Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 49 korisnika na forumu: 1 Registrovan, 0 Skrivenih i 48 Gosta :: 2 Provajderi

Brave Heart

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
http://https://s23.postimg.org/jq15wtlp7/vostok.png
https://s28.postimg.org/sbinr7rvx/bloggif_58f133ee2ca1e.png
http://https://s23.postimg.org/jq15wtlp7/vostok.png
https://s26.postimg.org/vwdqtqr5l/biogen_DVA.png
https://s26.postimg.org/4ohd5ry7t/Art_CENTAR-header.png
https://s23.postimg.org/tipvwi28r/ruska_kultura_u_srbiji.png
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Istorija mode

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Istorija mode

Počalji od Avramova taj Sre Maj 20, 2015 2:50 am

Istorija mode: Kada i kako je nastala odeća?

Odeća je nastala kao posledica potrebe prvih ljudi da se zaštite od vrućine i hladnoće. Kroz istoriju ona se menjala i vremenom postala statusni simbol.



Odeća se u ovom ili onom obliku nosi već hiljadama godina. Najvažniji razlog zbog kojeg je ona “izmišljena” bio je potreba prvih ljudi da se zaštite od uticaja klime, vrućine i hladnoće. Ljudi koji su u ledeno doba nastanili pećine oblačili su izuzetno toplu životinjsku kožu, poput današnjih Eskima, a mnogi su afrički urođenici nosili i još uvek nose mnogo manje odeće. Nošenje životinjskih koža počinje pre otprilike 30.000 godina (od ledenog doba). Prethistorijski lovci verovali su da poprimaju duh životinje koju su ubili noseći njenu kožu. Neke od najranijih tkanina načinjene su usitnjavanjem kore drveta. Ona se namakala u vodu i udarala sve dok nije postala mekana. Onda se nauljila i bojala, a zatim omotavala oko tela.
Egipat i Grčka – ugodno i jednostavno
Obuća kakvu su nosili drevni Egipćani bila je lagana i oskudna, napravljena od laganog platna, materijala štampanog od biljke lana. Uglavnom su nosili vrlo malo odeće. Odeća robova bila je jednostavna i gruba; kecelje oko pasa za muškarce i ravne haljine za žene. Da bi se osećali čisto i ugodno, važni Egipćani – članovi kraljevske porodice ili sveštenici – umatali su telo u vrlo fine tkanine, poput velova.Laneno platno bilo je vrlo cenjeno i u antičkoj Grčkoj, gde su žene bile vrlo vešte u predenju i tkanju vunene odeće. Za razliku od Egipćana, koji su uglavnom nosili belu tkaninu, Grci su rado oblačili haljine u boji, a omiljena boja bila je žuta.
Renesansa – bogato naborima i teško
Rensansa (period od 14. do 17. veka) je pripadala Italijanima koji su se voleli razmetati, obožavali glumu i nosili najbolju i najskuplju odeću koju su mogli priuštiti. Mekana, prozračna elegancija italijanske mode slagala se s idealiziranjem čoveka, što je vidljivo u čitavoj renesansnoj umetnosti. U ovom periodu osećali su se uticaji iz čitave Europe, a posebno iz Španije. Jako izrezane haljine bile su krojene tako da naglase poprsje, koje se prekrivalo providnom tkaninom ili ostavljalo otkrivenim. Suknje od teške svile i s bogatim naborima često su bile izvezene i nosile su se s mnogo nakita. Muškarci su nosili kratke prsluke s rasporima na kukovima kroz koje je provirivala košulja i uske pantalone.
Španska moda – nabori u izobilju
Sredinom 16. veka Evropom je dominirala španska moda. Svetle boje i lepršave linije izašle su iz mode, a dolaze stroga ekstravagancija i tamne boje španskog dvora. Iako je to bilo jedno od najrazmetljivijh razdoblja u modi, bilo je takođe i jedno od najneugodnijih za nošenje odeće: muškarci su nosili podstavljene trbuhe da bi stvorili dojam velikog trbuha, a kratke naduvane pantalone bile su punjene konjskom dlakom i vunom. Žene su nosile steznike s ugrađenim šipkama od kosti, tvrde prsluke koji su držali telo čvrstim i uspravnim i krinoline – nizove obruča koji su se nosili ispod suknje. Pojavom nove srednje klase gradski poslovni čovek i njegova supruga mogli su priuštiti manje skupe verzije odeće koju su nosili visoki slojevi, iako su krojem zaostajale i po desetak godina.
Rim – naglašena profinjenost
Toga se obično smatra glavnim komadom rimske odeće, a ustvari je najpoznatiji komad odeće bila tunika. Napravljenu od vune ili lana i različitih dužina, tuniku su nosili gotovo svi. Rimljanke su bile vrlo ponosne na svoje komplikovane frizure, a muškarci su uglavnom nosili kratku kosu i uredno se brijali. Ali, ćelavost nije bila popularna: smatrala se deformacijom. Prvi Rimljani bili su ponosni na svoje jednostavno oblačenje. No, kako se carstvo širilo, rasla je i ektravagancija. Godine 330. car Konstantin pretvorio je Carigrad (današnji Istanbul) u novu prestonicu carstva. Njegovi građani uživali su u luksuznoj robi iz cele Evrope, pamuku iz Indije i kineskoj svili. Njihova odeća bila je slikovita i bogato ukrašena.
Srednji vek – špicasti šeširi i cipele
Budući da se sačuvalo veoma malo odeće pre 16. veka, moramo se pouzdati u slike i rukopise da bismo saznali kako su se ljudi tada oblačili. Srećom, te slike su iznimno detaljne i vrlo precizno otkrivaju modu svoga vremena. Evropa je bila u zagrljaju feudalizma; povlastice i snaga aristokrata ogledale su se u preteranim stilovima. Bili su to bogati komadi odeće čiji su se delovi vukli po podu, kao i komplikovane ženske frizure. Muškarci su nosili duguljaste i šiljaste cipele. Za razliku od njih, seljaci su preli i tkali svoje vlastite tkanine s koloristički bogatim uzorcima.
Izvor: Mondex

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija mode

Počalji od Avramova taj Sre Maj 20, 2015 3:12 am

 Istorija venčanica

Venčanica je haljina koja se nosi na dan ceremonije venčanja. Boja, stil i njen običajni značaj zavise od religije i kulture noroda koji stupaju u bračnu zajednicu. Mnoge mlade biraju bele venčanice koje simbolizuju čistoću svoje duše.

Venčanice beleže dugu istoriju promena, kao što se i svakodnevna moda menjala decenijama i vekovima. Venčana haljina je prvenstveno bila praktična ali ukrašena haljina namenjena prvenstveno za svadbenu svečanost,  a koja bi se kasnije nosila i za druge svečane prilike.

U srednjem veku venčanja su predstavljala više od zajednice između dvoje ljudi. Često bi to predstavljalo stvaranje zajednice između dve familije, sklapanje i proširivanje poslovne saradnje, pa čak i spajanje dve zemlje. Mnoga venčanja tada bila su zaključena na političkoj osnovi a ne iz ljubavi, posebno u redovima  noblesa i bogate klase. Od mlade se očekivalo da svojom raskošnom venčanicom reprezentuje ne samo sebe već i svoj stalež i da na taj način svoju familiju predstavi u najboljem svetlu. Mlade iz bogatih familija nosile su haljine jakih boja, od ekskluzivnih materijala, pa se tako često mogla videti venčanica sačinjena od svile, somota pa čak i krzna.

Vekovima kasnije, mlade su nastavile da svojom venčanicom oslikavaju svoj socijalni status- dizajnom po poslednjoj modi, sa najskupljim i najkvalitetnijim materijalima karakterističnim za to vreme. Siromašne mlade nosile su tog dana svoju najbolju haljinu za crkvu. Danas su venčanice dostupne u širokom opsegu modela, materijala, boja, cena itd. Nudi se mogućnost kupovine, iznajmljivanja, šivenja po meri, neke čak predstavljaju familijarno nasleđe. Samim tim postoji veliki broj salona, koji nude usluge kupovine ili iynajmljivanja venčanica ali i onih koji poseduju izložene  modele venčanica kao uzorke, na osnovu kojih mlade biraju koji će biti šiven po njihovim merama.

Kao i svakodnevna moda tako se i venčanice stilski vezuju za određene epohe. Tako na primer, 1920-e godine obeležile su venčanice koje su bile kratke napred, sa velikim „šlepom“ pozadi i nosili su se dugi velovi pripojeni uz glavu mlade. Tendecija praćenja ove mode u sferi večanica nastavila se do kasnih 1940-ih, kada su postale moderne duge haljine koje podsećaju i najavljuju venčanice iz Viktorijanskog doba. Naravno kao i danas, i u to vreme postojale su tzv. moderne mlade koje su odstupale od postojećih trendova, pretežno kod neformalnih (necrkvenih) venčanja, sklapanja drugih po redu brakova i kod „okasnelih“ mladi.

Mary, kraljica Škotske, nosila je belu venčanicu 1559.godine, kada se udavala za svog prvog muža Francisa Dauphin, jer je to bila njena omiljena boja. Tada je u Francuskom kraljvstvu bela boja reprezentovala boju jutra. Bela kasnije nije bila popularna opcija za venčanicu sve do 1840.godine, kada se kraljica Victoria venčala Albertom od Saxe-Coburga. Victoria je nosila belu venčanicu u kombinaciji sa čipkom. Zvanični portret kraljice u venčanici javno je objavljen i ubrzo se moda belih venčanica proširila i sve mlade su želele da imaju venčanicu poput kraljičine.



Tradicija se nastavila i danas u vidu belih venčanica, iako Skandinavija i Španija beleže i izvesnu tradicuju nošenja crne venčanice. Naime, pošto je venčanica raskošna i nesvakidašnja haljina koja je mogla da se nosi samo za izuzetne prilike, a bela nije zahvalna boja kada su u pitanju duge haljine, mlade su se udavale u crnim venčanicama koje su posle mogle da nose i na sahrane. U Španiji je venčanje u crnoj venčanici simbolizovalo vernost do smrti. Takođe, crne haljine su nosile mlade koje su se udavale za udovce.

Kasnije su mnogi ljudi belu boju povezivali sa čednosti iako to nije bila prvobitna zamisao. Naime plava boja se vezivala simbolično za čednost, dok je bela haljina zapravo haljina simbolična za krštenje i pričešće.

Danas su venčanice tradicionalno najčešće bele, iako se pod belim podrazumava i boja bisera i boja slonovače.

U ponudi su i šampanj i kapućino boje, zatim kajsija i puder roze, ali i jake boje poput crvene, braon, plave itd. I pored raznovrsne ponude mlade se u 90% slučajeva opredeljuju za tonove bele boje.

Izvor: Pepeljuga venčanice

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija mode

Počalji od Avramova taj Pon Jun 01, 2015 11:13 pm

Istorija cipela – od potrebe do simbola prestiža i ugleda

Pepeljugine staklene, Dorotine crvene, mačkove čizme, Hermesove čizme sa krilima i sve ostale bajkovite cipele ostale su kao svedočanstvo ljudske potrebe za nečim udobnim i lepim što će im zaštititi stopala. Međutim, cipele(ili ljudi?) su našle način da postanu mnogo više od pomoćnog sredstva – postale su simbol prestiža i ugleda.

Prvi dokazi da su ljudi nosili cipele su stari oko četrdeset hiljada godina –od tada naime datiraju prvi dokazi o slabljenju malog nožnog prsta. Najstarija cipela, stara oko pet i po hiljada godina pronađena je u jednoj pećini u Jermeniji.





Sasvim fina, jednodelna, od kravlje kože, a očuvana zahvaljujući okolnosti da je bila zatrpana ovčijim izmetom. Veruje se da su se čak i tada cipele razlikovale, kako bi se razlikovali i pripadnici različitih plemena. Takođe, ljudi su na različitim kontinentima nosili i različite tipove obuće. U vreme kada je prva nađena cipela još uvek bila u upotrebi, Indijanci su u Severnoj Americi nosili mokasine od bivolje kože.

Egipćani se nisu previše trudili oko svojih cipela jer im je klima dozvoljavala da se zavitlavaju. Nosili su preteče današnjih „japanki“, a pravili su ih tako što bi za kalup uzeli otisak stopala iz blata, pa zatim na osnovu toga od papirusa i gajtana od lišća palme pravili papuče. Pošto su im cipele bile dekoracija a ne potreba, voleli su i da nose puki izgovor za cipele po imenu Kleopatra, zapravo ukras za stopala koji je izgledao ovako:



Kako su Egipćani imali sklonosti da sve objekte pretvore u pokazatelje statusa, i cipele su doživele takvu sudbinu. Pored toga što su one kvalitetnije, logično, bile namenjene plemstvu, i boja cipela je bila indikator bogatstva – zlatna i srebrna su, tradicionalno, bile boje za vladare, pastelne boje za plemstvo, crvena i žuta za srednju klasu, a robovi i sirotinja nisu ni imali šta da oboje, pošto su bili bosi.

Grci su u početku obuvanje obuće smatrali primitivnim činom i bogohuljenjem.Koristili su ih eventualno glumci, ako bi uloga zahtevala da budu viši nego što već jesu. Svi su bili bosi, uključujući i  bogove. Čak je i onaj nesrećni Filipid koji je optrčao 43 kilometara da bi javio Atinjanima da su pobedili to odradio bosonog. Doduše, odmah posle tog podviga je i umro. Ne zna se kada su prihvatili obuću, ali čim su ih prihvatili, dodali su i pravila za njihovo nošenje – recimo, cipele su se nosile isključivo van kuće. U zatvorenim prostorijama su morali da budu bosi. Takođe, svaka grupa građana je imala svoj model cipela, različite cipele su nosili  glumci, neveste, sveštenici, vojnici i tako dalje. Robovi su nosili torbe pune cipela za svojim gospodarima.



Dok su se Grci mlatili sa lepotom cipela i pravilima za njihovo obuvanje, Rimljani su bili praktični ljudi, koji su od cipela zahtevali izdržljivost – mnogo zemalja je valjalo pokoriti. Ipak, nisu odoleli praktičnoj podeli prema bojama, poput Egipćana. Kod Rimljana je crvena boja bila rezervisana za vladara, crna i bela za senatore, a  svetle i pastelne boje za dobrostojeće ljude. Pogađate koje su boje cipela nosili robovi? Nosili su i oni obuću, ali gospodaru za preobuvanje kada uđe u kuću. Ovako su izgledale kućne papuče, soleae:



Srednji vek je, represivan a i prljav i blatnjav, uveo cipelu za cipelu, pa je jedna vrsta nanula bila obavezna za kretanje van kuće. Namena im je bila da zaštite cipelu unutar njih od izmeta koga je bilo na tone po srednjevekovnim ulicama. U jednom periodu su usvojili modu šimika koje su doveli do besmisla dužinom šiljaka. Sam model su pokupili od krstaša, ali su dodali i jedan smeo detalj: voleli su da na vrh šiljka obese praporce kada su u „specijalnom“ raspoloženju. Koliko god da je to bio zabavan prizor, crkva očigledno nije bila impresionirana, a takođe su smatrali da su ti šiljci previše falusoidno oblikovani pa su davali sve od sebe da zabrane takve cipele. To im ipak nije pošlo za rukom sve dok ih se ljudi sami nisu manuli i okrenuli se novom tipu obuće, takozvanim medveđim kandžama, koje su obimom i izgledom uopšte u potpunosti opravdavale svoje ime a pravile su se od izdašnih količina svile, brokata ili baršuna, kojima su bile i obilato postavljene.





Kraljica Elizabeta i šesnaesti vek nisu doneli bog zna šta novo u pogledu obuće. Čistoća ulica i dalje nije bila na zavidnom nivou, pa su se visoke nanule, samo mnogo više, i dalje visoko kotirale, premda su žene mogle da ih nose samo uz asistenciju sluškinja. Crkva je opet, njima bila očarana, jer, ako cipele sprečavaju ljude u hodanju, o ostalim bezbožničkim aktivnostima, poput plesa, mogu samo da sanjaju.

Sedamnaesti vek je bio uzbudljiv i za muške cipele, zahvaljujući malenom Luju XIV, pa su u mušku modu na velika vrata ušle lepe cipele sa crvenom potpeticom, kojima današnje AirMaxice mogu da pljunu pod prozor:



Žene su razvile sklonost ka što sitnijoj pojavi pa su steznicima obavijale trup a maramama stopala ne bi li bila što manja, da bi stala u malene cipele, ništa manje gizdave od muške varijante.

Tek su u devetnaestom veku žene dozvolile sebi da udahnu i ispruže prste na nogama. Štikle su izašle iz mode a imperativ je bila udobnost. Cipele su se pravile od svile i ostalih nežnih materijala, i bile su u odgovarajućim nežnim bojama. Doduše na oko i nisu bile nešto, ali to i nije bilo potrebno ako se uzme u obzir da su ih haljine uvek prekrivale.



Dvadesete godine prošlog veka su unele revoluciju u vidu kaišića. Bilo poprečni ili u obliku slova T, svrha im je bila da održe cipelu na nozi tokom celovečernjeg plesa, u kome su žene najzad neometano uživale.

Ratne, četrdesete godine, je logično obeležila restrikcija svega. Između ostalog i kože, koja se koristila samo za obuću vojnika, pa je ta era odnela nebrojeno krokodilskih života. O čarapama žene nisu mogle ni da sanjaju. Amerikanke su dobile i regulativu po kojoj cipele ne smeju da imaju potpeticu višu od tri centimetara, a bilo je dozvoljeno samo šest boja. Sve u svemu, teška vremena za sve, pa i za obuću.

Šezdesete su nadoknadile sve u čemu se u četrdesetima oskudevalo. Po prvi put se pojavljuje tanka štikla, onakva kakvu danas nosimo, a u modi su bili duboki „dekoltei“ za prste i blago špicaste cipele. Tinejdžerke su tada prvi put šetale danas opet popularne „oksfordice“.

Sedamdesete godine su opet vratile visoke potpetice u modu. Ne onako normalno visoke, nego one srednjevekovne:



Savremeno doba je izbrisalo sve granice. Obuva se sve što vam zapadne za oko. Hoćeš klasične salonke, oksfordice, platforme, šimike, sve može. Pored toga radi se i na probijanju granica, pa cipele nikada nisu izgledale više futuristički, ali je ženama ostavljeno na izbor da li će se držati proverenog retro stila ili zagaziti u futurizam.

Autor: Tamara Gligorijević

Preuzeto: tetka.rs

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija mode

Počalji od Avramova taj Pet Jun 05, 2015 11:46 pm

Istorija razvoja naočara

Naočare su neizostavni deo našeg svakidašnjeg života. Istorija  naočara obuhvata period od otprilike 600-700 godina do današnjeg dana, iako nije sporno da su bili pojedinci kojima su bile nephodne i tokom prethodnih vekova. Ko, kada, i kako je izumio naočare? Činjenica je da su uslovi nastanka naočara – sa znanjem optike već odavno bili poznati, no do pronalaska je došlo dosta vremena kasnije. Prvi podaci poticu iz 2000 g. p.n.e iz Ninivee. Ova sočiva bila su polirana iz kvarcnih kristala. Otkrio ih je arheolog Sir Austin Henry Layard na početku 19. veka.

Sočiva iz ninivee bile su jačine oko 10 dioptrija. Objekte sličnih karakteristika nalazili su I na drugim mestima: među ruševinama Pompeja i u Tyrusu u Feniciji. Često su na objektima našli rupice koje su služile za pričvrščivanje, u koje su stavljali kožnu traku, no u nekim slučajevima nađeni su tragovi ostataka I bakarnih I zlatnih okvira. Ova sočiva korišćena su na odeći više kao ukras nego kao optička sredstva, jer su ovi polirani kristali bili veoma slabo providni. U rimskom carstvu klesači su koristili polirani emerald za promatranje detalja kada su im se oči umorile. Ovaj metod je koristio car Neron dok je promatrao borbu gladiatora kroz polirani emerald. Najverovatnije zbog ovoga se proširio stav koje je najverovatnije bilo neosnovano da je Neron bio kratkovid. Više je verovatno da je car koristio prastare naočare za sunce da bi odmarao oči.

U III. veku paralelno sa propadanjem rimskog carstva, širi se hrišćanstvo. Carstvo je  raspalo na dva dela, crkva nastoji proširiti svoj rastući uticaj  u svim pravcima, vatrom i mačem uništavaju tzv "Paganska" grčko-rimska kultura dostignuća.

Nastaje razdor u hronološkom redosledu razvoja, što će iznenađujućom brzinom šireći  islam, prednje Azijsko - Severno Africko, znanje prosleđeno arapskim naučnicima, dopuniti razvoj znanja. Optička zapažanja i iskustva koje su oni razvili, nose dalje napredak koje je tek kasnije preuzela srednjo vekovna hrišćanska Evropa od IX-X veka. U arapskom svetu veliki naglasak su stavili na matematiku, prirodne nauke i znanja u okviru ove nauke - optiku. Znali su da su boje sastavljene od njihovih komponenata. Izvanredno dostignuce iz IX. veka je optika Alhazana, otkriveno je da zraci svetla ne polaze iz oka već se kreću od objekta, a oko je samo prijemnik. Poznavao je i zakon refleksije. Optika Alhazana sastojao je iz tri dela. Prvi I drugi deo bavili su se anatomijom, okolnostima vida, prepoznavanjem boja I objekata, dok se treći deo bavio optičkim varkama, razlikama gledanja sa jednim i dva oka , zatim bavio se zaključkom da se oivičeni sloj površinskog i sfernog isečka iz staklene kugle – plankonveks sočivo – može  koristiti za uveličavanje slova. Ovo je bio tzv kamen za čitanje, koji su monasi iz manastira sa oslabljenim vidom koristili prilikom prepisa kodeksa  ili crtanja inicijala.

Za pronalazača uveličavajućeg sočiva smatramo franjevačkog monaha Rodžera Bejkona (1214-1294) . Po njegovom shvatanju ljudima sa oslabjenim vidom, naročito starijima plankonveks sočiva mogu biti od velike koristi za poboljšanje vida. Svoja učenja nije mogao širiti nesmetano, konfrontirao se sa crkvom pa je 40 godina bio pod njihovim strogim nadzorom. Njegova dela su uglavnom zaboravljena, do  razmatranja došlo je mnogo kasnije. Prve naočare koje su imale dva sočiva međusobno povezana i moglo se postaviti na nos držeći jednom rukom, dok su čitali, napravljena su u venecijskoj republici u Muranu. Grad koji je vec u XIII veku bio industrijski centar kristalno staklenih proizvoda. Već u 1301.g ova firma za proizvodnju kristalnog stakla je oformila stroge propise svim svojim članovima, gde se zahtevalo da jedino iz pravog kristalnog stakla se prave njihovi proizvodi: sočiva, ukrasna dugmad. Falsifikovanu robu su uništili, a proizvodace takve robe su kaznili. Venecijanska komora je strogo čuvala tajnu o proizvodnji staklenih produkata, I po toj odredbi iz 1301.g naočare je mogao proizvoditi samo taj koji se lično pojavivši dokazao da ima potpuno znanje o proizvodnji I mogao pokazati da je savladao vestinu proizvodnje. Zatim položili su zakletvu da će časno raditi dalje.

Najveći deo artifakata naočara nađeno je u crkvenim objektima, što se lako objašnjava činjenicom da su uglavnom sveštenici I monasi znali jedino da čitaju i pišu. U Firenci 1660. g po natpisu na tabli naziva radionice za pravljenje naočara svu proizvodnju su prinosili  Svetom Jeronimu, svecu zaštitniku optičara. Moguće je da od tada smatraju Jeronima svecom zaštitnika optičara. Debata je besnela vekovima o tome koji grad je izmislio naočare. Firenza i Pisa su bila dva najveća suparnika u ovoj raspravi. Prvi put se spominju naočare na početku XIV.tog veka u medicinskom udžbeniku. Bernar de Gordon ga spominje pored masti za oči onako sa strane. Za poboljšanje vida uglavnom su tada koristili mast ili očnu vodicu. U Španiji nošenje naočara je postao deo etikete a takođe je služio i kao pomoćno sredstvo za ulepšavanje. Što je neko bio na višem statusu nosio je veće naočare, tako da je služio i kao statusni simbol. Iz ovoga sledi da su ga nosili mnogi kojima inače nije bilo potrebno. Pored mode ipak je služio i za zaštitu očiju od prašine i jačine sunčevih zraka. Servantes u svom "Don Kihotu” ismejava sve one koji nose naočare samo iz mode:" Od jednom, dva benediktanska sveštenika se  pojavila na putu. Sedeli su na dve ogromne mazge. Monasi su nosili naočare protiv prašine I kišobrane u rukama... "

Na početku Renesanse i novog doba u likovnoj umetnosti češće nailazimo na naočare nego u literaturi. Često u likovnom izrazu španskih i nemačkih umetnika. Razlog za to je da je bila skupa roba. Onaj koji ga je imao, nije bio običan smrtnik, imao je para i prestiža. Na primer čuveni, ozloglašeni inkvizitor kardinal Fernando Nino de Guevra. Naslikao je sebe na autoportretu sa naočarama. Prva pojava naočara je primitivnog oblika i iz običnih materijala, pošto vremenom je postao luksuz, razvoj je krenuo ka plemenitim i skupocenim materijalima. Ovaj trend je duže vremena trajao, pošto se malo ljudi razumelo u umetnost poliranja sočiva, ovo se smatralo kao drago kamenje. Malo njih je umeo da piše i čita. Do velike promene je došlo kada su počeli štampati knjige I kada je došlo do reformacije. Pojavila se veća potreba za naočarama.

Tačno ne mozemo utvrditi kako je evoluiralo u pocetku iz  dva dela spojene naočare. Već u XIII. veku nailazimo na primer na: naočare vezane na konac, od XIII-XIV. veka: okvir iz jednog komada, koža, metal, od roga, ali nailazimo na naočare koje su bile pričvršćene kapi na glavi. Nastale su i zglobne naočare ("sa šarkom") tako da je postao sklopljiv. Držao se kao favorit dugo vremena čak i u XX. veku kao “stipaljka”. Bio je modni krik tog vremena sa materijalom: iz roga, srebra, pozlaćenih metala, zlata i oklopa kornjače. Takozvane makazne naočare presaviljali su se kao makaze, sa dva okvira za sočivo a njihove noge su se spojile u Y obliku drške. Dalje razvijena forma ovog tipa je  lornjet, lorgnon, 1780, navodno napravio ga je Londonski optičar po imenu Georg Adam. Posle na kraju XVIII. Veku stvoren je Monokcl-lornjet što se postavlja u očnu duplju, naočare na potiljku, I naočare na temenu. Veliki korak je pređen stvaranjem prvih bifokalnih naočara, napravio ga je Benjamin Franklin zajedno sa francuskim optičarem. U okviru su se nalazila po dve dve polovine sočiva podjednaka sa središnjim položajem. Sa ovim je bilo omoguceno da sa jednim naočarama se moglo pisati, čitati i raditi.

Nemačka industrija proizvodnje na početku pojave naočara se brzo napredovala, igrala je vodeću ulogu u industrijskoj proizvodni Evrope. Ovu ulogu je preuzela Engleska industrija proizvodnje, a od XVIII. veka i kvalitet fransucke proizvodnje naočara je prevazišla kvalitet proizvodnje nemaca. Naočare sa dva kraka koje stavljamo na uši, kao što ih poznajemo danas, stvorio je francuski majstor Thomin sredinom ovog veka.

Nemacka industrija proizvodnje se obnovila I živnula na prelasku XIX-XX. veka.

Jenna je postala centar zbivanja, jer je Karl Zeiss ovde radio na univerzitetu kao mehaničar, i zaželeo je da otvori radionicu za poliranje stakla u Weimaru. Zbog poslovne zavisti, do toga nije došlo. Zeiss firmu –radionicu ipak je otvorio u Jenni, koji se razvio u svetsko poznato ime.

Izvor








____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija mode

Počalji od Avramova taj Sub Feb 13, 2016 10:06 pm

Priča o baletankama

Jednom davno bila je jedna mala lijepa cipela… Šarmantna, chic, klasična, udobna baletanka koja već godinama zavodi žene širom svijeta.

Ako pogledate u izloge svojih omiljenih trgovina vidjećete veliki izbor boja, materijala i cijena, ali oblik je sličan. Baletanke su postale must have u ormaru svake žene. Od prosječne djevojke, one koja slijepo slijedi modu do Prve dame.

Ali, nisu sve baletanke napravljene jednako. Jedan je brend koji više od 65 godina osvaja tržišta, a to je Repetto.

Priča o baletankama seže u 40-te godine prošlog vijeka. Tada Rose Repetto usavršava revolucionarni par baletskih papučica za svog sina Rolanda Petita, poznatog plesača i koreografa.

Baletanke su postale takav hit da su ih počeli nositi i njegovi prijatelji.

Pitate se koja je bila tajna Rose Repetto? Vrhunska izrada i oko za detalje.

Repetto plesne cipele bile su napravljene potpuno ručno da pristaju plesaču kao salivene i dokazano su bile kvalitetnije od konkurentnih proizvoda na tržištu. Ubrzo su njene cipelice postale prava pošast u baletu Pariške opere. Grupe plesača slijevale su se u malu radionu da naruče svoj savršen par.

Iako su Repetto cipele bile poznate kod profesionalnih plesača, ostatak svijeta možda nikada ne bi ni čuo za njih da nije bilo Brigitte Bardot, poznate francuske glumice i aktivistice za prava životinja.

Godine 1956. ta mlada francuska zvijezda snimala je film “Et Dieu Créa La Femme. Predivna i senzualna Brigitte, trenirana balerina, pitala je Rose da joj napravi elegantne cipele za šetnju gradom po uzoru na plesne papučice. I tada se rodila baletanka!

Svijet je primio poruku da je Brigitte Bardot postala jedna od najuticajnijih modnih trendseterica 60-ih i 70-ih godina. Slobodnog duha u baletankama, uskim hlačama i kosom sa volumenom, personalizirala je svoj stil.

Ali i Audrey Hepburn je otkrila baletanke tokom snimanja “Roman Holiday”, koje je posebno za nju izradio Salvatore Ferragamo.

Da li se ona inspirisala Brigitte ili Brigitte njom nećemo nikada saznati. Potpuno različite žene i različiti stilovi. Ali sigurno je da su obje imale osjećaj za modu.

Dok je Repetto slava rasla i kroz 60-te i 70-te francuski brend našao se 1980. godine u problemu. Ukus potrošača se promijenio i kupci su počeli tražiti i druge modele cipela. Čak su se i profesionalni plesači udaljili od svog do tada omiljenog brenda. Na sreću pojavio se biznismen Jean Marc Gaucher i uspješno je preuzeo kompaniju.

Pametan marketing uključio je poznate kreatore poput Karl Lagerfelda, Comme des Garcons i mnoge druge s kojima je ostvario saradnju. Brend je postao popularan širom cijelog svijeta i lider u proizvodnji profesionalnih plesnih cipelica.

Danas, kupci Repetto baletanki se ne ustručavaju potrošiti oko 200$ za jedan par. Dok “BB” model od pitona košta čak 400$. A ako vam se ne sviđaju baletanke ovog brenda, ne brinite se. Imaju i ostale modele cipela i modnih dodataka, a 85% cipela se i danas proizvodi u Francuskoj.

Nosite li vi baletanke? Posjedujete li možda jedan Repetto par?

Ako otputujete u Francusku, posjetite njihovu trgovinu koja je uređena tako lijepo da će vam zastati dah…

Preuzeto

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija mode

Počalji od Avramova taj Pon Mar 07, 2016 9:56 pm

Ženska kosa kroz istoriju

Kosa je uvek imala svoj jezik. Ona je kao glasnik koji naše unutrašnje raspoloženje izražava spoljašnjem svetu. Duga kosa predstavlja originalnu ženstvenost, senzualnost i umetnost zavođenja. Nije slučajno da ni u jednoj verziji Raja ne možete videti Evu sa kratkom kosom kako stoji pod čuvenim drvetom jabuke.



Kosa predstavlja moć i uticaj, a način na koji je oblikujemo ili nosimo govori o tome šta nas pokreće I u kojim vremenima živimo.

Duga kosa u starom veku

Čak I u davna vremena, duga, plutajuća kosa smatrana je otelotvorenjem lepote. Bogati Egipćani, koji nisu bili rođeni sa gustom talasastom kosom, nosili su perike napravljene od prirodne kose da bi postigli taj efekat. U antičkoj Grčkoj, duga kosa bila je vidljivi znak slobode, zdravlja i bogatstva. Rimljanke u doba careva takođe su mnogo vremena posvećivale kosi. Provodile su sate praveći neobične frizure, praveći lokne I pletenice. Germanski i drugi keltski narodi bili su pristalice prirodnijeg izgleda. Njihovim ženama bilo je potrebno samo par štapića da uvežu kosu I drže je na mestu ili su je jednostavno puštale niz ramena.

Duga kosa u srednjem veku

Do ranog srednjeg veka, frizura je postala glamurozna. Devojke su svoju dugu kosu u pletenicama ukrašavale zlatnim nitima i biserima. Udate žene su bukvalno stavljane pod masku, i nosile kaluđerski veo: laneni prekrivač sa dekorisanom trakom preko čela. Tada su, "vešticama" sekli kosu kako bi im uskratili njihove magične moći i pročistili ih. To je zato što je, u srednjem veku, kosa smatrana delom duše.

Duga kosa u Evropi u XVII veku

U 17. veku, moda je postala zaista stroga. Španska moda obuzela je žene širom Evrope koje su češljale kosu u rep i pričvršćivale je šnalama i trakama na poleđini glave, tako da su imale skoro loptasti izgled. Kako je vreme prolazilo, stilovi frizura u Francuskoj postajali su sve složeniji. Podržana od strane jastučića konjske dlake i nekoliko metara gaze, dame iz visokog društva krasile su svoje kose draguljima, te je ona išla I do nekoliko metara u visinu. Francuska revolucija učinila je kraj ovoj teatralnosti.

Duga kosa u Evropi u XVIII veku

Od 1800. godine za ukrašavanje kose korišćeni su skromniji dekorativni češljići, filigranske dijademe i svilene trake. Široke pletenice spletene u krug skrivale su se ispod kruna. Do 1870, frizure visoke poput kula bile su gotovo stvar prošlosti. Umesto toga, pariski Chignon stil sa jakim centralnim delom ubrzo je postao popularan i našao se u epicentru mode. Ovaj stil, sa kosom skupljenom u zadnjem delu vrata nije mogao biti jednostavniji i postao je favorit za sva vremena.

Frizure dvadesetih

Iton frizura (vrsta kratko ravno podšišane ženske frizure čiji naziv potiče iz sličnosti sa frizurama koje su nosili školarci u Itonu) pojavila se 1920. godine i poslala prvi talas šoka u svetu duge kose. Bila je zaista spektakularna, jer je predstavljala prvi korak ka emancipaciji i bila je radikalan raskid sa slikom žene koja je preovlađivala u to vreme.

Savremene frizure

Od tada, sve je moguće. Pre ili kasnije, svaki stil se vrati. 50 – te i 60 – te godine su okarakterisali konjski repići, kupaste šiške i Farah Diba frizure. Doris Dej popularizovala je delimično unazad začešljane talase. U isto vreme nastala je I potkultura duge kose. Pobunjenici iz 1968. godine nosili su duge kose kao provokaciju protiv socijalnih ograničenja. Sa nepripitomljenim hipi frizurama ukrašenim cvećem, žene su puštale njihovu divlju prirodnost na površinu.

"Čarlijevi anđeli" su 1977. godine započeli novu pomamu: veliku kosu! Prva i najpoznatija je Fara Fosit, sa svojom stepenastom, paperjastom plavom kosom, izvrnutom na spolja koja je simbolisala fitnes, vitalnost i senzualnost. Osamdesete su svedok posebno oštrih frizura, koja danas važe za “smrtonosnu modu”. Trajne lokne nosile su pop zvezde, glumci, pa čak i fudbaleri. Ozbiljna konkurencija dolazila je od Cipala stila (frizura koja je kratka napred i sa strane, a duga pozadi), a odmah zatim i asimetrično isfeniranih frizura, čvrsto geliranih. Pankeri su imali svoje Mohikance, a ljubitelji fitnesa trake za glavu. Ostali predstavnici 1980-ih bile su heroine Dalasa i Denvera, kao što su Linda Grej, Džoan Kolins i Heder Loklir.

1990-te su označile eru supermodela. Sindi Kraford, Klaudija Šifer i Eli Mekfirson stilizovale su svoju dugu kosu tako da bude glamurozna, ali sa prirodnim seksepilom. Žene širom sveta ponovo su počele da puštaju kosu. A onda je došla bob frizura, sa svojim mekim slojevima koji uokviruju bradu. Čuveni Bob je izuzetan za održavanje, jer je kosi dozvoljeno da poraste, bez neophodnog restilizovanja. Do kraja 90-tih godina damama je cilj bio da izgledaju kao Dženifer Aniston, koja je, kao Rejčel u seriji "Prijatelji" postala model za super kosu. Njena duga, stepenasta kosa i danas je jedan od najpopularnijih načina šišanja.

Izvor: b92.net

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija mode

Počalji od Davidova taj Sub Maj 27, 2017 8:24 pm

эволюция женского образа в веках

Zanimljivo!



____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Davidova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 545
Datum upisa : 18.05.2017

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija mode

Počalji od sini_do taj Ned Maj 28, 2017 3:09 pm

Davidova ::эволюция женского образа в веках

Zanimljivo!

kako je lepo videt Davidovu iz bgd cafe... Zena je zmaj, divim se ...

avatar
sini_do
Profi član
Profi član

Broj poruka : 2644
Datum upisa : 17.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija mode

Počalji od Davidova taj Čet Okt 12, 2017 12:46 am

sini_do :: kako je lepo videt Davidovu iz bgd cafe... Zena je zmaj, divim se ...
Takođe, i meni je lepo videti tebe na Ideji, tome se nadam.

O istoriji mode nastavak uskoro.

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Davidova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 545
Datum upisa : 18.05.2017

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija mode

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu