Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 43 korisnika na forumu: 1 Registrovan, 0 Skrivenih i 42 Gosta :: 2 Provajderi

Klaudije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Najstariji srpski vladari

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Najstariji srpski vladari

Počalji od Avramova taj Čet Feb 06, 2014 1:45 am

Protojerej dr Radomir Popović

KRATAK PREGLED SRPSKE CRKVE
KROZ ISTORIJU

SRPSKI VLADARI

NAJSTARIJI SRPSKI VLADARI


Prvobitna država Srba, takozvana Raška, bila je u slivovima reka Lima, gornje Drine sa Pivom i Tarom, dolinom Ibra i gornjim tokom Zapadne Morave sa glavnim gradom Rasom, odakle i naziv Raška. Prvi srpski župani koji su doveli Srbe na Balkan nisu poznati po imenu. Posle tog vremena znamo prve od srpskih župana, samo io imenu kako nam je ostavio vizantijski car-istoričar Konstantin VII Porfirogenit (913-959). To su župani: Višeslav, Radoslav, Prosigoj i Vlastimir.

Vlastimir (IX v. - 860) je prvi srpski župan (knez) o kome imamo više podataka. On je sin župana Prosigoja, vladao je vrlo uspešno Srbijom. U trogodišnjem ratu (koji je bio u vremenu od 836. do 852. g.) protiv bugarskog kana Presijana Vlastimir je bio pobednik. Da bi i sa zapada osigurao svoju otadžbinu, udao je svoju ćerku Krajinu za trebinjskog župana Belu, podarivši mu titulu kneza ("arhonta"). Time je Travuniju vazalno vezao za Srbiju (Rašku), u čijem je sastavu ona ostala kao zavisna oblast, do druge polovine H veka.

Mutimir (860-890) je naslednik i sin župana Vlastimira. On je sa svojom braćom Stojimirom i Gojnikom uspešno odbio novi bugarski napad na Srbiju za vreme Borisa (852-888), kada Bugarska počinje da jača, ali je i Srbija (Raška) postala dosta snažna država. U vreme župana Mutimira izvršeno je "Krštenje Srbije" 879. godine. Sva srpska plemena bila su objedinjena u "novoj hrišćanskoj veri", čiji će plodovi tek kasnije postati kolosalni u epohi neprevaziđenih Nemanjića.

Prvoslav (Pribislav) (891-892) - on je sa braćom Branom i Stevanom kratko ostao kao župan (knez) da vlada Srbijom, jer ih je uklonio brat od strica Petar Gojniković, sin Gojnikov.

Petar (Gojniković) (892-917) - u svojoj dugoj vladavini župan Petar se oslanjao na Vizantiju, odbijajući i kažnjavajući dinastičke napade svojih srodnika. Godine 917. u Srbiju su ušli Bugari, koji su za vreme cara Simeona (893-927) postali veoma snažni; oni su na prevaru uhvatili župana Petra Gojnikovića a umesto njega postavili Pavla Branovića.

Pavle Branović (917-920) vladao je Srbijom kao bugarski vazal. On je bio uhvatio vizantijskog miljenika koji je došao iz Carigrada, Zaharija Prvoslavljevića i predao ga Bugarima.

Međutim, kada je on sam prišao VizantiJi napustivši Bugare, oni su ga uklonili i za župana Srbije postavili Zaharija Prvoslavljevića, sina Prvoslava župana (890-892) , a unuka Mutimirovog.

Zaharije Prvoslavljević (920-924) je kao župan Srbije sa narodom teško podnosio vlast Bugara, te "setivši se dobročinstava romejskog cara", prešao je na stranu Vizantije.

Časlav Klonimirović (927/8-950) je sin Klonimirov, koji je skoro ceo život proveo u Bugarskoj. Smrću cara Simeona (927), on dolazi u Srbiju, te uz pomoć Vizantije obnavlja svoju državu. Tada je Srbija (Raška), pored centralnih oblasti, obuhvatala Bosnu i Travuniju. Samo je Hum gde su živeli Srbi (kao i u svim prostorima od Cetine do Bojane, kako svedoči Konstantin VII Porfirogenit) ostao nepripojen Srbiji; njime je upravljao Mihailo Višević. koji se posle poraza Bugara od Vizantije stavio pod njihovu zaštitu. Kako su krajem IX veka u Panoniju stigli Ugri (Mađari), oni su svojim brzim konjima iz podunavske ravnice (Dunava i Tise) pravili upade u srpske zemlje, naročito u Bosnu, ali ih je suzbio srpski župan (knez) Časlav, pogubivši u jednom okršaju ugarskog kneza Kiza. Da bi se Ugri osvetili, kako nas obaveštava Barski rodoslov (Letopis popa Dukljanina), oni su u noćnom prepadu u današnjoj Mačvi zarobili župana Časlava i sa bliskim rođacima bacili u Savu. U vreme vizantijskog cara Jovana Cimiskije (969-976) Vizantija će pokoriti Bugarsku i Srbiju sve do reke Dunava.

Zeta

Nekadašnji veći deo stare rimske pokrajine Prevalis zvao se Dukljom (Dioklitija) po ostacima grada Diokleje, u čijoj blizini je u tursko doba sagrađen grad Podgornca. Od XI veka ta oblast se zove po reci Zeti i Zetom. Prvi zetski knez (dukljanski) pominje se na jednom olovnom pečatu kao "arhont Dioklije" Petar.

Jovan Vladimir (kraj H v. do 1016) je srodnik "arhonta Dioklije" Petra. On je vladao Dukljom - Zetom u vreme snaženja cara Samuila (976-1014); koji je pokorio njegovu Zetu (Duklju) a njega odveo u ropstvo. Car Samuilo je kasnije dao svoju ćerku Kosaru dukljanskom vladaru Jovanu Vladimiru i poslao ga da upravlja svojom državom. Posle poraza Samuila (1014. g.) od vizantijskog cara Vasilija II (976-1025) u dinastičkim razračunavanjima, Samuilov sinovac Jovan Vladislav ubio je Samuilovog sina naslednika Gavrila Radomira (1014-1015), kao i njihovog zeta Jovana Vladimira (1016), koji je proglašen za svetitelja (sv. kralj Jovan Vladimir).

Stefan Vojislav (oko 1040-1052) jeste prvi značajni župan-knez Zete (Duklje) koji je vladao dukljanskom državom posle sv. Jovana Vladimira, kada je nestalo ogromno Samuilovo carstvo, a Vizantija, koja je u vreme Vasilija II (976-1025) pokorila Južne Slovene u Samuilovoj carevini i dostigla vrhunac svoje moći, po smrti Vasilija II počela je pomalo da slabi i opada. Stefan Vojislav je podigao prvi neuspeli ustanak protiv Vizantije, ali drugi ustanak potpuno je uspeo. Kod planine Rumije potukao je Vizantince da je ostatak vojske bio "bedan i suza dostojan prizor". On je uspeo da, pored oslobođenja Zete (1042. g.), zavlada Zahumljem i Travunijom.

Mihailo Vojisavljević (1052-1081) on je nasledio svoga oca Stefana Vojislava. Nije uspeo da održi u jedinstvu sve zemlje kao otac mu; ambiciozni dinasti odvojiše od Zete Bosnu, Hum, Rašku; samo je Travunija ostala pod njegovom vlašću uz Zetu.

Godine 1052, od Vizantije dobio je titulu protospatara i bio upisan među saveznike i prijatelje romejske. Kad su u Vizantiji izbili nemiri, uspeo je da osvoji Rašku (Srbiju) i preda je na upravu sinu Petroslavu. U Makedoniji je 1073. izbio ustanak protiv Vizantije, u kome je učestvovao i Mihailov sin Konstantin Bodin, ali je bio zarobljen pa ga Je otac otkupio a ustanak je propao; 1077. g. župan-knez Mihailo dobio je od pape Grgura VII (1073-1085) kraljevsku titulu.

Konstantin Bodin (oko 1081. - oko 1101) nasledio je na prestolu svoga oca Mihaila Vojisavljevića. Uspeo je, usled zapleta i zauzetosti Vizantije da ovlada Raškom, Bosnom i Humom. U Bosni je postavio za župana (arhonta - kneza) Stefana, svog srodnika, a u Srbiji - Raškoj postavio je velikog župana Vukana koji je uživao veliki ugled Po smrti Bodinovoj odvojile su se od Zete opet Srbija (Raška), Bosna i Hum.

Srbija (Raška)

Vukan
(oko 1083. - oko 1114). Njega je svojevremeno Konstantin Bodin postavio za velikog župana Srbije (Raške) kada je Zeta (Duklja) bila u usponu. Vukan je bio veoma hrabar i sposoban. Ratovao je sa Vizantijom a u Zeti je uspeo da smeni Bodinovog brata naslednika Dobroslava i na presto dovede Kočapara, sina Bodinovog strica Radivoja, koga je Bodin skinuo sa prestola. Uskoro je Vukan zbacio i Kočapara a na presto Zete doveo Vladimira, Bodinovog brata, kome je dao ćerku za suprugu i čvršće vezao Zetu Za Srbiju. Kada je Vukan bio poražen od Vizantije, Bodinova žena Jakvinta otrovala je, po rečima Letopisa popa Dukljanina, Vladimira, brata Bodinova, i za vladara dovela svoga sina Đorđa (1114-1118. i 1125-1131) Vukanovi naslednici poznatiji su kao veliki župani Raške - Srbije: Uroš I (koji je svoga sina župana Desu postavio da vlada Zetom, pa Uroš II, veliki župan Srbije, i Tihomir (najstariji Nemanjin brat).

Uroš II (prva polovina XII v. - oko 1161), vladao je u vreme Manojla I Komnina (1143-1180), KOJI je u dve bitke (1149. i 1150. g.) tukao velikog župana Uroša II. Tada traje borba Vizantije sa Mađarima kada se u opoziciji Urošu II javlja župan Desa.

Desa (oko 1161-1165), srpski župan koji je bio u opoziciji Urošu II i Manojlu I Komninu, a u prijateljstvu sa Mađarima. Car Manojlo ga zbog neverstva, čim je završio borbu sa Mađarima (Ugrima), sa jakom vojskom napadne i zarobi 1165. Vizantijski car, zbacivši velikog župana Desu, Rašku - Srbiju je dodelio staroj uglednoj raškoj porodici, sinovima Zavide: Tihomiru, Stracimiru, Miroslavu i Nemanji.

Tihomir (1165-1169) je bio veliki župan Srbije kratko vreme do 1169, kada je među braćom došlo do sukoba u boju kod Pantina, gde je najmlađi i najhrabriji Nemanja izašao kao pobednik, i postao veliki župan Raške - Srbije.

NEMANjIĆI

Stefan Nemanja
(Sv. Simeoi Mirotočivi) (1114-1200), veliki župan u Raškoj 1168-1196. Sačuvao nezavisnost Raške. Imao je tri sina: Vukana (vladao u Zeti), Stefana (vladao u Raškoj) i Rastka koji je postao monah Sava. Stefan Nemanja se odrekao vladarskog prestola u Rasu 1196. god. Odmah se zamonašio kao monah Simeon i živeo na Svetoj Gori. Sa svetim Savom podigao manastir Hilandar.

Još su mu zadužbine: manastir Studenica, Đurđevi Stupovi, crkve Sv. Bogorodice i Sv. Nikole kod Toplice.

Kralj Stefan (Prvovenčani) /Sv. Simon monah/. raški veliki župan 1196 -1217, kralj 1217-1227.

Uspešno brani Rašku od unutrašnjih i spoljašnjih opasnosti. Pomaže mu brat, monah Sava, koji miri zavađenu braću tako što iz Hilandara u Srbiju prenosi sv. mošti sv. Simeona; veštom diplomatijom prebrodio je iskušenja Latinskog carstva u Carigradu; i 1219. stvara samostalnu srpsku Arhiepiskopiju u manastiru Žiči. Kralj Stefan je postao prvi krunisani srpski kralj, u Žiči 1220. godine. Umro je kao monah Simon. Mošti mu počivaju u manastiru Studenici.

Kralj Radoslav, 1227-1233, najstariji sin Stefana Prvovenčanog.

Kralj Vladislav, 1234-1243, sii Stefana Prvovenčanog. Sagradio je manastir Mileševu kod Prijepolja i tu preneo telo sv. Save.

Kralj Uroš I, 1243-1276, sin Stefana Prvovenčanog, oženjen Francuskinjom, kraljicom Jelenom Anžujskom U njegovo vreme se razvija rudarstvo u Srbiji, kuje novac. Umro je 1280. god. i sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Sopoćani (kod Novog Pazara).

Kralj Dragutin (monah Teoktist), sin kralja Uroša I. smenio oca i sam zavladao 1276. god. Na saboru u Deževu ustupio Presto bratu kralju Milutinu, a sam je vladao u severnim i severo-istočnim delovima Srbije. Umro je 1316. g. i sahranjen je u manastiru Đurđevi stupovi (kod Novog Pazara).

Kralj Milutin, 1282-1321, sin Uroša I, znatno proširio granice Srbije ratujući protiv Vizantije i Mađara: Srbija doživljava kulturni, duhovni i ekonomski napredak. Sagradio u zemlji i inostranstvu veliki broj hramova; Gračanica, Banjska, Nagoričane, obnovio Hilandar

Kralj Stefan Dečanski, 1321-1331, sin kralja Milutina. Pobedio Bugare u bici kod Velbužda 1330. g. Počeo gradnju velikog manastira Dečani. Sukobio se sa sinom Dušanom, iznenada umro 1331. g.; sahranjen je u manastiru Dečani.

Car Dušan. kralj 1331-1346, car 1346-1355, sin kralja Stefana Dečanskog. I pre stupanja na presto istakao se kao hrabar i dobar vojnik u ratu sa Bugarima i Vizantijom. Proširio srpsku državu na račun susedne Vizantije, bio najjači vladar u tom delu Evrope. U njegovo vreme Srpska crkva je proglašena za Patrijaršiju sa sedištem u manastiru Peći. Dušan je krunisan za prvog srpskog cara (1346) u Skoplju. Izdao je poznati Dušanov zakonik na Saboru u Skoplju (1349) i Seru (1354). Planirao je otpor prema Turcima. Iznenada je umro 1355. g. i sahranjen u svojoj zadužbini manastiru Sv. Arhanđeli kod Prizrena (danas samo temelji). Telo mu počiva u crkvi sv. Marka u Beogradu.

Car Uroš I Nemanjić, 1355-1371, sin cara Dušana, poslednji srpski vladar iz svetorodne dinastije Nemanjića u Srbiji. U njegovo vreme od centralne vlasti se odvajaju oblasni gospodari Balšići, Mrnjavčevići, Vojinovići, Dejanovići, Altomano-vići... Nazvan je "Nejaki", jer je bio "nejak smislom". Preživeo je Maričku bitku i umro krajem 1371. g.

Kralj Vukašin Mrnjavčević, sa titulom kralja (1365), vladao oblastima i gradovima: Prizren, Skoplje, Prilep i Ohrid. Bio savladar cara Uroša. Poginuo u borbi protiv Turaka sa bratom Uglješom u bici na reci Marici 1371. god.

Kralj Marko Mrnjavčević, sin kralja Vukašina (oko 1335-1395). Nasledio oca, vladao kao turski vazal. Poginuo u bici na Rovinama 1395. Najpopularnija ličnost srpske narodne poezije - Marko Kraljević, čovek hrabar, snažan, privlačan, junak.

Knez Lazar (Hrebeljanović) (Sv. car Lazar), knez, 1371-1389, vlada u Pomoravlju i oko Rudnika. Radi na objedinjavanju srpskih zemalja, daje najveći otpor prodiranju Turaka na Balkan i u Evropu uopšte Poginuo je u boju na Kosovu na Vidovdan 28/15. juna 1389 g.

Mošti mu počivaju u manastiru Ravanici Sagradio manastire Ravanicu, Lazaricu, Gornjak...

Despot Stefan Lazarević, 1389-1427, sin knez Lazara i njegov naslednik. Uz pomoć majke kneginje Milice, vlada kao turski vazal. Posle bitke kod Angore 1402. g. osamostaljuje se i postaje despot, od Mađara dobija Mačvu i Beograd. Bioje pesnik i vitez

Srbija se oporavlja posle kosovskog poloma. Sagradio manastir Manasiju (Resava) kod Despotovca.

Despot Đurađ Branković, 1427-1456, sin Vuka Brankovića, a po majci unuk kneza Lazara. Izgradio Smederevo kao poslednju srpsku prestonicu. Vladao u vremenu veoma teškom po srpsku državu i narod Turska opasnost je bila neizbežna.

Kralj Tvrtko I Kotromanić (1338-1391), bosanbki ban 1353-1377, i kralj 1377-1391. Nasledio strica, bana Stefana Kotromanića. Ratuje uspešno protiv Mađara (Ugarska, kao rimokatolička zemlja). Po ženskoj liniji (bio je unuk Jelisavete, kćerke kralja Dragutina) u srodstvu je sa Nemanjićima. Godine 1377. u manastiru Mileševi na grobu sv.Save krunisan je za kralja. Vladao je Primorjem, Zahumljem, Dalmacijom, celom Bosnom.... .

Kralj Stefan Vukčić Kosača, 1448-1466, nosio titulu Hercega od sv. Save. Jedan je od poslednjih samostalnih vladara u Hercegovini pred njen tad pod tursku vlast.

Kralj Stepan Tomašević, 1461-1466, poslednji bosanski kralj. Turci su ga ubili 1463. g., i cela Bosna je pala pod Turke. ;

PETROVIĆI U CRNOJ GORI

Vladika Danilo,
1670-1735. Rukopoložio ga patrijarh Arsenije III Čarnojević. Vrši istragu poturčenjaka u Crnoj Gori. Prvi uspostavlja veze sa Rusijom. Vladičanstvo u porodici Petrovića lostaje nasledno.

Vladika Vasilije, 1700-1766, tri puta bio u Rusiji. Zato ga napadaju i Mlečani i Turci (1756). Napisao je "Istoriju Černoj Gori". To je prva istorija Crne Gore.

Vladika sveti Petar I (1747-1830), mitropolit 1782-1830. Ratovao protiv Turaka i Francuza. Dao prvi pisani zakon 1796. i 1803. g. Mirio je zavađena plemena i iskorenjivao krvnu osvetu u narodu.

Vladika Petar II, Njegoš, 1813-1851, |edan od najvećih srpskih pesnika. Obdaren i mudar. Živeo u teškom vremenu. Osniva škole i štamparije. Umro mlad, u 38. godini života. Napisao:./7uča mikrokosma, Gorski vijenac, Lažni car Šćeian Mali.,

Knez Danilo Petrović (1826-1860), knez 1851-1860 nasledio vladiku P. Njegoša. Dao državni zakonik, pomaže ustanike u Hercegovini. Sukob sa Omer-pašom Latasom 1852. g. Porazio Turke na Goahovu 1858. g. Poginuo u atentatu u Kotoru 1860. g

Knez i kralj Nikola Petrović (1841-1921), knez 1860-1910. i kralj 1910-1918. Najduže je vladao u Crnoj Gori. Pomaže ustanike u Bosni 1875. Nezavisnost Crne Gore priznata 1876. posle pobede nad Turcima. Pomaže 1881-1882, novi ustanak u Hercegovini. U Balkanskim ratovima je sa Srbijom. Umroje u Italiji 1921. Telo mu počiva na Cetinju. Pisao je rodoljubivu poeziju ( "Onamo, namo.;.").

OBRENOVIĆI

Knez Miloš
(1780-1860), knez 1815-1839. i 1858-1860. Bio vođa Drugog ustanka 1815. g. Vešt pregovarač sa Turcima Godine 1830. dobio hatišerif od Turaka kojim je priznat za naslednog kneza u Srbiji. Sklon je apsolutističkoj vladavini, zbog čega je morao da napusti Srbiju 1839. g. Od 1841-1858. Srbijom vlada knez Aleksandar Karađorđević. Miloš se vraća u Srbiju 1858. Poznat je kao veliki graditelj i obnovitelj crkava i manastira u Srbiji.

Knez Milan, stariji Milošev sin, vladao nepunu godinu dana. bio bolešljiv i umro 1839. godine.

Knez Mihailo Obrenović (1823-1868), knez 1839-1842. i 1860-1868, drugi Milošev sin. Usled pobune u Srbiji beži u Austriju. Ponovo dolazi 1860. Ustanovio narodnu vojsku i opremio je. Turci 1862. bombarduju Beograd i to je povod da napuste gradove u Srbiji 1867. Vršio velike pripreme za konačno oslobođenje od Turaka. Iznenada je ubijen u Košutnjaku 1868. godine.

Knez i kralj Milan (1854-1901), bio je sin Miloševig mlađeg brata Jevrema. Postaje knez 1872. sa 18 godina. Za oslobođenje Južne Srbije ulazi u rat sa saveznicima protiv Turske. Uspešniji je bio rat 1877-8. g., kada se Srbija proširuje. Priglasio se 1882. za kralja Srbije. U rat sa Bugarskom ulazi 1885, što Srbiji nanosi velike štete. Odrekao se prestola 1889-1893. Umro je u Beču 1901, a sahranjen u manastiru Krušedolu.

Kralj Aleksandar (1876-1903), sin kralja Milana, kralj 1893-1903. Izvršio državni udar i došao na presto. U narodu nije bio popularan zbog braka sa Dragom (Mašin) i zbog svog čudnog ponašanja. Ubijen je u oficirskoj zaveri 28/9. maja 1903. Njime je ugašena vladarska dinastija Obrenovića u Srbiji.

KARAĐORĐEVIĆI

Ćorđe Petrović
(1768-1817), rodonačelnik vladarske dinastije Karađorđević u Srbiji. Bio je trgovac, hajduk, frajkor i vođa prvog ustanka protiv Turaka 1804. godine u Orašcu. Hrabar, odvažan. strog. Posle sloma ustanka 1813. prelazi u Austriju. a onda u Rusiju. u Srbiju se vraća 1817, ali je po nalogu kneza Miloša ubijen 13. jula 1817. g. Počiva u crkvi na Oplencu.

Knez Aleksandar Karađorđeviđ (1806-1885). Karađorđev sin, knez Srbije 1842-1858. školovao se u Rusiji. U njegovo vreme donetje Građanski zakon 1844, izdato Garašaninovo "Načertanije". vršena organizacija školstva i sudstva u Srbiji.

Kralj Petar I (1844-1921), Karađorđev unuk, kralj Srbije (1903) i kralj Srba, Hrvata i Slovenaca do 1921. školovao se u Švajcarskoj i Francuskoj. Kralj Petar Mrkonjić učestvuje u ustancima u Bosni i Hercegovini 1875. Iako već star, kao kralj Srbije učestvuje u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Važio je za velikog demokratu i bio voljen od naroda.

Kralj Aleksandar I (1888-1934), mlađi sin kralja Petra, prestolonaslednik od 1909, regent 1914-1918. regent Jugoslavije 1918-1921, kralj 1921-1934. Zbog aktivnog učešća u ratovima nazvan "viteški kralj ujedinitelj". Ubijen u Marseju (Francuska) 9. oktobra 1934.

Petar II, kralj Jugoslavije 1941-1945, sin kralja Aleksandra I. Vojnim pučem 27. marta 1941. Petar II je proglašen punoletnim. Sa vladom je izbegao u London Nova komunistička vlast mu zabraljuje povratak u zemlju. Umro je 1970. godine.

Prestolonaslednik Aleksandar (1945)

Naslednik Petar (1980).

CRNOJEVIĆI

Ivan Crnojević
(1465-1490) je prvi veliki predstavnik Crnojevića. Oni su igrali veliku ulogu u Zeti od polovine XV do prve polovine XVI veka. Ivan Crnojević je imao svoju prestonicu u gradu Žabljaku odakle je, bivajući u savezu sa Mlecima (Venecijom -Mletačkom republikom), ratovao sa Turcima. Međutim, kako su pred naletom Osmanlija pale mnoge prestonice Balkana, to su oni zauzeli i Žabljak. Nesrećni Ivan Crnojević je izbegao kod svojih saveznika u Italiju, odakle se vraća kada u Turskoj izbijaju nemiri, i obnavlja svoju državu 1481. iz nove prestonice - Cetinja. Tu je podigao i manastir Sv. Bogorodice i u njega preneo sedište Zetske mitropolije (1483)

Ćurđe Crnojević (1490-1496), sin je Ivana Crnojevića; i on se kao i njegov otac, oslanjao na Mletačku republiku, ali je kasnije takođe morao da prihvati vazalstvo Turcima. Za vreme svoje vladavine na Cetinju osnovao je prvu srpsku štampariju 1493.god., gde su štampane prve crkvenobogoslužbene knjige. Nakon što je sišao sa političke scene (1496), kada je Zeta - Crna Gora skoro u ropstvu Osmanlija, protiv njih će podići ustanak 1501, ali zbog neuspeha moraće se predati Turcima.

Stefan Crnojević (1496-1498), je brat Đurđa Crnojevića. Upravljaoje oko dve godine Crnom Gorom (Zetom). Nezadovoljni njegovom vladavinom, Turci su ga skinuli sa vlasti i zatvorili. Posle nekoliko godina Crnom Gorom kao posebnim crnogorskim sandžakom, zasebnom geografskom celinom, upravljaće treći sin Ivana Crnojevića, kao poturčenjak Skenderbeg Staniša od 1514-1528. godine.

BALŠIĆI

Balša I
je rodonačelnik znamenite srpske srednjovekovne porodice Balšića. Balšini sinovi su: Stracimir, Đurađ i Balša II. Oni i otac Balša I, savremenici su cara Dušana Silnog (1331-1355) i cara Uroša Nejakog (1355-1371), kada se i pominju 1360. god. da imaju mali vlastelinski posed. Kasnije Balšići su gospodarili Budvom i Barom a verovatno i Skadrom na Bojani, a vremenom će zagospodariti celom Crnom Gorom (Zetom).

Đurađ II Stracimirović (1385-1403), gospodario je Zetom (docnije nazvana Crnom Gorom) u vreme turskog prodora na Balkan. U borbi sa njima, pao je u ropstvo i bio je prinuđen da im za svoju slobodu da grad Skadar. Kada se našao na slobodi, ponovo je osvojio Skadar 1395. god. i ustupio ga Mletačkoj republici (Veneciji), a sebi je zadržao gradove u Primorju. Bar i Ulcinj. Đurađ je bio oženjen ćerkom kneza Lazara, Jelenom.

Balša II Stracimirović (1403-1421) je sin Burđa II Stracimirovića. bio je u sukobu sa Venecijom (Mletačkom republikom) kojoj je njegov otac poklonio Skadar. On je sa njom zbog njene nezajažljive ekspanzije morao voditi ratove. Svoju Zetu zaveštao je u amanet svome ujaku despotu Stefanu Lazareviću (Stefanu Visokom). Posle Balšine smrti 1421. Zeta je ponovo bila u sastavu srpske srednjovekovne države - despotovine

SRPSKI DESPOTI U UGARSKOJ (1471-1537)

Vuk Grgurević
(1471-1485) je prvi despot obnovljene Srpske despotovine u Ugarskoj, koju je ustanovio Ugarski kralj Matija Korvin (1458-1490), da bi posle propasti srpske srednjovekovne države (1459) organizovao što uspešniju borbu protiv Turaka. Despot Vuk Grgurević Je sin Grgura Slepog istakao se u borbama sa Turcima u Bosni i Mačvi, uspeo je da osvoji od njih Kruševac i Braničevo. Iz 150 naselja preveo je u Ugarsku (Mađarsku) oko pedeset hiljada Srba i naselio ih kod Temišvara. Za ratne zasluge dobio je od kralja Matije posede u Slavoniji sa gradom Bela Stena, u Sremu; Slankamen, Berkasovo, Kupinovo i distrikt Totuševinu sa oko stotinu sela. Narod ga je zbog junaštva prozvao: "Zmaj Despot" i "Zmaj ognjeni Vuk".

Đorđe Branković (1486-1496) je brat od strica despota Vuka Grgurevića, a sin Stefana Slepog. Despotsko dostojanstvo i posed dobio je od Matije Korvina kada je preminuo "Zmaj ognjeni Vuk" Vuk Grgurević (1485). Po smrti Matije Korvina, uz novog kralja Vladislava ratovao je sa svojim Srbima u Poljskoj. Kako je imao veliku sklonost ka monaškom životu, povlači se i prima kaluđerski čin pod imenom Maksim. Posle izvesnog vremena odlazi u Vlašku sa majkom Angelinom (udovom despota Stefana Slepog) te miri vlaškog vojvodu Jovana Radula sa moldavskim Bogdanom. Tu je Maksim Branković bio postavljen za mitropolita Vlaške pravoslavne crkve. Dolaskom na vlast Mihne Zlog, koji je naginjao katoličanstvu, mitropolit Maksim se vraća u Ugarsku u Srem gde je uveden u dužnost beogradsko-sremskog mitropolita (1513-1516). Sa majkom Angelinom podigao je manastir Krušedol, gde je preneo sedište mitropolije.

Jovan Branković (1496-1502) je rođeni brat despota Đorđa Brankovića od koga je primio despotsku titulu. Proslavio se u borbama sa Turcima svojim vojničkim prodorima u Bosni a naročito kod Zvornika (Zvonika). Pripremao je veoma opsežne planove da uz pomoć Mletačke republike nastavi borbu sa Turcima do POTPUNOG oslobođenja svoga naroda od njih, ali ga je smrt sprečila u tome 1502. godine. Despot Jovan je i poslednji srpski despot iz vladarske dinastije Brankovića. Kao i njegovi prethodnici, osećali su se kao legitimni naslednici "svetorodnih Nemanjića" i prihvatili su se ktitorstva Hilandara i drugih svetinja čuvajući svoj narod i veru.

Ivaniš Berislavić (1504-1514) istakao se u borbama protiv Turaka u Bosni. Posle smrti despota Jovana Brankovića (1502), on se oženio njegovom suprugom Jelenom, te je od ugarskog kralja primio i dostojanstvo, titulu srpskog despota u Ugarskoj. Pored despotskih obaveza, bio je i ban Jajačke banovine, sa jednom obavezom da čuva južne granice Ugarske i povereni mu narod. Sedište mu je bilo u Brodu na Savi.

Stevan Berislavić (1520-1526) je sin Ivaniša Berislavića (1504-1514). Kad mu je umro otac, imao je manje od deset godina, tako da mu je titula despota priznata tek 1520. (i nosio je do 1526). Posle poraza Ugara na Mohaču 1526, u Ugarskoj su postojale dve struje; jednu je predvodao kralj Ferdinand Habzburški na čiju stranu je stao i srpski despot Stevan Berislavić, pa mu je erdeljski vojvoda Jovan Zapolja, koji je bio vođa druge struje. oduzeo ovo veliko dostojanstvo. Stevan je umro 1535. godine.

Radič Božić (1427-1428) bio je komandant šajkaške flote koja je razbila Turke pred Mohačku bitku kod Petrovaradina 1526. godine. U sukobu posle ugarskog poraza na Mohaču (1526) između kralja Ferdinanda Habzburškog i vojvode Jovana Zapolje, on se stavio na stranu Jovana, od kogaje dobio visoko dostojanstvo (titulu) - Srpskog despota u Ugarskoj.

Pavle Bakić (?-1537) prešao je iz Srbije sa Venčaca ("Zemlja Bakićeva") sa petoricom braće i oko 1.000 ratnika u Ugarsku, gde je bio zapovednik srpskih pešadijskih, konjičkih i šajkaških četa. Posle poraza hrišćanske vojske kod Mohača 1526, u borbi za ugarski presto bio je na strani vojvode erdeljskog Jovana Zapolje, ali kad je on pobeđen od kralja Ferdinanda Habzburškog kod Tokaja 1527, s njim se izmirio Pavle Bakić i on mu je podario titulu srpskog despota u Ugarskoj. Pokušaj kralja Ferdinanda da protera Turke iz Slavonije, sa srpskim despotom Pavlom na čelu, nije uspeo. Ne mogavši da osvoji od Turaka Osjek, lovlačio se prema Đakovu, gde je kod Gorjana u boju (1537) sa osmanlijama hrabri despot Bakić poginuo. Njegovu glavu je Mehmed-paša po svome sinu poslao u Carigrad.

Sv. Stevan Štiljanović (?-1540) vodi svoje poreklo iz Primorja, iz Paštrovića. Došao je u Srem oko 1498. i stolovao je u gradu Moroviću. Narodna tradicija prikazuje despota Stefana Štiljanovića kao najuzornijeg hrišćanskog vladara i za njega vezuje mnogobrojna plemenita dela, kao i junačku borbu protiv Turaka. Prilikom borbe za ugarski presto između kralja Ferdinanda i vojvode J. Zapolje našao se na strani Ferdinandovoj. Od Ferdinanda je bio dobio imanja u virovitičkoj županiji, kao i grad Valpovo gde je vladao. Sahranjen je u manastiru Šišatovcu u Sremu, a od Pravoslavne crkve uvršten je u red svetitelja. Njegove sv. mošti nalaze se u Sabornoj crkvi u Beogradu.

Izvor: svetosavlje.org


____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu