Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 22 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 22 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
IV Kamp klasične muzike u Zaječaru 15-21 avgust
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Peščanik - analiza dnevnih događanja

Strana 5 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Jul 27, 2017 5:59 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Jul 28, 2017 5:30 pm

Smile Toksična muževnost



Foto: Ivana Karić
Toksična muževnost. Potražite taj izraz na internetu – on se odnosi na verziju muškosti zasnovanu na stoicizmu, dominaciji nad drugima, seksualnoj agresiji, nasilju i mizoginiji – i pojaviće vam se više od 500.000 rezultata. Taj koncept je dospeo u žižu javnosti u poslednjih godinu i nešto dana iz više razloga: naš vrhovni dripac koji voli da drpa žene ustoličen je u Beloj kući, Bill Cosby izbegava ruku zakona u vezi sa ozbiljnim seksualnim napadima, policajci ne odgovaraju za ubistva nenaoružanih crnih dečaka i muškaraca, hronično se dešavaju masovne pucnjave od strane poremećenih muškaraca s vatrenim oružjem, kandidat za mesto u Kongresu nokautirao je novinara i ipak bio izabran, a nekontrolisani i bezdušni Kongres se trudi da dodatno obespravi žene, decu, siromašne i stare osobe oduzimajući im i ono malo kontrole što je imaju nad sopstvenim zdravljem. U februaru se još jedna inicijacija u univerzitetsko bratstvo završila smrtnim ishodom kad se Timothy Piazza na Univerzitetu Penn State pod vršnjačkim pritiskom predozirao od alkohola i nakon pada podlegao smrtonosnim povredama jer su njegova „braća“ odbila da pozovu hitnu pomoć. Maliciozno onlajn uznemiravanje žena, posebno feministkinja, danas se prihvata kao sastavni deo modernog života. Stoga ne iznenađuje što su članci u Slejtu, Forbsu, Atlantiku i Plejboju, kao i prilozi na Ej-Bi-Si njuzu i Foks njuzu posvetili pažnju tom fenomenu.
Mada su feministkinje posebno zabrinute zbog te pojave, nisu one skovale termin toksična muževnost. On je potekao iz muških pokreta 80-ih i 90-ih godina 20. veka koji su želeli da ukažu na usku, društveno konstruisanu verziju muškosti koja je primoravala muškarce da poreknu svoja prava osećanja i da se jedni s drugima nadmeću umesto da se povezuju i sarađuju.
Ali taj koncept su počele da koriste i socijalna i klinička psihologija u analizi načina na koji ekstremna verzija muževnosti povređuje ne samo druge – posebno žene, decu i gej muškarce – nego i same „toksično muževne“ muškarce. Različite studije pokazale su vezu između, s jedne strane, muškaraca koji prihvataju obrasce ponašanja toksične muževnosti i u skladu s njima delaju i, s druge strane, niza problema – od problematičnih veza do depresije, alkoholizma, ispoljavanja besa, fizičkih napada i ostalih kriminalnih ponašanja, kao i samoubistava. Godine 2016. na Univerzitetu u Indijani je pregledano 78 studija koje su obuhvatale skoro 20.000 ispitanika i pokazalo se da muškarci koji odgovaraju stereotipnim mačo obrascima ponašanja mnogo ređe traže pomoć za takve probleme i uopšte se odlikuju lošijim mentalnim zdravljem. Jedan od obrazaca koji se „najdoslednije i najsnažnije“ povezuje s negativnim mentalnim zdravljem je želja da se poseduje „moć nad ženama“. Šta je zaključak autora tog pregleda? Seksizam je štetan i po muškarce.
Reč „toksičan“ poslužila je desnici kao gromobran: na njega su se sručile munje i gromovi jer su ga konzervativci iskrivili tako da sugeriše mržnju prema muškarcima. Kada je novinar Foks njuza Todd Starnes saznao da neki koledži nude kurseve kako bi objasnili toksičnu muževnost i podstakli borbu protiv te pojave (reakcija delimično uslovljena učestalošću seksualnih napada u univerzitetskim kampusima), rekao je da takvi kursevi „pokušavaju da uvere muškarce da razviju ženske genitalije“. Članak u Federalistu – jednostavnog naslova „Trendom ’toksične muževnosti’ dečaci se optužuju što su muškog roda“ – insistira da je „urođeni fiziološki sklop muškaraca pogrešan, glup i čak toksičan“. U stvari, istraživači tvrde suprotno – da toksično ponašanje nema veze s urođenim fiziološkim sklopom. Kao što prkosni (i rasistički) odgovor – „Svi životi su važni“ – promašuje poentu o strukturnom rasizmu, tako i „one mrze muškarce“ zamagljuje činjenicu da nasilje i mizoginija postaju sastavni deo života nekih muškaraca usled nasilničkog vaspitanja, tegobnih ekonomskih uslova i brutalnog okruženja ili poremećenih vršnjačkih odnosa.
Pogrešno predstavljanje problema koji je nesumnjivo ozbiljan i nesporno kulturno konstruisan i rodno utemeljen neodgovorno je i kratkovido, pogotovo uz predsednika koji se sa zadovoljstvom prepušta takvoj praksi, opravdava je i ohrabruje druge da mu se pridruže. Možda nam je potrebna bolja reč od „toksičan“. Ali desnica mnogim svojim vernim pristalicama čini medveđu uslugu time što automatski odmahuje rukom na problem koji je poguban za javno zdravlje. U međuvremenu, mi feministkinje i progresivci moramo ne samo nastaviti s iskazivanjem ogorčenosti zbog nasilja nad najčešćim žrtvama toksične muževnosti – nad ženama, ljudima drugačije boje kože, decom, LGBT+ zajednicom – već moramo i naglasiti njene otrovne posledice po muškarce uopšte. To nije samo strateški važno već je ključno za suzbijanje problema. Zbog trenutnog porasta Trumpove verzije siledžijske muževnosti (koju milioni muškaraca ne otelovljuju, a mnogi je i osuđuju) lako se previđa šteta koju ona donosi ne samo osobama na margini nego i mnogim muškarcima.

Susan J. Douglas, In These Times, 18.07.2017.
Prevela Neda Radulović-Viswanatha
Peščanik.net, 28.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Jul 30, 2017 4:16 pm

Smile Tabela profitne uspešnosti



Foto: Ivana Karić

U nekim novinama primetio sam da se u prvih deset kompanija po visini profita, prošle, 2016. godine, u Srbiji probilo Javno komunalno preduzeće Beogradske elektrane.

Dakle, ovo preduzeće, koje se uglavnom bavi gradskim grejanjem, prošle godine se sa profitom od oko osam milijardi dinara probilo na četvrto mesto na tabeli najprofitabilnijih kompanija čitave Srbije. Ispred ovog komunalnog preduzeća su po profitu, koliko sećanje služi, samo NIS sa oko 16 milijardi dinara, zatim Telekom sa oko 15 milijardi i Telenor sa nešto manje od devet milijardi dinara. To je vrh tabele najprofitabilnijih kompanija Srbije u prošloj godini koji, sam po sebi, pokazuje izvesnu bizarnost svake lestvice uspešnosti u našoj privredi.

Da odmah kažem, nemam načelno ništa protiv što se jedno gradsko preduzeće, koje uglavnom prodaje grejanje građanima Beograda, probilo toliko visoko na tabeli profitabilnosti, ali mi se nameće pitanje kako je to uspelo jednom preduzeću koje praktično nema tržišnu konkurenciju na području na kojem prodaje svoje proizvode i čije cene se, dakako, određuju uglavnom političkim odlukama organa gradske samouprave. Iako malo znam o poslovanju Beogradskih elektrana, trenutno mi je jedina ideja da je ova kompanija vešto iskoristila snižavanje “ulaznih troškova” tokom prošle godine, to jest da je vešto pokupila benefite od pojeftinjenja prirodnog gasa i naftnih derivata.

To što deo benefita nije, izgleda, upućen potrošačima Beogradskih elektrana, na primer nekim sniženjem cena grejanja, možda je posledica procene da će sniženje ulaznih troškova trajati relativno kratko ili da su nužne rekonstrukcije gradskog sistema grejanja prethodnih godina odlagane do boljih vremena (koja su napokon stigla prošle godine), pa je spomenuti profit neophodno investirati u poboljšanje sistema. U svakom slučaju čini mi se da je izostala neka vrsta “javne rasprave” o takvim pitanjima, a lokalne samouprave su uspostavljene u sistemu upravo zbog toga da bi se takve rasprave mogle češće i demokratičnije obavljati.

Sam vrh gore (ovlaš) spomenute tabele profitne uspešnosti pokazuje, osim komentarisane bizarnosti oko JKP Beogradske elektrane, da se u Srbiji stvari i dalje veoma sporo menjaju i da “kolo vode” i dalje uglavnom kompanije koje se bave gorivom i telefonskim i poštanskim komunikacijama, kao i one koje rade u domenu takozvanih “prirodnih monopola” (lekovi, aerodromi, gradski placevi, osnovna hrana). To je verovatno posledica dugogodišnje krize srpske industrije.

Jedan od mnogih razloga što u našoj privredi nisu “glavne” industrijske firme, kao u većini razvijenih zemalja, verovatno je i taj što Beogradska berza nije postala svojevrsno “tržište kapitala” niti je omogućila neke “linkove” s takvim tržištima u svetu. To je i inače “zasebna priča” u kojoj bi trebalo prvo razjasniti neka “prethodna pitanja”. Među takva pitanja spada i činjenica da se akcije veoma malog broja naših kompanija uopšte i nalaze na listingu Beogradske berze. No, možda je najbizarnije pitanje zašto su naši “najveći privrednici” veoma brzo, raznovrsnim zloupotrebama, ojadili ulagače na našem tržištu kapitala koji su tamo došli da kapitališu svoje ušteđevine, pa su tako ti “najveći” posekli i grane na kojima su i sami mogli brže napredovati.

Novi magazin, 28.07.2017.

Peščanik.net, 29.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Ned Jul 30, 2017 5:58 pm

Smile „Gospodo, mi smo s vama u ratu“



Dizajn: Apostol

Mislim da razumem pobudu da Vučić i akademici i vladike i radikali i naprednjaci i srpski demokrati i patriotski naučnici i svi drugi, političari svih konfesija takoreći, a i mnogobrojni pregovarači i njihovi savetnici, čiji je cilj bio da razgovori i pregovori o Kosovu propadnu, a posebno oni koji su se okoristili – politički, finansijski, karijerno, statusno – politikom na i prema Kosovu, i naravno Velikoj Srbiji, u poslednjih tridesetak godina, da svi oni razgovaraju o Kosovu. I o budućnosti. Ne bi bilo neosnovano ni da se konsultuju i sa Rogozinom ili uostalom Putinom ili čak sa samim Duginom i ostalim ruskim stručnjacima za srpsku, balkansku i uopšte geopolitiku. To mogu da budu i ratne i lovačke priče u bilo kom žanru, herojskom ili tragičnom, mada je verovatno komedija najprikladnija, jer je neminovni ishod razgovora viđenje da je car go.

Što se svih drugih tiče, ne vidim zašto bi u tome učestvovali. Sve dok kakva takva demokratija nije ukinuta i javnost nije sasvim monopolisana, srpska javnost ima priliku da se ne samo emancipuje od saučesništva, već i da odbije da bude u publici. Na početku, pre gotovo trideset godina, na predloge da se razgovara sa političkim predstavnicima Albanaca dobijen je odgovor, od nekih sada prospektivnih sazivača i učesnika svenarodne konferencije, da su oni, Albanci, za zatvor ili im valja objaviti rat. Uostalom kao i svima drugima u Velikoj Srbiji. Sa ciljem humanog preseljenja. Pa je na Kosovu zavedeno vanredno stanje da bi se na kraju i ratovalo. Imaju Vučić i svi oni koji su u tome učestvovali o čemu da razgovaraju.

Za sve druge, relevantne su dve stvari. Jedna jeste presuda ili mišljenje Međunarodnog suda pravde kojim je razjašnjen smisao Rezolucije 1244, kojom je Srbija izgubila kontrolu nad kosovskom teritorijom. To je međunarodnopravni okvir kosovske nezavisnosti. Kojim su određena i prava i obaveze Srbije kao suverene, što će reći odgovorne, države.

Druga jeste da se, polazeći od prvog, srpski interesi na Kosovu, koji god da su, mogu ostvariti samo uz dogovor sa kosovskim vlastima ili na osnovu relevantnog prava. To se naziva normalizacijom odnosa. Za Srbiju bi bilo važno da je Kosovo pravna država, uostalom kao što je za Kosovo važno da Srbija bude pravna država. A i jedna i druga bi trebalo da budu suverene, dakle sposobne da preuzmu odgovornosti koje imaju u okviru međunarodnog prava, a i za sporazume koje sklope.

Ostalo su politička pitanja, koja bi trebalo da su predmet demokratskog procesa odlučivanja. Zato postoje stranke i javnost uopšte. Problem je uglavnom u tome što su na vlasti, u svim njenim granama, oni kojima su potrebni ekskulpatorni razgovori, mada ih malo ko poziva na odgovornost, što je razgovor koji bi danas takođe imao smisla. Da se razgovaralo pre nego što se poseglo za silom i da na vlast pre tridesetak godina nisu došli oni koji nisu hteli da razgovaraju, već da ratuju – sve bi bilo drukčije. Ili da se bar na vlasti nisu zadržali ili da se na nju nisu vratili. Ali jesu. Sada je vreme za razgovore kako da se smene na izborima.

Peščanik.net, 30.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jul 31, 2017 5:09 pm

Smile Na dijalog razbroj s’



Foto: Predrag Trokicić

Sećate li se predsednikovog predizbornog spota u avionu kad su pilot i kopilot cimali volan svako na svoju stranu, a onda kandidat za predsednika, netom probuđen, objasnio u kameru da ćemo preživeti jedino ako državom, po uzoru na avion, bude upravljao samo jedan čovek? E, pa, onda ste se verovatno i vi iznenadili kad ste videli da u najnovijoj kampanji govori potpuno suprotno. Ne samo da sada ne treba jedan čovek da upravlja – nego ćemo preživeti jedino ako u kokpit uđe i svo letačko i svo kabinsko osoblje i svi putnici sa sve prtljagom.

Ali, ne brinite, nije predsednik naprasno poludeo pa sad, posle onolike ljute borbe da vlada i bez kočničara i bez kopilota, poziva ostale da mu se priključe u upravljanju zemljom. Ne, poziv se odnosi samo na završetak pregovora sa Kosovom pa posle opet kud koji mili moji, marš iz mog kokpita. I – tišina tamo!

Kako će se voditi taj najavljeni dijalog „sa svima“? U zemlji u kojoj se mišljenje nevladajućih može čuti samo tako što nam ga vladajući prepričavaju svojim rečima, eventualno i „dokumentuju“ odštampanim tvitovima? I u zemlji čiji predsednik javno (a lažno) optuži čak i Kulturni dnevnik RTS-a (inače male gledanosti sve i kad se ne bi emitovao u nedoba) da postoji samo da bi se u njemu psovala (i to po triput!) predsednička majka (što posle RTS pokušava da izgladi tako što novinarka pred kamerama poklanja predsedniku države – košulju)?

Kako se započinje dijalog na koji predsednik države poziva kao da iz njega, daleko bilo, progovaraju one radikalske poslanice što su klele po Skupštini? Ko ne došo na dijalog rđom kapo dok mu je kolena, što bi rekao knez Lazar koji je, doduše, izdajicama unapred proglasio samo one koji ne dođu u boj na Kosovu, dok se sad i oni koji se odazovu anatemišu kao izdajice srpskog roda i poroda.

A možda na dijalog ne poziva predsednik države nego vrhovni komandant, kako ga u poslednje vreme isključivo tituliše ministar odbrane (koji kao da se sprema da mu dodeli i čin maršala)? Jer, ako poziva vrhovni komandant, što je funkcija koja se obično ne poteže u mirnodopskim situacijama, onda se neodazivanje pozivu ne kažnjava samo ispunjenjem kletve nego bogami i ozbiljnim zatvorom.

Ali, na šta onda poziva vrhovni komandant kad je funkcija vrhovne komande po definiciji da komanduje, a ne da vodi dijalog, naročito ne sa stranim plaćenicima, izdajnicima, mrziteljima, lopovima, ološima i kako li se već ne zovu oni koji nisu u vlasti? Da se postroje, stanu mirno i poslušaju komandu: na izdajnike razbroj s’? Prvi, drugi, prvi, drugi, jesam, nisam, jesam, nisam… A on da razbrojava: jesi, jesi, jesi, jesi, samo ja nisam?

Peščanik.net, 31.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jul 31, 2017 6:55 pm

Smile Vučić u pesku



Foto: Predrag Trokicić

Pisac Milorad Pavić je nakon prelaska preko nacionalističkog Rubikona voleo da spekuliše o romanu kao državi. Nalazio je da i romani poput država mogu biti veliki i mali. Želeo je da kaže kako sve to zavisi od tvorca građevine, odnosno od autora ili ustavotvorca. Veliki romani, verovao je Pavić, obavezno nadžive svog pisca. S druge strane, ustavotvorci poput Koštunice žele da njihovo delo nadživi njih same tako što će ih upisati u istoriju. Sada bi u povest da se upiše i Aleksandar Vučić kao „prvi otrežnjujući glas“ Srbije. Praksa pokazuje da to sa državom ide malo teže nego sa literaturom, jer je za takav iskorak neophodna samokritičnost kojom se ne mogu pohvaliti domaći političari. Pavića će možda i nadživeti Konji Sv. Marka, dok Koštunicu sasvim izvesno neće njegova kosovska preambula. Ali zato Vučić veruje da će ga večnim učiniti njegova tobožnja mitomahija.

U svakom slučaju, postoji neka sličnost između romana i države, a kada je Srbija u pitanju, ona se zasniva na fikciji koja je upisana u kosovsku preambulu Ustava Srbije iz 2006. Na toj preambuli predsednici polažu zakletvu, što je učinio nedavno i predsednik Vučić, na osnovu nje u administrativnom sistemu Srbije opstaje fiktivna tvorevina koja se u domaćem političkom žargonu naziva „Kosovo i Metohija“. Svima je, naravno, jasno da KiM ne postoji, ali onda vlasti kažu, pa pogledajte samo te silne kosovske institucije kako lepo funkcionišu u Leskovcu, Blacu, Kuršumliji, Kruševcu i Beogradu. A tu je i državno telo koje se zove „Kancelarija za KiM“, na osnovu koje se verifikuje državnost ove fikcije. Ogroman je broj državnih funkcionera i činovnika uključen u ovu veliku manipulaciju, od predsednika i premijera, preko direktora Kancelarije za KiM, te niza funkcionera, umetnika koji oslikavaju vozove, nastupaju na saborima i poselima, naposletku do aktera najunosnije sive ekonomije koja se realizuje u zoni ove fikcije. Braća Karić su vrh tog ledenog brega; nije ni čudo što se tlocrt njihovog „Beograda na makiškoj vodi“ već nazire na naslovnim stranama tabloidne štampe. To je samo znak duboke sinergije države i fikcije KiM. U našem slučaju, predsednika i podanika koji su na tom savezu stekli veliko bogatstvo.

Iniciranje nečega što je predsednik Vučić nazvao „unutrašnjim dijalogom“, nije namenjeno službenicima i korisnicima fikcije KiM, već običnom puku, koji bi trebalo da preko medija, trgova, ulica, kafana, prodavnica, zadruga i drugih str. objekata razmeni poneku reč o Vučićevom predlogu. Neki su to već učinili poput naivnog akademika Dušana Kovačevića, koji je predsedniku Vučiću nabacio „loptu na volej“, podržavši ga u odluci da konačno obustavi oružane sukobe oko Kosova, koji su u realnosti okončani kapitulacijom 9. juna 1999. Pritom je zaboravio, kao i sam Vučić u svom programskom tekstu, da bi zapravo trebalo povesti debatu u parlamentu o politici koju je Miloševićev režim, podržan radikalima, sprovodio na Kosovu devedesetih godina, što je rezultiralo ratom, zločinima i progonima albanskog življa u pokrajini. Tokom svih tih godina teklo je i enormno bogaćenje srbijanske političke elite upravo na fikciji KiM, što se nastavilo do današnjih dana. Iz takve postavke stvari moglo bi se doći do trezvenog razgovora o Kosovu i njegovom nezavisnom statusu danas, a ne iz Vučićeve mitomahije koja je samo drugi oblik mitomanije. Naime, iako se on kao odriče mitova, neprekidno insistira na veličini Srbije, koju je on, Vučić, „ponovo učinio velikom“. Pritom, Vučićevo deljenje lekcija o noju u pesku Nepoznatom Nekom koji je za problem odgovoran, ništa ne rešava, naprotiv, samo ga još dublje ukopava u pesak.

Nema sumnje da će odgovor na Vučićev poziv na „unutrašnji dijalog“ biti masovan. Pisci, akademici, crkveni velikodostojnici, doktori nauka, pekari, lekari, apotekari, traktoristi, nezaposleni, svi već „bruje“ o tome kako je dijalog „prava stvar“. No pravo je pitanje – dijalog o čemu? Činjenica je da bi iz ozbiljne debate o bilansu kosovske politike Srbije trebalo da usledi čitava serija hapšenja, suđenja, nacionalizacije, lustracije i pisanje novog ustava. Umesto toga, imamo hvalospev Vučićevoj mitomahiji koja je deo projektovane pirotehnike kojom treba da se zamaskira istinsko suočavanje zvaničnog Beograda sa poltikom koja je vođena prema Kosovu. Zapravo, kosovska kriza nije ni počela mitom o caru Lazaru, već nacionalističkim diskursom o demografskoj ekspanziji Albanaca, njihovom neplaćanju poreza niti struje, odnosno njihovom životu na račun Centralne Srbije i Jugoslavije. Kosovski mit je aktiviran tek posle toga, kao pogon za mobilisanje masa i paravan za pljačku i sprovođenje rasističke politike u pokrajini. Iz ove konkviste rođena je estradna nova klasa bogatih u Srbiji.

Takođe, autoritarni stav zagovornika „unutrašnjeg dijaloga“, po kome će on tek nakon svih reći kako vidi rešenje problema, samo je potvrda činjenice da njemu dijalog nije ni potreban. Neophodno mu je opšte dizanje larme, koju on želi da prikaže kao visoki oblik demokratskog dijaloga o ključnim pitanjima države i društva. Jer da nije tako, Vučić bi se umesto građenjem raspevane fontane, ozbiljnije pozabavio proučavanjem one linije socijaldemokratske misli u Srbiji koja se kosovskim pitanjem bavila stotinak godina ranije. Pre svega, delom Dimitrija Tucovića, čiji je grob po nalogu SNS-ovskih gradskih vlasti iskopan jedne noći, a njegova bista beslovesno postavljena kao čuvar Narodne banke Srbije. Naime, Tucović je u svojoj knjizi Srbija i Arbanija vrlo precizno opisao kosovski problem, i to u vreme osvajanja te teritorije, opisujući ga kao rezultat „zavojevačke politike srpske buržoazije“. Predsednika Srbije, ipak, ne zanima ta vrsta „unutrašnjeg dijaloga“.

Šta onda želi Vučić da postigne svojim „unutrašnjim dijalogom“? On bi želeo da kao njegov poslovični noj sakrije glavu u pesku mnoštva monoloških glasova, kako bi izbegao sopstvenu odgovornost i odgovornost političkih elita čiji je on eksponent, za ono što je zvanični Beograd učinio na Kosovu tokom Miloševićeve vladavine. A bez toga nemoguća je otvorena demokratska debata koja bi Srbiju transformisala u modernu evropsku državu. Stoga preostaje samo puka trgovina priznanjem kosovske nezavisnosti u zamenu za člansku kartu EU. Faktorima spoljašnjeg dijaloga – to je više nego dovoljno, dok na unutrašnjem planu ostajemo sa novim car-Lazarom, koji je ovoga puta umesto „carstva nebeskog izabrao carstvo zemaljsko“. Paradigma je u suštini ostala ista, a ona nikada nije isključivala nove konflikte.

Peščanik.net, 31.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Jul 31, 2017 7:24 pm

Smile Lažni dijalog



Foto: Predrag Trokicić

Od „unutrašnjeg dijaloga“ nije se ništa bolje moglo ni očekivati. Nije prošlo ni par dana, a već je jedan potencijalni učesnik u „unutarsrpskim“ razgovorima o Kosovu zloupotrebljen u svrhe promocije novopečenog mirotvorca na mestu predsednika Srbije. Tako se prilično brzo ispostavilo da „unutrašnji dijalog“ treba da posluži isključivo kao kulisa ispred koje će prvi čovek države saopštiti neku svoju naopaku odluku o tome kako Srbija i Kosovo nekako ipak moraju živeti u miru. Ostali sagovornici u „unutrašnjem dijalogu“ na toj zajedničkoj slici stajaće nemo iza predsednika i klimanjem glave potvrđivati ono što on misli i izgovara. Zato je, naime, dijalog „unutrašnji“. Ima jedan kolokvijalni izraz koji pravi direktnu vezu između ove vrste udvorišta i telesno shvaćene „unutrašnjosti“.

To da će odluka biti naopaka, sve iako je reč o dogovoru za mir proizlazi naprosto iz naopakih razloga koji se navode u prilog tom miru. Sasvim očekivano, najbolje ih je sažeo jedan dramski pisac: „Srbija nema dece za novi rat“. Sve što Vučić i inače izgovara, u situacijama u kojima njegove reči naprosto moraju zvučati skaredno, ovaj pisac je ukratko ponovio: i to da su Srbi najveći stradalnici u 20. veku; i to da je Srbija i danas, kao nekada, okružena neprijateljima koji kidišu na njenu teritoriju; i to da nam od Albanaca i dalje preti smrtna opasnost; na kraju, i to kako smo mi pokušali da pitanje Kosova mirno rešimo, ali „što zbog ratova, što zbog nesporazuma, što zbog pritisaka stranih sila“, nije nam se dalo. Drugim rečima, nema nijednog dobrog razloga da se prihvati sadašnje po Srbe krajnje opasno i nepravedno stanje stvari, ali pošto nema više dece da ratuju, mir se nameće kao jedino rešenje.

Da tu ne može biti reči ni o kakvom trajnom i mirnom rešenju, jasno je već na prvi pogled. Sve što pisac i predsednik imaju da kažu svodi se na radikalsku prevarantsku, a u lažno rodoljubivoj verziji „mudru“ politiku – nudi mir i prikupljaj snage (dakle decu) dok se ne ukaže zgodna prilika za novi rat. Do te mudrosti dobacuju predsednik republike i njegovi voljni i nevoljni sagovornici u „unutrašnjem dijalogu“. Među potonjima, kako se sam požalio, našao se dakle predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Vladimir Kostić. Ali, iako se požalio, on je u stvari potvrdio sve što stoji u objavljenom intervjuu koji nije dao. I nije mu to prvi put da govori isto: Kostić je jednom svojom ranijom izjavom iz 2015. da je Kosovo izgubljeno u stvari napravio prostor za današnji predsednikov „unutrašnji dijalog“. I on kao i pisac ne vidi da Srbija ima snagu za nove sukobe, pa savetuje da treba priznati poraz, a liniju fronta povući više prema zapadu, tako da obuhvati deo jedne druge susedne države.

Tako su se i naučnik i pisac i predsednik saglasili da je reč o velikoj istorijskoj nepravdi, koja se mora prihvatiti jer se nema snage da joj se odupre. Dok ne dođu bolja vremena. Vidimo dakle kako se u medijima kreira slika o istorijskom konsenzusu između političke, naučne i kulturne „srpske“ muške elite. Ali, koliko god se glavni medijski nosilac trudio da tu sliku učini verodostojnom, na njoj se javljaju pukotine. Od 24. jula, kada je objavljen predsednikov kosovski manifest, pa do 29. jula, praktično svakog dana, izuzev 26. jula, na naslovnoj strani tog dnevnika našao se prilog „unutrašnjem dijalogu“ koji bi onda preneli i svi ostali nacionalni mediji. Time se pravi utisak da je inicijativa predsednika republike važna i da je široko prihvaćena u društvu. Utisak je naravno lažan, a režija providna. Čak i da se nije oglasio predsednik SANU i objasnio da je zloupotrebljen, bilo bi očigledno da „unutrašnji dijalog“ nema nikakve veze s demokratskom raspravom o jednom važnom pitanju.

Ne samo što je dijalog nedemokratski i orkestriran, nego je i intelektualno i moralno skučen. I kod pisca i kod naučnika, da predsednika i ne pominjemo, upadljivo izostaje svest o istorijskoj odgovornosti. Pisac će reći – strane sile i ratovi osujetili su mirno rešavanje kosovskog pitanja. Naučnik će samo konstatovati poraz. Ni jedan ni drugi neće se zapitati – ko je poveo te ratove i zašto? Pored toga, kosovsko pitanje postavlja se kao večno, izvan prostora i vremena. Ni jedan ni drugi nisu u stanju da daju kontekst u kome se to pitanje postavilo. Zatvoreni i ograničeni na svoje „srpsko stanovište“, obojica propuštaju da kažu da se kosovsko pitanje kao političko formuliše relativno kasno u jednom specifičnom nacionalnom/nacionalističkom kontekstu na prelazu iz 19. veka u 20. Od tada se na njega različito odgovaralo, da bi usledio i konačni pogrešni odgovor Srbije na kraju 20. veka. Kada je to pitanje i zatvoreno. Knjiga Ivana Čolovića o kosovskom mitu bila bi dobra literatura za učesnike u dijalogu, ali je Čolovića, za razliku od Kostića, teško zloupotrebiti za predsednikove svrhe.

„Unutrašnji dijalog“ o Kosovu jeste dijalog o jednom lažnom pitanju, a vode ga oni koji i danas, kao i pre više decenija negiraju realnost i sopstvene sebične interese postavljaju ispred dobra zajednice na čijem su se čelu našli. Ako je „unutrašnji dijalog“ njihov zaobilazni put da se suoče sa istinom, u tome ih ne treba ometati, ali bi im trebalo reći da taj dijalog zaista vode u sebi. Za Srbiju svakako ima prečih stvari od njihovih nacionalističkih gluposti.

Peščanik.net, 31.07.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Avg 01, 2017 4:50 pm

Smile Zamke dijaloga o Kosovu



Foto: Predrag Trokicić

Objasniću zašto opoziciona javnost ne treba da upadne u zamke uključivanja u „unutrašnji dijalog“ o Kosovu, kao i koje su prave namere ove inicijative.

U demokratskim državama birači su po svojim stavovima tipično distribuirani kao po Gausovoj krivoj. Zamislimo liniju političkih podela u nekoj zemlji: to može biti podela na levicu i desnicu ili, u slučaju Srbije, na proevropske i prokosovske birače. Najveći broj birača je tipično u centru, dok se sa približavanjem ekstremnim tačkama njihov broj smanjuje. Najveći broj birača u Srbiji želi „i EU i Kosovo“, a manje je onih koji bi se odrekli jednog zarad drugog.

Politička borba je borba za centralnu poziciju (John Rentoul). Racionalne stranke i kandidati koji žele vlast teže da budu što bliže centru. Sa udaljavanjem od centra oni se udaljavaju od većine prosečnih birača i smanjuju šansu da osvoje vlast. Na primer, vladajuće stranke u Srbiji su prošlih godina zagovarale politiku „i EU i Kosovo“. Ovo je važilo za SNS, DS i DSS (u značajnom periodu dok je bio na vlasti). Jedan od razloga Vučićeve popularnosti je i zagovaranje oba ova cilja. U stvari, to je nastavak Tadićeve politike. Zato je na poslednjim izborima toliko bio napadan Jeremić, jedini opozicioni kandidat koji se zalagao za ovu ideju centra.

Dalje, ideja dijaloga o Kosovu nije nova. On je postojao godinama unazad i uključuje faze razgovora na nivou tzv. Trojke, tehnički dijalog (sa Borislavom Borkom Stefanovićem i Tahiri) i briselsku fazu (do postizanja Briselskog sporazuma 2013). Dakle, dijalog se vodio i pre i posle proglašenja nezavisnosti Kosova (2008). Ono što je sve vreme razdvajalo strane u dijalogu je shvatanje njegovog smisla: da li se raspravlja samo o „tehničkim“ ili i o statusnim pitanjima. Naravno, zagovornici nezavisnosti Kosova smatraju da je rasprava o statusnim pitanjima izlišna, i obratno.

Šta je, onda, karakteristika najnovije inicijative o „unutrašnjem dijalogu“? Vučić nije izneo nikakav konkretan predlog o tome šta bi ovaj dijalog trebalo da znači. To ostaje nepoznato. Samo znamo da je on u više navrata posle preuzimanja dužnosti predsednika kategorički odbacivao mogućnost priznanja Kosova (na primer u emisiji Ćirilica).

Vučić nam je objasnio da se on sam neće izjasniti o Kosovu kako ne bi sprečio dijalog. On u stvari ne želi da se udalji od centra. S druge strane, on želi da isprovocira opoziciju da se izjasni. Svaki potez koji bi neki opozicioni kandidat preduzeo bio bi pogrešan. Ako bi prihvatio dijalog tvrdeći da želi razrešenje kosovskog problema, odbio bi od sebe prokosovske birače, a ako bi rekao da je status Kosova rešen Ustavom odbio bi proevropske birače. Time bi Vučiću dao još jedan argument pred Evropom i svetom o tome kako on jedini može da se nosi sa regionalnim problemima na Zapadnom Balkanu.

Za ljubitelje istorije, evo jedne analogije (W. Riker – The art of political manipulation). Godine 1858. Linkoln i Stiven Daglas su se takmičili za mesto u Senatu ispred države Ilinois. Linkoln je postavio pitanje protivkandidatu da li se on zalaže za pravo država članica SAD-a da mogu da zabrane ropstvo. Daglasova dilema je bila sledeća: ako odbaci ropstvo zadobiće simpatije u severnjačkom Ilinoisu, ali će izgubiti šanse na jugu i obratno. Linkolnovo pitanje o ropstvu je bilo lukavstvo koje je trebalo da pocepa koaliciju demokrata koja je dugo vladala SAD-om u prvoj polovini 19. veka, objedinjujući trgovački sever i agrarni jug zemlje.

Vučićeva namera u Srbiji je identična. On želi da uvođenjem navodnog „unutrašnjeg dijaloga“ o Kosovu pocepa opoziciju. Na ovaj način bi osujetio šanse za saradnju proevropske i prokosovske opozicije.

Ova inicijativa zasta dolazi u pravom trenutku za Vučića. Sa zapada se čuju sve glasnije kritike na račun Vučićeve vlasti i, šire, autoritarnih tendencija na Zapadnom Balkanu, koji je evropsko predvorje. One ne dolaze iz diplomatskih krugova, ali su prisutne u respektabilnim medijima i među uticajnim međunarodnim posmatračima. Autoritarne tendencije u Srbiji nisu izolovana pojava u bivšoj Istočnoj Evropi i briselski krugovi su veoma zainteresovani za ovu temu. (Treba zaboraviti floskulu iz devedesetih godina prošlog veka o tome da je „zapad neinformisan“ o našim prilikama.)

Vučićev potez treba da ublaži ove kritike. On želi da se dodatno umili zapadu, kako bi ostao „stub stabilnosti“ u regionu. Pomirujući tonovi upućeni Kosovu su muzika za uši zapada, naročito u kontekstu narastajućih prekograničnih tenzija na Zapadnom Balkanu. Izbor Ane Brnabić za predsednicu vlade ima identičnu svrhu. Ovaj izbor treba da komunicira poruku da Srbija želi da bude moderno društvo, da se tehnički modernizuje, kao i da prihvata evropske stavove u pogledu uvažavanja ljudskih prava. Zapad će i dalje zazirati od Vučićevog autoritarizma, ali će mu, makar kratkoročno, on biti prihvatljiviji. I deo liberalne javnosti u Srbiji može biti zaveden Vučićevim nagoveštajem promene dosadašnje politike prema Kosovu.

Nastojanja raznih autoritaraca da se približe zapadu bez suštinskih promena karaktera svoje vladavine nije nova tehnika. Uzmimo za primer Žan-Klod Duvalijea (Jean-Claude Duvalier), koji je bio dugogodišnji predsednik Haitija (1971-1986). Njegova vlast je poznata po netoleranciji prema opoziciji, po cenzuri, kršenjima ljudskih prava, torturi i ubistvima hiljada Haićana. Međutim, on je bio vešt da tokom svoje vladavine unapredi odnose sa SAD-om. Duvalije je bio antikomunista u vreme kada je SAD-u ovo bilo važno, te je bio saveznik – neprijatan, ali koristan. Takođe, on je učinio Haiti primamljivom destinacijom za američki biznis, zahvaljujući više nego jeftinoj (dirt-cheap) radnoj snazi koja nije bila sindikalizovana. Pod spoljnim pritiscima, on je uvodio kozmetičke promene u ovoj zemlji. Između ostalog, u vladu je po potrebi ubacivao ministre sa „tehnokratskim“ imidžom. Tako je Haiti zasluživao periodičnu pomoć SAD-a, koja je retko stizala do građana ove zemlje.

U tom kontekstu, Vučićevi potezi u Srbiji postaju razumljiviji. On nema nameru da suštinski promeni karakter svoje vladavine, već mu se samo veoma isplati da nađe način da se približi zapadu. I on je angažovao „tehnokrate“ u svojim vladama (Udovički, Vujović, Radulović, Krstić, Brnabić). Istu svrhu ima Vučićevo angažovanje u kosovskom dijalogu, igranje po nemačkim notama u tretiranju migranata i deklarativna nastojanja da se stabilizuje region Zapadnog Balkana.

Javnost u Srbiji koja mari za stanje demokratije ne treba da bude zavedena najnovijom inicijativom vlasti. Možda bi ona delovala iskrenije ako bi Vučić objasnio svoje ideje. Ovo bi bilo i normalno očekivanje od nekoga ko pretenduje da vodi državu. Takođe, ako je vlasti stalo do toga da dijalogom dođe do političkih rešenja u Srbiji, onda ne treba da guši dijalog o drugim važnim pitanjima. Ovo bi bio suštinski test Vučićevih namera. Dok ga ne položi, za javnost u Srbiji kojoj je stalo do budućnosti ove zemlje, najbolje bi bilo da ovu igru ne igra.

Autor je politikolog iz Beograda.

Peščanik.net, 01.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Avg 02, 2017 5:30 pm

Smile Unutrašnji dijalog



Foto: Predrag Trokicić

Ovi ljudi uskraćuju neistomišljenicima jedno od osnovnih prava, pravo na rad. Obećavam da će moje javno delovanje, između ostalog, biti posvećeno i temi „znam šta ste radili onih godina“ (Novi magazin, Marko Šelić Marčelo, intervju, br. 326/327).

Mnogo šta je već pametnoga rečeno, pa i na stranicama Peščanika, o Vučićevom pozivu na „unutrašnji dijalog“. Jedino mi se čini da niko još nije sasvim jasno definisao koga to zapravo Vučić poziva na „unutrašnji dijalog“. Primećujem da su se opozicione političke stranke na neki način osetile pozvanima i prozvanima, pa su manje-više adekvatno i reagovale.

Da li je to Vučić mislio na unutrašnji dijalog s onih 600 do 900 hiljada građana Srbije koji smatraju da s njegovom vladavinom ipak nešto nije u redu? Ne, on je gađao najtežu temu, Kosovo. Kako mu nije palo na pamet da je Srbiji i te kako potreban „unutrašnji dijalog“, ali prvo sa „plaćenicima, sorošoidima i svakojakim ološem“ koji čine bezmalo trećinu aktivnog biračkog tela. Kad s njima bude spreman na „unutrašnji dijalog“, onda bi se mogla početi sagledavati realnost bez prikupljanja stranačkih poena tipa ko jeste a ko nije izdao Kosovo. U ovim uslovima, to je samo još jedna nečasna ponuda, jedan od njegovih skarednih predloga, ne bi li prebacio odgovornost i na one koji ni o čemu ne mogu da odlučuju, pa čak ni o elementarno civilizacijskom, ne političkom, predlogu Aleksinog zakona.

Vučić je odavno ukinuo svaku mogućnost unutrašnjeg dijaloga. Bilo kakvog dijaloga. Na samom početku, da bi nam svima jasno stavio do znanja o čemu je tu reč, ukinuo je Utisak nedelje, paradigmu dijaloške emisije, pa je napredovao do toga da sada čak ni muzičari kao što su Vlado Georgiev, Marčelo, više ne mogu da održavaju koncerte; da ni ne pominjem Kokana Mladenovića, zbog koga je ove godine ukinuta nagrada Sterijinog pozorja samo da je on ne bi dobio, pa Dragana Velikića, i bezbroj primera, znamo ih, možda su manje prisutni u javnosti, ali da ne nabrajam. Samo zato što su javno rekli da se ne slažu s njegovim načinom vođenja države i da bi bio potreban „unutrašnji dijalog“ s vlašću o nekim bitnim pitanjima za život u ovoj zemlji. Jer javnost više ne postoji, osim u meri koja je njemu potrebna da dopuni listu „plaćenika“ i „ološa“. I valjda zato još imamo jedne dnevne novine, dva i po nedeljnika, jednu plaćeničku „američku“ televiziju bez nacionalne frekvencije, i poneki lokalni medij koji uprkos svemu još odoleva pritiscima njegove svemoćne vlasti.

I sad taj čovek poziva na „unutrašnji dijalog“ o Kosovu. Sve su reči u reakcijama već upotrebljene: cinizam, bezočnost, besramnost… A kako od čoveka koji je devedesetih kao jedan od trojice prvaka stranke koja je pozivala u rat za „ognjišta“, crtala granice, samo godinu dana pre dolaska na vlast brisala ime Zorana Đinđića i umesto njegovog ucrtavala jedno zločinačko ime, očekivati i stida i srama. Ovi iz EU, njih baš briga. Trpe oni u svojim redovima i Orbana, i Češku i Poljsku, i hrvatske glave koje podižu spomen ploču ustaškim zločincima pored jednog od najstrašnijih fašističkih logora, originalnog po tome što su ljude u njemu ubijali maljem – i svašta još tolerišu, zaokupljeni svojim birokratskim brigama. Tzv. evropske vrednosti očito nisu (više?) na njihovoj agendi. Ne nose se ovih dana na njihovim modnim pistama. Ako Vučić može svojom spoljnom politikom u regionu da utiče da se ponovo ne pobijemo, njima je sve ostalo što radi gušeći demokratiju u svojoj zemlji sasvim okej. A ubedio ih je da može, pa bi sad hteo da se okiti i unutrašnjim dijalogom o Kosovu, da i oni vide koliko im je dragocen, i kako neke snage ološa i plaćenika taj dijalog ne žele.

A to njegovo gušenje demokratije je naše unutrašnje pitanje. Ostavimo se mi EU. Dok smo se smrzavali po ulicama i duvali u pištaljke, Holbruk je pijuckao najbolji viski sa Slobom i čudom se čudio što tamo neka opozicija hoće da bojkotuje izbore zbog neravnopravnih uslova. Tad je Milošević još bio faktor mira na Balkanu. I to je ta granica, ta politika, ko je faktor mira na Balkanu, jer, imaju ovi zapadno od nas i većih briga, pa da im sad i mi ne zagorčavamo život.

A mi? Još nismo dobili odgovor na čuveno pitanje Šta si radio u ratu, tata, a već nam posle dvadeset i pet godina stiže Marko Šelić-Marčelo pitanjem koje sadrži i odgovor: znam šta ste radili onih godina.

Mlad je Marčelo, pamtiće. I ostaće imena i stvaralaštvo Dragana Velikića, i Kokana Mladenovića, i mnogih drugih, pomenutih i nepomenutih, dok će Vučić nezasluženo uživati na nekim egzotičnim ostrvima od para koje nam je pokrao boreći se 24 sata dnevno – jer toliko na kugli zemaljskoj traje samo njegov radni dan – za nova radna mesta, prosperitet radnika, pa sad još i za unutrašnji dijalog. S kim? Sa samim sobom? Jer kaže da će „saslušati aktere u dijalogu“ i onda će „imati predlog“. Da li je uopšte svestan da je samom tom izjavom potvrdio da neće da učestvuje ni u kakvom dijalogu?

Peščanik.net, 02.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Avg 04, 2017 5:32 pm

Smile Umiranje demokratije



Foto: Predrag Trokicić

Ovlašan pregled događaja koji su se odigrali u julu i mogu se dovesti u vezu sa opštim trendom propadanja demokratije uključuje suđenje poznatom novinaru opozicionog lista Džumhurijet u Turskoj, Putinovu zabranu upotrebe zaštićenih VPN mreža koje su prodemokratski aktivisti koristili da bi izbegli cenzuru, i odluku kompanije Apple da iz svoje onlajn prodavnice za kinesko tržište povuče aplikacije koje koriste VPN tehnologiju.

Tu je, zatim, kampanja lepljenja plakata koju finansira mađarska vlada da bi opozicione partije i nevladine organizacije prikazala kao marionete u rukama jevrejskog milijardera George Sorosa; pokušaj ukidanja nezavisnosti sudstva u Poljskoj i predsednički veto kojim je to sprečeno; i najzad, referendum o promeni ustava u Venecueli koji je bojkotovalo više od polovine stanovništva zemlje koja klizi u građanski rat.

Ali svi ti događaji su zasenjeni trojnim rovovskim ratom koji se vodi u Americi između Trumpa (optuženog za saradnju sa Rusijom), njegovog sekretara za pravosuđe (koji se proglasio nenadležnim za istragu o vezama sa Rusijom) i specijalnog tužioca nadležnog za istragu o Trumpu, koga Trump pokušava da smeni.

Budimo brutalno otvoreni: demokratija je na samrti. Ono što najviše uznemirava je zapanjujuće mali broj građana koje to zabrinjava. Problem se zaobilazi tako što se usitnjava i deli na pojedinačne manifestacije. Tako Amerikanci očajavaju zbog Trumpa – a ne zbog saznanja da je najviše fetišizovani ustav u istoriji postao podložan kleptokratskim mahinacijama. Kada Erdoğanova partija ospe paljbu po evropskim demokratijama, političari iz EU se zadovoljavaju izražavanjem blagog diplomatskog nezadovoljstva. Kao i početkom 30-ih godina 20-og veka, kod većine preovladava utisak da ako demokratija zaista umire, onda to čini u nekom drugom delu sveta, ali svakako ne kod nas.

Problem je u tome što se na taj način uvode nove norme ponašanja. Ne treba da nas čudi što su parole o „neprijateljima naroda“ sve popularnije: Orban ih koristi u ratu protiv Sorosa, Trump protiv liberalnih medija, a Kina ih je iskoristila da uhapsi pesnika Liu Sjaoboa i drži ga u zatvoru do smrti.

Druga popularna tehnika je mikromenadžment svakog pokušaja izražavanja neslaganja. Erdoğan se nije zadovoljio otpuštanjem desetina hiljada neposlušnih profesora, od kojih je neke čak poslao u zatvor, nego im je oduzeo i socijalno osiguranje, ukinuo pravo na rad, a nekima zabranio da putuju. Trump koristi slične tehnike u obračunu sa takozvanim „zaštićenim gradovima“. Oko 300 lokalnih administracija u Americi odbilo je da sarađuje sa federalnom imigracionom agencijom ICE – ne kršeći pritom zakon. Prošle sedmice, sekretar za pravosuđe Jeff Sessions zapretio im je obustavom federalnih budžetskih sredstava namenjenih lokalnim pravosudnim upravama, a Trump je taj potez podržao koristeći još jednu danas popularnu tehniku – neproverene tvrdnje.

Pred skupom svojih pristalica u Ohaju Trump je izjavio da federalna administracija, zapravo, „štiti“ američke gradove od opasnosti imigrantskih kriminalnih bandi. Oni „uhvate neku mladu, lepu devojku, od 16 ili 15 godina, a onda je kasape noževima da bi joj naneli što više bola pre nego što umre“, rekao je. U školi – već u osnovnoj školi – naučili smo da na takve tvrdnje o rasnim manjinama reagujemo pitanjem: „Zaista? Kada i gde se to dogodilo?“ Trump nije naveo izvor – ali američki mediji su uspeli da pronađu primere kada su se članovi bandi tako ubijali između sebe.

Naravno, repertoar tehnika autokratske vladavine već nam je poznat iz istorije. Ono što dosad nismo imali prilike da vidimo je koordinisana i koncentrisana primena tih tehnika od strane demokratski izabranih lidera – Putina, Erdoğana, Orbána, Trumpa, Madura, Dutertea na Filipinima i Modija u Indiji – lidera koji očigledno nastoje da brzo, delotvorno i zajedničkim snagama potkopaju demokratiju.

Jednako je zapanjujuće što danas nijedna od vodećih zemalja u svetu čak i ne pokušava da ponudi pozitivan primer demokratskih standarda. U knjizi objavljenoj 2015, Demontiranje demosa, Wendy Brown, profesorka političkih nauka na Berkliju, ubedljivo izlaže tezu da je rušenje demokratskih vrednosti širom sveta posledica prihvatanja neoliberalne ekonomije.

To ne znači da su elite slobodnog tržišta proračunato podržavale autokratske projekte, smatra ona, već da su ekonomske mikrostrukture izgrađene u poslednjih 30 godina „preoblikovale sve domene ljudskog života i postupanja, pa i ljude same, prema liku ekonomske vrednosti“. Sve ocenjujemo prema ekonomskim učincima: slobodu govora, obrazovanje, učešće u političkom životu. Načela koja bi morala imati opšte važenje vagamo kao da je u pitanju roba. Pitanje glasi: „isplati“ li se dopustiti pojedinim gradovima da štite ilegalne imigrante? Kakve će biti ekonomske posledice otpuštanja desetina hiljada profesora i ograničavanja područja istraživanja kojima se oni bave?

U veoma uticajnoj knjizi iz 2010. godine, Indignez-Vous (Pobesnite!), pripadnik francuskog pokreta otpora Stéphane Hessel pozvao je nove generacije boraca za društvenu pravdu da ne zaborave bitke koje su on i drugi vodili kada je sastavljana Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima 1948. godine. Borili su se za pridev univerzalno (umesto „internacionalno“, što je bio predlog vodećih država) iako su znali da će argument suvereniteta ranije ili kasnije biti iskorišćen za osporavanje onih istih prava za koja su verovali da su ih osigurali. U vreme kada je knjiga izašla, činilo se da je njegovo opširno izlaganje o konceptu univerzalnosti suvišno. Ali izgleda da je Hessel slutio šta se sprema.

Tragedija našeg doba je u tome što na čitavoj planeti nema nijedne vlade spremne da ustane u odbranu tih načela. Naravno, izdaju se saopštenja i izražava negodovanje zbog smrti Liu Sjaoboa ili Madurovih sukoba s demonstrantima. Ali niko nije spreman da potvrdi univerzalnost načela koja su tim postupcima narušena. Bitku za univerzalna načela – kao što zaključuje Hessel – moraju povesti pojedinci. Uvek iznova moramo potvrđivati sebi i drugima da su ljudska prava, kao što piše u Deklaraciji iz 1948, „jednaka i neotuđiva“. To znači da ako ih neki klepotokrata na drugom kraju sveta oduzme svojim podanicima, on ta ista prava oduzima i nama.

Iza svakog od velikih demokratskih proboja u istoriji, od Engleske revolucije 1642. do pada sovjetskog komunizma 1989, stajalo je razumevanje da se ljudi rađaju sa određenim pravima koja im niko ne može oduzimati i davati. Danas je naš zadatak da ponovo naučimo da razmišljamo kao slobodna ljudska bića, a ne samo kao ekonomski subjekti.

The Guardian, 31.07.2017.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 04.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Avg 05, 2017 4:38 pm

Smile Srpski zavoj o srpsko rame



Foto: Predrag Trokicić

Ako vam pozli ovih dana, sva je prilika da ćete do bolnice stići uz pomoć donatora. Obratite pažnju na nalepnice na prozorima ili vratima kola hitne pomoći: ozbiljan broj tih kola Srbija je, naime, dobila na poklon, to jest kao donaciju. Jednom, kada stignete do bolnice, šanse da vas izleče i da se oporavite rastu srazmerno rastu sredstava koja se u datu bolnicu slivaju, takođe, u vidu donacija. Tako se ispostavlja da je svaka osoba nešto slabijeg zdravlja u Srbiji potencijalni strani plaćenik, i to u jednom doslovno egzistencijalnom smislu.

Setićemo se i da su pre više godina prozori i vrata na osnovnim školama u Srbiji menjani zahvaljujući donatorskim novcima. Tako se i deca, na jedan posredan način (da stoji ovde, pojam „skriveni kurikulum“ bio bi ipak prejak; on bi sugerisao da je neko o tome razmišljao, a znamo da nije), od malih nogu vaspitavaju u duhu stranog plaćeništva. Možemo ići i dalje, od vatrogasnih kola pa do borbenih aviona – malo šta bitno za normalan život u Srbiji postoji a da nije poklonjeno ili kupljeno stranim novcem. Stoga ne bi bilo preterano ako zaključimo da su svi građani Srbije pomalo strani plaćenici.

Razbijena i osiromašena, Srbija naprosto zavisi od pomoći spolja. Što naravno nimalo ne smeta osobama u vrhu vlasti da ponavljaju da je Srbija nezavisna i suverena te da će građani za tu nezavisnost i suverenost morati da se žrtvuju i više nego do sad. Posebno žene. Na stranu sad što o tome govore upravo političari koji su uništili Srbiju: mislim ovde pre svega, naravno, na ministra vojske. Nešto drugo privlači pažnju: ženama u svojoj imaginarnoj vojsci ministar eksplicitno oduzima oružje. Nećemo im dati kalašnjikove, objašnjava ministar, ali ćemo ih naučiti da upotrebe zavoje.

Ministar je, podsetimo se, bio u Izraelu, i odatle nam poručio da od Izraela ima mnogo toga da se nauči. Od svega, ministar je izgleda naučio samo to da i žene u Izraelu služe vojsku. Nećemo ovde o Izraelu i o ulozi vojske u toj zemlji, drugi su – recimo Edward Said – pisali ubedljivo o militantnim segregacijskim i okupacionim politikama Izraela. Za nas je važan tek jedan detalj – i žene su u izraelskoj vojsci naoružane kao i muškarci. Ministar se tu, sasvim očekivano, pokazao kao loš đak: on naprosto nije u stanju da ijednu lekciju nauči do kraja. Vidi, sinulo je ministru, žene u Izraelu idu u vojsku, al mu je promaklo oružje koje nose.

Ili mu nije promaklo. Možda je samo efikasno proradila ministrova podsvest. Njemu se dopalo to što i žene idu u vojsku, to je lepa slika za njegovu militantnu totalitarnu svest. Ali se za tim odmah javio strah – šta ako naoružamo žene u Srbiji i šta ako ih osposobimo da se obračunaju sa svojim direktnim tlačiteljima: militantnim i agresivnim „srpskim“ muškarcima? A onda mu se ukazao spasonosni – zavoj. Umesto pušaka, gurnućemo im zavoje u ruke. Sasvim prikladno – svaka žena u „srpskoj“ vojsci neka bude Kosovka devojka. A onda nam možda više neće biti potrebna ni kola hitne pomoći, jer će se uvek u blizini osobe kojoj je pozlilo naći neka žena obučena da pritekne u pomoć.

I da ne zaboravimo škole, kao što ministar vojske sprema strategiju odbrane, ministar prosvete piše nove zakone o visokom obrazovanju. O nekim smernicama u pripremi tih zakona on je javno već govorio. Recimo, rekao je kako se deca više neće upisivati u škole za čijim znanjem ne postoji potreba na tržištu rada. A onda dodao i da „srpske“ škole više neće učiti decu „za potrebe razvijenih zapadnih zemalja“. Dakle, uvode se barem dve eliminacione kategorije – viškovi na tržištu rada vode ka gašenju pojedinih smerova; prohodnost ka globalnom tržištu rada takođe gasi pojedine smerove. Uzete zajedno, ove dve eliminacione kategorije mogu da prepolove broj visokoškolskih ustanova u Srbiji. A to će onda umanjiti i razloge da se pohađaju srednje i osnovne škole. Na kojima onda više neće biti razloga da stoje ni prozori ni vrata. Eto puta u „srpsku“ nezavisnost i suverenost.

Peščanik.net, 05.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Avg 05, 2017 6:09 pm

Kadirov kao posebna grana vlasti



Grozni, foto: Oksana Yushko

Rat protiv homoseksulaca u Čečeniji, započet s idejom borbe do istrebljenja, svakim danom biva obogaćen nekom novom formom. Nedavno je Novaja gazeta objavila podatke i dokaze o masovnim kažnjavanjima čečenske LGBT+ populacije samosudom, progonima i ubistvima bez podizanja bilo kakvih tužbi i sazivanja suda. Sada ih optužuju i gone za ekstremizam. Na burno reagovanje svetske javnosti, vlasti Čečenije odgovaraju da u njihovoj republici nema homoseksualaca, niti ih može biti. „Sve su to samo izmišljotine, obične gluposti jer u Čečeniji nema homoseksualaca“, objasnio je Ramzan Kadirov u svom intervjuu datom sportskom uredniku američkog televizijskog kanala HBO Dejvidu Skotu i potom precizirao: „A ako se par njih slučajno i provuklo, vodite ih sa sobom u Kanadu – hvala Alahu – što dalje od nas“. On je dodao da su „svi ti gejevi neljudi, šejtani u ljudskom obličju i da je krajnje vreme da zauvek budu prokleti!“

Ruski pravosudni sistem nema ni najmanju šansu da istraži bilo kakav prestup ili zločin na teritoriji Čečenije, pa i van nje ako iza njega stoji lokalna čečenska vlast. Dokaz tome je primer Ruslana Geremejeva, jednog od glavnih osumnjičenih za organizaciju ubistva Borisa Nemcova kojeg ruski istražni organi ne samo da nisu mogli da uhapse, već im nije data prilika ni da ga bilo šta upitaju.

Ramzan Kadirov se ničega ne boji. On ima licencu za bilo kakvo nedelo i svinjariju u svojoj republici, koju mu je izdao lično Vladimir Putin. Jedino što ga u ovoj situaciji pomalo nervira su mnogobrojni protesti koji dolaze od strane međunarodne zajednice. Prvo se Kanada razgalamila, pa je onda i gospođa Merkel imala štošta da primeti, a potom je i britanski parlament počeo nešto da zvoca i zanoveta, pri čemu to nisu bile tek prazne reči. Ove optužbe su bile potkrepljene izjavama svedoka koji su pobegli od smrti u Čečeniji i privremeno se nastanili u nekoj od evropskih zemalja. I kako bi sprečili da se i ubuduće slične stvari ponavljaju, čečenske vlasti su se dosetile da za homoseksualcima izdaju poternice, stavljajući ih tako pod sumnju da sarađuju sa Isisom. Internet portal Kavkaz.Realije nedavno je objavio vest kako čečenski policajci upadaju u stanove roditelja i najbliže rodbine pripadnika LGBT+ zajednice i od njih zahtevaju da potpišu izjave kojima potvrđuju da su im deca otišla u Siriju. Tom prilikom kadirovci plene dokumenta i lične stvari navodno osumnjičenih „šejtana“, da bi potom taj isti „zaplenjeni materijal“ tobože pronašli u Siriji i upotrebili ga kao dokaz za podizanje optužnice o njihovoj saradnji s teroristima.

A u Siriji je Kadirov kao kod svoje kuće. U Rusiji svi znaju da u slučaju nekog problema sa teroristima nema nikakvog smisla obraćati se ruskim vlastima. Potrebno je samo kako valja zamoliti Kadirova i on će vam rešiti sve probleme. Na primer, supruga Sergeja Uhanova, stanovnika ruskog grada Saratova, primila je islam i sa dvoje maloletne dece pobegla u Siriju. Sergej Uhanov se obratio za pomoć Kadirovu i gle’, uskoro se dogodilo čudo: deca, koju su zajedno s majkom zaustavili turski graničari, bezbedno su vraćena ocu.

U Putinovoj Rusiji je stvorena partikularna institucija vlasti koja se nijednom jedinom rečju ne pominje u ustavu. Njen status i ovlašćenja su faktički neograničeni – i geografski i funkcionalno. Vlasti Jekatarinburga su odlučile da izgrade novu sportsku halu za hokejaški klub Automobilist. Nekada davno na tom mestu je grad planirao da izgradi džamiju, a danas tamo stoji jedna prlično neugledna baraka nekada namenjena radnicima s okolnih građevina i u zemljišnim knjigama upisana kao privremeni objekat, ali nju lokalni muslimani doživljavaju kao „privremenu džamiju“. Gradske vlasti svojim sugrađanima muslimanske veroispovesti nude sedam lokacija, sedam raznih varijanti za izgradnju nove džamije, ali oni uporno nastoje na tome da se ona izgradi baš na onom mestu gde grad planira da gradi svoju ledenu dvoranu. I šta mislite, kome su se uralski muslimani obratili za pomoć? Koga su odabrali kao zaštitnika svojih interesa? Naravno, Ramzana Kadirova.

Voronježski policajci su 27.7.2017. na ulici zaustavili dve mlade Čečenke s detetom i zatražili im da pokažu dokumenta. One su to kategorično odbile i policajci su ih onda zamolili da pođu s njima u policijsku stanicu. Ubrzo su tu nađoše i rođaci koji su pritrčali da pomognu Čečenkama, počela je tuča, policajci su rođake savladali i odvezli u stanicu, ali su ih nakon desetak minuta pustili. Svoje zemljake je zaštitio Ramzan Kadirov tako što je telefonom pozvao gubernatora Voronježske oblasti, a ovaj se – kako je iste večeri saopštila čečenska državna televizija – „izvinio čečenskom narodu za učinjenu neprijatnost“. Sutradan je u ministarstvo unutrašnjih poslova Čečenije pokrenulo istražni postupak povodom uvreda koje je neki prolaznik uputio mladim Čečenkama.

Kadirov s pažnjom prati i konflikt oko Hramske gore, dugogodišnji sukob Izraelaca i muslimana. Jednom prilikom je čak izjavio kako se sprema da i sam ode u Jerusalim i lično zaštiti prava muslimana. Istina, iz nekog razloga nije otišao…

Viktor Frankenštajn, junak čuvenog romana Meri Šeli, provodeći alhemijske eksperimente stvara monstruma koji će mu kasnije praviti velike neprijatnosti, a na kraju ga i definitivno dokusuriti. Monstrum zvani Ramzan Kadirov, rezultat je Putinovih alhemičarskih opita nad Rusijom. On je svome tvorcu punih 17 godina deklarativno potvrđivao vernost, ne zaboravljajući pritom ni sebe. Nove zapadne sankcije će Rusiji neizbežno doneti krizu vlasti i time znatno oslabiti Putina. A monstrumi nikako ne vole slabe…

Ежедневный журнал, 02.08.2017.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 05.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Avg 07, 2017 4:14 pm

Smile Lucifer i maskirna dejstva

Ovo ludo vreme je dobilo i svoje zvanično ime. Nazvali su ga – Lucifer. Preporuka lekara je da se, dok Lucifer ne prođe, ne izlazi iz kuća. Nažalost, ne i da se ne izlazi u javnost. Pa je tako ono novinarsko da je neuobičajeno lepo vreme izmamilo mnogobrojne šetače pretvoreno u: neuobičajeno vrelo vreme izmamilo je mnogobrojne neprimerene izjave vlasti.

Najviše se, po običaju i navici, istakao ministar vojni koji je ovog puta uspeo da zarati sa stanovništvom. Naše države.

Ako se u vojsku možda i ne razume, maskiranje i borbena dejstva mu nisu strani, a bombardovanje informacijama i bacanje dimnih bombi mu baš idu od ruke. Jednog dana je vraćao obavezu služenja vojnog roka, drugog najavljivao da će svi morati da prođu vojnu obuku, trećeg da se civili ipak neće obučavati za Kalašnjikove već za „prvi zavoj“, da bi već narednog dana uvodio obavezne vojne vežbe i za žene, a sledećeg ih proglasio i vojnim obveznicama (ako tako glasi ženski rod od: vojni obveznik?) sve do pedesete godine života.

Dok ovo pročitate možda je već izdao naredbu i da deca u vrtiću prođu predvojničku obuku ili da se još u porodilištima dobija vojni raspored.

A da bi se najšire narodne mase bolje upoznale sa vojnom i svakom drugom doktrinom ministra vojnog, on je kreirao i sajt pod svojim imenom, odnosno prezimenom. Na njemu (sajtu) ministar hvalospevi o sebi u trećem licu (jednine, da ne bude zabune) i predstavlja se kao „dugokosi mladić krajiškog porekla iz radničke porodice bez ikakve povezanosti sa poznatim političkim familijama“ (osim, možda, sa onom najpoznatijom, Milošević-Marković?!).

Borbena dejstva, doduše znatno manjeg obima, preduzela je i potpredsednica vlade. Ona je slavodobitno unapred objavila rezultate čuvenog samoproglašenog unutrašnjeg dijaloga (koji nije ni započeo!) i obavestila javnost da su opozicioni lideri miševi, a da je vlast – lav. Kako je došla do takvih rezultata? Pa jednostavno. Pošto opozicija nije javno iznela svoj stav za rešenje kosovskog pitanja, ona je – miš. A pošto vlast takođe nije javno iznela svoj stav za rešenje kosovskog pitanja – ona je lav.

Da bi pojačala ovu „argumentaciju“ (ili samo zato što se setila da u basni baš miš unesrećenom lavu vadi trn iz šape?), potpredsednica vlade se okanula životinjskog carstva i prešla na estradu. Čime je nepotrebno proširila front napavši sad i folk-pevačice koje je uzela za primer nebitnosti.

No, maskirna dejstva vlasti ne bi bila to što jesu da ih ne predvodi vrhovni komandant. Na opelu žrtvama „Oluje“, predvojnički je izjavio da Srbija ima snage da zaštiti svoj narod i da „više nigde na srpskom etničkom prostoru“ neće dozvoliti zločine jer „nemamo prava da gubimo srpske glave i ognjišta i da gledamo u nebo“. Nije jasno šta će se sve smatrati srpskim etničkim prostorom, naročito kad se on pominje u kontekstu Hrvatske, ali – ili ima veze sa najavljenom deklaracijom Srbije i Republike Srpske o „opstanku srpskog naroda“ ili da se spremamo da zaratimo i sa gangsterima grada Čikaga ako slučajno udare na neku „našu“ glavu.

Peščanik.net, 07.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Avg 07, 2017 6:19 pm

Smile Javna opomena



Foto: Predrag Trokicić

Javnosti je Savet za štampu poznat kao institucija koja hoće da popravi stanje u kojem se nalaze domaći mediji. Druge institucije su se, znamo, proglasile kao nenadležne da to rade iako su baš zbog toga bile osnovane. Doprinos poboljšanju stanja medija Savet daje svojim izveštajima o njihovom radu (pre svega izveštaja o poštovanju Kodeksa novinara Srbije). U najnovijem izveštaju, za period mart-decembar 2016, Savet konstatuje da se Kodeks novinara krši drastično više (za oko 50 odsto) u odnosu na prethodnu godinu. Najčešće se krše obaveze istinitog izveštavanja, poklanjanja dužne novinarske pažnje, poštovanja privatnosti osoba, te poštovanja pretpostavke nevinosti pre odluke suda. Savet izveštava o osam dnevnih novina – Politika, Danas, Večernje novosti, Blic, Alo, Kurir, Informer i Srpski telegraf. Izveštaji pokazuju da je u štampanim medijima u Srbiji nepoštovanje novinarskih standarda pravilo, a ne izuzetak. Pored toga, Savet odlučuje i o žalbama na sadržaje za koje se sumnja da krše Kodeks.

Prošle nedelje i Peščanik se, po mišljenju Saveta, našao u društvu onih koji krše novinarske uzuse. Savet je navodno utvrdio da je Peščanik prekršio Kodeks novinara Srbije i to je objavio na svojoj internet strani.

Savet je odlučivao po žalbi udruženja građana Egal. U žalbi Komisiji Saveta, Egal tvrdi da Peščanik nije objavio odgovor tog udruženja na tekst Bobana Stojanovića „Ana u šećernoj vuni ili tragedija državne službenice“. Tu stoji da je Stojanović „izneo niz neistina, poluinformacija, ili srpski rečeno, laži o paradi ’Ponos Srbije’ čiji je jedan od organizatora Udruženje građana Egal“. Dan po objavljivanju Stojanovićevog teksta, Egal je, kaže se još u žalbi, poslao odgovor Peščaniku, u skladu sa članovima 83 i 84 Zakona o javnom informisanju i medijima. U žalbi se, konačno, kaže i da Peščanik nije objavio odgovor, čime je narušio Kodeks novinara Srbije.

Stvar je, međutim, u tome da Peščanik nije dobio odgovor Udruženja Egal. Urednice Peščanika taj su odgovor prvi put videle kao prilog žalbi Savetu. Da je odgovor stigao, Peščanik bi sa njim postupio u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima, kao što je to činio i sa drugim odgovorima. „Sporan“ je, kako se naknadno ispostavilo, sledeći deo Stojanovićevog teksta: „iznenada se 2015. godine, paralelno sa Paradom ponosa najavljuje i manifestacija Ponos Srbija“. U odgovoru koji je u prilogu žalbe dobio Savet, udruženje Egal ne tvrdi da ta informacija nije tačna. Umesto toga stoje kvalifikacije i uvrede na račun autora, s posebnim naglaskom na njegov privatni život.

U svojoj žalbi, udruženje Egal ne daje dokaz da je odgovor poslat i ne obrazlaže zašto je taj dokaz izostao. Iako su informisani da odgovor, koji je predmet žalbe, nije stigao i uprkos tome što se u principima odlučivanja o žalbama kaže da će se odlučivati na osnovu raspoloživih dokaza, Komisija Saveta za štampu je (glasovima devet od deset članova) odlučila da je Peščanik prekršio Kodeks novinara.

Savet za štampu je udruženje građana, baš kao i udruženje građana Egal. Savet se može baviti analizom stanja u medijima, dokumentovanjem kršenja Kodeksa novinara i izricati javne opomene svojim članovima koji su, učlanjenjem u Savet, to prihvatili. To su legitimni i dopušteni ciljevi i mehanizmi jednog udruženja (da nije tako, udruženje ne bi moglo biti registrovano). Međutim, nijedno udruženje građana, pa ni Savet za štampu, ne može odlučivati o pravima i interesima stranaka u sporu, jer su ta pitanja u (makar i delimično) demokratskim zemljama u nadležnosti sudova.

To znači da Savet može utvrditi da je neki medij prekršio Kodeks onda kada je to očigledno – recimo, kada objavljuje detalje iz istrage, tvrdi da je neka osoba kriva pre nego što je to utvrđeno u sudskom postupku i slično. Savet može imati i interne mehanizme da članove svog udruženja sankcioniše za takve prestupe.

Međutim, Savet nema ni nadležnost ni mehanizme da odlučuje o radu medija koji nisu članovi tog udruženja. Savet nije državni organ, nema nadležnost da utvrđuje da li je jedna strana drugoj poslala odgovor ili da li je taj odgovor bio odgovarajućeg sadržaja (zakon ne obavezuje da se objavi svaki odgovor; smatrati da postoji obaveza da se objavi bilo koji odgovor jeste sasvim krivo shvatanje „kulture dijaloga“). To je posao suda.

Peščanik je članovima Komisije za žalbe Saveta za štampu izložio svoj stav i predložio da udruženje Egal zaštitu zbog navodno neobjavljenog odgovora potraži pred nadležnim sudom. Takođe, Peščanik je bio izričit da iz principijelnih razloga ne želi da učestvuje u postupku koji vodi udruženje građana čiji Peščanik nije član i pri tom zamolio da međusobna komunikacija ne bude uvršćena u „predmet“. Uprkos tome, navodi iz privatnih razgovora su iskorišćeni u postupku pred Savetom.

Savet za štampu je dovršio postupak i objavio Javnu opomenu Peščaniku, gde se tvrdi da je Peščanik prekršio Kodeks novinara. U obrazloženju, Savet konstatuje da „članovi Komisije teško mogu sa sigurnošću utvrditi da li je odgovor zaista poslat“, ali da „odgovornost za to snose i urednice ’Peščanika’ koje su odlučile da komunikaciju sa čitaocima svedu na kontakt formular na sajtu“, zbog čega je bilo kome ko šalje dopis redakciji „teško da dokaže da ga je zaista poslao“.

Savet za štampu je propustio da primeti da se uz kontakt formular na sajtu Peščanika nalazi i adresa medija, na koju Peščanik uredno prima poštu. Takođe, Peščanik je do sada objavio na desetine odgovora poslatih na email adresu koja se nalazi na sajtu.

Savet ide i korak dalje, pa tvrdi da „Komisija ne može da se izjašnjava na osnovu toga kome više veruje, podonosiocu žalbe ili redakciji“, ali da smatra da u ovom slučaju i „nije od presudnog značaja da li je ’Peščanik’ primio odgovor ili je za njega saznao nakon što je Egal podneo žalbu Savetu za štampu“. Uz to Savet konstatuje da je Peščanik mogao biti upoznat sa sadržajem odgovora udruženja Egal i preko društvenih mreža „jer su urednice portala na njima vrlo aktivne“ – što je zaključak bez ikakvog smisla. Ostvarivanje prava na odgovor u medijskom prostoru u tumačenju Savet poprima tako nove obrise: po mišljenju Saveta, da bi poštovali Kodeks novinara urednici moraju da prate da li su na društvenim mrežama objavljeni odgovori koji se odnose na sadržaje iz njihovih medija.

Iz Zapisnika o sednici Komisije za žalbe saznajemo nešto i o unutrašnjoj dinamici tela koje se stavilo u ulogu kvazisuda. Jedan od članova je izjavio da u ovom slučaju „nije reč o tome da li će se poštovati zakon, nego je stvar dobrog ukusa i kućnog vaspitanja omogućiti nekome da odgovori na tekst koji se odnosi na njega“. Drugi član je primetio „da su urednice ’Peščanika’ uložile veliku količinu enegrije da objasne da odgovor nisu ni dobile, iako je u stvari jasno da ne žele da ga objave, jer bi, u suprotnom, to mogle da urade i kada su dobile žalbu“. Treći član je smatrao da „Komisija ne treba da se bavi pravnim formalnostima, već Kodeksom koji propisuje da novinar poštuje pravo na odgovor“.

Međutim, stvar upravo jeste u poštovanju zakona. Mediji nisu u obavezi da objave odgovore koji im nikada nisu stigli i koji prema članu 98 Zakona o javnom informisanju i medijima nisu odgovarajućeg sadržaja. Da bi došlo do drugog koraka – odlučivanja o sadržaju – mora biti ispunjen prvi uslov – da je odgovor poslat na odgovarajuću adresu. Kao i zakon, Kodeks je jasan: novinar neguje kulturu i etiku javne reči, poštuje pravo na odgovor, izvinjenje i ispravku i dužan je da blagovremeno objavi odgovarajuću ispravku. Blagovremenost i adekvatnost odgovora se mogu tumačiti jedino u skladu sa Zakonom, a ne i „dobrim ukusom i kućnim vaspitanjem“. Sve to nisu „pravne formalnosti“, već temeljna prava i obaveze medija i onih koji mogu biti pogođeni pisanjem medija.

Odluka Komisije za žalbe Saveta za štampu pokazuje sve dimenzije problema domaćeg novinarstva, ali i državnih institucija. O poštovanju ozbiljnih obaveza medija državni organi gotovo da uopšte ne odlučuju. Oni, pak, koji o etičnosti medija razmišljaju iz profesionalne perspektive, odlučuju na osnovu nagađanja, bez ikakve ograde kada su u pitanju vlastiti dometi i nadležnosti. Upravo je takvo ponašanje suprotno Kodeksu, koji od novinara traži da razlikuju činjenice od komentara, pretpostavki i nagađanja.

Da je Savet za štampu sud, Peščanik bi zbog prvostepene odluke Saveta mogao da se obrati višem sudu zbog kršenja osnovnih procesnih načela, kao i zbog pogrešnog i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenom postupku. Međutim, to pravo je Peščaniku uskraćeno, a sasvim zgodno – istekli su i svi zakonski rokovi u kojima bi Egal mogao da se obrati sudu zbog navodno neobjavljenog odgovora. Peščanik je tako na neprihvatljiv način proglašen odgovornim za učinjen novinarski prekršaj, čime Savet doprinosi zagađenju javnog prostora protiv koga se, navodno, bori.

Peščanik.net, 07.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Avg 09, 2017 12:57 pm

Smile Gde je Nacrt završnog računa budžeta za 2015?



Foto: Predrag Trokicić

Ministarstvo finansija, koje je dužno da izradi nacrt, tvrdi da ne poseduje informacije o tome. Transparentnost Srbija je od Ministarstva finansija tražila informaciju o tome da li je Vladi upućen nacrt zakona o završnom računu budžeta za 2015. godinu, kao i informaciju o datumu kada je to učinjeno ili informaciju zašto do sada nije, budući da je takav podatak trenutno nedostupan javnosti. Po članu 78. Zakona o budžetskom sistemu, Ministarstvo finansija je moralo da do 20. juna 2016. dostavi Vladi nacrt završnog računa za 2015, a Vlada je pre više od godinu dana (do sredine jula 2016) imala obavezu da dostavi Skupštini predlog zakona o završnom računu budžeta.

Imajući u vidu ove zakonske obaveze, odgovor Ministarstva finansija da „ne poseduje dokument koji bi sadržao traženu informaciju“ predstavlja iznenađenje, koje je bilo pojačano time što nas je Ministarstvo finansija uputilo da informacije potražimo od Uprave za trezor, koja je u sastavu istog tog ministarstva. Obrazloženje je bilo da se „završni račun budžeta sačinjava na osnovu podataka iz godišnjih finansijskih izveštaja, koji se dostavljaju Upravi za trezor“. Sačekali smo i odgovor iz Trezora. U tom odgovoru, Trezor podučava šta je čiji posao u pripremi završnog računa i tvrdi da je Uprava za trezor još 23. juna 2016. dostavila Ministarstvu finansija celokupnu dokumentaciju u vezi sa završnim računom. Drugim rečima, ne samo da nas je Ministarstvo finansija uputilo da od Uprave za trezor tražimo podatke u vezi sa dokumentom koji sami treba da sačine (nacrt zakona o završnom računu), već su nas uputili da od Trezora tražimo dokumenta koja su u tom trenutku već godinu dana bila u posedu Ministarstva. Ma koliko bilo loše ako je u ovom slučaju Ministarstvo nameravalo da oteža ostvarivanje prava na pristup informacijama, još bi lošije bilo ukoliko tom državnom organu nije poznato da li poseduje podatke o ispunjavanju jedne od svojih najvažnijih zakonskih obaveza.

Element koji odgovor Ministarstva finansija čini još apsurdnijim jeste činjenica da je Državna revizorska institucija (DRI) već obavila reviziju završnog računa budžeta Srbije za 2015, i objavila izveštaj o tome. Da bi DRI mogla da uradi svoj deo posla, morala je da ima pred sobom završni račun, ma u kojoj fazi usvajanja da se nalazio taj dokument, to jest bez obzira na to da li je nacrt već dostavljen Vladi ili ne.

Nije zgoreg podsetiti, kad smo već otvorili priču o završnom računu budžeta za 2015, da su Ministarstvo finansija i Vlada već prekoračili rokove za pripremu (ili makar za objavljivanje) nacrta, odnosno predloga završnog računa za 2016. godinu. Nije objavljena ni fiskalna strategija koja bi trebalo da im prethodi. Isto tako, možemo se prisetiti i da Narodna skupština još od 2002. godine nije usvajala zakon o završnom računu budžeta. To je jedan od pokazatelja nedovoljne odgovornosti i kontrole u oblasti javnih finansija. Sve to znatno utiče na lošiji skor Srbije u relevantnim rangiranjima zemalja (npr. Indeks otvorenosti budžeta), negativno se odražava na vladavinu prava, a i na obim i korisnost rashoda.

Autor je programski direktor Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 07.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Avg 09, 2017 3:49 pm

Smile Raša Todosijević – intervju



Foto: Danas

Razgovor vodila Aleksandra Ćuk

Ovde se generalno zapatila parohijalna svest zacementirana u predratnoj robi ili u robi iz doba socijalističkog modernizma – tu je stala. S druge strane, sva naša, kobajagi, istoričarsko kunstlerska kustoska elita nema kontakta sa svetom. Meni je paradoksalno da sam poslednje dve godine sve izložbe imao u inostranstvu. Naši mlađi ljudi nemaju, kao u Hrvatskoj i Sloveniji, kontakte u međunarodnim umetničkim krugovima, kaže za Danas umetnik Dragoljub Raša Todosijević odgovarajući na pitanje kako u najkraćem opisuje stanje na umetničkoj sceni u Srbiji. Međutim, povod za intervju sa ovim rodonačelnikom konceptuale, vlasnikom nagrade Venecijanskog bijenala iz 2011, iako uskoro ima izložbu u Londonu, nije njegov rad, nego umetničko-filozofska priroda, koja ga vazda čini vitalnim, angažovanim i zanimljivim likom. Razgovor koji smo vodili u društvu njegove životne saputnice Marinele Koželj Keke, rečeno mu je unapred, ticaće se najviše Kosova, unutrašnjeg dijaloga, aktuelnosti, što je Raša odmah prokomentarisao sa “Auu, sve neke srpske teme…”

Rašo, kako vama uopšte izgleda to što 2017. pričamo o Kosovu kada već decenijama glavnina ljudi tamo ne želi da živi u Srbiji. Šta je vama Kosovo, kako doživljavate ovaj problem?

Moja majka je slučajno rođena tamo, ali ja nemam tu visokopatetičnu notu u vezi sa tim šta mi Kosovo znači. Ako ti ljudi neće da žive sa nama – okej. Vi se sećate rata. Je l’ se sećate one narodne poslovice koja se provlačila sve vreme “čije ovce toga i planina”, je l’ se sećate da se to drndalo u Srbiji? Što sada niko ne pominju tu poslovicu?

A kako doživljavate poziv predsednika Vučića na unutrašnji dijalog o ovom problemu?

To je morka. Taj poziv nije rezultat visokoracionalizovanog razmišljanja, nego se došlo do zida u koji su naši političari udarali glavom u više navrata. I, sada će kao nešto da reše? Neće ništa da reše. Znate šta će Srbi da rade – jedan deo će da juri Brankoviće, dok niko neće tražiti Miloša Obilića. To kažem metaforično, u stvari mislim – da će izdajice pokušati da se obuku u lepo odelo. Meni je taj Vučićev gest kao zvuk koji odzvanja kroz neki kamenjar i gde se čuju poneki glasovi. I ja ovde, inače, skoro da ni reč ne verujem medijima. Sve može sutra da se promeni.

Kad spomenuste medije, velika se galama podigla u vezi s naslovnicom NIN-a. Kako gledate na to budući da ste vi veoma često u radu pravili kukaste krstove. Da li ste imali neprijatnosti zbog toga?

Na Venecijanskom bijenalu, još dok se nije znalo da ću dobiti nagradu, izložio sam ogroman crveni kukasti krst od metala ispred kojeg je bila kada od olova iz koje je izbijala svetlost. Tada je cela delegacija izraelskog paviljona došla da mi čestita – prvo na izložbi, a onda na hrabrosti jer su znali na šta ta monumentalna svastika cilja. Nigde nisam imao problema zbog toga.

Na šta cilja taj simbol, kako o njemu mislite?

Ne postoji simbol koji ima trajno značenje. Kukasti krst nestaje s evropskog horizonta s pojavom hrišćanstva. Beži u šume, nestaje u folkloru i ne pojavljuje sve do početka 18-19. veka. Vidimo ga tada u Francuskoj kao benigni dekorativni sistem povezan s neoklasicizmom. Štaviše, smejaćete se, u Kanadi se pojavljuje sto ženskih hokejaških timova koji na pletenim džemperima imaju kukasti krst. On se pojavljuje u celom svetu: u Irskoj, u Grčkoj, u Indiji, u Egiptu, u Japanu, u Južnoj i Srednjoj Americi. U Indiji fabrika za proizvodnju kafe ima džakove sa velikim kukastim krstovima. Kod njih se misli na boginju Kali. Svastika je dobila negativno značenje sa dolaskom Hitlera na vlast. Odjedared se taj benigni simbol, koji je nosio tek mutna značenja u našoj svesti, pretvara u simbol zla. Simbol se nije promenio, nego naša percepcija spram njega.

Da se vratimo na naslovnicu NIN-a i buku oko nje.

Šićardžije i barabe su podigle galamu oko te naslovnice. Znate, ovde prostitutka koja radi kao “poslovna pratnja” može mesečno da zaradi više love nego inženjer u Vinči. U svakom slučaju, ovde je na snazi banditsko eksploatisanje nemoćnih ljudi, mada, posle mnogo vremena, počinjem da se ljutim na same radnike i njihovu nedoslednost. Ali prezirem i strance laskavce, koji ne laskaju ovdašnjim rukovodiocima iz ubeđenja, nego da bi ih prevarili, uzeli novac i imali ljude koji rintaju ni za šta. To svi znaju. Tako da ta metafora NIN-ove naslovnice apsolutno stoji.

A kako ocenjujete ponašanje ministra spoljnih poslova Ivice Dačića spram kosovskog problema?

Pa, on može da ide tamo u Žitorađe, napravi šatru i peva do mile volje – uvek se tebi vraćam, Kosovo.

A proces evropskih integracija, kako ga komentarišete u svetlu toga što EU gleda Vučiću kroz prste jer veruje da će on rešiti problem Kosova?

Sve zemlje, počev od SAD u Južnoj Americi, podilaze diktatorima i vlastodršcima. Nikada se nije stalo na stranu države koja je pokušala da začne liberalni režim. I sve ovo laskanje našim političarima je puka laž. To je da bi nešto izvukli ili da bi nas pokrali. Ja to tako vidim, a ovo ovde je kao neokapitalistički feudalizam i tačka.

Večita tema kod nas je i proces suočavanja sa prošlošću. U tom smislu kakav je vaš komentar na nove fotografije koje su se pojavile ispred Skupštine? Da li njihov eksplicitan sadržaj tabloidizuje žrtve?

Sećam se onih davnašnjih protesta majki na Plaza de Mayo u Buenos Ajresu zbog tajnih oružanih formacija koje su preko noći pobile mnogo ljudi. Dolazile su na trg s fotografijama i to je to, a ovo podizanje groze na veći nivo je neka vrsta sadomazohizma. Ne znam ko su dirigenti spektakla, ali mislim da je cilj održavati stalno vatru, tako nešto lakše bukne, ako se večni plamen iz pećine stalno drži. Mislite da je to namenjeno strancima? NATO-u? Ne, ti panoi sa fotografijama su namenjeni nama.

Keka: Da li smem ja nešto da dodam? To izgleda toliko neukusno i ogavno da nemam reči i samo podstiče primitivizam. Ako hoće da odaju pijetet žrtvama, što ne urade kao u svetu gde se u znak sećanja na njih u pločnik ugraviraju finim slovima njihova imena i prezimena.

Često ste sretali albanske umetnike sa Kosova. Kakva su bila vaša iskustva?

Viđali smo se na brojnim međunarodnim izložbama i nikad nije bilo konflikta. Bile su dve izložbe u Bolonji, po jedna u Berlinu i Gracu. Prva je bila početkom devedesetih apsurdnog naziva Novi Evropljani i tu sam upoznao Edija Ramu, koji je u to vreme bio slikar.

Šta mislite o Rami umetniku?

Najviše mrzim kad mi dođu kustosi i kažu – jao, kako je lepo ofarbao grad – daj, manite me se tih budalaština, ali njegovi radovi nisu loši. Keko, šta ti misliš?

Keka: Nisu uopšte loši, vrlo su “in”!

Kako ocenjujete rad ministra kulture?

Čoveka uopšte ne poznajem. Pozdravili smo se samo na otvaranju Bijenala u Veneciji a, drugo, ja ni po kojoj liniji nemam nikakve zahteve prema tom ministarstvu, jedino što od njih redovno dobijam onu apanažu 45.000 dinara. A znate li koliko dobijaju sportisti? To je diskriminacija. Mislim da ova zemlja pati kao tipično siromašne zemlje od kubansko-rumunskog sindroma. Sećate se Nađe Komaneči i kubanskih boksera? To je jedino što se u totalitarnim režimima moglo naveliko eksploatisati. Kad ne može na svetskoj sceni nigde da prosperira, onda se ogromne investicije ulažu u sport radi hvalisanja države. Pa, zamislite, Ivo Andrić dobija Nobelovu nagradu u Skandinaviji i počne da se uvija u jugoslovensku zastavu, da je ljubi, da se dernja, da slini i da skače. Rekli bi da je u pitanju idiot. Hoću da kažem, ova vlast nema nikakav odnos prema kulturi.

Kako vidite budućnost Srbije?

Kako vidim? Pa, ja sam poznati prorok. Stoji to u mojim radovima “Sutra je ponedeljak”.

Da niko ne dođe do izražaja

Kako ocenjujete naše predstavljanje na ovogodišnjem Bijenalu u Veneciji?

Naša izložba je bila katastrofalna i mislim da ona najavljuje veći broj učesnika na ovoj manifestaciji u budućnosti. Zato što ova vrsta sistema zahteva da niko ne dođe do izražaja.

Kako vidite ulogu SANU po pitanju Kosova?

Mislim da je gospodin Kostić vrlo pozitivna ličnost. Doduše, možda nije ekspresivan kao ja, ali je u racionalnoj formi rekao isto što i ja mislim znajući da mu iza leđa mrmljaju budale. I to je dovoljno od SANU.

Šta mislite o ulozi SPC u našem društvu?

To su grebatori. Evo sad dižu zid kod Topčiderske zvezde. Tamo je dugo stajao natpis: “Ne prelazite crkveni posed”. Sad će to da skinu i da sagrade zid. Prozlio se ovaj narod. Nije on istorijski zao. Prozlio se od nevolje. Kod nas intelektualaca ima malo i oni su beznačajno glasačko telo za bilo kakav politički manevar.

Mladi

Mladi ljudi su u potpunoj besparici i zato gledaju da što pre odu odavde. Juče sam o tome baš pričao sa Marinelom – jedino bi možda pomoglo da prave male zajednice preko nekih prostora. Žao mi ih je. Ja sam mator čovek, meni je lakše, mogu da odem, ljudi me znaju. Nije da će me dočekati sa “dragi Dragoljube”, ali ne moram da se predstavljam – smatra naš sagovornik.

Robijanje

Upitan koliko ga pogađa ignorisanje sistema prema njegovim uspesima imajući u vidu da nema uslove za rad, Raša Todosijević kaže: “Isterali su me iz ateljea. Na Senjaku imam privatan stan ali je to rupa. Imam ovolicno prostora da radim. Da li me to frustrira? Pa, normalno da me frustrira. Kad bih legao sad kod Frojda na krevet i on počeo da analizira, konstatovao bi ogroman stepen neuroze koja iz toga proizlazi. Meni telefon ne zvoni, možda jednom u mesec dana. Ovde se skoro nije pojavio neko iz Beograda, jedino dođu ljudi iz inostranstva. Sigurno je da me to na dubinskoj osnovi nervira, ali kao i svi robijaši, posle deset-petnaest godina se navikneš na situaciju.

Danas, 07.08.2017.

Peščanik.net, 08.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Avg 09, 2017 4:50 pm

avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Avg 10, 2017 4:27 pm

Smile Predsedniče, laku noć



Foto: Predrag Trokicić

Koliko jadna mora biti zemlja čiji predsednik otvaranje jedne prodavnice proglašava potvrdom svog uspeha i uspeha čitave nacije? Nigde IKEA nema status prestižne kompanije. (Pandan toj kompaniji kod nas bi bila Forma Ideale, ali se predsednik nije oglasio nijednom kada je ta kompanija otvorila novu prodavnicu.) U prodavnicama IKEA nameštaj i stvari za kuću uglavnom kupuju osobe srednjeg i nižeg imovinskog statusa. Koncept tih prodavnica podudara se sa konceptom megamarketa koji po nižim cenama naveliko prodaju namirnice srednjeg i nižeg kvaliteta. Kao megamarketi, prodavnice IKEA podižu se na rubovima gradova gde ljudi o svom trošku dolaze, kupuju, odnose i kod kuće sklapaju stvari, čime deo troškova u lancu proizvodnje i prodaje preuzimaju na sebe zarad utiska da su robu dobili nešto jeftinije. Reč je u stvari o magacinskim prostorima otvorenim za maloprodaju.

Nije prvi put da se ovde dolazak jedne strane kompanije s ponudom slabijeg kvaliteta slavi kao nacionalni uspeh. Setićemo se otvaranja restorana brze hrane McDonald’s 24. marta 1988. Pesme su pevane o tome kako je Beograd zbog američkih pljeskavica sumnjivog ukusa nadmoćan u odnosu na druge ondašnje jugoslovenske i srednjoevropske prestone gradove. U šta se ta nadmoć izmetnula u sledećoj deceniji, videli smo. Tom civilizacijskom sunovratu nemali doprinos dao je i sadašnji predsednik Srbije. I dok je u ono vreme, kako je sam više puta na tome insistirao, kao navijač na stadionu verovatno likovao zbog restorana McDonald’s, danas kao predsednik republike na isti primitivan način likuje zbog prodavnice IKEA. Pa ipak, u tih par decenija od otvaranja restorana McDonald’s do otvaranja prodavnice IKEA stvari su se bitno promenile i izvrnule naglavce.

Ako je u osamdesetima Beograd imao prvi u okruženju McDonald’s, danas među poslednjima otvara prodavnicu IKEA. Domaće pljeskavice uspešno su odolele hamburgerima McDonalda; domaća industrija nameštaja verovatno neće dobiti priliku da se nosi sa stvarima iz magacina IKEA jer je temeljno pregažena. U isto vreme kada se gradi i otvara prodajno stovarište IKEA, u centru grada, u Savamali, za potrebe „Beograda na vodi“, zatvorena je prestižna prodavnica nameštaja SIMPO. Prethodno je i sama fabrika SIMPO u Vranju praktično uništena. U osamdesetima je otvaranje restorana Mc Donald’s imalo jake kulturne konotacije u smislu otvaranja zemlje prema ondašnjem Zapadu i raznim oblicima zapadne popularne kulture. Konzumiranje kulturnih simbola sa Zapada tada se otelovilo kroz stvaranje novih prehrambenih navika. S vremenom, domaći konzumenti McDonaldovih hamburgera shvatili su da je tu reč o popularnoj kulturi kao kulturi za siromašne. Baš kao što su to i nameštaj i stvari iz prodavnica IKEA.

A opet, i danas nam predsednik republike otvaranje magacina IKEA na rubu grada predstavlja onako kako se u popularnoj svesti videlo otvaranje McDonaldovog restorana pre tri decenije. Tako se, izgleda, uprkos svim promenama, u svesti predsednika republike za tri decenije ništa nije promenilo: i dalje je to jedan podanički karakter obeležen osećanjem niže vrednosti prema svakome ko makar prividno ima više novca ili političke moći. Iz ugla predsednika republike vreme stoji i ništa se ne menja, uprkos tome što će on samouvereno i samozaljubljeno reći da se samo magarci ne menjaju.

Nema smislenog odgovora na pitanje kako otvaranje jedne prodavnice, pa makar to bio i veliki magacin na izlazu iz grada, može promeniti način razmišljanja čitave nacije i biti „najznačajniji udar“ na „zastarele i prevaziđene delove mentaliteta“ i „kolektivnu lenjost“. Pa sam predsednik nam svojim udvoričkim tekstom nedvosmisleno potvrđuje da se od otvaranja prvog McDonaldovog restorana do otvaranja stovarišta IKEA njegov „zastareli i prevaziđeni“ mentalitet nije promenio ni za dlaku. Zbog takvih kao što je predsednik republike, taj mentalitet izdržao je sve moguće udare, a ponajlakše one koji dolaze od kompanija kao što su McDonald’s i IKEA.

Igraće se predsednik u svom tekstu pomalo i pedagoga. Reći će da samo oni koji spavaju ne greše. Na prvi pogled, sasvim razumno će dodati i da se u radu greške podrazumevaju i da ih se ne treba plašiti. Ali, taj banalni uvid da ko radi ponekad i greši trebalo je da podeli, recimo, sa ministrom prosvete i objasni mu da su ocene, testovi, male i velike mature sve sami instrumenti za kreiranje kulture u kojoj se ni u učenju ni u radu ne praštaju greške. Pa je ovde prvi strah svakoga ko treba nešto da uradi da slučajno ne pogreši. A pravo na grešku i novi pokušaj imaju samo oni na vrhu hijerarhije, odakle nam se nadobudno obraća predsednik.

Uz to, sasvim je budalasto reći da samo oni koji spavaju ne prave greške. Jer stvar uopšte nije u tome da se napravi razlika između spavanja i sanjanja, s jedne strane, i rada, s druge. Uostalom, snovi u radu mogu biti od velike koristi. Ključno je, naime, ne praviti previše grešaka i ne praviti krupne greške s pogubnim posledicama. Razliku treba praviti između onih koji ponekad pogreše i onih koji to rade neprekidno i pri tom prave kobne greške. S obzirom na to, predsednik je promašio temu i zapravo priznao da on sam ne greši samo kad spava. Kad je budan i nešto radi, on naprosto ne može a da ne pogreši, često i pogubno. Predsedniče, laku noć.

Peščanik.net, 09.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Avg 10, 2017 5:56 pm

Smile Jadna rasprava



Foto: Predrag Trokicić

Prošlo je tri meseca od kada je u zgradi Rektorata održana javna rasprava o nacrtu Zakona o visokom obrazovanju. Set predloga novih zakona u septembru će ući u skupštinsku proceduru, a reakcija javnosti na taj nacrt praktično nema. Ovde ću izneti neke od problema koje sa sobom nosi potencijalni zakon, a pre toga ću opisati ambijent u kome je održana rasprava u Rektoratu.

U sali Rektorata stolice su poređane tako da salu dele na dva dela. U prvom delu sale sedeli su akademici, dekani, profesori i studentski predstavnici. Pošto je nacrt Zakona predstavljen, zapravo pročitan, bez jasnih obrazloženja, što je potrajalo više od polovine vremena predviđenog za raspravu, reč su dobili studentski predstavnici, na čija pitanja su odgovori bili unapred pripremljeni. Zatim su se za govornicom smenjivali profesori i dekani, sve dok ministar Šarčević zbog neodložnih obaveza nije napustio salu, čime je ne samo obesmislio sva naredna izlaganja nego i pokazao da javna rasprava nije ništa drugo do unapred izrežirana, fingirana formalna procedura. Kada je ministar otišao, reč smo dobili mi iz drugog dela sale.

Navešću ovde tri od četiri primedbe koje sam tada izneo. Prve dve odnose se na principe visokog obrazovanja iz člana 4. Predložio sam izmenu tačke 6: „uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti nacionalne i evropske tradicije i vrednosti kulturnog nasleđa“ tako da glasi „uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti“, uz obrazloženje da demokratske vrednosti ne mogu biti ograničene nacionalnim karakterom, kao i da nacionalna i evropska tradicija mogu ići protiv demokratskih vrednosti koje podrazumevaju ličnu i političku autonomiju, ljudsko dostojanstvo, slobodu, jednakost, socijalnu pravdu i solidarnost. Setimo se samo reakcija na Priručnik za prevenciju rodno zasnovanog nasilja i pokušaja njegove diskreditacije pozivanjem na neprilagođenost našoj tradiciji i odmah će nam postati jasno na koji bi se način tradicija mogla isprečiti demokratskim vrednostima ljudskog dostojanstva i jednakosti.

Predložio sam i izmenu tačke 11 istog člana: „afirmacija konkurencije obrazovnih i istraživačkih usluga radi povećanja kvaliteta i efikasnosti visokoškolskog sistema“, tako da glasi: „afirmacija konkurencije različitih naučnih pristupa i metoda radi povećanja kvaliteta visokoškolskog sistema“. Ovu izmenu obrazložio sam činjenicom da je konkurencija obrazovnih usluga u kontradikciji sa povećanjem kvaliteta visokoškolskog sistema, jer nužno vodi do kvantitativnih oblika vrednovanja i rangiranja (mesto na rang listi određuje vrednost usluge na obrazovnom tržištu), čime se, s jedne strane, profesori teraju da objave veliki broj članaka upitnog kvaliteta zbog nužnosti numeričke valorizacije, a sa druge strane i kurikulumi se moraju oblikovati na taj način da se znanje može jednostavno izmeriti i testirati. Od kritičkog pristupa i kvaliteta tu ne ostaje apsolutno ništa. Treba napomenuti i to da procena kvaliteta koja se kroz tržišno-poslovni pristup uvodi u obrazovanje, a koja se svodi na isprazne brojeve, takođe može ugroziti neke od pomenutih demokratskih vrednosti. U tekstu o inženjeru kompanije Google koji, pozivajući se upravo na brojke, objašnjava slabiji uspeh žena u poslovnom svetu, Ana Jovanović pokazuje kako takav pristup može stvoriti fasadu za reprodukciju čistog seksizma.

Treći predlog odnosio se na sastav Nacionalnog saveta iz člana 11. U tekstu trenutno važećeg Zakona o visokom obrazovanju, Nacionalni savet za visoko obrazovanje broji 21 člana koje bira Narodna skupština Republike Srbije. U novom Nacrtu zakona ova odredba je izmenjena tako da glasi: „Nacionalni savet ima 17 članova koje bira Vlada“. Nejasno je zašto je broj članova tela sa izrazito velikim ovlašćenjima u oblasti obrazovanja smanjen, a odgovornost za njihov izbor prebačena sa Narodne skupštine na Vladu. Odgovor je izostao i u zvaničnom obrazloženju Nacrta i u uvodnom predstavljanju. Moj predlog ovoga puta bio je konzervativan: izbor članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, kao i do sada, trebalo bi da vrši Narodna skupština – uz obrazloženje da se izmenom otvara prostor za zloupotrebe i samovolju vladajuće koalicije, koja nije predstavnik svih građana Republike Srbije.

Istu primedbu na član 11 imao je i jedan od dekana. Moj predlog ostao je bez odgovora, dok su se zvanični državni predstavnici ipak udostojili da tom dekanu odgovore sledeće: u nacrtu zakona u središtu je brz i efikasan izbor, koji je dosadašnjim zakonom bio onemogućen. To obrazloženje je samo potvrda za opisanu kancerogenu obrazovnu politiku vladajuće koalicije. Ostaje da se pitamo kada će, iz istih pobuda, i sama javna rasprava biti ukinuta kao neracionalna i neefikasna.

Peščanik.net, 10.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Avg 11, 2017 4:22 pm

Smile Rad oslobađa



Foto: Predrag Trokicić

Na prvi pogled, predsednikova poslanica povodom dolaska švedske kompanije „Ikea“ ne razlikuje se mnogo od njegovih ranijih poruka građanima. Sva opšta mesta su tu – i naš zaostali mentalitet koji treba menjati, i veliki uspeh vlasti koja je „dovela“ (za ruku?) jednu tako uspešnu stranu kompaniju, i neminovni ekonomski procvat koji nas čeka sada kada se to desilo, i Imitatio Weberi kao put ka uspehu, i džabalebaroši koji samo kritikuju na društvenim mrežama umesto da rade.

Međutim, u novom obraćanju postoji i jedan poseban momenat koji do sada nismo imali prilike da vidimo. Ne samo da je „Ikea“ uspešna kompanija koja će preporoditi srpsku ekonomiju, i ne samo da je velika čast što je ona odlučila da nas udostoji otvaranjem svoje prodavnice u našoj zemlji: „Ikea“ u predsednikovom tekstu uopšte nije prvenstveno privredna, već je obrazovna institucija.

Tako će predsednik reći da nas „Ikea“ „uči… da ne postoji nemoguće… niti bilo šta što je nerešivo“, da je „vera u sebe, u svoje mogućnosti, u sopstvene resurse… ono što učimo od ‘Ikee’ i što nam omogućava da više ne pristajemo ni na pomisao da za nas postoji nemoguće“. Na drugom mestu, predsednik će se osvrnuti i na „Testament prodavca nameštaja“, tekst osnivača „Ikee“ Ingvara Kamprada, i reći da je u pitanju „svojevrsni katehizis protestantskog duha“, te da je „Ingvar uspeo da oživi i živi Maksa Vebera u prodavnici nameštaja, u jednom zanatu, kao osnovi bilo kog posla, ali i najbolje moguće uputstvo za izgradnju velike, uspešne kompanije i velikog, uspešnog društva, društva koje stalno ide napred“. Konačno, predsednik zaključuje: „Sve to zajedno, ti fantastični delovi Ingvarovog ‘Testamenta’ jesu danas ono što se zove ‘duh Ikee’ i što stiže u Srbiju, da naučimo, zapamtimo i primenimo. Na sebi“.

Avaj, uprkos predsednikovim naporima da nas uveri u suprotno, „Ikea“ nije obrazovna ustanova, nego prodavnica jeftinog nameštaja. O Veberu se ne uči kupujući, niti pak radeći u „Ikei“, nego u školama i na fakultetima, institucijama koje uskoro očekuje talas otpuštanja. Kupujući ili radeći u „Ikei“, niko neće naučiti da postane uspešan preduzetnik, jer „Ikea“ nije ni kurs iz preduzetništva. Dolazak „Ikee“ u Srbiju sasvim sigurno nas ne uči „veri u sebe, svoje mogućnosti i sopstvene resurse“ – iz očiglednog razloga što „Ikea“ nije domaća firma, nije zasnovana na domaćim resursima, niti pak na uspehu domaćih privrednika. Malo je verovatno da će, kako to kaže predsednik, „duh ‘Ikee’“ nadahnuti građane Srbije da naprave slično čudo u „Kladovu i Vladičinom Hanu“. Mnogo je verovatnije da će se desiti upravo suprotno – da će domaći proizvođači nameštaja širom Srbije morati da zatvore svoje firme pod pritiskom konkurencije.

Čemu onda građane Srbije zaista treba da nauči, ne dolazak „Ikee“ (on nas sam po sebi ne uči ničemu, „Ikea“ ne predstavlja samu sebe kao obrazovnu instituciju, već, sasvim pošteno, kao prodavnicu jeftinog nameštaja, vođenu profitnim motivom) – već sâmo predsednikovo obraćanje tim povodom? Prvo, da se – sasvim u skladu sa politikom dualnog obrazovanja – više neće učiti u školi, nego na poslu. Drugo, da svoje pretvaranje u jeftinu radnu snagu stranih kompanija, građani treba da shvate kao jedino pravedno – tu su gde su, ne zato što ih je tu dovela katastrofalna politika u čijem je kreiranju presudno učestvovao i predsednik koji im se obraća, nego zato što su lenji, glupi i neinventivni, za razliku od svojih novih gospodara koji su oličenje protestantske vrline.

U jednom naročito dirljivom detalju iz teksta, predsednik roni suze nad „Ikeom“ koja je morala da čeka čitavih dvadeset pet godina da se vrati u Srbiju. On piše: „Pre 25 godina otišla zbog rata, da je neuspešno čekala na svoj dolazak više od deceniju posle 2000, a zbog korupcije i nesposobnosti, i da se vraća danas, u vreme našeg rasta i izuzetnih rezultata koje hvale vodeće finansijske instuticije, jasno je o čemu pričam“. U ovom skoro mitskom narativu o progonstvu, žrtva je „Ikea“, nepravedno prognana iz Srbije pre 25 godina. Heroj je sam predsednik, koji je nesrećnoj švedskoj firmi omogućio da se vrati na tržište koje je zaslužila svojom vrlinom i predanim radom. Ali ko su negativci, krivi za „Ikeino“ dvadesetpetogodišnje progonstvo? To su, „korupcija i nesposobnost“ i „rat“. Ko je u predsednikovom narativu zaslužan za „korupciju i nesposobnost“, znamo – to je tzv. „DOS-ovski režim“, ali ko je odgovoran za rat?

Odgovor na to pitanje ujedno je još jedna značajna lekcija koju građani Srbije treba da nauče iz predsednikovog pisma. U usputnoj napomeni o svom novom idolu Ingvaru Kampradu i njegovom „katehizisu protestanskog duha“, predsednik će reći i da je sve moguće, „ako se slede vrlo precizna uputstva koja nam je ostavio isti taj Ingvar Kamprad, koji se u životu borio i sa greškama iz mladosti (bio je član švedskog nacističkog pokreta)… ali koji, u svemu tome, nikada nije prestao da radi“. Lekcija je dakle – rad oslobađa – ovog puta, grehova iz prošlosti. Kampradov rad na izgradnji „Ikeine“ poslovne imperije oslobađa samog Kamprada od odgovornosti za „grešku“ nacizma, a predsednikov rad koji je rezultirao dolaskom te iste imperije u Srbiju, oslobađa samog predsednika odgovornosti za „grešku“ ratnog huškanja i nacionalističke politike. Zarobljeni ostaju samo građani, nekada u logorima, hladnjačama i vojnim transportima, danas na loše plaćenim, izrabljivačkim poslovima. Ali, budući kukavice i lenštine, bolje nisu ni zaslužili.

Peščanik.net, 10.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Avg 11, 2017 5:33 pm

Smile Paradigma Vulin



Foto: Predrag Trokicić

Rizikujem da tekstom o Vulinu narušim naš sistem odbrane, ili da se (koliko treba) bavim stereotipima, ili da ih, može biti, dovedem pod sumnju. Od časa kad je postavljen za ministra odbrane i vojske, taj čovek, nesumnjivo mračne biografije, postao je medijska zvezda. Tačnije, crna rupa oktroisanog medijskog prostora, predmet i fenomen brojnih javnih sudova o tome šta i ko je, zapravo on, i kako baš nama da se potrefi?

Lično, naravno, nemam ništa protiv Aleksandra Vulina, čak sam ga upoznao 96. godine. Sedeo je u julovskoj sobi na nekom spratu zgrade CK (sada „Ušće“), a ja sam pokušavao da razgovaram sa njim za potrebe jednog dnevnog lista. Tema je bio JUL, šta to u stvari znači, šta je levica pred kraj veka. Ni danas ne mogu da se setim niti jedne njegove rečenice koja je imala smisla. Bile su to nadrealne, apsurdne, i sasvim uzaludne leksičke konstrukcije, misaoni kapital marksiste sa večernjeg kursa i estradnog revolucionara, koji se potpuno ishabao pre svoje tridesete i pokušavao da obrazloži svoju zastrašujuću utopiju. Na čelu sa drugaricom Mirom, naravno. Ona je bila samo njegov guru, a sada je sebi stekao vođu za sva vremena, kroz život i smrt.

Kako je od dugokosog fanatika i vilenjaka nastao čovek za sve potrebe, zašto je iz svoje opskurne nadrikomunističke larve evoluirao pred nama u agresivnog lakeja svog nestabilnog gazde? Ali, nije to ono najmračnije, nezavisno od njegove urođene, ali i raskošno nadgrađivane podaničke strukture. U svom poimanju vlasti i dodeljene funkcije, vrhunac sistemskog sloma može se naslutiti kad Vulin i njegova mentalna familija krenu korak dalje od nepodnošljive arome uvlakačke speleologije, pa pokušaju još dublji prodor objavljujući svoje nastrane, i po pravilu slaboumne ideje.

Kao ministar za rad i socijalnu politiku, taj čovek, očito nesposoban za bilo koju javnu funkciju, uvek je bio na strani svakog socijalnog pogroma, trudeći se da iscedi rešenje koje će razgaliti sam vrh pogane piramide vlasti. Na primer, da kao okoreli neradnik obaveže korisnike socijalne pomoći da istu pomoć zarade na državnom kuluku, držeći se odnekud poznate izreke da prisilni rad čini slobodnim, posebno one bez posla.

Vulinovi podvizi se ne mogu ni nabrojati, on je uvek bio onaj prvi petao-lažov, koji je oglašavao svaku čarku sa susedima, koristeći vokabular Andreja Višinskog, pokušavajući da tako javno obnovi samoljubivu i arhaičnu hipotezu vladara i vlasti: neprijatelj nikada ne spava, kao što nikada ne spava ni predsednik Srbije.

Vulina je upravo njegova nejasna mentalna hiperaktivnost kandidovala za ministra odbrane. Vučiću je bio potreban relativno ludi klovn koji je u stanju da svaki slom proglasi za podvig, i da u to poveruje. Nije bilo pogodnijeg od dustabanlije sa kokošjim prsima, ili agresivnog pacifiste koji se pred vojnom komisijom pravio malo više tupav nego što jeste, pa bio preveden u julovsku rezervu. Čovek koji nije video prst ispred nosa, odjednom ima viziju!

Ali, čudaci ovde i te kako postoje, inače ne bi taj izrastao u etalon patriotizma. On koji je izložen opštem podsmehu i varoškoj zajebanciji, pretpostavljen je ubogom generalitetu, koji kolektivno prećutkuje svoju sramotu. Sumorno je gledati Dikovića kako se koči, prsi i saginje pred ministarskom kreaturom, poništavajući tako svaku vrstu vojničkog ponosa i valjda časti, ako se to još tako zove. Idi bre čoveče u penziju, zar te nije sram od familije?

Vulinov rimejk genijalne ideje o naoružanom narodu (žene, deca i starci), samo je istrgnuto parče iz njegovog razumom nesputanog promišljanja o stvarima odbrane zemlje. Naravno da on o tome nema pojma, ali postavili su ga, i on se bavi obukom, kao što bi suvereno rezao skalpelom i operisao pacijente da ga je Vučić odredio za ministra zdravlja. Polako, ni to nije isključeno.

No nije problem samo u tome što je vojnički i etički rezistentni luciferov seiz pokušao da pogura temeljito razoreni sistem odbrane ka još većem sunovratu. Niti što je zarad svoje militarne muškosti koja je pod teškom sumnjom, navukao na sebe crnu uniformu, pokušavajući tako da maskira kompleksnu funkcionersku invalidnost i pokaže snagu kostima kao oklop za svoju nemoć. Niti je to samo distribucija ideja koje su neostvarive kao i on sam.

Ovo je ipak fenomen koji široko i visoko nadilazi sferu odbrane i poniženu vojsku kao takvu, jer Vulin, njim samim, postaje lozinka čitavog sistema vlasti. On je metafora razaranja društva u samoj njegovoj biti, uspostavljanja logike mahnite samovolje svuda tamo gde se interesnoj kliki to prohte. Zato se, povodom njegovih učestalih i po život opasnih budalaština niko nije oglasio: ni premijerka kojoj ministri bar formalno polažu račune, ni predsednik, kome je svejedno, ili čak uživa u personalnoj menažeriji koju je lično selektirao.

Vulin tako postaje prvi vojnik vlasti, jedan od nesmenjivih junaka slavnog juriša ka istorijskoj slavi, postojaniji od Gašića i Malog. Jer on je predsednikov doktor Džekil ili mister Hajd, kako kad i kako za koga, i u tim ulogama zamenjuje se samo sa njim. Vulin je neizbežna supstanca za eruptivni predsednikov paroksizam, pa su njegove (Vulinove) militarne ekspresije samo dimni signal za nesmetanu distribuciju razornog ludila.

Ni to, naravno, još nije ono najgore. Moguće je da se na sve ove kreature i njihova bezobzirna iživljavanja navikavamo kao na svako zlo kome se ne vidi konac, strepeći da život valjda ionako više ne može da bude drugačiji. Da li može? Sve veći broj rezigniranih i polumrtvih ljudi pristaje na sve. Baš na sve!

Peščanik.net, 10.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Avg 11, 2017 5:44 pm

Smile (Za)drugarska pljačka



Foto: Predrag Trokicić

Evo jedne teme koja poklonike Peščanika verovatno malo zanima, ali bi za 2-3 godine zbog toga mogli da se češu i tamo gde ih ne svrbi. U najkraćem, „obnova zadrugarstva“, o čemu širom Srbije upravo teče „javna rasprava“, zapravo je paravan za učvršćenje i proširenje „izborne baze“ Srpske napredne stranke. Ova teza, ovako izrečena, mnogima će sigurno delovati i blesavo i šašavo, ali kad se razmotre stvarni efekti koji će iz te priče izvesno proizaći – pri čemu je jasno da ti efekti moraju biti poznati i nosiocima inicijative, štaviše oni sa njima i računaju – onda takav zaključak ostaje kao jedino realan.

Radi se, naime, o tome da je država odvojila 25 miliona evra da se, kako je to rekao glavni promoter ove priče Milan Krkobabić, ministar bez portfelja zadužen za regionalni razvoj, u „500 sela napravi 500 zadruga“. To što je Krkobabić šef Stranke penzionera ovde ne treba nikoga da zbuni, jer nema sumnje da će, kad dođe do deobe para, stvar u svoje ruke (pre)uzeti naprednjaci. Elem, pedesetak hiljada evra po zadruzi, odnosno desetak hiljada evra po zadrugaru (s obzirom da zadruga po zakonu mora imati najmanje pet članova) sasvim je lepa suma pa nije ni čudo što je pomenuta diskusija privukla veliki broj znatiželjnika.

Naravno, da se razumemo, sve ovo ne znači da je zadrugarstvo nešto loše. Naprotiv, u poljoprivredi zapadne Evrope zadruge imaju značajnu ulogu. Ali, tamo su nastale spontano, samoinicijativno i kroz (relativno) dug proces samostalnog povezivanja i organizovanja seljaka, a ne državnim „dekretom“. Kao što su, dakle spontano, nastajale i u Srbiji poslednjih dvadesetak godina – dok su one socijalističke (gotovo) sve do jedne, čast izuzetno retkim izuzecima, propale – te i danas sasvim lepo rade i bez državne pomoći. Ključno je bilo da ljudi imaju zajednički problem, odnosno zajednički interes i da mogu da se dogovore kako da taj problem reše, to jest interes ostvare. Ukoliko nisu ostvarene bazične pretpostavke da ljudi mogu sami, sopstvenim angažmanom, da ostvare svoje zamisli, nikakve (navodno) stimulativne mere i propisi ne mogu da ih na to nateraju. U Srbiji se već dešavalo da zadruge posle projekata – ne samo domaćih nego i stranih, i nekoliko puta bogatijih od ovog Vlade Srbije – niču kao pečurke posle kiše, ali su isto tako malo kasnije i nestajale. Ova vlast je pre oko dve godine (krajem 2015) donela nov novcijat Zakon o zadrugama upravo sa idejom da se i tako podstakne razvoj zadrugarstva, ali je, kao što se sad vidi i od toga ispao – ćorak.

A kad je reč o samom regionalnom razvoju, da tih pedesetak hiljada evra po zadruzi neće doprineti (ravnomernijem) regionalnom razvoju nikome valjda ne treba ni dokazivati. Dakle, ni razvoja zadrugarstva ni razvoja nerazvijenih područja od Krkobabićevog plana nećemo videti. Što opet ne znači, kao što je rečeno, da nikakve koristi ni za koga neće biti. Organizovaće se ljudi, napraviće „udruge“, dobiće pare. Kako će to da izgleda lepo pokazuje tzv. projektno finansiranje medija gde na konkursima pare praktično isključivo dobijaju tek osnovane firme čiji su vlasnici članovi vladajuće partije.

Ali, da se vratimo našim (za)drugarima, ne treba misliti da će oni novac dobijati „na lepe oči“. Moraće da nešto daju za uzvrat. A glas na izborima najmanje je što će im biti traženo.

Sve u svemu, očigledno da iza „obnove zadrugarstva“ stoji ideja da se što već broj ljudi interesno, tj. materijalno, finansijski, veže za vladajuću partiju. Tako Srpska napredna stranka parama svih građana Srbije, poreskih obveznika, osigurava svoj opstanak na vlasti.

Peščanik.net, 11.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Avg 12, 2017 4:38 pm

Smile Perspektive malog trgovinskog rata



Foto: Predrag Trokicić

Odluka Hrvatske vlade da usred turističke sezone i vrućeg leta drastično poveća takse za fitosanitarni pregled uvoznog voća i povrća iz zemalja koje nisu članice Evropske unije samo na prvi pogled ima klasičan i jednostavan cilj – da se vancarinskom barijerom prema spoljnim konkurentima iz siromašnog balkanskog “baštenskog komšiluka” (Srbija, BiH, Crna Gora i Makedonija) favorizuje prodaja domaćih producenata iste robe (na primer iz Slavonije, koja unutar Hrvatske stalno privredno zaostaje).

No, teško je pretpostaviti da u Zagrebu nikom nije palo na pamet da takva odluka može izazvati i proporcionalne i neproporcionalne reakcije u Beogradu, Sarajevu, Podgorici i Skoplju – i to ne samo one ekonomske naravi (recipročne diskriminacione mere) već i one političke prirode, dakako.

Ovog trenutka te recipročne mere prema Hrvatskoj u Beogradu, navodno, nisu oficijelno uvedene niti je Vlada Srbije retorički sklona da ih uvodi (sudeći prema izjavama nadležnog ministra trgovine Rasima Ljajića), ali neki srpski mediji pišu da zapravo već jesu faktički uvedene na terenu – i to ne samo prema hrvatskom zelenišu već prema hrvatskim proizvodima u celini, pa se sada, na primer, hrvatski sladoled sliva po parkiralištima oko carinarnica. Taj paket “neformalnog” carinskog odgovora uveden je zbog toga, kako se čuje, da bi se “ubrzala” arbitraža Evropske komisije oko pitanja da li je Hrvatska uvođenjem diskriminacionih mera povredila Sporazum o saradnji i pridruživanju (SSP) koji je zaključen sa Srbijom ili možda nije.

U Zagrebu, naime, kažu da je spomenuta cena fitosanitarnog pregleda do 15. jula bila oko 12 evra po kamionu, a sada je podignuta samo na 270 evra (22 puta), što je mnogo manje od vrednosti paprike ili lubenica u svakom šleperu. Pri svemu tome, treba imati u vidu da je Srbija prošle godine u Hrvatsku izvezla voća i povrća za svega 22,7 miliona evra. Međutim, ipak se postavlja pitanje zbog čega je doista Hrvatska uvela ove diskriminacione mere kad one zapravo imaju mali fiskalni domet, a nije teško dokazati ni da eventualno prokisli paradajz iz Makedonije ili prezreli bostan iz Srbije mogu ozbiljnije ugroziti domicilnu proizvodnju voća i povrća u Hrvatskoj, koja je više ugrožena slomom Todorićevog Agrokora nego ekspanzijom uvoza iz Srbije (istina, uvoz zeleniša u Hrvatsku iz Srbije više je nego udvostručen prošle godine).

Kad se aktuelni “mali trgovinski rat” između Hrvatske i balkanskog zaleđa oko pijačnog zeleniša analizira sa gledišta perspektive ulaska zapadnog Balkana u Evropsku uniju, on prestaje biti beznačajan i nije ga moguće strpati samo u uobičajeno letnje neprijateljsko podbadanje između ex Ju država povodom godišnjica Srebrenice, Oluje i drugih krvavih obljetnica balkanskih ratova s kraja 20. veka. Ako je Hrvatska nanjušila da je zgodan trenutak da se komšijama sa Balkana pošalje poruka da moraju još mnogo da se pomuče da bi se približili Briselu i da je tu uloga Hrvatske posebna, to jest primarna – a da se pri svemu tome može nešto učiniti i za domaće baštovane, onda je to olovna kugla upućena svim zagovornicima Evrope u Beogradu, Sarajevu, Podgorici i Skoplju. U tom smislu moram da primetim da je Junkerova izjava da ne treba žuriti s prijemom država sa zapadnog Balkana u EU, ali im treba pružiti “evropsku perspektivu” (ako je dobro interpretirana u našoj štampi) – i gora od poteza Plenkovića u Zagrebu. Ne znam kako su je drugi razumeli, ali ja sam je razumeo po onoj narodnoj poslovici: obećanje ludom radovanje! Jer, zapadnom Balkanu je dosta “evropske perspektive” već mu je Evropa potrebna sad i odmah.

Ovog trenutka mi ne znamo kako će se problem “pijačarske diskriminacije” na Balkanu završiti uprkos poslednjim pomirljivim tonovima koji stižu iz Sarajeva i Zagreba, to jest da li će se spor razvijati ubrzano po sistemu “da vidimo ko je luđi” u trgovinskom ratu ili će se stvar razvlačiti u administrativnom maratonu. Glavno je da se razume da “potencijal” ovog sukoba i nije toliko sitan koliko možda nekom u Briselu izgleda, te da zbog njega ne treba remetiti letovanje članova Evropske komisije. Zbog toga bi bilo dobro da se taj spor hitno smiri, po mogućstvu bez velike galame i uz ustupke sa obe strane.

Novi magazin, 11.08.2017.

Peščanik.net, 11.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Avg 12, 2017 5:18 pm

Smile Hrvatska puška



Foto: Predrag Trokicić

Šta rade Hrvati kada je vani nepodnošljivih 40 stupnjeva? Mislite da stoje u kući, iza zatvorenih škura u klimatiziranim prostorima, dok toplinski val pali asfalt i uzrokuje svakojake opasne neugode. Ali varate se, Hrvati su ratnička nacija, ne boje se oni ni puno goreg neprijatelja od te paklene vrućine, pa su ovih dana, zaštićeni domoljubljem kao nepropusnom kabanicom, masovno pohrlili u gradić Knin, mitsko mjesto svekolike pobjede nad srpskim okupatorom, e kako bi po 22. put proslavili godišnjicu Oluje, oslobodilačke akcije kojom je u samo tri dana oslobođen veliki okupirani dio Hrvatske. U samo tri dana? Čudili su se te 1995. svjetski vojni eksperti, pa kako je to moguće? A kako ne bi bilo kada se „oslobađao“ teritorij već ispražnjen od srpske vojske, ostala je tek šačica njih i dio domaćeg srpskog stanovništva. Ipak, taj se hod kroz napuštenu zemlju naziva herojskim pothvatom, čudesnom vojnom akcijom u kojoj je Hrvatsku napustilo oko 250 tisuća njenih građana Srba, a dio onih koji su ostali svoj su čin vjere u hrvatsku državu platili glavom.

Nacionalnu euforiju i slavljenje rata gadljivo je danima provocirala Hrvatska televizija, pričajući pizdarije, bilo kroz usta svojih domoljubnih reportera ili kroz ona odabranih proustaških revizionista, onih koji čitavu pamet, istinu i činjenice, kao papige, sažimlju između dvije teze: da je Hrvatska nastala na Oluji, te da je ta vojna akcija bila čista kao suza. Kao da Hrvatsku nisu masovno napustili srpski građani, kao da nisu temeljito opljačkane kuće, a čitava sela i zaseoci nestali u plamenu, kao da svirepo nisu ubijani srpski civili, mahom starci, žene… I danas, međutim, 22 godine kasnije, svako podsjećanje na stradanje srpskog stanovništva predstavlja vražji čin izdaje, a rijetki pozivi na ispriku zbog ratnih zločina, kakvog je i ovu godinu uputila skupina mladih ljudi, rezultira zahtjevom za „strijeljanje toga jugokomunističkog smeća“. Da, upravo je to i još niz histeričnih prijetnji objavio ugledni član vladajuće stranke, izražavajući zapravo generalni stav svoje partije, ali i dobrog djela nacije.

Nažalost, ništa se dobroga, ni pametnoga, nije čulo ni s one strane granice, jer tamo u Srbiji pompozno su se oglasile sirene kojima se odala počast Srbima stradalima u „zločinačkoj“ Oluji, a bivši je potrčko ratnog zločinca Slobodana Miloševića, sadašnji predsjednik Srbije, uobičajeno odvratno sve Hrvate nazivao ustašama, negirajući gole činjenice da je Srbija prije 26 godina, uz strašne zločine nad civilnim stanovništvom, ratovala u državama koje je tadašnja Vučićeva stranka samo htjela „osloboditi“ od ustaša i balija za račun projekta Velike Srbije. Tako se eto na sve strane i ovoga ljeta slave ratne pobjede Hrvatske i Srbije, bez institucionalnog spomena na žrtve suprotne strane, a rijetka se podsjećanja na zločine nad civilima otvoreno prokazuju kao čin veleizdaje. U Republici Srpskoj, u Bosni, drže se mise za prognane i ubijene Srbe u Oluji, u Prijedoru se pak gotovo skrivečki, uz snažno protivljenje tamošnje srpske vlasti, obilježava godišnjica logora Omarska u kojemu je srpska vojska mučila i ubijala zatočene Bošnjake.

Naplavine međunacionalne mržnje i političkog revizionizma tako svaku godinu iznova zasmrde, bez izgleda da se nacije na ovim prostorima konačno suoče s prošlošću, pa da, kao u Njemačkoj, četvrt stoljeća nakon rata konačno započne proces samootrežnjenja kao jedini put u nove političke i nacionalne odnose. Ne, umjesto toga zvecka se oružjem, Hrvatska naročito demonstrira novu militarizaciju, pa tako medijska ispostava vladajuće oligarhije, Jutarnji list, u svom posebnom izdanju, „Oluja 2017.“, u uvodniku, evidentno pisanom u kabinetu ministra obrane, donosi: „Mi ove godine na obljetnicu Oluje gledamo u bližu budućnost, u smjeru razvoja hrvatske obrambene industrije kao važnog faktora gospodarskog razvoja Hrvatske… stoga smo odlučili čitaocima darovati nesvakidašnji poster dvoje vojnika u potpunosti opremljenih hrvatskim proizvodima“. I basrlja uvodničar dalje o svjetskoj kvaliteti donjeg rublja i vojničkih čizama, o jurišnoj puški čiji je razvoj „dostigao toliki napredak da danas govorimo o jednoj od najboljih pušaka na svijetu“. Tu se potom, pod firmom novinarstva, reklamira konferencija o „hrvatskoj obrambenoj industriji kao izvoznom brendu“, te ističe proizvodnja oružja kao ogromni doprinos jačanju konkurentnosti nacionalne privrede.

Ne, dakle, proizvodnja jabuka, kapule, cipela, brodova, nego upravo oružja kojim mala Hrvatska pokušava zadovoljiti svoje američke mentore i njihov interes na Balkanu, pa valjda postati brana ruskom utjecaju u susjednoj Srbiji.

„Stoga smo“, piše uvodničar i glavni urednik Jutarnjeg lista, „ponosni što će međunarodni karakter naše konferencije pokazati koliko se pažnje pridaje interesu zajedničke evropske sigurnosti“. Ta množina pak bez zazora otkriva činjencu da je ta medijska kuća suorganizator skupa o naoružanju zajedno s ministarstvom obrane. A mi izdajnici bi da se u državi s tako pervertiranim medijima govori o isprikama žrtvama, o konačnom zatvaranju krugova mržnje…

Mladina, 11.08.2017.

Peščanik.net, 12.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Avg 14, 2017 4:59 pm

Smile Idea Ikea



Foto: Predrag Trokicić

Najbolje bi bilo da strana tržišta budu otvorena za našu robu, a da mi naše zatvorimo za stranu. Svi su ovih dana skočili na Hrvatsku kada je (višestrukim povećanjem nekih taksi) pokušala da oteža, ako ne i onemogući, uvoz voća i povrća, ali su se najgrlatiji među njima samo nešto malo ranije odlučno zalagali da Srbija spreči uvoz mleka, mesa, krompira… jer „uništava“ domaću proizvodnju. U redu je, dakle, kad naš paradajz uništava hrvatski, ali se ne sme dozvoliti da albanski uništava naš paradajz. Ili – nameštaj. Sa svih strana čuju se glasovi kako će dolazak kompanije Ikea uništiti našu industriju nameštaja. Srpski nameštajci uopšte nisu tako inferiorni kako njihovi „dušebrižnici“ hoće da ih prikažu. Srbija je u nekoliko poslednjih godina, od 2010. do lane, više nego duplirala izvoz nameštaja povećavši ga sa 200 na 450 miliona dolara dok je u isto vreme uvoz porastao za svega 50 miliona dolara, tj. sa 150 na 200 miliona. Uzgred, po navedenoj logici, to bi značilo da su naši nameštajci uništili neke tuđe, recimo u Češkoj, gde Srbija najviše izvozi, ili možda u Sloveniji sa kojom u ovoj branši ostvarujemo suficit. Svi skoče na vlast (opravdano naravno) kad koristi dvostruke aršine, ali mi možemo da ih koristimo nesmetano.

No, da se vratimo nameštaju. Kritika (izjava i tekstova) predsednika Vučića proširila se na kritiku, tj. omalovažavanje Ikee. Te „nema status prestižne kompanije“, te reč je o „prodavnici jeftinog nameštaja“ u kojoj kupuju „osobe srednjeg i nižeg imovinskog statusa“, te „vođena je profitnim motivom“…

Najpre, i da je sve to tačno, šta u tome ima loše? Kompanija se opredelila da svojim proizvodima zadovolji potrebe najvećeg broja ljudi. Ko hoće da proizvodi super kvalitetno i skupo – super, široko mu polje. To jest, koliko je široko pitanje je, ali bez obzira, stiče se utisak da bi za dovođenje neke takve firme Vučić dobio aplauze.

No, važnije, ta kritika, navodno usmerena na Vučića, u stvari je za njega pohvala. Tako reći – pi-ar. Jer se njome naglašava da on misli o „najširim narodnim masama“. Što i jeste posao svakog političara. A trebalo bi da bude i svakog javnog delatnika.

I treće, Ikea je zaista „velika škola“. Od nje može, ko hoće, puno da nauči. Ne samo kada je reč o „čistom biznisu“. Kao i od Švedske uostalom. Nisu te dve pojave, Švedska i Ikea, baš tako udaljene kao što se nekima čini. To ne videti znači biti slep kod očiju. Problem je što su od te bolesti kod nas ponajviše oboleli intelektualci.

U tom smislu nije problem čak ni Vučić. Jasna je poodavno njegova igra. Dok javno zagovara protestantizam, on u praksi sprovodi – partizam. Ko je lud da se „protestantski“ odnosi prema radu i životu uopšte, tj. da bude marljiv i štedljiv, ako do posla može da dođe samo tako što će se učlaniti u Srpsku naprednu stranku.

Ključ je u tome da se promene pravila. Ne ona zapisana u zakonima, nego ona koja vladaju u životu. To su pravila koja podstiču konkurenciju, preduzetništvo, inovativnost, odgovornost, i zadovoljavanje potreba i interesa što većeg broja ljudi. To su pravila (i moralna i pravna) kapitalističkog društva. Čiji su primer(c)i i Švedska i Ikea.

Peščanik.net, 12.08.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu