Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 25 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 25 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
» Check 123 i Europeana - kultura, umetnost, istorija...
Juče u 7:04 pm od Brave Heart

» Peščanik - analiza dnevnih događanja
Juče u 6:55 pm od Brave Heart

» Filmske novosti...
Juče u 6:53 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta umetnosti
Juče u 6:46 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta astronomije...
Juče u 6:41 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta IT-ja (softver, hardver i...)
Juče u 6:24 pm od Brave Heart

» Sve o "pametnim" telefonima i sličnim čudima tehnike...
Juče u 6:02 pm od Brave Heart

» Corax - slika današnjice
Juče u 5:05 pm od Brave Heart

» Vesti - književnost...
Uto Avg 22, 2017 6:45 pm od Brave Heart

» Kakve boje je duša?
Ned Avg 20, 2017 2:49 pm od Davidova

» Православље кроз објектив
Ned Avg 20, 2017 12:10 pm od Davidova

» Tattoo art
Ned Avg 20, 2017 10:20 am od Poli

» Sade
Pet Avg 18, 2017 3:38 pm od Davidova

52. Filmski susreti u Nišu - 24-30 avgust
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Драгош Калајић (1943-2005)

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Драгош Калајић (1943-2005)

Počalji od Avramova taj Ned Avg 17, 2014 11:02 am


Драгош Калајић (1943-2005) је био српски сликар, новинар, писац и члан Сената Републике Српске.

~~~
Осматрачница
ДРАГОШ КАЛАЈИЋ У ИНТЕРВЈУУ ЗА БЕОГРАДСКУ „ГЕОПОЛИТИКУ”

Прва и последња одбрана европске Европе

Наше врлине најсажетије је приказао један француски пријатељ, указавши ми, у Паризу, почетком деведесетих, на три основна разлога србофобије главоња с оне стране Атлантика. Први је што смо ми вековима на бранику Европе, најбољи Европљани. Када Мадлен Олбрајт и слични кажу Срби — они заправо мисле Европљани. Други је што су Срби националисти, дакле верни свом наслеђу, неспремни да постану мондијалистичка стока. Трећи почива у православљу, дакле у цркви коју непријатељ хришћанства није успео да кооптира (као протестантску) или корумпира (као католичку, великим делом)

У данашњем свету људска права су издигнута до врховне вредности, што је само по себи идеално. Али људи су све више разочарани па и бесни јер осећају да се, од Уједињених нација до невладиних организација, тим узвишеним послом баве углавном аморалне и бездушне агентуре разноразних сороша, односно фондација или форума заснованих на најпрљавијем новцу. Шта Ви о томе мислите?

Жао ми је што Вам морам противуречити: уздизање некаквих „људских права” до ранга врховне вредности не сматрам нечим идеалним већ управо погубним, што доказује и Ваше опажање растућег назадовољства. Идеално стање је оно где су божанска а не људска права уздигнута до врха вредносног система, јер је све најбоље у човеку божанског порекла, како нас уче сви великани европске мисли, од Платона до Мајстера Екхарта. Тамо где „људско” има сва права а божанско у човеку никаква — тамо заправо подљудско, односно противљудско неминовно преовлађује као стихија нискости коју је најјезгровитије описао Платон у Тимају.

Речене „невладине организације” су заправо нови тројански коњи у већ вековном, необјављеном рату атлантских центара црне економије против Европе, европских нација и држава, европске и хришћанске културе и цивилизације. У питању је подла измишљотина која циља да са политичке сцене евакуише последње, бедне остатке парламентарне демократије. Непријатељ циља да домаће политичке партије и покрете замени својим „групама за притисак”, сачињеним од послушних колаборациониста, регрутованих из друштвеног талога. Та тактика настоји да са политичке сцене избаци све стварне потребе и воље народа у корист извршиоца интереса и налога атлантских центара моћи.

Довољно је осврнути се око себе, данас и овде, па опазити да се ниједна од дотичних „невладиних организација” не залаже чак ни за она основна људска права, попут права на рад, на здраву средину и егзистенцијалну безбедност, а камоли за право већинске нације да буде слободна и независна, да чува и развија своја својства и вредности, да поседује суверену државу. Не! Непријатељ с оне стране Атлантика финансира такве „невладине организације” преко којих циља да људе управо лиши свих тих права, да хушкањем националних мањина на сепаратизам и подстицањем разноразних изопачења на милитантни аморализам подрива и разбија заједницу и њену државу.

Шта би требало да чине патриотске снаге како би се супротставиле таквој освајачкој стратегији?

Први неопходни корак супротстављања је освешћење. Ваља умети препознати непријатеља те његове циљеве, што је основни задатак политичког мишљења, како нас учи катедра Карла Шмита. Политичке елите патриотских снага које су биле на власти пре петооктобарског преврата то нису умеле, патећи од недостатка политичког образовања и визије те моралне снаге на висини огромних изазова. Уместо да непријатељу захвале на санкцијама те да их искористе за покретање привредног препрода — политичке елите на власти су све чиниле да задовоље непријатеља, у залудној нади да ће тако изнудити милост. Оне нису схватале да имамо посла са непријатељем који хоће да нам узме све, и остатак. С таквим непријатељем није могуће склопити никакав компромис. Увек ваља имати у виду опажање Хенрија Кисинџера, изречено у једном тренутку искрености: „Бити непријатељ САД је опасно, али бити пријатељ САД је кобно!”

Користећи те слабости а и корумпираност делова политичких елита на власти, непријатељ је успео да широм Србије и Црне Горе успостави густу мрежу својих агентура, „невладиних организација” и медија, који су били опремљенији и бројнији од провладиних.

Због деценијама вештачки одржаване политичке необразованости, многи Срби су насели на лажну антикомунистичку пропаганду непријатеља, не схватајући да је управо мондијализам нови и много опаснији облик оног најгорег што је садржао марксистичко-лењинистички пројекат велике преваре. У огледу насловљеном Маркс иде на Запад, објављеном пре три године на страницама месечника Ареа, теоријског гласила италијанског покрета Национална алијанса, сажето сам осветлио марксистичко порекло основних својстава мондијалистичке идеологије, те Вам га топло препоручујем за превођење на странице Геополитике. Сва битна својства мондијалистичке или глобализацијске идеологије су садржана у Комунистичком манифесту Маркса и Енгелса: од свођења човека на економску животињу и нихилистичке мржње према врлинама и вредностима европске те хришћанске традиције и етике до пројекта ништења државних суверенитета, искорењавања нација те успостављања глобалног тржишта за пролетаризовано човечанство. Уосталом, од идеологије либералног капитализма марксизам се битно разликује једино у домену идеја о томе како расподељивати вишкове материјалних вредности.

Уосталом, и речник мондијалиста одаје марксистичко порекло. Уместо „пролетерског интернационализма” сад се намеће принудни модел „мултикултурног друштва”, односно усамљене гомиле без икакве веродостојне културе. Поново се уводи „деликт мишљења” који бива проказан на основу критеријума „политичке коректности”, што је управо Лењинова синтагма. Исте су и етикете за жигосање политички неподобних: од „фашизма”, „реакције” и „национализма” до „популизма” и „ревизионизма”. И мондијалисти, попут марксиста, забрањују сваки поглед у прошлост, односно у трезоре наслеђа врлина и вредности, како би се тако искорењен човек подавао, без икаквог отпора, сваком условљавању.

Марксисти су својатали „историју”, проказујући противнике као некакве безумнике који се опиру „историјским процесима”, док мондијалисти својатају „свет”, тврдећи за противнике да су „против света”. За разлику од марксиста, којима је „крај историје” био коначни циљ, идеолози мондијализма се убише доказујући како је тај „крај историје” дошао силом коначне победе англоамеричког, либералног капитализма те да је сваки отпор узалудан и бесмислен. Попут својих изравних предака, нихилистичких марксиста, и мондијалисти прете „чисткама”, односно „пургама”, али то сада означавају изразом узетим из латинског језика Инквизиције: „лустрација”.

И преварантска злоупотреба језика чини део те нихилистичке, антиевропске стратегије. Када непријатељ каже „људска права” или „отворено друштво” — он таквим синтагмама заправо означава противљудска права те рушење свих одбрана друштва од унутрашњих и спољних претњи. Када се залаже за „транспарентност” — мисли заправо на работе под окриљем тоталног мрака. Када проповеда „либерализацију рада”, непријатељ не мисли на ослобађање рада и стваралаштва, како то лаковерна већина схвата, већ на систем у коме господари имају сваку слободу а радници никаква права.

Није случајно да су данас и овде најгорљивији поборници мондијализма или глобализације управо деца Брозове номенклатуре, која се с осветничким жаром окомљују на све српско јер су уверени да их је српска борба за опстанак и слободу лишила очекиваних привилегија. Они жуде да, као и њихови очеви, паразитски или готовански живе на грбачи српског народа, не знајући ништа друго до да као самозване судије деле свет на зле „фашисте” и добре „антифашисте”. Они сами, ноћу, исписују антисемитске графите по зидовима „невладиних организација” како би оптужили Србе и тражили додатну финансијску помоћ од америчких централа, што им их ускраћују или утањују, јер су „обавили посао”.

Иначе, ја не делим гнушање које Срби осећају пред деловањем таквих изрода у служби непријатељских „невладиних организација”. Напротив, кад их којим случајем видим и чујем, ја се у срцу веселим те се осећам поносним што припадам српском народу јер јасно опажам да је у њему непријатељ успео да поткупи само моралне наказе и интелектуалне ништарије. Све што нови колаборационисти чине је контрапродуктивно са становишта стратегије којој служе. Они посредно али јасно, доиста сасвим транспарентно, осведочавају нискост непријатеља и одговарајућих циљева. Да се којом несрећом зовем Џорџ и презивам Сорош — ја им не бих дао ни пребијеног долара.

Неправда и притисци — то је оно што људе доводи до очајања. Већина Срба мрзи НАТО и САД, уверена да наш народ није заслужио санкције и бомбардовања...

Ето, управо такав, већински став, осведочава политичку неосвешћеност нашег народа. Већина Срба изгледа још није схватила да су нам „историјски савезници” били много гори и погубнији непријатељи од Немаца у оба светска рата. Уосталом, Немци су бомбардовали Београд само пар дана а речени „савезници” од Ускрса до краја септембра 1944. године, побивши око двадесет хиљада недужних цивила. Ја не припадам таквим Србима. Од атлантских „савезника” очекујем све најгоре, јер они још од Кримског рата воде необјављени и непрекидни рат против Европљана. Зато мене нови талас непријатељства атлантских „савезника” уопште није изненадио ни изазвао никакво разочарање...

Ваља коначно схватити да смо ми „заслужили” санкције и бомбардовања због својих ванредних материјалних имања и духовних врлина. Најзначајније материјално имање је ванредни геополитички значај простора где живи српски народ, кроз који пролазе најкраће, стварне и потенцијалне, речне и копнене везе између Европе и Блиског истока те централне Азије. Наше врлине најсажетије је приказао један француски пријатељ, указавши ми, у Паризу, почетком деведесетих, на три основна разлога србофобије главоња с оне стране Атлантика. Први је што смо ми вековима на бранику Европе, најбољи Европљани. Када Мадлен Олбрајт и слични кажу Срби — они заправо мисле Европљани. Други је што су Срби националисти, дакле верни свом наслеђу, неспремни да постану мондијалистичка стока. Трећи почива у православљу, дакле у цркви коју непријатељ хришћанства није успео да кооптира (као протестантску) или корумпира (као католичку, великим делом).

По свему судећи отпор се шири. Палестинци и огромна већина Арапа устају против вашингтонске политике јер она држи страну Израелу. Не само у Трећем већ и Првом, богатом свету, шири се покрет против глобализације као новог и најгорег система искоришћавања. Солжењицин је побегао из комунистичког СССР али је потом побегао и из западњачког, “капиталистичког раја”. Шта Вас највише иритира у савременом свету?

Пре него што Вам одговорим на Вашу дирљиву знатижељу, морам Вас исправити у једном: Солжењицин није побегао већ је најурен из СССР. И он би, данас, могао да се сложи с Александром Зиновјевим када је овај признао кобну грешку коју су починили руски дисиденти: „Циљали смо комунизам а погодили Русију!” Генадиј Зјуганов је сасвим у праву када нас на почетку свог огледа о држави упозорава да је повест комунистичке партије СССР карактерисала стална борба између две врсте комуниста. На једној страни били су нихилистички русофоби, који су настојали да униште руску државу и цркву те да затру руску елиту и подјарме руски народ. На супротној су били конструктивни, добронамерни руски комунисти, који су у комунизму видели систем остварења идеала друштвене правде, иманентан словенском човеку и православљу. Они су се борили против русофоба да би обновили државу из рушевина и да би спасли народ те културу. Русофоби су се уз помоћ Горбачова докопали власти, предузевши остварење осујећеног пројекта нихилистичког комунизма Лењина, Троцког и њихових њујоршких финансијера.

Иначе, мене баш ништа у овом свету не иритира јер ме ништа не чуди. Захваљујући упућивањима писане или живе речи неких древних али и савремених мудраца, ја сам одавно схватио да ми живимо при крају најгорег, „мрачног доба”, односно на крају западног цивилизацијског циклуса. И нема никакве сумње да се пресудна битка води и на српским просторима. Већ сад можемо слободно закључити да је српска ослободилачка и отаџбинска борба зауставила освајачки поход атлантског Левијатана ка евроазијском „срцу света”, бранећи га неколико година. Дакле, Срби су дали времена Русији да се поврати од издаје и крене путем уздизања које ће преокренути процесе и пресудно допринети ослобађању Европљана од атлантске окупације.

Ипак, тешко је отргнути поглед од ове све горе свакодневице, па видети такве хоризонте будућности и делити Ваш оптимизам. Данас и овде људи једва састављају крај с крајем. Има и самоубистава због губитака радног места после двадесет или тридесет година приљежног рада. Досовска власт затвара фабрике, распродаје друштвену имовину у бесцење домаћим и страним компрадорима. Да ли ће још неколико стотина хиљада људи у Србији ове године остати без посла, уз постојећи милион незапослених? Да ли је на помолу социјалне експлозија? Да ли је досовско спровођење налога из ММФ и Вашингтона једини излаз или пут у пропаст?

Најсажетији одговор на Ваше питање пружа наслов једног економског огледа који сам објавио на страницама Дуге, уновембру 1996: Позови ММФ ради самоубиства. Била је то црнохуморна парафраза наслова чувеног кримића Фрица Ланга: Позови М ради убиства. Све земље које су примениле рецепте ММФ доживеле су економску и друштвену катастрофу. Словенија је једина од источноевропских земаља која је избегла ту катастрофу и доживела успон јер је не само одбила препоруке ММФ већ је уз неколико корективних амандмана чак задржала и самоуправни облик власништва те одлучивања. Словеначко искуство показује да нема никакве битне разлике у ефикасности између предузећа из приватног и друштвеног сектора, ако се ова последња ослободе одређених социјалних намета или обавеза.

Наравно, досманлије воде отворено противнародну и противдржавну политику која циља да растури државу на низ немоћних псеудодржавица те да разори националну економију. По свему судећи, очајање о коме говорите је циљано како би њиме натерали масе домородаца на миграције трбухом за крухом. Када преварени српски народ данас назива властодршце „досманлијама”, он је много ближи истини него што се обично претпоставља јер атлантски непријатељ доиста намерава да обнови османлијску псеудоимперију у пређашњим границама те у облику који је зацртао вашингтонски пројект Секи. Ваља растерати Србе и остале Европљане те хришћане с ових простора како би се пружило гостопримство навалама гладних имиграната из Трећег света. На тај циљ указује и онај члан досманлијског закона против рада који даје право послодавцима да запошљавају не само стране држављане већ и „лица без држављанства”. Реч је о милионским масама илегалних имиграната у Европској унији, дословно без држављанства, јер они утајују основне податке о себи те земљу порекла како би избегли екстрадицију. И то је део необјављеног рата против Европе, што циља да силом таласа масовних имиграција потпуно промени њену демографску и етничку, цивилизацијску и религијску слику.

Постоји ли некаква алтернатива опстанка?

Наравно. Примерице, управо у поменутом економском огледу, Позови ММФ ради самоубиства, изложио сам план покретања производног циклуса без икаквих страних кредита, дакле уз ослањање искључиво на сопствене ресурсе и моћи, те на одговарајућу монетарну и фискалну политику. Због тог огледа тадашњи гувернер Народне банке, господин Аврамовић, упутио ми је „љубавно писмо”, објављено на страницама Дуге, уз позив да узмем учешћа у његовом савету. Када смо се тим поводом срели, рекао ми је како за мој план недостаје само један али основни услов: здрав банкарски систем, који је за привреду исто што и крвоток за живо биће. И био је у праву, премда сам сматрао да се тај проблем може лако решити, додуше неортодоксним, односно тајним акцијама.

Сад видим како досманлије осујећују или чак затварају домаће банке, чији су девизни депозити још увек блокирани у америчким банкама. Купци тако ликвидираних банака, стећи ће, за багателу, и њихове баснословне депозите у иностранству. С друге стране, широм су отворена врата страним банкама. А када анализирате структуру њиховог пословања, лако опажате да оне служе за исисавање домаћег капитала, односно за лишавање домаће привреде неопходних средстава. Дакле, непријатељ настоји да нас лиши сваке могућности за усправљање како бисмо вечно били на штакама просјачке помоћи, под растућим теретом лихварских задуживања.

Ипак, постоје још увек могућности за препород. Битни услов је одлазак досманлија с власти коју су освојили велепреваром, злоупотребљавајући наивности, малодушности и разочараност народа. За сада ваља обесхрабривати стране и домаће пљачкаше. У том погледу мене је веома обрадовало свечано и јавно обећање извршног председника Социјалистичке партије Србије да ће по доласку патриотских снага на власт сви противуставни закони досманлија бити укинути и да ће сви избачени на улицу добити посао у Србији претвореној у велико градилиште. Сви речени закони о приватизацији и раду су противуставни. Наш Устав признаје низ облика власништва, уосталом као и устави чланица Европске уније. Досманлије су пак наметнуле само један облик власништва, декретом прогласивши друштвено власништво државним, односно сопственом својином, како би стекли псеудоправно покриће за распродају имовине тако отете од народа. Они који злоупотребљавају те противуставне законе морају знати да ће народу бити враћено све што му је отето и да је власт досманлија на кратком ланцу.

Посебно ме је обрадовао и позив извршног председника Социјалистичке партије Србије на окупљање свих патриотских снага у државотворни савез и покрет. Видео сам на том скупу, на београдском Тргу републике, како се везују у чвор заставе социјалиста и радикала у симбол уједињења патриотске левице и деснице ради остварења битних, заједничких циљева: од одбране државе и народа до препорода привреде те културе. Ипак, морам истаћи да обе странке морају извршити корените квалитативне преображаје како би стекле не само интелектуални те морални ауторитет за окупљање и мобилизацију свих патриотских снага, већ надасве одговарајућу моћ за постварење државотворне воље. Непријатељ то добро зна те се зато труди да осујети такве преображаје дражећи егоцентризам председника стално демонизованих радикала и сејући забуну те раздор међу социјалистима посредством лажне дилеме између тобожњих „реформиста” и наводних „чврсторукаша”.

Они који помишљају на бекство, на исељење или чак на самоубиство — морају знати да таквим одлукама чине управо оно што прижељкују налогодавци досманлија. Не смеју да им пружају то бесплатно задовољство. Морају остати и борити се не само за себе већ надасве за потомство, како би онима којих још нема оставили у наслеђе слободну земљу. Уосталом, нема више у овом свету никакве оазе благостања, мира и спокојства. Цео свет је обухваћен вртлогом кризе. Кад год се данас обрем у том „свету”, од Лондона, преко Париза, до Рима, падне ми на памет основна, вишегодишња исприка издаје овдашњих плаћеника непријатеља Европе — „хоћемо да живимо као сав нормалан свет!” — и дође ми да се грохотом смејем, али од муке, јер у овом свету нико и нигде више, већ одавно, не живи нормално.

Да, данас, у овом свету, нико више нема ту срећу да се осећа потпуно безбедан, чак ни у САД, после 11. септембра. Неки мисле да ће тако остати све док се продубљује јаз између богатих и сиромашних. Други сматрају да је у основи свега заоштравање конкуренције на светском тржишту... Како Ви видите стање света кроз своје геополитичке визуре?

Морам истаћи, пре свега, да је становништво САД било до сада безбедно само од спољне али не и унутрашње агресије. Прве, масовне жртве авангарде „новог светског поретка” били су амерички домороци. Потом су на ред дошли јужњаци, чији отпор још увек траје... Постоји мноштво узрока таквог стања. Посебно упадљив узрок је паразитска природа САД и стални раст одговарајуће халапљивости. САД троше трећину светских богатстава и производе трећину смећа, отрова и осталих загађења, а њихово становништво чини једва пет одсто светске популације. Привреду САД карактерише стални раст спољнотрговинског дефицита и укупног дуга, који је почетком деведесетих износио око хиљаду и две стотине милијарди долара а данас око десет хиљада милијарди долара. САД купују од остатка света потребна добра, робе, услуге и мозгове, плаћајући то доларима који су заправо чекови без икаквог покрића. Да би се такав патолошки однос према остатку света одржао, бар краткорочно — јер је дугорочно неодржив — неопходно је стално примењивање бруталне силе широм света проглашеног за сферу „америчких интереса”. Амерички интервенционизам је нужно средство биолошког опстанка тог јединственог монструма у повести човечанства, јер је алтернатива његова потпуна пропаст.

Уосталом, стратези тог новог, најгорег колонијализма и не крију своје циљеве. Примерице, још децембра 1991. државни секретар САД Џејмс Бејкер је отворено поручио источноевропским народима да им САД „доносе демократизацију о којој они врло мало знају” а да заузврат траже водећу улогу у „искоришћавању богатих материјалних и људских извора тих огромних земаља”, тобоже „за ствар слободе уместо тоталитаризма”, како би се на тај начин „неизмерно ојачали безбедност, просперитет и слобода Америке и света”. Можда је излишно истицати да је у наведеној изјави додатак „и света” само реторички украс, без икакве основе.

Што се тиче „напада на Америку” од 11. септембра, пар дана касније, на страницама Јутарњих новина, изложио сам низ сумњи спрам званичне верзије, а време је те сумње само увећавало и продубљивало. Апсолутно је немогуће да такве ударе изведу особе које су наводно похађале аматерске курсеве за управљање спортским летелицама. Такве ударе могли су извести само веома искусни пилоти, обучени за нишањење и на војним авионима. При брзинама од најмање пет-шест стотина километара на час, грешка од само једне секунде изазива промашај циља какве су биле куле Светског трговинског центра. Професионално гледано, прецизност и елеганција с којим су били изведени ти удари просто задивљују.

Дакле, био је то добро инсценирани повод за напад на Авганистан, односно за измештање база НАТО-а до граница Русије и Кине. Предстоји освајачки и пљачкашки поход на кинеска, кавкаска и надасве сибирска богатства. У суштини, то је стратегија коју је зацртао, почетком двадесетог столећа, главни геополитичар британског империјализма, Макиндер. И како је добро уочио занимљиво смели политички коментатор лондонског Times, Сајмон Џенкинс, у осврту насловљеном „Поредак који дроби свет”, „нови светски поредак” је најгора копија британске империје, али из доба њене агоније.

Да ли је и ширење НАТО део те стратегије?

Наравно. Источноевропске псеудодржаве траже улазницу за НАТО под претњом примене сценарија опробаног за разарање Југославије. Дакле, у питању је нека врста рекета. Улазак у НАТО подразумева потпуну промену наоружања и система команди што изискује нова, апсолутно неиздржљива задуживања, у корист америчке индустрије и антиевропске политике Вашингтона. Осим тога, не треба имати велику памет па схватити да ће сутра младост тих земаља, Пољске, Мађарске и Чешке, бити слата на ратишта Централне Азије да крвари за интересе атлантског Левијатана, као што су некад Французи крварили на Криму за рачун британског империјализма. Или је историја лоша учитељица, или су Европљани постали толико лоши ученици да им она мора стално понављати најгоре лекције, по цену безмерних страдања.

Некада се сматрало и говорило да светском политиком углавном управљају „велике силе”: САД, СССР, Велика Британија и Француска. Данас се пак говори о „центрима моћи” крупног капитала. Стиче се утисак да су партије и парламенти, политичари и државници постали пуки извршни органи тих „центара моћи”. Како су створени ти „центри моћи”? И одакле се управља Европском унијом: из Брисела, Берлина или Вашингтона?

Мислим да је онај давни говор о „великим силама” одавао прилично наивну, да не кажем детињасту представу о стању у светској арени, где су већ тада увелико преовлађивали наддржавни, интернационални „центри моћи”, лишени сваког стварног демократског легитимитета или покрића. О томе је веома јасно говорио генерал Де Гол, крајем педесетих и почетком шездесетих година, устајући против закулисних работа Монеа, творца „Европске заједнице” у функцији атлантских интереса. О томе је отворено говорио и Семјуел Хантингтон, у огледу насловљеном Ерозија националног интереса, објављеног на страницама часописа Forreign affeirs. Хантингтон указује да спољна политика САД не изражава интересе америчке нације већ одређених корпорација и етничких лобија, међу којима посебно истиче кубански и јеврејски.
Једно је извесно: у питању је последња фаза вишевековног процеса узурпирања установа политике од стране снага све црње и црње економије. Реч је о процесу који је преовладао силом буржоаских револуција, које су преокренуле традиционалну, троделну и хијерархијску структуру заједнице, извевши на врх најгоре, паразитске делове трећег сталежа. Ипак, то није нека нова појава већ веома стара, која као симптом скоро редовно обележава сумрак и почетак слома свих цивилизацијских циклуса. И при крају Римске империје Сенат је био потпуно обесмишљен, док је цезарска власт постала предмет лицитације левантијских шпекуланата и лихвара.
Стекавши превласт, економски центри моћи су уништили и цивилизацију средњовековне Европе. Сетимо се: папа Урбан II је искрено позвао Европљане у први крсташки поход како би пружили војну помоћ православној браћи на Истоку, ради одбране Византије од завојевачких претњи азијатске силе. Већ Четврти крсташки поход циљао је заправо да освоји и опљачка Византију. Тај поход је покренула и финансирала изразито комерцијална Венецијанска република е да би освојила стратешка упоришта на правцима глобалне трговине између Блиског Истока и Западне Европе. Страшне последице те издаје су знане: од тог похода Византија се никада више није опоравила и османлије су добиле отворен пут за освајање Европе, стигавши, три века касније, до капија Беча.

Што се тиче Ваше запитаности о томе како су створени савремени „центри моћи”, један од одговора могуће је пронаћи у мом прилогу научном скупу Нови светски поредак и политика одбране СР Југославије — који је организовалоСавезно министарство одбране, јануара 1993. године — где сам осветлио непосредно порекло идеологије „новог светског поретка”, дакле неоколонијални пројекат британских масона, окупљених у организацији званој „Округли сто”. Та организација, основана крајем деветнаестог столећа, циљала је да преуреди и прошири британску псеудоимперију, укључујући у њу и САД. Она је извршила велики утицај на слику света одређену Версајским уговором и из ње потиче амерички Савет за спољне односе, главна лабораторија пројеката и кадрова вашингтонске спољне политике. Ипак, при трагању за истином ваља се чувати склоности модерног човека ка редукционизму, односно ка свођењу појава на само један узрок. Ваља имати стално у виду да су узроци обично многоструки те да делују са низа разина, од биолошке и економске до религијске и дословно метафизичке.

Посебну штету спознаји могу нанети некритичка усвајања демонизација мондијализма која потичу из агресивног аналфабетизма америчких протестаната. Њихови антимондијалистички и јудеофобски памфлети су обично лишени сваке поуздане основе, што настоје надокнадити необузданим фантазијама и нападним морализмом, који мајмунише старозаветне пророке. Писци таквих памфлета су нека врста корисних идиота у служби мондијализма. Код својих неуких читалаца стварају застрашујући и обесхрабрујући утисак да су слободни зидари и поборници „новог светског поретка”нека планетарно посвудашња и непобедива сила. С друге стране, њихова интелектуална недораслост чини их погодним метама за обрачуне са „теоријама завера”. Понекад помишљам такве теорије завере заправо потичу из лабораторија мондијализма, једнако као и банде тобоже антиглобалистичких протестаната.

Сумњате у веродостојност тих протеста против глобализације?


Да. Мене је искуство „студентске револуције” 1968. научило да прозирем такве покрете маса. Код савремених демонстраната прво пада у очи огромна диспропорција између њиховог социјалног порекла и њихове опреме те логистике. То су углавном штићеници „социјалних центара”, незапослени пролетаријат и интелектуални лумпенпролетаријат. Ипак, вође антиглобалистичких протеста одседају у хотелима са пет звездица, праћени четама професионалних телохранитеља а њихова „војска” пак располаже скупом и надасве једнообразном опремом, попут црних униформи, шлемова и цокула. Све то одаје јединствени и веома издашни извор финансирања. Реч је управо о мондијалистичком извору јер се самозване бунџије против глобализације залажу управо за њене битне циљеве: за рушење свих међудржавних граница и суверенитета те за укидање сваког ограничења прилива маса имиграната, дакле у корист потапања Европе под теретом избеглица из Трећег света, унесрећеног неоколонијалном, лихварском економијом те диктатима ММФ и Светске банке.
Мондијалистички произвођачи јавног мњења обављају остатак посла: пружају највећу медијску подршку и пажњу уличним дивљањима речених банди те код застрашене или згрожене тихе већине стварају утисак да је све то једина алтернатива „новом светском поретку”. Слична је била и формула вабљења исте већине на последњим председничким изборима у Француској: Гласајте за битангу како не би победио фашиста! Дакле, у овде толико опеваној Европи — чак у колевци парламентарне, вишестраначке демократије — људи имају само избор између фашиста и битанги? Ако тако стоје ствари, онда је много боље остати на поузданој дистанци од такве Европе.

(Ово је интегрална верзија Калајићевих одговора на питања која му је поставило Уредништво Геополитике, године 2002.

Редакција и опрема ове верзије: Уредништво сајта www.dragoskalajic.com)

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Драгош Калајић (1943-2005)

Počalji od tetreb taj Uto Dec 02, 2014 2:11 am

sta vredi sto je bio genije kada ga niko nije razumeo a on se pritom svesno trudio da sebe omalovazi glumeci nesto sto sustinski nije....

jedino nije bio neki slikar.... barem po meni

tetreb
Napredni član
Napredni član

Broj poruka : 300
Datum upisa : 26.10.2014

Nazad na vrh Ići dole

Re: Драгош Калајић (1943-2005)

Počalji od Avramova taj Čet Mar 05, 2015 2:50 am

Легендардни интервју Драгоша Калајића о америчком злу/Dragoš Kalajić: American Evil (video)

Александар Метаноја: „Интервју са Драгошем Калајићем је из априла 1998. године, као што се види на крају снимка, то нам јасно говори о моћи предвиђања геополитике као науке.“

31.01.2013. извор: youtube Aleksandar Metanoja, за ФБР приредила Биљана Диковић


"Суштина је у следећем. Иза разарања Југославије, потом Србије, стоји стратегија Вашингтона ка Истоку, а главни циљ је да се Русија раздели на низ условљивих државица према југословенско-српском моделу.


Вашингтонска стратегија исламизације Балкана и стварања Велике Албаније има за циљ да, с једне стране, спречи консолидовање континенталних снага на Балкану, с друге стране да исламизира и потчини Европу диктату из Вашингтона, с треће стране да уништи хришћанску цркву према плану за Трећи светски рат који је изложио Алберт Пајк.


У том смислу треба гледати и на садашњу кризу у Грчкој. Вашингтон на сваки начин жели да спречи меридијанску интеграцију православних народа на Балкану, јер не жели да, попут Хитлера, ратује на два фронта кад буде покренуо агресију на Русију.


А када ће то бити? Европски ракетни штит постаће функционалан 2018. године. Од 2018. године моћи ће се с помоћу овог ракетног штита уништити руске бојеве главе.
Ми већ сад знамо ко ће победити. И болест настаје најпре у подквнтном нивоу, у холографској димензији, па се тек онда испољи на телесном плану. Тако Вам је и са геополитиком и историјом. Најпре се промене десе у нултој димензији у коју улазимо увек кад сањамо и тако преносимо кодиране информације, па се тек онда испоље на материјалном плану.

У тој димензији где Бог влада, у Царству Небеском, они су већ изгубили, они су не само изгубили, већ су у потпуности уништени. Само треба причекати да се то објави или испољи у нашем простор-временском плану.

Американци су у тој мери зла нанели другим народима, а њихова елита је у тој мери огрезла у сатанизам и крвне жртве да је постојала опасност да цела планета постане роб Сједињених држава.

Али, то се неће десити. А знате зашто? Зато што, ПОЗВАН ИЛИ НЕ, БОГ ЈЕ УВЕК ПРИСУТАН."

Izvor i video

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Драгош Калајић (1943-2005)

Počalji od Avramova taj Ned Nov 01, 2015 9:12 pm

Десет година без Драгоша Калајића



Био је десничар у доба када се то сматрало таквим бауком, да је данас тешко и објаснити. Речју, нико за себе није смео да каже да је десничар, тј. Калајић је био први који је то учинио

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

О успомени на Драгоша Калајића хтео сам да пишем још 2008. године, поводом филма Горана Марковића “Турнеја“. Било је то једно у низу уметнички безвредних остварења – а како рече један критичар, када је дело политички памфлет, аутор не може ни да очекује оцене о уметничком дојму – финансираних из фондова Европске уније.

Као таква, “Турнеја“ није ни заслуживала посебно пажњу, иако је била кандидат Србије за награду “Оскар“, поред много бољих филмова снимљених те године. Исти критичар је ово номиновање оценио као “банални политички чин, скоро безобразну и осиону увреду Седме уметности“.

Међутим, највећи негативац “Турнеје“, већи чак и од Аркана, кога је глумио Сергеј Трифуновић, био је извесни Љубић, уметник, или шта већ, из Београда. Тај Љубић упада у аутобус глумаца на турнеји по ратом захваћеној Босни, 1993. године, и кроз његов лик се кривица за избијање рата пребацује на “српски националистички дух“. Љубић, вајни интелектуалац, представљен је као ортодоксна будала и национални мегаломан, који агресивно намеће другима своје идеје. Играо га је Воја Брајовић, који је, више је него очигледно, имао задатак да ликом, гласом и гестикулацијама имитира управо Драгоша Калајића, иначе познатог и по томе што је одлазио на ратишта, да пружи подршку српским борцима.
Хтео сам, дакле, да се огласим тим поводом, јер је Калајић, кога сам добро познавао као редовног сарадника “Погледа“, био све супротно од “Љубића“. У сјајном чланку “`Салонски` десничар Драгош Калајић“, поводом десетогодишњице Калајићеве смрти, Ана Вебер ових дана пише:

“Имала сам прилике да га срећем у атељеу Оље Ивањицки, где је суверено доминирао елеганцијом дендија и ноншалантном врхунском интелектуалношћу. Био га је глас да је салонски десничар склон езотерији, али је поседовао личну харизму која је пленила. Драгоша Калајића  су  можда неки могли да оспоравају, критикују,  али не и да негирају. Имао је петљу да каже оно што други нису могли.“

Како је то одмах “ухватило“ женско око, Калајић је на први поглед био, што се каже, прави господин, од оних што се виђају по енглеским клубовима, или рецимо од оне малобројне преостале предратне господе коју је наша генерација стигла да упозна. Није му била потребна кравата да покаже то господство – најчешће сам га виђао у џемперу и плишаним панталонама – већ се оно видело из његовог држања, покрета и манира. Марковићев “Љубић“ не би могао да послужи ни као карикатура Драгоша Калајића, тј. он је био толико другачији, да ту нема ни карикатуралне сличности.

Још мање, ако је то могуће, може бити сличности између “Љубића“ и Калајића на интелектуалном нивоу. Ана Вебер је за Калајића употребила сјајну конструкцију: “Ноншалантна врхунска интелектуалност“. Таква интелектуалност, колико сам могао да приметим, сем урођеног Калајићевог дара, имала је два корена: његово образовање из више различитих области, као и факат да је говорио више страних језика и био што се каже светски човек.

Калајић, рођен 1943. у Београду, дипломирао је на Академији лепих уметности у Риму, 1966. године. Још као студент излагао је своје слике у више европских градова и стекао, како пише на Википедији, “међународну славу са новом формом хиперреализма“.

Домаћу славу стекао је нешто раније, 1962. године, и то као глумац, улогом Боба у филму Јована Живановића “Чудна девојка“.  У овом филму играо је и један Зоран Радмиловић, док је Калајићева улога била значајнија од улоге Павла Вујисића.

Како се испоставило, важнијом од ове једине Калајићеве појаве на филму показала се чињеница што је “Чудна девојка“ била једно од првих остварења “црног таласа“, тј. дела која су комунисти сматрала критичким према сопственом режиму. Титов режим је деветнаестогодишњег Калајића огласио као “политички неподобног“, али њему није било ни на крај памети да “ревидира став“ и да се уклапа у тај систем. По вољи режиму нису биле ни његове изложбе, интелектуални рад уопште, као ни сама појава, која је у свему одударала од скојевског и уопште партијског шаблона.

Не знам када је почео да пише, али писао је за више страних и домаћих часописа, а једно време био је и аутор и водитељ ТВ емисија. Током 1978. и 1979. године за Други програм ТВ Београд радио је једносатне ТВ есеје и репортаже, касније и осам епизода серије “Огледало 20. века“, док смо га у време НАТО агресије 1999. године гледали на Првом програму РТС-а, као дописника Танјуга из Рима.
Сем тога, преводио је дела истакнутих европских десничара и приређивао за штампу књиге руских нережимских интелектуалаца, попут Николаја Берђајева и Лава Шестова. Од савремених руских мислилаца на њега је највећи утицај имао Александар Дугин.

У књижевност је ступио поемом “Кршевина“ 1968. године. Касније је објавио више филозофских дела: „Мапа (анти)утопије“ 1978, „Смак света“ 1980, „Америчко зло“ 1993, „Издана Европа“, „Русија устаје“ 1994. Објавио је и два романа: “Последњи Европљанин“ 2004. и “Српска деца Царства“ 2005.
Најзад, његова биографија бележи и низ политичких активности, од оснивања друштава руско-српског пријатељства, до функције сенатора Републике Српске.

Када су “Погледи“ лета 1990. године уместо студентског гласила постали самостална фирма, била су нам неопходна појачања, а “први пик“ био нам је управо Драгош Калајић. Обратио сам му се и радо се одазвао. Када ме је питао шта бих желео да пише, рекао сам да је то пре свега афирмација десне политичке идеје, јер смо пола века живели у насилном једноумљу левих, због чега смо постали колективни духовни инвалиди. Ана Вебер, која је тада студирала филозофију, сведочи да су скоро све њене колеге били левичари. Та опаска може се слободно проширити на цело тадашње друштво. Чак и политичке странке и појединци који су, с првим данима слободе говора, тврдили за себе да су десничари – у ствари су били левичари.

Ана Вебер даље каже: “Био је то период кад се рушио Берлински зид, ми смо се радовали нестајању комунизма, али били смо као мала безазлена деца у незнању шта нас ишчекује у новим историјским циклусима. Лектира кроз коју нам се обраћао Драгош Калајић је била сјајна и на неки начин провоцирала је ум да размишља другачије о традицији и култури“.
То другачије у основи се рачвало у два правца.

Прво, док смо ми у већини имали наивну представу у Западу, као некоме ко ће нам помоћи у невољи, Калајић је тврдио да сво зло управо и потиче са Запада. Писао је, дакле, да је Запад измислио и комунизам и капитализам и да они у основи доносе исте последице. Критике Новог светског поретка, које су данас редовне на интернету, први код нас написао је Калајић. Уједно, он је био противник и парламентарне демокртаије, сматрајући је циркусом, и тражећи неки трећи пут. Са овим последњим нисам се слагао ни онда, а не слажем се ни данас, с аргументом да ништа боље од парламентарне демократије још није измишљено.

Друго, Калајић је био десничар у доба када се то сматрало таквим бауком, да је данас тешко и објаснити. Речју, нико за себе није смео да каже да је десничар, тј. Калајић је био први који је то учинио. Тако, један од његових првих чланака за “Погледе“ био је “Устајте на десну ногу“. Тај чланак сам поставио на сајт 15 година касније, на вест да је преминуо, уместо некролога. Препоручујем читаоцима да укуцају овај наслов на Гуглу, тако пронађу и прочитају цели чланак. Није ми познато да је неко написао нешто боље на тему левица/десница, или макар не на тако мало простора. Чланак је актуелан и данас – и биће још дуго – а на овом месту бих само поновио Калајићев закључак да западне земље, иако то на први поглед делује нелогично, јер имају јаке десничарске странке, попут америчких републиканаца или британских конзервативаца, у слабијим државама по правилу подржавају левичарске покрете. Разлог: они увек мање брину о националним интересима, тј. под њиховом управом национално богатство постаје лак плен западних лихвара.

Драгош Калајић је писао редовно за “Погледе“ негде до 1993. године, до хиперинфлације због које смо морали да направимо велику паузу у издавању часописа. Престанак изласка “Погледа“, од чини ми се девет месеци, био је толико важна вест за Милошевићеве комунисте, да је о томе емитована репортажа на Првом програму РТС-а. Истовремено, радовала се и она друга комунистичка фракција, сорошевска. Чланак који је емитовала нека од њихових агенција, а који памтим по објављивању у недељнику “Време“, носио је наслов “Пропаст националне опције“. Дакле, нисмо ми у кризи због хиперинфлације, и не оглашавају се они редовно звог редовних донација са Запада, него наводно пропада национална, а уздиже се њихова опција…

Разуме се, и једни и други говорили су да је то дефинитивни крај, мада смо се ми вратили и штампали часопис још 12 година. Тај повратак је био мукотрпан, на лошијем папиру и на мањем броју страна, и ја се нисам одмах јавио Калајићу. Не сећам се када смо последњи пут разговарали, да ли годину, две или три пре НАТО агресије. Али разговор добро памтим, јер је за мене био шокантан. Калајић ми, наиме, рече да сада пише за један социјалистички – левичарски, часопис. Можда је то био “Печат“, који се негде у то време појавио, или “Епоха“, која се негде у то доба гасила. И да нема ништа лоше у левичарским идејама, да се мора мислити и на радничка права, и сл. Постао је близак чак и Мирјани Марковић, или макар том кругу око Југословенске левице. Ускоро је примљен у Танјуг и постао његов дописник из Рима. Прецизније речено, он је радио много више од дописничког посла, лобирајући у утицајним италијанским круговима за српску ствар.

Данас када размишљам о томе, прилично сам сигуран да је Калајићево убацивање у левицу аналогно убацивању четника у недићевце или нпр. др Ивана Попова у Гестапо 1941. године. Верујем да је тражио неку врсту државног легитимитета да би у критичним часовима што више могао да учини за државну ствар. Што је било могуће једино инфилтрирањем у њихове редове. Он је то могао као од шале, била је то игра мачке и миша.

(“Слобода“, гласило Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 25. октобар 2015.)

Izvor

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Драгош Калајић (1943-2005)

Počalji od Davidova taj Čet Jul 13, 2017 1:33 am

tetreb ::sta vredi sto je bio genije kada ga niko nije razumeo a on se pritom svesno trudio da sebe omalovazi glumeci nesto sto sustinski nije....

jedino nije bio neki slikar.... barem po meni

Misliš da ga je to tangiralo ili makar previše. Ni Goga niko nije razumeo i ne samo Goga pa nije odustajao.

Fragmente iz članka o Pegi Gugenhajm. 


Kada je Drugi svetski rat počeo, u strahu za svoju izuzetnu kolekciju umetnina, Gugenhajmova se obratila Luvru, sa molbom da, zajedno sa svojim blagom, sklone i njena dela. Iz Luvra su joj odgovorili da su slike “suviše moderne i da ne zaslužuju da budu sačuvane”. Evo koje je umetnike tog trenutka odbio Luvr: Kandinskog, Klea, Braka, Grisa, Ležea, Gleza, Mondrijana, Miroa, De Kirika, Tangija, Ernsta, Dalija. Kao i skulpture Đakometija, Mura, Arpa, Brankuzija. No, slike je Gugenhajmova ipak sačuvala, u ambaru Sen Žeran le Puia, blizu Višija. Nekoliko meseci tokom rata, slike su stajale i na slepom koloseku, Gugenhajmova se u sebi molila da tamo ne prokišnjava. Dalje iz izvora

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Davidova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 316
Datum upisa : 18.05.2017

Nazad na vrh Ići dole

Re: Драгош Калајић (1943-2005)

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu