Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 40 korisnika na forumu: 2 Registrovanih, 1 Skrivenih i 37 Gosta :: 1 Provajder

Electronique Terminator, Храст

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
http://s16.postimg.org/a3qjjtmrl/biogen_DVA.png
Пројекат руске културе у Србији
http://s21.postimg.org/43y2a3nav/ruska_kultura_u_srbiji1.png
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Blogeri

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Blogeri

Počalji od Avramova taj Ned Feb 22, 2015 4:45 pm

Da ustupimo temu blogerima, ima tu što-šta interesantnog, od zabave do zbilje.

Jebe mi se!


Znam što se od mene očekuje pred moj šezdeset i šesti rođendan. U društvu se moram diskretno smiješiti i svima pokazivati plastične zube. Nonice su topla ljudska bića. Nemam plastične zube, ne smiješim se gotovo nikad. Ili urlam od smijeha, rijetko, ili mrko gledam u ljude i ekrane, najčešće.

Što se još od mene ne očekuje? Žene, posebno žene u mojim godinama, ne smiju nikad spomenuti pička, kurac, jebi se. Slanje u spolne organe i nabijanje na iste oduvijek je rezervirano za muškarce i kurvetine. Ne, ne kurvetine koje su u slobodno vrijeme teve voditeljice nego one koje nude na kantunu.

U ovim godinama ne bih smjela biti zlobna prema mladim ženama koje se pičkom mukotrpno probijaju kroz život. Ako jesam protiv takvog mukotrpnog probijanja to znači da sam ljubomorna jer ja sa svojim spolnim organom danas više ne mogu zaraditi tri kune i još ne prepoznajem da smo na tržištu rada poželjne onoliko dugo dok je poželjno ono brazilski izbrijano među našim nogama.

U moji godinama ni jedna žena ne bi smjela imati svoj blog jer u mojim godinama ni jedna žena nema šta reći ni na blogu ni oko bloga. Da, morala bih i od politike bježati. Ona je muški posao. Vidite što se dešava našoj predsjednici, svi je zovu Kolinda. Bivši predsjednik, ako se sjećate, zvao se Ivo. Tko ga je zvao Ivo? Niko. Kad je gospodin Ivo Sanader postao Ivo? U zatvoru je gospodin Sanader postao Ivo. Nakon pravomoćne presude. I još za Kolindu govore da nosi “sedmicu.” Tko je ikad za gospodina Josipovića rekao da nosi pet centimetara? Tko? Niko!

A kad se žena u mojim godinama na netu ipak dotakne politike onda joj se dešava ono što bi svaka žena u mojim godinama koja se bavi politikom morala očekivati. Komentatori joj poručuju da je stara kurvetina i pičketina željna kurca, dobrog kurca, pravog, čistokrvonog, hrvatskog kurca, takva jedna morala bi ga popušiti nilskom konju. Zašto Hrvatsku u srcu ne nosiš, četnikušo?

Kad ti je šezdeset i šest a žensko si ne smiješ ni o ženskim temama previše pisati. Nije ti jasno da je dojenje do djetetove sedme obavezno? Ne kužiš da bebica smije srati u pelenu do prve pričesti? Ubij se, stara kujo, tvoje je vrijeme isteklo!

Kad krećeš prema 66 iz rječnika bi trebala, to je zaista krajnji čas, uskoro ćeš krepati, izbaciti sve vezano uz seks. Morala bi imati na umu da se jebu samo jako mladi, mladi i mladi. Što ti znaš o orgazmu i kako ga steći? Pij svoje lijekove i ne sramoti staru djecu!

Kad imaš 66 onda si nona, baba, baka. Ono najdraže na svijetu ti je unuče, u mom slučaju unuk. Čitav tvoj svijet morao bi se vrtjeti oko tvog malog Kreše. Trebala bi u društvu stalno pričati anegdote iz njegovog preslatkog života koje će tvojim vršnjacima reći kako će tvoj Krešo, za razliku od njihove krešadi, kad poraste postati Kolindo.

Krešo nije junak moga života a tko jest čak i on zna. Ne uzbuđuje se zbog toga. Volim ga koliko i on mene. Povremeno i iz interesa. Ja želim pokraj sebe osjetiti njegov miris, on želi da mu kupim igračku. Naša ljubav je iskrena i ne opterećuje. Trajat će dok se jedna strana droksa mirisom kosice i dok može platiti džip gotovo u prirodnoj veličini.

Ohladila sam se i od djece. Voli li još ona njega? Voli li još on nju? Kako će na kraj sa minusima? Vole li oni mene? Hoće li nazvati? Kad će dobiti posao? Tko ih jebe. Neka odu iz Hrvatske. Bolje jučer nego danas.

Ako si žensko a imaš 66 nikad ne smiješ reći da imaš 66. To je nepristojno i prema onima kojima govoriš i prema tebi samoj. Biti stara žena neopisivo je odvratno jer staroj ženi sise vise a smokva joj je suha. Muškarcu u tvojim godinama ništa ne visi, nekoliko puta dnevno iz njega štrcne milijardu spermića, zato dečko u najboljim godinama nikad pored sebe nema staru kravu.

Eto, sve što bih morala biti ja nisam. I živo mi se jebe što vi mislite o tome. Naravno da znam da žena u mojim godinama ne bi smjela lagati kako joj se jebe jer joj se ne jebe. A, eto, meni se baš jebe iako mi se ne jebe.

Autor: Vedrana Rudan

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67327
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Blogeri

Počalji od madam mim taj Pet Jun 26, 2015 7:08 am

Bjutijev Neblog

Путопис из Горњег Клауда

(с освртом на Доњи Клауд)


Беше дошло време годишњих одмора, а ја одлучих да одем до Клауда да посетим своје податке. Таман успут и да видим пошто је цена шљиве за ракију.

Истимарим јариса, укуцам Клауд у џипиес, а на моје изненађење добих два понуђена места: Доњи и Горњи Клауд. Рекох, себи: „Мора да је у Горњем Клауду, ипак то је облак, у супротном је магла. Додуше, магла и њена продаја се добро уврежила у Клауду”, те одлучих да ризикујем. Одох у Горњи Клауд да обиђем податке, па куд пукло да пукло.

Возим тако, видим таблу „Доњи Клауд”, кад тамо стварно магла. Поред пута продавци магле практично искачу пред кола, комјунити менџери на пумпи деле флајере, а ботови прелазе улицу ван пешачког прелаза – умал да згазим неке обучене у црвено, плаво и бело, ал они мирно наставише да лепе плакате по коментарима на сајтовима. Дилери биткоина у кожним јакнама на пијаци поткрадају на курсу и много је просјака који држе слике неких кучића и мачића и додају их из руке у руку из непознатог разлога.

„Крчма код маторе блогерке”, видех банер, кликнух и уђох у кафану да питам где је пут за Горњи Клауд. „Само право”, рече баба блогерка и како то рече поред мене пролети оштар коментар. Сагох се доле и окренух. Видех да су улетеле две групе навијача, Ајфона и Андроида, гађају се оштрим коментарима и покушавају једни другима да скину шалове. Од срче коментара и филтера на Инстаграму није се видело ништа у кафани те рекох себи да морам да запалим што пре из овог језивог места.

Уђох назад у кола, дадох гас, прођох кроз црвено, једно, друго, треће. Нека комјунити менаџерка у том тренутку је поделила снимак мог првог преласка кроз црвено и да успут заваља комплет прве помоћи за кола, ал' на десетом семафору већ изађох из Доњег Клауда, брже од првог „Одмах на робију од 15 година и да се набије на колац!” коментара.

Занимљиво, одмах након табле „Срећан пут жели вам Скупштина Општине Доњи Клауд, подели на Фејсбуку, подели на Твитеру, подели на осталим мрежама” стоји табла „Поновно увођење смртне казне” и ту негде почиње Горњи Клауд. Заправо, та два места су некако спојена и делује ми да ови из Доњег Клауда све више купују куће у Горњем.

Међутим, за разлику од Доњег, Горњи Клауд изгледа пристојно. Додуше, стерилно. Види се да се гради, ничу нове фирме и свуда су билборди који рекламирају неке стартапе за дигиталне месаре. Људи на улицама делују безбрижно. Када сам стао да попијем виртуелну кафу у е-кафани, чух разговор двојице за суседним четом како се препиру ко има мање школе, а ко је више пара зарадио. Занимљиво ми је било што су ми се обојица гребали за електронске пљуге, а када им је холограм конобарице пришао и донео рачун рекоше да имају само крупно или да дугују који биткоин. Ова преврне очима и рече: „Још само овај пут иначе ћу пустити у вирал. Нисте се ни чекирали кад сте ушли!”, те оде намргођена.

Попуших још једну електронску пљугу, платих картицом јер нисам имао ситних биткоина и кренух да нађем своје податке, да видим да ли је све океј. На улици тип наплаћује хостинг за кола, а ја му рекох да имам свој сервер и он ме остави на миру. Али, где да нађем податке?

Видох у клауду и бабе и деде и ћалета. Видех и комшију за кога нисам знао да је умро, али подаци не знам где су. На мапи ми ништа није било јасно, или сам мобилни држао натрашке. Одлучих по старој крилатици „Карту читај, дигиталну сељану питај” да питам случајног пролазника.

Пролази нека дебела риба, ал' види јој се само глава на аватару те одлучих да окушам срећу.

„Извини...”, рекох риби кад „Не можете слати приватне поруке ако нисте пријатељ са овом особом” – чу се глас из Клауда..(...)

ceo tekst

madam mim
Počasni član
Počasni član

Broj poruka : 2803
Datum upisa : 21.04.2014

Nazad na vrh Ići dole

Re: Blogeri

Počalji od madam mim taj Uto Sep 15, 2015 1:08 pm

Priče iz Italije

(odlično štivo!)




O frustracijama i paralelnim dimenzijama


Boris Maksimović

Kako čovjek da putuje bez kompleksa?

Odeš po prvi put sam u inostranstvo i gledaš svu tu finu djecu koja nemaju pojma šta znači čekati u redovima ispred ambasada po kiši i suncu, ne znaju šta znači trpiti „zulum" stranih diplomatskih pravila u vezi sa vizama koja se baš na tvojim leđima tog dana lome i domaćih aparatčika koji su povjerovali da ih rad u nekoj stranoj ambasadi uzdiže iznad domorodačkog stanovništva kojem su do juče pripadali. Dobiješ stipendiju i putuješ u Sarajevo sa nadom da će proces dobijanja vize proći bez problema, a to nikada ne prolazi bez problema. Onda otputuješ i šetajući milanskim ulicama gledaš njemačke pubertetlije kako šetaju tuda kao po komšiluku. Platili su svoj let dvadesetak evra, nisu morali da prevale dvjesto kilometara da popune formular za vizu niti da se svađaju s Ciganima koji hoće da uđu preko reda u ambasadu, lokalne cijene im nisu astronomske i ne moraju da računaju svaki cent i razmišljajući o svemu tome počinješ da osjećaš kompleks niže vrijednosti što si Balkanac provincijalac, što zbog jebenog rata i bog zna čega deceniju i po nisi mogao da odeš do Italije, sve te to stigne kad shvatiš da imaš, recimo, petnaestak dana da uživaš u svom izletu u neki drugi svijet, a da je sve preko toga potencijalno kažnjivo. U takvoj situaciji prostorno-vremenske koordinate postaju prilično rastezljiva kategorija. Znaš da si ograničen i pokušavaš da se izboriš sa tim.

Manjak vremena pokušavaš da nadoknadiš učenjem, načitanošću i erudicijom, posjetama muzejima, pričama sa ljudima, upijaš sve podatke kao spužva, svjestan da je vremena malo i da je svaki sat dragocjen. To nije ugodno iskustvo, ali je svojevrsna paradigma života. Ljudi inače nisu svjesni protoka vremena, uzimaju ga zdravo za gotovo, a onda kada ophrvani bolešću ili nedostatkom novca shvate da je vremena bilo napretek obično bude kasno. I nakon nekog vremena shvatiš da su upravo ti tvoji provincijski kompleksi učinili da o nekoj zemlji saznaš više nego ljudi koji mogu da je posjete bez svih peripetija koje si ti morao da prođeš.

Iskustvo nam dolazi na noge onda kada spustimo loptu. Onda kada prestanemo da svijet gledamo kroz objektiv fotoaparata, kada se riješimo straha da ćemo zaboraviti prizore koje ne želimo da zaboravimo.

Shvatiš da si posjetio više italijanskih gradova nego mnogi Italijani, shvatiš da poznavanje kulture neke zemlje duguješ upravo tom izluđujućem osjećaju da ti vrijeme curi kroz prste kao pijesak i u svojim paničnim pokušajima da bar malo usporiš njegovo proticanje shvatiš da je nešto ipak ostalo u tebi u onom trenutku kada si odlučio da nije bitno da vidiš sve slike u galeriji Brera, već ćeš ispred nekog Rubensa ili Karavađa stajati onoliko koliko ti se bude stajalo. Sješćeš u jednom trenutku na klupu, otvoriti pivo i samo posmatrati prolaznike, dobro obučene, loše obučene, užurbane, zaljubljene, crne, žute, prosjake i bogate i u tom kolopletu sudbina koje statično posmatraš ćeš uhvatiti mnogo više nego da si panično jurio ulicama u potrazi za nečim što ni sam ne znaš šta bi moglo da bude.

Iskustvo nam dolazi na noge onda kada spustimo loptu. Onda kada prestanemo da svijet gledamo kroz objektiv fotoaparata, kada se riješimo straha da ćemo zaboraviti prizore koje ne želimo da zaboravimo. Kada u Sikstinskoj kapeli sjedneš i pokušaš da shvatiš ne slike, već miris. Gledaš sve te japanske turiste koji revnosno škljocaju aparatima ne obazirući se na upozorenja čuvara da blicevi oštećuju freske. Fascinantna je ta ljudska težnja da pobijede efemernost svakodnevice njenim ovjekovječivanjem. Postoje hiljade odličnih slika sikstinske tavanice na internetu, ali ljudi će iz nekog razloga posvetiti više vremena posmatranju te iste tavanice kroz objektiv aparata nego što će skinuti sve te mrene sa očiju i posvetiti se tom trenutku i činjenici da si tu vjerovatno jedini put u životu.

Sva naša saznanja o rimskoj kaldrmi potiču iz tužne spoznaje da to vjerovatno nikad neće biti naša kaldrma.

Sva naša saznanja o rimskoj kaldrmi potiču iz tužne spoznaje da to vjerovatno nikad neće biti naša kaldrma, da u tom gradu nećemo studirati, živjeti ili rađati djecu, ali da bar na neko vrijeme možemo posmatrati kako sunce mijenja boju te kaldrme pred sumrak. Patina fasada na pjaci Navona, saksije na prozoru iz sedamnaestog vijeka i žubor vode na fontani možda nikada neće biti tvoje, ali će ipak na neki čudan način biti dio tebe gdje god da odeš i to niko neće moći da ti oduzme.

Postoji još jedna stvar koja izluđuje onoga koji hoće da upozna neki grad ili zemlju, a to je jednostavna spoznaja da postoji bezbroj paralelnih dimenzija grada u kojem si. Dok ti u nekom muzeju pokušavaš da shvatiš procese nastanka tog mjesta ili toneš u magličasti sfumato neke slike od prije dva vijeka, možda samo par ulica dalje u nekoj zgradi cvjeta subkultura koja će ostaviti više traga u budućnosti nego što si u stanju da pojmiš. Koliko je samo na ulicama tvojih vršnjaka koje još možeš stići da upoznaš, a koji će ostaviti dubok trag svojom knjigom, albumom ili nekom političkom akcijom? Koliko je na ulicama anarhista ili pjesnika koje nikada nećeš upoznati jer si tražio grad na pogrešnom mjestu? Dok ti u nekoj svojoj dimenziji rekonstruišeš sliku grada, život buja možda iza prvog ćoška. Neko može po Granadi tražiti Lorkine tragove ne primjećujući genijalne grafite čovjeka koji se naziva El Niño de la pintura, neko će po Atini tražiti filozofiju Platona i Aristotela ne znajući da je u toku građanski rat niskog intenziteta o kojem će jednom djeca učiti iz knjiga istorije. Postoji bezbroj dimenzija. Nekad smo samo nijemi posmatrači života koji prolazi pored nas. Ali nekad, ako imamo sreće, pogađamo najbolju. I u tom trenutku istinski živimo.

madam mim
Počasni član
Počasni član

Broj poruka : 2803
Datum upisa : 21.04.2014

Nazad na vrh Ići dole

Re: Blogeri

Počalji od madam mim taj Uto Dec 01, 2015 2:25 pm

Šta je život bez uživanja?

Hedonizam I Hedonista? Koliko sam puta čuo te reči a da nisam imao pojma šta one zapravo znače. Obične prazne reči, dosadni termini koje većina ljudi koristi za opisivanje svoje ličnosti jer je to tako cool. Ljudi misle da je dovljno da voliš roštilj, dobru knjigu i vino pa da se nazoveš hedonistom.

To je tako mnogo više od izjelice i ispibačve koji puno čita. Ni sam nisam shvatio suštinu hedonizma dok nisam ušao duboko u filozofiju života, dok nisam probao mnoge stvari , iskusio život zrelim duhom. Trebalo je da protekne dosta vode ispod mosta da bi se kockice složile i da sve postane bistro kao planinski potok. S druge strane, u ovoj našoj skrhanoj zemlji veliki broj ljudi misli da je to nešto snobovski. Da treba da imaš mnogo debeo novčanik  da bi se “bavio” hedonizmom. Da ti treba puno keša kako bi uživao u dobrim restoranima, hotelima, putovao po svetu, pio skupe koktele, pušio dobre cigare, vozio skupa auta, izlazio u “najjače“ diskoteke.  Hedonizam = Bahaćenje u bogatsvu. Kako je to daleko od istine.

Čovek hedonističkog duha je svaki onaj koji voli da uživa u životu. U dobroj kapljici, u dobrom obroku, u dobroj knjizi, u dobrom filmu ali i u prijatnom razgovoru, u interesantnoj partiji šaha, u šetnji po prirodi, u toploj šoljici kafe, u tihoj noći, u lepoj slici, u čitanju omiljenih novina na terasi u sunčano subotnje prepodne. Živiš da bi uživao. Radiš da bi uživao. A najviše i najlakše se uživa u malim stvarima. Sitnicama koje te svakodnevno okružuju, koje su ti uvek na dohvat ruke. Samo ih treba primetiti. Treba zaustaviti vreme i širom otvoriti oči. Oslušnuti. Na kraju, treba znati uživati. Mora da voliš život i sve što ga čini. Moraš prigrliti prolaznost svog života. Shvatiti kakva si mrlja na ovoj planeti (da ne idemo dalje) te  koliko je tvoj život mali, zamenjiv-koliko zapravo nemaš vremena za žurbu i jurnjavu. Treba prigrliti svaku šansu za prijatan doživljaj makar on trajao samo par sekundi.  Kada to jednom shvatiš sve postaje jasnije jer ako ne budeš spoznao male stvari nećeš videti ni velike. Ako ne uživaš u sitnicama nećeš zapravo ni u čemu iskreno uživati. Proći će ti život u jurnjavi za stvarima koje ili nećeš nikada osetiti ili ako ih pak I budeš dograbio, do momenta kada ih kusaš biće nikakve, bljutave. Možda čak gorke. Tanke i blede. Nevredne onog truda I muke koje si uložio. Vremena koje je nepovratno proteklo.

Hedonisti su uopšteno gledano srećni ljudi. Prihvataju život onakavim kakav on  jeste.  Dobro i loše u njemu. Oni umeju da uživaju u crnom kišnom danu podjednako kao u sunčanju na obali mora. Takvi ljudi su pozitivnog duha a u suštini svoga bića – nepopravljivi optimisti. Pare igraju ulogu i u životu jednog hedoniste ali ne presudnu. Što više novca zarađuje, takva osoba će više trošiti da bi probao nove stvari, uživao više. Ali koliko god imao on će se pružiti u okviru svojih mogućnosti i naravno sve potrošiti na čisto  nerafinisano zadovoljstvo. To ga čini nepobedivim, prilagodljivim uživaocem životnih lepota.

Sve je zapravo u glavi. Koliko samo malo čoveku treba da polupraznu čašu  zameni za polupunu.

Ili…. da čašu zameni za flašu doborog hladnog piva. Sad već govorimo ozbiljno.  Smile

Antioficijelni amaterski vodič za svakodnevni hedonizam

madam mim
Počasni član
Počasni član

Broj poruka : 2803
Datum upisa : 21.04.2014

Nazad na vrh Ići dole

Re: Blogeri

Počalji od Sponsored content Danas u 10:40 am


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu