle, u planu je turneja ministra Vukosavljevića po zatvorenim institucijama Republike Srbije, čiji će poslenici imati glavnu reč u finalnom oblikovanju Strategije razvoja kulture. I umesto da glas ovih vremešnih institucija, od kojih su neke u prošlosti vrlo često zauzimale anticivilizacijske stavove spram razvoja države, bude samo jedna u nizu javnih debata koje traju već nekoliko meseci, ministar Vukosavljević eksplicitno diskredituje sve kritičke komentare koji su se do sada mogli čuti. To je samo „manji broj bivših kultur-tregera, uglavnom bliskih Demokratskoj stranci, koji su se za vreme svojih mandata uglavnom bavili naplatom honorara za nikad napisane a kamoli predložene strategije razvoja kulture, u javnim istupima stizale su paušalne i neargumentovane ocene, zasnovane isključivo na prevaziđenim ideološkim obrascima i na politikantskom sagledavanju dokumenta za čiju izradu su konsultovane brojne relevantne ustanove kulture, institucije, civilni sektor i pojedinci“.

Ovaj govor je zaista dostojan glasnogovornika Vučićevog koncepta kulture, jer u jednoj rečenici diskredituje sve koji drukčije misle, trpajući ih u isti koš sa omraženim političkim protivnicima koji nisu dostojni ni pomena. Oni sarađuju sa mrskim civilnim sektorom, a što je najgore, zastupaju „prevaziđene ideološke obrasce“. Reklo bi se da je sa Vučićem i Vukosavljevićem došlo vreme novih ili obnovljenih ideoloških matrica. Naravno, nije teško na osnovu govora i rada ministra Vukosavljevića rekonstruisati o čemu se zapravo radi. Bilo je to više nego očigledno kako na republičkom otkupu knjiga tako i u odlukama o sufinansiranju projekata u kulturi. Ministar Vukosavljević zastupa tezu o devastiranju Srbije tokom dvehiljaditih, kada je uništen cvet srpske kulture koji je slobodno cvetao od 24. septembra 1987. do 5. oktobra 2000. Stoga on misli da će zalivanjem tog cveta u fingiranoj javnoj debati i kasnije, usvajanjem ovakve Strategije razvoja kulture 2017–2027, uspeti da obnovi tu fantastičnu floru koja je nekada bujala iz krvi i tla. Ne kaže ministar nijednom reči da je dobar deo ovog nacrta Strategije, onaj smisleni koji opisuje nedostatke u kulturi Srbije, ukraden od Vesne Injac (1960–2015), stručnjakinje za bibliotekarstvo i potpredsednice Nacionalnog saveta za kulturu, koja je svu svoju stvaralačku energiju unela u izgradnju nove kulturne infrastrukture nakon pada Miloševića. Takođe, ministar nije usvojio ni sugestije nekih članova Saveta da polazna osnova za debatu o Strategiji bude samo ono što je Injac napisala. Naprotiv, ministrov bezimeni tim je na to „nakalemio“ svoja rešenja koja su ili neodrživa, ili nemoderna ili jednostavno nerealna.

Na kraju svog obračuna sa „kultur-tregerima“, ministar je napomenuo da su u Ministarstvo stigli „elektronskom poštom i pismenim predstavkama brojni predlozi i ideje, među kojima nemali broj razumnih i dobronamernih, koji će s velikom pažnjom biti razmatrani“. Svakako je reč o dobronamernim glasovima poput onih koji se oglašavaju u Politikinoj rubrici „Pogledi“ koji imaju funkciju da podrže opšti napredak demokratije u Srbiji. Da ne bi bilo zabune, ministar Vukosavljević se na kraju pohvalio sjajnim potezom svog ministarstva, koje je konačno ispravilo grešku prema velikanima i njihovim knjigama, zapostavljenim u periodu pre Vučićeve renesanse. Naime, Ministarstvo kulture je na jedan demokratski način, „u skladu sa preporukama bibliotekara širom Srbije“ (glas naroda / glas struke) kao i „na osnovu svojih nadležnosti opredelilo sredstva kojima su za sve biblioteke u Srbiji“ nabavljene knjige Dugo kretanje između klanja i oranja Milorada Ekmečića, Kulturna istorija Srba Jovana Deretića i Velika Srbija – stvarnost i mit Čedomira Popova. Konačno, sasvim u skladu sa neprevaziđenim ideološkim obrascima.

Peščanik.net, 30.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Avg 31, 2017 5:05 pm

Smile Vučićeve patriotske igre



Foto: Slavica Miletić

Ne mogu da zaboravim onaj voz prerušen u kičerajsku parodiju crkve, koji je oslikan pod odlučnom estetskom rukom Marka Đurića. To prevozno sredstvo nije stiglo do Kosova Polja, jer ga je tačno na vreme, pre nego što bi se zbog njega pripucalo, zaustavio otpravnik svih vozova. Isti onaj koji je posegao za priglupom varijantom ponovnog osvajanja zagubljene pokrajine uz pomoć vatrenog konja. Čovek sa simbličkom crvenom železničkom kapom na lepoj glavi, koji je smislio idealan način da nešto radi: zabrlja, javno izgrdi onoga ko je zabrljao, uzme stvar u svoje ruke i odmah je popravi. Nije badava pekao zanat u londonskoj bakalnici šrafovske robe, koja verovatno nikada nije postojala.

Tada je Toma Nikolić, kao civilni šef rezignirane vojske, pretio da će sledeći put krenuti u rat: ’Samo ako to još jednom probaju, lebac im lebov, imaće posla sa mnom! Niko se ne može igrati sa našim pokretnim svetinjama na čeličnim točkovima’. Analitički trust ćurećih mozgova je podržao Tominu rakijašku ideju, ali su se ozbiljni ljudi pitali: Šta bre priča ta bena? Tada je srpski vojskovođa odustao od pohoda, čulo se, pod pritiskom prve ledi Dragice Nikolić: ’Nemoj vojvodo moj, uzdrži se!’

Sve mi se čini da se šareni voz negde vratio pod okriljem noći i paskom Službi, i da čami u nekom hangaru čekajući svoj red vožnje na prugama koje ne postoje. Osim ako nije uguran u tehnički muzej SPC, gde će mladi popovi učiti kako se među fanatičnim vernicima tera taj sveti hram, jedini takav u ortodoksnom vaseljenskom svetu.

Navedeni performans sa diližansom pretvorenom u voz rodoljubivih ludaka, koji inače ne znaju gde idu niti imaju gde da odu, jeste matrica za poimanje Vučićevih patriotskih opita. On je inače lišen emocija koje se ne tiču njega, baš ga briga za Srbiju kojom bi vladao neko drugi.

Za ovu hipotezu mnogo je primera iz njegove mračne prošlosti, u kojoj je pola Srbije proglasio za neprijatelje, a sada to čini sa onom polovinom koja tada jedva da je bila rođena. Tada je bio zaklonjen onom vrstom agresivne i ekspresivno besne simulacije lažnih ali snažnih osećanja prema invalidnoj verziji otadžbine. Ali, ona (otadžbina) to ni od koga ne traži, niti to ume, pa se najgori proglašavaju njenim zaštitnicima. Zato je patriotizam često utočište hulja, koje svoja istinska zla dela zatomljuju patetičnim izjavama ljubavi prema ničemu.

Vučić je na uzaludnoj i naglašeno stupidnoj pokaznoj vežbi oko Makedonije bio velemajstor besmisla. Da li je znao kako nije nimalo lako izvući se iz zamisli koja je zasnovana samo na njegovoj oskudnoj percepciji mogućih posledica? Verovatno jeste, ali je računao na efekat diplomatske senzacije, a nikada nije imao ključne parametre za valjane odnose sa istinom oko sebe.

Konačno, bio mu je potreban problem, neprijatelj koji ugrožava Srbiju, mudrac koji nadmoćno nalazi spas, čeprkajući pre toga po svojoj posustaloj naknadnoj pameti. Koga još mogu da fasciniraju stripovi „o agresivnom obaveštajnom radu“, ili paranoidna zamisao da neko ugrožava Srbiju preko skopske ambasade?

Kako to čini? Da li se možda dokopao neugodne tajne o tome kakav je AV zaista? Srbija se od kapitalne makedonske opasnosti branila preventivno, još kad su ono huligani upali u Sobranje da bi tamo istukli Zaeva. Usred gužve je zatečen i izvesni Gašićev bezbednjak, čini mi se da se preziva Živaljević. Pa kad su ga pitali šta je tražio u narodnoj skupštini druge države, dao je odgovor dostojan inspektora Kluzoa: „Išao sam da vidim šta se tamo dešava!“

A onda je, usred krize i patriotskog ushićenja podanika, Vučić pozvao Zaeva i lako se dogovorio sa njim „o dobrosusedskim odnosima dve zemlje i razvijanju prijateljstva između dva naroda“.

Tako to on rešava, mada je prosto mogao da pozove komšijskog prvaka pre nego što je ispraznio ambasadu i inscenirao amaterski politički vodvilj. Takvu vrstu nihilističke samovolje u proizvodnji besmislenih kriza, Vučić proglašava etalonom državničke patriotske brige, ne mareći što sve to neodoljivo podseća na opasni festival važnih budala.

Da bi se održao na patriotskoj infuziji i pri osećanju da je važan Svetu a ne samo Balkanu, AV se sve nesigurnije snalazi u nepreciznom narativu i hodanju po sajli između Istoka, Nemačke i Amerike.

Zapad ga suštinski vidi kao kozmetički traljavo prepravljenog Šešeljevog radikala, ali krajnjim naporima trpi njegove kopernikanske lupinge i sve bezobzirnije autoritarne ekscese.

Moskva ga razume kao inficiranog rusofila, zbog poimanja opojne no sumnjive moći. Raspolućenog povodom iskonskog istočnog greha i straha od konačne istrošenosti pred ravnodušnim zapadnim svetom. I jedni i drugi znaju da se on boji nadolazeće beznačajnosti i da ga u konačnom bilansu niko neće hteti.

U svom nastojanju da se pokaže kao lider moćne zemlje, prekjuče je rekao, svima koji žele da slušaju, nikome direktno, svakome po malo: „Nećete gledati film o maloj i slaboj Srbiji!“ U nekoj slikovitoj verziji otrcane uličarske epigramije, možda je želeo da kaže, mada to nije sigurno, kako Srbija nije mala, a još manje slaba, ili je pokušao da upravo to podstakne. Jesmo slabašni iako govorimo da nismo, busamo se u prsa, kako bi ilustracija nemoći bila dovoljno patetična. Kao i svi predsednikovi eksperimenti, uostalom.

Možda je misteriozni epilog Vučićevih nastojanja da neprekidno spasava državu od svojih besmislenih akcija u suštini sasvim jednostavan: manje mu je stalo da otadžbina, takva kakva je, bude centar njegovih emocija. Silno želi da on postane centar otadžbine, i da u dlaku, za sebe i svoje vernike bude i jeste isto što i ona. Nema ovde srećnog kraja, jer on u to čvrsto veruje.

Peščanik.net, 30.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Avg 31, 2017 6:13 pm

Smile Srbija je Goša



Foto: Predrag Trokicić

Tužna priča o Goši traje već neko vreme. Nije, međutim, došla na udarne strane novina i drugih medija. Osim onom jednom prilikom kada je u predizbornoj kampanji tadašnji premijer a sadašnji predsednik izrežirao predstavu za javnost, posetio radnike u štrajku, obećao im pomoć koja nije bila ni realna ni zakonita, i otišao ubeleživši još jedan efektan politički poen. Ta obećanja nikada nisu realizovana. Nije Goša dospela do režimskih medija ni kada su njeni radnici štrajkovali glađu, ni kada se jedan od radnika ubio zbog užasnog materijalnog stanja u kojem nije više mogao da vidi kako dalje u Srbiji, u državi kojoj nije stalo do radnika koji gladuju.

Više puta su se poslednjih dana oglašavali razni funkcioneri povodom štrajka, i to pre svega zbog protesta koji su radnici održali prošle nedelje pred zgradom Vlade. Premijerka je izjavila da je država učinila sve što je mogla po zakonu, pa čak i nešto što nije po zakonu; ministar rada je izjavio da ne može da razgovara sa radnicima jer je Goša privatna firma (ova izjava ne zaslužuje ni komentar); ministar privrede je ponovio premijerkino mišljenje, ali je ipak razgovarao sa radnicima, za sada bezuspešno i ne pre nego što je i sam izbacio otrovnu strelicu deklarišući protest radnika Goše kao politički i besciljan.

Priča o Goši je priča o Srbiji. Goša je privatna fabrika (uskoro će sve u Srbiji biti privatno; uostalom i vlast se ponaša kao privatni vlasnik države) čiji radnici nemaju šta da jedu, ne primaju zarade, nemaju overene zdravstvene knjižice, a sve to zbog nezakonitog ponašanja poslodavca koji je, mrtav hladan, izneo sav svoj „ekstraprofit“ iz zemlje i sada kaže kako je Goša za njega – gotova priča. Ovo je scenario u kojem mogu da se pronađu mnogi zaposleni i mnoga preduzeća, koja su doživela sudbinu Goše (i propala) ili koja konstantno žive pod tim teretom izgledne propasti, do koje će doći ako je to po volji velikog gazde.

Nije, naravno, država učinila sve za radnike Goše. Čak ni ono što je morala po zakonu. Nemoguće je da u jednoj organizovanoj zemlji poslodavac ne isplaćuje zarade i ne uplaćuje doprinose svim radnicima, a da pri tom nijedan državni organ na to ne reaguje godinama. To je moguće samo u državama koje vladavinu prava hijerarhijski smeštaju na začelje, daleko iza interesa ljudi na vlasti i interesa krupnog (i svakog drugog) kapitala – koji se, gle čuda, često sumnjivo preklapaju. Nije premijerka u pravu: cinična je njena izjava da je država čak prekršila zakon kako bi izašla u susret radnicima (i overila im zdravstvene knjižice, odnosno isplatila novčanu pomoć). Država koja ne može da obezbedi svojim građanima da naplate ono što su pošteno zaradili, ne sme da se naziva državom. To je kvazidržavna interesna tvorevina, ništa više od toga. Inače se ne bi moglo dogoditi da radnici podnesu 12 krivičnih prijava protiv odgovornih lica u Goši (podatak sa samog protesta radnika), a da nijedna od njih ne bude procesuirana. (Krivični zakonik je jasan: krivično delo je definisano u članu 163 – „Ko se svesno ne pridržava zakona ili drugih propisa, kolektivnih ugovora i drugih opštih akata o pravima po osnovu rada i o posebnoj zaštiti na radu omladine, žena i invalida ili o pravima iz socijalnog osiguranja i time drugom uskrati ili ograniči pravo koje mu pripada, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine“.)

Ne samo što nijedna od tih prijava do danas nije procesuirana, nego zbog toga ne odgovara ni jedan postupajući (odnosno nepostupajući) javni tužilac, koji krivične prijave drži u fioci – verovatno namerno, i po nečijem nalogu, jer je inače teško zamisliti toliku nestručnost i nebrigu za posao koji obavlja. Nije država reagovala ni pružanjem pravne pomoći zaposlenima, da lakše formulišu svoje odštetne zahteve prema poslodavcu. Besplatna pravna pomoć nije mešanje države u privatne stvari, već normalna služba pomoći građanima koju poseduje većina država sveta (ne i Srbija).

Umesto toga, država predlaže stečaj za Gošu – iako je evidentno da radnici to ne žele i da je sasvim moguće da Goša dobro posluje u budućnosti – a istovremeno i pomaže vlasniku kroz reprogram duga koji ima prema državi za neplaćene poreze i doprinose (iako je dug koji ima u odnosu na neuplaćene doprinose zapravo dug prema radnicima, državi ne smeta da se u njihovo ime odriče tih potraživanja). Država ne samo da je nesposobna da sprovede zakone, već se (polu)svesno dalje zakopava u nezakonite radnje. Da ne govorimo o mogućim izmenama zakona koje bi omogućile da se ovakva situacija nikada ne ponovi, kao i da se poslodavcima pošalje jasna poruka da se tako nešto neće tolerisati (recimo, stara ideja o konverziji duga poslodavca u vlasnički udeo zaposlenih u preduzeću, koju u Srbiji niko nikada nije ozbiljno ni razmatrao).

Konačno, treba odati priznanje nadležnim organima za neverovatan podatak: u jeku krize i štrajka, preduzeće koje samo za poreze i doprinose duguje oko četiri miliona evra (500 miliona dinara) prodaje se drugoj stranoj kompaniji, kako će se ispostaviti, sa sumnjivom vlasničkom strukturom i sa isključivim ciljem da se slovačka firma koja je vlasnik „opere“ od dugova koje ima prema Goši. Ništa čudno država nije našla u tome da firmu u kolapsu kupuje druga firma, kao da se radi o najprostijoj transakciji.

Nema odgovora države ni na odbijanje sadašnjeg poslodavca da pregovara sa radnicima. Nema odgovora ni zašto se ljudi koji su bili odgovorni za isplatu zarada i uplatu doprinosa (i plaćanje poreza), a koji imaju svoja imena i prezimena, ne gone krivično za to što su uradili, kada je njihova krivična odgovornost sasvim izvesna.

Ministar privrede je protest okarakterisao kao politički (gotovo je nepotrebno navoditi ostatak ove floskule koji se podrazumeva i kada nije glasno izgovoren, „uperen protiv države i njenog predsednika“). Da li gladujući radnici Goše žele da pokrenu revoluciju? Ne. Baš naprotiv, oni se u strahu od političke odmazde na samom protestu jasno ograđuju od politike (govornici su bar desetak puta ponovili, kao da je u pitanju magična formula: „ovo nije politički protest, ovo je socijalni protest“). U Srbiji, u XXI veku, ipak je nemoguće razdvojiti socijalno od političkog. Protest, naravno, ima političku dimenziju, a činjenica da radnici na tome ne insistiraju ne može promeniti realnost stvari, već samo govori to da se njima može i mora pomoći kroz solidarnost građana kao pojedinaca okupljenih oko ideje da niko radnicima ne sme da ukida njihova prava, a ne direktnim političkim eksponiranjem.

Država Srbija je potisnula, zaboravila, ukinula svoju socijalnu funkciju. To na sebi osećaju radnici Goše, ali već sutra će osetiti neki drugi zaposleni, nezaposleni, penzioneri, bolesna i stara lica, deca. Socijalna uloga države je odumrla, podredivši svu pažnju i energiju kapitalu. Kapital je mantra oko koje se sve vrti. Da stvari budu potpuno ironične, time „liberali“ srpske politike postaju veći liberali od pravih liberala – jer, teško je naći primer države koja se tako malo, odnosno nimalo, brine o interesima građana i sprovođenju zakona. Ovo što se dešava nije dakle primer promišljene i razumne politike, nekog političkog i ekonomskog trenda koji možemo ali i ne moramo voleti i podržavati, već primer brutalne prodaje sopstvenog naroda i zemlje bez ikakvog dugoročnog plana.

Iz svega, međutim, ne sledi zaključak da bi promena došla s promenom stranaka na vlasti. To nije tačno. Ne samo što nije izmislio ovaj koncept kvazidržave (iako ga je doveo do apsurda), dolaskom na vlast SNS je zapravo jednostavno nastavio politiku koja je utemeljena kada su mnogi od današnjih opozicionara bili na vlasti. Otuda nema mnogo mesta čuđenju što u prethodnom periodu, kada je Srbiju zahvatio talas štrajkova, nismo mogli čuti niti jednu poruku podrške štrajkačima. Nismo čuli ništa, osim povremenih i incidentnih ispada političara koji su se svodili na bezidejnu i neoriginalnu kritiku „režima“, koju inače stalno slušamo. Ni na protestu radnika Goše nije bilo političara, osim jednog izuzetka, koji bi svojim prisustvom, ali bez aktivnog učešća, dali znatnu moralnu podršku. Nisu ni svojim pristalicama omogućili da se organizuju i daju podršku radnicima, bez isticanja stranačkih oznaka. Time bi se, ako ništa drugo, protest omasovio i učinio vidljivijim i težim za ignorisanje (i vređanje).

Svako ko ne reaguje na ovo što se dešava – prećutno se sa tim slaže. Mnogi od njih ni ne znaju šta bi poručili radnicima. Alternativu nemaju, niti veruju u druga rešenja osim prodaje svega po što nižim cenama – i fabrika, i radnika. A neki se verovatno jednostavno gade same pomisli da budu u blizini dok se na protestu čuje „Internacionala“. I to samo pokazuje koliko je politika u Srbiji zapravo politikantstvo i koliko se rukovodi najužim (i najnižim) interesima bez obzira na to što se na taj način implicitno podržavaju politički protivnici u zatiranju osnovnih socijanih i ekonomskih prava građana. Isto se može reći i za sindikate: kada su radnici Goše rešili da raskrste sa sindikatima i da sami sebe predstavljaju u štrajku, ostali su bez ikakve podrške sindikata (svaka čast izuzetku, predsedniku jednog od većih srpskih sindikata, koji se pojavio na protestu). I ovo samo potvrđuje spregu države i sindikalnog rukovodstva, kao i nesposobnost sindikata da se upuste u akcije koje su isključivo proizvod solidarnosti sa obespravljenima, a da time ne realizuju neki svoj interes (ili, još gore, da time svesno ugroze svoj idiličan brak sa državom).

Zbog toga, najbolja poruka sa protesta jeste transparent „Srbija je Goša“. Jer, Goša je sinonim za zlo koje će se neminovno dogoditi svima koji u Srbiji žive od sopstvenog rada, oznaka mehanizma propadanja i uništenja svega što je pošteno izgrađeno, zarad ličnih ili uskih interesa ljudi na vlasti i krupnog (sitnog, sumnjivog) kapitala. I to zlo nije ograničeno samo na privatni sektor – kako se ambicije o privatizaciji državnih funkcija budu širile, širiće se i ovi destruktivni mehanizmi.

Peščanik.net, 30.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Avg 31, 2017 7:25 pm

Smile Od Betmena do Supermena



Foto: Predrag Trokicić

Raste broj Betmena u Srbiji (znamo, samo jedan je Supermen). Posle ministra prosvete Miladina Šarčevića, koji vežba mišiće na deci i njihovim roditeljima i starateljima, te na prosvetnim radnicima, kao Betmena smo dobili i Bratislava Gašića, direktora Bezbednosno informativne agencije. U Skupštinu su, kaže vest od sinoć, stigle izmene i dopune Zakona o BIA. Te izmene i dopune, kaže se dalje, treba usvojiti po hitnom postupku. Ako tako ne bude, stoji u objašnjenju, biće „dovedena u pitanje mogućnost BIA da delotvorno zaštiti ustavno uređenje i bezbednost Srbije, a to bi moglo da ima štetne posledice po bezbednost građana i ostvarivanje i zaštitu njihovih sloboda i prava“.

Šta nam u stvari kaže ovo objašnjenje za hitnost postupka? Prvo, da neko u ovom trenutku preti da ugrozi ustavno uređenje i bezbednost Srbije. Drugo, ako se pretnja ostvari, građani više neće biti bezbedni, a njihova prava i slobode više neće imati ko da štiti. Ne bi me začudilo da su buka i bes podignuti oko navodnih pretnji iz Makedonije (koje je naš Supermen očas otklonio jednim telefonskim pozivom i razgovorom bez sadržaja) manje imali veze sa rešavanjem pitanja Kosova, a mnogo više sa pravljenjem atmosfere za hitno usvajanje izmena i dopuna Zakona o BIA. Kako god, objašnjenje nosi i treću poruku, koja se da iščitati kada se pogleda i sam sadržaj izmena i dopuna.

Dakle, ustavni poredak i bezbednost Srbije, kao i bezbednost, te prava i slobode njenih građana, sasvim zavise od Bratislava Gašića lično i njegovih ovlašćenja kao direktora BIA. Naime, smisao izmena i dopuna svodi se na samo jednu stavku – sva ovlašćenja u upravljanju moraju se preneti na direktora BIA. Ako se izmene i dopune usvoje u Skupštini, a ne treba sumnjati da će tako biti, direktor BIA, dakle Bratislav Gašić ubuduće će raditi sistematizaciju BIA; bez konkursa zapošljavati radnike BIA; oblikovati programe i načine za njihovo stručno usavršavanje; jednom godišnje odrediti merila i načine za ocenu rada zaposlenih u BIA; odlučivati o visini plata zaposlenih. Konačno, svi akti direktora Gašića biće – tajni.

Hajde da sad sve ponovimo još jednom. Srbija je izložena ozbiljnim pretnjama. Ugroženi su njena bezbednost i ustavni poredak, kao i bezbednost i prava i slobode njenih građana. I Srbiju i njene građane uspešno može da zaštiti Bratislav Gašić lično, samo mu po hitnom postupku treba u Skupštini dati neophodna ovlašćenja za to. Koliko moraju biti ozbiljne pretnje koje može da otkloni Bratislav Gašić kao svemoćni direktor BIA? I koliko može biti ozbiljna organizacija koju od početka do kraja, i vertikalno i horizontalno, oblikuje, uređuje i vodi – Bratislav Gašić? Pitanje se može postaviti i drugačije: koje to osobine, kompetencije, sposobnosti i iskustva krase Gašića za tako važnu ulogu?

Dobro, znamo da nije stvar u Gašiću. Za ulogu koja se za njega upravo piše u Skupštini on se kvalifikovao samo jednom svojom osobinom – apsolutnom pokornošću vođi stranke i predsedniku republike. Ovlašćenja napisana za Gašića, zapravo su ovlašćenja za predsednika. Umesto da se moć u Srbiji raslojava i širi na što više aktera koji se međusobno kontrolišu, gledamo kako se ona koncentriše u rukama samo jedne osobe. Izmene i dopune Zakona o BIA deo su praktično revolucionarnih (e da, nije svaka revolucija dobra) promena kroz koje prolazi Srbija u proteklih pet godina. Prvopomenuti Betmen takođe čeka novi zakon o obrazovanju, kako bi, kao ministar prosvete, po svojoj volji, mimo konkursa mogao u školama da smenjuje i postavlja direktore, bez obzira na volju zaposlenih ili mišljenje roditeljskih saveta.

Kada se jednom sagledaju razmere ove novoradikalske revolucije i hitnost sa kojom se ona izvodi, objašnjenje da su bezbednost i ustavni poredak Srbije ugroženi, a prava i slobode građana pod stalnom pretnjom na perverzan način postaje istinito. Pravljenje lažnih kriza tu služi samo kao veo koji bi trebalo da sakrije da su oni koji nas navodno štite upravo ti koji nas najviše ugrožavaju.

Peščanik.net, 31.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Sep 01, 2017 5:17 pm

Smile Prvo o prošlosti, onda o Ikei



Foto: Predrag Trokicić

U dnevnom listu Danas 29. avgusta 2017. godine objavljen je intervju sa Momirom Stojanovićem, načelnikom Odseka bezbednosti Prištinskog korpusa VJ u vreme intervencije NATO-a na SRJ 1999. godine. U uvodu intervjua predstavljen je kao „bivši poslanik Srpske napredne stranke i bivši predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti, nekadašnji direktor Vojnobezbednosne agencije i aktuelni odbornik Grupe građana ’Iskreno za Niš’ u niškoj skupštini“. Verovatno je još mnogo toga – otac, suprug, sin, vojni general, stručnjak za bezbednost – ali najveći pečat u karijeri zasigurno je ostavio kao bezbednjak Prištinskog korpusa, o čemu svedoče izjave svedoka i vojna dokumentacija.

Stojanović u intervjuu Danasu razotkriva strukturu i prirodu vlasti Srpske napredne stranke, govori o korupciji, malverzacijama, preuzimanju privatnih firmi od strane vladajuće stranke i pritiscima na medije. Ko zna, možda je u pravu, kao bivši važan šraf te vlasti najbolje zna kako ona funkcioniše. On kritikuje međunarodnu zajednicu i njen uticaj na Srbiju u pogledu razrešenja kosovskog pitanja, a ide tako daleko da predlaže podelu Kosova i, ni manje ni više, nego pripajanje severa Kosova i Republike Srpske (!) Srbiji. U smislu da se u trgovinu oko Kosova uključi pola međunarodno priznate Bosne i Hercegovine i da se Srbiji u miru pripoji ono što nije uspela da prisvoji ratom. Iznosi predviđanja o budućem radu Specijalnog suda za zločine OVK, kritikuje Zakon o prodaji poljoprivrednog zemljišta i dolazak Ikee, lamentira nad odlaskom mladih iz zemlje i pretvaranjem Srbije u „tržište jeftine radne snage“. Sve u svemu, Stojanović se predstavlja i predstavljen je kao svojevrsni društveni i moralni autoritet za teme bezbednosti, politike, privrede i, generalno, sadašnjosti i budućnosti Srbije.

Najmanje dve krivične presude, međutim, vide ga sasvim drugačije. Haške sudije u presudi Milanu Milutinoviću i petorici drugih visokih srpskih zvaničnika optuženih za zločine nad kosovskim Albancima Stojanovića nazivaju „neverodostojnim svedokom“, a u prvostepenoj presudi Vlastimiru Đorđeviću njegove tvrdnje ocenjene su kao „neuverljive“ i „besmislene“.

No, važnije od svega je kakva je bila ratna uloga novopečenog opozicionara srpske politike, posebno u Operaciji Reka 27. i 28. aprila 1999. godine, kada je u đakovičkim selima Meja, Korenica, Dobroš i Ramoc u dolini Caragoj ubijeno 350 albanskih civila, među kojima je 36 maloletnih, tek stasalih dečaka između 15 i 17 godina. Većina tela pronađena je 2001. godine u jednoj od batajničkih masovnih grobnica. Reč je o najvećem masovnom ubistvu počinjenom toko intervencije NATO-a i jednoj od najobimnijih akcija proterivanja civila. Celokupno stanovništvo četiri pomenuta sela po naređenju i u organizaciji vojske i policije proterano je u Albaniju, na granici su im oduzeta dokumenta, kuće uništene (Korenica, na primer, bila je spaljena do temelja), a imovina opljačkana.

Fond za humanitarno pravo je pre otprilike dve godine u dosijeu Operacija Reka predstavio detalje o zločinima počinjenim u đakovičkim selima i objavio sve raspoložive dokaze o ulozi Momira Stojanovića u tim događajima. U odgovoru na sasvim uopšteno pitanje novinarke Danasa o umešanosti u „zločine nad albanskim civilima“ i optužnici Osnovnog suda u Đakovici na osnovu koje je za Stojanovićem (i još 16 osoba) raspisana crvena Interpolova poternica, on kaže da se radi o jednoj vrsti „reciprociteta“, odnosno pokušaju da se umiri kosovska javnost zbog početka rada Specijalnog suda za OVK. Originalno objašnjenje, koje međutim i dalje ne govori ništa o njegovoj ulozi u počinjenju i prikrivanju ratnih zločina.

Na šta bi Stojanović zapravo trebalo da odgovori? Prvo, kakvu je ulogu imao u planiranju Operacije Reka? Drugo, da li su jedinice pod njegovom komandom ubijale i proterivale albanske civile, rušile i pljačkale njihove kuće? Treće, da li je preduzeo nešto da kazni počinioce zločina i, što bi se reklo, zašto nije?

Dokazi koji su izvedeni u dva haška procesa, a Fond za humanitarno pravo ih u dosijeu Operacija Reka objedinio i dopunio, ukazuju na to da je Momir Stojanović imao ulogu u planiranju napada na sela doline Caragoj. Jedan od svedoka, bivši oficiri VJ Nike Peraj, svedočio je da je na jednom sastanku Stojanović zagovarao napad na đakovička sela u znak odmazde za ubistvo njegovog rođaka Milutina Praščevića (inače policajca iz Đakovice) i da je tom prilikom najavio da će biti „eliminisano bar 100 glava i spaljene sve kuće“.

Zatim, Momir Stojanović je bio direktno nadređen 52. bataljonu Vojne policije, jedinici koja je učestvovala u Operaciji Reka i počinila zločine. U selima Dobroš i Ramoc pripadnici te jedinice su, recimo, odvojili četiri albanska civila i predali ih pripadnicima Posebnih jedinica policije koji su ih potom ubili. Osim toga, vojnici Stojanoviću potčinjenog bataljona učestvovali su u najmanju ruku još i u proterivanju albanskog stanovništva.

Konačno, Stojanović je bio obavezan da kao načelnik Odseka bezbednosti istraži zločine koje su počinili pripadnici Prištinskog korpusa, ali i policije i paravojnih grupa koje su učestvovale u napadu. U presudi Vlastimiru Đorđeviću navodi se sledeće: „Veće konstatuje da se iz dokaza koje je dobilo može jedino zaključiti da je Momir Stojanović bio obavešten o zločinima koje su pripadnici VJ, MUP i drugih srpskih snaga počinili tokom operacije Reka, ali da nije preduzeo nikakve mere da o njima pokrene istragu, što je suprotno obavezama koje mu njegova funkcija nameće“.

Da je upitan o svemu navedenom, Stojanović bi verovatno ponovio odgovore date pred Tribunalom u Hagu – da ništa ni o čemu nije znao i da je za ubistva u selima Meja, Korenica, Dobroš i Ramoc čuo tek kada je počelo suđenje Milutinoviću i drugima, dakle najranije u julu 2006. godine. Punih sedam godina, dakle, najviši obaveštajni oficir Prištinskog korpusa ostao je neobavešten o ubistvu 350 ljudi u operaciji koju je njegov korpus predvodio. Da stvar bude gora, dve od tih sedam godina (2003–2004) proveo je na mestu načelnika Uprave bezbednosti VJ, odnosno direktora Vojnobezbednosne agencije. Ako sa tih pozicija nije uspeo da sazna ništa o pomenutim zločinima, zašto bismo mu verovali da je sposoban za bavljenje politikom? Biće ipak, da Stojanović samo nastoji da prikrije svoju odgovornost za zločine u đakovičkim selima.

Naravno, argument da je svako nevin dok se ne dokaže suprotno stoji u ovom slučaju, ali bi, budući da postoji mnogo dokaza koji govore o odgovornosti intervjuisanog, razgovor mogao da počne pitanjem „gde ste bili i šta ste radili 27. i 28. aprila 1999. godine“ umesto „da li je partokratija ključni problem današnje Srbije“? Nije opozicija sve što govori protiv vlasti i kritički nastrojen deo javnosti morao bi to neprestano da ima u vidu.

Napomena: Tekst je u skraćenoj verziji danas – 01.09.2017. – objavljen u dnevnom listu Danas.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Peščanik.net, 01.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Sep 01, 2017 6:46 pm

Smile Paradigma RTB



Foto: Predrag Trokicić

Kada je Zoran Đinđić kao premijer posetio Rudarsko-topioničarski basen „Bor“ rekao je radnicima da za njih ima dve vesti: jednu dobru i jednu lošu. Loša je, počeo je Đinđić po običaju gutanjem „žabe“, da u RTB-u više nema bakra, a dobra da ni 99 odsto sveta nema bakar. Poruka je – ne zalazeći ovde u konkretne detalje – bila jasna: ako neko preduzeće stalno radi sa gubitkom, onda nema nikakvog opravdanja da ono postoji. To je osnovno načelo u ekonomiji i ako se ono ne poštuje, onda se i dešava da vam stalno iskaču neki skriveni dugovi, nepredviđeni troškovi i drugi „kosturi iz ormara“.

Kao što je ovih dana iskočio jedan u vidu presude međunarodne arbitraže iz Ženeve da Srbija, zbog nepoštovanja obaveza koje je (na osnovu ugovora zaključenog 1996) imao RTB Bor, grčkoj kompaniji „Mitilineos“ mora da isplati 40 (ili 30 – kako, prema pisanju „Politike“, tvrdi advokatska kancelarija Karanović-Nikolić, zastupnik naše države u tom sporu – svejedno) miliona evra.

Ova odluka je izazvala prilično uzbuđenje u domaćoj javnosti, koje se, međutim, uglavnom svelo na zgražavanje i jadikovanje. Nekako se nije ulazilo u koren problema, manje-više je pažnja koncentrisana na opisivanje situacije. Elem, prema raspoloživim informacijama, problem je prvi put nastao još za vreme Miloševića, 2000. godine, kada je, umesto da se ispune obaveze prema Grcima, novac dobijen prodajom bakra iskorišćen za isplatu plata radnicima. Posle toga je Đinđićeva vlada sve uredno plaćala – što je ovog verovatno i nateralo da zaposlenima kaže to što im je rekao.

Prelomni trenutak nastaje 2004, za vreme čuvenog legaliste Vojislava Koštunice. Tada je, naime, RTB „Bor“ (na osnovu zakona kojim se preduzećima u državnom vlasništvu zabranjuje da plaćaju ranije obaveze bez prethodnog odobrenja vlade) počeo da „redovno ne ispunjava“ obaveze prema „Mitilineosu“, tj. prestao je sa uplatama u novcu i/li metalu. Onda su i sve kasnije vlade nastavile sa tom „politikom“, pa i ova sadašnja – iako ministar privrede Goran Knežević, u standardnom naprednjačkom maniru, za sve što se danas dešava u Srbiji pokušava da okrivi bivšu vlast – jer je izmenama Zakona o privatizaciji u decembru 2012. ponovo ozakonila dotadašnju praksu.

U stvari, i u tome je poenta, sve te vlade od 2004. ponavljale su ono što je uradila „bivša vlast“ 2000. godine. Brinule su o radničkim platama. I tome su pretpostavljale sve druge obaveze. Ne prezajući – valjda je to u skladu sa njihovim shvatanjem „suvereniteta“ – ni od (državnog) nasilja, uvijenog u celofan zakona doduše. To, razume se, nije važilo samo za „Bor“, nego i za stotine drugih državnih i (verovali ili ne) društvenih, tj. preduzeća u restrukturiranju, koje niko nije hteo da kupi, a sama nisu mogla da opstanu, pa ih je država dotacijama održavala u životu. Tačnije, održavala je „u životu“ radnike (pošto su preduzeća praktično bila mrtva) dajući im plate iako nisu ništa radili. To je bio socijalizam na kvadrat.

Zato se sad i radnici „Goše“ bune. Ako 5.000, ili 50.000, a možda i svih 500.000 radnika može da dobija plate a da ih ne zaradi, zašto ne bi moglo i njih 500? I, naravno, zna se ko može da im ih da.

Takav režim zakonito završava u diktaturi.

Peščanik.net, 01.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Sep 03, 2017 4:15 pm

Smile „Naša zemlja“ i stranci



Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Nakon isprazne rasprave o izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu u Skupštini Srbije, postavlja se krupno pitanje – zašto ova prilika nije iskorišćena da se doista utvrdi čemu služi prohibicija prometa obradivog zemljišta kojoj će biti izloženi državljani zemalja članica Evropske unije i zašto se baš njima, faktički, u narednih deset godina zabranjuje da učestvuju u neminovnom procesu ukrupnjavanja poseda u zemlji u kojoj prosečan vlasnik ima njivu od samo četiri hektara?

Uprošćenije rečeno, u Skupštini se stalno raspravljalo kako “zaštititi naše oranice” od građana Evropske unije jer, navodno, to je nacionalno bogatstvo i jedan od temelja državnog suvereniteta i integriteta, a niko nije pokušao da u takvoj “zaštiti” identifikuje ekonomski racio i stvarne grupne interese koji se kriju iza vela onog nacionalnog interesa.

Ako bi neko umesto naših poslanika pokušao da pronađe ekonomski racio koji, posle Mađarske, Slovačke, Poljske i Hrvatske, i Srbiju vodi u “odbranu” obradive zemlje od kupaca iz EU, mogao bi reći da je neophodno da se i kod nas uspori proces pročišćavanja prevelike agrarne prenaseljenosti, pošto domaća industrija i druge privredne grane nisu u stanju da prihvate “viškove” radne snage u srpskoj poljoprivredi. Jer, polazi se od pretpostavke da bi strani vlasnici mehanizovali i unapredili srpsku poljoprivrednu tehnologiju, pa bi stotine hiljada seljaka “ostalo bez posla” i krenulo prema gradovima u kojima za njih zasad nema dovoljno radnih mesta.

Međutim, taj proces ukrupnjavanja poseda i modernizacije proizvodnje ni ovaj zakon o poljoprivrednom zemljištu ne može bitno usporiti jer i domaći tajkuni i bogati seljaci dobro znaju da napretka nigde u privredi nema bez povećanja produktivnosti – pa ga otuda nema ni u poljoprivredi. Naša poljoprivredna politika, međutim, više se proteklih decenija bavila zamajavanjem seljačkog biračkog tela nego unapređenjem proizvodnje, ostavljajući da taj posao krene kada se i Srbija dohvati evropskih poljoprivrednih fondova i njihovih podsticaja. O tome jednostavno govori podatak da je od 2000. godine do danas postignuta prosečna godišnja stopa rasta poljoprivredne proizvodnje od 0,6 odsto.

Ako ispraznost diskusije o promenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu posmatramo prozaičnijim očima, mogli bismo postaviti hipotezu da je skriveni cilj ovog zakona zapravo u tome da se obori cena obradivog zemljišta u Srbiji i da se sačuva posrednička uloga države i njenih lokalnih organa u raznovrsnim spekulacijama i uzurpacijama povezanim sa beskrajnim nizom administrativnih začkoljica u prometu i upotrebi zemljišnog fonda. Jer, promet između fizičkih lica (pa i domaćih sa stranim) najteže je birokratski kontrolisati, a u prometu oranica u kojem učestvuju “pravna lica” (koja ovde mogu osnovati i stranci) država ima širi krug poteza na raspolaganju, pa faktički i nezaobilaznu posredničku ulogu, pošto raznovrsnim dozvolama i saglasnostima, akcijama organa koji prostorno planiraju, državnog pravobranilaštva, sudova i katastara, te pozivom na šumu drugih zakona koji involviraju raspolaganje zemljom, može svaku kupovinu zemlje učiniti mogućom ili nemogućom misijom.

Kad je reč o obaranju cene obradivog zemljišta u Srbiji putem zabrane velikom delu potencijalnih kupaca iz Evropske unije da učestvuju na “licitaciji”, to je samo jedna teorijska pretpostavka, pošto se može proceniti da neke navale kupaca zemlje u Srbiji iz EU zapravo i nema jer i poljoprivredni investitori znaju da ovde nije lako poslovati i da srpska poljoprivreda na grbači ima strožu regulativu nego većina drugih privrednih grana.

Ovde neću da ulazim u pravna pitanja, poput onog da li je Srbija nakon potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju mogla “indirektno” menjati njegov sadržaj, kao ni u tugaljivo pitanje zašto su rezidenti iz EU stavljeni u Srbiji na stroži režim zabrana od državljana drugih zemalja itd. I zašto ta pitanja u Skupštini Srbije nije postavio niko iz opozicije. Uostalom, srpski seljaci, makar koliko su u istoriji Srbije bili stalno retorički prisutni, zapravo nikada u parlamentu nisu uspevali da nametnu svoje stvarne interese.

Novi magazin, 01.09.2017.

Peščanik.net, 01.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Sep 03, 2017 5:34 pm

Smile Fikus i analitika



Foto: Predrag Trokicić

Predsednica vlade Ana Brnabić komentarisala je juče kritike na izmene i dopune Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji. Te kritike su kod nje prošle lošije od nedavne jetke šale sa poentom da je ona „fikus“ na čelu vlade. O šali je Brnabić razmislila i ocenila je kao – „ozbiljno dobru foru“. Ovako pak Brnabić o kritikama na izmene Zakona o BIA: „Sigurna sam da se novi Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji u praksi neće pretvoriti ni u šta što je u suprotnosti s vladavinom prava i evropskim putem Srbije… Odredba da direktor BIA vrši sistematizaciju je normalna“. I još: „Ja ne vidim problem da direktor ili rukovodilac bilo koje organizacije za koju ima odgovornost donosi sistematizaciju na način na koji on misli da je dobar“. Iz toga Brnabić zaključuje: „Srbija je na stabilnom putu ka EU i svi naši zakoni su pod lupom Evropske komisije i njenih institucija, tako da je malo moguće da taj zakon vodi u diktaturu i totalitarizam“.

Nije samo to juče rekla Brnabić. Ona se osvrnula i na početak školske godine i neke nove predmete: „Suština uvođenja Informatike je u razvijanju analitičkog načina razmišljanja. Najveći izazov je kako ćemo uspeti da prenesemo tu vrstu razmišljanja i rada na najmlađe jer želimo da stvaramo mlade generacije koje će umeti da analiziraju i rešavaju probleme“. Na stranu to što su analiza i rešavanje problema mentalni procesi složeniji od analitičkog razmišljanja: analitičko razmišljanje samo je jedan element u analiziranju i rešavanju problema. Analiziraćemo ovde šta je problematično u izjavama Brnabić.

Stvar je retoričke aljkavosti i trapavosti reći da je najveći izazov kako preneti na najmlađe veštinu analitičkog razmišljanja. Na to se može uzvratiti pitanjem: a kako se to radilo do sada? Odatle bi onda mogle da slede spekulacije: Brnabić se školovala u inostranstvu, tamo je naučila da razmišlja i sad traži način da svoju veštinu prenese na mlade generacije u Srbiji. Ne verujem da je Brnabić mislila baš to da kaže. To obično govori predsednik republike. Sva je prilika da nije ništa mislila, nego je samo odapela nekoliko praznih fraza o školi, svesna da je ionako nebitno šta će reći. Slično stoje stvari i sa njenim komentarom na kritike o izmenama Zakona o BIA.

Od svih zamerki, Brnabić je izdvojila i odgovorila samo na onu koja se tiče prava direktora da uradi sistematizaciju. „Odredba da direktor BIA vrši sistematizaciju je normalna“, nedvosmislena je Brnabić. Naravno, sistematizacija nije jedini problem u izmenama. Pored sistematizacije, direktor dobija pravo da mimo konkursa zapošljava u BIA; da oblikuje programe za usavršavanje radnika; da utvrđuje merila i načine za procenu rada zaposlenih; da odlučuje o visini plata. A sve to aktima koji su – propisuju izmene – tajni. Povrh svega, same izmene treba hitno usvojiti. Svaka od ovih tačaka je sporna. Svako od ovih ovlašćenja direktora BIA jeste oblast za sebe: teško je zamisliti jednu osobu koja može uspešno da radi u svakoj od njih. Izmene, međutim, baš to pretpostavljaju. Sve to će Brnabić prećutati i praktično slagati kada stvari predstavi tako kao da je problem samo u sistematizaciji.

Ona kaže: „Ja ne vidim problem da direktor ili rukovodilac bilo koje organizacije za koju ima odgovornost donosi sistematizaciju na način na koji on misli da je dobar“. To je „potpuno normalno“, pojačaće svoj stav Brnabić. S ovim „potpuno normalno“, Brnabić nas poziva da njen argument prihvatimo zdravo za gotovo. Nema razloga da na to pristanemo. Nije uobičajeno ni „potpuno normalno“ da svaki direktor dobije pravo da okreće naglavce ustanovu na čije je čelo postavljen, ako pomisli da je to dobro. Naprotiv, ima ustanova čiji zaposleni rade na zadacima koji svojim ciljevima i trajanjem nadilaze radni vek i direktora i zaposlenih. Ravno je revoluciji kada se menja način rada u takvim ustanovama, a BIA je jedna od njih. Takođe, ima organizacija, kao BIA, koje raspolažu posebnom moći. Ta moć se naravno može zloupotrebiti. Zato je važno da se one kontrolišu i spolja, a ne da se ovlašćenjima učine praktično nezavisnim od takve kontrole.

Dakle, i kada BIA tretiramo kao druge „obične“ ustanove, ne podrazumeva se da je „potpuno normalno“ da direktor može tek tako da je sistematizuje. BIA, međutim, nije tek „obična“ ustanova: BIA ima posebnu moć. Utoliko pre direktor BIA ne može imati ovlašćenja skrivena pod velom tajne, koja mu se izmenama pripisuju. Kada se pojavi potreba da se takve organizacije menjaju, to je obično predmet javne rasprave i u tome po pravilu učestvuje više od jedne osobe. To ne sme raditi jedna osoba, a pogotovo ne tajno.

Brnabić nam, recimo to tako, baca prašinu u oči i podmeće neodržive argumente. Stvari postaju još gore kada se u obzir uzme konkretni kontekst. U ovom trenutku direktor BIA je Bratislav Gašić. U objašnjenju izmena stoji da ih treba hitno usvojiti jer zemlji preti opasnost, a ugrožena je i bezbednost građana. Kao ministar vojske, Gašić je pak pokazao da nije u stanju da efikasno štiti bezbednost. On je jedan od dvojice glavnih aktera slučaja „Helikopter“. Sećamo se, tada je bio ugrožen život jedne bebe. Sve se završilo tako što je stradala i beba i još šest odraslih osoba pored nje. Gašić je tada, kako se pokazalo, prekršio obavezne procedure za hitne intervencije i zaobišao lanac komande. Ovim izmenama Zakona o BIA, jednoj takvoj osobi se sada hoće omogućiti da zakonito radi slične stvari. To se hoće uraditi hitno, pod izgovorom da je u pitanju spas zemlje i građana.

Ovaj „analitički“ tok misli, Brnabić pokušava da osujeti jednom smicalicom: „Srbija je na stabilnom putu ka EU i svi naši zakoni su pod lupom Evropske komisije i njenih institucija, tako da je malo moguće da taj zakon vodi u diktaturu i totalitarizam“. Dakle, Brnabić kritičarima poručuje da uzalud troše vreme, jer je EU garant za ispravan rad vlade i skupštine. A sa EU se, kao da veruje Brnabić, ne polemiše. Kada EU nešto kaže ili iza nečega stane, kao što, htela bi u to da nas uveri Brnabić, sada stoji iza izmena Zakona o BIA, onda se o tome više nema šta reći, niti se u to sme posumnjati. Ali, prvo, mi ne znamo da li je iko iz EU video ove izmene. Drugo, ako jeste, pa čak i ako ih je odobrio, kakve to veze ima? I treće, otkud je Srbija „na stabilnom putu ka EU“? Analitičko razmišljanje – za koje se naizgled zalaže Brnabić i navodno bi da ga uvede u škole – podrazumeva da se nijedan uvid i nijedan autoritet ne prihvataju zdravo za gotovo.

U svojoj ispraznosti, Brnabić je ipak uspela da pokaže stanje svesti na vrhu države: zemlju vode ljudi koji ili nisu sposobni da analitički misle ili građane tretiraju kao nesposobne za takvo mišljenje. I u jednom i u drugom slučaju – daleko smo od rešavanja problema.

Peščanik.net, 02.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Sep 03, 2017 7:32 pm

Smile Vučić i javni dug



Foto: Predrag Trokicić

„Na današnji dan nam je javni dug, verovali ili ne, 64,4 odsto. Kada sam postao premijer, bio je 76 odsto“, rekao je predsednik Vučić u petak, 1. septembra u Majdanpeku. Predsednik nije rekao, ali da za neupućene napomenemo da se misli na javni dug u odnosu na bruto domaći proizvod.

Najpre, mora se priznati, to je hvale vredan rezultat, jer pre samo osam meseci, dakle na dan 31. decembra 2016, javni dug je iznosio 73,5 odsto BDP (25 milijardi evra). No, kao što bi predsednik trebalo da se još dobro seća, nije najvažnije ko je na tabeli prvi na sredini prvenstva, nego tek na njegovom kraju. A „prvenstvo“ se, kada je o ekonomiji reč, završava poslednjeg dana u godini pa će se tada i meriti svaki uspeh (ali i neuspeh) koji je postignut.

Predsednik je, međutim, neočekivano pokazao da ga pamćenje poprilično napušta. Što i nije čudo, ako se imaju u vidu sve one silne cifre koje sam sebe primorava da pamti. Da ne dužimo, ako pođemo od čini se sasvim razumne pretpostavke da je Vučić (prvi put) postao premijer na dan polaganja zakletve u Skupštini, dakle 27. aprila 2014. godine, onda podatak o stanju javnog duga koji je u javnost Srbije poslao iz rudnika bakra – nije tačan. Na kraju te godine, naime, javni dug Srbije iznosio je 70,4 odsto bruto domaćeg proizvoda. Na kraju 2015, pak, javni dug se opasno približio broju koji pominje Vučić, ali je i tada bio niži od gore pomenutog iznosa – 74,7 odsto BDP-a.

Možda će čitaocima biti zanimljiv podatak da je u godini kada je Vučić postao formalno prvi potpredsednik a faktički predsednik vlade Srbije javni dug iznosio – verovali ili ne – 56,2 odsto BDP-a. Godinu dana ranije, za vreme vlade Mirka Cvetkovića, javni dug je bio 45,4 odsto BDP-a. Dobro, nije dug u 2012. „u celini i celosti“ napravila nova vlada, u dobroj meri on je rezultat „napora“ one prethodne, ali ne mogu se ni Vučiću osporiti određene zasluge. Što se najbolje vidi iz činjenice da je naredne, 2013. godine, javni dug Srbije skočio na 59,6 odsto BDP-a.

Sve u svemu, osim ako ovi podaci pozajmljeni od same Vlade Srbije, tj. Ministarstva finansija, nisu tačni, predsednik Vučić je dobar deo svog premijerskog mandata potrošio (uzgred, možda ne sasvim svojom krivicom, ali to i nije važno) na povećanje javnog duga da bi tek od nedavno počeo da ga smanjuje.

Dobro je što se dug Srbije smanjuje, ali nije dobro što je predsednik Srbije tako mnogo počeo da zaboravlja. Mislim, šteta je.

Peščanik.net, 02.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Sep 04, 2017 5:47 pm

Smile Grkljanočupači i grobopišači



Foto: Predrag Trokicić

Protekla sedmica se možda najbolje može opisati glasom Mladena Delića: Ljudi, ma je li to moguće? Ludnica, šta je ovo?

A može i glasom manje uzbuđenog komentatora: U združenom poduhvatu vlasti i njoj podatnih medija održana je pokazna vežba – kako zataškati događaje koji se jesu desili i kako javnost uzburkati oko događaja koji se nije desio.

Šta se desilo, a zataškano je iako se radi o stvarima od javnog značaja sa stvarnim posledicama po živote ljudi?

Za početak, predsednik države je bio na trilateralnom razgovoru „sa Prištinom i Briselom“. (Kao da se radi o susretu gradova, a ne zvaničnim pregovorima sa Kosovom pod okriljem Evropske unije?) Pred odlazak je najavio da će Brisel boleti glava od njegovih pitanja, ali po povratku nije podneo izveštaj ni o glavobolji, ni o dogovorima, ni o zadovoljstvu druge dve strane dogovorenim.

Desilo se zatim i da je predložen novi zakon o BIA po kojem se direktoru te agencije protivustavno daju neomeđena i nekontrolisana ovlašćenja. I da je vlada ponovo odlučila da dozvoljeni nivo aflatoksina u mleku bude pet puta veći nego u EU. I da struja, uprkos obećanjima, poskupi.

Desilo se takođe da je u javnost dospeo jedan video i jedan audio snimak. Na prvom smo videli narodnog poslanika, koalicionog partnera vlasti, kako – protivno svim propisima i elementarnoj pristojnosti – okupljene građane čašćava novcem kao da je stari svat, a ne predsednik jagodinske skupštine. (Ako im je, kako on kaže, dodeljivao ono što im i onoliko koliko im po zakonu pripada, zašto zaboga to ne radi nadležna služba nego on pred kamerama ponižava sugrađane?)

Na drugom snimku smo čuli gradonačelnika Subotice, takođe funkcionera vladajuće stranke, kako stranačkom kolegi obećava čupanje grkljana i betonske cipele. (Po zvaničnom saopštenju stranke, pretio je smrću „jer ga je opozicija terala da krade“!?)

Za vlast ništa od ovoga što se desilo nije bilo tema.

Ali se zato vlast već sedam dana neprekidno i gromoglasno oglašava na temu ni od kakvog javnog značaja i interesa. Temu koja nije tema. Temu koja čak uopšte ni ne postoji.

Jedan bajati tvit jednog glumca koji je sasvim drugim povodom i u revoltu parafrazirao naslov jednog romana – postao je tema o kojoj se svako ko drži do vlasti oglasio. Jedno „pišaću na vaše grobove“ (jer ste dozvolili da zastari slučaj samoubistva dečaka zbog vršnjačkog nasilja) postalo je, u zvaničnom saopštenju vladajuće stranke, „Janković obelodanio program: Ubiti Vučića, pa mu pišati po grobu“, a u izjavama njenih funkcionera „otvorena najava likvidacije predsednika države“, „plan opozicije da urinira po grobovima predsednikovih predaka“, „najveća gadost još od Osme sednice“, nešto zbog čega bi nadležni „pola države pohapsili“ da je upućeno nekom drugom, poziv državnim organima da reaguju, a lekarima da hitno hospitalizuju autora tvita… i petodnevna najava emisije na televiziji sa nacionalnom frekvencijom (srećnoj, ne ružičastoj) – „EKSKLUZIVNO: pišaju po Vučićevom grobu, a on prvi put odgovara“.

A sada, posle objave da je automobil predsednika države učestvovao u sudaru, ostaje samo pitanje: ko će prvi i to da proglasi za krunski dokaz? I u pravednom gnevu zavapi da se ukine internet i proglasi vanredno stanje.

Peščanik.net, 04.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Sep 04, 2017 6:19 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Sep 06, 2017 5:20 pm

Smile Tajna policijske ljubavi



Foto: Predrag Trokicić

Na neki od brojnih mogućih načina, Bratislav Gašić je junak našeg vremena. Ovde nema potrebe za spasonosnom ironijom, niti bi ona mogla da pomogne. Više nema nedoumice zašto je on uopšte tu gde jeste? Zašto? Eto zato! Odredilo ga da bude stožer vlasti, čuvar nečiste vladareve savesti i svega što se još može sačuvati. Gašić je inače pronađen u provincijskom kadrovskom otpadu, šarmirao je Vučića svojom oporom kicoškom prazninom i upornim lukavim laskanjem. Dve ključne osobine podanika, koje njihovog predsednika očaravaju za sva vremena.

Povremeno se BG saplete i strmekne pred svojom prirodnom sirovošću, no to je samo predah. Onaj koji ga je izabrao prosto zna da je u Gašiću nešto neobjašnjivo, sudbinsko i neodoljivo, zanosno, zavodljivo i odvratno. On je zajedno sa Vulinom Vučićeva Glen Klouz u „Fatalnoj privlačnosti“. Naravno da će Bata simbolički završiti kao strastvena partnerka Majkla Daglasa u tom filmu, ali će u mutno i štrokavo korito povući i gazdu. To je neizbežno, majstor unutrašnje dekoracije neće propasti sam.

Dok se to ne dogodi, taj čarapanski svetac, omalan u natprirodnim dimenzijama u svojoj privatnoj crkvi, napraviće još mnogo štete pod rukom svoga tvorca – kapitalnog rušitelja. U skladu sa svojom misijom, bolnom samovoljom i njenim nejasnim digresijama, AV ga je uzdigao do direktora Bezbednosno-informativne agencije. Bila bi to dužnost u dubokoj senci izgrađene demokratije da toga ovde ima. U našem teškom slučaju, to je potez bolesnog hazardera koji rasipa tuđe pare: stvorenje naviklo da pravi haos gde god se zatekne, postavljeno je usred haosa da ga sredi.

Služba je inače vrsta sekte koja postoji uglavnom zato da izmiče kontroli, inače ne bi mogla to što može: da ona nadzire sve, a nju niko. Bata Gašić bi, sa svojom opskurnom biografijom, morao odmah da utekne u ćošak pred ljudima koji o njemu znaju sve neprijatne tajne, a on o poslu ne zna ništa. Kad je postavljen za šefa, bio je predmet podsmeha: zbog svog široko razgranatog amaterizma, slabog ili nikavog obrazovanja, analitičke neukosti i nepoznavanja struke. To ga ipak nije mnogo pomelo; njegova diletantska samouverenost i etički autizam dokazani su još u sferi odbrane.

Ali, od najave novog zakona o BIA (po hitnom postupku) prestali su da mu se smeju. Imaće prava da zapošljava, postavlja i premešta. Da određuje platne razrede, bonuse i druge stimulanse. Na nivou firme dobiće ovlašćenja šefa hunte u vojnoj diktaturi. Sve osim prekog suda i brzih eliminacija. To je model koji omogućuje kontrolu unutar sistema i njegovu brzu metastazu. Skoro apsolutnu poslušnost, čak i u okviru mračnih misterija. Gašić konačno može da izabere tim koji će ga poštovati. Stvara agenciju koja ne mora da brine za državu, jer je ona proćerdana. Samo i jedino za Aleka.

Bata Gašić već poziva na Banjicu proverene partijske kadrove, polupismene fanatike koji vole Vučića i tajna policijska uzbuđenja. U novim zaduženjima, posebne stavke su posvećene protivnicima režima i njegovog kultnog simbola. I načinima borbe protiv njih: praćenje, zastrašivanje, konstruisanje afera i ucenjivanje, uznemiravanje, po potrebi i premlaćivanje, unošenje građanskog nemira, zapošljavanje nasilnika i kriminalaca da rade za državu, konstruisanje agresivnog agitpropa i paranoje o neprijateljima, izdajnicima i stranim plaćenicima. Demonizacija opozicije, slobodnih novinara i intelektualaca, prikupljanje podataka mimo zakonske procedure, prisluškivanje i stvaranje opšteg osećanja nespokoja. Malo li je, u ime naroda?

Ume li sve to Gašić da radi? Ne ume naravno, ali ovlašćen je da plati sve one koji su već naučeni ili će naučiti da obavljaju najgadnije poslove.

Novi zakon o BIA praktično stavlja van snage iluziju o civilnoj kontroli, i legalizuje političku policiju. Biće to tajna partijska sekta, sasvim nakrivo nasađena. Njihov će šef prvo morati da izgletuje svoj svetački ugled, a tek onda da postavlje skele za gipsani kip obožavanog gazde.

Čvrsta namera da uz pomoć hitnog zakona i Gaše Vučić učvrsti vlast postaje stereotip, opšte mesto u poimanju moći. Ali, on želi nešto mnogo više: da ga ljudi masovno vole, i pokažu kako im je vođa i učitelj prirastao srcu, i da su spremni da ga slede. Otuda i otužna jadikovka i medijska istraga nad pišačima po nepostojećem grobu, i svojevrsno ispisivanje nekrofilskih urogenitalnih oda živom vođi. Kakvo svetogrđe!

Može li Bata Gašić da mu uz pomoć stranačke tajne policije priušti bar malo od toliko željene ljubavi? Makar i uz svoje oskudno razumevanje ovdašnje verzije orvelijanstva. Ne, ne može. To je samo figura od gipsa na pljusku.

Još samo da citiram svog prijatelja pisca, čiji je odnos prema mokrenju, kao fiziološkom, filozofskom i socijalnom fenomenu otprilike ovakav: „U principu, piša se tamo gde svi idu. A kad te potera, tamo gde te je poteralo…“

Peščanik.net, 05.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Sep 06, 2017 7:04 pm

Smile Monolog o unutrašnjem dijalogu o Kosovu (u Srbiji) posle jednog povratka



Foto: Peščanik

1.

Pre izvesnog vremena vratio sam se sa jednog srazmerno dužeg boravka u inostranstvu. Za period koliko je boravak trajao bila mi je potrebna nekakva boravišna viza. Ne znam kakvu (i da li ikakvu) vizu je imao moj saputnik sa velikim belim dvoglavim orlom na majici. Belim orlom na crnoj majici. Toliko se u heraldiku razumem: bio je to „njin“, albanski dvoglavi orao. Momak je putovao ne „za Beograd“, već „preko Beograda“. Majica je bila statement, kao što je statement bio dvoglavi orao kojeg je šetao u Luksemburškom parku jedan drugi mladić, u jakni sa natpisom „Bog čuva Srbe“.

Kada je mladić sa orlom stigao na red za pasošku kontrolu na aerodromu u Berlinu, ispitivanja, propitivanja, pa i jedna omanja istraga trajali su bar 15 minuta, uključivši čak troje službenika, od kojih jednu prilično nervoznu mladu policajku koja je sa njim komunicirala povišenim glasom. Svima, koji su čekali da se scena završi (što i doslovno znači svima na tom letu, jer je radio samo jedan šalter) bilo je jasno da je situacija neprijatna. Momak je, naravno, imao kosovski pasoš. Svi ostali putnici su u međuvremenu čekali. Posle ozbiljnih peripetija nekako je prošao…

Na red sam došao ja… Najpre je izgledalo da će policajac na pasoškoj kontroli samo rutinski prelistati moj pasoš. Državljanin sam Srbije, putujem „za Beograd“, pasoš je srpski, priličan broj raznih odlazaka i povrataka u „zemlju porekla“… Bio sam uveren da je i ta viza „na duže“ nekakva potvrda da sam u procesu njenog dobijanja „izvrnut na postavu“. Ali baš ta viza se pokazala kao problem: otkud viza, a zemlja u bezviznom režimu? Kakva je to viza? Eto jada!

I ponovo konzilijum za drugi slučaj. Mene niko ništa ne pita. Stariji i svakako iskusniji policajac objasnio je svom mladom kolegi situaciju, na jeziku koji još uvek ne razumem najbolje, ali razumem da ni približno nisam iskoristio dane na koje (kao građanin zemlje koja je u „bezviznom režimu“ za turističke i druge kraće boravke) imam pravo, mimo perioda važenja boravišne vize. No, sve je to takođe potrajalo dosta dugo, verovatno se ostalim putnicima činilo – čitavu večnost, ali sam na kraju, kao i momak sa kosovskim dokumentima, dobio svoj pasoš… Uz jedno „Hvala“ i bez „Srećan put“. Možda uz pomisao ekvivalentnu onoj našoj: „daleko vam lepa kuća… Obojici!“

Na beogradskom aerodromu prošao sam za 20 sekundi. Eto jedne prednosti povratka u „svoju“ zemlju… Druga prednost je to što ne treba evro sitno za kolica za bagaž, koji sam, doduše, čekao pola sata… Kad se izuzmu prijatelji i porodica, treće prednosti povratka ne mogu da se setim.

2.

Kako je došlo do toga da ljudi sa ovih prostora od putnika, turista, od ljudi koji posluju, školuju se ili rade u EU postaju – slučajevi? Iako se u prethodno opisanim scenama radi pre svega o neprijatnosti i jednom manjem, ali nepotrebnom stresu, sve to, pars pro toto, ipak je refleks jedinstvenog seta daleko malignijih okolnosti. Te okolnosti ljudima direktno prouzrokuju niz problema, počev od sitnih pasoških peripetija, pa zaključno sa sveopštom bedom, koja nepomično stoji na kraju beskonačnog niza posledica izopštenosti iz životno važnog toka, kakav predstavlja evropska integracija za svaku zemlju koja je geografski u Evropi, a pri tome, nije u odnosu na ostatak Evrope u privilegovanom položaju, nego posve suprotno. Samoizopštenost iz procesa integracija koje su dovele do današnje EU za Srbiju je već stvorila nenadoknadive istorijske posledice, što je za ljude koji ovde žive značilo bitno umanjenje kvaliteta života. Ili ukidanje života… U središtu tih malih i velikih ličnih drama je – Kosovo. I to ne toliko stvarno Kosovo, nego Kosovo kao tema, kao mantra, kao mit. Nisam prestajao o tome da mislim dok sam čekao da vidim šta će biti ishod najpre „slučaja“ momka sa albanskim dvoglavim orlom, a potom i mog „slučaja“.

Kosovo je mesto na kojem se otvorio ponor u odnosima Srbije i Evrope, ponor koji se smišljenim redizajnom pretvorio u bunker odbrane neostvarivih i pogrešnih, lažnih ili mušičavih ciljeva. Frustracija njihovog neostvarenja (jer su bili neostvarivi) vodila je u rat i zločine. U tom kontekstu, upravo je Kosovo toponim koji je postao sinonim za sve nesporazume Srbije i Evrope. Zato je pitanje dijaloga o Kosovu zapravo pitanje dijaloga o Evropi. To je, razume se, notorna stvar i nikakvo naročito obrazlaganje tu više nikome nije potrebno, jer su se svi stavovi odavno prečistili i kristalizovali. Osim kada je reč o srpskoj politici. Tu se vodi dijalog… Reč je o dijalogu u kome više nema šta da se kaže. Ipak, dilema Kosovo ili Evropa je dilema koja je nepobitno stvarna onoliko koliko su stvarni oni koji tu dilemu nameću, iako je izvan iščašenog sveta srpske politike dilema stvarno nepostojaća.

Tu dilemu najviše nameću oni koji tvrde da dilema ne postoji „jer se Srbija nikada neće odreći Kosova“.

Ta dilema je lažna, što joj ne smeta da postoji pored svih laži, iako istinu svi vrlo dobro znaju.

Tu dilemu koja ne postoji danas rešavaju zagovornici evropskih integracija koji se zaklinju da nikada neće priznati nezavisnost Kosova, za koju sami znaju da u konačnom ishodu jeste uslov članstva Srbije u EU, koje oni ni ne žele, ali misle da tako mora…

Imajući u vidu stanje poslednjih dvadesetak godina, nepostojeću a stvarnu dilemu „Kosovo ili Evropa“ oduvek su rešavali oni kojima je izbor padao na Kosovo. Prvi, oni iz 1990-ih su isprva bili nemoćni da taj izbor realizuju, a danas se plaše sopstvenih „patriotskih“ želja i njihovog sukoba sa stvarnim mogućnostima, uz neopisivu ambiciju da „ostanu u igri“, po svaku cenu, pa i po cenu Kosova, ako mora. A i po cenu Evrope, ako može. I potonjima je izbor padao na Kosovo, delom zato što su o Kosovu mislili isto što i prethodni, a delom su taj izbor pravili u strahu od posledica koje bi za njih nastupile ako ne izaberu Kosovo, koje bi, istini za volju, i sami rado izabrali kada se ne bi plašili da dožive političku sudbinu prvih…

Iz perspektive sadašnje političke klase i svih privilegovanih pripadnika srpskih elita, idealno rešenje problema je što trajnije stanje „ni Kosovo ni Evropa“, sve dok se i o jednom i o drugom trubi na sve strane. U stvarnosti, Srbija je u Evropi onoliko koliko je procenjeno da mora biti uprkos problemu Kosova, a na Kosovu je onoliko koliko uspe da se prošvercuje, a da baš sasvim ne prekine sa Evropom.

Nije više reč o ozbiljnom pitanju. Reč je o ozbiljnim posledicama nerešavanja takvog apsurdnog stanja, koje ne odgovara nikome čije su namere časne, a ne smeta ili čak odgovara jedino besprizornim srpskim elitama, čiji su jedini politički uspesi sitne pakosti, poput problema koje imaju putnici sa kosovskim pasošima. Problemi putnika sa srpskim pasošima su kolateralna šteta takve srpske politike.

Peščanik.net, 06.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Sep 06, 2017 7:27 pm

Smile Još jednom o Kosovu



Foto: Peščanik

Lider pokreta Dosta je bilo Saša Radulović objavio je u magazinu Nedeljnik svoj prilog unutrašnjem dijalogu o Kosovu. To ga, da ne bude zabune, ne čini saradnikom vlasti. Aleksandar Vučić je objektivno u poziciji da nameće političke teme, pa ako je on odlučio da pokrene dijalog o Kosovu, svi politički činioci će pre ili kasnije morati da iznesu svoj stav o tome – tako stoje stvari u Srbiji.

Radulović donosi novi pristup borbi za Kosovo koja bi, pošto je izgubljena na vojnom i diplomatskom planu, trebalo da se nastavi pravnim sredstvima. Cilj pregovora bilo bi zaključenje novog ugovora između Srbije, međunarodne zajednice i možda samog Kosova o budućim odnosima. Metod koji Radulović predlaže nije sporan. Sporna je motivacija koja stoji iza njegove potrage za adekvatnim metodom, a to je rešenost da se borba za Kosovo uopšte nastavi.

Srbija je 1912. pokrenula sveobuhvatnu borbu za teritorijalnu ekspanziju koja se završila 1918. na granicama Jugoslavije. Latinka Perović je svojevremeno objavila spis Nikole Pašića nastao 1880-ih pod naslovom Sloga Srbo-Hrvata. Da je taj spis bio poznat Pašićevim savremenicima koji su s njim pregovarali o stvaranju Jugoslavije, zajedničke države verovatno ne bi ni bilo. Pašić naime svoju ideju srpsko-hrvatskog ujedinjenja zasniva na uverenju o istorijskoj, štaviše eshatološkoj nadmoći i ispravnosti srpske, u pravoslavlju ukorenjene i na Rusiju oslonjene državne ideje.

Pašić je jasno najavio ono za šta su on sam a i Srbija uopšte optuživani tokom celog trajanja Jugoslavije: da je zajednička država samo sredstvo za teritorijalnu ekspanziju Srbije.

Suočena sa nemoći da srpsku nacionalnu ideju učini prijemčivom ostalim zajednicama Jugoslavije, srpska elita se u krizama Kraljevine okrenula srpskom stanovištu. Ideja je bila da se, ako već ne mogu da privole Hrvatsku i Sloveniju na iskrenu lojalnost zajedničkoj državi, svi Srbi Jugoslavije okupe u jedno političko telo koje bi, umesto posrnule dinastije, definisalo suštinu države – pa bila ona Jugoslavija ili velika Srbija.

Srpsko stanovište se ponovo probudilo tokom jugoslovenske krize. Taj proces se može pratiti od početka 60-ih godina prošlog veka i prvih sumnji Dobrice Ćosića u Titov poredak, pa i ranije, još od prvih posleratnih godina i delatnosti kružooka iz Simine 9a. Ono postaje dominantno u vreme publikovanja Memoranduma SANU 1986. kada počinje da se širi iz krugova intelektualne elite u do tada poretku lojalno stanovništvo, da bi postalo vladajuća paradigma.

Srbija je ušla u proces raspada Jugoslavije s idejom stvaranja ujedinjene srpske države – u granicama zajedničke države ili u etničkim srpskim granicama, ako ne bude moguće, kao što nije bilo, da se dominacija Srbije nametne njenim jugoslovenskim partnerima.

U ratovima koji su usledili srpska strana je relativno lako odustajala od teritorija koje nisu, ili više nisu bile doživljavane kao srpske. Slovenija i Makedonija su bez mnogo roptanja prepuštene svojoj sudbini, a u Hrvatskoj i Bosni pokrenut je rat za teritorije i etničko razdvajanje. Kada su jednom uspostavljene srpske državne tvorevine u Hrvatskoj i Bosni, Srbiji nije bio problem da prizna nezavisnost ovih zemalja. Pa čak ni Crne Gore kada se ona jednom nedvosmisleno isključila iz srpskog nacionalnog konsenzusa.

Ali Srbija nikada nije prihvatila nezavisnost Kosova, iako je tamošnje većinsko albansko stanovništvo jedinstveno protiv srpske države, i to ne od juče, nego praktično u kontinuitetu od 1912. Štaviše, i država Srbija je isto toliko dugo nastrojena protiv svoje albanske populacije, koja je tretirana sa rasističkim predrasudama, ili u najboljem slučaju kao neprijateljska.

Kosovo u Srbiju nije uključeno kao jednostavno teritorijalno proširenje, već kao ugaoni kamen građevine srpske države shvaćene kao obnovljeno srednjovekovno, pravoslavno srpsko carstvo. Takav koncept savremene države u kontinuitetu s nasleđem srednjeg veka nije specifičnost Srbije. On je karakterističan i za druge zemlje sa tradicijom vizantijskog komonvelta. Grčka je u svom nacionalnom programu iz 19. veka – kao megali idea ili veliku ideju – takođe uspostavila kontinuitet s vizantijskim nasleđem, planirajući rekonkvistu Carigrada. Bugarska je u 20. veku uspostavila instituciju cara.

Sve ove obnoviteljske ideje ostale su neostvarene. Moderne balkanske države mogle su da se uklope u savremeno evropsko okruženje tek kada su presekle pupčanu vrpcu sa svojim srednjim vekom, tek kada su njihove imperijalne zamisli poražene. Srbija to još nije uradila; ona tek treba da se odrekne ideje da je Kosovo deo Srbije. Štaviše, to stoji i kao nenapisan i neizgovoren, ali zato ništa manje postojeći uslov političkog kretanja Srbije. Ona neće biti primljena u Evropsku uniju sve dok ne prizna nezavisnost Kosova.

Saša Radulović se svojim spisom uključio u red branitelja Kosova, dakle branitelja jedne neodržive, esencijalističke, u moderni politički poredak neuklopive koncepcije srpske države. Vlast u Srbiji dolazi sa takvih idejnih pozicija: i ona pokušava da pronađe kompromis sa međunarodnim okruženjem kako bi ideja srpskog nacionalizma opstala, makar i na redukovanoj teritoriji. Opozicija, međutim, svojom principijelnom odbranom Kosova, svojim crvenim linijama i optužbama na račun vlasti za izdaju, ili prodaju, ili predaju Kosova u stvari Srbiju udaljava, a ne približava rešenju njene drame. Udaljava je od modernog, evropskog koncepta države.

Opozicija načelno želi da u Srbiji uspostavi demokratski poredak. Ali to nije moguće dok su na snazi esencijalističke ideje o državi ukorenjenoj u veri i mitu, umesto u realnoj zajednici realnih ljudi koji društvenim ugovorom konstituišu modernu državu.

Glavni problem opozicije u ovom trenutku, a u stvari od njenog nastanka 1990, jeste njena sektaška rascepkanost. U suštini te fragmentacije stoji nemoć da se da odgovor na pitanje – kako uspostaviti demokratiju u srpskoj državi. Uspostavljanje demokratije u srpskoj državi zasnovanoj na nacionalizmu nije moguće. Potrebno je shvatiti da je naš državni okvir ova međunarodno nesporna teritorija koja nam je posle ratova preostala i koja se zlopati sa sve gorim i gorim srpskim vladarima i vladama. To je teritorija čiji građani ustavom treba da definišu pravila svog zajedničkog života. I to je jedini mogući program demokratske opozicije.

Peščanik.net, 06.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Sep 07, 2017 5:17 pm

Smile Loša prošlost i svetla budućnost



Foto: Peščanik

1992. i 1993, tokom rata u Bosni i Hercegovini, današnji predsednik Srbije radio je kao ratni propagandista na Palama. U julu 1995, neposredno nakon pada Srebrenice, kao poslanik u Skupštini Srbije, izgovorio je čuvenu rečenicu: „Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana!“. U maju 2007, današnji predsednik Srbije se pridružio desničarskim grupama poput Obraza, u akciji „Bulevar Ratka Mladića“. U julu 2008, on je učestvovao u organizaciji i izvođenju mitinga protiv hapšenja Radovana Karadžića i njegovog izručenja u Hag.

Danas, predsednik ovako priča o svojoj poseti Srebrenici, i napadu koji je tamo preživeo:

„Ja sam stao u jednom trenutku, i to je ono što se ne vidi na snimku, čovek me je gađao plastičnom flašom, a zatim me je gađao kamenom. I ja sam se zaustavio, bio je na tri metra od mene. Ja sam rekao: a zašto me gađaš, šta sam ti nažao učinio?… Ja sam nastavio da ga pitam – čoveče, u čemu je problem? I onda su nastavili sa svih strana i onda su me povukli momci gore, ali ako ste primetili, ja nijednog sekunda tu nisam pognuo svoju glavu… Nisam hteo da se sakrijem… nisam hteo, zato što neću da saginjem glavu tamo gde neko drugi hoće, već tamo gde ja to želim i gde smatram da je to potrebno. I pokazali smo pijetet – ja smatram da odnos Srba i Bošnjaka mora da bude pažljivo vođen i tretiran, zato što mi moramo da živimo zajedno sa Bošnjacima… Ja sam Srbin koji voli Republiku Srpsku, da, ali poštujem Bosnu i Hercegovinu, jer smatram da je to važno zbog naše budućnosti.“

Iskreno, sumnjam da se ovo zaista desilo, ili da se desilo na način na koji predsednik tvrdi da se desilo. Predsednik je, znamo, sklon konfabulacijama, naročito onim u kojima on sam ispada hrabar, vredan, asketski nesebičan i požrtvovan, ili uspravan, dostojanstven, prkosan. Pa ipak, volim da zamišljam ovaj susret, između predsednika i njegovog anonimnog napadača i pokušavam da ga dopunim sopstvenom konfabulacijom. U mojoj priči, napadač je čitao Žana Amerija i njegovo najznačajnije delo, Na rubu pameti i ne ostaje nem na predsednikovo pitanje. Umesto toga, on odgovara ovako:

„Znam da zlopamćenje izopačuje osećaj za vreme osobe koja je njime opsednuta, jer ono zahteva dve nemoguće stvari: povratak u prošlost i poništenje onoga što se desilo. Iz tog razloga, zlopamtilo ne može da se pridruži jednoglasnom mirovnom horu koji ga okružuje, i koji veselo predlaže: ne gledajmo unazad, gledajmo unapred, ka boljoj, zajedničkoj budućnosti! U istoj meri u kojoj je za mene svež i smiren pogled u budućnost previše težak, mojim dojučerašnjim dželatima on izgleda previše lak… Ne želim da postanem saučesnik svojih mučitelja; radije, zahtevam da se oni odreknu sebe i tim odricanjem usklade sa mnom… Šta je bilo, bilo je. Ova rečenica je u istoj meri istinita i suprotstavljena moralu i intelektu. Moralna moć da se odupremo sadrži protest, pobunu protiv stvarnosti, koja je racionalna samo u meri u kojoj je moralna. Moralna osoba zahteva poništenje vremena – u ovom konkretnom slučaju, zakivanjem zločinca za njegovo zlodelo. Jedino tako, kroz moralno vraćanje sata, potonji se može pridružiti svojoj žrtvi kao njoj bližnje ljudsko biće.“

Na predsednikovoj strani je sve – i sila zakona, i međunarodna podrška, i regionalni projekti usmereni ka svetloj zajedničkoj budućnosti. Dovoljno je, naravno, da se pozove samo na ovo prvo – kakav god bio, on je predsednik susedne države u diplomatskoj poseti i niko ga u toj situaciji ne sme napadati. Mogao je predsednik u svojoj priči da stane na tome. Mogao je, ako je već želeo, i sebe da naslika kao žrtvu – u jednom jasnom smislu, on to u ovom slučaju i jeste bio. Mogao je da se pohvali i hrabrošću i nezainteresovanošću za sopstveni život – u krajnoj liniji, to sada niko ne može da proveri. Ali sve to predsedniku nije dovoljno, on mora da doda i pitanje: „Zašto me gađaš, šta sam ti nažao učinio? Čoveče, u čemu je problem?“.

Zastrašujuća moralna tupost koju otkriva ova izjava, najbolja je opomena svima koji od aktuelnog predsednika Srbije očekuju da postane „faktor pomirenja i stabilnosti u regionu“. I tu ne pomaže razmetanje novcem koji je predsednik „poklonio“ gradu Srebrenici. Naprotiv.1 Nema kod predsednika samoodricanja koje jedino može vratiti počinioca u sklad sa žrtvom. Umesto toga, i ovu priliku on koristi za samopotvrđivanje, za nametanje sopstvene samovolje – „ja ću se sagnuti gde ja smatram da treba“ – to je, po predsedniku, pijetet.

Peščanik.net, 06.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Sep 07, 2017 6:33 pm

Smile Uživaoci pomoći



Foto: Ivana Karić

Čija je zemlja Srbija? Pitanje nije retoričko. Da li je Srbija zemlja onoga ko dograbi vlast i radi šta mu se prohte? Da li je to zemlja svih svojih građana, gde građani čine suvereni narod? Ili je Srbija država svih Srba, gde „Srbi“ čine etnički (i krajnje proizvoljno) shvaćeni narod? Kada Aleksandar Vučić kao predsednik republike, mimo svakog ustavnog ovlašćenja, obeća za škole i vrtiće „pet i po miliona evra za Republiku Srpsku i opštine u Federaciji Bosne i Hercegovine gde žive Srbi“, a onda doda i da „ne bi imao ništa protiv“ (kao da je to bitno i kao da je sve stvar isključivo njegove volje) da Bosna i Hercegovina gradi vrtiće i škole sa svojim imenom u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu – on Srbiju očigledno shvata i kao svoju privatnu firmu i kao državu svih „Srba“, što nužno vodi ka zaključku da Srbija nije podjednako zemlja svih svojih građana, te da se sintagma suvereni narod pre svega odnosi na etnički shvaćenu naciju. Pošto se takva suverenost ne može institucionalizovati, jer se pripadnici etničkog naroda nalaze i izvan granica države, onda se suverenitet mora oteloviti u vođi koji je za sebe prisvojio pravo da donosi odluke i dela u ime „svog“ naroda.

Umesto da objasni po kom osnovu se tih pet i po miliona evra preliva izvan granica Srbije, kao da se sama po sebi razume ta etnička linija raspodele, Vučić će odgovoriti na pitanje – otkud tih pet i po miliona „viška“: „Zahvaljujući tome što su Vlada Srbije, zaključno sa avgustom, odnosno građani, ostvarili za tačno milijardu evra bolji rezultat u budžetu od planiranog, imamo mogućnost da pomognemo koliko možemo“. Vučić u stvari kaže: od poreza građana Srbije, pa tako i građana Novog Pazara, Sjenice i Tutina, u budžet se slilo milijardu evra više (što je paktično priznanje da su „planeri“ budžeta promašili za čitavu milijardu, a to je ozbiljan promašaj), pa ćemo deo da prebacimo za škole i vrtiće u susednoj državi. Ali, zašto se onda ne grade ili barem ne obnove škole i obdaništa u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu, ako već ima novca za to? Vučić odgovara: neka škole u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu gradi – Bosna i Hercegovina, jer u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu ne žive „Srbi“. Građani Novog Pazara, Sjenice i Tutina kao građani Srbije obavezni su da plaćaju porez, ali kao građani Srbije drugog reda ne učestvuju u raspodeli (istina sumnjivih) budžetskih viškova.

Kao što Srbiju vidi pre svega kao državu „Srba“, Vučić Bosnu i Hercegovinu vidi pre svega kao državu „Bošnjaka“. Jer zašto bi inače Bosna i Hercegovina, država tri „naroda“, gradila u Srbiji škole samo u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu? Pošto je nacionalni identitet Bosne i Hercegovine implicitno izjednačio sa „bošnjačkim“ identitetom, Vučić je posredno priznao i da Republiku Srpsku ne vidi u sastavu takve Bosne i Hercegovine. Tako se „mala“ priča o prekograničnom podizanju škola i obdaništa pretvara u pogubnu priču o etnički čistim državama, potencijalnoj izmeni granica i preseljenju stanovništva. Drugim rečima, ništa novo u novoradikalskom umu.

Naravno, moglo bi se reći – šta je loše u tome da se od viška novca podižu škole i u Srbiji i izvan Srbije? I po analogiji – šta je loše u tome da Bosna i Hercegovina podiže škole i unutar i izvan svojih granica? Sve je to za neko dobro, zar ne? Uporedimo zato sa Vučićevom izjavom izjavu ministra finansija Dušana Vujovića da se „pažljivo računa koliko će biti povećane plate i penzije“: „Da vidimo koliki je prostor za povećanje plata i penzija, da to ostane u gabaritima učešća u BDP-u kako je i planirano, i da se time praktično krene u novi porast koji će biti veći od startne pozicije u oktobru 2014. kada smo krenuli u reforme“. Možemo se sad zapitati da li je na isti način pažljivo izračunata i suma od pet i po miliona evra? Ali, od toga je zanimljivije sledeće pitanje: zašto se prvo nisu izračunala povećanja plata i penzija, pa se onda utvrdilo šta ostaje i to prebacilo preko granice? Vučić kaže da u budžetu ima milijardu evra viška, i u odnosu na to pet i po miliona evra zvuči zaista zanemarljivo. Ali, kako je odluka o pomoći „Srbima“ u susednoj državi već doneta, a da se raspodela budžeta u samoj Srbiji još uvek pažljivo izračunava?

Ne bavimo se ovde ni ekonomijom ni finansijama; ima za to pozvanijih i daleko stručnijih od mene. Zanima me politički diskurs koji se izgleda prihvata zdravo za gotovo, a koji, kako vidimo, implicitno opravdava podelu na građane prvog i drugog reda u Srbiji. Diskriminisani tu nisu samo građani Novog Pazara, Sjenice i Tutina, već i svi zaposleni, recimo, baš u školama i obdaništima. Dok Vučić kao predsednik republike s lakoćom odvaja novac za škole i obdaništa za „Srbe“ s druge strane Drine, Vujović pažljivo računa navodno povećanje (jednom nezakonito već umanjenih) plata zaposlenih u školama i obdaništima s ove strane Drine, iako su i ti zaposleni upravo oni građani, kao i žitelji Novog Pazara, Sjenice i Tutina, koji su ostvarili neplanirani višak u budžetu. A dok se to ne izračuna, penzionerima će, recimo, biti „isplaćena jednokratna pomoć do kraja godine“. „Pomoć“ dakle, baš kao što je i pet i po miliona evra „pomoć“ prekograničnim „Srbima“. I dok Vučić i ministri „pomažu“ na sve strane, građanima Srbije, kao i „Srbima“ u susednim državama ostaje da se pitaju: kako smo uopšte došli u situaciju da budemo uživaoci „pomoći“, te ko nas je i kako doveo dotle da nam je „pomoć“ potrebna?

Peščanik.net, 07.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Sep 07, 2017 6:50 pm

Smile Izmene ustava – pravosuđe



Foto: Predrag Trokicić

Saopštenje za javnost povodom javne rasprave o izmenama Ustava u delu koji se odnosi na pravosuđe

Udruženja građana koja imaju višegodišnje iskustvo u oblasti prava i pravosuđa izražavaju zabrinutost zbog načina na koji se odvija uključivanje stručne i šire javnosti u postupak promene Ustava. Smatramo da je potrebno da predstavnici Vlade i Ministarstva pravde bez odlaganja otvore javnu raspravu o promenama Ustava, u koje će uključiti ne samo odabrana udruženja građana (koja su dostavljala svoje pisane sugestije o promeni Ustava), već i druga udruženja, institucije, pojedince i najvažnije – građane. Pozivamo Ministarstvo pravde da objavi nacrt promena Ustava, o kome bi bilo moguće raspravljati.

Akcionim planom za Poglavlje 23 je predviđena promena Ustava do kraja 2017. godine, a Ministarstvo pravde je najavilo da će se ove izmene pre svega odnositi na ustavni položaj pravosuđa. Dosadašnje aktivnosti Ministarstva pravde bile su usmerene na prikupljanje stavova udruženja građana o potrebnim promenama Ustava, dok su građani van udruženja u potpunosti isključeni iz ovih konsultacija. Ovakav pristup ukazuje na to da će odluke o predlogu za promenu Ustava biti donete u uskom krugu zvaničnika Vlade, kao i da postoji namera da održane i planirane konsultacije budu predstavljene kao javna rasprava – što one nisu ni po obimu, ni po sadržaju.

Promene Ustava, a posebno promene koje se tiču uspostavljanja nezavisnosti pravosuđa, od izuzetne su važnosti za sve građane Srbije. Građani su ti koji će najviše osetiti dobre ili loše posledice ustavnih promena. Podsećamo da su u do sada sprovedenim istraživanjima, građani pokazali da imaju jasan stav o ključnim odredbama koje će biti predmet promene Ustava. U istraživanju o Ustavu koje je sprovedeno 2011. godine,1 građani su vrlo nisko ocenili zaštitu svojih ustavnih prava i izrazili gotovo dvotrećinski stav o politizovanosti pravosuđa, nedemokratičnosti usvajanja Ustava iz 2006. godine i nelegitimnosti usvajanja izmena Ustava bez javne rasprave.

Uprkos ovim podacima, Ministarstvo pravde je u postupku javnih konsultacija organizovalo jedan sastanak na kojem su udruženja imala samo pet minuta da predstave svoje predloge, ali je onemogućena debata o predloženim rešenjima. Vlada i Ministarstvo pravde ni tada, a ni kasnije nisu javnosti predstavili svoja rešenja za promenu Ustava.

U nastavku konsultacija o promenama Ustava, Ministarstvo pravde je najavilo konsultacije o temama koje nisu ustavna materija i nije jasno zašto se u ovom trenutku one stavljaju u središte razgovora o promeni Ustava, dok je u drugi plan stavljena tema nezavisnosti pravosuđa i političkog uticaja na nosioce pravosudnih funkcija.

Zbog svega navedenog, pozivamo Vladu i Ministarstvo pravde da produže predviđeni rok za promenu Ustava i da ovu temu hitno vrate u okvire koji su primereni njenoj važnosti za sve članove zajednice.

U Beogradu,
6. septembar 2017. godine

Društvo sudija Srbije
Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije
Centar za pravosudna istraživanja
Beogradski centar za ljudska prava
Komitet pravnika za ljudska prava

Peščanik.net, 07.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Sep 08, 2017 6:08 pm

Smile Platni razredi u prosveti



Foto: Predrag Trokicić

U svom reagovanju na zahteve prosvetara u vezi sa povećanjem plata, kao i na njihovo nezadovoljstvo predloženim zakonom o sistemu plata, premijerka Ana Brnabić je izjavila sledeće: „Najbolji od naših nastavnika i dalje danas ima platu kao i nastavnik koji dođe na čas i čita novine“.

U odnosu na neke ranije izjave premijerke u kojima je mahom demonstrirala izbegavanje odgovora, pa čak i nezainteresovanost za važne i aktuelne teme, Brnabić je ovde imala vrlo jasan stav i direktan odgovor. Ona je ukazala na jednu veliku nepravdu – da su isto plaćeni radnici i neradnici – nepravdu koja je, neko bi zaključio iz ovog njenog komentara, u direktnoj vezi sa niskim platama u prosveti.

Ali to svakako nije slučaj. Plate zbog kojih su (pored mnogih drugih stvari) prosvetari nezadovoljni, takve su zbog drastičnog smanjenja koje je sprovedeno 1. novembra 2014. To smanjenje sprovedeno je linearno, u podjednakoj meri i za „ozbiljne nastavnike“ i „za čitače novina“, i ta užasna i nepravedna simetrija među ovim dvema grupama tada uopšte nije predstavljala problem. Takozvana povećanja plate koja su pompezno promovisana u međuvremenu, daleko su od toga da plate vrate na nivo na kojem su bile pre smanjenja, a kamoli da ih podignu makar proporcionalno u odnosu na rast cena u proteklom periodu.

U redu, možda ova nepravda nije razlog za male plate u prosveti, ali je sigurno da premijerka veruje da je zakon o platnim razredima pravo rešenje i za tu nepravdu i za male plate. Kako se kaže u datoj reportaži – ona zato od toga neće odustati.

Ali da li je zaista ideja o platnim razredima u prosveti tako dobro rešenje? Da li se u prosveti može uspešno primeniti jedan preduzetničko-privredni model uređenja plata? Da li je zaista moguće direktno i objektivno meriti doprinos radnika i udeo njegovog rada u finalnom proizvodu kada je u pitanju prosveta (a slično je pitanje je moguće i za policiju, zdravstvo, sudstvo…)?

Štaviše, da li nam je to potrebno? Prosveta, kao sektor od tako velikog značaja, zasniva se na standardima. To je do te mere očigledno i samorazumljivo da u svakom iole uređenom društvu, ko zna koliko decenija unazad, postoje brojne institucije koje brinu o zadovoljenju tih standarda. I kod nas je tako. Da biste bili profesor, morate steći visoko obrazovanje; a nakon toga morate položiti državni ispit gde dokazujete svoje stručne i pedagoške kompetencije, kao i poznavanje relevantne zakonske regulative. Zatim, od pre nekoliko godina, morate posedovati licencu i obnavljati je – za šta je neophodno da se kontinuirano edukujete na seminarima koje akredituje ministarstvo i, takođe odnedavno, prolazite odgovarajuća testiranja u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Pored svega toga, vaš rad kao nastavnika u školi nadgledan je od strane organa same škole (pedagoga, psihologa, direktora…) i od strane spoljašnjih organa kojima rukovodi ministarstvo (prosvetna inspekcija koja obavlja i redovne i ad hoc nadzore). Čitav ovaj okvir svoj smisao ima upravo u tome da svi koji rade u prosveti zadovoljavaju standarde. I to bi, adekvatno primenjeno, trebalo da reši problem čitanja novina o kojem premijerka toliko brine.

A kako predloženi sistem platnih razreda rešava taj problem? Da li je nekom roditelju stalo do toga da učitelj njegovog deteta, ukoliko loše radi bude loše plaćen? Da li to rešava njegov problem? Naravno da ne. Roditeljima i deci je u interesu da svi nastavnici u školi zadovoljavaju standarde, da država garantuje da su oni sposobni i da dobro rade svoj posao. Nikakva odmazda smanjenjem plate ovde nema smisla. Nije stvar u takmičenju među nastavnicima i tome ko je koliko visoko plasiran, nego u tome da svi oni zadovoljavaju standarde i rade svoj posao kako treba.

Kako bi rešenje sa platnim razredima izgledalo (ili će izgledati) u drugim javnim sferama? Ako ćemo u prosveti nagrađivati prave radnike a kažnjavati one koji čitaju novine (pretpostavka je da se na tom času nastavnik i učenici nisu bavili analizom medijskog sadržaja – a ako jesu, možda bi premijerki tek to bilo sumnjivo i više nego indikativno za smanjenje plate), šta ćemo sa lekarima, policajcima, vojnicima, pravnicima? Možda najvažnije – šta ćemo sa političarima? Šta je tu poželjnije – da se čitaju novine, drži konferencija za novinare ili otvara Roštiljijada i Grožđebal?

Inače, ministarka je izjavila kako je za ovu vladu obrazovanje jako važno i da je to njen glavni fokus. Ipak, u stvarnosti je lako primetiti da se upravo na to najmanje misli. Još uvek nemamo podatak koliko ljudi već jeste i koliko će tek ostati bez posla zbog „racionalizacije“ u prosveti koja se uveliko sprovodi. Zbog zabrane o zapošljavanju u javnom sektoru (koja od decembra 2013. važi za sve nestranačke kadrove), pre svega mladi ljudi koji su u to vreme otpočeli svoj radi u prosveti, radili su na osnovu ugovora na određeno vreme i nikada nisu postali deo „sistema“ u okviru kojeg se rešavaju tehnološki viškovi – te su bez razlike i bez ikakvog uzimanja u obzir kvaliteta njihovog rada, masovno ostali bez posla. Među tim mladim ljudima koji su nedavno završili fakultete, puno je masteranata, mastera, doktoranata pa i doktora nauka, ali to nije igralo apsolutno nikakvu ulogu prilikom „racionalizacije“. U isto vreme, granica za odlazak u penziju se kontinuirano podiže, broj dece se kontinuirano smanjuje, pa je povratak tog kadra u školu u najboljem slučaju jako upitan i na dugačkom štapu.

Šta je onda cilj platnih razreda koje premijerka promoviše kad god ima priliku? Prvo, time će se verovatno ukupna davanja za prosvetu ili održati na ovom mizernom nivou ili dodatno smanjiti. Napraviće se sistem u kojem će mali broj prosvetnih radnika biti nagrađen (strašno je uopšte misliti o tome koji kriterijumi će biti ustanovljeni, a još strašnije misliti o tome kako će to biti politički zloupotrebljeno), a ostali će uz male plate dobiti „uverljivo“ obrazloženje da su im plate tako male jer ne rade dovoljno dobro. Što nas dovodi do drugog mogućeg cilja ove mere: izazivanja unutrašnjeg razdora i sukoba među samim prosvetnim radnicima i sindikatima. Ako imamo deset profesora sa platom od 40 hiljada, ovom epohalnom promenom će dvoje najboljih dobiti po 60, a ostali po 30. Eto i uštede s jedne strane, a i „motivišuće radne atmosfere“ za sve u prosveti s druge, koja će zasigurno rezultirati sporenjem oko rangiranja, kriterijuma, zloupotreba u procesu, itd.

Poenta je: briga za kvalitet nastave je fasada i mere koje se donose nemaju nikakve veze sa tim, i to je vrlo očigledno. Jedini interes je ušteda, pa i na štetu prosvetara i dece i njihovog obrazovanja.

Autor je doktorand filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu.

Peščanik.net, 07.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Sep 08, 2017 6:16 pm

Smile Dobar i loš policajac



Foto: Predrag Trokicić

Kad dva ministra i direktor BIA saopšte da će vojska, policija i pripadnici BIA dobiti povećanje plata od 10 odsto jer je to dogovoreno sa predsednikom, a premijerka potom izjavi da to nije izvesno i da je reč samo o „zahtevu za povećanjem“, neko naivan bi mogao pomisliti da je reč o ozbiljnom sukobu unutar vlasti. Takva nadgornjavanja između premijera i ministara viđali smo u vreme Cvetkovića, ali su mu oponirali ministri iz druge stranke. S obzirom da je premijerka u izjavi pomenula i ministra Vujovića, u ovom slučaju se stvara privid da je reč o nesuglasicama, da ne kažemo baš sukobu, između SNS ministara i „nestranačkih eksperata“.

Privid, jer da li zaista verujete da bilo ko u Vladi Srbije može da se pozove na vrhovni autoritet vrhovnog komandanta, kao što je to učinio doktor za strategijski menadžment u upravljanju lokalnom samoupravom, ako mu svevišnji nije dozvolio da u usta uzme njegovo ime? A Vlada Srbije je u saopštenju prenela da je Stefanović izjavio da se „nakon razgovora sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem o položaju pripadnika policije, vojske i BIA, došlo do rešenja koje je predsednik podržao, a to je da se pripadnicima ove tri važne državne institucije, koje se brinu o bezbednosti građana Srbije, podignu plate u narednoj godini za 10 odsto“. Još je nešto predsednik aminovao – da se „kvalitetnijom stambenom izgradnjom podigne materijalni položaj zaposlenih“, pa je „naložio da se naprave planovi na osnovu kojih ćemo sledeće i narednih godina početi da unapređujemo kapacitete za rešavanje stambenih pitanja svih pripadnika naših službi“. Mediji su ovu menadžersku rečeničnu strukturu pojednostavili i preneli da je najavljena izgradnja stanova za vojsku, policiju i bezbednosno-informativne agente. I sve što je dobro ili što je najavljeno da će biti dobro, ima se zahvaliti predsedniku Vučiću. Bilo da je nadležan ili da je inicirao da se otvaraju fabrike, grade vrtići, povećavaju plate, da se dižu spomenici, daju nazivi ulicama, da raste standard ili da se iskorenjuju siromaštvo i korupcija.

Živimo u prividu države, gde je postalo bespredmetno raspravljati o tome kakvu nadležnost ima predsednik Srbije u određivanju da li će se i koliko bilo kome povećati plate i da li će se, kada, kako i gde graditi stanovi o trošku države. I zašto su inicijative građanina Vučića vrednije od inicijativa drugih građana.

Vratimo se, stoga, na privid sukoba. U stvarnim državama sa stvarnim medijima verovatno bi bila udarna vest to da je Vlada Srbije prenela saopštenje u kome ministri najavljuju nešto, a premijer par sati kasnije to negira u izjavi novinarima koju takođe objavljuje Vlada Srbije. Ovde nije reč o neveštoj medijskoj interpretaciji ili „vađenju iz konteksta“. Naprotiv, Stefanović, Vulin i Gašić dobro znaju šta su rekli. Njihov je zadatak da nerealnim obećanjima umire nezadovoljne pripadnike svojih sektora, da ih uljuljkaju pričama o jedinstvu jer svi oni „rade potpuno isti posao“ i „svako od nas svoje vreme, svoj život posvećuje očuvanju stabilnosti i sigurnosti naše zemlje i bezbednosti svakog našeg građanina“ (kako je to sročio Vulin – i odmah vam bude jasno ko to najviše brine o nama).

I njih trojica i predsednik koji ih je „podržao“ dobro znaju da od povećanja plata od 10 odsto nema ništa, ali bitno je da je prvi tim naprednjaka, upravo Vučićeva udarna partijska trojka, obećao „boljitak“. A što boljitka, bar ne tolikog koliko bi trojka i Vučić „želeli“, neće biti – krivi su drugi. Ovog puta ne bivša vlast (čije dugove Vlada zasigurno i dalje vraća i zbog kojih se i dalje zadužuje) već nepartijci u našim redovima.

A što se stanova tiče, koliko god to bilo izvodljivo, ili delovalo da je izvodljivo (jer Vojska i dalje raspolaže zemljištem i nekretninama) ipak je reč o projektu na dugom štapu. Pažljivijom analizom onoga što je Stefanović preneo da je Vučić „naložio“ može se zaključiti da izgradnja nije ni pomenuta. Tek, naime, treba da se „unaprede kapaciteti“ za rešavanje stambenih problema. A i to „narednih godina“. A to je za ovu vlast čije vizije sežu do narednih izbora, što će reći proleća 2018. godine, toliko daleka budućnost da ni Ana Brnabić nije morala da se izjašnjava o izvodljivosti i realnosti tih planova.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 08.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Sep 10, 2017 4:41 pm

Smile Laban oprostio Polovini



Foto: Predrag Trokicić

Laban oprostio Polovini što ga je tukao. Ovaj “njuznetovski” naslov u Srbiji više nikog ne bi iznenadio. Likovi iz Kovačevićevih crnih komedija vaskrsavaju na naše oči, življi nego ikad.

Nema nikog ko i najpovršnije prati srpsko političko pozorište da nije čitao o sukobu dva člana Srpske napredne stranke u Subotici u kojem je predsednik opštine Bogdan Laban pretukao svog oponenta Vladimira Polovinu, i to celog. Intriga je u tome što je onda policija uhapsila žrtvu, tj. Polovinu, i držala ga u zatvoru dok nasilnik Laban nije protiv ovog drugog podneo krivičnu prijavu. Ovaj obračun je zbilja paradigmatičan: ako u dodiru sa vlašću tako prolazi jedna frakcija, tj. “opozicija” unutar SNS-a, kako će proći tek oni koji su opozicija celom SNS-u?

Nije, međutim, u prethodnoj sedmici samo tzv. obična policija postupala neskriveno pristrasno, kršeći elementarna pravila službe. To je učinila i tajna policija. Službenici Bezbednosno-informativne agencije, nakon višednevnih poziva i pretnji, oduzeli su od novinara Teše Tešanovića snimak intervjua sa izvesnim Đorđem Višekrunom, bivšim članom SNS-a.

Ni tu, međutim, zloupotrebi “čuvara reda i zakona” nije kraj. Običnoj i tajnoj pridružila se i finansijska policija. Naime, Poreska uprava je bez ikakvih pravnog osnova (ili bar on nije poznat javnosti) blokirala račun Kurira sa očiglednom namerom da ga zatvori. I simbolično i bukvalno.

Možda su Teša, Polovina i Višekruna osobe sumnjivog moralnog, profesionalnog i svakog drugog integriteta, ali ako su uradili bilo šta protivzakonito onda država treba da stupi u dejstvo i reaguje u skladu sa zakonom. Može, takođe, na uređivačku politiku Kurira čovek da ima hiljadu primedbi, ali ako je sve po zakonu, onda može samo da ga ne čita.

Retko se i u mnogo demokratskijim državama od Srbije dešava da politička vlast nema nikakvog uticaja na policiju, ali ovde su pređene sve granice. Policija je postala partijska u najstrožem značenju te reči. Prošlo je više od tri meseca otkako je partijska policija vladajuće stranke grubo, fizičkom silom sprečila novinare i foto-reportere da obavljaju svoj posao. Imena tih siledžija, iako sigurno dobro poznata nadležnim organima, do dana današnjeg ostala su nepoznata javnosti. A kamoli da je protiv njih pokrenut krivični postupak. Što zapravo nije nikakvo iznenađenje jer je od rušenja Savamale prošlo pet puta po tri meseca, pa nikom ništa. Sigurno je da policije zna ko su “fantomi iz Hercegovačke”, ali se i njihova imena čuvaju kao najveća državna tajna.

Partijska policija = policijska država, to je osnovni politički zakon.

Ali “slučaj Laban – Polovina” ima još jednu, širu dimenziju. Zapanjujuća je, naime, žestina kojom gradonačelnik Subotice brani svoj položaj; pred sobom naprosto vidite čoveka koji u tome stvarno neće prezati ni od čega. A to poprilično menja “srpske perspektive”. Jer, čak i ako se zamisli – što nije baš mnogo realno, ali ipak – da bi Vučić u jednom trenutku mogao da se umori i da poželi da ode sa vlasti, to neće biti moguće. Razni Labani, a njih se u ove 3-4 godine nakupilo, to mu neće dati. I sam Vučić je toga svestan. Zato je poslednji put kada je rekao da nikada neće biti pobeđen na izborima dodao da to važi i za njegove saradnike. I tu će čak beskrupuloznija biti niža i srednja garnitura nego ona (naj)viša; ona po opštinama i gradovima od one na republičkom nivou.

Novi magazin, 06.09.2017.

Peščanik.net, 08.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Sep 10, 2017 5:36 pm

Smile Narodni zemljopis



Foto: Predrag Trokicić

U nemogućnosti da neposredno odgovorim svima koje kopka jesam li u timu za Deklaraciju ovim putem izveštavam našu i stranu javnost da nisam. Mobilni mi je stalno na gotovs, e-mail otvoren, nadzirem poštansko sanduče, ne izbivam iz kuće za slučaj da me kurir potraži, ali do četvrtka (7. VIII) u pola šest niko mi se nije obratio. Što je najlepše, ja i ne znam u čijoj je nadležnosti da stvori jedan ovako dalekosežan i sveobuhvatan velikosrpski proglas.

Ne znam ni da li je predsednik Vučić blagovest dao živim ljudima, ili je neko iz njegove cenj. svite poslao Telegrafskoj agenciji nove Jugoslavije gotovu vest, da je za Republiku Srpsku bezecovano pet i po miliona evra, te da je formiran tim koji će napisati Deklaraciju. Je li moguće da poslenici sedme sile, ako je bila konferencija za štampu, nisu pitali predsednika ko se to oštri da novac koji je pretekao Romima, Albancima, Rumunima, Srbima, Mađarima, Rusinima, Hrvatima (a to su sve građani Srbije) podeli Srbima nastanjenim u posve drugoj državi, sa kojom imamo državnu granicu, i radi koje ja kupujem zeleni karton kad preko njezine teritorije autom idem u Crnu Goru! Je li moguće da se niko od trudbenika tiska nije naglas i u mikrofon upitao kako je uopšte moguć višak u budžetu i, ako je ipak moguć (u šta sumnjam, vidi VREME: „Lelek sebra DCXXXII“), ko sme da ga krnji, koliko sme iz njega da odvadi, i na šta sme odvađevinu da troši?

&

Moram podrobnije da se blagoizvestim o Deklaraciji, da nađem njezin pun naziv te da iz njega pokušam razabrati šta će se u njoj sve naći, žurnalisti je listom prisno zovu „Deklaracija“, formiran je tim za Deklaraciju, pa formiran je tim za Deklaraciju… Nije li ta u milion glasila ponovljena rečenica zapravo posve bezlična – ne zna se ni ko je ekipu sastavio, ni ko je u nju ušao! Koliko ima naših naših iz Srbije, a koliko naših naših iz naše Republike Srpske? Ko su ti pametnjakovići i majstori pisane reči? Neko ih je očitio već izabrao i oni su se počasti uveliko prihvatili? Ko? Nije tim za Deklaraciju korov koji sam niče između pragova nerentabilne pruge!

Ne bi li svemu trebalo da prethodi javna rasprava, kad su tako uzvišene svrhe u pitanju, zar ne bismo morali uključiti najsposobnije ne samo pravnike, nego i ljude koji se bave etikom, pa ako hoćete i lepotom pisane reči, pošto će Deklaracija u bogougodnom ćiriličnom obliku nadživeti sve nas koji umiremo po godišnjim dobima?

Mnoge himne napisali su kompozitori i pesnici koji su bili tuđa kost, naročito su se isticali Česi i Slovenci, možda bi najbolju Deklaraciju, koja biće najveći srpski ep, napisao neki prijatelj Srbije, a naši i naši, iz Beograda i Banja Luke, samo bi preveli to na naš i naš jezik? Ima ljudi nadarenih, a koji su nadasve čovekoljupci, koji bi voleli da oni budu upamćeni i slavljeni kao spasioci Srbadije nad kojom se nadvio crni oblak nestanka: ako nam je Bler doneo onoliko dobra, zar bi nas Handke odbio?

Ali, gde je tender? Ako želimo da se oslanjamo na samo vlastite sprske snage, zašto nije raspisan dvodržavni a jednonarodni konkurs za Deklaraciju? Da svi mi kojima su na srcu srpstvo i Republika Srpska damo oduška svojim vizijama i svojim rodoljubnim čuvstvima, a da žiri, u kome bi takođe bili najbolji sinovi i ponajbolje kćeri danas još uvek razdvojenih srpskih država, pregleda sve prispele radove, koji bi svi bili izloženi i na internetu i na zidovima „Progresa“, gde su visile i slivale se na pod probrane novinarske gadosti o pređašnjem predsedniku Vlade?

Možda bi trebalo učiti i od Evrovizije i od rijalitija, pa dozvoliti stanovništvu obeju srpskih država da glasanjem preko mobilnog odaberu najbolju Deklaraciju, koju bi onda SANU i prekodrinska SANU samo naučno i umetnički doterale da budu u duhu našeg jedinstvenog jezika, Bog ga unatoč svemu poživeo, i njega i ćirilicu, da imamo Deklaraciju kakvu niko u regionu nema, da od miline dusi polude, a dušmani od sreće hude!

&

Deklaracija biće geteovski opsežna, sveobuhvatna apoteoza slobodi, bratstvu (tj. srpstvu, što je isto), braniće pravo na srpski jezik, i naše, i naše braće (što je isto isto), pa ljudsko pravo na pisana i štampana ćirilična pismena, braniće naše pravo na pravoslavlje, na svetosavlje, kao i naše pravo da svi navijamo za fudbalske klubove iz Beograda. Deklaracija će omogućiti osmozu svega lepog iz jedne srpske države u drugu, ovih pet i po miliona evra samo su prva lasta, ako tako može da se kaže, dobro, nije prva, ali je prva nakon avgustovskog trijumfalnog bilansa Vlade Srbije, jao, jao, grešna mi duša, sad sam tek našao, Deklaracija se zove Deklaracija o opstanku Srba, pa ovo je iznad mojih najboljih očekivanja: neko bi, znači, da mi nestanemo, po uzoru na džinovske paprati, a mi to pismenim putem predupređujemo, da, da, sve što nas okružuje rado bi nam videlo leđa, ali ćemo mi stati leđa u leđa, kao naša voljena ocila, i opstaćemo uz nos svima koji likuju nad našom trenutnom raspolućenošću.

Kako sam bio naivan kad sam mislio da ni srpskom jeziku ni ćirilici niko ne radi o glavi, sad vidim da smo i kao narod dovedeni na korak od iščeznuća, i baš dostojno i pravedno jest da se ta grehota predupredi jednim potezom, gde duh trijumfuje nad neprijateljskim kapitalom i podmuklim planovima. U središtu pažnje nezamislivih pisaca Deklaracije o opstojaniju serbskomu biće, vidim, i nacionalna geografija, ali ne ona što štampa časopis o belim ajkulama i o mumijama, ni onaj tv kanal gde stalno padaju putnički avioni, nego naša, srpska nacionalna geografija, da, Deklaracija će nam doneti pravo na narodni zemljopis.

Ne bih se, priznajem, dosetio da Deklaraciju posvetim opstanku; da je u naslovu reč „preživljavanje“ to već ne bi bilo to, jer preživljavanje može i da ne uspe, doklen je opstanak stvar izvesna, gotova i neopoziva, dušmane čekaju ne muke, nego večnost muka: čim pomoću Deklaracije opstanemo dovešćemo sve koji nam rade o glavi pred svršen čin kome neće biti kraja.

Peščanik.net, 09.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Sep 10, 2017 6:06 pm

Smile Vesna Pešić – intervju



Foto: Medija centar

Razgovor vodila Jasmina Lukač.

Građanski savez Srbije nije bio građanski pokret okupljen oko lokalnih pitanja, već politička stranka koja se borila protiv srpskog nacionalizma, ratova za veliku i etnički čistu Srbiju i moralno se osećala odgovornom za zločine i genocid u Srebrnici, koje su počinili pripadnici srpskog naroda u naše ime. Takav profašistički, ekstremni nacionalizam po definiciji je autoritaran, zločinački, diskriminatorski i ekonomski destruktivan, kaže u razgovoru za Danas sociološkinja Vesna Pešić, upitana kako vidi sadašnji trend građanskih pokreta u srpskoj opoziciji, kao neko ko je 90-ih predvodio stranku sa predznakom “građanski” u borbi protiv Slobodana Miloševića.

Prema njenom mišljenju, GSS je do danas ostao jedinstvena pojava na političkoj sceni: “GSS se zalagao za konstituisanje građanske liberalne države nasuprot ustavnom nacionalizmu po kome je jedan etnički narod vlasnik države. Zalagali smo se za ustavnu demokratiju i modernu naciju kao političku zajednicu ravnopravnih i slobodnih građana. Smatrali smo da je Srbija dovoljno velika u svojim nespornim granicama i po takvom shvatanju države, bili smo jedinstveni do dana današnjeg.”

Da li verujete da sadašnji građanski pokreti i njihovi aktivisti mogu da ugroze vlast Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića?

Ne verujem da labavi lokalni pokreti građana mogu ozbiljno da ugroze vlast koja je agresivna i do tančina organizovana iz jednog centra. Naša zemlja sada ima upravnika koji odlučuje o sudbini zemlje, ali i o svim detaljima – ko će koliko novca da dobije, ko će šta da bude u državi, ko ide u zatvor, ko će da bude tužen, ko dobija posao… Ona najviše liči na Musolinijevu (ili Putinovu) korporativnu državu koja guta celo društvo. Greše oni koji kažu da je to isti sistem koji smo imali pre dolaska Vučića i SNS na vlast.

Naravno da kontinuiteta ima, ali sada imamo drugačiju situaciju: politika se raspala, ukinuti su slobodni izbori i javnost, to je sada sistem jedne hegemone stranke, a ostale su samo sitne i omrznute strančice, čije mesto treba da preuzmu “politikom nepokvareni” građanski pokreti. Neće se tako rešiti problem, baš nam politika treba. Dobro je da ih ima, naročito cenim i podržavam Ne da(vi)mo Beograd, ali politički odgovor na ovakvu totalnu okupaciju zahteva široku i efikasnu saradnju i stranaka i pokreta.

Sudeći prema vašim tekstovima i reagovanjima na društvenim mrežama, ne smatrate stranke prevaziđenim?

Zašto bih ja smatrala stranke prevaziđenim i gde su one prevaziđene? Sad svašta pričaju politički neobrazovani ljudi. Kod nas se dogodio raspad politike, jer nismo uspeli da održimo normalan višepartijski sistem u kome su slobodni izbori i političke institucije regulisane. Stranke su nosioci organizovane političke borbe, različitih ciljeva i javnih politika koje rešavaju probleme. Stranke ne suprotstavljam pokretima i civilnom društvu, jer samo politički aktivni građani čine jedno društvo otpornim na autoritarne pretenzije. Naše društvo je slabo, nerazvijeno, moralno propalo u ratnim porazima i neokajanim zločinima, izjedeno korupcijom od vrha do dna.

Ima li leka?

Nema nam leka dok prvo ne pogledamo u prošlost i 90-e koje su dovele do ovakvog stanja. Nema leka bez iskrenog i radikalnog odricanja od zločinačke politike i sasvim nove susedske politike koja vodi ka pomirenju. A baš ti koju su vodili pogubnu politiku 90-ih, ti koji su ekonomski, politički i moralno uništili Srbiju su danas na vlasti. S njima se na tom terenu treba obračunati. Problem opozicije je što ne preuzima barjak moralne obnove i vrednosnog zaokreta, da pokaže novi put Srbiji u skladu sa 21. vekom i razvijenim i slobodnim svetom.

Da li vidite neku stranku sada na javnoj sceni čiji biste član mogli da budete?

Kad već pitate, ne bih se učlanila ni u jednu od postojećih stranaka (pokreta), ali na beogradskim izborima podržavam Vesnu Rakić Vodinelić i njenu grupu iz Nove stranke, Ne da(vi)mo Beograd i odlične i iskusne ljude iz DS-a. To i vidim kao najbolji savez koji može da uspe. Dosta je bilo zakeranja na sve i svakoga, a imate dno dna na vlasti.

Svojevremeno, vaše prisustvo za govornicom pred demonstrantima davalo je građanski predznak opozicionoj koaliciji. Da li je sličan nastup danas moguć – stranke i pokreti u jednom bloku?

Tada smo imali ozbiljne i velike stranke a i male koje su čuvale moralni obraz Srbiji, kao što je to bio GSS. Ništa od toga nemamo danas i situacija je potpuno različita. I spoljašnji svet se dramatično promenio, kod nas se spolja podržava kleptomanija i lažna stabilnost, lažna jer bi ovi ratovali kad bi imali s čime. Ne verujem da je zajednički nastup opozicije danas moguć i da je potreban. Tu imate mnogo umišljenih likova, diletanata i amatera bez političkog talenta, a uglavnom dominiraju konzervativci i nacionalisti. Ima i nekih dobrih ljudi u strankama i pokretima, već sam ih navela na koje mislim.

Šta biste vi uradili da ste na mestu Saše Jankovića? Da li u njegovom Pokretu slobodnih građana vidite nekog naslednika Građanskog saveza?

Ja bih okupljala ljude i sve bliske organizacije, a čini mi se da ih on rasteruje. Neću da se upuštam zašto je tako, jer nisu moj izbor. Ne odobravam onaj izmišljeni i umišljeni napad na DS, to sam Jankoviću lično rekla, jer je time naneo udarac i ovako slaboj opoziciji. Ne bih poredila Pokret slobodnih građana sa GSS, jer nemaju dodirnih tačaka. Šta bi trebalo raditi, to je na PSG da odluči.

Verujete li da sadašnja Demokratska stranka ponovo može da postane stožer opozicije i da se vrati na vlast?

Kako će neko, bilo da je reč o DS ili nekoj drugoj stranci, da dođe na vlast, veliko je pitanje u situaciji demokratske pustinje, velikog siromaštva i gubitka političke svesti, spoljašnje blokade i medija koji su većinom postali Vučićeva pretorijanska garda. Ako ne može i ne treba da se pravi jedna kolona, ja bih za početak otvorila proces permanentne saradnje u vidu debate i razmene ideja, dogovaranja i zajedničkih akcija u redovima opozicije i njihovih simpatizera, pa da vidimo čime zapravo raspolažemo. Ideološki miks konzervativnih nacionalista na jednoj strani i liberalno-demokratskih i socijaldemokratskih stranaka na drugoj, po meni ne treba praviti, bez obzira što su svi, svako iz svojih razloga, protiv Vučića.

Kao bivša ambasadorka kako gledate na nedavnu diplomatsku krizu sa Makedonijom i kako ocenjujete Vučićevu i Dačićevu spoljnu politiku?

Mi smo bili i ostali udbaška država, te smo ne samo ovde, nego i po komšiluku postavili špijunska gnezda, koja treba da rovare za nekakve srpske i ruske interese. Makedonija je takav slučaj, i tamo smo rovarili protiv demokratski izabrane vlasti, koja se otima od ruskog i srpskog uticaja i želi da se okrene razvijenom svetu. To ovoj vlasti smeta, a sve tobože zbog čuvanja izgubljenog Kosova, odnosno sopstvene vlasti.

Neke spoljne ljude podmićujemo i plaćamo, neke neumereno hvalimo, pravimo neke smešne ravnoteže kad se pravi vlada i određuje broj vojnih vežbi. Malo da učinimo Putinu, malo Merkel, a od EU, kamo smo krenuli, sve smo dalje. Na pitanje kuda plovi ovaj brod – odgovora nema, sem da trenutno besciljno pluta. Evo i jedne pohvale, dobro smo postupali u izbegličkoj krizi, i to veoma cenim.

Danas, 09.09.2016.

Peščanik.net, 09.09.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 7 od 8 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu