Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 22 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 22 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
IV Kamp klasične muzike u Zaječaru 15-21 avgust
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Peščanik - analiza dnevnih događanja

Strana 1 od 6 1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Maj 11, 2017 6:39 pm

Smile  Nepravda, pa to ti je



Foto: Predrag Trokicić

Srbija je patrijarhalno društvo u mnogim pogledima. Što se tiče roditeljstva i brige o deci, ona je izuzetno patrijarhalno društvo. Majke preuzimaju najveći deo te brige i ova praksa se sporo menja. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, očevi deci u proseku posvećuju svega 11 minuta dnevno. Istraživanje dr Dragana Stanojevića je pokazalo da četvrtina očeva uopšte nije uključena u brigu o deci, 12 odsto je nisko uključeno, dok je trećina visoko uključena. Korene ovakvih praksi možemo naći upravo u patrijarhalnom ustrojstvu savremene Srbije. Od majke se očekuje primarna briga o deci, dok se od očeva očekuje da obezbede finansijsku potporu. S tim u vezi je i činjenica da pojedinci i pojedinke koji iskaču iz ovog modela trpe veliki pritisak sredine. Majka koja je više posvećena karijeri biće prekoravana i proglašavana lošom majkom, dok će otac koji je više posvećen brizi o deci biti proglašavan „papučarom“. Pritisak sredine onemogućava mladim roditeljima da izađu iz patrijarhatom zacrtanih uloga.

Patrijarhalne roditeljske uloge se oslikavaju i na prakse pravosuđa. Prilikom razvoda braka, u najvećem broju slučajeva primarno starateljstvo nad decom dodeljuje se majkama. Ovde se ništo drugo ne bi ni moglo očekivati, jer pre svega sudovi u ovim slučajevima (treba da) sagledaju najbolji interes deteta, a u najboljem interesu deteta je da pretrpi što manje promena. To jest, da roditelj koji je do tada igrao ili igrala primarnu ulogu u životu deteta tu ulogu i zadrži. Autor teksta „Nepravde feminističkog pravosuđa“ (objavljen u Politici 05.5.2017) se ne slaže sa ovom tvrdnjom. Milovan B. Vučić smatra da ova sudska praksa ne oslikava patrijarhalnost savremenog srpskog društva, već ukazuje na preterani uticaj feministkinja na pravosuđe.

Činjenica da autor pomenutog teksta praksu proisteklu iz patrijarhalnosti srpskog društva proglašava feminističkom, ne treba da iznenađuje. Mnoge patrijarhalne prakse se proglašavaju feminističkim samo zato što (na prvi pogled) stavljaju žene na prvo mesto. Tako praksa „žene i deca prvi napuštaju brod koji tone“ u stvari žene i decu stavlja u kategoriju osoba koje nisu sposobne da se staraju o sebi i kojima je neophodna posebna zaštita, odnosno odrasle ženske osobe poistovećuju se sa decom. Praksa besplatnih ulazaka u noćne klubove za „dame“ u suštini žene tretira kao robu koja bi trebalo da privuče „prave“ mušterije – muškarce. Tako i praksa dodeljivanja primarnog starateljstva nad decom majkama u stvari oslikava i doprinosi očuvanju patrijarhalnog uverenja da je dužnost žena da se brinu o deci. Za razliku od prva dva navedena primera, gde prekid prakse ne bi nikome naškodio, ovu poslednju je nemoguće promeniti dok se ne promene društveni odnosi, odnosno dok očevi ne preuzmu veću ulogu u roditeljstvu.

Kao što sam napomenula, brkanje feminističke i patrijarhalne prakse u slučaju dodeljivanja starateljstva nad decom ne treba da iznenađuje. Međutim, u slučaju autora ovog teksta ipak bi trebalo očekivati više. Milovan B. Vučić je potpisan kao „profesor univerziteta, psihoanalitički psihoterapeut i psihoanalitički supervizor, specijalista za dečju psihoanalizu“, i kao obrazovana osoba i neko ko se interesuje za pomenutu problematiku morao je da se upozna i sa ovim aspektom problema. Iz teksta je jasno da se Milovan B. Vučić problematikom dodeljivanja starateljstva nad decom nakon razvoda bavi koristeći patrijarhalni ključ. Tako on navodi da je „Majka značajniji roditelj za dete u prve tri godine, kada obavlja funkcije bez kojih dete ne bi moglo da stvori osećaj zaštićenosti. Majka nudi onu vrstu bezuslovne topline koja je bebi potrebna“. Nakon toga navodi da otac igra važniju ulogu u kasnijim godinama detetovog života jer „detetu postaje važnije da ima rukovodstvo, da se socijalizuje, da razvija vrednosti i norme koje će ga učiniti otpornim, funkcionalnim i zdravim ljudskim bićem“. Dakle, on se vodi uverenjem da majka voli dok otac disciplinuje, što je u suštini esencijalističko, patrijarhalno viđenje ljudskih bića. Iako ranije u tekstu navodi da ne postoji naučni dokaz da su žene „roditeljski superiornije“, upravo Milovan B. Vučić zastupa tezu da roditelji imaju jasno podeljene uloge. Da li bi na osnovu njegove teze svu decu mlađu od tri godine trebalo dodeljivati majkama, a onu stariju očevima, bez obzira na to ko se o detetu do tog trenutka najviše starao? Možda bi mlađu decu, dodeljenu na starateljstvo majkama, čim navrše treću godinu trebalo uzimati od majki i davati očevima?

Još jedna stvar ukazuje na to da se autor teksta tek površno pozabavio problemom. Iako je navedeno da je Milovan B. Vučić iz Los Anđelesa, Kalifornija, on se nije potrudio da se upozna sa brojnim podacima iz američke prakse koji ukazuju na to da očevi, kada zatraže starateljstvo nad decom, to starateljstvo u velikom broju slučajeva i dobijaju. Podaci iz američke prakse takođe ukazuju na to da se najveći broj sporova oko starateljstva rešava van suda, odnosno, roditelji se dogovaraju o uslovima starateljstva nad decom. Nisam upoznata sa sličnim studijama iz prakse srpskih sudova, ali kao što sam napomenula, autor teksta živi u SAD i ti podaci su mogli da mu pomognu prilikom istraživanja problema. Pre svega bi mu nedvosmisleno ukazali na to da srž problema ne leži u feminizmu već u postojećim društvenim (patrijarhalnim) praksama.

Najveći problem ovog teksta čak i nije u već navedenom. Događaj koji je autora teksta inspirisao je sporno dodeljivanje starateljstva u slučaju Mali. Podsetimo se, Marija Mali je izašla u javnost sa podatkom da je njen bivši suprug, aktuelni gradonačelnik Beograda Siniša Mali, iskoristio svoj politički uticaj kako bi dobio starateljstvo nad njihovom decom. Time je, kako ona tvrdi, vršio pritisak na nju, jer je bila upoznata sa (i učestvovala u) njegovim spornim poslovima. Marija Mali je posumnjala u ovu odluku jer se kosila sa preporukom koju je dao Centar za socijalni rad, a Komisija veštaka koja je formirana na zahtev Siniše Malog i njegovog advokata je zaključke donela bez, prema njenim rečima, adekvatnog razgovora sa njom. Uskoro se ispostavilo da su ista komisija veštaka, ista sutkinja i ista advokatska kancelarija učestvovale u sličnim slučajevima još tri žene. Osnova za sumnju ima i zbog toga što su u svim slučajevima u pitanju uticajni i moćni muškarci. Dakle, problem koji je identifikovan u javnosti nije dodeljivanje starateljstva očevima, već u mogućim zloupotrebama moći. Autor tek na kraju teksta navodi da je jedan od slučajeva koje pominje na početku teksta slučaj Mali, ali ni tu ne navodi detalje slučaja i zašto se on u javnosti smatra „skandalom“.

Iako polazi od ovih slučajeva, autor teksta se ne pita zašto su oni sporni i namerno, ili vođen površnošću, odlučuje da to iskoristi kao polaznu tačku za razotkrivanje „nepravdi feminističkog pravosuđa“. Milovan B. Vučić uznemirenost javnosti oko ovih navoda koristi kao dokaz da je srpsko pravosuđe ni manje ni više nego feminističko i stoga nepravedno. Kao dodatak ovoj tezi on tvrdi da su Centri za socijalni rad pod direktnim uticajem feministkinja, preko obuka koje vrše „aktivističke nevladine organizacije za prava žena“, a koje prema njemu „nemaju ni autoritet, ni znanje, ni legitimitet da to čine“. Posežući za dobro poznatim argumentom za diskreditaciju nevladinih organizacija, autor teksta navodi da te obuke „počivaju na stranim donacijama“.

Milovan B. Vučić tekst završava patetičnom tvrdnjom da Srbiju diskriminacija očeva stavlja u isti rang sa „patrijarhalnom Albanijom“, uz upozorenje da je to „stručni i civilizacijski nivo na kome Srbija danas sudi o budućnosti svojih najranjivijih, a to su deca“. Da je zaista zabrinut za dobrobit dece i učešće očeva u životima dece, Milovan B. Vučić bi se pozabavio načinima na koje se patrijarhalne prakse mogu iskoreniti iz srpskih porodica. Pozabavio bi se načinima na koje društvo može da ohrabri i motiviše očeve da se od prvog dana života deteta uključe i uzmu aktivnog učešća u njemu. Kada bi se to promenilo, promenila bi se i sudska praksa. Ali, autoru teksta to nije bitno. Po svemu sudeći daleko mu je bitnije da udari po feministkinjama.

Peščanik.net, 11.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Maj 11, 2017 7:18 pm

Smile  Gde se izgubila Jugoslavija



Foto: Predrag Trokicić

Može li se domaći antifašistički pokret i pobeda nad fašizmom zamisliti bez Jugoslavije i jugoslovenstva? Slično tome, može li se sovjetski antifašizam i pobeda nad fašizmom zamisliti bez Crvene armije i SSSR-a? Može, naravno. Ali, kada se iz sećanja izbrišu Jugoslavija i Sovjetski Savez, od antifašizma ostanu samo srpski i ruski nacionalizam, to jest nestaje taj ključni prefiks anti i ostaje samo – fašizam. Pa je onda moguće i da ovde ključni akteri proslave pobede nad fašizmom budu isti oni koji već decenijama razaraju antifašističko nasleđe i revidiraju istinu o pobednicima i poraženima u 2. svetskom ratu – a među njima i jedan notorni četnički vojvoda. „Na današnji dan srušeno je zlo koje je pretilo da uništi čovečanstvo“, zapisuje vojvoda kao predsednik države i dodaje: „Sve dok nas napadaju, naše majke rađaće heroje. Sve dok postoji Srbija, njeni heroji biće besmrtni“. A pošto više nema Jugoslavije, kao da implicira vojvoda, na jugoslovenske heroje antifašizma možemo mirno zaboraviti.

Ima nekog naopakog političkog integriteta u odluci predstavnika vlasti u Hrvatskoj da ne prisustvuju proslavi Dana pobede nad fašizmom. Režim koji svoj legitimitet vuče iz osporavanja zajedničkog jugoslovenskog nasleđa i antifašizma kao njegovog središta, zaista nema razloga da slavi Dan pobede nad fašizmom. S ove strane Dunava, pak, dobili smo proslavu u kojoj smo videli „kako izgleda kada Miloš i Lazar krenu u napad u pratnji Orla i podršku Ognja“. Ovaj srednjovekovni imaginarijum, prožet paganskim elementima, sasvim je prikladan žanru epske fantastike, ali pamet staje kada gledamo kako ovdašnji političari i njihovi podanički mediji u taj žanrovski kič kalup uporno hoće da uguraju tekuću stvarnost. Preko srpskih majki i njihovih besmrtnih sinova, preko „Miloša“ i „Lazara“ s pratnjom „Orla“ i „Ognja“, ovde se stvara slika na kojoj se Kosovska bitka stapa s 2. svetskim ratom i to tako što srednjovekovni događaj daje ključ za razumevanje događaja iz 20. veka.

Tu uvrnutu mitsku svest, koja globalne događaje i univerzalne narative samerava prema svojim partikularnim interesima i svodi ih na njih, već je 90-ih godina prošlog veka dobro opisao Ivan Čolović kao „srpski politički etnomit“.1 I u svojoj nedavno objavljenoj istoriji kosovskog mita, Čolović će izložiti materijal iz koga se lako vidi da se simbolični okvir današnje proslave pobede nad fašizmom praktično podudara sa načinom na koji su „srpski nacisti slavili Vidovdan“ za vreme 2. svetskog rata. „Ne gledaj ni levo ni desno, omladino srpska“, govorio je Milan Nedić 1941, „gledaj samo na velike svoje pretke… Neka u tvojim mladim srcima zakuca opet onaj herojski, viteški otkucaj kojim je kucalo srce srpskog naroda kroz vekove. Neka u tebi živi uvek samo duša naših praotaca i onda nikad nećeš skrenuti sa pravog narodnog puta.“2 Godine 2017: „Mi pamtimo i želimo da ostanemo na boljoj strani sveta, naši preci su nas tu doveli.“

Zamislimo, dakle, da Nedić slavi Dan pobede nad fašizmom, to jest da saradnici fašista veličaju antifašizam – i to je Srbija danas.

Peščanik.net, 11.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Maj 13, 2017 6:31 pm

Smile Poltronstvo – zanat najstariji



Foto: Zoran Trklja

Sudeći po kandidatima za mesto tužioca za ratne zločine, politika je još jednom pobedila struku. Glavni kandidati o kojima će parlament raspravljati narednih dana su Snežana Stanojković, zamenica tužioca za ratne zločine, i Milan Petrović, aktuelni rukovodilac Tužilaštva za ratne zločine.

Predložene programe za njihov petogodišnji rad, ukoliko budu izabrani, stručna javnost je ocenila kao suviše nacionalne, jer oni u njima skoro isključivo govore o procesuiranju zločina nad Srbima. Time se ovi kandidati zapravo preporučuju vlastima osluškujući njihove želje, a ne potrebu da utvrde istinu o pojedinim događajima iz ratova devedesetih.

Recimo, Stanojković je u svom programu navela da bi procesuirala sva krivična dela ratnih zločina iz hrvatskih vojnopolicijskih operacija Bljesak i Oluja; da bi od Tužilaštva BiH trebalo tražiti dokumentaciju o zločinima nad Srbima; najavila je i suđenja u odsustvu protiv počinilaca ratnih zločina nad Srbima, iako međunarodne institucije to ne preporučuju. Zanimljivo je da se u svom programu pozvala i na to da je ostvarila lične kontakte sa glavnim tužiocem Haškog tribunala Seržom Bramercom. Bramerc je na to žučno negodovao, pa je ta rečenica nestala iz njenog programa.

Ali tu su ostale kritike na račun Fonda za humanitarno pravo, jedne od retkih domaćih nevladinih organizacija koje se profesionalno bave istraživanjem ratnih zločina. Stanojković je navela da Državna strategija za procesuiranje ratnih zločina izvršenih tokom i u vezi sa oružanim sukobima u bivšoj Jugoslaviji za period od 2015. do 2025. godine (pdf) koju je sačinio FHP – „može da bude samo radni papir. Njen sadržaj je, inače, takav da predstavlja primer građenja kule u oblacima, bez uvažavanja realnosti prilika u regionu, od materijalnih do političkih“.

Stanojković dalje kaže da bi uvela timove za predmete ratnih zločina sa područja BiH, Hrvatske i KiM, a afirmisala bi i sporazum o priznanju krivičnih dela. Kao zamenica tužioca ona je podnela 16 optužnica za zločine počinjene u BiH, Hrvatskoj i na Kosovu, uključujući i aktuelno suđenje trojici pripadnika srpskih oružanih snaga optuženih za ubistva 46 kosovskih Albanaca počinjenih tokom rata na Kosovu 1999. u selu Ljubović.

Za razliku od nje, Milan Petrović je imao nešto širi pristup, pa je u svom programu naveo da će prioriteti rada tog Tužilaštva u narednom periodu biti rešavanje slučaja ubistva braće Bitići, slučajeva povezanih sa genocidom u Srebrenici, predmet protiv komandanta Armije BiH u Srebrenici Nasera Orića, slučaj trgovine organima na Kosovu i masakr putnika otetih iz voza u Štrpcima, ali i intenziviranje rada na predmetima u kojima su žrtve Srbi.

Petrović je naveo i potrebu unapređenja sistema podrške svedocima i žrtvama i regionalnu saradnju, ali i potrebu određivanja prioritetnih predmeta. On u Tužilaštvu radi od njegovog osnivanja 2003. i to uglavnom na slučajevima koji se odnose na rat u BiH 1992-1995, a njegov predmet je bio slučaj protiv bivšeg policajca iz Tuzle, Ilije Jurišića, koji je bio optužen da je naredio napad na kolonu vojnika JNA u Tuzli 1992. pri čemu je ubijeno 50 vojnika JNA.

Zanimljivo je šta je o ovim kandidatima rekao bivši tužilac Vladimir Vukčević na tribini Danasa i foruma ZFD u Centru za kulturnu dekontaminaciju. On je za Stanojković rekao da je ona „sve vreme u izvršenju krivičnog dela lažno predstavljanje“, jer „ona uopšte nije zamenica tužioca. Ona je uzeta na ispomoć i to sam je ja lično izabrao. Sve vreme se govori o zamenici republičkog tužioca, a ona to nije. Ja sam joj kao starešina dao ocenu dobar tri, i ona je na neki volšeban način od neke komisije dobila ocenu da se izuzetno ističe. U toj preinačenoj odluci navodi se da ja nisam bio dovoljno konkretan kada sam joj dao tu ocenu, što nije tačno, jer sam ja konkretno sve obrazložio, da nije sigurna u odlukama, da nema nijedan jedini predmet sem sporazuma o priznanju krivice vezano za jatake Ratka Mladića, i da nema nijedan radni rezultat. Sve sam to poslao premijeru i upozorio ga da se radi mahinacija. Ali, ništa to nije pomoglo, a i nisam dobio odgovor“. (Postoje informacije da Stanojković sprema tužbu protiv Vukčevića zbog tvrdnji na ovoj tribini.)

Aktuelnog rukovodioca Tužilaštva Milana Petrovića, koji je bio njegov zamenik, Vukčević je ocenio kao dobrog i poslušnog „činovnika“, ali sporog, koji naredne godine odlazi u penziju. Tako Parlament dobija samo fingirani izbor između dva kandidata, od kojih je Snežana Stanojković jedini kandidat garniture na vlasti. Ostale kandidate komisija je blagovremeno izbacila iz trke, na primer aktuelnog zamenika republičkog tužioca Đorđa Ostojića. Iako dugogodišnji tužilac, jedno vreme čak i v.d. republičkog tužioca, on nije dospeo među prva tri kandidata (treći na listi je bio sudija Dejan Terzić). Razlog je jednostavan: Ostojić nije politički podoban, jer je na čelo republičkog tužilaštva došao tokom akcije Sablja sprovedenoj nakon ubistva premijera Zorana Đinđića. On bi kao tužilac za ratne zločine sigurno optuživao po komandnoj odgovornosti, a aktuelni političari žele suđenja samo direktnim počiniocima, a ne i onima koji su zločine osmislili i naredili.

Biće zanimljivo videti da li će bilo koji od ova dva tužioca smeti da otvori već zaboravljeni slučaj Panda (premijer je više puta obećavao objavljivanje detalja o ovom slučaju). Očito je i da slučaj čak pet logora u Srbiji – Stajićevo, Begejci, Sremska Mitrovica, Niš i vojno-istražni zatvor u Beogradu, u kojima su bili zatočeni, maltretirani i ubijani hrvatski i bošnjački civili – neće skoro biti otvoren. Razlog za to je jednostavan: onda bi morali da se krivično gone brojni vojni i policijski oficiri na visokim funkcijama u državi, uključujući i neke političare.

Aktuelna politička elita je svoj stav o ratnim zločinima pokazala ne samo odugovlačenjem sa izborom tužioca za ratne zločine, već i pružanjem zaštite od Interpolovih poternica generalu Momiru Stojanoviću, osumnjičenom pred kosovskim pravosuđem za zločine u Đakovici, kao i za troje radikala – Vjericu Radetu, Jovu Ostojića i Petra Jojića, optuženima pred Haškim tribunalom za pretnje svedocima u slučaju Vojislava Šešelja. Vlast nastavlja da štiti i načelnika generalštaba Ljubišu Dikovića, kojeg FHP optužuje za zločin u selu Rezale 1999. Diković je pritom samo najnotorniji primer masovnih zloupotreba visokih funkcija kao zaštite od krivičnog gonjenja…

Autor je novinar i urednik u beogradskom dnevnom listu Danas. @aroknic

Peščanik.net, 12.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Maj 13, 2017 7:30 pm

Smile Bezobrazluk godine



Foto: Goranka Matić

Iako je jedva sredina maja, proglasio bih bezobrazluk godine, a ako iz čarobnog sveta naše vlastele doživimo nešto još bestidnije, preneću to u narednu fiskalnu godinu. Trokraka titula pripada jednom bivšem julovcu, jednom espeesovcu i jednoj individui koja ima burnu povest prelaženja iz partije u partiju.

Vulin.

Petog oktobra negde u Bačkoj, ne ni u kući, nego negde ispod kotarke, češlja ruse kose koje je sam sebi u trenutku slabosti bio počeo da čupa, potom rastreseno čitav sat glanca čizme u kojima je namerio da prepešači sve što mu kao vojniku Partije predstoji…

Šta li je sve prolazilo kroz glavu Dačiću, mladokarijeristi i Slobinom potrčku koji je taman mislio da surfuje na najlepšem talasu, a ovaj ga bacio na hrid umalo ga ne onesvestiv, gde li je bila građanka Gojković, i kakve su nju brige kao Šešeljeve skojevke sa paž-frizurom kao poslednjom rečju novosadskog berbaraja tada skolele?

Svima troma danas je neuporedivo i neizrecivo bolje, i niko od njih ne misli da je Petog oktobra imao sreće, nego sve troje žive u uverenju da se upravo u njihovom političkom vaskrsnuću i uspenju poznala krivda-pravda, ali da krivda nije, eto, još cela ispravljena: fali im obračun sa datumom koji bi po moemu trebalo sve troje da slave kao svoj lični Spasovdan.

Koštunici njegova zadrugarska svest nije dozvoljavala da ikoga lustrira. Usled te bolećivosti novog predsednika i usled trajne njegove očaranosti Miloševićem niko iz napokon uzdrmanog štetočinskog (blago rečeno) režima nije bio ni najmanje uznemiren. Mislio sam da će štetočine biti srećne što izvan politike mogu da biraju koji im drago zanat osim časnog zanata političara, kad, vraćene behu baš u politiku, i to ne da u političkom životu tavore nego da vladaju, i sad su se okomile na dan kad su se provukle! One su kao robijaš koga je bomba pavša na zatvor oslobodila, kaznu za svoja razbojništva nije odslužio do kraja, ali nakon sedamnaest godina seti se on da tuži čuvara koji mu je pregledao pakete i uzimao mu odonud ušur u vidu cigareta i gurabija. Ne bi li svi koji su Petog oktobra opravdano strepeli da bi se narodni gnev mogao u svojoj prekomernosti nasilno sručiti i na njih – jer su služili stvari pogrešnoj – morali o tom datumu da ćute do kraja sveta?

Ne, evo šta oni danas vele. „Ovo je prilika da i mi postupimo po zakasnelim, ali ispravnim preporukama NATO-a, OEBS-a, EU-a, SAD-a i da pronađemo i kaznimo sve koji su upali u Skupštinu 5. oktobra, sve koji su je opljačkali i zapalili, tukli političke neistomišljenike, otimali oružje iz stanica policije, prebijali policajce koji su radili svoj posao, zapalili RTS, linčovali novinare“, kaže se u saopštenju Pokreta socijalista.

Ovo je prilika! Čovek ne krije da priliku samo treba vrebati, treba je sačekati i onda je nemilosrdno i besramno iskoristiti! Gle samo po čijim ispravnim preporukama bi g. ministar da se ravna i da postupa – da bude dobar sa najvećim silama, a da se obračuna sa učesnicima Petog oktobra. I to ne više sa vođama, nego sa učesnicima nižeg ranga, pa ne čak ni sa njima, nego preko njihovih sitnih i lopovskih nepočinstava da se na Peti oktobar baci zvanična ljaga, da se dan kad je njegova julovačka karijera bila umalo prekinuta izbriše iz kalendara i iz sećanja. Ako nema Petog oktobra, nema ni diskontinuiteta u Vulinovom blagoslovenom dijalektičkom razvoju: od mladosti rane na usluzi je proletarijatu, sirotinji i bezemljašima, a sad mu je, Bog sve vidi, stigla eto slatka plata za sav njegov samopregor, rizik i dobrozhelatel’nost’!

Dačić pak o Petom oktobru govori kao o danu kad je, gle, odjednom, srušena država blagostanja koju su Tito i Sloba, Bog im dao rajsko naselje, za pola stoleća izgradili: da nije bilo petooktobarskog prevrata, med i mleko tekli bi i dan-danas: „Najveće posledice tog 5. oktobra su negativne, to su rasprodata preduzeća, ljudima su ukinuta radna mesta, stvoreno je beznađe za ljude koji sa 50 godina moraju iznova da traže zaposlenje, zemlja je vraćena unazad i ukinuta su ona prava koja smo imali za vremem Tita“.

Eto zašto je vladajućoj klasi danas tako kako joj je, a i svima nama ovako je kako je, sve samo zbog Petog oktobra! Da taj dan nije osvanuo, da je list sa mrskim brojem pet ostao slepljen za prethodnu stranicu u nebeskom kalendaru, da se Peti oktobar našao u vremenskoj crnoj rupi, da je kao ona bela jugoslovenska petodinarka zapao iza kredenca i ostao uspravljen između furnira i zida, ili da se slomio kao zubac na dvoručnoj testeri, preduzeća bi bila nerasprodata, ljudima bi bila sačuvana radna mesta, ili bi bila otvorena ganc nova, još bolja, umesto beznađa nastupilo bi večno punonađe, koje bi štaviše prestajalo da bude toliko i važno, jer bi nade svih žitelja bile ispunjene; ljudi od pedeset godina bili bi unapređivani u šefove pogona, u preduzimače, upravnike, i petnaest godina do njihove ogromne penzije bile bi najlepše godine u čitavom njihovom radnom veku!

Videvši da njeni saučesnici uveliko nasrću na Peti oktobar, Maja Gojković im se hrabro pridružila (to je njena i inače omiljena metoda: priključi se onome ko je najjači i ne beri gajle), predsednica Skupštine bolano je jeknula zbog umetničkih dela ukradenih iz Skupštine, samim tim što ona tu predsedava, te su slike u neku ruku njoj poverene: kad iz nekog zamka nestanu velelepni portreti predaka kakvog značajnog feudalca, zar se neće i majordom sneveseliti, iako to nisu bile ni njegove slike ni njegovi krvni srodnici? Samo što je naša upravnica prekardašila žaleći štetu nenadoknadnu: „Je l’ treba da podsetim na to da su petog oktobra nestale na stotine i hiljade skulptura i slika iz tog parlamenta? Da je sve unutra uništeno? Je l’ vi možete da pretpostavite šta bi moglo da se dešava? Ja ne mogu.“ Čoveče, kao da je opljačan Luvr, ili naš Narodni muzej, pa nije u Skupštini bilo toliko umetničkih dela! Lično nemam ništa protiv da policija pronađe koje ukradeno platno, ili bistu, naoborot, ali ako se neko toliko zagrcnuo zbog umetnosti, ja ću reći da mi se Peti oktobar isplatio, isplatilo mi se da kao građanin ostanem bez umetničkih dela, samo da padne onaj koji mi je zacrnio deceniju, mojoj neznatnosti čak i ne toliko koliko mnogim drugima.

Peščanik.net, 13.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Maj 15, 2017 6:03 pm

Smile Ko to tamo peva o pravima građana

http://pescanik.net/ko-tamo-peva-o-pravima-gradana/
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Maj 16, 2017 6:26 pm

Smile Cipele od tuđe kože



Foto: Predrag Trokicić

Ako vam je smetalo što nas premijer u svakoj prilici kritikuje, evo i jedne dobre vesti: sada se kineskoj televiziji pohvalio nama. Dobro, ne baš nama svima, već samo ženama i sportistima, ali i to je neki napredak. Sumnjivog kvaliteta kao i sve ostalo.

Premijer, koji inače ima kompulsivnu potrebu da govori ružno o građanima svoje zemlje, rekao je da „imamo“ pametne i šarmantne žene koje brinu o sebi i uvek su lepo odevene (a zatim i pozvao Kineze da dođu i sami se u to uvere), kao i da smo u nekim sportovima, na primer u fudbalu, toliko dobri da nismo izgubili nijednu utakmicu već deset godina (nadam se da nije pozvao da i to provere).

I naravno, pošto nije naviknut da nas hvali, to je uradio isto onako kao i kada nas kudi: podacima koji su ili subjektivni i pristrasni ili lako proverljivo – netačni.

I mada ovom prilikom, za promenu, nije nameravao nikoga da uvredi – većina stanovništva bi ipak mogla da se nađe uvređenom.

Mogli bi da se uvrede oni koji se pomenutim sportovima bave kao i svi oni koji te sportove prate i vole – jer im je ponižavajuće što ih premijer nepotrebno lažno predstavlja. Osim toga, mogli bi posumnjati da, ako premijer u ovako benignoj stvari tako olako preteruje, onda to isto možda radi i kada govori o, u novijoj istoriji, nezabeleženim uspesima ove vlasti?

A mogle bi da se uvrede i žene jer ih premijer hvali na način koji deluje kao da ih podvodi. Doduše, ako mogu radnici da istrpe kad ih premijer hvali kao jeftinu robu (jeftino! još malo pa nestalo!) ili deca kad ih šalje na rad, a ne na školovanje, mogu valjda i žene da nađu razumevanje za premijera. Da je na njihovom mestu, on bi ga našao.

Jer on i inače svima stalno preporučuje „da se stave u tuđe cipele“. Dobro, kada bi savete za javni nastup primao na srpskom možda bi preporučivao da se bude u tuđoj koži, da se neka stvar ili pojava sagleda i iz drugog ugla, tuđim očima. Ili da se treba staviti na mesto nekog drugog. Pa premijer to stalno radi. Čas se stavi na mesto sudije, čas tužioca ili ministra za ovo ili ono, a sada će to opet da uradi samo da vam pokaže kako treba. Doduše, neće se staviti na mesto žena, radnika, nezaštićenih, samohranih, nezaposlenih… nego na mesto predsednika države, ali ne možete reći da se ne trudi da promeni perspektivu.

Peščanik.net, 15.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Maj 16, 2017 7:41 pm

Smile Šlag ga strefio



Foto: Peščanik

Epizoda sa Bernar-Anri Levijem (BHL) ne govori ni o čemu, ni o stidu zbog lošeg gostoprimstva, ni o zasluženoj kazni, ni o provincijalizmu. Ona govori samo o tome da su se u mladoj generaciji naučili da u svakodnevici politike treba savladati savršeni gest – devojka koja u prolazu sa krajnjom preciznošću, bez najave i patetike, sune munjevito tortu na glavu subjektu koga treba na nešto podsetiti. U višegodišnjoj seriji bacanja torte sa šlagom (obično za to izrađene od pene za brijanje, da nikako ne bi povredila) na BHL-a po celome svetu, ovo je bilo naprosto nenadmašno najelegantnije.

Pre toga je neka priča, i da u njoj na početku nije nekakvog značaja, ne bi imalo smisla podsećati. BHL, pripadnik grupe novih filosofa konzervativne orijentacije, završio je svoju filosofsku karijeru kada ga je, pre nekih tridesetak godina, rasturio Pjer Vidal Nake, jedan od osnivača škole istorijske antropologije i do kraja angažovani intelektualac, objavivši kritiku njegove knjige sa navođenjem svih sasvim đačkih „bisera“ koje je BHL u svojoj površnosti sebi dozvolio. No njegova karijera u medijima i među kulturnjacima muva kategorije time nije prestala. Naprotiv, BHL je daleko nadmašio svoje filosofske pajtaše, recimo Alena Finkilkrota, i postao nedostižni idol za Petera Handkea, imitirajući odećom i gestovima nekadašnjeg ministra kulture Andre Malroa, naizmenično pozirajući na raznim kriznim tačkama ovoga sveta i povlačeći se na najekskluzivnija luksuzna mesta pisanja radi, sa sve svojim džetom i džet-setom ženskoga roda. U redu, i to je karijera, a početak je obećavao mnogo više. Negde početkom novembra 1991, došao je BHL na poziv UKS u Beograd, ali nije hteo da se pomakne sa aerodroma u znak protesta – opsada Vukovara bila je u punom jeku – i dao je izjave i intervju, a zatim otišao. Nesumnjivo dobar gest, sudeći po reakciji Matije Bećkovića, koji je rekao da se BHL „uneredio“ na kvaku domaćina. Ova pesnička vizija neobičnih higijenskih navika nije bila retka u doba kad su se koliko-toliko opismenjeni patrioti svakog dana nadmetali u sličnim verbalnim akrobacijama, osokoljeni, blago rečeno, proširenim kriterijumima Bećkovića, predsednika UKS, pri ulasku u to društvo. Naredni poznati gest BHL bio je odlazak u opsednuto Sarajevo, što je izvesno bila hrabra i dostojna akcija, koja je domaćinima mnogo značila. Po povratku iz Sarajeva u Pariz je odveo Aliju Izetbegovića, i napravio film Bosna! Film nije izdržao kritike, ali je njegova drama Hotel Evropa inspirisala Danisa Tanovića za film Smrt u Sarajevu, koji je 2016. dobio Srebrnog medveda u Berlinu. U knjizi Krin i pepeo obradio je svoje balkanske ratne uspomene, po mome mišljenju lošu mešavinu pseudopoetičnih i egzotičnih izliva i niskog opanjkavanja, no čitala sam i gore. So far so good. BHL je u svojoj ulozi sveca malog naroda dobro izabrao Bosnu, dok su njegovi konkurenti izabrali mnogo gore, Alen Finkelkrot Hrvatsku, Peter Handke Srbiju: prvi je hvalio Franju Tuđmana kao pisca, postao član HAZU, i denuncirao javno Dubravku Ugrešić, što je jedinstven slučaj među zapadnim intelektualcima; drugi je samo negirao ratne zločine u Bosni. No, onda je časopis Okovani patak otkrio da su fotografije hrabrog BHL iz Sarajeva „obrađene“, ili jednostavnije, nameštene. Ambicije BHL su jako narasle, a Okovani patak više se nije mogao odreći tako zahvalnog cilja. BHL je od predsednika Francuske Sarkozija tražio napad na Libiju, i dobio ga: eto prilike da opet pozira u kriznoj situaciji u egzotičnom kraju, okružen naoružanim vojnicima. Ponovio je sarajevsku foto-seansu u Kijevu. Zahtevao je akciju u Siriji. Ozbiljno je citirao izmišljenog filosofa i najgore naseo – to je zapravo bio jedan od saradnika Okovanog patka, filosof nikada nije postojao…

Problem sa beogradskim bacanjem torte, samo jednim u nizu, ponavljam, nije u tome što je BHL pozvan – za javnost, posebno kritičnu, dobro je da vidi njegove filmske proizvode, njegovo očito manipulisanje krizama i njegov tvrdi i jednostrani kolonijalistički pogled uz dobru francusku školsku retoriku; nije bez smisla ni nasmejati se svemu tome. Jedino je bez ikakvog smisla proglašavati BHL velikim i značajnim političkim činiocem u bombardovanju Srbije: u tome se krije provincijalno lukavstvo da se uporno traže „izdajnici“ koji nikako nisu mogli da urade ništa drugo sem da o tome misle, dok se niko ne usuđuje da pokaže na prave krivce. Sve to, u zemlji koja zvanično hoće da uđe u NATO…

Peščanik.net, 15.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Maj 17, 2017 6:01 pm

Smile Jedan put, mnogo pojaseva



Foto: Rade Vilimonović

Ne znam, možda bi u Vučićevom kabinetu trebalo da sedi i neko trezveniji, ko bi mu ukazao – bar ponekad, ne mora svaki put – na poneku omašku koja mu se, je li, u žaru borbe omakne. Ko bi smeo da kaže: napravili ste „lapsus lingve“, šefe. Ili, ako to nije moguće, onda bar neko malo aljkaviji, ko ne bi tako prilježno i precizno beležio i dalje prenosio sve izjave predsednika Vlade i izabranog predsednika Republike Srbije. Izgleda, međutim, da je tako nešto još manje moguće. Prosto, tako su tamo svi nabaždareni.

Razumljivo je, čini mi se, kad političari obećavaju. To je njihov posao i može se desiti da se u tom projektovanju bolje budućnosti zanesu. Što ne znači da preko toga treba olako prelaziti i da im kad preteraju, u pogodnom času, najbolje na izborima, ne treba otkazati poverenje. Naprotiv.

Ali, kad počnu da ignorišu, tj. ispravljaju i prefarbavaju stvarnost, pa još kad im to postane svakodnevna navika, onda je to nešto sasvim drugo. U takve „ekscesne“ situacije spada recimo i najnovija Vučićeva izjava tokom boravka na konferenciji „Jedan pojas, jedan put“ u Pekingu. „Našu putnu infrastrukturu smo razvili u poslednje dve godine više nego u prethodnih 60“, rekao je, prema zvaničnim informacijama iz Vlade Srbije, njen prvi ministar u Kini.

To je u rangu one nezaboravne i činilo se nenadmašive izjave Milana Baćevića da će Kina u ovaj region investirati 10.000 milijardi evra. Pri čemu je, da podsetimo, nekadašnji ministar rudarstva a današnji ambasador Srbije u Kini, pogrešio za samo tri nule.

S obzirom na tako svetlu budućnost, Vučiću nije preostalo ništa drugo nego da prosvetli sadašnjost. Pa je rekao to što je rekao, da ne ponavljamo, sramota je.

Mora da su se lideri „najmnogoljudnije zemlje sveta“, navikli na svakakva i čudesa i pošasti, zagrcnuli kad su to čuli – možda je neko od njih i pomislio: pa ovaj Vučić, koji dolazi iz tako male zemlje na brdovitom Balkanu, nadmašio nas je u onome što smo sami izmislili – jer iza njih stoje stručne službe koje ih sigurno o svemu pažljivo i tačno obaveštavaju. Lako je, međutim, predsedniku Siju i premijeru Liju – nadamo se da nam neće zameriti zbog ove tipično srpske intimizacije – jer oni će ostati tamo daleko, a mi ćemo morati da živimo sa našim premijersednikom, što reče Velikić.

Šalu na stranu, jer đavo je stvarno odavno odneo šalu, Aleksandar Vučić sve više liči na Slobodana Miloševića. Kao što je Sloba, naime, manje probleme rešavao praveći veće, tako i Alek manje neistine potiskuje većim. Setimo se samo njegovih (prošlogodišnjih) izjava da je „posle 17 godina, ovo prva godina da imamo suficit u budžetu“ ili da „takve ekonomske rezultate Srbija nije imala od Drugog svetskog rata naovamo“ i sličnih, a bilo ih je dosta, da ih sad ne navodimo.

Na putu kojim je krenuo premijer Srbije, trebaće nam svima pojas za spasavanje.

Peščanik.net, 17.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Maj 17, 2017 7:19 pm

Smile Niški zatvor



Foto: Predrag Trokicić

Retko se posreći Ivici Dačiću da bude duhovit, skoro svaki takav pokušaj je na granici provincijalne trivijalnosti. Ipak, svoj posao ministra spoljnih dela on obavlja skoro anegdotski, kloneći se elementarne diplomatske ozbiljnosti.

Pre nešto više od pola godine, takmičio se sa Šešeljem u konstruisanju populističkih doskočica o Kolindi Grabar Kitarović i njenom navodnom pokroviteljstvu nad ustaškom ekspanzijom. Ali, u toj trci ne beše dorastao vojvodi, koji je predlagao da političke sporove rešava žustrim erotskim okršajima na najvišem nivou, sa svojom neodoljivom voluminoznom osobom u centralnoj roli, naravno.

Tako je politika prostačke lascivnosti postala legitimni diplomatski kanal vlasti, jer je V.Š. nedugo posle povratka iz Haga promovisan u specijalnu vrstu Vučićeve dvorske lude, pa je iz svog mahnitog vokabulara vadio „dosetke“ koje su godile gazdi i uveseljavale rulju. Ono najgore što je namenjeno komšiluku izgovaraju seizi, koji se nadmeću u smišljanju kreativnih nesuvislosti. Najčešća Vučićeva odbrana od nerešivih konflikata sa komšijama glasila je: „Neću dozvoliti nikome da se igra sa Srbijom.“

Balkan je inače idealno poprište za svađe i borbu nakostrešenih petlova. U svakom trenutku moguće je pronaći povode i razloge za džaranje po svežim ranama ili ožiljcima iz prošlosti. Ima toga više nego što je potrebno, a u svačijem dvorištu postoje telali šovinističkih rapsodija. Fašizam, naprosto, nije otišao u arhivu, njegovi opaki mutanti i ugledne hulje raskomotili su se u „demokratskim“ društvima, situirali se u istrulelim ambijentima podobnosti, postavili nadripatriotska merila, razaraju sve oko sebe i bave se budućom istorijom.

Nije prijatno, naravno, gledati neka lica koja opstaju u javnosti uprkos biografijama koje ih čine strašilima. Ratovi su od ništarija napravili heroje, a u naopakom vrednovanju bilansa neprekidne balkanske tragedije važno je dokazati čiji su zločinci bili gori. To naravno nije moguće, jer paralele takve vrste vode ka neprekidnom obnavljanju mržnje. U traganju za pravdom prema onima koji su počinili zla dela, neizbežno je merenje ugleda države. Srbija, očito, nije moćna da dokaze argumentuje svojom etičkom snagom, niti da iz svoje novije istorije otkloni teške hipoteke koje su dovodile u sumnju principe o pravednoj raspodeli nevinosti. Tako i znamo da politički sud i kontrolisano pravosuđe nisu samo naša specijalnost.

Dva su događaja, bez izrazitog političkog konteksta, ali na javnoj ravni vrlo iritantni, doveli do pojačane frustracije mračnih zvezda srpskog političkog teatra. Najpre je francuski sud oslobodio Haradinaja, a naš „forin ofis“ je neznalački poslao notu francuskoj izvršnoj vlasti i izveo komični performans povlačenja ambasadora iz Pariza „na konsultacije“. Ta naglašena glupost već pada u zaborav, ali nije zataškana, ona ostaje kao vreli voštani žig na srpskom diplomatskom diletantizmu. Još jedan dokaz da nema dobre spoljne politike sa lošom unutrašnjom.

Sve je to bila zgodna scena za nasilnički trijumfalizam Ramuša Haradinaja, čiji je rodoslov svakako zlikovački a javno pokazivanje baš degutantno. Šta je tu mogla da učini država Srbija? Da traži pomoć od nečega tako fluidnog kao što je „međunarodna zajednica“. Pa tražila je, uz istu davno potrošenu matricu o nepravdi. To je „kalimero politika“, tu pomoći nema, uvek će nam reći da je nadležan samo sud. Ne bi bilo prvi put da neko „iz šume“ postane kosovski premijer. Bio je Čeku, bio je Tači. Haradinaj ima zamah iz francuske avanture, ali mu to nije dovoljno. Njegova nova pretnja je prilično budalasta predizborna poruka: uzeće još trećinu srpske teritorije, sve do Niša. Srbija bi morala da bude mudra, makar u značenju opšteg mesta: ne pališ se na svačiju budalaštinu. Lako je, na primer, biti gospodin u odnosu na onakvog Ramuša. Jesu li to Dačić i Stefanović?

Neki tabloidi već mesecima najavljuju rat na Balkanu. Premijerov „makedonski scenario“ postao je moguća varnica za opšti požar, ali se ne zna kako bi se stvar razvijala. Ne mora da se zna, bezbroj je žarišta, svako može da bukne, a Rusija će ratovati za nas, ili nam poslati nadmoćno oružje. Tako pišu provladine štampane stvari, uz predviđanje zastrašujućih epiloga. Naročito ako bi Haradinaj krenuo prema Nišu.

E, tu se već nije dao ministar Dačić, na večitom južnom dežurstvu. Kakav Niš, kakvi bakrači, pre Naisusa bi morala da padne Žitorađa, mesto nastanka Ivice, Cece i Smiljka Kostića. U okviru svog razumevanja spoljne politike (mada se ona valjda ne odnosi na Kosovo) izrekao je svoju vrhunsku dosetku: „Naravno, Haradinaj može da vidi Niš, ali samo iz njegovog okružnog zatvora.“

Izjava, dakle, u kojoj je ministar Dačić uživao, uveren da je njegovo poentiranje vrhunac šeretskog rodoljublja i racionalne zatvorske politike. Kad, samo koji sat posle toga, oglasio se i dr Nebojša Stefanović, pa iz nadmoćne poze čuvara reda ohrabrio građanstvo da neće biti ničega od Ramušovih nesuvislih pretnji, ali i doslovce ponovio Dačićevu lucidnu opasku o niškoj apsani.

Tako je niški okružni zatvor postao kamen međaš modernog estradnog patriotizma, poslednji orijentir nesposobne vlasti i simbolička granica dokle se mogu trpeti pakosna začikavanja.

A onda se baš ni od kuda pojavio već prilično zaboravljen, inače nevažan Vilijam Voker, u svoje vreme reditelj zločinačke scene kod Račka. On nije govorio o svojim ratnim igrama, kostimografiji zločina i spornom dramatičnom izveštaju koji je učvrstio odluku o bombardovanju SRJ 1999. Kao utvara iz vremena koje je kreirao svojom pozicijom a ne nadmoćnim umom, okušao se u projekciji velike Albanije, koja je i pre i bez njega najavljivana već više decenija. Voker je bio i Vučićeva tema („velikoalbanski lobista“), ali i meta razgranate srpske verzije čaršijske politike: od relativno beznačajnog penzionera uzdignut je do ideologa promene granica, što navodno neizbežno vodi u rat.

I Edi Rama je nekoliko puta govorio o velikoj Albaniji, i to pred Vučićem ali je i dalje Vučićev omiljeni neprijatelj. Voker, koji inače kao ratni lešinar ne zaslužuje javno poštovanje, i čovek koji više ništa ne može da učini osim da se okuša u nekakvom avetnom povratku, postao je arhineprijatelj na kome još šilji svoj plajvaz svaki tabloidni diletant.

I šta smo konačno dobili? Niz dokaza da Srbija odavno nije u racionalnom političkom statusu, da vrluda u pokušaju da definiše svoju poziciju među velikim silama i zlom komšiluku. Ali, to zamajavanje oko uzaludnog traženja saveznika na Balkanu se realizuje kroz status naše ubedljive inferiornosti: niko nas ne zarezuje! Dok sve u državi propada, vlast stvara privid da nas neprijatelji mrze jer smo bolji od njih. Ali, oni nas mogu spasti od nas samih, samo tako što postoje. Što su oni gori – nama ide bolje. Bez njih ne idemo nigde, ništa nema smisla. Oni koji nas mrze, one koje mrzimo, samo su dokaz da nas ima, da smo jači nego ikada u sunovratu. Šta nam onda govori anegdota Ivice Dačića o niškom zatvoru? Ništa, naravno, osim o jadnom stanju duha i suvišnoj odlučnosti loših vladara, uz poruku u gubitničkoj igri upućenu arhetipu večnog dušmanina: dalje nećeš moći, dalje nećemo moći, ostajemo u praistoriji. I ti i ja!

Peščanik.net, 17.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Maj 18, 2017 6:34 pm

Smile Kadrovska politika



Foto: Slavica Miletić

U senci proteklih predsedničkih izbora, u februaru ove godine bio je raspisan i konkurs za direktore u 23 javna preduzeća Srbije koji je, prema novom Zakonu o javnim preduzećima, do 4. marta ove godine trebalo da omogući nadležnoj komisiji Vlade da predloži menadžere u republičkim javnim preduzećima s punim mandatom.

Prema poslednjim informacijama, do 4. maja konstatovano je da se na 19 doista raspisanih konkursa javilo 177 kandidata za direktorska mesta, a do javnosti je stiglo da je zasad doneta samo odluka o postavljanju Zorana Babića, člana Predsedništva naprednjačke stranke, za vršioca dužnosti direktora Javnog preduzeća Koridori Srbije, umesto dosadašnjeg v.d. direktora tog preduzeća Dmitra Đurovića.

Dakle, već i ove informacije jednostavno upućuju na nekoliko zaključaka: da nisu raspisani svi predviđeni konkursi; da odluke o konkursima probijaju zakonske rokove; da se nastavlja praksa u kojoj državnim kapitalom upravljaju uglavnom “vršioci dužnosti” koje je lako maknuti s fotelje, pa su ovi uvek poslušna rukovodeća garnitura u državnoj privredi; da se na konkursima pojavila prava poplava kandidata, ali da o tim kandidatima malo šta znamo; da se, sudeći po Babićevom imenovanju, ne napušta praksa stranačke raspodele funkcija u privrednim preduzećima u državnom vlasništvu; te da je očigledno da se premijer Vučić i nadležna kadrovska komisija za imenovanje direktora, uprkos brojnoj ponudi samozvanih kadrova, prilično muče da izaberu one koji bar neće izazvati podsmešljive i zlurade komentare u javnosti – komentare koji pokušavaju da dokažu da je danas vladajuća koalicija u državi kadrovski “tanka” kada su u pitanju školovani i stručni ljudi.

Prema šturim informacijama koje prenose naši mediji, najviše kandidata, čak 26, konkurisalo je za posao direktora preduzeća Pošte Srbije, navodno ima 12 kandidata za direktora Transnafte, dok se za direktora EPS-a prijavilo 10 kandidata, a za prvog čoveka Elektromreža Srbije devet, itd. Gužva je i na konkursima za direktore nacionalnih parkova, dok će “nesmenjivi” Dušan Bajatović iz Srbijagasa na konkursu imati tri legalna konkurenta. Mada bi se na osnovu ovih golih numeričkih podataka moglo zaključiti da prijavljeni brojni kadrovi veruju da će na konkursima imati fer konkurentsku utakmicu, u kojoj bi teorijski trebalo da uvek pobeđuje kvalitet, s takvim zaključkom bi bilo naivno žuriti. Uostalom, i spomenuti Babićev slučaj upućuje na drugačije zaključivanje.

Jer, Babić, kao mašinski inženjer, belodano tek treba da stekne neko iskustvo u građevinarstvu pošto mu dosadašnja najvažnija politička funkcija (šefovanje poslaničkim klubom SNS-a između 2012. i 2016. godine) sigurno ne daje uverljive reference za Koridore Srbije. No, on je bar inženjer, ako ne građevinski onda bar mašinski. Da li su svi od spomenutih 177 kandidata bar u tom smislu bliski strukama kojima se bave javna preduzeća kod kojih su konkurisali – da budu vodeći menadžeri? I koliko je tih konkurenata “steklo diplomu” tek kada ih je politika lansirala u visinu. Neko će reći da ni prvi Rotšildi nisu bili školovani za bankare i tehnologe već da su imali dovoljno veštine i upravljačke beskrupuloznosti da stvore velike poslovne imperije, pa zašto ne bi nešto slično izveli i ovi naši. Problem je, naravno, u tome što se ovde radi o kapitalu u “kolektivnom vlasništvu”, pa je ceo narod zainteresovan da neka Vladina komisija ne omane u kadrovskom izboru onih koji će tim kapitalom upravljati.

Priča da će Vučić i njegova koalicija, uz “instituciju konkursa”, bolje od prethodnih vladajućih garnitura birati menadžere u javnim preduzećima i da će im na prvom mestu biti stručnost, sposobnost i poštenje, bila je u startu lišena realnosti jer nema te političke stranke koja se ne bori za vlast i zbog toga, ili čak prvenstveno zbog toga, da bi njenim aktivistima bilo bolje, to jest da bi se prvenstveno njeni ljudi zapošljavali u državnim firmama, a stranački šefovi svoju moć zasnivali na upravi državnim kapitalom. Zbog toga je korporativizacija, praćena privatizacijom, zapravo jedini dobar lek za razdvajanje politike i državnog novca u zemljama u tranziciji, koji bi trasirao put ka kompetitivnom preduzetništvu kakvo i u državnim kompanijama postoji u najrazvijenijim tržišnim privredama.

Novi magazin, 12.05.2017.

Peščanik.net, 17.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Maj 20, 2017 6:21 pm

Smile U potrazi za fokusom



Sa protesta Ne da(vi)mo Beograd

Aktuelna polemika između Teofila Pančića i Radomira Lazovića, o značaju i delotvornosti pokreta Ne da(vi)mo Beograd, naizgled se tiče jednog sasvim konkretnog pitanja – da li je NDB (zajedno sa ostatkom javnosti) obratio dovoljno pažnje na izmeštanje autobuskih stanica koje se izvodi u okviru projekta Beograd na vodi. Međutim, iza ovog pitanja, nazire se dublja tema – odnos prema političkoj ulozi i dometima, ne samo pokreta NDB, već i drugih sličnih formi političkog organizovanja, poput onog koji smo videli na nedavnim studentskim protestima.

Pančić, uostalom, i sam piše da je navodni nedostatak reakcije na izmeštanje stanica, indikativan za dublji problem ove vrste organizovanja:

„Ovaj ‘previd’ (a zapravo suštinska, konstrukcijska greška čitave ‘anti BNV’ retorike pokazuje ono isto na šta već neko vreme upozoravam: nešto debelo nije u redu s fokusiranjem antirežimskog diskursa i prakse u ovoj zemlji. Ili se rasplinjava u benignim, bezopasnim apstrakcijama (‘dole kapitalizam’, ‘svi političari su paraziti’ i slično bla-bla), ili ide pak toliko usko da završava u nekoj vrsti banalnosti, koja nužno dojadi i naposletku demotiviše građane na bilo kakav angažman, a što smo već videli kroz postepeno jenjavanje i onih anti-BNV protesta, a i ovih ‘studentskih’ koji su izbili sutradan po predsedničkim izborima, ali se u međuvremenu nisu pomerili ni za milimetar od svoje prvodnevne neartikulisanosti, konfuzije i kobnog nedostatka fokusa. Zato su se i izduvali, jer takva zanimacija nužno brzo dosadi, čak i po aprilskom vremenu koje zove na ulice. Dočim ona od 1996/97. nije dosadila ni posle tri meseca na ciči zimi, ne zato što smo mi tadašnji demonstranti ‘bili bolji’ nego zato što je bila fokusirana na nešto sasvim konkretno (izborna krađa), ali opet ne i nevažno (naime, izborna krađa).“

Pančić je u pravu, politika je zaista pitanje fokusa – ako se previše približite, zaplešćete se u nebitne detalje, i nećete moći da promenite ništa značajno. S druge strane, ako se dovoljno udaljite i zauzmete neku vrstu ptičije perspektive na politiku, problem je drugačiji, ali, kako ćemo videti, vodi sličnim posledicama. Iz ptičije perspektive, naime, konkretna pitanja parlamentarne politike, naročito u maloj zemlji poput Srbije, izgledaju sitno i suštinski nebitno; pravi problemi su mnogo veći i zahtevaju sistemske promene na mnogo višem nivou – na primer, radikalnu promenu ekonomske paradigme – sve ostale promene izgledaju kao samo kozmetičke. Problem sa ptičijom perspektivom je, međutim, u tome što nije jasno kako se iz nje uopšte može preći u konkretnu političku akciju, pošto postojeći kanali prosto nisu prilagođeni za ovakvu vrstu radikalnih promena (ili su čak eksplicitno namenjeni sprečavanju takvih promena). Zato ptičija perspektiva neretko vodi u paralizu, ili neku vrsti moralističke antipolitike (koja se inače često nalazi na meti Pančićeve tastature). Politički teoretičar Bernard Krik je ovu pojavu nazvao „studentskom politikom“ i opisao je na sledeći način:

„Studentska politika je politika afirmacije. Grupe, obično studentske, moraju afirmisati izvesne principe ili ‘svoj stav’ po svakom velikom pitanju… Ovaj proces afirmacije je beskonačan. Mora se izneti stav o svakom pitanju od bilo kakve važnosti… Pritom se u potpunosti zaboravlja da takva politika uopšte i nije politika. Nema ničeg što može učiniti manje štete ili koristi bilo kome, nego studentska zajednica. Može se, doduše, povremeno preći sa afirmacije na demonstracije… u očajničkom pokušaju da se dospe ‘u žižu javnosti’, to jest, da se dobije neki pasus u večernjoj štampi. Pravljenje gestova postaje cilj po sebi. Iz ovog tipa političke edukacije proizlazi viđenje politike kao serije velikih moralnih scena u kojima se podiže glas protesta… Ovde opet imamo pseudopolitiku velikih pitanja. Samo se velika pitanja vide kao dostojna pažnje – atomska bomba, rasno pitanje, problem nerazvijenih područja, itd – stanje duha bez sumnje velikodušno, ali nestabilno i sasvim nepolitičko. Političar mora insistirati, rizikujući da ga smatraju dosadnim ili nemoralnim, da upravo zato što su sva ova pitanja tako značajna, pravi napredak zahteva vreme, strpljenje, pa čak i bolne izbore o tome gde treba uložiti najveći napor u datom trenutku, uvek na račun nečeg drugog, jer mi živimo u svetu sa ograničenim vremenom, energijom i resursima, ali sa skoro neograničenim brojem zahteva.“

Ovo je realna opasnost koja vreba svaku protestnu politiku, i tim pre treba paziti da se ne sklizne u moralno poziranje i čistunstvo, jer onda napuštamo polje politike, i ulazimo u domen moralističke antipolitike. Zbog toga Pančićevo, iako već više puta ponovljeno upozorenje, i ovaj put treba shvatiti ozbiljno.

Međutim, nije teško primetiti da je u ovom slučaju u klopku antipolitičkog moralizma upao upravo sam Pančić. Njegova kritika NDB-a suštinski se svodi na to da NDB nije zauzeo stav „po svakom pitanju od bilo kakve važnosti“. Ono što Pančić prebacuje „nedaviteljima“ jeste to što, uprkos činjenici da već godinama rade na kritici projekta Beograd na vodi i na aktivnoj pravnoj i političkoj borbi protiv njega, oni nisu pokrili baš sva relevantna pitanja onako kako Pančić smatra da bi trebalo, a naročito pitanje koje sam Pančić smatra najbitnijim – izmeštanje autobuskih stanica iz centra Beograda.

Ovde se, glasom onog Krikovog političara, i rizikujući da nas, baš kao i njega, smatraju dosadnim ili nemoralnim, mora insistirati na očiglednim činjenicama politike. Živimo u svetu sa ograničenim vremenom, energijom i resursima, i politička akcija se zasniva na teškom, ali nužnom izboru u koje od brojnih značajnih pitanja ćemo u datom trenutku uložiti najviše vremena, resursa i napora. Ovo naročito važi za jednu mladu, volontersku organizaciju poput NDB, koja raspolaže izrazito ograničenim, pre svega finansijskim, resursima.

Da li je NDB napravio dobar izbor kada je odlučio da glavninu svojih napora uloži upravo u proteste zbog nelegalnog rušenja u Hercegovačkoj ulici? Po mom mišljenju, ne samo da je načinio ispravan izbor, nego drugačiji izbor teško da je bio moguć; skoro da bi se moglo reći da je ovo pitanje izabralo njih, a ne oni njega, da se ono prosto nametnulo. A evo i zašto.

Pre svega, za razliku od pitanja o koristi i šteti od izmeštanja autobuskih stanica iz centra grada, koje može biti otvoreno za različita, pa i suprotstavljena, ekspertska mišljenja, rušenje u Hercegovačkoj je pitanje sasvim jasnog i dokumentovanog kršenja zakona, u koje su (opet sasvim jasno dokumentovano u izveštaju Zaštinika građana) bile umešane i državne, odnosno policijske strukture.

Drugo, u Hercegovačkoj nismo imali samo pravno, već i fizičko nasilje. Nečija imovina je uništena, neki ljudi vezivani i zadržavani. Ovo rušenje, pritom, nije slučajna, već nužna posledica projekta Beograda na vodi, onako kako je ovaj koncipiran ugovorom i lex specialisom, jer je nastalo iz potrebe da se stanje na terenu usaglasi sa ugovornim obavezama prema stranom partneru, čak i po cenu kršenja zakona.

Konačno, i zapravo najvažnije, rušenje u Hercegovačkoj je, bez sumnje i zbog svega prethodnog navedenog, pokazalo najveći mobilizacijski potencijal. Na proteste NDB koji su prethodili ovom rušenju (na primer povodom potpisivanja ugovora za Beograd na vodi, ili isteka dozvole za „privremeni objekat“ Savanova) dolazilo je nekoliko stotina ljudi. Na proteste protiv rušenja u Hercegovačkoj dolazilo je i po više od deset hiljada. Ne kanalisati ovaj spontani bunt, onako kako je NDB to učinio, bio bi promašaj prvog reda. Izbor između pitanja u koja u datom trenutku treba uložiti poseban napor, ne može se načiniti samo na osnovu nekih unapred zadatih, apstraktnih standarda relevantnosti; taj izbor se mora zasnivati na praksi – a praksa je pokazala koje pitanje je politički najbitnije za većinu ljudi u datom trenutku. U takvoj situaciji, politički je naivno upravo zahtevati ono što zahteva Pančić – da se svi okupe oko onoga što jedna osoba smatra najbitnijim, bez obzira na to da li je takvo okupljanje realno i da li postoje izgledi da oko njega koagulira otpor većih razmera.

Jednako je politički naivan i Pančićev zahtev da politika odmah isporuči rezultate – jer to je smisao njegovog razočarenja „postepenim jenjavanjem“ protesta, kako onih u organizaciji NDB, tako i onih postizbornih. Politika, podsetimo se, zahteva vreme i strpljenje. To što neke akcije još uvek nisu urodile plodom, ne znači i da neće. Pritom, pitanje je da li čak i u, za Pančića jedino bitnoj, izbornoj politici, ove akcije nisu urodile nikakvim plodom – nezanemarljiv Jankovićev izborni rezultat svakako duguje nešto i podršci pokreta NDB, kao i drugih sličnih lokalnih pokreta, poput niškog Udruženog pokreta slobodnih stanara, koji su godinama aktivno održavali izvesna pitanja u žiži javnosti.

Još jednom, Pančić je u pravu kada kaže da je fokus u politici jako bitan. Ono gde on greši, jeste da je ovo pitanje fokusa moguće rešiti unapred, na osnovu unapred zadatih standarda i modela. Ovo se jasno vidi i na primeru koji navodi kao uzor – protestima protiv izborne krađe iz 1996/97. Tada, konstatuje Pančić, protesti nisu jenjavali sve do konačne pobede, odnosno priznavanja izborne pobede opozicije. O, da, ali tada su, zar je potrebno podsećati, ovi protesti bili na „pravoj strani istorije“, autokratije su padale jedna za drugom, a nalet liberalnog internacionalizma i širenje Evropske unije izgledali su kao istorijska neminovnost. Danas se, naprotiv, čini da je na pravoj strani istorije upravo autokratski režim, o čemu svedoči i internacionalna podrška koju ovaj uživa. Daleko od toga da aktuelni režim, u ovom trenutku, izgleda onako kako je izgledao onaj Miloševićev sredinom devedesetih, kao relikt prošlih vremena – upravo suprotno, on izgleda kao „oblik stvari koje dolaze“ (ko ne veruje, neka samo baci pogled kako novoizabrane vlasti u SAD i Velikoj Britaniji tretiraju medije, kako raspisuju vanredne izbore – nakon više puta ponovljenih zaricanja da ih neće raspisivati, kakvu retoriku koriste protiv političkih protivnika, itd). Ovo je opet problem nedostatka fokusa: usredsredivši se na jedan detalj, proteste iz devedesetih, i uporedivši ih sa onima danas, Pančić je zaboravio da uzme u obzir razliku u širem kontekstu.

Istina je da fokus predstavlja osnovni problem za formulisanje bilo kakve politike otpora u Srbiji danas, jer još uvek nismo sasvim sigurni u šta zapravo gledamo. Poređenja sa Miloševićevim režimom nisu uvek bez osnova, ali nas često navode da previdimo značajne razlike, i da uvidimo da imamo posla sa drugačijom vrstom životinje, koja povrh toga živi i u drugačijem međunarodnom eko-sistemu.

U tom smislu, na proteste ne treba gledati kao na gotov recept za otpor, nego kao na jedan korak u traženju preko potrebnog fokusa, do kojeg se može doći samo u praksi. Kao što su, na različite načine, to primetili i Stefan Aleksić i Đorđe Pavićević, ovi protesti su politika u nastajanju.

Peščanik.net, 18.05.2017.

TEMA – BEOGRAD NA VODI
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Maj 20, 2017 7:47 pm

Smile Laganje u oči



Foto: Predrag Trokicić

Ministar Zlatibor Lončar ne može čudom da se načudi kako su ga to izvođači radova lagali i nisu završili Klinički centar u Nišu. Videćemo uskoro da li će ministrovo čuđenje biti izgovor za smenjivanje direktora Kliničkog centra u Nišu, koji tvrdi da je od izvođača tražio „da rade što više, da uvedu drugu i treću smenu“, ali su ovi „sve to odbijali“. Iz ove polemike nismo saznali ko je naručilac radova i ko je mogao na vreme da pokrene zaštitne mehanizme iz ugovora. Valjda takvi mehanizmi – penali, raskid – postoje u ugovoru, jer Lončar je poručio građanima Srbije da „niko ne sme da ih potkrada“ i da će da se plaćaju penali – dok on „traži pomoć od Evropske banke i svih institucija šta možemo da uradimo da se ovo završi“. Jer „ovako više neće moći u Srbiji“, zaključio je ministar u maniru predizbornih slogana.

Na stranu to što je plaćanje penala mera koja se u državama sa privredom zasnovanom na burazerskom modelu primenjuje samo ako trange-frange dogovaranje ne uspe. I ako izvođači radova toliko „lažu u oči“ da ministra „zaboli glava“. Zna, valjda, to Lončar. Kada je pre 18 meseci Transparentnost Srbija otkrila niz nepravilnosti u tenderu za obnovu mokrih čvorova i krečenje bolnica po Srbiji (najavljenom kao „rekonsturkcija 164 bolnice“) ministar je rekao da je sve bilo transparentno. Pa upravo je zahvaljujući transparentnosti otkriveno kršenje zakona koje je ministar zataškavao. Tako se ruši pravna država. Tek posle dođu buldožeri. A na kraju je ministar iznenađen zato što su ga „lagali u oči“.

Ova epizoda, naime, samo je pokazatelj stanja u državi i zdravstvu – kako se troši novac i zbog čega se dolazi i odlazi sa funkcija koje bi trebalo da budu važne, ali ih je Aleksandar Vučić (kao i gotovo sve u Srbiji) obesmislio i stavio u službu sopstvene promocije. Lončar, čovek koji je kupovao stanove od pripadnika zemunskog klana baš u vreme kada je, prema tvrdnjama svedoka na suđenju, sa njima imao poslovne odnose, vodio kampanju za SNS 2016. na sajtu ministarstva i po zdravstvenim ustanovama – gotovo izvesno neće biti ministar u novom sazivu vlade. Za ovo otkriće je dovoljno pogledati koliko su se ministri eksponirali u Vučićevoj predizbornoj kampanji. Lončara jednostavno nije bilo. Čemu onda ova epizoda? Da je ministar iskreno zabrinut za završetak KC Niš, rešio bi to na vreme sa izvođačima i kreditorima, a ne bi polemisao preko medija. Teško da je toliko naivan da veruje da bi okasnelom brigom za narod („Ovako više neće moći u Srbiji, da pacijenti čekaju zbog nečijeg javašluka“, „Odgovaraće sigurno svi oni koji su umešani što se kasni i što kradu novac od građana Srbije“) mogao da se preporuči za ostanak na mestu ministra ili neku utešnu funkciju. Pre će biti da je direktor KC Niš Zoran Radovanović, koji je uporno gradio medijsku sliku uzornog borca protiv korupcije, nepotizma i kronizma, možda kandidat za ministra, a Lončar prosto želi da mu pokvari tu šansu.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 19.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Maj 22, 2017 5:42 pm

Smile Dan sećanja na ubijene žene žrtve nasilja

Aktivistkinje Mreže Žene protiv nasilja uručile su preključe potpredsednici Vlade i predsednici Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorani Mihajlović 8.000 potpisa podrške peticiji za proglašenje 18. maja Danom sećanja na ubijene žene žrtve nasilja. Ovaj datum je izabran jer čini treći u nizu dana, 2015. godine, kada je u Srbiji bilo ubijeno sedam žena od strane onih koji su im govorili da ih vole.



Na platou ispred zgrade Vlade Republike Srbije postavljeno je 40 pari ženskih cipela u znak sećanja i opomene na činjenicu da u Srbiji svake godine najmanje 40 žena bude ubijeno od strane muškog člana porodice ili partnera.



Zbunjeni prolaznici i prolaznice su pitali: „Koliko koštaju cipele?“ Aktivistkinje su pojašnjavale o čemu je reč. Izrazi na licima ljudi su postajali ozbiljni. Cipele ovde nisu samo simbol žene koju je ubio muškarac; one su slika poraza države i institucija sistema, zajednice, nas kao pojedinki i pojedinaca da pružimo podršku i zaštitu, da razumemo ono što nam žene govore i da im verujemo na reč. Jer to je suština odgovora na muško nasilje prema ženama: verovati u iskaz žene i njeno iskustvo preživljenog nasilja.

Zato je ova akcija usmerena na odgovornost. A onaj ko ima najviše moći (država) ima i najveću odgovornost. Zato je od države traženo da proglasi Dan sećanja na ubijene žene žrtve nasilja i da svakog narednog 18. maja izvesti javnost o femicidu u Srbiji i akcijama koje je sprovela da se broj ovih ubistava smanji. Mediji senzacionalistički izveštavaju o femicidu i nanose novu štetu žrtvama i preživelima. Aktivistkinje su nemoćne da zaustave kapitalistički trend privlačenja čitateljki i čitalaca preko „krvavih naslova“, mada su istovremeno svesne da kada ni toga ne bi bilo, femicid ne bi bio vidljiv ni na koji način, jer javna državna statistika u ovoj oblasti ne postoji. Krajnje je vreme da država počne odgovorno da prikuplja podatke od sopstvenih institucija, da o njima izveštava javnost i preduzima konkretne preventivne akcije.

Davne 1991. godine u Srbiji je osnovan prvi ženski, na feminističkim principima zasnovan SOS telefon za podršku ženama koje su preživele muško nasilje, a potom još 25 ovakvih usluga u 18 gradova i opština u Srbiji. U vreme osnivanja prvog SOS telefona, žene su u pomoć zvale policiju, a sa druge strane bi im policajac odgovarao da je to njihov privatni problem koji treba da reši porodica a ne država. Zahvaljujući SOS telefonima ženskih organizacija, koje prime preko 10.000 poziva od oko 5.000 žena godišnje – uz nula dinara podrške države svih ovih godina – policijac danas ne može da izgovori da ovo nije njegov problem, mada i dalje može da ovakvu prijavu ne zabeleži ili površno prenese prikrivajući muško nasilje prema ženama.

Svakog 18. maja ćemo obnavljati ova pitanja iznoseći pred vrata institucija sistema crvene cipele – sve dok svaka žena ne bude živela slobodno. To je obećanje dato ženama 1991. godine kada su feministkinje na ovim prostorima muško nasilje prema ženama imenovale zločinom.



Autorka teksta je aktivistkinja Mreže Žene protiv nasilja.

Autorka fotografija: Marija Janković

Peščanik.net, 20.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Maj 22, 2017 6:51 pm

Smile Gde smo bili kad si bio niko



Gazimestan, foto: Konstantin Novaković

Kada je retoričko pitanje uspešno postavljeno, odgovor se sam nameće i nema dodatnih objašnjenja, ali ako takvo pitanje postavite nevešto, čućete sve što nikada niste želeli. Komentarišući godišnji izveštaj Fonda za humanitarno pravo o suđenjima za ratne zločine, i posebno ocenu izrečenu na njegovom predstavljanju da je Srbija „slobodna zemlja za ratne zločince“, ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović upitao je (kao retorički): „Gde je bio Fond kad je pušten Haradinaj?“ Ako je mislio da neće dobiti odgovor, prevario se.

Kada je Ramuš Haradinaj uhapšen, Fond za humanitarno pravo bio je u Beogradu i posmatrao kako vlast čini sve da francuskom sudu stavi do znanja da Haradinaj u Srbiji neće imati fer suđenje. Dok se čekalo izručenje, zvaničnici Srbije su javno iznosili navodno odlučujuće dokaze prikupljene u istrazi, nagoveštavajući da je Haradinaju presuđeno pre suđenja. U isto vreme, uspeli su da ne ispune proceduralne zahteve za njegovo izručenje, pa mu je francuski sud omogućio povratak na Kosovo.

Kada je Haradinaj pušten, Fond za humanitarno pravo još uvek je bio u Beogradu i gledao kako najviši zvaničnici Srbije (premijer i predsednik) Haradinaja nazivaju zločincem, potvrđujući mišljenje da bi u Beogradu protiv njega bio vođen politički a ne sudski proces. Da je Haradinaj kriv bez suđenja „zna“ i ministar policije koji mu je preporučio da Niš gleda iz tamošnjeg okružnog zatvora, dok „izdržava dugogodišnju kaznu zbog zločina nad srpskim narodom“.

Eto gde je bio Fond. A gde je bio ministar Stefanović kada je Fond dokaze o zločinima OVK dostavio haškom tužilaštvu za potrebe suđenja Haradinaju i drugima? Gde je bio ministar Stefanović kada je nekadašnja istraživačica Fonda hrabro i bez mera zaštite identiteta izašla pred Haški tribunal i kao prvi svedok optužbe govorila o nestancima srpskih i drugih civila koji su pripisivani OVK? Na ta pitanja ministar neće odgovoriti. Odgovori su poznati (zato pitanja i jesu retorička) – bio je u Srpskoj radikalnoj stranci i telefonirao Utisku nedelje.

Još zanimljivije bi bilo čuti gde je bio i šta je radio ministar Stefanović kada je Fond 1998. godine prikupljao dokaze o zločinima nad Srbima na Kosovu? A naročito gde je bio u junu 1999. godine i mesecima koji su sledili, kada su se vojska i policija povukle sa Kosova, a Fond ostao da beleži informacije o kršenju ljudskih prava Srba (ali i pripadnika svih drugih nacija) na Kosovu?

Gde je i šta radi ministar Stefanović svih ovih godina tokom kojih Fond popisuje imena svih žrtava na Kosovu, uključujući Srbe koje su ubili pripadnici OVK? Gde je ministar Stefanović bio kada se Fond za humanitarno pravo borio (i bori se) da se porodicama nestalih Srba sa Kosova prizna status civilnih žrtava rata? Tu je, deo je državnog aparata koji im to pravo uskraćuje.

Pitanje Nebojše Stefanovića s početka teksta iz njegove perspektive nije retoričko zato što je (njemu) odgovor poznat, nego zato što ga odgovor ne zanima. On se u obračun sa Fondom upustio zato što je na predstavljanju izveštaja izrečeno dosta toga što vlast ne želi da čuje – da se proces suđenja za ratne zločine u Srbiji gasi; da vlast koju Stefanović predstavlja godinama ne čini ništa da počinioce najtežih zločina protiv civila, naročito one koji su bili ili još uvek jesu na visokim državnim položajima, privede pravdi; da je, ako se sve navedeno ima u vidu, Srbija zaista sigurna kuća, odnosno slobodna zemlja za ratne zločince i da takva ne može biti članica Evropske unije.

Upravo tu ružnu sliku, za koju je zaslužna i njegova policija, ministar Stefanović želi da zakloni pričom o Haradinaju. Drugim rečima, ako nam njega nisu izručili, zašto bismo bilo kome drugom sudili i otkud vam pravo da tako nešto pitate. Možda je Haradinaj baš zato optužen, jer se znalo da politička dobit – bio izručen ili ne – ne može da izostane.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Peščanik.net, 20.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Maj 23, 2017 5:42 pm

Smile Kad banka ocenjuje kvalitet vazduha, a građevinci isplativost arbitraže



Foto: Predrag Trokicić

Višestruko zanimljiva vest stiže iz Bora. Generalni direktor Rudarsko-topioničarskog basena (RTB) Bor Blagoje Spaskovski (koji ostaje na tom mestu kao partijski kadar svake vlasti) najavio je mogućnost arbitražnog postupka protiv kanadske kompanije SNC Lavalin koja je izgradila novu topionicu bakra. Razlog je požar iz 2015 u „tek izgrađenoj fabrici sumporne kiseline“ koji je „naneo ogromnu štetu“. Zatim se oglasio i Branislav Ivković (nekadašnji SPS-ov ministar, pa disident, a od 2012. u SNS-u), govoreći u ime Građevinskog fakulteta u Beogradu kao nadzornika radova, da će ta ustanova „do kraja maja sačiniti analizu koja treba da pokaže da li se isplati arbitraža u Parizu i zahtev za naknadu štete od kanadskog SNC Lavalina“, da je „materijal u pripremi i da će ga analizirati radna grupa Vlade Srbije“.

Pored RTB Bor kao naručioca posla, kanadske firme kao izvođača i Fakulteta kao nadzornog organa, četvrti akter je EDC banka, takođe iz Kanade. Oni su, kako se kaže, bili kreditori nove topionice, izgradnja je počela 2011, koštala je 250 miliona evra, a država Srbija je garantovala za taj kredit i dodala pride 30 miliona evra. Predstavnici banke su „izrazili zadovoljstvo kvalitetom vazduha u Boru“.

Da rezimiramo: o tužbi za loše izvršenje posla državno preduzeće razmišlja tek dve godine posle nastanka štete; valjano izvršenje ugovora u Srbiji, koje će biti plaćeno novcem iz budžeta Srbije ne može se izvršiti pred sudovima u Srbiji, već eventualno pred arbitražom u Parizu; o isplativosti zahteva za arbitražu i naknadu štete sud daju građevinci i to organ koji je vršio nadzor, pa bi trebalo da već zna da li je sve bilo izvedeno kako treba; banka daje ocene o kvalitetu vazduha.

Šire gledano, ova kratka priča je podsećanje na dva velika problema – partijsko upravljanje preduzećima u državnom vlasništvu i vezani kreditni aranžmani. Ugovori u kojima se istovremeno ugovara kreditor i izvođač radova su uvek loši, bilo da se posluje sa Kanadom (kao u ovom slučaju), Azerbejdžanom ili Kinom (kao u slučaju nedavno potpisanih ugovora za izgradnju puteva i pruga). Kamatna stopa za takve kredite može biti povoljna, ali se ta povoljnost ne može valjano sagledati bez uračunavanja troška isključenja konkurencije kod potonje nabavke radova. Ta informacija građanima ostaje trajno nepoznata, jer niko ne može da zna koja bi cena bila ponuđena u slobodnom nadmetanju. Dodatno, ovakvi aranžmani su potencijalno štetniji i zato što kreditor često ima upliv na odluku o predmetu nabavke, kao i zbog nemogućnosti da se eventualni spor razreši pred domaćim organima.

Autor je programski direktor Transparentnosti Srbija.

Transparentnost Srbija, 19.05.2017.

Peščanik.net, 19.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Uto Maj 23, 2017 6:05 pm

Smile Premijer liga trči počasni krug



Foto: Predrag Trokicić

Čim je premijer pobedio na natecanju za predsednika, raspisano je novo natecanje – za premijera. Odlazeći predsednik se prvi prijavio (priželjkujući valjda „ruski scenario“), ali je – pošto mu je premijer u javno-privatnom partnerstvu osnovao kancelariju za odnose sa Kinom i Rusijom – izgleda ispao iz daljeg takmičenja. U kvalifikacijama (ali ne nužno i sa kvalifikacijama) za titulu prvaka u vladi ostali su bivši i sadašnji ministri.

Borba je za sada fer i sportska – ponajviše zato što niko ne sme da istakne kandidaturu. Jer je pravilo ovog takmičenja da jedino sudija sme da imenuje takmičare. A on to uporno odbija da uradi i pominje samo brojeve. Ne brojeve koje bi takmičari trebalo da nose na dresovima, već brojeve kojima izražava količinu kandidata o kojima razmišlja.

Ako borba i izađe iz okvira fer-pleja, to nikako ne znači i međusobni obračun. Naprotiv, ministar inostranih poslova se obračunava samo sa pretprošlim predsednikom države (sa kojim je takođe bio u, tada vladajućoj, koaliciji, štaviše „u nacionalnom pomirenju“), dok gradonačelnik Beograda na dve strane Politike obračunava – svoje uspehe. (Budući da se radi o zakupljenom prostoru, a gradonačelnik tvrdi da nema novca ni za školovanje sopstvene dece pa moraju da ih dobrovoljno školuju gradonačelnikovi prijatelji, postavlja se pitanje: čijim novcem je plaćen ovaj dvostrani oglas?)

Ima takmičara i koji obračunavaju emocije. Pa tako bivši ministar pravde izražava strah da će biti teško naslediti ovakvog premijera, a guvernerka Narodne banke tugu što će morati da se izabere novi premijer koji, za razliku od sadašnjeg, „neće umeti da za tri minuta izračuna ekonomske rizike“, dok ministar policije izražava – nadu. Ali ne da će postati premijer (jer tu nadu niko ne sme javno da izrazi da ne bi ispao iz daljeg takmičenja), već nadu da niko neće organizovati kontramiting kad on bude organizovao miting podrške inauguraciji novog predsednika.

Odakle mu uopšte ideja da bi neko mogao da organizuje kontramiting? Pa, video je u medijima. Doduše, ne da se sprema kontramiting (jer da bi se on spremao, mora prethodno da je zakazan miting), nego – protest na dan inauguracije. Pa tako ispada da je zapravo ministar policije zakazao kontramiting, a onda prvobitni skup javno osudio kao kontrakontramiting. (Izgleda da ovaj put nije dobro povezao „neka lica sa nekim prostorima“.)

No, ma kakvu igru da su do sada pokazali ovi i ostali takmičari u našoj premijer ligi, moguće je da se utakmica uopšte neće završiti nego će se nastaviti i u letnjoj sezoni. Ne samo zato što bi je to učinilo još napetijom, a bog nam je svedok da ova vlast voli napetost, već i zato što ona (vlast, a ne utakmica) naprosto ne može da postoji bez neprekidne izborne groznice. A šta ćete bolje u sezoni godišnjih odmora nego izbore? Neko bi rekao da vlast tako namešta utakmicu, ali bi vlast rekla da tako – podstiče domaći turizam. Jer je njoj samo rast BDP-a na pameti.

Peščanik.net, 22.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Maj 24, 2017 6:36 pm

Smile  O političkom strahu



San Francisco, mart 1961, Underwood Archives / Getty Images

Tri odlomka iz knjige Coreya Robina “Fear: The History of a Political Idea” / „Strah: istorija političke ideje“

Čuvajte se autocenzure

Politički strah je više od individualnog iskustva i ne utiče samo na lični život. Uvreženost koja ga podupire potiče iz tradicije i rasprostranjenih narodnih verovanja, a racionalna računica na kojoj je zasnovan odražava stvarnost društvene i političke moći. Namerno ili slučajno – jer se ponekad na tome svesno radi, a ponekad ne – politički strah potvrđuje društvenu raspodelu moći i resursa, utiče na javnu debatu i vrši pritisak na javne politike.

Politički strah se obično javlja u jednom od dva oblika. Prvo, on utiče na odnose između viših i nižih slojeva društva: to što se oni plaše jedni drugih pomaže da se održi nejednakost iz koje taj strah nastaje. Drugo, politički strah može biti izazvan silama koje su izvan društva ili unutar njega, kada celom narodu preti neki strani neprijatelj odnosno opasna pojava poput kriminala, droge ili moralnog propadanja u samom društvu. U praksi se te dve vrste straha često spajaju i međusobno podstiču.

Stvaranje i održavanje političkog straha može zahtevati neposredni pritisak i prisilu, kao u slučaju Tomasa Četmona,1 ali češće strah natapa tkivo običnog života i bez ličnih pretnji. To je funkcija političkog straha: on ne teži da slomi jednu konkretnu osobu, već od nje hoće da napravi primer, da pošalje poruku svima ostalima da paze šta rade, jer će inače biti sledeći na redu. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka urugvajska vojska je pritvarala jednu osobu od svakih pedeset, a u zatvor slala jednu od pet stotina. Meta vojske bile su same žrtve, ali i osobe poput jednog psihoanalitičara iz Montevidea i njegove supruge. Njih dvoje su godinama ćutali, iako nikada nisu bili pritvarani ni zatvarani:

„Naši životi su bili sve skučeniji. Proces autocenzure je bio izuzetno podmukao: nije bila stvar samo u tome što sa drugima prestajete da razgovarate o izvesnim stvarima – prestajete i sami da mislite o njima. Vaš unutrašnji dijalog se gasi.“

Nadežda Mandeljštam na sličan način piše da je pod Staljinovom vlašću većina ljudi bila držana u pokornosti, i to ne njima lično upućenim pretnjama, već primerima prisile koji su doveli do toga da „niko od nas više nije podnosio peticije, izražavao mišljenja o nečemu ili preduzimao bilo kakvu drugu akciju pre nego što bi saznao šta o tome misle ljudi ‘na vrhu’“.

Takvo stanje opšteg straha može biti podstaknuto čak i nekim oblicima nasilja iz prošlosti, koji još uvek opstaju u predanju. U zapadnom delu El Salvadora seljaci su dugo pamtili masakr koji je vojska izvršila nad njihovim porodicama, kada je pobijeno više od deset hiljada ljudi. To sećanje je bilo tako snažno da čak pedeset godina kasnije, kada je zemlja ustala protiv vojske, gotovo niko iz tog regiona nije uzeo oružje.

Čak i kada nije unapred uračunato, takvo posredno dejstvo naročito je snažno kada meta pripada već ranjivoj grupi. Na primer, posle jedanaestog septembra novinari i aktivisti su izveštavali o strahu Arapa i muslimana u SAD-u zbog pritvaranja 1200 do 5000 muslimanskih i arapskih muškaraca. To nije bio samo strah od privođenja, deportacije ili osvetničkog nasilja, već i od političkog govora o kontroverznim temama iz oblasti američke spoljne politike, koji bi mogao da skrene pažnju na njih i isprovocira vlast i policiju da ih nadzire ili maltretira. „Postoji strah u arapskoj zajednici“, izveštavao je Mino Ahtar. „Od Arapa i muslimana čujem: ’Hajde da se ne ističemo. Da ne izlazimo u javnost. Treba samo da ćutimo i čekamo da ovo prođe’“. To su potvrdili i brojni novinski izveštaji.

U takvoj atmosferi straha, čak i najbezazleniji činovi mogu izazvati dodatni strah sa jednako represivnim učinkom. Na primer, u decembru 2001. Mohadaru Muhamedu Abdulahu, jemenskom imigrantu iz San Dijega, odobrena je kaucija od 500 hiljada dolara, pošto je dva meseca bio u pritvoru kao svedok, zato što je slagao u svom zahtevu za azil. U početku, muslimanska zajednica se mobilisala da pomogne Abdulahu i položila je 400 hiljada dolara za njegovu kauciju, obećavši da će skupiti i ostatak. Ali kada je objavljeno da će svaki priložnik morati da dâ svoje ime i prezime na uvid vlastima, a možda i da izađe pred sudiju, mnogi u zajednici su ustuknuli. „Kada su saznali da će morati da idu na sud i odgovaraju na pitanja sudije“, rekao je Abdulahov advokat, „ljudi su se uplašili“. „Jednog dana“, dodao je, „svi govore o solidarnosti i dostojanstvu, a narednog dana beže. Ova zajednica nije podeljena, ona je uplašena“. Zbog pritvaranja i deportacija, kao i zbog osvetničkih napada, ovaj jednostavni zahtev da se identifikuju pred sudom bio je dovoljan da izazove strah širom muslimanske zajednice u San Dijegu.

Takvo stvaranje straha koji se proteže kroz vreme i prostor, zahteva učešće, pa čak i saradnju čitavog društva: elite i kolaboranata, posmatrača i žrtava. Kako bi dosegao dalje od malobrojne, neposredne publike, politički strah mora mobilisati kako generale tako i pešadince i rezervnu armiju sekretara, kuvara i spremačica koji će im pomoći. Politički strah se oslanja i na posmatrače, čija pasivnost raščišćava put za elite i njihove kolaborante, kao i na targetiranu zajednicu žrtava, čiji pripadnici među sobom prenose didaktičke priče o strahu i tako povećavaju njegov doseg. Podstaknuti željom da se zaštite od sankcija, ovi mali činovi edukacije među žrtvama su centralni za ekonomiju straha. Oni minimizuju neophodnu količinu prisile, maksimizujući njene efekte. Jedna žena iz Severne Karoline priseća se kako su je u vreme segregacije njeni roditelji, dede i babe, još od najranijih godina upozoravali da će biti uhapšena ako ne poštuje pravila segregacije. „Zato se, kada vidite natpise ‘belci’ i ‘obojeni’, niste usuđivali da se suprotstavite“.

Šta motiviše kolaborante

Po uobičajenom shvatanju, kolaborant je onaj koji pomaže neprijatelju, to jest grupama kojima ne pripada, da prete grupama kojima pripada. Ali ta definicija mi se čini previše restriktivnom. Ona pretpostavlja da je grupa homogena celina i da ne možemo izaći niti imati konkurentske pripadnosti jednom kada smo u njoj. Međutim, kolaboranti se ne mogu tako jednostavno kategorizovati. Neki od njih ne pripadaju u potpunosti grupi koju izdaju; drugi su, kao francuski fašisti iz Višija, povezani dubokom ideološkom srodnošću sa neprijateljem kojem pomažu. Doušnici, koji su verovatno najčešća vrsta kolaboranata, poznati su po svojim kameleonskim svojstvima, što određivanje njihove pripadnosti čini bezmalo nemogućim zadatkom.

Knud Volenberger, istočnonemački disident koji je u tajnosti izveštavao Štazi o subverzivnim aktivnostima svoje supruge, tvrdi da je njegova kolaboracija bila sasvim u skladu s njegovom pripadnošću opozicionim krugovima. Jedan način da se suprotstavimo vlasti, on objašnjava, bilo je „otvoreno neslaganje, a drugi način je išao kroz vladine kanale. Ja sam bio istovremeno i unutra i napolju“. Harvi Matusov se pridružio Američkoj komunističkoj partiji 1947, počeo je da radi kao doušnik 1950, povukao je svoje svedočenje 1954. i na kraju lagao o sve tri faze svoje karijere u memoarima Lažni svedok, objavljenim 1955. Njegov politički angažman je bio tako promiskuitetan da je nemoguće znati šta je još izneverio, pored istine. Naslov memoara drugog doušnika FBI-a Vodio sam tri života (kao komunista, doušnik i „građanin“) – već je prikladniji, jer upućuje na višestruke identitete koje kolaborant redovno preuzima.

Ne želim da prenaglasim ovu ideju o višestrukim pripadnostima. Volenberger je možda samo racionalizovao prošlost koje se stideo, a Matusov je možda zaista bio šuplji čovek, kako su ga mnogi u to vreme videli. Kojoj god grupi da pripadamo u nekom egzistencijalnom smislu, u toku svog života stičemo moralne obaveze prema svojim saborcima i prijateljima, koje izdajemo kada pomažemo protivničkoj strani.

Kako bih izbegao pitanje identiteta koje sledi iz restriktivne definicije kolaboracije, upotrebiću definiciju koja se oslanja na latinski koren reči collaborare: „raditi zajedno“. Pod kolaborantom podrazumevam naprosto onoga (ili onu) koji radi sa elitama ili zauzima niže ešalone moći i pretvara politički strah u autentično građanski poduhvat. Kolaboranti mogu biti izvršioci nižeg ili srednjeg nivoa; snabdevači, poput skladišta u Jedvabneu u Poljskoj, koje je 1941. isporučilo benzin za spaljivanje ambara u kojem je bilo zatvoreno hiljadu i po Jevreja, ili Ford i Dženeral motors, koji su finansirali brazilsku bezbednosnu službu koja je ispitivala i mučila levičare; pomoćno osoblje (kuvari, sekretarice i ostali); špijuni ili doušnici. Iako svi oni nisu jednako kompromitovani svojim delima, svi su krivi za saučesništvo.

Kolaborant je neuhvatljiva figura. Sa izuzetkom Persijskih pisama i Ajhmana u Jerusalimu, on se retko pojavljuje u literaturi o političkom strahu. Slutim da jedan od razloga za ovo odsustvo leži u tome što se on opire jednostavnim kategorijama elite i žrtve. Poput elite, kolaborant preuzima inicijativu i ostvaruje dobit od svoje kolaboracije. Poput žrtve, može mu se pretiti kaznom ili osvetom ako ne sarađuje.

Mnogi kolaboranti zapravo i dolaze iz redova žrtava. Možda možemo napraviti razliku između kolaboranata aspiracije, inspirisanih željom za dobitkom, i kolaboranata averzije, inspirisanih strahom od gubitka. Prvi su sličniji elitama, drugi žrtvama. Ali, čak je i ta distinkcija isuviše oštra, i kao što potvrđuje ekonomski pojam oportunitetnog troška, nada u dobitak često izaziva strah od gubitka.

Kolaboranti obavljaju dve funkcije. Prvo, oni obavljaju zadatke kojima same elite ne mogu ili ne žele da se bave. Ti zadaci se mogu smatrati nedostojnim elita, npr. kuvanje, čišćenje i ostali oblici rada. Ili mogu zahtevati neke oblike lokalnog znanja – to je slučaj sa doušnicima, koji dostavljaju informacije inače nedostupne elitama – ili posebne veštine. Na primer, o mučiteljima često mislimo kao o siledžijama iz najnižeg društvenog taloga. Ali mučenje je oruđe znanja, dizajnirano da izvuče informacije od žrtve, često na takav način da ne ostavi bilo kakav fizički trag. Mučitelj mora poznavati telo, mora znati koliko daleko sme da ide a da ne ubije žrtvu. Ko bolje može asistirati mučitelju ili mu davati smernice od lekara? Sedamdeset posto urugvajskih političkih zatvorenika iz vremena vladavine vojne hunte tvrdi da su se mučilačke sesije odvijale u prisustvu lekara.

Drugo, kolaboranti proširuju doseg elita u kutke društva koje ove inače ne bi mogle da kontrolišu zbog nedostatka ljudstva. Ti kolaboranti su obično uticajne figure u zajednicama koje predstavljaju metu elita. Njihov status može poticati od elita, koje ih unapređuju zato što su ovi spremni da sprovode njihova naređenja. Međutim, češće je njihov autoritet samonikao. Pošto uživaju poverenje žrtava, oni su u stanju da ih ubede da ne pružaju otpor razgorevajući strah koji one već osećaju. Tokom rata protiv levičarske gerile, kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina prošlog veka, salvadorska vojska je tesno sarađivala sa lokalnim prvacima. Na primer, 1982. je jedan bataljonski oficir obavestio Markosa Dijaza, vlasnika lokalne piljare u seocetu El Mozote, da vojska sprema veliku ofanzivu u toj oblasti. U interesu sopstvene bezbednosti, objasnio je oficir, seljani bi trebalo da ostanu u svojim kućama. Iako su mnogi stanovnici El Mozotea to smatrali pogrešnim, Dijaz je bio lokalni moćnik sa vezama u vojsci i upućen u vojne planove. Njegov glas je prevagnuo, seljani su učinili kako im je rečeno i tri dana kasnije više od osam stotina njih je ubijeno.

Pošto su im funkcije tako raznolike, ima najrazličitijih vrsta kolaboranata. Neki se kreću u orbiti elitne moći; drugi se regrutuju iz nižih slojeva i sa geografskih periferija. Jedan uobičajen, mada nedovoljno prepoznat uticaj na njihovo ponašanje je ambicija. Neki kolaboranti se nadaju da će spasiti svoje zajednice od opasnosti, drugi iskreno veruju u ono što rade, ali mnogi su naprosto karijeristi i vide kolaboraciju kao šansu za lično napredovanje. Na primer, u Brazilu je mučenje služilo kao odskočna daska za napredovanje, tako da je jedan učesnik kasnije postao ambasador u Paragvaju, dok je drugi postao general. Lekari koji su savetovali mučitelje u Urugvaju mogli su da računaju na četiri puta veće plate nego njihove kolege koje u ovome nisu učestvovale.

Bilo da je u pitanju status, moć ili novac, kolaboracija obećava da uzdigne ljude, makar i samo malo, iznad ostalih. Na primer, u nacističkoj Nemačkoj, 101. rezervni policijski bataljon bio je jedinica sastavljena od pet stotina „običnih ljudi“, regrutovanih iz hamburške srednje i radničke klase, koji su se priključili ovom bataljonu da bi izbegli odlazak na front. Bataljon je kriv za pogubljenja 38 hiljada i deportaciju 45 hiljada poljskih Jevreja u Treblinku. Zašto su ovi ljudi to učinili? Ne zbog straha od kazne. Niko od pripadnika 101. bataljona nije bio kažnjen – a svakako ne smrću – jer nije izvršio naređenje. Komandant jedinice je čak obavestio svoje podređene da mogu odbiti da učestvuju u ubijanju, što je desetak njih i učinilo.

Zašto je preostalih 490 odlučilo da ostane? Prema Kristoferu Brauningu, postojali su različiti razlozi za takvu odluku, uključujući i antisemitizam i pritisak sredine, ali je presudna bila njihova želja za napredovanjem. Većina onih koja je odbila da učestvuje u ubijanju je naglašavala nedostatak karijernih ambicija. Jedan od njih je objasnio: „Nije mi bilo naročito bitno da dobijem unapređenje ili napredujem na bilo koji način. Vođe jedinice su, s druge strane, bili mladi ljudi i profesionalni policajci koji su želeli da steknu pozicije“. Drugi je rekao: „Pošto nisam bio, niti sam želeo da postanem, profesionalni policajac… nije mi bilo bitno što neću napredovati u svojoj policijskoj karijeri“.

Iako ambiciozni kolaboranti vole da misle o sebi kao o veštim realpolitičarima koji kroče trnovitom stazom moći jer je tako najpametnije, njihov realizam je opterećen ideologijom. Karijerizam je prožet sopstvenom verzijom moralizma, koja anestetizuje suprotstavljene moralne zahteve. Naročito u SAD, gde je ambicija građanska dužnost, prosvećeni laktaši vođeni sopstvenim interesom mogu se lako ubediti da ono što rade nije samo mudro već je i ispravno. Oni veselo priznaju svoj karijerizam jer pretpostavljaju da se nalaze pred publikom sa sličnim moralnim svetonazorom.

Kako drugačije razumeti ovaj komentar režisera Elije Kazana, koji je na pitanje kolege zašto je pristao da oda imena svojih kolega pred HUAC-om (House Committee on Un-American Activities) odgovorio: „Dobro, ja sam zaradio preko 400 hiljada dolara prošle godine od pozorišta. Ali Skuras (direktor studija Twentieth Century Fox) kaže da više nikada neću snimiti nijedan film. Ti si svoj novac potrošio, zar ne? Lako je tebi. Ali meni od ovoga zavisi karijera“.

Nema dobrih razloga da se ne suprotstavimo

Ali čak i sa kolaborantima na svojoj strani, elite imaju razlog da brinu da se njihova moć neće održati. Većina njihovih potencijalnih sledbenika nije previše bistra niti naročito hrabra, a neki među njima možda imaju i simpatija za žrtve. Kada bi odlučna armija žrtava uspela da pridobije podršku među ovim simpatizerima, ona bi bila u stanju da svrgne elite. Stoga, kako bi osigurale svoju vladavinu, elite moraju posegnuti dalje od kolaboranata u ostatak populacije, ubeđujući žrtve da se ponašaju kao posmatrači, a posmatrače da se ponašaju kao žrtve.

Iako elite po definiciji čine manjinu populacije, one pristupaju ovom zadatku sa tri prednosti. Prvo, pošto poseduju moć i status, one mogu lako mobilisati pripadnike elite i kolaborante. Dok žrtve moraju da se prenu iz pokornosti i pređu u sukob, transformišući se iz onoga što jesu u ono što nisu, elite moraju jednostavno činiti više onoga što i inače čine. Drugo, pošto im nedostaje moć, žrtve moraju generisati skoro jednoglasnu podršku u sopstvenim redovima, kao i znatnu podršku među posmatračima. Elite, s druge strane, moraju samo da osiguraju da ovi napori žrtava ne uspeju.

Konačno, kako je tvrdio Hobs, moć je „slična slavi, raste sa svakim novim korakom“. Svedočeći pobedničkom koraku elita, žrtve i posmatrači se plaše da su one moćnije nego što zaista jesu. Ako strah ubedi žrtve i posmatrače da ne izazivaju elite, elite mogu napredovati još brže, čineći da njihova moć izgleda još veća nego što jeste. Kapitulacija, drugim rečima, ojačava moć, što objašnjava zašto neke žrtve nisu ništa manje gnevne na svoje pokorne drugove nego na svoje mučitelje. Solženjicin o tome kaže:

„Kako smo se kasnije žestili u logoru, misleći: šta bi bilo da je svaki agent bezbednosne službe, polazeći da uhapsi nekog, bio nesiguran da li će se vratiti živ i da je na vratima morao da se oprosti sa svojom porodicom? Ili da se, tokom dugih perioda masovnih hapšenja… ljudi nisu naprosto krili u svojim jazbinama, drhteći od straha zbog svakog udara vrata na ulazu u zgradu i svakog koraka na stepeništu, već da su umesto toga shvatili da nemaju ništa da izgube i hrabro organizovali zasedu u hodniku, sa pola tuceta ljudi naoružanih sekirama, čekićima, žaračima ili bilo čim drugim što bi im se našlo pri ruci?

Usta vam nisu vezana. Uistinu možete i treba da kriknete – da kriknete da vas hapse! … Da se širom grada čulo mnoštvo takvih krikova tokom jednog dana, možda bi naši sugrađani počeli da se bune. I možda hapšenja više ne bi bila tako jednostavna.“

Zbog ovog neuspeha da se pruži otpor, zaključuje Solženjicin, „mi smo jednostavno zaslužili sve što se kasnije desilo“.

Žrtve se suočavaju sa kvakom 22. Ako se suprotstave elitama i njihov otpor bude slomljen, ovaj poraz ide u korist elita, a same žrtve se mogu naći u još goroj situciji. Ako se ne suprotstave, njihova pokornost takođe koristi elitama i žrtve se opet mogu naći u još goroj situaciji. Na primer, meštani El Mozotea bi bolje prošli da su odbili naređenje vojske i ignorisali Dijazov savet i umesto toga pobegli u planine ili se pridružili gerilcima koji su ima bar nudili zaštitu. Manjina koja je pobegla, uspela je da preživi; oni koji su ostali, nisu.

Ista logika, mada u manjoj meri, važi i za posmatrače. Ako delaju solidarno sa žrtvama i suprotstave se elitama, oni takođe mogu postati žrtve. Ako to ne učine, opet mogu postati žrtve ili posmatrači koji preživljavaju samo uz visoku ličnu cenu.

Razmotrimo sudbinu holivudskih liberala, koji su tokom godina makartizma pokušali da se transformišu iz žrtava u posmatrače i na kraju postali i jedno i drugo. Kada je Komitet za neameričke aktivnosti (House Committee on Un-American Activities – HUAC) prvi put počeo sa istragama 1947, liberali su mu se energično suprotstavili, vođeni ispravnim predosećanjem da meta Kongresa nije samo komunistička partija već i sateliti liberalnog mišljenja koji su se kretali u njenoj orbiti. Liberali su emitovali saopštenja na nacionalnim medijima, u kojima su osuđivali saslušanja koja je sprovodio HUAC i tako naveli veliki broj slavnih ličnosti da ustanu u odbranu prvog amandmana. U tome su bili tako uspešni da je HUAC bio prisiljen da otkaže javna saslušanja u Holivudu sve do 1951.

Ali onda je HUAC postao lukaviji. Umesto da se suprotstave svima u Holivudu u isto vreme, komitet i ostali vladini zvaničnici su počeli sa individualnim progonima. HUAC-ovi istražitelji su lično posećivali funkcionere filmske industrije, obaveštavajući ih da će vlada preuzeti stvar u svoje ruke ako oni sami ne izađu na kraj sa komunistima u svojim redovima. Istovremeno je HUAC zajedno sa svojim kolaborantima počeo da proganja pojedine glumce. Sa govornice u Predstavničkom domu Džon Renkin je otkrio da su prava imena Denija Keja, Melvina Daglasa i Džun Hevok – levo-liberalnih glumaca čije su karijere bile izgrađene na eksplicitnom poricanju jevrejskog porekla – zapravo Danijel Kamirski, Melvin Heselberg i Džun Hovik. Ed Saliven je upozorio Hemfrija Bogarta: „Javnost počinje da misli da si jedan od crvenih“. Našavši se na meti individualnog progona, ovi glumci su počeli da brinu da bi politički stavovi mogli da naškode njihovoj karijeri i uskoro su napustili politički angažman.

Iako su holivudski liberali preživeli period makartizma, holivudski liberalizam nije prošao tako dobro. Ne samo da su filmske kuće otpuštale i odbijale da zaposle komuniste, njihove saveznike, kao i bilo koga ko je odbio da sarađuje sa HUAC-om, već su takođe zahtevale od zaposlenih koji su im bili sumnjivi da se odreknu svih veza sa partijom i povezanim organizacijama, da svedoče pred HUAC-om, pridruže se nekoj antikomunističkoj organizaciji, osude sovjetski imperijalizam i obavežu se da više nikada neće sarađivati s komunističkom partijom.

Drugim rečima, nije bilo dovoljno ne biti komunista: morali ste biti aktivni i agresivni antikomunista. Holivudski liberali su takođe pokušali da stvore sopstveni, alternativni HUAC unutar same industrije. Iako obazriviji prema zakonu i procedurama od svog vladinog pandana, ovaj tribunal je trebalo da se zasniva na principu da nijedan dokazani komunista i niko ko je na ovu optužbu odbio da odgovori ili se pozvao na peti amandman ne sme biti zaposlen u filmskoj industriji.

A šta je bilo sa samim filmovima? Iako filmovi iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka nisu nudili baš žestoku društvenu kritiku, Holivud je u to vreme ipak uspeo da proizvede dela poput Najbolje godine naših života, Gospodin Smit ide u Vašington, Džentlmenski dogovor i Goli grad, koja su se bavili rasizmom, antisemitizmom i nejednakošću, ubrizgavajući izvesnu dozu socijal-realizma u žanr u kojem inače nije bilo mnogo mesta za to. Ali do 1948. filmske kuće su, kako je pisao Variety, „odustajale od ‘filmova sa porukom’ kao od vrućih krompira“. Twentieth Century Fox je odustao od scenarija koji se bavio ljubavnom vezom crne medicinske sestre i belog lekara. Warner Brothers je naterao režisera Džona Hjustona da iz scenarija za Blago Sijera Madre izbaci repliku „Zlato, gospodine, vredi toliko koliko vredi zbog ljudskog rada uloženog u njegovo pronalaženje i iskopavanje“. Čemu to brisanje? „Zbog reči ‘rad’“, objasnio je kasnije Hjuston: „Pretpostavljam da je ta reč, odštampana na papiru, izgledala opasno“. Godine 1940, Nanali Džonson je napisao scenario za Plodove gneva; pošto je stavljen na crnu listu, napisao je Kako se udati za milionera i Kako biti vrlo, vrlo popularan.

Tokom tih godina, Filmski vodič za Amerikance Ajn Rend postao je obavezno štivo za direktore filmskih kuća. Poglavlja u knjizi imala su naslove „Ne prikazujte sistem slobodnog preduzetništva u lošem svetlu“, „Ne slavite kolektiv“ i „Ne prikazujte industrijaliste u lošem svetlu“. Iznad svega, upozoravala je Rend, „Nikada ne upotrebljavajte replike o ‘običnom čoveku’ ili ‘malom čoveku’. Biti ‘običan’ ili ‘mali’ nije u skladu sa američkom idejom“.

Stoga, nasuprot logici elita i kolaboranata, otporaši imaju svoju sopstvenu logiku, koja kombinuje racionalne i moralne argumente. Oni žrtvama govore: kapitaulacija nije samo nečasna, ona je i nepametna. Ćutanje vam neće kupiti zaštitu, samo će vas učiniti ranjivim. Pretnje sa kojima se suočavamo nisu tako neizbežne kako nam se čine: mi imamo više moći, više prostora za manevar, nego što primećujemo. Ako ne pružite otpor, možda ćete preživeti, možda ćete čak i napredovati u karijeri, ali taj život i ta karijera neće biti isti kao karijera i život zbog kojih ste pristali na kapitulaciju.

Kratkovidi komentatori često previđaju ove argumente, brkajući ovaj otporaški savet sa samoubilačkom željom za smrću kao proizvodom ideološkog fanatizma. Ovi komentatori zaboravljaju da otporaši jako dobro razumeju Hobsovu tezu da moć „raste sa svakim novim korakom“. Čak i ako ne uspe, otporaški izazov pokazuje da je suprotstavljanje moguće, da moć nije toliko moćna koliko izgleda. Onako kako vojnik koji juriša na neprijateljske linije zna da njegov suludi trk u smrt može razotkriti neprijateljeve slabosti, doprinoseći tako i svom sopstvenom opstanku i opstanku svoje jedinice, otporaši znaju da je odbacivanje straha neophodan uslov za uspeh.

Ovaj uvid povezuje kontrarevolucionara Hobsa, koji je pokušavao da razvije strah od smrti, sa revolucionarom Trockim, koji je pokušavao da prevaziđe ovaj strah: „Bez obzira na značaj oružja“, Trocki je rekao petrogradskoj poroti posle neuspele revolucije 1905, „najveća moć ne leži u oružju, gospodo sudije. Ne! Nije sposobnost masa da ubijaju druge ono što u krajnjoj liniji osigurava pobedu narodnog ustanka, već je to njihova spremnost da polože sopstvene živote“.

Corey Robin, New Republic, 10.02.2017.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 23.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sre Maj 24, 2017 7:14 pm

Smile Dobri agent Gašić



Foto: Predrag Tokicić​

Vučić voli nastrane paralele sa Brozom. Uveren je da prednjači u istorijskom nadgornjavanju sa mrtvim idolom, ignorišući jedva značajan izuzetak: Tita su ljudi voleli, iz razloga koji još nisu sasvim poznati, ili čak bez razloga. Emocije prema aktuelnoj verziji „harizmatičnog vođe“ dramatično su rascepljene, nešto između fanatizma i prezira. Ali novi predsednik naprosto nije čovek prema kome bilo kakav oblik masovnog iskazivanja ljubavi može biti racionalan.

Titov odnos sa tajnim službama uvek je bio u sferama apsolutističke misterije: on je želeo da zna sve ono što njegovi agenti i ne slute. Zato je i poslao u preranu penziju svog najodanijeg čuvara iz slavnih vremena. Ranković je pao jer je navodno prisluškivao šta maršal radi u spavaćoj sobi, čuju li se otud krici i šaputanja?

Kasnije je ispalo da je razlog za strmogavi Lekin pad došao neposredno iz arhiva plemenskog atavizma: strah poglavice od konkurencije, inače večna strepnja nosilaca apsolutne vlasti, jača od predsmrtne jeze.

Ranković se nikada nije vratio, ali Bratislav Gašić jeste. Njegov privremeni pad izazvan mizoginim prostaštvom (Gašić je priznao da i ne zna šta je mizoginija), bio je samo prividno čistilište, i vladarska priprema za pokazivanje bandoglave samovolje u kadrovanju adutima iz provincijskog otpada.

Nekoliko preventivnih obrazloženja iz glave predsednika-premijera u najmanju ruku dolaze iz mahnite misaone sfere, koja je očito prilično načeta udarničkim raubovanjem. Na primer, da je Gašić „izdržao“ godinu i po dana bez visoke funkcije, i da je tako strpljiv i te kako potreban državi. Bata, po svojoj pržionici kafe zvani „Santos“, bio je očajno loš ministar odbrane, lični nosilac više skandala, zapamćen po bezdušnoj izjavi posle sedmostruke pogibije u padu vojnog helikoptera: „Mirno spavam, ponovo bih postupio na isti način“. Ali, prekjuče je ponovo rekao da je on takav potreban ovakvoj državi.

Bilo je tumačenja kako gospodin Santos nije poznat po višku inteligencije, ali je taj neskriveni deficit uspešno krpio ignorisanjem bilo kakvih etičkih kodeksa (nije znao ni šta to znači). Razvijao je pritvornost, ulagivačko pregalaštvo, onoliko lukavstva koliko mu je bilo potrebno za sigurno kretanje po mračnim lagumima srpske varijante biznisa.

Bilo je poznato da Vučić ponovo sprema Bati Gašiću neko važno mesto. Ali, za ovakvo postavljenje gospodar je morao da bude ili suviše odvažan ili suviše bahat. Ili jako uplašen zbog svoje osame na vrhu ničega. Gašić, naime, ni na kakvom položaju nije deo dobitne kombinacije. On u BIA donosi samo svoje skromne potencijale, koji su duboko ispod svakog proseka. Upornost u podizanju Gašića na visine, iako je on čovek od olova i sklon da (lako) potone, moglo bi da bude namerno pokazivanje Vučićevog političkog huliganstva: radim šta hoću, ne možete mi ništa. Ili pak iznenadne sklonosti ka naglom političkom kolapsu, jer Gaša je sudnja tegoba, nakovanj koji vuče prema mulju.

Ako očekuje da Santos pomogne u nalaženju tajnih mehanizama za čuvanje vlasti po svaku cenu, onda je AV sasvim u krivu. Najpre zbog toga što to nije moguće: pre bilo čije vlasti, služba čuva sebe. Baš nju briga i za Vučića i za Gašića, koji će unutar sistema biti strano i neželjeno deblo, omiljeni predmet podsmeha. Ako iko može da razbudi tajne strukture u interesu kulta, to nije Bata. Suviše je složen odnos moći i sterilnosti unutar BIA-e, da bi to bilo ko sa strane mogao da pojmi. Saznanje o tome šta je služba zaista ima jedino ona sama, ali tu informaciju čuva po svaku cenu.

Tajne službe su se nedavno ogledale u proizvodnji nejasne fikcije i javne paranoje: sprečile su šverc nepostojećeg oružja u Makedoniju i prebacivanje izmišljene naoružane formacije negde po raštrkanim bespućima večite balkanske krize. Pre toga su spasle Vučića i njegovu porodicu od atentata kod Jajinaca koga nije bilo i tako uvele sebe u oblast malignih laži i amaterskih fantazmagorija. Legenda o svemoći, inače operativno mlake službe, podgrevana je izmaštanim akcijama, koje su uvredljiv javni odraz mitomanskog režima, slika vlasti koja godinama opstaje na kulisama od šper ploče.

Sa svojim oskudnim dometima i čvrstim limitima, Gašić bi morao da takvu službu, predviđenu za „očuvanje države“, prilagodi posebnim potrebama i paničnim strahovima apsolutnog gazde. Koji ipak ne razume da ono što će možda pokušati Bata Santos ne može biti sprovedeno zbog tradicionalne sistemske greške, u ovom slučaju spasonosne: ma kakva bila, Služba ima ambiciju da kontroliše sve, a nju niko, ispoljavajući svoju orvelijansku ćud i u godinama svoje progresivne agonije.

U takvom konceptu, pokušaj brutalne privatizacije nečega što nije podložno nikakvoj razumnoj definiciji pre vodi rasulu nego bilo kakvoj varijanti pouzdanog apsolutizma. Vučićev izbor saradnika čak je negacija Staljinove vladarske dogme po kojoj „kadrovi rešavaju sve“. Naravno da ne rešavaju ništa ako im nije dato da bilo šta reše.

Vučićev personalni izbor je najgori mogući, Gašić je samo najnoviji (ponovljeni) kadrovski pobačaj. Režim u kome se pretendent na potpunu kontrolu svega oslanja na Vulina, Stefanovića, Vesića, Babića, Malog i dobrog agenta Gašića, opstaje na neobjašnjivim mračnim čarolijama koje mimo svake logike još nekako drže građevinu na trulim temeljima.

U tom opasnom bratstvu, Gašić je samo ruralni pustolov, nastao ni iz čega, i godinama je u dometu milosti lažljivog mesije. I možda je upravo njegova nova diletantska pozicija simbolička najava burnog stropoštavanja tragično omalanih kulisa, koje su jedino ovde predstavljene kao stvarnost.

Taj užasni strah od pada, to je vrhunska tajna vladara i njegove servilne posluge. Novi šef razvaljene verzije srpske Udbe neizbežno strepi da ga ponovo ne najure kao što već jednom jesu, i to je vodeća, sudbinska opsesija agenta Bratislava. Njegova briga nije država niti njen opstanak, ni vođa i njegova vlast, on uopšte nema ideju šta je sve to u stvari!

Peščanik.net, 24.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Maj 25, 2017 6:48 pm

Smile Vanredni sudija



Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Predsednik vlade je potvrdio da će novi direktor Bezbednosno-informativne agencije (BIA) postati nekadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić. Gašić je razrešen sa prethodne funkcije jer je novinarki B92 rekao da „voli novinarke koje lako kleknu“. U trenutku smene pojavila su se dva viđenja Gašićevog političkog učinka. Prvi stav je zastupao predsednik vlade: on je prostački ispad Gašića video kao njegovu jedinu i pomalo blesavu grešku u besprekornoj karijeri. Zato je njegovu smenu okarakterisao kao jednu od svojih najtežih političkih odluka.

Drugi stav je dominirao izvan vlade Srbije – obraćanje novinarki bila je kap koja je prelila čašu. Za dve godine, koliko je bio na funkciji, javnost nije uspela da sazna kakve su Gašićeve kvalifikacije u oblasti odbrane i da li je, kako tvrdi, završio kragujevačku gimnaziju – jer ga u toj školi nisu imali u evidenciji maturanata. Tako se, posledično, otvorilo i pitanje validnosti njegove fakultetske diplome. Dalje, Agencija za borbu protiv korupcije je utvrdila da je bio u sukobu interesa kada je kao gradonačelnik Kruševca potpisivao ugovore sa firmama koje su u vlasništvu njegove supruge, koji su doneli finansijsku korist njegovoj porodici. Nadležnim organima je uskraćivao pravo na kontrolu rada ministarstva odbrane, zbog čega je 2015. godine Zaštitnik građana Vladi predložio njegovu smenu. U slučaju poplava iz maja 2014. ministarstvo odbrane nije postupalo u skladu sa Zakonom o vanrednim situacijama. Iako je bilo više desetina žrtava, niko iz tog ministarstva (ali ni iz drugih odgovornih tela) nije odgovarao za svoje (ne)postupanje, za izgubljene živote i materijalnu štetu. Izmenama Zakona o Vojsci Srbije iz 2015, u Gašićevom mandatu, onemogućeno je da izvršenje krivičnog dela protiv državnih organa, službene dužnosti, čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom ili Vojske Srbije (utvrđeno pravnosnažnom osuđujućom presudom) bude osnov za sankciju i u vojsci – recimo za gubitak čina ili službe. Gašić će ostati upamćen i po improvizaciji u spasavanju bebe vojnim helikopterom, kada je poginulo sedmoro ljudi – beba, dvojica lekara i četvorica pripadnika Vojske Srbije. Gašić je, podsetimo se i na to, izjavio da je shodno svojim ovlašćenjima i zakonima o odbrani i vojsci doneo odluku da se angažuje helikopter. Posle nekoliko meseci izjavio je da je ponosan na akciju spasavanja bebe iz Novog Pazara i da bi sve isto ponovo naredio. Ni u tom slučaju Gašićeva odgovornost nikada nije ispitana, a više javno tužilaštvo u Beogradu je šest meseci po događaju saopštilo da u ovom slučaju nema osnova za pokretanje istrage.

S obzirom na sve to, čime se Gašić tačno kvalifikuje da bude na čelu BIA? Iznenađenja ipak nema: već se prilikom same smene Gašića Vučić ponadao „da će se za godinu ili dve Gašić vratiti u javni život“. I tako je Vučić juče najavio Gašića kao novog čelnika BIA. Pri tom je dodao da je Gašić „izdržao godinu i po dana bez ijedne funkcije“. Kao da Gašić polaže neko pravo na javnu funkciju, a ono je privremeno suspendovano odlukom predsednika vlade. Kao da je predsednik vlade Gašića kaznio uskrativši mu pravo na javnu funkciju. Kao i svaki drugi sud, izveo je dokaze, utvdio krivicu, ali i znatne olakšavajuće okolnosti, odredio sankciju i na kraju – pustio Gašića na uslovni otpust posle većeg dela odslužene kazne. To što Vučić radi može se okarakterisati kao organizovanje privremenih, prekih ili vanrednih sudova, što je zabranjeno u civilizovanom svetu, ali i u Srbiji. Slučaj Gašić ponovo potvrđuje da u Srbiji postoji samo jedan sudija, da to više nije tajna i da su redovni sudovi samo paravan ovakvom faktičkom stanju.

Premijer je rekao i da je Gašić čovek „koji sve zna o bezbednosti“. Dobro, niko ne može znati sve iz neke oblasti; ali, gde je Gašić učio o bezbednosti, kakve su mu stručne kvalifikacije za novu poziciju? Odgovor na to pitanje je važan ako se ima u vidu da BIA postoji radi zaštite bezbednosti zemlje i sprečavanja podrivanja ili rušenja ustavnog poretka. Položaj BIA je nedovoljno precizno regulisan zakonom, pa on praktično predstavlja simulaciju uređenosti rada Agencije. Na pitanje kakve operativne metode ona primenjuje, zakon odgovara – odgovarajuće. Kako čuva podatke, odgovor je isti: na odgovarajući način. Kakve su to odgovarajuće metode i načini do danas je ostalo nepoznato, što je rezultiralo time da se prikupljanje podataka o građanima i do sada često odvijalo suprotno svrsi zbog koje BIA postoji i van bilo kakvog ozbiljnijeg ograničenja ovlašćenja BIA.

U javnosti se ubrzo po najavi Gašićevog izbora pojavila i informacija da Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji zabranjuje Gašiću da bude član političke stranke. Ta nagađanja su samo ilustracija neadekvatnosti samog zakona – iako bi takav zakonski zahtev bio sasvim razuman i opravdan, zabrana pripadnosti stranci obuhvata pripadnike Agencije, a uvidom u celokupan tekst zakona vidimo da postoji jasna razlika između pripadnika Agencije (zaposlenih) i njenog direktora. Odnosno, zakon direktora ne prepoznaje kao pripadnika Agencije, ali o ovome saznajemo posredno, ne i jasnim zakonskim odgovorom na pitanje – ko se smatra pripadnikom Agencije? To je ipak manje važno ako znamo da će Gašić sa mesta direktora BIA morati da odgovara za sukob interesa u skladu sa Ustavom i Zakonom o agenciji za borbu protiv korupcije. Gašić se nalazi u sukobu interesa zbog činjenice da je visoki funkcioner vladajuće stranke, a ona može uticati na njegovo postupanje u vršenju vrlo osetljive javne funkcije. Za sukob interesa bi bio dovoljan čak i javni utisak o tome da partijska pripadnost utiče na rad novog direktora BIA. Taj utisak nesumnjivo postoji, pogotovo ako uzmemo u obzir prethodne izjave premijera o (bratskom) odnosu sa Gašićem. Međutim, javni interes je već godinama u očima predsednika vlade izjednačen sa partijskim.

Interesantno u slučaju Gašič jeste i to što je predsednik vlade u odlasku potvrdio da će Gašić biti novi šef BIA i da se celokupna javnost ponaša baš kao da je to završena stvar. Naime, direktora BIA postavlja i razrešava vlada, na sednici vlade, a ne njen predsednik u obraćanju medijima. To ponovo liči na slučaj Gašićeve smene kada je isti akter u jednom trenutku, na insistiranje javnosti da se izjasni o smeni, odgovorio da je Gašić već smenjen, iako nije bila doneta zvanična odluka o razrešenju. I sada je sve isto, ali u obrnutom smeru – Gašić je postao šef BIA samom namerom predsednika vlade da to tako bude.

Vučić se iz vanrednog sudije transformisao u službeni glasnik, glasilo koje objavljuje najvažnije odluke donete, između ostalog, i na sednicama vlade. Pošto je to već tako, mi moramo napraviti korak dalje i tražiti odmah smenu Bratislava Gašića i to bržu, jaču i bolju nego prvi put. Smenu treba tražiti iz istih razloga zbog kojih je Gašić morao da napusti i svoju prethodnu javnu funkciju – zbog nedostatka profesionalnih kvalifikacija, javno iskazane mizoginije i teškog prostakluka, neispitane odgovornosti za finansijske malverzacije, (ne)postupanja u majskim poplavama i izgubljenih života u helikopterskoj nesreći.

Peščanik.net, 23.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Čet Maj 25, 2017 8:18 pm

Smile Putevi svile



Šangaj, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Ako u času kada je Vučić saopštio da će lično biti kandidat za predsednika Republike nije bilo jasno kakvu je to „ponudu koja se ne odbija“ dobio Tomislav Nikolić, ovih dana je to konačno postalo poznato. Možda se nekome čini da je mesto šefa Kancelarije Nacionalnog saveta za saradnju sa Rusijom i Kinom slaba uteha i samo vešt način – neko bi rekao tako vešt da bi se i Makijaveli zadivio – da se još uvek aktuelni predsednik ne otera brutalno u političku penziju, tj. u Bajčetinu da peče rakiju, a sa druge da se „pacifikuje“ i zadrži uz skute jedinog, „mladog“, vođe.

Kakva će biti stvarna uloga „Kancelarije“ i njeni dometi, tek ćemo naravno videti, ali nema sumnje da za samog Nikolića i njegove bližnje, na ovaj ili onaj način, može biti vrlo lukrativna. Biće tu mnogo unosnih „projekata“ kao što je, recimo, izgradnja „fudbalske akademije“ u Kini, čijem je početku tokom svog poslednjeg boravka tamo Nikolić prisustvovao, a koja je igrom slučaja kao stvorena za predsednikovog mlađeg sina, opet nekim slučajem, fudbalskog trenera.

Ipak, ove sitne zloupotrebe državne diplomatije u privatne svrhe mnogo su manje zlo od gotovo izvesnog pretvaranja pomenute Kancelarije u nekakvo treće ministarstvo spoljnih poslova. A posebno od njenog pretvaranja u pandan Kancelariji za evropske integracije. Uopšte, moglo bi se već oko načina na koji je formirano (n)ovo državno telo postaviti sijaset pitanja, ali je nesumnjivo najvažnije ono koje se tiče njegovog smisla. Zbilja, šta se njime hoće i zašto sve to što će ono da radi nisu mogla da rade postojeća ministarstva. Naravno da mogu. I naravno da za tim organom nema potrebe osim ako se (i) na taj način ne želi pokazati da Srbija ima alternativu, tj. da Evropska unija nije naš, tačnije Vučićev, jedini i neopozivi izbor.

Na razmišljanje u tom pravcu navode i rezultati nedavnog samita „Jedan pojas – jedan put“. U Pekingu je, naime, na kraju došlo do popriličnog razmimoilaženja između Kine i zemalja Evropske unije. Evropska štampa je puna napisa o tome. Kako, recimo, piše Gardijan, „28 država članica EU odlučilo je da ne podrži saopštenje o trgovini“ koje je Peking pripremio za usvajanje na Samitu. „Jasno smo stavili do znanja da za Evropu inicijativa ’Jedan pojas, jedan put’ može biti uspešna samo ako je zasnovana na transparentnosti i zajedničkom vlasništvu“, citira londonski list jednog „diplomatu EU visokog ranga“, koji je još i dodao da je EU „na iznenađenje Kineza, u tom stavu bila jedinstvena“.

Generalno, u izveštajima evropske štampe posebno se ističe da „prisustvo samo 29 lidera na Samitu izaziva sumnje u opredeljenje ukupno 65 država koje su okupljene u osnovnom kineskom projektu Novi put svile… Suprotno izjavama Si Đinpinga, Inicijativa se sve više vidi kao geoekonomska i geopolitička strategija, a ne samo kao ideja koja zagovara meku moć… Primetno, lista učesnika ne sadrži države kao što su Indija i Japan, koje su zabrinute zbog strateških implikacija kineske ekonomske ekspanzije i zbog toga nisu prisustvovale samitu. Ali i neke od država koje su došle, među njima i Evropljani, ostale su oprezne oko potpune podrške kineskoj megainicijativi“.

Već pomenuti Gardijan posebno naglašava da je samit „razotkrio duboko neslaganje između Evropljana i Pekinga u vezi sa oblicima buduće saradnje u okviru Puta svile“. Kaže se da je „Kina izdala zajedničko saopštenje posle samita u kojem se navodi opredeljenje zemalja učesnica da osiguraju slobodnu i inkluzivnu trgovinu i da se suprotstave svakom obliku protekcionizma u okviru ove Inicijative“, ali da je „nekoliko država, posebno evropskih, uključujući Francusku, Nemačku i Veliku Britaniju, odbilo da potpiše saopštenje jer nisu saglasne sa ispuštanjem iz teksta socijalne i ekološke održivosti, kao i transparentnosti. Raniji nemački pozivi da se garancije za slobodnu trgovinu i fer konkurenciju uključe u ovo saopštenje naišli su na zid ćutanja“, zaključuje Gardijan.

Zanimljivo je da se u ovom „sporu“ Kine i Nemačke budući predsednik Srbije stavio na stranu prve. Na predavanju studentima Fakulteta za bezbednost Vučić je, grubo prepričano, rekao da se Nemačka suprotstavlja slobodnoj trgovini jer se plaši kineske konkurencije i to ilustrovao njenim učešćem u vlasništvu Dojče banke (minimalnim, oko pet odsto, ali to nije ni važno). Indikativno je da je ovde aktuelni premijer potpuno prevideo ključnu karakteristiku (slobodnog) tržišta – ravnopravnost svih učesnika, tj. zahtev za fer i poštenom konkurencijom, što kineske kompanije, koje su tesno povezane s državom i često deluju u funkciji njenih interesa, čak i ako su nominalno privatne, po pravilu narušavaju.

Ako je to samo ekonomski „gaf“ ni po jada, ali ako je deo šire spoljnopolitičke orijentacije – a suviše signala na to upućuje – onda eto razloga za ozbiljnu zabrinutost. Mada, kako za koga. Mnogi će takvo Vučićevo opredeljenje dočekati sa odobravanjem, ako već ne i s radošću. Među njima i oni za koje se to do juče nikako ne bi reklo. Kao što je bivši potpredsednik Vlade i glavni evropski pregovarač Miroljub Labus. On je pre neki dan (u NIN-u) izašao sa idejom o zamrzavanju pregovora s Evropskom unijom. U stvari, to i nije nova ideja, autorska prava pripadaju lideru „Dosta je bilo“ Saši Raduloviću, koji je to predložio pre gotovo godinu dana. Naravno da ta priča najpre podseća na onu o popu koji se naljutio na selo, pa je uradio to što je uradio. No, još je više neverovatno da neko (razuman) može poverovati da će Srbija da padne u troletni zimski san, kako predlaže Labus, i da će, kad se iz njega probudi, svuda – i u njoj i oko nje – vladati (evropsko) proleće. Pre će to biti sibirska zima. Čemu, jelte, možda treba i da posluži novoosnovana Kancelarija.

Šta god Orban, na koga se Vučić u pomenutom predavanju pozvao, naokolo pričao, on o izgradnji pruge od Budimpešte prema Beogradu, još nije ni slovo potpisao. Možda i zbog toga što je, kako opet pišu evropski mediji, „Nemačka zabrinuta zbog potencijalnih negativnih efekata ove inicijative (Novi put svile – prim. M.L.) na investiciona pravila EU i političku solidarnost među državama članicama. Izveštaj Evropskog parlamenta iznosi slične tvrdnje. Istraga Evropske komisije o brzoj pruzi Beograd–Budimpešta, što je noseći projekat Inicijative u Evropi, primer je za to“.

Kad smo već kod železničkog Koridora 10, stručnjaci (se) pitaju zašto 27 kilometara od Beograda do Stare Pazove, gde već postoji dvokolosečna pruga, košta 300 miliona evra. A kad smo kod cena, evo i jednog pitanja „na tragu“ prošlog teksta posvećenog izgradnji (drumskog) Koridora 11. Svega nekoliko dana pre nego što će visoka delegacije Srbije otići u Kinu, Saobraćajni institut CIP je objavio da izgradnja auto-puta od Požege do Boljara na granici sa Crnom Gorom košta 1,6 milijardi dolara. A onda se ministarka saobraćaja iz zemlje „žutih ljudi” vratila s Memorandumom o saradnji sa kineskom građevinskom kompanijom CRBC („Čajna roud end bridž kompani“) u kojem je predviđen kredit za izgradnju auto-puta Požega–Boljare u vrednosti od 2,1 milijarde evra. Kako je cena puta za nekoliko dana porasla za pola milijarde evra, „pitanje je od milion dolara“? Mada, daleko je Kina. A i čudni su putevi svile.

Peščanik.net, 24.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Maj 26, 2017 5:18 pm

Smile Izrabljivanje dece



Foto: Predrag Trocikić

Sredinom maja otvorena je javna rasprava o nacrtu Zakona o dualnom obrazovanju. Na internet strani ministarstva pored samog nacrta dato je i njegovo obrazloženje. U obrazloženju stoji da će se dualnim obrazovanjem smanjiti raskorak između obrazovnih profila u domaćim školama i potreba za kvalifikovanim radnicima na tržištu rada. „Uvođenje ovog inovativnog modela obrazovanja bi najpre rešilo“, nadaju se predlagači, „problem kompanija koji se tiče nedostatka kvalifikovane radne snage, smanjilo nezaposlenost mladih ljudi do 25 godina i troškove koje Ministarstvo izdvaja za stručno obrazovanje. Ovaj model učenicima će omogućiti da se zaposle u nekoj od kompanija, pokrenu svoj posao ili nastave školovanje na strukovnim studijama i fakultetima“.

Naravno, sve je to laž do laži. Ali, problem je negde drugde. Svaka intervencija u polju obrazovanja podrazumeva neku viziju budućnosti, čak i kada oni koji intervenišu takvu viziju nemaju. Stoga se ovaj nacrt zakona može čitati i kao programski dokument stranke na vlasti u kome se definiše kako bi trebalo da izgleda Srbija u narednim decenijama. Kada se tako pročita, dakle kao programski politički dokument, nacrt zakona o dualnom obrazovanju i obrazloženje koje ga prati brutalno su iskrena i otvorena pretnja građanima Srbije, a pre svega mladima od strane vladajućeg režima.

Obrazovni ciklusi traju između dve i tri decenije. Svako ko danas interveniše u polju obrazovanja, morao bi to da čini iz neke zamišljene buduće tačke. Drugim rečima, kreatori obrazovne politike bi trebalo da budu u stanju da zamisle kako će svet izgledati u doglednoj budućnosti i sa tom slikom usklade svoje programske intervencije. Dobri edukatori, međutim, kreću od vizije kako bi društvo trebalo da izgleda i nastoje da to ostvare merama obrazovne politike. Što se tiče tržišta radne snage, sada sa velikom izvesnošću možemo da kažemo da ne možemo predvideti kako će ono izgledati ni za desetak godina. Ali tržište radne snage nije jedini orijentir za obrazovne reforme. Drugi orijentiri, poput recimo vrednosti potencijalnih demokratskih aranžmana, uporno ostaju izvan vidokruga ovdašnjih prosvetnih reformatora.

S obzirom na nepredvidljivost tržišta radne snage, reklo bi se da je domaći predlagač zakona dosledan. On ne polazi ni od kakve vizije, već gleda da obrazovanje prilagodi trenutnom stanju. Logika je na prvi pogled zdravorazumska: kompanija uoči da joj nedostaje određena vrsta radnika, obrati se nadležnim telima, ta tela hitro reaguju i već sledeće godine kroz proces dualnog obrazovanja obezbede potreban broj adekvatno kvalifikovanih radnika za tu kompaniju. Međutim, u nacrtu zakona upadljivo nedostaju odredbe koje bi se ticale vremenskog roka dužeg od datog trenutka. Kompanija koja ispostavi zahtev ne mora ni na jedan način da se obaveže da će zahtev važiti na neki koliko-toliko razuman rok, makar od par godina, na primer, koliko je deci potrebno da završe školu. Nadalje, predlagač ne traži od kompanije ni da se obaveže da će kao radnike zadržati đake koji su se u njoj obrazovali pošto oni završe školu.

Nacrt samo postavlja uslove pod kojima se može raskinuti ugovor između škole i kompanije, a da pri tom odgovornost prema đacima ne pada na teret kompanije koja je izašla iz ugovora nego na školu koja za đake treba da pronađe neku sličnu kompaniju kako bi oni nastavili školovanje. („Ako je ugovor o dualnom obrazovanju raskinut iz razloga propisanih u članu 18. ovog zakona, učenje kroz rad organizuje škola, uz podršku Ministarstva, jedinice lokalne samouprave i Privredne komore Srbije kod drugog poslodavca sa kojim zaključi ugovor o dualnom obrazovanju.“) Možemo samo da se čudimo što predlagač mirno pretpostavlja da će sličnih kompanija, sa sličnim potrebama, raspoloženih da uđu u dogovor i preuzmu đake biti na pretek. Ili treba da pretpostavimo da predlagača u stvari nije briga za đake koje šalje u dualno obrazovanje.

Ne samo što ih ni na jedan način ne obavezuje da preuzmu odgovornost prema đacima koji će se u njima školovati, ako se usvoji, zakon će u stvari motivisati kompanije da tu odgovornost izbegavaju. U nacrtu stoji da su kompanije obavezne da đacima isplate nadoknadu koja ne sme biti manja od polovine minimalne cene rada. Drugim rečima, predlagač hoće da dopusti kompanijama da đake plaća upola manje nego druge radnike a za isti rad. Iz toga slede bar dva važna izvoda. Prvo, ako zakon bude usvojen, kompanijama će biti otvoren put do znatno jeftinije radne snage što će ugroziti već zaposlene radnike. Drugo, predlagač demotiviše kompanije da zaposle decu koja su prošla kroz dualno obrazovanje, jer na njihovo mesto mogu da dovedu đake iz sledeće generacije da rade isti posao za jednako nisku nadoknadu, da ponovimo, duplo manju od minimalne cene rada. Toliko o trenutnim potrebama tržišta rada i zakonskim rešenjima koja prema njima treba da saviju domaće školstvo.

Nacrt zakona i njegovo obrazloženje perfidno zamenjuju teze. Tu eksplicitno stoji da je za veliku nezaposlenost mladih krivo njihovo loše obrazovanje. Navodno, posla ima, ali nema adekvatno kvalifikovanih radnika. Znamo da je to laž. U vrhu vlasti imamo ne samo neadekvatno kvalifikovane, nego formalno neobrazovane ljude, pa to nije smetalo poslodavcu da ih zaposli. (Najsvežiji je primer postavljenje novog direktora BIA-e.) Dakle, sama država kao poslodavac, kada je reč o zapošljavanju, ne haje za obrazovanje na svim svojim nivoima. S druge strane, mladi (i obrazovani i neobrazovani) nezaposleni su naprosto zato što van države kao poslodavca nema posla, a ne zato što nemaju odgovarajuće kvalifikacije.

Nacrt zakona u školski sistem uvodi i jedno neprofitno interesno udruženje – Privrednu komoru Srbije. Kao neprofitno interesno udruženje, ova komora će na sebe preuzeti posao koji bi po definiciji morala da rade za obrazovanje nadležna državna tela. Ona će prikupljati prijave kompanija, procenjivati njihovu valjanost, čuvati podatke o njima, obučavati i izdavati licence za instruktore u dualnom obrazovanju. Savim je moguće da je predlagač na ovaj način želeo da između države i kompanija umetne jedno „strano“ telo kako ne bi bilo na prvi pogled jasno da kompanije u sferi obrazovanja preuzimaju u stvari ulogu države i nadležnog ministarstva i kreiraju obrazovne programe po svojoj meri.

U obrazloženju, videli smo, stoji i to da će se uvođenjem dualnog obrazovanja smanjiti troškovi države u polju obrazovanja. Ako se ima u vidu nadoknada za đački rad u kompanijama, jasno je i ko će na sebe preuzeti trošak koga će se osloboditi država. Ako se na ovakav način uvodi dualno obrazovanje, onda tu više nemamo posla s obrazovanjem koje je besplatno za đake. Naprotiv, tu će deca svojim radom plaćati za svoje školovanje. To prebacivanje troškova s države na pojedinačne građane, a sada i na decu, u središtu je neoliberalnih politika štednje. Naravno, neoliberalne politike podrazumevaju da povlačenje države iz školovanja, zdravstva i socijalne zaštite ne znači i slabljenje države. Naprotiv, i dalje imamo posla sa jakom državom, ali sa državom koja svoju moć sada stavlja u službu bogatih i privilegovanih.

Na kraju, zagledajmo se za trenutak i u budućnost koju nam nagoveštava ovaj nacrt zakona. U obrazloženju stoji da u Srbiji ima oko 150 hiljada nezaposlenih starosti od 16 do 25 godina. Ti mladi ljudi, kaže se dalje, nisu zaposleni i ne pohađaju školu. Dualno obrazovanje navodno treba da reši taj problem. U Srbiji iz osnovne u srednju školu u proseku pređe oko 90 hiljada dece. Ako su tačni podaci iz obrazloženja, u proseku, oko 20 hiljada mladih ljudi od 16. godine nadalje ispada iz procesa obrazovanja i zapošljavanja (sva je prilika da je najviše onih koji posle završene srednje škole ne produže dalje na više ili visoke škole, a ne mogu ni da nađu posao). Ako znamo da su to uglavnom deca koja stižu iz miljea materijalne oskudice, šta ovaj nacrt u stvari nudi njima i njihovim roditeljima ili starateljima? Izlaz iz materijalne oskudice? Naravno da ne, što se vidi i iz prethodnih argumenata. Pominjanje vertikalne propusnosti koju ovaj zakon treba da omogući čista je laž. To pokazuju i podaci iz zemalja gde već decenijama postoji dualno obrazovanje. Nema nade da će ta deca posle dualnog obrazovanja nastaviti dalje sa školovanjem, a pogotovo nema nade da će pokrenuti vlastite poslove (to uostalom nije ni cilj dualnog obrazovanja). Niti će za to imati materijalne uslove, niti će u školi steći obrazovanje na osnovu koga će moći da krenu dalje.

Dualno obrazovanje ne samo da cementira nego i produbljuje socijalne razlike i decu koja krenu tim putem zauvek ostavlja u tački sa koje su pošli. Predlagač zakona, međutim, računa upravo na loš socijalni status te dece i njihovih roditelja ili staratelja. Za njih je i pola od minimalne cene rada nadoknada koja im povećava šanse da prežive i kao racionalni akteri na tržištu rada oni će to prihvatiti. Predlagač dakle računa na njihovu egzistencijalnu ugroženost i isporučuje ih, i odrasle i decu, kao jeftinu „radnu snagu“ u vidu primamljive ponude „stranim investitorima“. U tom smislu, ovaj nacrt zakona verno odslikava (podvodački) odnos tekućeg režima prema građanima Srbije.

Peščanik.net, 26.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pet Maj 26, 2017 6:36 pm

Smile Kako je raspad Jugoslavije oborio teoriju evolucije



Foto: Predrag Trocikić

„U postsekularnom društvu razlika između religioznosti i ateizma je uglavnom nebitna. Čovek danas više ne mora verovati u boga da bi bio religiozan i pripadao verskoj zajednici… kulturnog identiteta se ne možemo odreći, a boga, naprotiv, možemo bez problema. Postsekularna vera svima želi dobrodošlicu, pa i onima koji ne veruju u boga, naravno, dokle god se deklarišu kao pripadnici date verske zajednice shvaćene kao kulturne zajednice.“
Boris Buden

Očekivalo bi se da će rasprava o reviziji izučavanja teorije evolucije do sada već utihnuti. Naime, potpisnici peticije kojom se traži ova revizija nisu ponudili nijedan novi, niti ubedljiv argument u korist svog stanovišta, stručna javnost je na te primedbe odgovorila odlučno i nedvosmisleno, čak su i profesori Bogoslovskog fakulteta, u zaista izvrsno formulisanom saopštenju, odbacili navodno religijske razloge za takvu reviziju. Pa ipak, polemika ne jenjava, svakog dana pojavi se neka nova emisija ili tekst u kojoj se ponavljaju kritike teorije evolucije, ili zahtevi za izmenu školskog programa u kojem se, autori tvrde, mora naći mesta i za tzv. kreacionističku teoriju kao alternativnu teoriji evolucije.

Tako, pre nekoliko dana, u Politikinom Kulturnom dodatku, etnološkinja Aleksandra Pavićević piše da je „evolucionistička teorija u društvenim i humanističkim naukama odavno prevaziđena“. Kako to, zapitaće se čitateljka? Teorija evolucije pripada jednoj prirodnoj nauci, naime biologiji, pa se valjda samo u biologiji može i prevazići. Ovde, međutim, treba imati u vidu šta Pavićević podrazumeva pod teorijom evolucije. Ona, na primer, piše da se „teorija evolucije zasnivala na principu pravolinijskog napretka“, a zatim ovaj princip, čije zastupnike naziva „evolucionistima“, prepoznaje i u društvenim naukama. Tako, Pavićević piše:

„Evolucionisti su smatrali da je religija zamenila magijski način mišljenja koji je odlikovao najprimitivnija društva, a nju je u razvijenom svetu trebalo da zameni nauka. Koliko je ovakva postavka bila pogrešna, pokazali su ne samo mnogi antropolozi i sociolozi koji su stvarali tokom 20. veka, već i istorijsko iskustvo. Uprkos mišljenju većeg broja sociologa religije da je sekularizacija sveta nepovratni proces koji podrazumeva smanjivanje značaja religije u životu ljudi, i konačno, njen potpuni nestanak, krajem prethodnog milenijuma došlo je do njene globalne reaktuelizacije. U socijalističkim zemljama, sekularizaciona paradigma bila je čak ideološki temelj naučnog proučavanja religije. Cepanje SFRJ po šavovima konfesionalno-etničkog pripadanja pokazalo je svu površnost ovakvih pristupa.“

Ovoj argumentaciji se može pristupiti na dva načina. Prvi način je ukazati na to da Pavićević ne razume teoriju evolucije (koja, naravno, nije zasnovana na „principu pravolinijskog napretka“), te da brka ovu teoriju sa teorijama društvenog napretka (poput one Ogista Konta). Cepanje SFRJ „po šavovima etničko-konfesionalnog pripadanja“ prosto nema nikakve veze sa teorijom evolucije, pa ne može biti smatrano dokazom protiv ove teorije. To proizlazi iz pretpostavke da se tema polemike o izučavanju evolucije u školama tiče pre svega naučnog statusa teorije evolucije, i da joj stoga treba pristupiti s odgovarajućim naučnim argumentima. U tom slučaju, Pavićević je jednostavno promašila temu.

Međutim, šta ako to uopšte nije tema? Šta ako Pavićević ovim argumentom otkriva pravo središte polemike, koje sa naukom ima vrlo malo veze? U tom slučaju su zapravo naučni argumenti oni koji promašuju, previđajući da prava tačka razdora leži negde drugde.

Da nauka i kritika teorije evolucije zapravo slabo interesuju potpisnike peticije i zagovornike revizije školskog programa, evidentno je već i iz načina na koji sami pristupaju argumentaciji. Primedbe koje navodno dovode u pitanje Darvinovu teoriju oni iznose tek usput i bez ubeđenja, a sa njih ubrzo prelaze na ono što ih zaista zanima – globalističku zaveru, navodno pravo roditelja da svoju decu zaštite od uticaja „tuđih vrednosti“ itd. U tom smislu treba čitati i sam tekst peticije – odavno pobijeni „naučni“ argumenti protiv teorije evolucije tu su tek ukras, suština je u zaveri „darvinista, globalista i ateista“, koji zajedničkim snagama ugrožavaj naš identitet.

U tom kontekstu postaje jasno i kako raspad Jugoslavije može biti argument protiv izučavanja evolucije u školama, naravno, ne naučni, već politički. Smisao ovog argumenta je u sledećem – prosvetiteljstvo, sekularizam i univerzalizam su poraženi, sada na scenu stupa politika identiteta, zajedno sa svim propratnim narativima i ideološkim aparatima. Ako evolucija ugrožava sveti identitet, tim gore po evoluciju.

Paradoksalno, ni religija ne prolazi mnogo bolje, što se pokazuje u lakoći sa kojom zastupnici revizije odbacuju već pomenuto saopštenje profesora Bogoslovskog fakulteta – religija kao religija nije bitna, bitna je samo njena politička, odnosno identitetska uloga. „Etničko-konfesionalni šavovi“ po kojima se, kako tvrdi Pavićević, pocepala SFRJ, nisu bitni zato što pokazuju živi značaj religije „u životu ljudi“, već je religija bitna samo u meri u kojoj omogućava postojanje ovih šavova, odnosno u meri u kojoj se može iskoristiti kao osnov za etno-politiku novonastalih nacionalnih država. Nemamo posla sa zatucanim verskim fundamentalizmom koji odbacuje nauku u korist religije, već sa ciničnom identitetskom politikom, koja instrumentalizuje kako nauku (kroz već pomenute „naučne“ primedbe na teoriju evolucije, te pozivanje na slobodu kritike i naučni dijalog) tako i religiju u sopstvene svrhe. Zato su argumenti, kako naučni tako i teološki, protiv nje potpuno nemoćni. Razlog za potpisivanje ove peticije ne treba tražiti u novim naučnim argumentima protiv teorije evolucije, niti pak u novim momentima teološke misli, već u krizi liberalnog internacionalizma, Bregzitu, Orbanu i Trampu.

Peščanik.net, 26.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Maj 27, 2017 7:11 pm

Smile Da li ćemo im i decu oprostiti?

http://pescanik.net/da-li-cemo-im-decu-oprostiti/
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Sub Maj 27, 2017 8:00 pm

Smile Taktika protiv strategije



Foto: Predrag Trokicić

Ima nečeg neobičnog u tome što je jedan gorljivi zagovornik evropskih integracija Srbije, kakav je prof. dr Miroljub Labus, nekadašnji potpredsednik u vladi Vojislava Koštunice, a pre toga i potpredsednik DS u Đinđićevo vreme, izgovorio ono što je možda „u mislima“ današnje vladajuće koalicije, a na dobošima desnog dela srpske opozicije.

Labus je, naime, izneo mišljenje da pregovore Srbije sa EU treba „zamrznuti“ do 2020. godine. U intervjuu NIN-u (18. maja) on je rekao: „Potpuno sam razočaran kako to Brisel radi. Strategija priključenja EU treba da ostane, ali mislim da treba resetovati odnose sa Briselom. Za početak, treba stati na loptu i zamrznuti pregovore do 2020, do kada je EU zamrzla proširenje. Pitanje Kosova treba rešavati nezavisno od pridruživanja“. Labus je uz to dodao da „ne bi bila nikakva tragedija ako bismo se zadržali na ugovoru o slobodnoj trgovini – uz njegovo proširenje i za oblast usluga – i šengenskom viznom sistemu“.

Labusov predlog je izgleda iznenadio i vlast i opoziciju, pa zasad nismo čuli političke komentare njegove poruke, koja je u suštini više taktičke, demonstraciono političke, nego racionalne naravi. Zdravorazumski gledano, neracionalno je ono što ide puževim korakom ubrzavati i lečiti „zamrzavanjem“, kao što je nerazumno kada voziš uzbrdo po klizavici zakočiti na padini, pa je posle neizvesno možeš li ponovo i krenuti u pravcu u kojem si naumio. Teško je prihvatiti i Labusovu (tako je ispalo) generalnu ocenu da je „krivica“ za tanak napredak u pregovorima Srbije sa EU pretežno na briselskoj strani i to zbog toga što se „EU u međuvremenu potpuno promenila“ (kako primećuje Labus).

Činjenica je da se EU prilično promenila u poslednjih 5-6 godina, a možda će se u vremenima koja dolaze promeniti još više, ali se sistem u Srbiji malo promenio (o čemu i sam Labus otvoreno govori), ako izuzmemo promenu koalicije na vlasti. Ipak, EU i dalje nudi one građanske vrednosti i institucije koje su nasušno potrebne Srbiji, možda više danas nego doskora. Šta će, na primer, ovdašnju vlast terati da otvori prostor ljudskim i ekonomskim slobodama ako se pritisak EU na vlast u Srbiji „zamrzne“ makar samo na tri godine? I da li će spoljni aspiranti na uticaj na Srbiju u međuvremenu sedeti skrštenih ruku?

Ako se misli da u tom razdoblju „zamrzavanja“ kod nas dođu oni investitori kojima smetaju ograničenja EU, ali bi rado ušli na njeno tržište kao „zatečeno stanje“, to nije realistična računica jer, kako sam Labus kaže, strategiju ulaska Srbije u EU ne treba napuštati, što bi trebalo da znači da se ne napušta ni Sporazum o pridruživanju. Osim ako se ne računa na investitore kojima je već šapnuto da je ta strategija samo taktičke prirode i da su nam oni danas važniji od briselske administracije i njenih ludorija. Notorno je, međutim, da taktika u ozbiljnim političkim operacijama ne može ići baš direktno kontra strategije, naročito kod igrača koji imaju slabe karte i mnogo kibicera.

Prema sklopu Labusovog iskaza moglo bi se zaključiti da on zastupa mišljenje da se put Srbije u EU mora razdvojiti od razrešenja takozvanog „kosovskog pitanja“. To jest, da nikuda nećemo stići dok se ta dva pitanja ne razdvoje. Problem je što se ne vidi bolji način od „konzerviranja“ tog pitanja na duži rok – bez pomoći EU. Zato protivnici „odlaska Srbije u Evropu“ stalno i insistiraju na tom problemu i zaklanjaju se Kosovom u borbi protiv „unijaćenja Srbije“. Formula nekakvog pravno obavezujućeg dokumenta o odnosima Beograda i Prištine, umesto priznanja nezavisnosti Kosova, a to otprilike traži Brisel, danas deluje kao maksimum koji bi se možda mogao postići – ako EU zadrži „ucenjivački kapacitet“ prema obema stranama. Međutim, ako se pregovori Srbije i EU zamrznu na tri godine, to će samo biti razdoblje razigravanja ekstremističkih snaga u Srbiji, a pogotovu na Kosovu, pa bi obnavljanje „proevropske politike“ verovatno bila nemoguća misija. Zar nismo svedoci da beogradski tabloidi već licitiraju i o datumu početka novih balkanskih ratova i kosovskih bitaka.

Moguće je da evropski obavešteni Miroljub Labus ima i više razloga za spomenuti predlog o zamrzavanju pregovora sa EU od ovih koje je sada izneo i da je njegov svojevrsni pesimizam, izražen kroz reči da i mi i Brisel kroz tri godine treba „dobro da razmislimo šta dalje da se radi“, oslonjen na neke dublje utemeljene informacije. Čak i u takvom slučaju, bilo bi smešno da Srbija danas zamrzava već praktično smrznuto.

Novi magazin, 26.05.2017.

Peščanik.net, 27.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Brave Heart taj Pon Maj 29, 2017 6:40 pm

Smile Faktor mira i labilnosti



Foto: Predrag Trokicić

I, mada nas premijer gorljivo ubeđuje da se ni on niti iko iz vlasti nikada nikome nije zamerio ni rečima ni delima, situacija na terenu ga uglavnom demantuje. Ne samo da je teško poverovati u floskulu da smo faktor mira i stabilnosti, nego bi valjalo da skoro svi nastupi vlasti i njima bliskih ljudi budu označeni kao „uznemirujući sadržaj“.

Jer ova vlast i pripadajući joj tabloidni mediji, a po onom poetskom zavetu: što ja počeh – ti produži, neimarski rade na tome da se država Srbija zameri kome god stigne.

Dokazi za najnovije, ali svakako ne i poslednje zameranje, stižu iz Makedonije. Ne samo da smo flagrantno bili protiv političkih stranaka koje su obezbedile parlamentarnu većinu, nego je među onima koji su tukli poslanike u Sobranju bio i službenik naše ambasade (i Bezbednosno informativne agencije!). Što je, po rečima našeg ministra inostranih poslova, potpuno legitimno (a nije, kao što nije bilo ni u Srebrenici).

No, da je ministar inostranih poslova tu zaćutao, skandal bi možda bio manji, ali je on osetio potrebu da doda kako ima spisak Makedonaca koji su u Srbiji organizovali nedavne proteste protiv našeg režima, čime je nes(p)retno povezao događaje i posredno priznao da smo, valjda kao pravednu odmazdu, i mi poslali naše da ruše njihov režim. O čemu sada svedoče i novinari koji su objavili da je i Miroslav Lazanjski, narodni poslanik vladajuće stranke, imao svoju ulogu u našem „makedonskom scenariju“.

Jer, takvi smo mi mirotvorci. Čim čujemo da se u nekoj državi dešava nešto zapaljivo – mi pošaljemo šibice.

Ali potpaljujemo i na domaćem terenu. Kad god i koliko god možemo.

Ako su Makedonija, Kosovo, Crna Gora, BiH, Hrvatska… primeri dobre prakse kako se grade mir i stabilnost, na domaćem terenu još je teže prepoznati o čemu to premijer govori kada reklamira to naše nemešanje i negovorenje ničeg ružnog o drugima.

Osim ako ne misli da njegova rođena stranka deli komplimente kad saopšti da su svi koji kritikuju postavljenje novog BIA direktora: „od zla oce i još gore majke“ i da su „direktno učestvovali čak i u likvidacijama na ulici“?

Ili da se međuverska tolerancija gradi (opet noćnim!) rušenjem muslimanske bogomolje uoči Ramazana i to ne zato što nije legalizovana (kao ni sve ostale kuće i crkve u tom kvartu), već zato što ne pripada ni novopazarskom muftiji ni dosadašnjem predsedniku države?

No, možda iz svega ovoga nekad proizađe i nešto dobro. Ako jednom, ne daj bože, budemo imali problem sa imenom kao što ga ima Makedonija, komotno možemo da se preimenujemo u Uznemirujući sadržaj.

Peščanik.net, 29.05.2017.
avatar
Brave Heart
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12472
Datum upisa : 19.12.2013
Godina : 49
Lokacija : Niš

Nazad na vrh Ići dole

Re: Peščanik - analiza dnevnih događanja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 6 1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu