Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 36 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 1 Skrivenih i 35 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
» Check 123 i Europeana - kultura, umetnost, istorija...
Juče u 7:34 pm od Brave Heart

» Peščanik - analiza dnevnih događanja
Juče u 7:31 pm od Brave Heart

» Filmske novosti...
Juče u 7:29 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta umetnosti
Juče u 7:26 pm od Brave Heart

» Sve o "pametnim" telefonima i sličnim čudima tehnike...
Juče u 7:23 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta IT-ja (softver, hardver i...)
Juče u 7:09 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta astronomije...
Juče u 5:57 pm od Brave Heart

» Corax - slika današnjice
Juče u 5:36 pm od Brave Heart

» Vesti - književnost...
Pon Sep 18, 2017 7:04 pm od Brave Heart

» Ljubav je...
Pon Sep 18, 2017 11:03 am od andjeo01

» Delovanje LGBT lobija u svetu i kod nas
Ned Sep 17, 2017 11:29 pm od andjeo01

» Lične fotografije
Ned Sep 17, 2017 3:28 pm od Davidova

» Beograd
Ned Sep 17, 2017 3:25 pm od Davidova

Izložba “Dosijei o svakodnevnom” Uroša Đurića i Milana Antića, 19.09-14.10.
http://https://s23.postimg.org/jq15wtlp7/vostok.png
https://s28.postimg.org/sbinr7rvx/bloggif_58f133ee2ca1e.png
http://https://s23.postimg.org/jq15wtlp7/vostok.png
https://s26.postimg.org/vwdqtqr5l/biogen_DVA.png
https://s26.postimg.org/4ohd5ry7t/Art_CENTAR-header.png
https://s23.postimg.org/tipvwi28r/ruska_kultura_u_srbiji.png
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Peščanik - analiza dnevnih događanja

Strana 6 od 8 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Avg 14, 2017 5:42 pm

Smile Kome je važna vladavina prava?



Foto: Predrag Trokicić

Posle sastanka od 12. avgusta sa Dejvidom Mekalisterom, predsedavajućim spoljnopolitičkog komiteta Evropskog parlamenta i izvestiocem za Srbiju, predsednik Srbije Aleksandar Vučić dao je jednu prilično tačnu konstataciju, ali ju je ilustrovao veoma loše izabranim primerom.

Za one koji nisu čitali izveštaje, Mekalister je poručio srpskim vlastima da nastave sa reformama, pre svega u ekonomiji, vladavini prava i borbi protiv korupcije. Mekalister je izjavio da je pročitao ekspoze premijerke Ane Brnabić (inače, na sajtu Vlade postoji samo sažetak ekspozea na engleskom jeziku) i da je „zadovoljan napretkom Srbije, koja ima političku podršku i država članica EU i Evropske komisije i Evropskog parlamenta“. Prema njegovim rečima, neophodno je da se dijalog Beograda i Prištine vodi i na predsedničkom nivou i na nivou vlade da bi se sprovelo već dogovoreno i postigli drugi sporazumi. Mekalister je rekao da je stabilnost u regionu suštinski značajna za ceo evropski kontinent i u tom smislu pozdravio politiku saradnje sa susedima koju vodi Vučić. Vučić je izjavio „da ne deli njegov stav da je vladavina prava ključna oblast za napredak Srbije na putu ka članstvu u Evropskoj uniji“. „Ključno pitanje je Kosovo, a drugo ključno je odnos Srbije prema Rusiji, a ne vladavina prava, mada zapadni političari to uvek ‘izvuku’“. Nastojeći da ilustruje ocenu da nije vladavina prava ta koja se vidi kao ključna za napredak Srbije ka EU, Vučić je naveo da niko ne pita Srbiju ko će biti šef Agencije za borbu protiv korupcije. „Dobro sam razumeo sve ono sto Evropa zamera Srbiji po pitanju različitih oblasti i poglavlja, na polju vladavine prava i rekao šta činimo da to izmenimo i popravimo“, rekao je Vučić.

Izjave dvojice sagovornika ni približno nisu tako različite kako bi mogao da zaključi prosečan čitalac srpskih medija koji stvaraju utisak kao da je Vučić nešto „odbrusio“ Mekalisteru. U govoru predstavnika EU su očekivanja u vezi sa Kosovom bila konkretnije izražena od onih o vladavini prava. Na kraju, da je ostvarivanje vladavine prava važnije za EU od drugih prioriteta, poput „stabilnosti u regionu“, Mekalister ovaj razgovor verovatno ne bi ni vodio sa Aleksandrom Vučićem, kao osobom koja nesumnjivo ima najveću stvarnu moć da utiče na tok stvari, već sa predstavnicima institucija koje su zaista nadležne za sprovođenje reformi i primenu zakona (npr. sa Anom Brnabić, Majom Gojković ili Zagorkom Dolovac).

Otuda je Vučićeva konstatacija o prioritetima EU tačna, mada sigurno ne predstavlja otkrovenje ni za koga, još od devedesetih godina prošlog veka. Uostalom, zašto bi iko razuman očekivao da bi jedna zajednica država vladavinu prava i borbu protiv korupcije u Srbiji, kao nešto što po definiciji treba da koristi građanima Srbije, stavila ispred prioriteta sopstvene spoljne politike i interesa zemalja članica? Zar nije za srpsku vladavinu prava dovoljan apsurd to što se dobar deo kritika iz izveštaja EU odnosi na situacije kada državni organi Srbije nisu poštovali sopstvene zakone, a ostatak na situacije kada Vlada nije sprovela strategije i akcione planove koje je sama usvojila?

Šta tek reći o primeru kojim je Vučić ilustrovao svoju tvrdnju o odsustvu interesovanja EU za vladavinu prava? Direktora Agencije za borbu protiv korupcije, prema slovu Zakona, bira na konkursu Odbor Agencije. U taj Odbor Skupština je za sada izabrala samo 6 od 9 članova, pri čemu, protivno Zakonu, nije uopšte stavila na glasanje predlog o zajedničkoj kandidatkinji Poverenika i Zaštitnika građana, a zajedničkog kandidata novinarskih udruženja skupštinska većina nije podržala. Prethodni sastav Odbora je, zahvaljujući dvojici članova, sprečio u februaru ove godine da bude izabrana kandidatkinja koja, sudeći po izjavama, nije bila najkvalifikovanija, a jeste bila politički povezana sa strankom iz koje dolazi najveći broj funkcionera koje Agencija treba da kontroliše. Novi konkurs nije doveden do kraja pre isteka mandata većini članova Odbora, tako da su prijavljeni kandidati već pet meseci „na čekanju“.

U stvari, da se Mekalister zaista interesovao kod Vučića, koji se u tom procesu po Ustavu i Zakonu ništa ne pita, „ko će biti direktor Agencije za borbu protiv korupcije“, time bi pokazao nepoznavanje onoga što piše u zakonima Srbije, čije sprovođenje prati, ili bi pak stavio na proveru da li su zakoni samo mrtvo slovo na papiru. Kako god se okrene, bilo bi to jedno prilično neumesno pitanje, jer sa stanovišta vladavine prava je bitno da se direktor izabere po propisanom postupku i da to bude najbolji od prijavljenih kandidata koji ispunjavaju uslove, a nije bitno kako se taj kandidat zove. Nakon svega ostaje dilema da li je upravo ovo „nepostavljeno pitanje“ odabrano kao skrivena poruka nekome ili kao žal zbog toga što predsednik nije dobio priliku da evropskom izvestiocu demonstrira vladavinu prava odgovorom: „U Srbiji svaka institucija radi ono za šta je nadležna, ne mogu da utičem na odluku članova Odbora Agencije, niti oni o toj odluci traže moje mišljenje“.

Autor je programski direktor Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 14.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Avg 14, 2017 6:22 pm

Smile O mentalitetu jednom zasvagda



Foto: Predrag Trokicić

Po ko zna koji put, u svom ko zna kojem po redu obraćanju naciji, predsednik države nam je držao pridike o našem mentalitetu. Pogađate već, naš mentalitet je kriv za sve nevolje i, ako ga pod hitno ne promenimo, predsednik države ne može da učini ništa za spas naših duša.

Pa, dobro, kako može da se promeni taj mentalitet? Kako se menja neki skup navika, verovanja, stanja koji određuje neku osobu ili kolektiv? Kako se postiže da se većina stanovnika u istim situacijama ponaša na sličan, očekivan način pa onda za njih kažemo da im je mentalitet mediteranski, balkanski ili skandinavski, svejedno?

Za početak, menja se boljom ponudom, na primer. Pa se tako sredinom devedesetih, sa pojavom prvih privatnih autobusa, „mentalitet“ beogradskih putnika u javnom prevozu promenio bukvalno u jednom danu. Autobusi su bili kao u međugradskom prevozu, čisti i uredni, imali „stjuarde“ i „stjuardese“ (neki su čak delili i bombone) i odjednom se više niko nije gurao da uđe preko reda, svi su plaćali karte i bili ljubazni u ophođenju. A da niko nije morao da im prethodno održi pridiku o kulturnom i nekulturnom ponašanju.

Ili drugi primer. Banke su u jednom trenutku uvele jedno pravilo i takođe momentalno izmenile naš „mentalitetski“ običaj da se zbijemo oko šaltera. Prosta linija na podu nas je začas odučila od toga da ljudima duvamo u okovratnik i zagledamo u novčanik dok obavljaju svoje finansijske transakcije.

Mentalitet se takođe menja doslednom primenom dobrih zakona – ljudi su počeli da vezuju pojas u kolima ne zato što su shvatili da su tako bezbedniji, već što su za nevezivanje počeli da plaćaju kazne.

A kada je u pitanju odnos prema radu, koji predsednika jedino i zanima kada govori o mentalitetu (izuzimajući njegovu opsesivnu potrebu da se okanemo društvenih mreža), i on se menja promenom uslova. Da bi ljudi radili marljivo (reč koju predsednik posebno voli da koristi, a koju nemate prilike da čujete posle osnovne škole), potrebno je da se takav rad vrednuje (redovna plata, pauza i naročito – pristup klozetu se podrazumevaju). Jer, kao što i predsednik dobro zna, taj „naš mentalitet“ koji on tako revnosno kritikuje – nestaje kad se ljudi zaposle u inostranstvu.

I za sve te promene nisu potrebne ni godine, ni nespavanje na kojem predsednik posebno insistira. A svakako nisu potrebne neprestane pridike. Mentalitet se stvara ili menja tako što država donosi dobre zakone i sprovodi ih jednako prema svima. Drugim rečima – vladavinom prava koju je predsednik upravo nazvao zadnjom rupom na svirali, tačnije trećom po značaju – posle Kosova i Rusije.

Dakle, kad vlast bude spremna i sposobna i kada joj uopšte bude u interesu da donosi dobre zakone i sprovodi ih bez izuzetaka, i da svojim građanima omogući uvid u rad države (umesto što državi omogućava nekontrolisan uvid u građane), a da svojim službenicima onemogući nekažnjeno korumpiranje, onda može da se nama obrati sa zahtevom da menjamo mentalitet. Dotle, neka se obrati samoj sebi.

Jer i jednom zasvagda – kakva je vlast, takva je država. A kakva je država, takav je mentalitet.

Peščanik.net, 14.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Avg 15, 2017 5:13 pm

Smile Na milost i nemilost



Foto: Predrag Trokicić

Izbor direktora Agencije za borbu protiv korupcije, kao primer koji je Vučić izabrao da bi ilustrovao svoje „neslaganje“ sa izvestiocem EP za Srbiju Dejvidom Mekalisterom o tome šta su za Brisel prioriteti u odnosu sa Beogradom, zlokobna je poruka, namenjena i za spoljnu i unutrašnju primenu.

Vučić je, pojurili su da izveste pojedini prijateljski nastrojeni mediji, „zagrmeo“ i „odbrusio Evropskoj uniji“ da su Srbiji Kosovo i odnos sa Moskvom prioritet, a ne „ova stvar“ koju zahteva EU. „Ta stvar“ je, inače, vladavina prava, koju „uvek izvuku“ zapadni političari. Ali, čini se da su novinari i urednici ovog portala koji sam citirao, a po čijem bi se logou i nazivu reklo da pripada Vučićevom koalicionom partneru, pogrešno protumačili šta je gromovnik i odbrusivač želeo da kaže, a nemaju drugare u kabinetu koji bi im u prijateljskom ćaskanju objasnili grešku.

Vučić je, naime, optužio Brisel za dvoličnost – dok naglas pričaju o vladavini prava, o poglavlju 23, jedino im je stalo do Kosova i do odnosa Srbije i Rusije. Za iole upućene ništa novo. Ko nema Informer i Pink zabijen u venu svestan je da Vučić već godinama sa EU igra partiju u kojoj drži par jakih karata koje druga strana čeka da pokupi sa talona. U početku je to bilo Kosovo, a odnedavno je u igri i odnos prema Rusiji. I dok god pokazuje spremnost da ih spusti na sto, moći će da kupi sa stola one sitne „lišine“. Moći će da se gase emisije i otpuštaju novinari, a da za Brisel nema dokaza da postoji cenzura; moći će da sprovodi medijski progon neistomišljenika; da organizuje predizborne patrole „ubeđivača“ i izborne manipulacije a da izbori protiču u demokratskoj atmosferi.

Brisel se neće potresati zbog toga što je Vučić „raskrinkao“ ovu igru. Izvestilac se, ako je suditi po medijskim izveštajima, nije osvrtao. On je predsedniku nabacio par lopti u šesnaesterac, ili, da ostanemo, pri onom kartaroškom oslikavanju stanja – nekoliko sitnih karata koje će pokupiti. Pohvalio je „situaciju“, notirao „ogroman uspeh“ – to što Srbija ima suficit u budžetu, izrazio uverenje da će nastavak ekonomskih reformi doneti vidljive rezultate. Samo što još nije rekao da će se to desiti za dve, najdalje dve i po godine.

Agencija za borbu protiv korupcije, kao deveta rupa na briselskoj svirali, i pitanje briselskih prioriteta iskrsnuli su kao tema, gle čuda, na spontano novinarsko pitanje „šta predsednika najviše brine po pitanju vladavine prava“. Novinari, gle još jednog čuda, to nisu pitali izvestioca, već Vučića. I, gle, tri čuda, za jedan dan dosta, Vučića ne brine, na primer, to što se 18 meseci ne zna ko je zabranio policiji da štiti građane dok fantomi suspenduju pravnu državu. Vučić se, naprotiv, naslađuje što to ne zanima ni Brisel. Njih zanimaju Kosovo i Rusija, „zagrmeo je“ i „odbrusio“.

A ključni dokaz je to što niko iz Brisela, pa ni Mekalister ne pitaju ko će biti direktor Agencije za borbu protiv korupcije. Jer Vučić bi to morao da zna pošto se pobrinuo da se ne ponovi greška od pre nekoliko meseci kada nije bilo većine za izbor kandidatkinje SNS-a za direktorku. Poruka za Brisel je – nemojte ni pitati, sve su to sitne karte koje ću pokupiti. Ovakav nediplomatski potez može biti i znak da će se jedna karta, ona kosovska uskoro odigrati, i da ona mora da se razmeni za puno unutrašnjih ustupaka u vezi sa „onom stvari“ koju „izvlače zapadni političari“ – vladavinom prava.

A poruka za Srbiju je zlokobna. Prepušteni ste mi na milost i nemilost, odazivali se na „unutrašnji dijalog“ ili ne, delili sa mnom „odgovornost“ za istorijske poteze ili ne.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 14.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Avg 15, 2017 6:34 pm

Smile Pravilo, a ne izuzetak



Foto: Rade Vilimonović

Prošle nedelje u Srbiji je sasvim iznenada počelo ponovo da se govori o autizmu. Kako već to biva, povod nije najsrećniji.

Prvo smo imali prilike da na domaćoj televiziji gledamo film „Lazar“ Sanje Lončar i Slaviše Lekića, koji prikazuje sa čim se deca sa autizmom u Srbiji bore i kako je težak put njihovih roditelja da omoguće svojoj deci da ostvare svoj potencijal i da se izbore sa kršenjima ljudskih prava. Taman dok su se slegali utisci od filma, nacionalni avioprevoznik Air Serbia uskratio je pristup svojim uslugama detetu koje ima autizam.

Odmah nakon toga, desilo se šta se i često dešava takvim povodom – medijski napisi o slučaju, izjave roditelja dečaka kom je uskraćeno da ode na more sa svojom porodicom jer je „uznemiravao ostale putnike“ svojim plakanjem i navodnom agresivnošću, posle toga izjave nadležnih u kompaniji, najave inspekcija i slično. Nekoliko dana kasnije, mediji su izvestili da je kompanija pozvala oca dečaka kom je uskraćena mogućnost da otputuje na more sa svojom porodicom, obavestila ga da nema slučaj protiv njih, da vodi negativnu kampanju protiv kompanije, te da kompanija nije preduzela ništa iako je teško napadnuta kampanjom koju on vodi protiv njih u medijima.

Imajući u vidu da se radi o slučaju koji će verovatno dobiti sudski epilog, postavlja se pitanje kako stvari pravno stoje i da li možemo da očekujemo da kompanija Air Serbia odgovara za postupanje koje je nesumnjivo izazvalo veliku pažnju javnosti.

Na početku je važno napomenuti da je diskriminacija osoba sa invaliditetom, kao i dece sa poteškoćama iz spektra autizma pre pravilo nego izuzetak. Zato je i slučaj Vida Antića pre pravilo nego izuzetak.1 Retki su slučajevi u kojima roditelji ili neko drugi iz najbližeg okruženja progovori o ovim temama. Samim tim, još su i ređe prilike da se razgovara o tome kako društvo gleda na „druge“ i kako ih tretira – kao osobe koje imaju ista prava kao i svi ili kao one koji nemaju ta prava.

Ako pogledamo oko sebe, baš kao što skoro pa da uopšte nema osoba sa fizičkim invaliditetom u našem okruženju, tako isto nema ni dece koja imaju poteškoće iz spektra autizma u našim školama, našim autobusima, našim samoposlugama pa ni našim avionima. Naši gradovi nisu prilagođeni kretanju osoba sa invaliditetom koje koriste kolica za kretanje, naš obrazovni sistem nije prilagođen osobama sa razvojnim smetnjama i ne zna kako ovom temom uopšte da se bavi. Do januara 2016. godine i donošenja novog Pravilnika o unutrašnjem redu u železničkom saobraćaju,2 živeli smo u zemlji u kojoj je ulazak u železničke stanice bio zabranjen osobama sa HIV, hepatitisom i drugim „zaraznim bolestima“, kako je bilo navedeno u čl. 17. prethodno važećeg propisa.3

Upravo zbog svega toga je važno da slučaj Vida Antića što pre dobije sudski epilog i da porodica tuži Air Serbia ali i da sudovi efikasno4 utvrde da li jeste ili nije bilo kršenja antidiskriminacionih propisa u Srbiji.

Dakle, šta se sve dogodilo u ovom slučaju?

Dečak koji ima poteškoće iz spektra autizma je sa svojom porodicom krenuo na more. Na aerodromu je usled gužve i opšteg haosa koji u letnjim mesecima ume svima nama da natera suze na oči, počeo da plače. Njegov plač je alarmirao zaposlene u Air Serbia pa je posle razgovora sa roditeljima – dakle, pre razgovora nego pregleda aerodromskog lekara (lekara medicine rada!) – odlučeno da se dečaku ne dozvoli da se ukrca na let. To je odlučeno pošto je dečak, prema rečima predstavnika kompanije, počeo da se ponaša agresivnije, pojedini putnici su se žalili a kompanija odlučila da „bezbednost putnika stavi na prvo mesto“.

Zaposleni u kompaniji Air Serbia u ovom slučaju su dečaku koji ima teškoće iz spektra autizma uskratili pružanje usluge upravo zbog njegovog ličnog svojstva – autizma. Takvo postupanje zabranjeno je čl. 17. Zakona o zabrani diskriminacije i čini se da sudovi tu ne bi trebalo da imaju težak zadatak da utvrde diskriminatorno postupanje. Prema izjavama roditelja i saopštenju kompanije, čini se da nije ni bilo pokušaja da se izvrše razumna prilagođavanja5 koja će omogućiti i ovom mladom putniku da otputuje na svoju destinaciju i uživa u odmoru sa svojom porodicom. Umesto da su zaposleni pokušali da u razgovoru sa roditeljima koji najbolje znaju kako u sličnim situacijama reaguje njihovo dete pronađu način da se umanji njegova uznemirenost, oni su odlučili da ga skinu sa leta i da se ne zamajavaju „problemom“ koji po bezbednost letelice predstavlja jedanaestogodišnji dečak sa autizmom.

Godine 2015. kompanija United Airlines je uradila istu stvar, i izbacila autističnu devojčicu i njenu majku sa leta. Swiss Air je iste godine odbio da ukrca jednu porodicu na svoj let zbog toga što je jedan njen član dečak koji ima autizam. Prva kompanija je tužena zbog ovoga a druga je uputila izvinjenje i refundirala novac porodici. Očigledno je da se ovakve situacije dešavaju i drugim kompanijama i Air Serbia nije izuzetak u tom smislu.

Izuzetak je u tom pogledu to što Air Serbia odbija da prihvati da je napravila grešku, odbija da se izvini i na kraju – pritiska roditelje zbog njihove najave da će potražiti zaštitu na sudu. Ovi pritisci kompanije na roditelje takođe su u suprotnosti sa odredbama Zakona o zabrani diskriminacije, pre svega onima koje propisuju da je zabranjeno da se prema nekome neopravdano postupa lošije isključivo ili uglavnom zbog toga što taj neko traži ili namerava da traži zaštitu od diskriminacije.

Diskriminacija dece sa autizmom je pravilo, a ne izuzetak. Bahatost i osionost velikih prema malima je takođe pravilo, a ne izuzetak. Sada je na sudovima da odluče da li ćemo menjati ta pravila.

Peščanik.net, 14.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Davidova taj Uto Avg 15, 2017 7:10 pm

Ovo je priča koju je teško svariti a u opisanom slučaju samo se pokazalo koliko ljudi mogu biti neljudi. Od kada sam čula za slučaj čim razmišljam o njemu nije mi dobro pa ni sada ne zato što sebe štedim, već što sam nemoćna da bilo šta učinim i zato dalje nemam komentara.
Poruka svima koji su bili protiv deteta: SRAM VAS BILO, GREŠNICI!

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Davidova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 397
Datum upisa : 18.05.2017

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Avg 16, 2017 5:13 pm

Smile Biti Ivica Dačić



Foto: Predrag Trokicić

Gledao sam, po ko zna koji put, kratku istoriju putovanja srpske vlade od Beograda ka Nišu. Usred autobusa, koji se kreće u nadrealnom svetu i vremenu, razdrljeni i oznojeni Ivica Dačić drži u šaci mikrofon veliki kao toljaga. Okolo njega saputnici iz vlade, ali i muzička banda sa žičanim i duvačkim spravama.

Ozbiljan put i važni putnici sa istančanim muzičkim ukusom sede ozareni svojim važnim postojanjem i istom takvom misijom. Autobus u kome je sva izvršna vlast, pretvoren je u jeftini jureći bircuz, a ministar koji tamo peva, izvlači iz svog tenorčića skoro kastratske visine: „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine…“

Morao bi Dačić da bude „nešto drugo“ od onoga koji mu je udelio kontrolisanu dozu moći. Ali, on to naravno ne može, mada izgleda kao da želi. Ono što mu je uskraćeno u ozbiljnoj varijanti jezive srpske javne vlasti, on pokušava da ostvari kao ugledna zamlata u putujućem cirkusu, čineći čitav taj kabare još užasnijim. On je njegova Lajza Mineli, nedostaju samo još minhenske pivnice.

Zbog čega je onda Ivica Dačić postao tako neizbežan, uprkos muljevitoj biografiji, koja ga je onoliko puta vukla ka dnu? Mnogi misle da mu se politička inteligencija ne može osporiti; ali, šta je uopšte to? Sposobnost preživljavanja u kaljuzi, ili ponižavajuća mimikrija: pred Slobom, Tadićem i Vučićem. Za njega je bila važnija sklonost odricanja od mesije, nego priklanjanje novom: i Miloševića i Tadića je, skoro bez emocija napustio posthumno. Prvog posle fizičke, a drugog posle političke smrti. I tu je za njega sve logično, posle dobrog raskida zdravo je naći novi hram za molitvu, otići u krčmu, popiti nešto i zapevati turbo. Makar to bio taj jedan dan života. Ne traje se večno, osim ako nije u pitanju Dačić.

Danas je on prvi zabavljač Vučićeve pozorišne trupe, mada se predsednik nikada ne smeje. Nema duha, a i inače mu nikada ništa nije smešno. Uveren je da mu smisao za humor nije potreban, suvišno svojstvo u ozbiljnim vremenima za čoveka koji emituje mrak. Sirovi i patetični cinizam je sasvim dobra platforma za njegove ekspresije o poimanju sveta.

Svoj svet Dačić vidi iz pozicije teškom mukom zasluženog hedonizma. Za šta se inače borio, zašto je bio student generacije na FPN, zašto je godinama nosio Slobinu frizuru na svojoj tikvi, zašto se mešao sa najvažnijima, ali i sa najgorima? Uvek je u isto vreme bio i na vrhu i na dnu, jer sve je to ovde na istom mestu. Njegova konstitucija mekušca oslobođenog od fiskulture plod je uživanja, mada ipak drži do svog fizičkog habitusa. Nekoliko puta je istrpeo naporne i neprijatne kure za skidanje sala. Nije vredelo, sada je konačno zadovoljan izgledom oblapornog rimskog patricija, kome je možda dato da govori šta mu se prohte, ali ga mrzi da se kreće.

Da bi opstao tamo gde želi da bude, morao je da postane otežala Vučićeva lutka o koncu, i njegov glas iz trbuha. Znači li to da Ivica Dačić, predlažući „razgraničenje“ sa Albancima, iznosi, u stvari, neostvarivu Vučićevu marginalnu varijantu? Naravno da znači, mada je ID, kao nosilac teškog krsta, to prihvatio kao svoje, i opire se svima koji sumnjaju u racionalnost te ideje – utopije.

A ona (ideja) proizvod je lutanja po mraku, i straha od stvarnosti, koju su kreirali oni koji je danas ne priznaju. Nije moguć atoski model manastirskog razgraničenja, jer bi i za Albance i za Zapad to bilo relativizovanje početne platforme, kao što nije moguća ni zajednica srpskih opština na jugu, a pogotovo finansijska naknada za uzurpiranu imovinu. Inače ne bi bilo uzurpiranja.

Moguć je još rat, koji Srbija ne može da dobije, i ta Dačićeva antiteza je sofistički pristup političkoj nemoći vladajuće oligarhije. Naravno da je rat uvek moguć ali izlaz iz njega nije. Gubitak Kosova je upravo proizvod rata u kome je Dačić bio portparol počivšeg vođe i civilnog komandanta poražene strane.

Problem je još što ID nikada nije ozbiljno shvaćen kao ministar spoljnih dela, nešto zbog izrazito nediplomatskih manira, uglavnom zbog žustre mešavine politike i estrade sa zanatom. Dačić, naprosto, ne ume da razlikuje munjevitu dinamiku dnevne politike i tešku muku u borbi sa praznom logorejom i bezveznim brbljanjem. Diplomatija i jeste držanje najsočnijih replika pod kontrolom pameti i jezika.

Nije verovatno da je Dačićevu ne baš originalnu ideju o kompleksnom etničkom razdvajanju bilo ko ozbiljno shvatio: ni u Srbiji, ni na Kosovu. Ni u Albaniji, ni na Istoku, ni na Zapadu. Ni na Andrićevom vencu. Posebno ne smatra bitnim njegov predlog onaj koji ga je podstakao da već danima obrazlaže ono što inače nije objašnjivo na taj način. I sinteza Vučićevog unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, ako je ikada bude saopštio, biće samo integralni deo njegovog kukavičkog alibija.

Zbog svega toga je teško, skoro i nemoguće biti Ivica Dačić. Ali on opstaje i zbog toga jer sudnjim mukama retušira hipoteke iz vrludave političke prošlosti, pri čemu su afere zvane banana ili koferče, samo lozinka za razumevanje njegovih neostvarenih padova. Tako se može i pojmiti pristajanje da bude voajerska zvezda rijaliti programa, ili solista – udvorica na nezaboravnoj inauguraciji Vučića u ovo što je danas.

Još kao premijer gostovao je u emisiji „Nemoguća misija“ (2013), uveren da će govoriti o nasušnim poslovima izvršne vlasti. Preko puta njega je sedela voditeljka bez donjeg veša, i tek je tada, zureći očarano u delikatno mesto, Dačić shvatio uzvišenu suštinu svog zanata. To bi bilo to, u šta drugo čovek da gleda?

Sebe je proizveo u hibridnog činovnika vlasti, koji sprovodi šizofrenu politiku koliko ume, ali je i svirač na verglu, zabavljač malograđanske političke aristokratije, pevač hitova i narator dosadnih viceva. Ima svoj spisak numera za svaku priliku, ali najradije peva ove: Čoban tera ovčice, Kad zamirišu jorgovani, Oj oraje, oraje, ustaj mala zora je. I naravno, Miljacku. Ili šta mu dođe kad ga uhvate zanos i strah.

A na inauguraciji je oteo mikrofon službenim muzikantima, i odjodlovao čuveni hit „O sole mio“, posvećen živoj statui slavlja. Pesma suncu, pesma nad pesmama kojom većina naroda, pomoću Ivice i njegovog zanosnog glasa, iskazuje svoja osećanja ljubavi, ponosa i užasa.

Peščanik.net, 16.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Avg 16, 2017 6:36 pm

Smile Žitije reisovo



Foto: Ivana Karić

Vreme koje je nastupilo posle utrke u pisanju memoara aktera istorijskih događaja na Balkanu obeležio je iskorak u filmski i televizijski medij. Nedavno je veliki filmski projekat pompezno najavio Bogoljub Karić, spektakl u duhu sage o Karingtonovima. On i supruga Milanka su, kako prenose beogradski mediji, izrazili želju da ih tumače holivudski glumci Mel Gibson i Šeron Stoun. Za ostale članove porodice Karić preliminarno su odabrane glumice poput Ketrin Zita Džons i Džulije Roberts. Ipak, ovaj najavljeni blokbaster sa dinamičnim sižeom, koji bi se snimao na više kontinenata, ubrzo je predstavljen i kao filmski projekat domaće produkcije sa Lazarom Ristovskim u glavnoj ulozi, koji bi zveckajući lancima i mašući salatom, izgovarao rečenice iz scenarija Gordana Mihića i Milovana Vitezovića. Sve je ovo, međutim, neproverena glasina baš kao i priča o Karićevom prvom „zarađenom“ milionu, koju bi trebalo ispričati na filmu. Uostalom, mnogo je kandidata koje je Karić zadužio dodelivši im nagradu, koji bi se mogli oprobati kako u pisanju scenarija, tako i u glumi ili produkciji. Dobar deo elite je okupljen oko projekta „Karić“, koji traje već tridesetak godina, stopljen sa državnim tajnim i javnim fondovima, namenjenim za „ispisivanje zlatnih slova jedne drugačije istorije Srbije“. Ova rečenica, koju je kao obrazloženje za osnivanje Nagrade Braće Karić zapisao njen utemeljivač Bogoljub, mogla bi poslužiti kao moto mnogih filmskih i serijskih projekata koji su danas u procesu produkcije. Razume se, u drugom kontekstu.

Nedavno je u Ambasadi Turske u BiH najavljen početak snimanja televizijske serije o životu i delu prvog predsednika Bosne i Hercegovine Alije Izetbegovića, koju bi producirala Turska državna televizija. Ta vest je izazvala konsternaciju u Republici Srpskoj, ali i u Beogradu. Odmah su organizovani razgovori sa ekspertima za bosansku političku stvarnost, dok su na naslovnim stranama beogradskih novina osvanuli komentari o „uticaju turske meke moći na Balkan“, kao i mogući odgovor Dodika u vidu snimanja serije o Radovanu Karadžiću. Bosanski režiser Ahmed Imamović (poznat po filmu Go West iz 2005) i turski scenarista Ahemt Tezcan najavljuju, međutim, „ozbiljan serijal koji ne bi bio hit samo jedne sezone već bi imao svoju vrednost i za generacije koje će ga gledati za četrdeset godina“. Plan je ambiciozan a realizacija je već počela. Snimaće se tri meseca u BiH, a naracija će teći tradicionalno, hronološki, od rođenja do smrti (1944-2003). Autorska intencija je da se ne predstavi Izetbegović kao političar, odnosno ne samo kao političar već i kao „otac, roditelj i suparnik u šahovskoj partiji i pregovorima“. Na scenario je imala komentare Sabina Berberović, ćerka Alije Izetbegovića, koja je izjavila da se u početnim verzijama scenarija susrela sa „pomalo idealističnom slikom“ svoga oca, „koju je morala ublažiti“: „On je izgledao kao jedan veliki dobrica, jedan čovjek koji je sav satkan od ogromnog strpljenja i veoma emotivan. Mi smo tu sliku pokušali učiniti realističnijom“, rekla je Sabina. Član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović, koga će u seriji igrati mladi turski glumac Berke Üzrek, takođe se zalaže za što preciznije i realističnije prikazivanje lika i dela svoga oca na filmu. Stiče se utisak da je i porodica Izetbegović, kao i javnost BiH, zatečena ovim projektom Turske državne televizije, tako da se njihove izjave kreću u registrima između zabrinutosti i zadovoljstva.

Projekat „Alija“ odmah je politički podržao turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, koji je ne tako davno dobio film o svojoj mladosti i počecima na ulicama Istanbula. Naime, nešto malo pre odlučujućeg referenduma u aprilu ove godine, na kojem se glasalo za ili protiv proširenja njegovih predsedničkih ovlašćenja, prikazan je prvi deo filmskog serijala pod nazivom Vođa (Reis). Koncept ovog filma, koji podseća na uzornu političku hagiografiju, unosi sumnju u mogućnost realizacije autorskih pretenzija koje su iskazali Imamović i Tezcan povodom projekta „Alija“. Naime, i pored komercijalnog neuspeha Vođe, producenti ovog filma najavili su njegove nastavke u kojima bi se filmski rekreirao pobednički put Erdogana od momenta kada je postao gradonačelnik Istanbula sve do današnjih dana. Ovaj film je snimljen u vanrednom stanju koje je uveo Erdogan posle neuspelog puča protiv njega. Od tada je drastično narušeno stanje građanskih i ljudskih prava kao i sama demokratija u Turskoj. Erdogan je na mestu predsednika akumulirao ogromnu moć, priskrbivši sebi sva prava i ingerencije u vođenju državne politike, formiranju vlade i biranju premijera. Uostalom, ovaj proces je Srbija doživela mnogo tiše od Turske, bez filmskih blokbastera i TV serijala. U produkciji RTS-a moguće je snimati serije ali sa temom iz daleke prošlosti, kao što je to slučaj sa Nemanjićima. Svaka bliža prošlost bila bi pogubna za vlast Aleksandra Vučića. U Srbiji bi se eventualno mogla snimiti edukativno-propagandna serija o osnivaču Ikee Ingvaru Kampradu, i to po scenariju samog predsednika.

Reis i Alija predstavljaju komplementarne filmske projekte. Jedno je baza a drugo nadgradnja i oba su namenjena domaćoj, odnosno turskoj publici, istoj onoj koja je na referendumu predstavljala tanku proerdoganovsku većinu. Reis je priča o rađanju nove turske države sa Erdoganom a Alija, koga još zovu i kraljem mudrosti, priča o superiornosti islama nad vrednostima Zapada. Komentarišući seriju o svom ocu, sam Bakir Izetbegović kaže da se „radi o jednom posebnom osjećaju koji Turci imaju prema Aliji, jer oni prepoznaju u njemu neki sistem vrijednosti koji oni vole“. Za razliku od porodice Izetbegović, Erdogana ne interesuje bilo kakva priča o realističnosti narativa, već pre svega naracija o veličini njegovih državnih ideja. To dobro zna onaj deo građana Turske koji je poražen na referendumu, a još bolje desetine hiljada uhapšenih, prognanih i otpuštenih s posla koji ne veruju u Erdoganovo ispisivanje „zlatnih slova jedne drugačije istorije Turske“.

Peščanik.net, 16.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Avg 18, 2017 5:53 pm

Smile Statistikom protiv realnosti



Foto: Miodrag Ćakić

Statistika često pokazuje isključivo ono što njeni interpretatori žele da vide. Ona se (zlo)upotrebljava na razne načine u različitim segmentima života, u raznim državama širom sveta. Međutim, verovatno se gotovo nigde, osim možda u Severnoj Koreji, na statistici ne gradi cela virtuelna realnost života, kao što se to čini u Srbiji. Statistika je ovde zakon, budući da zakoni inače ne važe za ljude na vlasti. Statistika prevazilazi logiku, pravo, često i zdrav razum.

Statistika je takođe i dogma – ono što veliki Vođa predstavi kao zvaničan podatak o uspehu (sopstvenom, koji izjednačava sa uspehom države, iz sasvim očiglednih razloga) prihvata se bez promišljanja, propitivanja i analiziranja. Barem kada je reč o ogromnoj većini „medija“ koji plasiraju zvaničnu Vođinu istinu sa ekstremnim religioznim predubeđenjima. Otuda je pravo osveženje kada neko na stručan, direktan i veoma temeljan način razruši tu kulu od sapunice, kao što je to učinila Sarita Bradaš u svojoj analizi statističkih podataka koje nam (dogmatski) plasira Republički zavod za statistiku, Statistika i dostojanstven rad. Autorka nam pokazuje kako se pribavljaju, analiziraju i plasiraju statistički podaci, koja prava struke i morala se pri tome krše da bi se udovoljilo Vođinoj mantri da je najbolji svih vremena, i kako zapravo izgleda surova i siva realnost na tržištu rada u Srbiji.

Da ovaj tekst pogađa suštinu (i tanku žicu vlasti) dokaz je i to da je na autorkine navode objavljene u NIN-u reagovao i sam direktor Republičkog zavoda za statistiku Miladin Kovačević. Njegovo reagovanje je međutim više formalno nego suštinsko, a najbolji deo „demantija“ jeste zapravo priznanje da je analiza koju je autorka dala – tačna. Kako bi osporio navode Kovačević nes(p)retno koristi „argumente“ koji otkrivaju nepoznavanje metodologije i publikacije institucije čiji je direktor. Tako saznajemo da se broj u registrovanoj zaposlenosti i broj formalno zaposlenih neznatno razlikuje, pri čemu se poziva na nepostojeće „objašnjenje“ koje je dato uz Anketu. Ad hoc smišljeno objašnjenje kaže da treba izuzeti poljoprivrednike i deo sektora domaćinstva kao poslodavca. Izuzimanje nam otkriva još neke novosti kojih u metodološkim napomenama Ankete nema: „po metodologiji Ankete, formalno zaposlenima se smatraju i poljoprivrednici registrovani u Ministarstvu poljoprivrede“. Registar poljoprivrednih gazdinstava, međutim, vodi Ministarstvo finansija (Uprava za trezor), a ne Ministarstvo poljoprivrede; takođe, svi poljoprivrednici su obveznici obaveznog socijalnog osiguranja (samim tim su registrovani u Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja), izuzev u slučaju da su osigurani kao zaposleni ili kao oni koji samostalno obavljaju delatnost, što bi značilo da im poljoprivreda nije glavni posao i kao takve Anketa bi ih računala u zaposlene radnike ili samozaposlene u nepoljoprivrednoj delatnosti.

Kovačević čini se ne zna da se Anketom o radnoj snazi prikupljaju i podaci o subjektivnom statusu lica na istom uzorku i po istoj metodologiji po kojoj se prikupljaju podaci o „objektivnom“ statusu. Za očekivati je da će, kad sazna, tabela 1.9 u narednom periodu nestati iz Biltena RZS. On naposletku otkriva da podaci o potencijalnoj radnoj snazi nisu u skladu sa metodologijom EUROSTAT, što je možda i jedan od razloga što se podaci iz Ankete iz Srbije ne mogu naći na stranici Evropske kancelarije za statistiku. Naime, kada se sabere broj onih koji žele i mogu da rade (352.000) i onih koji aktivno traže posao, ali ne mogu da počnu da rade (12.400), Kovačevićeva statistika ne dobija broj od 364.400, već 129.100 potencijalno aktivnih lica.

Šlag na torti je, ipak, nesumnjivo frojdovska omaška u poslednjoj rečenici reagovanja, gde direktor RSZ priznaje da podaci o prosečnoj zaradi nemaju veze sa realnošću: „Četvrto, Zavod intenzivno radi na tome da od januara 2018. godine prosečnu zaradu računa i objavljuje na bazi podataka iz Poreske uprave, koja predstavlja direktni izvor informacija o zaradama“. Postavlja se pitanje zašto se to do sada nije činilo (kada se uzimaju podaci iz Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja da bi se utvrdila registrovana zaposlenost, mogu se iz istog izvora uzeti i podaci na osnovu kojih će se izračunati prosečna zarada) i kako će se računati zarade onima koji nemaju tu sreću da ih dobiju na vreme ili ih dobijaju „na ruke“ (uz zaobilaženje Poreske uprave iz očiglednih razloga), a takvih je prema nekim istraživanjima većina u Srbiji, i to uglavnom u privatnom sektoru koji i sada „objektivna i pouzdana statistika“ zaobilazi što je više moguće?

Nije dakle blesav niko od nas koji ne shvatamo kako može nezaposlenost tako brzo da pada i kako zarade rastu tako vrtoglavo. Jer to jednostavno nije istina. Kakve su stvarne posledice onoga što nam se dešava, politike investicija, zapošljavanja, poreske politike? Štrajkovi koje smo iskusili pokazali su da je strpljenje radnika pri kraju. Većina ovih štrajkova je završena relativno povoljno po zaposlene. Jedan od njih, koji je država izabrala da bude medijski ispraćen, završen je onako kako je moralo – herojskim uplivom države koja je podstakla socijalni dijalog i kompromis sindikata i rukovodstva FIAT-a (zvanična verzija), odnosno dokazom da je država produžena ruka kapitala koja nema osećaja za socijalne probleme (ili je jednostavno nije briga), a da su sindikati skup potkupljivih pojedinaca koji će braniti interese radnika samo dok se poklapaju sa njihovim ličnim interesima (čast retkim izuzecima). Drugi štrajk, koji država aktivno ignoriše, završiće se tek smenom vlasti – nadajmo se da će građani podržati radnike GOŠE kada budu protestovali ispred Vlade Republike Srbije. Svi oni međutim otkrivaju sistemske greške u politici koja se vodi, kako je to lepo objasnio Aleksandar Matković.

Ima međutim još posledica na koje bi trebalo obratiti pažnju, a sve proističu iz nedavnih dešavanja:

– Najpre, prosečna zarada je katastrofalna. Najveći deo zaposlenih ne prima dovoljno da bi preživeo. Porodice u Srbiji u većini nemaju dovoljno primanja čak ni za prosečnu potrošačku korpu (koja je i sama još jedno cinično zamešateljstvo statističkih magova i nema puno veze sa dostojanstvenim radom i normalnim životom po kriterijumima XX i XXI veka).

– Nezaposlenost je užasavajuća. Statistika je toliko napumpana, da ćemo uskoro doći u apsurdnu situaciju da svaki nezaposleni, gledajući predsednika kako samouvereno priča o zapošljavanju, pomisli da je on poslednji čovek u Srbiji za koga nema posla. To naravno neće ni izdaleka biti tačno.

– Zaposlenost raste isključivo na račun prekarizacije (ne računajući statističke anomalije koje su uzrokovane partijskim zapošljavanjem). Gotovo da nema novozaposlenih na neodređeno vreme, pod uslovima koji se moraju smatrati minimalnim da bi se neko osećao socijalno zbrinutim na osnovu rada koji ulaže.

– Politika investicija je totalni promašaj. Pumpati novac stranim investitorima direktno u džepove može da izgleda kao pozitivan razvoj događaja samo tim investitorima i u statističkim izveštajima. Nisu samo štrajkovi pokazali da je ovakva politika neodrživa i pogubna. U nedavno objavljenom istraživanju o minimalnoj zaradi, Unija poslodavaca je anketirala 100 poslodavaca (pretpostavka je da su oni članovi Unije i u ogromnoj većini domaći poslodavci). Osim ponekog oholog zaključka, karakterističnog za sindrom „srpskog gazde“, iz značajnog broja odgovora vlasnika i direktora tih preduzeća izbija bes zbog tretmana domaćeg kapitala i domaćih proizvodnih potencijala. Kako i ne bi – država ne reaguje na sivu zonu privređivanja, naprotiv, podstiče je, i tako dovodi poslodavce koji rade po zakonu u situaciju da imaju nelojalnu konkurenciju koja ih uništava. Sav novac se subvencioniše strancima, ili onima koji se kao takvi predstavljaju, a fiskalni i parafiskalni nameti koji održavaju preglomaznu administraciju i krvarenje državnih para na najrazličitije gluposti, pritiskaju domaće privrednike čini se više nego ikada.

– U Srbiji ne postoje vladavina prava, borba protiv korupcije, niti nezavisno pravosuđe. Kapital koji se privlači iz inostranstva je po pravilu avanturističkog i predatorskog tipa, kako bi se iskoristile rupe u sistemu i kako bi se ostvario profit na račun građana Srbije koji pune budžet iz kojeg se novac odliva „investitorima“ a onda potpuno legalno napušta zemlju. Nijedna ozbiljna firma neće u Srbiji videti potencijal da posluje zakonito i širi se kroz reinvestiranje od profita koji ostvari – jer tako nešto nije moguće zbog kancera korupcije kojim su zahvaćene sve pore javnog sektora u kojem se vedri i oblači kada je reč o svakom, pa i najsitnijem i najbanalnijem aspektu života i privređivanja.

– Socijalna politika ne postoji. Aktivno se ide na gušenje i obesmišljavanje socijalnih davanja, kako bi bilo više novca za prethodno opisane avanture.

– Biće sve gore. Radna verzija Zakona o zaposlenima u javnim službama ima za prevashodni cilj da obesmisli rad u javnim službama, da iste ostavi sa što manje sredstava kako bi se pripremio teren za njihovu privatizaciju, možda najpre kroz javno-privatna partnerstva, a nakon toga i kroz ogoljenu rasprodaju državne imovine koja je, eto, postala neisplativa i preskupa državi – pre svega se misli na zdravstvo, ali svakako i na druge javne službe koje privatnom kapitalu mogu doneti veliki profit. Ako ne dođe do smene vlasti u narednim godinama (pri tom smena vlasti mora podrazumevati smenu ideja i pristupa, a ne smenu jedne političke stranke da bi došla druga podjednako štetočinska), ovi planovi će se realizovati i učiniti život u Srbiji nepodnošljivo skupim za još veći procenat stanovništva.

– Kada smo već kod političkih partija, štrajkovi su pokazali da među njima nema niti jedne koja može da iznese bilo kakvu promenu – od onih u poziciji se tako nešto ni ne očekuje, ali ni u opoziciji ne postoji drugačiji politički glas. Iako bi bilo očekivano da opozicija uhvati talas koji su radnici podigli i na njemu – ako već nisu sposobni ni za šta drugo – ostvari neke političke poene, to se jednostavno nije desilo. A znamo i zašto. Zato što podrška radnicima koji se bore protiv opisanog naopakog sistema znači bar dve stvari – da se ne slažete sa takvim sistemom i da umete da ponudite alternativu. Ni jedno ni drugo ne važi za srpsku političku scenu – uostalom, ono što su naprednjaci doveli do savršeno lošeg, nisu sami izmislili već je delo političara koji su danas salonska opozicija i koji ne misle iskreno kada kritikuju vlast jer ne uspevaju da prikriju osnovni motiv te kritike: bes zato što oni nisu na njenom mestu, a ne bes zato što se pod njom Srbija raspada i odumire, u svakom smislu tih reči.

– I konačno, štrajkovi su pokazali dve važne stvari – da postoji hrabrost radnika da se organizuju i dignu glas, kao i da je šansa za uspeh radnika u takvim protestima obrnuto proporcionalna broju sindikalnih funkcionera koji protest vode. Valja nam se okrenuti nekim drugim oblicima radničkog organizovanja.

Kada se svedu računi, vlast samo statistikom (onom nafilovanom i iskrivljenom) i može da se hvali. Nije više neuobičajeno ni kada direktor državne institucije koja se bavi statistikom proba da odbrani neodbranjivo – on time zapravo brani svoju fotelju, a ne nešto za šta stručno veruje da je istinito. Nije međutim više neobično ni kada se statistika prosipa (sa Vođine strane) i kao potpuno izmišljena.1 Pitanje je samo koliko dugo će građani više verovati Pinku, Informeru i sličnim propagandnim mašinama, umesto sopstvenom novčaniku, frižideru, razumu. Sudeći po letnjim štrajkovima, uskoro će mnogo ljudi zaključiti da je vreme da caru kažu da je go.

Peščanik.net, 17.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Avg 18, 2017 7:08 pm

Smile Selektor na čelu države



Foto: Predrag Trokicić

Osobi koja je ljudske živote merila prema etničkoj pripadnosti i razvrstavala ih po tom kriterijumu na više ili manje vredne, koncepcija predsednika svih građana mora biti suštinski strana. Aleksandar Vučić ne vidi sebe kao predsednika svih građana: sasvim dosledno svojoj političkoj karijeri i uverenjima kojima je javno privržen već gotovo tri decenije – on sebe vidi kao selektora na čelu države. Međutim, ni tu nije kraj našim nevoljama sa njim – principe selekcije on ne izlaže javnom preispitivanju i prihvatanju; naprotiv, određuje ih arbitrarno od prilike do prilike i očekuje da ih svi ostali slepo prihvate.

Tako se i jedan na prvi pogled humani gest – da se jednom dečaku i njegovoj porodici iz redova izbeglica iz Avganistana dâ šansa za pristojan život u Srbiji – u kontekstu politike koju s mesta predsednika države kreira Vučić mora izvrgnuti u svoju suprotnost: u očiti primer diskriminacije i demonstracije apsolutne moći da se odlučuje o tuđim životima. Otuda bi se u naopakoj analogiji prema slavnom citatu o „sili koja večno želi zlo, a uvek stvara dobro“, za Vučića moglo reći da i kada možda želi dobro, neminovno čini – zlo. Njegovi svetonazori, kojih se uporno ne odriče, ne dozvoljavaju mu da iskorači iz tog lošeg kruga.

Prošlo je nekih nedelju dana od kada je domaća avio kompanija – inače, baš kao i odnedavno IKEA, pod brižnim starateljskim okriljem samoga predsednika i državnog aparata pod njegovom kontrolom – odbila da u avion pusti jednog dečaka, pod izgovorom da bi dečak mogao da uznemiri ostale putnike. Ispostaviće se da su predstavnici kompanije Air Serbia postupili po selektorskom principu samoga predsednika: proizvoljno su odlučili da dečaka sa poteškoćama iz spektra autizma diskriminišu protivno Zakonu o zabrani diskriminacije.

Pošto nije predsednik svih građana, nego naprosto samoproklamovani i svojevoljni selektor, Vučić se ovim povodom nije oglasio. Između principa zaštite ravnopravnosti svih građana i naklonosti prema omiljenoj kompaniji, naklonost je, sasvim očekivano, ubedljivo prevagnula. Prava Vida Antića, žrtve diskriminacije, umesto zvaničnih institucija, nadalje će, upravo od tih institucija, morati da brane članovi njegove porodice. Jedan drugi dečak, pak, imao je nešto više sreće: Farhada Nurija Vučić je izabrao da nad njim prospe svoju predsedničku milost.

Mali Farhad u celoj toj priči, naravno, nije ni kriv ni dužan. Predsednik ga je izdvojio od ostalih, a onda jednim carskim gestom i čitavu porodicu Nuri, zbog Farhadovog „slikarskog, ali i ljudskog talenta“. Poput osionog feudalnog vlastodršca, Vučić je, baš kao i Air Serbia, iskoračio izvan okvira zakona i Farhadu Nuriju ponudio sve ono za šta su uskraćene ostale izbeglice u Srbiji – državljanstvo, stipendiju, posao za oca (a majka? – o majci izgleda nije bilo reči). A sve zbog „slikarskog“ i „ljudskog“ talenta. Ali, ko je procenio te talente? Ko je procenio da su to baš ključni talenti za dobijanje privilegija?

Sve što znamo o Vučiću čini ga nekompetentnim da procenjuje „ljudski“ talenat. Za „slikarski“ talenat možemo samo da nagađamo. Ali, mimo toga, pozicija kulture u Srbiji, decenijsko neuspelo renoviranje dve ključne nacionalne ustanove za samo slikarstvo – Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti – snaže sumnju u naprasno probuđeni Vučićev interes za slikarske talente. Da stvari po Vučića kao sadašnjeg predsednika republike a bivšeg predsednika vlade Srbije budu još gore, Farhad je svoj „ljudski“ talenat pokazao u prikupljanju pomoći za lečenje jednog drugog sedmogodišnjeg dečaka.

Tako se krug predsedničkog feudalnog milosrđa fatalno zatvorio. Jedan dečak u Srbiji, protivno zakonima, ne može u avion; za lečenje jednog drugog dečaka država nema sredstva, pa njegovo ozdravljenje zavisi od dobre volje i saosećanja sugrađana – i ne samo sugrađana, nego čak i izbeglica koje su se zatekle u Srbiji sticajem nesrećnih okolnosti. U tako rasturenoj i osiromašenoj zemlji – što je učinak politike iza koje već decenijama stoji upravo tekući predsednik – Vučić demonstrira silu i milosrđe i jednom trećem dečaku (ali ne i njegovim sunarodnicima) nudi državljanstvo, stipendiju, posao.

U jednoj drugačijoj zemlji, Vid Antić bi bez problema putovao avionom, sredstva za lečenje sedmogodišnjeg dečaka ne bi se prikupljala na aukcijama, a Farhadu Nuriju (bez obzira na talenat) i njegovim nesrećnim sunarodnicima ovde bi na raspolaganju bili integracijski programi sa šansama za otpočinjanje novog života. Važi i obrnuto: u takvoj Srbiji ne bi mogla da radi kompanija poput Air Serbia, niti bi netalentovani Vučić bio na mestu predsednika.

Peščanik.net, 17.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Avg 18, 2017 7:26 pm

Smile Farsa



Foto: Konstantin Novaković

Poseta ministra odbrane Srbije Aleksandra Vulina Moskvi izazvala je neočekivano malo interesovanje javnosti.

Gotovo bi se moglo reći da su njegovi razgovori sa ruskim kolegom Sergejem Šojguom ignorisani. A šta god ko mislio o Vulinu kao političkoj ličnosti, za prvi odlazak u inostranstvo ministra vojske važi isto što i za premijera – vrlo se gleda gde će on otići i ta poseta se po pravilu uzima kao znak i pokazatelj (spoljno)političke orijentacije jedne zemlje, tj. vlade. U tom smislu, dakle, bilo bi normalno, tj. u skladu sa zvaničnim opredeljenjem Srbije, da je Vulin za svoj prvi put preko granice izabrao neku susednu ili zemlju Evropske unije. Ali, nema sumnje da Vulin nije sam birao svoje odredište, pa se otud postavlja pitanje zašto ga je Vučić poslao baš u Moskvu.

Prisustvo tenkovskom biatlonu – to je ona, ako neko slučajno ne zna, trka sa pucanjem – u kojem je, uzgred, Srbija zauzela šesto mesto među 19 ekipa, teško da može da bude i ozbiljan povod, a kamoli razlog.

Nije to ni nabavka “migova” i druge vojne opreme, pošto je to sudeći po Vulinovoj izjavi (“da se nada da će MiG-ovi stići do kraja godine, a posle toga i tehnika koja će pripasti našoj kopnenoj vojsci”, kako stoji u saopštenju Ministarstva odbrane) najverovatnije ostalo za iduću godinu.

Ili se smisao te posete iscrpljuje u onoj sad već legendarnoj Vulinovoj rečenici: “Dok je Vučić vrhovni komandant vojske i predsednik Republike Srbije, a ja ministar odbrane, Srbija neće biti član NATO-a”?

U pravu je bio Hegel kada je rekao da se istorija ponavlja: prvi put kao tragedija, a drugi put kao farsa. Nekad se pevalo: “Sad se narod pita / ko će nama da zameni Tita / Slobodan je ime ponosito / to je nama novi Tito”. To se završilo kao tragedija. Sad kad se u Vučiću, kao nekada u Josipu Brozu, sjedinjavaju tri najvažnije funkcije u državi: predsednik Republike, vrhovni komandant (na čemu se, za razliku od vremena kada je Nikolić bio šef države, sada posebno insistira) i predsednik ubedljivo najjače (mada ne i jedine) političke partije – to liči na farsu.

No, možda je Vučiću Vulin potreban samo zato da bi lakše igrao igru sedenja na više stolica. Ne, ne tako što bi Vulin istovremeno sedeo na dve-tri nego tako što sad ima Anu za Evropsku, svog imenjaka za rusku, Tomu za kinesku…, a on sedi gore i upravlja tim malim ringišpilom.

Ali, to je pogrešna računica. Time ne može da zavara nikoga osim sebe. Pogotovo ne Putina. I može da postigne samo to da mu niko ne veruje. Zbog čega mora skuplje da plaća sve što (na bilo kojoj strani) dobije.

A možda je – ne treba, na kraju, isključiti ni tu mogućnost – Vulin u Moskvu išao da vidi svoju političku majku Mirjanu Marković. I da počne pripreme za njen povratak u Srbiju. Šta bi bilo prirodnije od toga?

Mada, ko zna da li “crvena veštica”, kako su Miloševićevu suprugu zvali današnji Vulinovi kompanjoni, uopšte želi da vidi svog revolucionarnog junošu, pogotovo u onoj, njemu omiljenoj, crnokošuljaškoj uniformi. Što uopšte nije farsa.

Novi magazin, 16.08.2017.

Peščanik.net, 17.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Avg 18, 2017 7:42 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Avg 19, 2017 2:44 pm

Smile Drveni filozofi



Foto: Predrag Trokicić

Konačno stupanje famozne švedske industrije nameštaja Ikea na srpsko tržište, putem otvaranja velike robne kuće u Beogradu protekle sedmice, ponovo je u javnosti pokrenulo pitanje nije li u naše dvorište Vlada Srbije pripustila konkurenta koji će potpuno uništiti domaću drvnu industriju, a posebno onaj njen deo koji proizvodi nameštaj.

Na primer, kako javlja štampa, ovim povodom je u Zrenjaninskom socijalnom forumu saopšteno da nas “neoliberalni model ekonomske politike vodi u katastrofu” jer se, navodno, zaboravlja da Ikea nije nastala samo zahvaljujući inovativnosti, radinosti i viziji njenih osnivača nego je ona postala svetski brend i zahvaljujući podršci švedske države, politici socijalnih demokrata te države, modelu “države blagostanja”, monopolskim isporukama nameštaja za državni program izgradnje “socijalnih stanova”, itd.

Ovim “ideološkim kritikama” pridružili su se i neki “drveni ekonomisti”, pa beogradski dnevnik Danas (12-13. avgust) u vrlo dokumentovanom članku navodi da je Srbija 2015. godine izvozom 145.000 kubnih metara drva ostvarila prihod od 45,3 miliona evra. Međutim, da je ovo drvo prodato fabrikama nameštaja, a ne pilanama, kažu tvorci ove računice, od njega se moglo napraviti pet miliona stolica, čija bi vrednost bila 265 miliona evra.

U spomenutom članku u Danasu primećuje se dalje da je glavni problem naše drvne industrije što ona izvozi uglavnom polufabrikate – trupce, palete, furnire (41 odsto izvoza je rezana građa), dok čak i susedne zemlje (poput Hrvatske, na primer) imaju daleko veći stupanj prerade drveta i zbog toga preko dva puta veće finansijske efekte po izvezenom kubiku drveta.

Kada sam ja i profesionalno počeo da se bavim novinarstvom, pre skoro 50 godina, u tadašnjoj beogradskoj Ekonomskoj politici, prvih pola godine su mi dali da pratim drvnu industriju. Sećam se da je i tada glavno pitanje jugoslovenske drvne industrije bilo – zašto izvozimo uglavnom trupce, a ne nameštaj, kada to donosi daleko bolji izvozni profit. Još tada je rečeno da država nedovoljno podržava ovu granu, da nema dobre i međurepublički usaglašene razvojne politike, da treba zabraniti izvoz dugih trupaca, da drvnoj industriji treba povećati kredite za proizvodnju i dati bolje uslove za dobijanje izvoznih kredita iz primarne novčane emisije, te da, pored razvoja pločastog nameštaja, treba posebno privilegovati proizvođače “masiva” (to jest nameštaja od punog drveta).

Zašto spominjem ovu epizodu iz lične profesionalne priče? Da bih danas i ovde postavio pitanje: zašto su se iz Jugoslavije ranije, a iz Srbije danas, malo izvozile stolice i nameštaj, a pretežno se izvozili trupci, kad je ovo drugo daleko isplativije? Neće biti da je to nesrećna zasluga navodnog “neoliberalnog modela”, koji je u vreme socijalizma proganjan kao ideološka jeres, a kasnije je bio stalno sumnjiv kao globalistička zamka uperena protiv malih nacija i Rusije i Kine radi svetske dominacije onih koji su nas bombardovali. Zašto baš Srbija otvara svoje tržište kada bi iza carinske zavese mogla razviti svoju sopstvenu industriju i preplaviti svetsko tržište isplativim izvozom.

Isto ovo pitanje, zašto Srbija nije izmislila svoju Ikeu u proteklih dvesta i kusur godina državnosti, mogao bih postaviti i na 1.001 drugi način. Na primer, mogao bih se pitati zašto je propao vranjanski Simpo kad je decenijama imao jasnu i nedvosmislenu državnu podršku; kad je poslednje tri decenije na domaćem tržištu praktično imao monopol; kad je po celoj Srbiji imao široku mrežu prodavnica; kad je u izvozu mogao računati na raznovrsne podsticaje; kad je imao jeftinu radnu snagu; kad je od državnih šuma dobijao sirovinu po povoljnoj ceni, itd.?

Odgovori na većinu ovih pitanja verovatno bi nas doveli do jednog krupnog zaključka – da ovde dugo unazad nije valjao privredni sistem, koji je antiliberalnom regulativom uporno davio male i srednje proizvođače nameštaja, da bi “nosiocu razvoja” omogućio ubrzani razvoj. Zbog toga smo došli dovde da će nam Ikea nametnuti standarde kvaliteta i cena, što možda i nije tako loše ni za domaće proizvođače, koji se i ne mogu ustaliti na evropskom tržištu ako te standarde i cene ne postignu.

Novi magazin, 18.08.2017.

Peščanik.net, 18.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Avg 19, 2017 3:40 pm

Smile Ne sme biti jedan



Foto: Predrag Trokicić

Ako je suditi prema tekućim aktivnostima stranaka i pokreta u opoziciji, ili bar prema izjavama njihovih čelnika, Srbiju u prvoj polovini 2018. čekaju izbori za ustavotvornu skupštinu. Povrh toga, utisak je da političari iz opozicije već vide leđa vladajućoj koaliciji, pa je sad samo pitanje ko će od opozicionih pretendenata na vlast efikasno oklevetati i eliminisati suparnike, pokupiti većinu glasova i sâm zasesti na čelo države. Izuzev Inicijative Ne davimo Beograd i Nove stranke, nijedan drugi akter sa opozicione scene nije odoleo izazovu: mada su se neki ipak pokazali uzdržanijima od drugih. Znamo, međutim, da nas u prvoj polovini 2018. čekaju izbori za gradsku vlast u Beogradu, sa čim i Ustav i Kosovo i sva druga pitanja vezana za politiku na nacionalnom nivou imaju tek posredne veze.

Na osnovu petogodišnjeg iskustva sa tekućim režimom, pomislilo bi se da to vlast rovari u redovima opozicije, dok su režimski mediji jedva dočekali da krenu u još jednu prljavu predizbornu kampanju protiv oponenata stranaka na vlasti. Nažalost, nije tako. Ono malo medijskog prostora što stoji slobodno za njihove aktivnosti, sâmi čelnici opozicije upravo su zatrpali međusobnim optužbama i osudama za tobožnju saradnju sa režimom, a ne, recimo, predlozima i programima za nove gradske politike, ako ne već i kritikama ovih postojećih. Ako pet godina nije bilo dovoljno da se pokaže ko dosledno opoziciono deluje, narednih par meseci tu neće igrati nikakvu ulogu, pa je sama ta tema čisti višak u predstojećoj kampanji i malo šta može da donese onima što je nameću.

Višak su i obnovljene priče o zajedničkom izlasku na izbore. Zajednički izlazak na izbore nije jedini način da se uđe u političku borbu protiv tekućeg režima. Umesto jedne liste i zajedničkog nastupa (a znamo da ni to nije garancija za ponašanje posle izbora; događalo se i do sada da se izabrani kandidati sa zajedničkih lista podele na grupe i vode zasebne politike), za opoziciono nastrojene birače bila bi dovoljna i verodostojna obećanja da se neće ulaziti u dogovore sa SNS-om i njegovim satelitima, te najava da će se, ako za to bude uslova – a sva je prilika da hoće – većina u gradskoj skupštini sklapati isključivo sa drugim opozicionim strankama, pokretima i inicijativama. Stranke bi i tako mogle da pokažu šta to zaista znači biti privržen načelima pluralizma, koja SNS nemilice gazi.

Za sada, pred ove gradske izbore, za koje je jasno da opozicija ima realne šanse da uzme više glasova od režimske koalicije, sve što vidimo od opozicionih političara svodi se na ponavljanje modela koji gledamo na vrhu države. Načelo da „može biti samo jedan“ – jedan vođa, jedna stranka, jedan (etnički) narod1 – kao da važi i za opoziciju. To naprosto ne sme biti tako. Pitanje na ovim izborima ne svodi se na to da se između opozicionih aktera preotimaju glasovi opoziciono nastrojenih birača ili da se to preotimanje osujeti sastavljanjem jedne liste. Naprotiv, pitanje je – a sada to važi još i više nego što je važilo za nedavne predsedničke izbore – da se što više glasača privoli da izađe na birališta i glasa za jednu od opozicionih opcija.

Drugim rečima, političku borbu opozicione stranke ne treba da vode između sebe – kao što to protiv njih radi stranka na vlasti. One treba da se svojim programima i izbornim aktivnostima bore za svaki potencijalni glas ljudi koji su im već naklonjeni ili koji barem nisu naklonjeni vlastima. Ovo što sad rade je besmisleno trošenje vremena i medijskih resursa, a pre svega samih glasača – kako su krenule, opozicione stranke potrošiće ih tako što će ih na ovaj način obeshrabriti i odvratiti od izbora. Ne jednom, uzdali smo se u svest građana i njihovu visoku političku motivisanost. Možda bi sad i opozicione stranke mogle da pokažu nešto slično.

Peščanik.net, 19.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Avg 21, 2017 5:11 pm

Smile Kompletni idioti ili?



Foto: Predrag Trokicić

Mnogo je događaja i ljudi u proteklih pet godina koji bi mogli biti paradigma ove vlasti. Pa ipak, Savamala je možda najbolji kandidat za to. Po onome šta se desilo i po onome šta se posle nije desilo.

Šta se desilo u Savamali i šta se posle nije desilo je kao lex specialis Marfijevog zakona: desilo se sve ono što nije smelo da se desi i nije se desilo ništa od onoga što se moralo desiti.

A desilo se da su neki, nama još uvek nepoznati ljudi, lišavali slobode i pokretne i nepokretne imovine neke druge ljude. I nije se desilo da policija i tužilaštvo istraže i procesuiraju taj događaj.

Jedini koji je nešto uradio je ministar policije. Ali ne ono što se od njega očekivalo. Nego ono što se nije očekivalo. Naime, tužio je sudu jedan nedeljnik i jedan portal. Prvi pod optužbom da ga proglašava za mozak operacije Savamala, drugi pod optužbom da ga proglašava za najglupljeg u toj aferi. (Začudo, nije podnosio tužbe kada su objavljivani tekstovi o tome da je plagirao doktorat, tada je samo obaran sajt.)

Pa, kako su se razrešile te protivrečne tužbe? Da li je ministar dokazao da je glup, čime bi otklonio svaku sumnju iz druge tužbe da je mozak operacije? Ili je možda dokazao da nije glup, naprotiv da je izuzetno inteligentan čime bi pobio da je najgluplji, ali istovremeno i inkrimisao sebe kao mogući mozak operacije? Ili je možda, činom da je podneo dve oprečne tužbe pa samim tim osigurao da jednu svakako može dobiti tako što drugu izgubi – baš pokazao da takav plan može smisliti ili samo vrhunski pametna osoba ili osoba ne baš osobite pameti?

Za sada znamo da je po jednoj tužbi izgubio, dok je druga još u toku. Šta će biti ako izgubi obe tužbe? Hoće li onda ispasti da je – i najgluplji i – mozak operacije? Jer i to je moguće, čak paradigmatično – da mozak operacije bude glup, zar ne?

E, sad, a da li je glup ili prepreden i mozak ove operacije predizbornog raskopavanja i zatvaranja beogradskih ulica i mostova? Sa jedne strane, taj isti vrh gradske vlasti koji je pod neposrednom partijskom upravom baš ministra policije, nikada nije pokušao da opovrgne tvrdnje tadašnjeg premijera, a današnjeg predsednika – da su kompletni idioti. Svakako ne na sudu. Sa druge strane, povlačili su poteze koji bi mogli da dovedu u pitanje njihovo rasuđivanje – jarboli, fontana bez dozvole sa pevanjem i prelivanjem otvorena pa zatvorena, polugodišnja novogodišnja rasveta… (umesto vrtića, nadoknada trudnicama, ličnih pratilaca, besplatnih udžbenika…). Ali, pošto za sve to, kao ni za Savamalu, nisu kažnjeni, biće ipak da su dovoljno pametni da izbegnu posledice.

Na kraju će ispasti i da su toliko pametni da ovaj saobraćajni kolaps ne prave zbog predizbornog marketinga nego da bi opoziciju preventivno odvratili od najavljenih uličnih protesta. Jer, za razliku od njih, budući demonstranti moraju znati da će postati omraženi ako napaćenim ljudima dodatno blokiraju ionako otežano kretanje kroz grad. I da, takođe za razliku od vlasti, nemaju mogućnost da te iste birače posle privole da im to, milom ili silom, oproste.

Peščanik.net, 21.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Avg 21, 2017 6:30 pm

Smile Novi, stari i prastari



Foto: Predrag Trokicić

Posle petogodišnjeg iskustva znamo da u Srbiji više nemamo ni relativno fer i poštene izbore, kakve smo imali posle 5. oktobra, dakle, pre nego što su SNS i Vučić došli na vlast. Suočeni smo sa naštimovanim biračkim spiskovima, sa „sigurnim glasovima“ koji moraju da se prikupe da bi se sačuvala služba, sa prebacivanjem stanovništva iz jednog mesta u drugo (zamišljam najezdu na Beograd SNS vojske), ucenama da se neće dobiti nafta za setvu, direktnom kupovinom glasova, obilaskom zgrada i stanara sa raznim ponudama, lekarskim pregledima, slikanjem izbornih listića, belim džipovima i ošišanim ljudima koji zastrašuju i biju građane, pranjem novca uplaćivanjem „donacija“ od 40.000 dinara (koje uplaćuju i primaoci socijalne pomoći), direktnom krađom glasova tako što se predsednik jedne izborne komisije „igra izbora u sopstvenoj kući“, izbornim komisijama koje danima nemaju izborne rezultate i u kojima se „peglaju listići“, a o medijskim pritiscima i najstrašnijim harangama protiv opozicionih kandidata na svim nacionalnim frekvencijama da i ne govorimo. Ima toga još mnogo, ne mora sve da se nabroji. Vlast nije samo okupirala sve institucije i medije, nego pre svega deluje kapilarno, smišljenom okupacijom samog društva i direktnom kontrolom građana.

Propast pluralizma u Srbiji ima ozbiljne uzroke koji svedoče o njenoj nesposobnosti da zakorači u svet modernih društava sa perspektivom razvoja koji obezbeđuje dobar i normalan život svojim građanima. Ona nije uspela da pluralizuje različite moći koje stvaraju i razdvajaju kompleksni društveni sistemi, tako što se sve osnovne društvene aktivnosti (podsistemi društva) podređuje jednoj – partijskoj državi. Dve najjače moći – moć države i moć novca (privreda) nisu se diferencirale i napravile granice preko kojih se ponekad prelazi, ali one izvorno i institucionalno ostaju razdvojene. Bill Gates nije svoje bogatstvo stekao koristeći državnu moć; jaka i nezavisna tržišna privreda stvara ljude nezavisne od državne moći. To se odnosi i na medije, za šta je najbolji tekući primer kritika predsednika Trumpa od strane nezavisnih medija, institucija i civilnog društva.

Srbija je posle 5. oktobra krenula ka modernizaciji i obnovi ratom uništenog društva, ali je taj proces išao vrludavo, s mnogo grešaka i sporo. Onda je naišla svetska ekonomska kriza koja je desetkovala slabu srpsku privredu, a za poslednjih pet godina društvo je toliko osiromašilo da se politička demokratska svest istopila u preživljavanju, uništenju krhkih institucija i primitivizmu vlasti, koja je instalirala autoritarnu državu od koje zavisi masa ljudi bez posla i perspektive. Vladajuća stranka se organizovala u borbene odrede koji su sebi i svojim finansijskim interesima podredili oslabljeno društvo i privredu, razarajući opoziciju kao glavnog „izdajničkog“ neprijatelja, krivog za sve nedaće naroda. Ova hegemona organizacija uspela je da ogradi svoje biračko telo koje nema ništa i čeka da mu vlast nešto udeli; iako nisu ukinute, političke stranke su toliko oslabljene da je smena vlasti praktično onemogućena. Dobili smo sistem koji Branko Milanović naziva autokratskom kleptokratijom, želeći da ispravi onaj laskavi naziv koji je ušao u široku upotrebu i takve sisteme pogrešno naziva iliberalnim demokratijama. Takvi sistemi, bar kada je reč o zapadnom Balkanu, spolja su podržavani kao stabilni i nazivaju se „stabilokratijom“, jer će navodno održati mir i neće ratovati. A meni se čini da to nije izvesno i da oni nisu nikakva garancija da ratova neće biti.

Da je reč o hegemonim autoritarnim vladavinama potvrđuje i javno hvalisanje predsednika Vučića da će s vlasti otići kada on sam to odluči, ali će ostaviti naslednike koji će, isti kao i on, biti nepobedivi. Dobili smo potvrdu sa najvišeg mesta da je vlast u Srbiji nesmenjiva. Do ovakvog nazadovanja je došlo iz dva osnovna razloga. Prvi se odnosi na neuspešnu tranziciju ka liberalnom i demokratskom društvu, pri čemu je Srbija bila dodatno opterećena lošom prošlošću i velikim razaranjem privrede tokom devedesetih, čije štetne posledice još uvek nisu prevaziđene. I drugo, nacionalne pretenzije Srbije zbog kojih je vodila ratove ostale su iste i sprečavaju razvoj društva, nametnuvši se kao večiti „viši nacionalni interesi“ zbog kojih životni interesi građana ne mogu da se probiju i nadvladaju maglu srpskog nacionalnog pitanja, koje je do sada održavalo na vlasti sve političke garniture.

***

Ovaj malo duži uvod nas dovodi do sadašnje situacije u kojoj marginalizovana opozicija pokušava da se organizuje za beogradske izbore koji se očekuju iduće godine. Opozicija ne uspeva da mobiliše i organizuje građane koji se protive Vučićevoj autokratiji, a po mojoj proceni ih ima oko 40 posto. U tome ne uspeva koliko zbog svoje nesposobnosti toliko i zbog duboke razočaranosti i demotivisanosti biračkog tela koje nema poverenja u političke partije i politiku kao takvu. Očekuju se novi i kredibilni ljudi, bez političke prošlosti, ali prepreka je i to što se bolje stojeći sloj politički dezaktivirao. Tako je došlo da podele u kojoj jedan deo aktivnih građana podržava nekoliko novih pokreta, a drugi deo stare opozicione stranke koje su se uglavnom očistile od „preletača“, koji su opet fenomen za sebe. Te dve grupe, nove i stare političke organizacije čije granice nisu jasne, ni ideološki ni po tome ko je zaista nov, bore se između sebe za prevlast o čemu je pisao Dejan Ilić. „Novi“ bi da oteraju „stare“ zato što i jedni i drugi pucaju na isto biračko telo. Oni svoju šansu vide u eliminaciji starih stranaka. Samo kada bi se oni pomakli i ne bi sprečavali nove ljude da zauzmu položaje u političkim organizacijama, stvar bi se mrdnula sa mrtve tačke. U ovakvom razmišljanju ostaje da se odgovori na pitanje kako to stari sprečavaju nove, zar sve stranke nisu na tržištu, svaka ima svoju „radnju“ i svako može da kupi njihovu ponudu, pa neka najjači opstane i pobedi. U takvoj opsesiji da jedni drugima uzimaju kupce, ni jedni ni drugi nisu u stanju da postignu značajniji uspeh, a kamoli da stignu do osiromašenih građana („običnog naroda“) koje pod svojom kontrolom drži Vučić. Zbog ove neprincipijelne i nepolitičke podele (ko je nov i kredibilan, a ko star i za reciklažu, umesto ko je politički uspešan a ko neuspešan), oni ne uspevaju da mobilišu brojne protivnike diktature, dakle sopstveno biračko telo. Stari ne valjaju, ali se ni novi nisu proslavili, pa smo stigli do apsurdne situacije da se razvila unutrašnja opoziciona borba na slobodnom opozicionom tržištu! Čak ni ta razlika – nov i kredibilan ili star i nekredibilan, nije jasna. DJB je na toj razlici nudio koaliciju samo „novih“: DJB, PSG i Vuk Jeremić. Otkud se Vuk Jeremić smatra „novim“, a šest godina je bio ministar spoljnih poslova i desna ruka predsednika Tadića dok je DS učestvovala ili vodila vlast i zbog čije politike je sam Tadić bio najviše kritikovan. Evo ga sad ispao nov novcat. Možda se promenio dok je sedeo u New Yorku, o čijem trošku ne znamo, samo vidimo da svoje nacionalističke ideje nije promenio. Znamo koliko su i Dveri nove i odakle su se pojavile.

Od novih političkih kandidata najveći uspeh na predsedničkim izborima postigao je Saša Janković koji je osnovao Pokret slobodnih građana. Tu je i pokret Dosta je bilo koji je obećavao da će postići značajniji politički uspeh, ali se i on zaustavio oko cenzusa. Za beogradske izbore aktuelan je pokret Ne da(vi)mo Beograd, tipično gradski pokret sa gradskim ambicijama, koji je uspešno okupljao proteste građana protiv projekta Beograd na vodi i rušenja Savamale. Od starih stranaka uspela je da opstane samo Demokratska stranka, koja je bila glavna meta režima i bila razarana više puta; poslednji put ju je podelio njen bivši predsednik Boris Tadić i osnovao svoju Socijaldemokratsku stranku koja ne prelazi cenzus. U sličnoj situaciji su i LDP i LSV. I to je uglavnom cela opoziciona scena, pri čemu se neke od partija na njoj ne smatraju „pravom opozicijom“.

U ovakvoj situaciji se i dalje neprekidno priča o udruživanju svih opozicionih stranaka u jednu kolonu po kriterijumu ko je „prava opozicija“, ili u dve kolone po ideološkoj orijentaciji. Ovih dana je došlo do novog raskola između prijateljskih PSG i DS na pitanju ko želi a ko odbija da učestvuje u javnim raspravama sa Vučićem. O čemu se tu zapravo radi nije sasvim jasno, ali je po opoziciju to jako loše i dodatno je slabi.

Sve u svemu, situacija ne izgleda obećavajuće. Zato je najbolje da se odbaci loša tradicija ujedinjavanja opozicije. Čini se da je ispravnije da svaka stranka ide sama (ili da se ujedini sa kime želi) i ponudi svoj program za vođenje glavnog grada, što neće smetati u postojećem proporcionalnom izbornom sistemu. Neka se svi na kraju saberu – i opozicija i vlast, pa ko dobije većinu – taj će da formira gradsku vlast. Ovakvo rešenje bi bilo mnogo bolje od ove besmislene utakmice između starih i novih, u situaciji dok vlast uništava Srbiju i manipulacijama dobija preko 50 odsto. Da apsurd bude kompletan, treba reći da baš vlast reprezentuju najstarije stranke (SNS preko SRS-a ima poreklo u Radikalnoj stranci, jednoj od prvih u Srbiji), koje su devedesetih godina (zajedno sa Miloševićevim SPS-om koji je poreklom iz SKJ-a) odvele Srbiju u ponor ratova, nacionalizma, zločina i moralne blamaže. Pa se pitam kako smo se našli u situaciji da ovakvoj prastaroj vlasti ne smeta njena užasna biografija i besperspektivna sadašnjost, a opozicija, u koju spadaju demokratski nastrojene stranke, se svađa o tome ko je nov a ko je za otpad. Prva za otpad je sama vlast!

Peščanik.net, 21.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Avg 22, 2017 5:19 pm

Smile Pola godine



Foto: Predrag Trokicić

Nekako je promaklo javnosti da je prva polovina godine bila veoma loša, privredno posmatrano. Rast proizvodnje je bio jedva nešto više od jedan odsto.

Za celu godinu je optimistično očekivati rast od dva odsto. Što će biti značajno manje nego prošle godine, kada je bio 2,7 odsto. Detaljniji podaci će biti objavljeni krajem ovog meseca. Ukoliko se pokaže da su podbacila ulaganja, što izgleda verovatno, to bi moglo da utiče i na prognoze privrednih kretanja u sledećoj godini. O tome ima smisla pisati detaljnije kada podaci budu dostupni. No, pretpostavimo da ova godina podbaci i da sledeća ne krene mnogo bolje. Koje bi mogle da budu političke posledice?

Javni kontekst će biti povoljan ljudima i strankama na vlasti jer će dominirati, bar to sada tako izgleda, patriotske teme. Na jednoj strani, rasprava o Kosovu, koja će se neminovno okrenuti u pravcu spoljašnjih neprijatelja i neophodne žrtve zarad bolje budućnosti, s malim izgledima da se bilo šta razjasni, o tome da se nešto i reši da se i ne govori. Na drugoj strani, delimično i kao kompenzacija za besciljnost kosovskog unutrašnjeg razgovora, nagoveštava se objavljivanje deklaracije o opstanku ili spasu srpske nacije ili naroda, koja bi trebalo da udahne nešto dodatne vitalnosti vlastima u Beogradu i Banjaluci. Tu je još i stogodišnjica završetka Prvog svetskog rata i stvaranja države Srba, Hrvata i Slovenaca, koja ima veliki propagandni potencijal. Imajući u vidu stanje u sredstvima informisanja, kao i njihovu sposobnost da manipulišu javnošću, nema sumnje da će se sve to koristiti kako bi se postigli željeni politički ciljevi, pre svega kada je reč o izbornim rezultatima.

Uzmimo da ta propaganda bude uspešna i sledeće godine. Šta ako privredni rezultati nastave da budu rđavi? Čak i da se eventualno ubrza privredni rast sledeće godine, to bi moglo da bude zato što će ova biti rđava i eventualno zato što će se povećati plate u javnom sektoru i penzije kako bi se očuvala politička podrška. Ali, ako ne dođe do značajnijeg i istrajnijeg povećanja ulaganja, pre svega privatnih, ali naravno i javnih, podrška Vladi, koja ionako nije i ne može da bude naročito velika, ta podrška, nje zapravo neće ni biti. U kom slučaju će izgledi da se nastavi s pobedama na izborima biti nikakvi.

U nekom času će u svakom slučaju do toga neminovno doći. Pitanje za opoziciju jeste da li može da vremenski približi taj čas? Šta bi trebalo da čini kako bi se razočaranje, koje bi trebalo da je široko rasprostranjeno i koje se zamazuje patriotskim temama, obelodanilo već krajem ove godine i svakako u vreme beogradskih izbora?

Opozicija zapravo nema gotovo ništa da kaže upravo o tome što bi trebalo da je njena ključna tema. A to je sada već šesta godina vlasti radikalsko-socijalističke koalicije, čiji su privredni rezultati veoma loši. Kako su mali izgledi da će se oni poboljšati u sledećih nekoliko godina, potpuno je nejasno da sve te opozicione stranke nisu sposobne da upravo na tome pozovu vlasti na odgovornost? Gube se izbori na temama koje uvek nameću upravo vladajuće stranke. I kako stvari stoje, vlasti imaju, kako sam već i rekao, plan kako da nastave da pobeđuju bar još nekoliko godina. U okolnostima kada privreda i društvo u najbolju ruku stoje u mestu, razvojno gledano.

Uz to, kada se iz opozicije pojave predlozi, oni se više rukovode poželjnošću nego izvodljivošću. Nude se poboljšanja života za koja nedostaju ne toliko sredstva koliko načini, politike kako se to sada kaže, kako da se to ostvari. Javnost, koliko se bar može videti, koliko god da eventualno priželjkuje da se nekako stvari promene nabolje jednom ili drugom merom koju bi opozicione vlasti sprovele, ne veruju previše u ta obećanja. Svakome je jasno da opozicija nema privrednu strategiju, a ni strategiju reformi, i to u okolnostima kada su rezultati vlasti razočaravajući.

Gore od svega toga jeste neprestano agitovanje za jedinstvo opozicije, koje se naravno nikako ne ostvaruje. Umesto toga, bilo bi mnogo korisnije kada bi opozicija pokrenula unutrašnji društveni razgovor o stanju u privredi i društvu i o tome kako da se obezbede privredni rast i razvoj. Ključno za pobedu opozicije u okolnostima kada je vlast neuspešna, ali kontroliše javnu raspravu, jeste da se osposobi da nametne teme u javnoj raspravi. A više nego očigledna tema od koje je potrebno krenuti jeste – privrednog rasta i napretka nema i izgledi za poboljšanje sa ovom vlašću su mali. I onda je potrebno ponuditi alternativu, koja nije bolji život sutra već posao, zarada, ulaganja i pravni red.

Novi magazin, 21.08.2017.

Peščanik.net, 21.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Avg 22, 2017 6:21 pm

Smile Građanka A.B. o dijalogu i konsenzusu



Foto: Peščanik

Ne znam da li ste već čuli ovaj vic. Pitali novinari građanku šta misli o „unutrašnjem dijalogu“ o Kosovu, a građanka odgovorila: „Mislim da je dijalog počeo. I ljudi koji kažu ‘mi ne želimo da učestvujemo u takvom dijalogu’, i to je stav koji označava dijalog. Ne mislim da je naročito odgovoran, ali je stav.“

A šta mislite o tome kako do sada teče dijalog, opet će novinar. Na to građanka odgovara: „Nemam posebno mišljenje o tome. Debata je počela. Mislim da je jako hrabro i jako odgovorno od predsednika da je počeo neku našu internu debatu oko tako važnog pitanja. Mislim da je dobro što je debata počela, jer mislim da mi kao Srbija i svi naši građani treba da znamo koji su u stvari naši nacionalni ciljevi po tako važnom pitanju. A čini mi se da nemamo dovoljno konsenzusa i oko drugih nacionalnih pitanja i da stalno nešto dovodimo u pitanje kada smo se već dogovorili da idemo tim putem.“

Ali šta je tu smešno, pitaćete vi? Svakog dana režimski mediji objavljuju „glas naroda“, a zapravo aktivista vladajuće stranke, i to neretko zvuči jednako isprazno, besmisleno i ponizno kao i ovo što si citirao. U čemu je vic? Vic je u tome da je u ovom slučaju intervjuisana građanka niko drugi do premijerka Srbije, Ana Brnabić. Dobro, slažem se, tek sad nije smešno, više je tužno.

Kao što vidimo, o „unutrašnjem dijalogu“ o Kosovu premijerka ne ume da kaže ništa više od najopštijih mesta – to je dobro, dijalog je dobar, debata je počela, dobro je što je počela, svaka čast predsedniku koji je za kratko vreme pokrenuo tako dobru debatu. Ali ako malo zagrebemo po površini ovog fraziranja, otkrićemo i kako premijerka doživljava dva značajna politička pojma – dijalog i konsenzus.

Neki ljudi su, kaže premijerka, odbili da učestvuju u ovakvom dijalogu. Ali – i to odbijanje je takođe dijalog! Kako to? Tačno je da su najistaknutiji opozicioni političari odbili da učestvuju u ovakvom dijalogu, pre svega zato što nije jasno pod kojim uslovima i u kom forumu bi on uopšte trebalo da se vodi. Da je opozicija prognana sa nacionalnih medija, znamo, da je svakodnevno na najgrublji način ućutkivana u skupštini, takođe znamo, kao što znamo i da je predsednik i njegova stranka svakodenovno vređaju i omalovažavaju. To nije, niti može biti dijalog. Dijalog zahteva ravnopravne učesnike i izostanak pretnji, pritisaka i sile. Svega toga u Srbiji nema. U tom smislu, sasvim je jasno zašto neravnopravno tretirana strana u takvom „dijalogu“ ne želi da učestvuje. Međutim, premijerka poručuje da čak iako opozicija to ne želi, ona u tom dijalogu ipak učestvuje, već samim odbijanjem da učestvuje. Radi se, dakle, bukvalno o ponudi koja se ne može odbiti, jer i ako ste je odbili, prihvatili ste je.

Zašto je premijerki bitno da ovo kaže, postaje jasno iz njenog narednog odgovora. Cilj dijaloga je, po njoj, da se dođe do konsenzusa o nacionalnim ciljevima po pitanju Kosova. Građani, kroz unutrašnji dijalog, treba da „saznaju“ koji su to nacionalni ciljevi. U teoriji, baš lepo. Konsenzus je izuzetno zahtevan metod odlučivanja, koji isključuje preglasavanje, tj. nametanje volje od strane većine i umesto toga zahteva opštu saglasnost. Dijalog koji bi, opet u teoriji, mogao da vodi konsenzusu, morao bi biti otvoren za sve, vođen pod ravnopravnim uslovima i zasnovan na onome što Habermas naziva „nenasilnom silom boljeg argumenta“. Dijalog vođen u takvim uslovima, dakle bez pretnji, bez podsmeha, bez pritisaka i zastrašivanja, bez nasilnog nametanja bilo čije volje, teoretski bi mogao dovesti do racionalnog konsenzusa. Ali, kako smo već videli, takvog dijaloga nema, pa stoga ne može biti ni konsenzusa. Međutim, podsetimo se, premijerka smatra da i oni koji ne žele da učestvuju u neravnopravnom dijalogu, već učestvuju u dijalogu. I ako se nisu složili, ima se smatrati da su se složili. Kada kaže da će građani Srbije kroz ovaj i ovakav „dijalog“ „saznati“ šta su nacionalni ciljevi, ona sasvim jasno želi da kaže da će građani saznati šta je u njihovo ime odlučio predsednik.

I dok ovo pišem, upravo stiže novi vic. Pitali jednu građanku šta misli o povlačenju kompletnog osoblja srpske ambasade iz Makedonije, a ona rekla: „To nije mala stvar“. Sad već pogađate poentu vica – i ova građanka je premijerka Srbije.

Peščanik.net, 22.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Avg 23, 2017 5:09 pm

Smile Pačija škola podaništva



Foto: Predrag Trokicić

Slika postoji, nedostaju samo zidovi koji bi to mogli da istrpe. Od smrti Broza, kao da godinama zjapi neprirodna rupa na mestima gde je on bio okačen zauvek. Možda je došlo vreme za novi zanos pred likom od koga nema bežanja niti spasa.

Ministar vojni Aleksandar Vulin naložio je da se u važnijim prostorijama srpske vojske ima kačiti neodoljivi portret gospodara Vučića. Uz neophodni retuš i foto-šop, kako bi ta neponovljiva fizionomija postepeno mogla da priraste vojnicima za srce.

Nisam siguran da li je u navedenom opitu gradnje voštanog kulta uključen i model za njega. I ako jeste i ako nije, Vulin je sebi cementirao visoko besramno udvoričko mesto, pa kad vešanje najvažnije slike prođe, eto uskoro i štafete ili ordena heroja, ako bi vođa, makar zbog medalje ili romantične biografije, odlučio da zarati. A izgleda da je našao i protiv koga.

Vučić ne voli oponente niti dijaloge. Svaka njegova mučna rasprava vodi se u nejasnom monologu unutar te kompleksne ličnosti, koja je pocepana silama mraka iz prošlosti na onoga koji jeste i ono što bi on želeo da bude u mogućoj varijanti postojanja.

On ima neodoljivu glad za slavom, makar je udvorice oko njega oblikovale kao utehu za ludog kralja, znajući da tako opsene i zablude postaju stvarne. Ako kod njih nema čarolije ili iskrenog divljenja, objašnjenje za teške gubitke samopoštovanja (tamo gde je ono postojalo) krajnje je trivijalno: ćar, vajda, blizina, slava, smrad, napredovanje, bilo šta.

Vučić će rado i obilno nahvaliti sebe samog kao vrednog, pametnog, skromnog, u svakom pogledu nedostižnog državnika, kome nije ni stalo da se upoređuje sa bilo kim. Ali, samo pred odvratnim primerima ličnog poniženja podanika i udvaračke epike on može da bude istinski srećan.

Motivi za potresne izjave ljubavi uglednih srpskih muževa alfa mužjaku sasvim su različiti, ali su u svojoj biti objašnjivi samo kao iskrena ili lažna opčinjenost prazninom i nadom. Nezaboravna je svojevremena ushićenost Zorana Babića Vučićevim urogenitalnim traktom. Držao se primera vođinog celodnevnog uzdržavanje od mokrenja, pa izjavio pred kamerama: „Ja se vama divim, mentalno i fizički…“

Dobro, ova potresna formulacija je babićevski nepismena, ali on je očito želeo da potencira gazdinu mentalnu snagu koja kontroliše bešiku i sve organe koji dolaze posle nje, sve do prvog falusa države, a to bi bio deo čiste fizike u okviru organskog funkcionisanja predmeta ljubavi. Ta poučna oda izostanku mokrenja nedostižnog idola, ne može se naći nigde, to je apsolutno originalni prilog antologiji pisoarske literature, ali i dokaz da nema prave ljubavi bez delikatne erotske konotacije.

Bilo je mnogo pokušaja lokalnih kreativnih umova da se neodređena mešavina patnje i divljenja prema AV pretoči u epsko-lirska dela, koja će trajati bar koliko i njihova tema. Ono što je doprlo do tabloida bio je tužni otisak nemoći i neukusa, uz nagoveštaj da su slepo zaljubljeni uglavnom lišeni dara.

Da li je baš tako? Na dan Uskrsa 2015. glumac Miki Manojlović je bio u gostima kod Zorana Kesića. Rekao je da neke predstave u srpsko-albanskoj koprodukciji (mislim da se radi o modernoj verziji Romea i Julije) ne bi bilo bez Vučića. Na glasan žagor publike, ponovio je: „Da, da, bez Vučića ničega ne bi bilo.“

Pamtim i replike i žagor, bio sam gost u toj emisiji. Nisam imao ništa protiv takvog glumčevog stava, mislio sam da je legitiman. Razgovarali smo posle snimanja, ali ne o tome.

Dan kasnije, Vučić je izjavio kako je Manojlović bio hrabar među ostalim kukavicama i osmelio se da kaže istinu. A onda je poleteo avion „Er Srbije“ koji je počašćen imenom glumca.

Bio sam među onima koji nisu hrabri, jer smo tako kukavni bez milosti kasapili Babićevu pišljivu odu. Ne znam jesam li tada i kasnije razumeo Manojlovića, da li je u emisiji bio samo glumac, ili leteći mit, ime za vazduhoplov, da oprosti Babić.

Ako je Manojlović hvalio, ali bio umeren, istoričar književnosti Gojko Tešić u otvorenom pismu Vučiću nije štedeo panegirične pohvale. Zlatko Paković kaže da takve ode nisu imali čast da od svojih podanika dobiju ni Staljin ni Hitler. Ni Tito, naravno. Šta se tada dogodilo Tešiću? Da li je samo želeo da njegove stilske figure nadmaše bilo šta od onoga što bi moglo biti rečeno, uplašen da ne ostane neprimećen u gustom jatu muva, koje prilježno ljube posebno gadno mesto.

I jedan prosečni fudbalski trener, u pauzi rada sa loptom, osetio je nagon da hvali, i to uz ozarenost nimalo sportsku. Rekao je da bi želeo da u fudbalu bude uspešan kao Vučić u politici, pa mu je životna želja da Vučić vlada Srbijom bar 50 godina.

Taj Nenad Lalatović, neposredno posle iscrpne analize srpske političke monodrame, postavljen je za selektora mlade fudbalske reprezentacije Srbije. Nju su činili sve nekadašnji omladinski prvaci sveta. Na evropskom prvenstvu za mlade do 21 godine, ti momci su, zbog neznanja trenera, ispali još u prvom krugu.

Vuk Drašković je rekao da je Vučić „kao apostol Pavle“.

Lazar Ristovski: „Samo Vučić je ozbiljan političar, svi drugi su mrsomudi.“

Uličarski rečnik: „Mrsomuđenje, uvrtanje testisa, prodavanje muda za bubrege, trgovina belim bubrezima, u prenesenom značenju konfuzija, neznanje.“

U svojoj brizi za Srbiju, Vučić je prekjuče povukao osoblje srpske ambasade iz Skoplja. To se inače nigde i nikada ne radi. Ne radi se tako; ambasade se napuštaju samo u slučaju neposredne opasnosti, ili pred objavu rata. Očigledno je ovima iz vlasti bila potrebna drama, neka verzija mudre odbrane od podmuklog atentata na Srbiju. Konačno ostvarenje makedonskog scenarija. Očekujem sveže ode, uz ratničke gučanske trube. Pesmu: „Što je više kleveta i laži…“ Vučića kao ljubičicu plavu…

U svoje vreme, Tito se pobunio protiv Staljina.

Ovo je vreme Vučića i on je rekao odlučno istorijsko „ne“ Zoranu Zaevu.

Vulin je već nabavio eksere i kreči zid za vešanje.

Peščanik.net, 23.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Avg 23, 2017 6:32 pm

Smile Makedonski scenario 4



Skopje, foto: Peščanik

Makedonija je Vučićeva fiksacija. Kako inače objasniti višemesečno neprekidno zatezanje odnosa sa južnim susedom koji su, evo, dovedeni do pucanja. Ne onog, naravno, iz vatrenog oružja iako bi sad Vučić sigurno voleo da poput Slobe može da kaže „mada ni takva nisu isključena“, ali Srbiji je sad preostalo još samo manje ili više žestoko prepucavanje preko plota.

Prve čarke su, da podsetimo, počele u martu, kada je Vučić tokom predizborne kampanje rekao da neće dozvoliti da se u Srbiji ponovi „ukrajinski ili makedonski scenario“, što je bila neskrivena asocijacija na (preteći – u slučaju Makedonije) raspad ovih zemalja. Zatim se sukob nastavio kroz (in)direktnu podršku Srbije sad već bivšoj makedonskoj vlasti u danima kada je ona odbijala da prizna rezultate izbora. Kulminacija te „politike“ bilo je učešće jednog srpskog bezbednjaka, pardon diplomate, u nasilnom ulasku pristalica tadašnjeg premijera Gruevskog i predsednika Ivanova (koje je, uzgred, podržavao i Putin) u makedonski parlament.

Otud se, kada je ovih dana Srbija iz Skoplja (privremeno) u Beograd „na konsultacije“ pozvala svoje kompletno diplomatsko predstavništvo, u prvi mah javila pomisao da je reč o nekoj vrsti revandikacije za tu aprilsku „crnorukašku“ bruku. Ipak, za diplomatske standarde, ovo je (ah te asocijacije) desetostruko jača vatra. Zapravo – dosad je u diplomatskoj praksi to nezabeležena stvar. Dešavalo se, naravno, da „na konsultacije“ bude pozvan ambasador, dešavalo se i da – u slučaju (pred)ratnog stanja – ambasada bude zatvorena, ali da praktično bude povučena čitava ambasada, do zadnjeg čoveka, uključujući i domara, to se, kažu poznavaoci, nikada ranije nije desilo.

Naravno, odmah se postavlja pitanje šta je mogao biti razlog za jedan tako grub, bukvalno neviđeni spoljnopolitički potez. Sam predsednik Vučić je tim povodom izjavio da je od nadležnih obaveštajnih službi „dobijeno dovoljno dokaza o veoma ofanzivnom delovanju protiv organa i institucija Srbije“. O tome u čemu se to „ofanzivno delovanje“ sadrži – ni slova. Ako su dokazi zbilja tako jaki, nameće se logično rezonovanje: zašto nisu saopšteni? Vučićeve reči „mnogo je spekulacija i mislim da će u narednih 10 dana sve biti mnogo jasnije“, koje je trebalo da smire javnost, samo su mogle da pojačaju zbunjenost. Ako je, s jedne strane, „mnogo spekulacija“, a sa druge postoji „dovoljno dokaza“, zar upravo to nije nalagalo da se argumenti saopšte odmah i tako situacija razjasni, a ne da se čeka još 10 dana? Koji, sudeći po otkrivanju fantoma iz Savamale mogu da se lako produže na 10 godina. Pogotovo sad kada je, kako glase najnovije vesti, makedonsko ministarstvo spoljnih poslova demantovalo da je tamošnja „vlada prisluškivala srpske institucije i zvaničnike“.

Manje ili veće obaveštajne igre igraju se oduvek, o čemu uostalom svedoči i Dačićeva poruka Makedoncima: „mi sve znamo“. Kako znamo ako i „mi“ ne špijuniramo? Ali, naravno, poznato je kako se i na kom nivou takve stvari rešavaju. Da se nešto drugo, i krupnije, iza brda valja ukazuje i to što se u ovu priču ubacuje prijem Kosova u Unesko. Ako Makedonija odluči da glasa „za“ – izjavio je naš vicepremijer i ministar inostranih poslova – Srbija može da promeni svoj stav o imenu Makedonije. Čak i da jeste tako – a prema vestima pojedinih makedonskih medija (što, dakle, tek treba da bude potvrđeno) premijer Zaev je promenio svoj raniji „neutralni“ stav i sad najavljuje da će Makedonija glasati kao i većina članica Evropske unije – sasvim je izvesno da ovo „treniranje strogoće“ neće imati nikakvog efekta. Bar ne onakvog kakvog bi Srbija želela da ima.

I to, na kraju, upućuje na zaključak da je ovo pokazivanje patriotskih mišića namenjeno pre svega za unutrašnju upotrebu. Mnoga obećanja, posebno ona o Srbiji kao ekonomskom lideru u regionu, padaju u vodu, a izuzetno važni beogradski (i sa njima verovatno i republički) izbori se bliže. Pa je Vučić, izgleda, rešio da se mane i titule glavnog faktora stabilnosti na Balkanu, te da reaktivira poznatu Miloševićevu maksimu, samo malo prilagođenu novoj stvarnosti, to jest kao: ako ne umemo da radimo, makar umemo da se svađamo.

Peščanik.net, 23.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Avg 23, 2017 6:55 pm

Smile Desant na Dnevnik



Foto: Predrag Trokicić

Znali smo i ranije, ali sad smo videli kako to stvarno izgleda. Mislim na direktnu vezu između predsednika i naroda. Ne samo da predsednik kao suvišna vidi sva politička tela između sebe i građana, pogotovo ona nezavisna, koja bi trebalo da kontrolišu vlast i obezbede poštovanje Ustava i zakona; za njega su suvišni i svi drugi posrednici, a pre svega mediji. Šta ima neko drugi da govori i komentariše to što je predsednik rekao, odlučio ili uradio, kad sve to predsednik može sam. Ne, nije stvar u tome da je predsednik kako bi objasnio sebe zakazao posebnu konferenciju za štampu, ili intervju u redovnoj emisiji, ili vanredni intervju u redovnom terminu neke druge emisije na nekoj nacionalnoj televiziji – na to smo se već navikli i to više nikoga ne čudi. Sinoć je predsednik otišao korak dalje i uzurpirao vreme u centralnoj informativnoj emisiji na javnom servisu – 18 minuta od 38 koliko je Dnevnik trajao.

Umesto vesti, gledali smo tako predsednika koji nam saopštava i događaje i objašnjava nam kako da ih razumemo. I odmah da kažem, nije to bilo sasvim bez smisla. Tako otprilike izgleda „unutrašnji dijalog“ iz predsedničke vizure. Pošto se u stvari ništa nije dogodilo i bez razloga su povučeni radnici iz ambasade Srbije u Skoplju, onda tu novinari i nemaju šta da traže. Sve što se zaista dogodilo, odigralo se u glavi predsednika, pa je ta glava onda i jedini izvor informacija. Pošto je uvid u tu glavu objektivno otežan, onda ima smisla da nam ona sama saopšti šta se dogodilo. To, naravno, ne znači da izmišljene vesti neće imati realne posledice: uzurpacijom su stvoreni mehanizmi preko kojih se u Srbiji kreira stvarnost u skladu s tim izmišljotinama. Sve i ako se ništa nije dogodilo, izmišljeni događaji sasvim sigurno će imati realne posledice.

Ilustrujmo to jednim primerom. Predsednik je izmislio „unutrašnji dijalog“ o Kosovu. Međutim, niti se dijalog zaista želi, niti se uopšte vodi. Ali, mehanizam je pokrenut i po zadatku se u dijalog uključuju razne predsednikove lutke. To naravno i dalje ne znači da imamo dijalog: svi koji ne moraju, u taj tobožnji dijalog se ne uključuju. Zbog manjka sagovornika i interesovanja, fingiranje dijaloga se raširilo i na – sva je prilika naručene – tekstove u stranoj štampi, uglavnom na nemačkom govornom području. Međutim, ono što se u tim tekstovima pojavljuje u velikom je raskoraku s onim što ovde zaista imamo – tamo se piše o prihvatanju krivice i mirenja sa tim da je Kosovo izgubljeno te prave poređenja sa pokajničkim gestom Willyja Brandta – pa otuda sumnja da su i ti tekstovi naručeni da bi se kreirao privid stvarnosti po ukusu određenih adresata.

Drugi primer za kreiranje stvarnosti i kako se to tačno radi imali smo dakle sinoć. Za razliku od dosadašnjih primera, juče uveče se sve preklopilo – i inicijator i izvođač radova i komunikacioni kanal za proizvodnju stvarnosti. Iz nepoznatih razloga povučeni su, da ponovimo, radnici iz ambasade Srbije u Skoplju. O tome nas je obavestio lično onaj koji ih je povukao (razume se, mimo zakona i Ustava) i to u centralnoj informativnoj emisiji glavnog državnog medija. Odmah smo dobili i objašnjenje kako to treba da razumemo i da se nadalje u skladu s tim ponašamo. U stvarnosti, nije bilo nijednog razloga za takav politički potez. Ali jednom kad je povučen, potez je počeo da proizvodi posledice. Kako se stvari ne bi prepustile slučaju, inicijator je postao i neposredni izvođač radova, pa nam je tačno objasnio kakve posledice moraju biti.

I u prvom i u drugom primeru, u središtu je pitanje Kosova. Naravno, odnos prema tom pitanju iz prvog primera suštinski se kosi sa ponašanjem iz drugog primera. Ako se zaista hoće odgovoriti na pitanje Kosova u skladu sa prihvatanjem krivice i mirenjem sa tim da je Kosovo izgubljeno, onda objašnjenje za povlačenje ljudi iz Skoplja trenutno pada u vodu. Ako se pak unapred zna ishod „unutrašnjeg dijaloga“ i ako to nije prihvatanje realnog stanja, jer samo tako mogu imati smisla reakcije predsednika na politiku Skoplja prema Kosovu, onda su lažne slike o dijalogu koje se kreiraju u Srbiji i van nje. Međutim, loviti predsednika u njegovim kontradikcijama zaludan je posao, jer njega ništa što kaže ni na šta ne obavezuje. Tu zaista brine nešto drugo – predsednik pokazuje jaku tendenciju da čini suvišnim sve oko sebe.

Umesto predsednika vlade i ministara – on vodi zemlju. Umesto sudija, on sudi. Umesto skupštine, on donosi zakone. Umesto novinara, on izveštava o događajima i komentariše ih. Umesto same stvarnosti, on izmišlja događaje. Umesto nas, on živi naše živote – i troši ih. Kao što ih je jednom već bio potrošio. Iz te perspektive, bio je dirljiv pokušaj voditelja sinoćnjeg Dnevnika da sačuva makar trunku profesionalnog integriteta i zrno smisla vlastitog posla. Pošto se završio osamnaestominutni predsednički monolog, voditelj je pročitao prvu sledeću vest – „Predsednik Vučić imao je više bilateralnih sastanaka“, kao da ta osoba iz vesti nema nikakve veze s osobom koja mu je otela 18 minuta radnog vremena.

Peščanik.net, 23.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Avg 24, 2017 5:16 pm

Smile Betmen iz školske klupe



Foto: Warner Bros

Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević izjavio je da on lično (kao ministar ili kao čovek, nije naglašeno) smatra da je način na koji se radnici Goše bore za svoja prava pogrešan. Podsetimo se, radnici Goše su od kraja marta ove godine u generalnom štrajku zbog neisplaćenih zarada, nepovezanog radnog staža i neoverenih zdravstvenih knjižica. Dakle ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja smatra da postupanje radnika Goše, koje je u skladu sa zakonom o štrajku (član 1 – „štrajk je prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada“) nije dobar način da dođu do zarada koje nisu primili od 2014. godine. Ministar je dodao da u ovom slučaju država postupa dodatno obazrivo jer je u pitanju privatna kompanija.

Ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Mladen Šarčević ima nešto drugačiji stav. On ne spori prosvetnim radnicima pravo na štrajk, ali podseća da je štrajk prosvetnih radnika i radnica postao tradicija. Problemi zbog kojih se štrajk prosvetnih radnika i radnica ponavlja svake godine nagomilavani su decenijama, kaže ministar, ali naglašava da će ih zajedno sa premijerkom ubrzano rešavati. Sastanak je već zakazan, podseća ministar (za sredu 23. avgust), ali na pitanje novinarke zašto sastanak nije zakazan ranije, Šarčević odgovara da on ne može da utiče na prvu tačku zahteva sindikata – regulisanje zarada zaposlenih u javnom sektoru, pošto je to u nadležnosti ministarstva državne uprave i lokalne samouprave.

Na dalje insistiranje novinarke da to nije jedini zahtev prosvetara, i da će biti potreban Supermen da sve to reši pre 1. septembra, ministar odgovara da će se on potruditi da bar bude Betmen, ako ne može da bude Supermen. Podsetimo se, Supermen, iako sa druge planete, na Zemlji je odrastao u prosečnoj porodici, bez ikakvih pogodnosti sa te strane i on svet spasava zahvaljujući sopstvenim sposobnostima. Betmen, sa druge strane, jeste bogataš Brus Vejn, koji Gotam spasava zahvaljujući raspolaganju velikim bogatstvom.

Pitanje o masovnim otpuštanjima u prosveti koja se spremaju prošlo je bez direktnog odgovora. Pominjane su otpremnine, pominjana su formiranja odeljenja da bi se na kraju došlo do toga da su procedure već u toku i da ih je sada nemoguće sprečiti. (Čemu onda sastanak sa prosvetarima?)

Dakle, što se prosvetara tiče, u dijalogu sa resornim ministrom i premijerkom oni nemaju čemu da se nadaju. Da li je situacija nešto drugačija za roditelje ili staratelje školaraca? Cena udžbenika je tolika da banke nude kredite za kupovinu udžbenika i školskog pribora. Iako je pravilnik o maksimalnoj maloprodajnoj ceni udžbenika trebalo da bude donet, to se nije desilo. Trenutni ministar ne planira da donese taj pravilnik. On smatra da je deo zakona o obrazovanju koji taj pravilnik predviđa loš i da bi trebalo promeniti zakon, što njemu jeste u planu. Uvođenje maksimalne maloprodajne cene udžbenika se neće regulisati novim zakonom, jer je, kako kaže Šarčević, konkurencija uvela tržišnu utakmicu. Trebalo bi da oni koji biraju udžbenike (prosvetari) vode računa o cenama. Tu ipak postoji problem lobiranja, kako podseća novinarka, što je isticao i prethodni ministar prosvete. Ali, avaj, kako nemamo zakon o lobiranju i ne postoji plan za donošenje takvog zakona, tu se ništa ne može.

Sledeća stvar koja se tiče roditelja i školaraca, uvođenje uniformi, predstavlja omiljeni projekat ministra Šarčevića. Na pitanje zašto baš to, a ne na primer zapošljavanje i pedagoga i psihologa (trenutno su škole u obavezi da imaju ili pedagoga ili psihologa) jer postoji veliki problem nasilja u školama i nad decom, ministar odgovara da to jeste u planu, ali da trenutno nema dovoljno sredstava za tako nešto. Kada se obezbede sredstva biće i toga. Sredstva koja su obezbeđena, utrošena su na uvođenje većeg broja časova informatike. To je ocenjeno kao prioritetno. Pored toga, „pedagoški je to jako bitna kategorija, da dete od početka nauči da u školi postoji nekakav red. Ako ne, onda dolazimo u situaciju da u pubertetu neko lupi šamar nastavniku. Ako mislite da škola i profesor treba da srede sve što kuća, društvo, na kraju i policija nisu sredili, onda duboko grešite“, istakao je ministar. Znači, u školi decu naučiti da u školi mora da postoji red, a za sve ostalo, neka brine neko drugi.

Nošenje uniformi će biti obezbeđeno „njihovom voljom“ kaže Šarčević. U objašnjenju ističe da ako se uvede nagrađivanje škola (ili pojedinaca i pojedinki u školama), da će tu veliku ulogu igrati i izgled škole. „Njihova volja“ ispada volja školskog i nastavnog osoblja da dobiju bonus.

I zaista, kao što je i obećao, ministar Šarčević se trudi da probleme rešava kao Betmen, ali prilagođeno srpskim uslovima. Daće bonus školskom i nastavnom osoblju pa će se obezbediti nošenje uniformi zbog čega će škole izgledati lepše. Kao tipičan bogataš/privatnik, on ne razmišlja o mešanju u tržišnu utakmicu – tržište će sve srediti. Neka biraju jeftinije udžbenike! A prava radnika i radnica? Poboljšanje uslova rada? To ispada da nije u njegovom resoru. Možda bi bolje bilo da je ministar sebe predstavio kao Brusa Vejna, razmaženog bogataša, jer se Betmen ipak trudi da bude na strani obespravljenih.

Peščanik.net, 24.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Avg 24, 2017 6:24 pm

Smile Pruga u magli



Jezero Minevonka, foto: Adam Puškar

Juče me je Facebook podsetio da sam 22. avgusta prošle godine bio napadnut. Dva meseca kasnije našao sam se u drugoj zemlji sa željom da iz one koju nazivam svojom pobegnem što dalje.

Pamtim dan kada sam aplicirao za kanadsku vizu, dan kada sam kupio kartu, sećam se i trenutka kada sam pozvao druga i zamolio ga za vožnju do aerodroma. Ono čega se ne sećam je trenutak u kome sam se odlučio da odem, da napustim sve što sam stekao i gradio, kada sam izbrisao imenike i poklonio izbeglicama iz Sirije garderobu koju nikada nisam obukao, a verovao sam da hoću. Ne znam ni kojom smo logikom nas dvojica spakovali stvari koje ćemo poneti u moguća četiri kofera. O tome razmišljam već deset meseci i nisam našao odgovor. Naslućujem ga kao što bih uočavao svaki naredni prag na pruzi u gustoj magli. Razmišljam u koloseku, ali ne znam dokle će to da me odvede.

Ipak, ima nade da ću naći odgovor. Na primer, neke stvari su mi se na izvestan način ponavljale. Sećam se da sam u prvom i drugom razredu osnovne bio prilično tužan jer sam u jesenje vreme morao da nosim gumene čizme i štofane pantalone – tako je moja baba zamišljala pristojno dete. Uz to, zbog pokidanih kaiševa đačku torbu sam nosio u ruci. Tuga. U školskom dvorištu se tokom jesenjih meseci pravila velika bara. Voleo sam da kroz nju šetam, da zamišljam kako su mokre gumene čizme zapravo lakovane i skupe. Jednom sam se zatekao sam u školskom dvorištu i šetao po toj bari. Odjednom se stvorila grupa starijih dečaka i počela da me proziva da sam devojčica, ženski petko i peder. Počeli su da mi se unose u lice, da mi rukama guraju grudi, dok sam pognute glave išao unazad i pribio se uz zid. Jedan od njih je otkopčao šlic i rekao mi da gledam u njegov penis jer – „Sigurno ti se sviđa“, rekao je. Onda je, tako pribijen uz mene, nekoliko puta vidno napeo svoj stomak i ispišao mi se po čizmama. „Je l’ ti lepo?“ Ćutao sam. Kod kuće sam takođe ćutao jer sam osećao veliki stid zbog toga što se desilo.

Petnaest godina kasnije odazvao sam se pozivu za služenje vojnog roka. Sa autobuske stanice u Vranju uputio sam se ka kasarni. U to vreme mogućnost da ne služim vojsku sastojala se u doslednom odbijanju da bilo šta potpišem kao regrut. Nisam želeo ni da spavam u spavaonici i nekoliko noći proveo sam na klupi u dvorištu kasarne. Tokom podneva provocirali su me vojnici. Pokazivali su mi slike svojih devojaka i žena i pitali: „Dobra pička, a? Je l’ bi je karao?“

Sećam se i jednog koji mi je prišao, razgovarao sa mnom i rekao da je većina drugih vojnika „stoka seljačka“, a onda me je pozvao sa njim u toalet da popijem malo njegove mokraće. Rekao je da to sigurno volim. Na dan kada sam oslobođen vojske, dugo sam čekao nekog komandira ili koga već da potpiše taj dokument. Kasno uveče pozvan sam u njegovu kancelariju. Tamo su sedela još trojica muškaraca, bahato, sa raširenim nogama. Taj čiji sam potpis čekao bio je korektan, ali su mi ostala trojica postavljala pitanja o tome zašto neću da služim vojsku kao gej jer „ima tu puno lepih dečkića, pa ti neće biti dosadno“. Imali su i one glupe fore sa hvatanjem za međunožje. Rekao sam da nema šanse i da ja biram. Na izlasku iz kancelarije dobio sam pozdrave za srećan put i opomenu da držim jezik za zubima.

Prošle godine, pomenutog avgustovskog dana, u ulici Carice Milice napala su me dvojica mladića. Više od nekoliko udaraca koje sam dobio bolelo me je ponižavanje. Na uskom prostoru napada okupila se grupa posmatrača. Jedan od njih ih je pitao da li me oni poznaju, da li znaju ko sam ja, da li znaju da sam „ona jebena, poznata pederčina“. Onda je jedan od njih prišao dvema starijim ženama, stavio svoj dlan na leđa jedne od njih i tihim tonom pitao: „Gospođo, da li znate ovu pederčinu?“ Ništa nije odgovorila, samo je pribila svoju tašnu uz grudi. Ta slika je u mom sećanju veoma živa, i strašna.

Naravno, sve sam prijavio, došla je policija, dao sam izjavu, i posle nekoliko dana pozvan sam u policiju da na osnovu snimaka sa sigurnosnih kamera identifikujem napadače. Mediji su bili na mojoj strani, pisalo se i govorilo o tome, reagovale su i međunarodne organizacije, ali ništa nije vredelo. Kao ni mnogo puta do tada.

Slika te bake sa tašnom dolazi mi u sećanje svakodnevno. Noć pre prošlogodišnje Parade ponosa, za sada nepoznate osobe, ispred moje zgrade su izvikivali: „Bobane, pederu, noževi se spremaju! Bobane, pičko, pušiš kurčeve ambasadorima. Izađi“. U gluvo doba noći pozvala me je prijateljica koja živi u istoj zgradi da me pita da li sam čuo. Rekao sam da nisam. Jesam. I umorio sam se od toga. Sve me umorilo u trenutku. Umorilo me čekanje u redovima za bilo šta. Umorilo me da idem od šaltera do šaltera a da ne dobijam nikakav odgovor. Umorilo me da u policiji imaju posebnu fasciklu za Paradu ponosa. Umorilo me da nemam platu, da nemam radni staž, da nemam zdravstvenu knjižicu. Umorilo me da mi govore da sam previše poznat kao gej aktivista da bi me primili ovde ili onde. Umorilo me pametovanje o radu onih koji ne rade. Umorila me birokratizacija ljudskih prava. Umorili su me projekti, izveštaji, vizije i misije, umrežavanja i praćenje implementacija. Umorila me slaba kolektivna memorija. Umorio me zaborav. Umorilo me ignorisanje. Umorilo me neznanje. Umorilo me sistematsko odbijanje da se nauči. Umorile su me službenice u Vladi, one što nose braon čizme i suknju u istoj boji i idu minibusom do Banovog brda. Umorili su me službenici u Vladi sa skupim satovima kupljenim kod šanera. Umorilo me pitanje: Kako mi možemo vama da pomognemo? Umorio me miris itisona u Palati Srbije. Umorile su me zabrane Prajda. Umorilo me pljuvanje po svemu u moru ničega konkretnog. Umorilo me ponavljanje svega što me umara. Umorilo me čekanje odgovora na pitanje: Da li rade Slaviju ili ne rade Slaviju. Umorile su me reforme svega. I umorilo me lažno urbano. I umorilo me da pričam o svemu o čemu pričam poslednjih petnaest godina. I umorila me sadistička odluka da društvo stoji u mestu. Umorio me strah. Sve me umorilo.

Trenutno nemam pasoš nijedne zemlje: ni Srbije ni Kanade. Dobio sam dozvolu da radim i socijalni broj. Tražim posao. Upisujem školu jezika. Čitam. Neki ljudi su čuli moja razmišljanja, pa su me pozvali da držim govore. Govorio sam u jednoj crkvi, a dobio sam poziv da govorim u još jednoj, na dan kada se ovde u Kalgariju održava Prajd. Trenutno nemam mnogo para, ali je priroda lepa pa Adam i ja ponesemo kafu od kuće i uživamo u njoj i blenemo u nebo. Jednom smo poneli i jagode. Koštale su šest dolara, pa nam je to baš bio doživljaj. Pričamo kako su ovde oblaci čudesni. I kažemo jedan drugom: To svaki put kažeš. I volimo ovdašnji vetar, šinuk, čija oštrina te iste lepe i pufnaste oblake poravna kao da su žiletom isečeni.

U tom stanju, likvidnom, bez dokumenata i sa četiri kofera i mačkom, mogu samo da citiram svoju babu, koja je bez odgovora na neko pitanje govorila: „Ne znam, nisam pametna“. Nisam pametan šta da mislim o zemlji u kojoj sam živeo, a čija dokumenta trenutno nemam pa nije ni moja. A ni ova u kojoj sam još uvek nije moja, mada se osećam dobrodošlim. Kada me pitaju da li sam ljut zbog svega što mi se u Srbiji dešavalo, kažem da nisam. A kada me pitaju kako nisam jer je logično da budem, opet kažem: Neka, sve je onako kako treba da bude. I ja i moja bivša zemlja.

Peščanik.net, 24.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Avg 25, 2017 5:35 pm

Smile Izveštaj bez ijednog imena



Foto: Predrag Trokicić

Status civilnih žrtava rata u Srbiji se određuje po zakonu koji je još 1996. godine usvojila vlast Slobodana Miloševića. Zakon je pisan bez uvažavanja činjenice da su ratovi u Hrvatskoj i BiH bili upravo okončani, a sve u skladu sa mantrom da Srbija u njima nije učestvovala pa se nema zašto baviti žrtvama. Situacija u pogledu tretmana civilnih žrtava rata i mogućnosti da one ostvare svoja prava danas, 21 godinu posle usvajanja pomenutog Miloševićevog zakona, sadržana je u reči – kontinuitet. Kako su civilne žrtve rata tretirane u vreme Miloševića, tako ih država tretira sada. Ni danas se ne priznaje učešće Srbije u ratovima, i danas država izbegava da se bavi pitanjem potreba žrtava i njihovih porodica.

Aktuelni zakon postavio je toliki broj prepreka tako da je obespravljeno najmanje 15.000 civilnih žrtava rata koje danas žive u Srbiji. Prvo, ne priznaje se ničija patnja ako nije nastala kao posledica delovanja „neprijateljske vojske“; zatim, ako nije nastala na teritoriji Srbije, prava su uskraćena porodicama nestalih, koje se i dalje nadaju da su im rođaci živi i ne žele da ih proglase umrlim pre nego što im tela budu otkrivena. To je samo manji broj prepreka o kojima je detaljno već pisano ranije u tekstu o ranijem izveštaju Fonda za humanitarno pravo o pravima civilnih žrtava rata.

U nedavno objavljenom izveštaju ponovo se ukazuje na pomenute prepreke i daje se prikaz (preuskog) zakonskog okvira, uz napomenu da će on postati još uži, ako se u budućnosti usvoji nacrt pisan još za Vulinovog vakta u Ministarstvu za rad. Tako skrojen nacrt predviđa niz drugih prepreka za podnosioce zahteva, čime se čuva budžet Republike Srbije i ujedno negira njena odgovornost za situaciju u kojoj su se žrtve našle.

Kada se, podsetimo, nekome prizna status civilne žrtve rata, on ili ona ima pravo na mesečnu novčanu naknadu – ili po osnovu invaliditeta zadobijenog u ratu ili kao član porodice ubijene osobe. Najnoviji izveštaj Fonda za humanitarno pravo svojevrsni je vodič za sve potencijalne podnosioce zahteva za priznavanje statusa civilnih žrtava rata. No, pri navođenju problema, primeri se tek uopšteno navode, a u oči upada da u celom izveštaju nema pomena imena ijedne ratne žrtve koja je ostvarila svoja prava ili je neuspešno aplicirala. Takođe, na predstavljanje izveštaja nije pozvana nijedna osoba koja je korisnik prava na reparaciju u svojstvu civilne žrtve rata.

Zašto? Iz straha od državne odmazde kojom bi im – zbog navođenja imena u pisanom dokumentu Fonda i, još gore, javnim nastupom na predstavljanju izveštaja – moglo biti oduzeto pravo (ili mogućnost da ga u budućnosti ostvare) na ionako mizernu novčanu naknadu (većina ih prima nešto više od 10.000 dinara).

Poslednji put Fond za humanitarno pravo se tako opekao kada je – tražeći promenu odluke kojom je porodicama Bošnjaka otetih u Sjeverinu odbijeno pravo na mesečnu novčanu naknadu jer su se otmica i kasnije ubistvo dogodili van teritorije Republike Srbije – ukazao da se kao civilne žrtve rata tretiraju srpske žrtve stradale u Hrvatskoj i BiH. Država je tada munjevito reagovala i, umesto da pravo prizna porodicama otetih u Sjeverinu, oduzela ga Srbima iz Hrvatske i BiH (nastanjenim u Srbiji). Tada je, između ostalog, status civilnih invalida rata ukinut devojci koja je kao trinaestogodišnjakinja izgubila vid u napadu Hrvatske vojske tokom operacije „Oluja“ i ženi koja je ostala težak invalid nakon brutalne torture preživljene u logoru Dretelj, osnovanog od strane vojske bosanskih Hrvata.

Fond je potom preduzeo sve da se šteta popravi, između ostalog uputio pismo tadašnjem premijeru Ivici Dačiću. Bez uspeha.

Pa dobro, šta bi država (i njeni lokalni organi koji zaprimaju zahteve za priznavanje statusa žrtava rata) mogli da urade ovom prilikom? Šta god požele. A priliku za osvetu imaju bar jednom godišnje. Naime, kada je status civilne žrtve rata nekome jednom priznat, ne znači da je stvar gotova. Provera se vrši na svakih godinu dana kada je potrebno iznova predati sve papire koji su dostavljeni pri prvoj aplikaciji. A papira je hrpa.

Prvo, fotokopija lične karte, zatim fotokopija uverenja o državljanstvu, pa uverenje o imovinskom stanju iz Poreske uprave, jedno iz aktuelnog mesta prebivališta, drugo iz mesta prebivališta pre avgusta 1990. godine, da se vidi čime dotični/a raspolaže, jer ako ima mnogo (preciznije, malo više nego ništa) – nema državne pomoći. Idemo dalje – uverenje iz Katastra nepokretnosti Republičkog geodetskog zavoda (što više nekretnina, manja šansa za državnu pomoć), pa uverenje Fonda PIO da podnosilac zahteva nije uživalac penzije, izvod za nezaposlene iz Nacionalne službe za zapošljavanje i, radi provere da slučajno ne drži neki kiosk ili obućarsku radnju, uverenje iz Agencije za privredne registre.

Dosadno za napisati, kamoli za prikupiti. A prikupljanje se vrši u najmanje šest različitih institucija. Možemo samo pretpostaviti koliko puta su podnosioci zahteva čuli čuveno „fali vam još jedan papir“.

Fond za humanitarno pravo je želeo da ih poštedi mogućnosti da im pored tog jednog zafali još jedan papir – do kojeg nikada neće moći da dođu. Posebno ako se ima u vidu da je za aplikaciju potrebno dostaviti i „ostalu dokumentaciju po potrebi“, što daje neslućene mogućnosti državi da zahtev odbaci.

Među ljudima čija imena iz pomenutih razloga nigde nisu navedena je i jedan broj Srba sa Kosova, što je posebno osetljivo, budući da bi mogli biti ocenjeni kao izdajnici koji sarađuju sa nevladinim organizacijama i govore protiv države. Istina, neke od njih Fond zastupa, ali jedno je kad se to radi van očiju javnosti, a drugo je kad svi vide.

Za kraj, recimo i to da, po podacima kojima raspolažemo, status civilnog invalida ili žrtve rata uživa svega 1.554 osobe, među njima je i jedan broj onih koji pravo ostvaruju kao žrtve Drugog svetskog rata. Zato zakon hitno mora da se menja, ali ne po nacrtu bivšeg ministra za rad, u međuvremenu premeštenog na mesto sa kojeg bi, daleko bilo, mogao da proizvede nove žrtve rata.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Peščanik.net, 25.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Avg 25, 2017 6:41 pm

Smile Kako ubrzati privredni rast



Foto: Predrag Trokicić

Protekle sedmice su čak i listovi u kojima pršte napisi o mnogobrojnim uspesima i privrednim pobedama širom naše zemlje bili prinuđeni da prenesu bankarske procene da je nerealno očekivati da će Srbija ove godine dostići planiranu i projektovanu stopu rasta bruto domaćeg proizvoda od tri odsto u odnosu na prošlu godinu (kada je ostvarena stopa rasta od 2,8 odsto).

Ove procene oslanjaju se na mršave rezultate porasta BDP-a u prvom i drugom kvartalu (1,2 i 1,3 odsto rasta), što je praktično nemoguće kompenzovati nekom visokom stopom rasta u drugom polugodištu pošto se za takav uzlet ne vide unutrašnje pretpostavke.

Problem usporenog privrednog rasta Srbije ove godine intrigira tim više kad se uporedno pogledaju stope rasta BDP-a u prvom polugođu u evropskim zemljama sličnog “formata”. Naime, kako je to uverljivo prikazao beogradski Danas (19-20. avgusta) Srbija se na takvoj tabeli praktično nalazi na poslednjem mestu – dakle i iza svih susednih država (među kojima su trenutno “najbrže” Rumunija, sa rastom od 5,7 odsto, i Slovenija sa porastom BDP-a od pet odsto). U tom smislu otvara se pitanje kako su to sve druge balkanske zemlje iskoristile znatnu konjunkturu u vodećim kontinentalnim ekonomijama (koje ove godine rastu po stopi od dva odsto), a Srbija nije iako je postigla značajan porast izvoza od oko 12 odsto (to bi trebalo da znači da izvoz Srbije ima nedovoljno učešće u formiranju BDP-a).

Vladajući privredni funkcioneri zasad ne zalaze u dublje uzroke “sporosti Srbije”, i ove godine, a oni malobrojni koji su se usudili da nešto o tome kažu izgleda da pokušavaju da “relativno privredno zaostajanje” ove sezone objasne objektivnim uzrocima (na primer, guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković). Proletos je niska stopa rasta objašnjavana “jakom i produženom zimom”, a sada se sva krivica baca na doista katastrofalnu sušu. U tom pravcu navodi se, između ostalog, da je ta suša prepolovila rod osnovnih poljoprivrednih kultura, a ova privredna grana ima značajno učešće u formiranju BDP-a države (8-10 odsto). Ipak, i oni koji imaju mala matematička znanja mogu da procene da ni jaka zima, pa ni još jača letnja sparina, ne mogu baš toliko da obore očekivanu stopu rasta, to jest onoliko koliko je zabeleženo u prva dva kvartala. Videćemo kad dođu procene za treći kvartal da li su vremenske neprilike još oborile planiranu stopu rasta ili su kapitalne investicije i zamašniji građevinski radovi tokom letnjih meseci tu stopu malo popravili.

I Vlada Srbije je, sudeći prema šturim izjavama premijerke, već razmatrala problem tekućeg usporavanja BDP-a i najavila da priprema paket kratkoročnih mera koji bi trebalo da ubrza privredni rast. Nažalost, ono što premijerka Ana Brnabić zasad prilično uopšteno najavljuje, a to je avansna isplata pojedinih javnih investicija, pokretanje nekih ulaganja koja su bila planirana za 2018. godinu već ove godine i neke druge mere na planu državne potrošnje (spominje se povećanje plata pojedinim kategorijama zaposlenih kod države), verovatno ne mogu mnogo podići stopu rasta BDP-a Srbije do kraja godine.

Mi, istina, još ne znamo da li se među kreatorima ekonomske politike razmišlja i o ozbiljnijim lekovima za tekuće malaksavanje jedne značajne stope za merenje privrednog rasta, kakva je stopa rasta BDP-a. Nekada se u ovakvim prilikama posezalo za masivnijim intervencijama u domenu devizne politike, kreditne politike, poreske politike, a ponekad se razmišljalo i o promeni privrednog zakonodavstva kako bi se liberalizovali uslovi za ulagače. Sada se, međutim, već diže i kuka i motika, na primer, protiv prodaje zemlje strancima i od tog ekonomskog pitanja na silu se pravi patriotsko pitanje.

Novi magazin, 25.08.2017.

Peščanik.net, 25.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Avg 28, 2017 6:14 pm

Smile E, do kulta



Foto: Predrag Trokicić

Od države ostali samo dugmići, a vlast traži da gradimo, ni manje ni više nego – kult države.

Zašto vlast traži da gradimo kult države umesto da gradimo državu? Pod jedan, zato što se kult gradi brže i lakše nego država. Pod dva, zato što je ova vlast dokazala da ume da gradi kult i da ne ume da gradi državu. Pod tri, zato što misli da, ako izgradi dovoljno veliki kult – od njega nećemo moći da vidimo državu. (Ostale razloge dopišite sami.)

No, može li zaista kult da zaseni pogled? Da li bilo koja grandomanska stvar kao uostalom i kula Beograda na vodi, fontane, jarboli, može da zakloni vidik na tanjir i novčanik, na autobus, bolničku sobu, učionicu?

I kakve to države treba da gradimo kult? One u kojoj umesto vladavine prava imamo vladavinu partijaca, u kojoj izvršitelji nesputano vršljaju po stanovima i bankovnim računima, a sudovima je važnije da li u njih ulazite u papučama nego da li ste obespravljani? One u kojoj vlast nad nama imaju i upravnici zgrada i čuvari kontejnera i stražari pred fontanama?

Da se ne lažemo, ne traže oni ni da gradimo državu (jer im je potaman ovakva kakva jeste) niti da gradimo kult države (jer im takvo nešto ne treba) već da – oni izgrade kult predsednika države. Jer veruju da će tako lakše i duže imati berićet.

I naravno da ne žele da izgrade kult predsednika kao funkcije (jer bi to radili i dok je bio prethodni, takođe stranački njihov), već kult ovog predsednika kao ličnosti.

Začudo, najavi izgradnje kulta ličnosti predsednika usprotivila se – ličnost samog predsednika. Rekavši da je, iako su svi prethodnici na toj funkciji kačili svoje slike po javnim ustanovama (a nisu) on ipak zamolio da se njegove ne stavljaju, štaviše – da ih je on svojeručno već skidao.

Za još veće čuđenje je činjenica da je zamolio. Što je velika promena u odnosu na uobičajeni naredbodavni način obraćanja. Pa zaboga, predsednik pred kamerama čak i sedmogodišnjem dečaku naređuje („moraš“) da, iako živi u Hrvatskoj, prestane da navija za Rijeku i počne da navija za neki beogradski fudbalski klub. (Doduše, kad je pred kamerama mogao rođenoj majci da kaže kako bolje od nje zna sa koliko se kilograma rodio, što ne bi i da zna bolje od dečaka koji on klub treba da voli?)

Još čudnije će biti ako gradioci kulta poslušaju predsednika i kad moli, a ne samo kad naređuje. I zaista odustanu od namere da njegovim fotografijama zatrpaju državne institucije.

Jedino neće biti čudno ako umesto fotografija počnu da postavljaju – njegove biste. Jer – kultobolja je to.

Peščanik.net, 28.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 13158
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 6 od 8 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu