Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 26 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 26 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
http://s16.postimg.org/a3qjjtmrl/biogen_DVA.png
Пројекат руске културе у Србији
http://s21.postimg.org/43y2a3nav/ruska_kultura_u_srbiji1.png
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Владарска (дуго)вечност

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Владарска (дуго)вечност

Počalji od Avramova taj Čet Feb 06, 2014 2:14 am

Владарска (дуго)вечност

Од 20 минута до 100 година


Египатски фараон Пепи II наживео се и навладао, што важи и за црногорског краља Николу. Те среће нису били француски краљ Луј XIX, ни српски кнез Милан Обреновић

Египтолози се споре око тога колико је дуго владао најдуговечнији монарх у историји човечанства. Пепи II – Нефер-ка-Ре – живео је и, углавном, владао током скоро десет деценија 23. и 22. века пре наше ере. Овај фараон, владалац последње династије Старог царства, наследио је престо у шестој години и владао наредне деведесет и четири (2278–2184. године пре наше ере). Пошто из ових давних времена није остало много извора већина историчара сматра да недостатак података из времена пре тридесет прве године фараоновог живота указује на чињеницу да тада није ни владао својим царством. У сваком случају, реч је о једној од најдуготрајнијих владавина у историји која, највероватније, држи рекорд у дужини трајања личне власти.

Владавина Пепија II везана је за неумитно опадање Старог царства. За време овог дуговечног фараона ојачале су хиљаду година раније уједињене египатске области – номе. Моћни номарси домогли су се велике власти која је временом проширивана. Оженио се, између осталих многобројних супруга, кћеркама једног моћног номарха. У Пепијево доба успостављена су двојица везира за север и југ земље – Доњи и Горњи Египат.

Иако је за време столетне Пепијеве владе почело доба опадања, познати су војни походи из овог раздобља. Поред далеке и полумитске земље Пунт на Црвеном мору, експедиције и војске ишле су на југ, у Нубију, и на исток, у Палестину. Слабљење царства огледа се и у пирамиди Пепија II која је далеко мања од славних гробница његових претходника из ИВ династије. Кад је изграђена, била је висока „свега” 78 метара (рецимо, двоструко виша од српског средњовековног манастира Дечани).

Било да је владао седам или десет деценија, Пепија је било тешко наследити. Несумњиво, живео је неколико просечних живота тог времена. Рецимо, дуговеког фараона Рамзеса II, који је владао хиљаду година после Пепија II, није надживео ниједан од дванаесторице његових синова. Одатле је Пепијев наследник Меренре II владао свега годину дана. Последњи изданак VI династије била је, наводно, прва фараонка у египатској историји – Нитокрис, у чије постојање сумњају многи историчари. Уследио је Први међупериод, бурно и смутно раздобље превирања, немира, унутрашњих сукоба и запуштања канала за наводњавање, које је трајало више од 130 година. Према крајње неуверљивој традицији, следећа, VII династија трајала је 70 дана и за то време на трону се изменило 70 фараона!

Из Свазиленда у легенду

Велики број дуговеких владара живео је у далекој прошлости. Одатле и сумња у дужину владавине многих међу њима. Вековима се веровало да су библијски оци живели више стотина година. Како је и Стари завет током новог века темељно научно проучен, логично је неповерење према изворима и предању из давне прошлости које до наших дана није преживело у светим књигама. Зато је најдуговечнији, несумњиво потврђени, владар једне државе управо један наш савременик – краљ Свазиленда, државице нешто пространије од Црне Горе, окружене Јужноафричком Републиком. Свазилендски краљ, за време чије дуготрајне владе је ова држава стекла независност и ступила у Уједињене нације, звао се Собуза II. Он је на престо Свазиленда ступио давне 1899. године. У то време нови краљ није био свестан високе почасти пошто је имао свега неколико месеци. Током двадесет две године, у име малолетног краља, владала је његова бака. Од 1921. до 1982. године Собуза је краљевао самостално.

Његова владавина, која је свеукупно трајала нешто мање од 83 године, најдужа је несумњива лична власт у историји. Кад је 1968. године, на таласу успостављања независних афричких држава, и Свазиленд у потпуности постао самосталан, краљ Собуза успоставио је парламентарну владавину. Само пет година касније одустао је од такве политике. Није се вратио ни на стари начин управе над племенима своје земље, већ је укинуо устав, распустио парламент и завео апсолутизам. Ако његови планови за проширење Свазиленда и нису имали успеха, краљ Собуза имао је среће у личном животу. Током шездесет година окупио је шездесет жена с којима је, према неким проценама, изродио око две стотине десеторо деце. Две деценије пошто је 1982. године краљ Собуза умро, на свету је живело више од хиљаду његових унука.

Цар Фрањо, српски краљ

А који је од владара Србије и српског народа владао најдуже? Српски народ столећима је био под влашћу туђинских царстава. Поједини међу њима дичили су се древним правима на српску круну. Тако су хабзбуршки владари тврдили да, наследивши угарску круну, баштине право и на Краљевство Србију чије стицање сеже у 12. век. Како је наш народ гледао на та права речито говори чињеница да је средиште српског народног и касније националног покрета током столећа било управо у хабзбуршким земљама, као што је у време кад је почетком 18. столећа на простору средишње Србије успостављена хабзбуршка власт и „Краљевина Србија”, народ бежао преко јужне границе у Османско царство. Ипак, кад је 1849. године из политичких разлога прихватио стварање области (круновине) у Јужној Угарској насељене Србима, уместо Српске Војводовине, хабзбуршки владар прихватио је назив Војводина Србија. Тиме су, уместо сумње у јединство хабзбуршких земаља, истакнуте претензије ка југу, старе осам столећа. Ако прихватимо шире тумачење ко све може да буде увршћен међу српске владаре, несумњиви рекорд по дуговекости власти држи Фрањо Јосиф. Овај претпоследњи хабзбуршки цар владао је од 1848. године, кад је у пламену револуције наследио стрица Фердинанда, а умро је 1916. године, усред највећег рата у дотадашњој историји који је његово царство изазвало објављујући рат Краљевини Србији. Свега десет дана делило је Фрању Јосифа од пуних 68 година на царском престолу.

Деценију краткотрајнија била је владавина другог кнеза и првог краља Црне Горе. Никола Петровић Његош владао је Црном Гором од 1860. до 1918. године. Његова шест деценија дуга владавина довела је до троструког увећања територије Црне Горе, победе у ратовима с Османским царством, успостављања парламентаризма у малој планинској кнежевини. У време владавине Николе Петровића Црна Гора се модернизовала и добила прву стајаћу војску. Ипак, за време ове владавине Црна Гора није успела да успостави савремене демократске установе, нити да доврши велику, скоро столеће дуготрајну борбу за национално и државно уједињење. Црна Гора је, поред Румуније, једина савезничка држава која је капитулирала током трајања Првог светског рата, краљ Никола је свргнут, да би умро у изгнанству неколико година касније.

Милутин на другом континенту

Српски владари углавном су владали кратко и с прекидима. Током 19. и 20. века само је један рођен као наследник престола и умро као краљ. Реч је о краљу Петру И Карађорђевићу (рођен 1844, умро 1921). И он је у два наврата морао да оде у прогонство у коме је провео већи део живота (од 1858. до 1903. и од 1915. до 1918). Тако се у Србији новог века најдуже одржао на власти кнез Милош Обреновић, нешто мање од 24 године. Било је то мало дуже од дводеценијске владавине „првог српског краља после Косова” Милана II Обреновића IV (1868–1889).

Ни током средњег века српски владари нису успевали да се посебно дуго одрже на престолу. Велики жупан Стефан Немања владао је током три деценије, а Стефан Лазаревић пуних 38 година. Рекорд свакако држи краљ Милутин, један од највећих монарха у нашој историји. Краљ Стефан Урош И Милутин владао је од 1282. до 1321. године, пуних 39 година. Проширио је и ујединио српску средњовековну краљевину. Заузео је Скопље и подстакао културни успон земље. Изградио је величанствену Грачаницу, а, према традицији, иза њега је остао већи број задужбина него иза било ког другог српског владара – говорило се да је током сваке године владавине зидао по једну. Овај владар – који је збацио оца, ратовао против брата и ослепео наследника – подигао је високи приг (кулу), који и данас доминира околином манастира Хиландар на Светој гори. Милутин је био и први српски владар који је упутио војску на други континент! Било је то у време кад је у Малу Азију, у помоћ ослабелом Византијском царству, пошао српски одред под командом Новака Гребострека.

Са самртничке постеље

Уколико на немирним просторима Балканског полуострва нису успели да доживе посебну дуговечност, српски монарси нису ни пример краткотрајних владавина. Најкраћа забележена владавина у светској историји била је седамдесетак пута краћа од легендарних царевања фараона ВИИ династије. Пошто је оборен у револуцији 1830. године, француски краљ Шарл æ одрекао се престола у име сина – последњег француског краља из лозе Бурбона. Војвода од Ангулема, дофен Француске, који је 2. августа 1830. године постао Луј XIX, имао је већ 55 година. Преживео је револуцију, Наполеона, две рестаурације... Пошто се његов отац већ одрекао престола, Луј XIX издржао је свега двадесетак минута док га се и сâм није одрекао у име рођака који ће започети столетни низ претендената на француски престо који је непрекинут до наших дана. Луј æИæ умро је 1844. године. Заједно с осталим члановима породице сахрањен је у самостану Костањевица, који је током неколико деценија био део југословенске државе.

Слична, мада знатно трагичнија, била је судбина Михаила Романова, млађег брата цара Николаја II. Он је шеснаест сати био цар, пошто се његов брат одрекао престола у његову корист. Тек је абдикација последњег царствујућег Романова омогућила успоставу републике у Русији. Михаила су, без обзира на абдикацију, ускоро убили бољшевици.

Најкраткотрајнија владавина у историји српског народа везана је за најстаријег сина кнеза Милоша Обреновића. Кнез Милан владао је немирном Србијом, из које је већ отишао њен први нововековни кнез, нешто мање од месец дана. Кнез Милан дошао је на престо у време кад га је опака болест – туберкулоза – већ заточила у самртничку постељу. У време смрти још није напунио двадесет година, завршио је највише школе које је у Србији било могуће похађати, говорио је француски и немачки, и изгледа да је, попут мајке Љубице и стрица Јеврема, био нерасположен према ауторитарној владавини кнеза Милоша. Поједини савременици и каснији историчари веровали су да тако болесни кнез Милан није ни био свестан да је постао владар Србије .

Аутор: Чедомир Антић

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67327
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu