Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 19 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 19 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
» Etička, zavetna i moralna vrednost Lazareve kletve
Juče u 9:12 pm od Храст

» Sve o "pametnim" telefonima i sličnim čudima tehnike...
Juče u 7:34 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta IT-ja (softver, hardver i...)
Juče u 7:22 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta umetnosti
Juče u 6:16 pm od Brave Heart

» Filmske novosti...
Juče u 6:08 pm od Brave Heart

» Vesti - književnost...
Juče u 6:05 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta astronomije...
Juče u 5:49 pm od Brave Heart

» Corax - slika današnjice
Juče u 5:13 pm od Brave Heart

» Bosanski lonac....
Juče u 4:55 pm od Svarog

» Phantasy Photos
Juče u 4:51 pm od Poli

» Zvornik
Juče u 4:44 pm od Svarog

» Arabeska
Juče u 4:44 pm od Poli

» Crtež
Juče u 4:39 pm od Poli

http://s16.postimg.org/a3qjjtmrl/biogen_DVA.png
Пројекат руске културе у Србији
http://s21.postimg.org/43y2a3nav/ruska_kultura_u_srbiji1.png
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Ljubavne priče

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Ljubavne priče

Počalji od Arwen Evenstar taj Čet Jul 29, 2010 2:44 am

Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku...
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!

Autor: Tatjana Debeljački
preuzeto sa : tajnaveza.net

Arwen Evenstar
Član
Član

Broj poruka : 6393
Datum upisa : 31.03.2010
Godina : 33
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Arwen Evenstar taj Čet Jul 29, 2010 2:45 am

Ehh, da...ljubavna prica. Da li se ona moze ispricati ako se ljubav nije dozivjela. Mislim da ne moze. Svi mi u zivotu imamo nesto..mislimo, to je to, to je ta ljubav..osjecam je. Ali sve pada u vodu kada te prava, ali ona,bas prava ljubav tresne u glavu, pa ne znas na kojoj si planeti, ne znas da mislis, da postojis, da se ponasas normalno..i sto je najgore, ma koliko to htio da sakrijes..svi to vide. Nekad ta ljubav zakasni, dodje u najgore vrijeme, pojavi se kad se ne nadas, kad mislis da to, takve stvari, ta LJUBAV , ne postoji. Tada shvatis, tada skontas (iako nisi iz Sarajeva) da sve to do sada sto si osjecao i davao nekome i primao...nije to..ta LJUBAV. Najgore u svemu tome je sto, kada se to desi, kada shvatis da volis, zelis, i trebas nekoga taj neko nije pored tebe. Okrenes se i vidis neku drugu osobu pored sebe, s kojom si proveo godine, zivot...i pitas se ..zasto. E na to pitanje nema odgovora..barem ne pametnog odgovora. Sta onda uciniti? Kako nastavit zivjeti? Na jednoj strani neko koga volis i prvi put osjecas da je to ono pravo...a na drugoj strani neko s kim si cijeli zivot, ko te mozda i voli, ali ti ne osjecas prema njemu nista. Koga povrijediti, kako naci put, izlaz iz tog tunela. Nema rjesenja, nema bezbolnog nacina da se to klupko koje je zivot zamrsio razrijesi. ALI...uvijek ima "ali". Ja i Merima cemo naci rjesenje..i to ce biti nasa..samo nasa, najljepsa ljubavna prica, a vi je nemorate znati....pa jeli nasa ili nije...

Preuzeto sa: http://www.radiopoljubac.net/index.php?option=com_content&view=article&id=610&Itemid=1059

Arwen Evenstar
Član
Član

Broj poruka : 6393
Datum upisa : 31.03.2010
Godina : 33
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Arwen Evenstar taj Čet Jul 29, 2010 2:46 am

LJUBAV UVEK DONOSI BOL...


Nisam vise pametan! Oduvek sam mislio da nam ta ljubav moze uvek pomoci, da nas uvek moze oraspoloziti i ciniti srecnim, ali uzasno sam se presao. Svi mi mislimo da u jednom trenutku naseg zivota trebamo da budemo voljeni, i da zavolimo neku osobu koja ce da nam znaci bas dosta. Tako i jeste, ali uvek se dotle dodje i onaj ostali deo te price se nigde ni ne pojavljuje, ni ne pominje. taj deo price je onaj tuzniji ali i ruzniji deo ljubavi. Kada se covek zaljubi uvek misli da je na sedmom nebu, da ima osecaj da lebdi i to samo zato sto oseca neke leptirice u stomaku. To naravno jeste lep osecaj, i svi smo mi to osetili kad tad, ali to samo moze i uvek jeste deo one price u kojoj se zaljubljujemo u nekog i posle se u istu tu osobu kad tad razocaramo. Poenta je da ljubav jeste dobra, lepa, nekako mentalno dobra za svakog coveka, ali uvek se zavrsi na mnogo los nacin. Postoje slucajevi kada se ljubav gasila tiho, i posle cijeg se potpuno gasenja nastavila neka vrsta prijateljstva izmedju tih dveju osoba, ali to je tako reda slucaj, i ja cam mislim iskreno da takvi slucajevi nigde ni ne postoje, da su samo obican Mit. Meni se tako nesto i desilo, kao i mnogim drugim osobama u nasim zivotima. Bio sam zaljubljen, ali i voljen, medjutim najveca mana ljubavi jeste njena dotrajalost. kao i sve u zivotu i ljubav ima svoj vek trajanja, barem u danasnje vreme. Pre su ljudi bili drugaciji, dosta nezniji i osecajni, ali u kako se sve vise menjalo u savesti coveka, tako se naravno i sam covek menjao. U danasnje vreme covek je jedna vrlo losa biljka koja samo gleda samo na sebe, a tek posle na nekog drugog koji se cak i nalazi tik uz sebe. Nekako, ali i iskreno, osecam da je zenski deo populacije dosta losiji u odnosu na muski deo. To mislim iz prostog razloga sto sam prosao kroz dosta toga do sada u zivotu i ako nisam toliko star. Naravno ni mi muski deo populacije, nismo nesto savrseni, mada i opet mozda sam i pogresio. Svi smo mi na neki nacin isti, ali i nismo, samo sto opet muskarci nose neke svoje osobine sa sobom, a zenske neke svoje. U sustini, od ljubavi moze samo da se oseca super, da se lebdi, da se oseca kao nikad na svetu, ali uvek ta ljubav kad tad zaboli, i kada ona zaboli, srce dosta ispasta i vise nikad se na taj nacin ne opece. Zato moj savet je da, kada covek oseti da se zaljubljuje, da ne treba da bezi od toga, da ne treba da poslusa tamo nekog koji je pisao na nekom sajtu Damebiraju.com vec da poslusa svoje srce i samo da ugrabi ono sto mu se nudi, Samo sto mora da zna, da ce ta ljubav kad tad da se ugasi, a kada se ljubav gasi, gasi se na jedan najbolniji i jedan naj nepozelniji nacin.

Preuzeto sa: http://www.radiopoljubac.net/index.php?option=com_content&view=article&id=610&Itemid=1059

Arwen Evenstar
Član
Član

Broj poruka : 6393
Datum upisa : 31.03.2010
Godina : 33
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Arwen Evenstar taj Čet Jul 29, 2010 2:46 am


Arwen Evenstar
Član
Član

Broj poruka : 6393
Datum upisa : 31.03.2010
Godina : 33
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Kaliopa taj Ned Dec 23, 2012 5:40 pm

Јовица ЂУРЂИЋ


ДАМА С ТРАЈЕКТА




Стајао је непомичан на плажи од најситнијег песка, укотвљених стопала, везан као сидром. Висок, кошчат, разбарушене косе, још привлачног младоликог изгледа мада је био зашао у седму деценију. Презрели сутон наливао се у стешњену котлину и на мало рибарско насеље, налик на кочоперни градић, уских каменитих уличица, оронулих фасада, црвених кровова, чију је идиличну лепоту последњих година, као и у другим многим местима уз обалу, нарушила нагла изградња већих апартманских зграда намењених тржишту и које су незграпно штрчале између старих приморских кућа. Тиме је ово симпатично место много губило.
На себи је имао кратке панталоне светле боје, морнарску мајицу на ситне пруге и сламнати шешир широког обода, који је повремено скидао и махао њиме испред носа, као да се брани од комараца. Лице му беше преплануло од сунца, као и руке и чврсте ноге са видљиво белим зрнцима соли, нарочито по маљама. Сваког трена удисао је ширином плућа мирис мора и мирис лета који је толико волео, препуштајући се том ужитку потпуно, помало зачуђен и разочаран осталим купачима који су плажу напуштали чим би сунце просуло задње зраке мирном површином мора. Није схватао шта то те људе тера да се тако нагло и ужурбано подижу, пакују ствари и одлазе пропуштајући оно што је по њему најлепше, вечерњи смирај и морско плаветнило по коме се вода леска као златасте плочице. Куда то журе, питао се загледан у сву ту лепоту воде, мириса лаванде, борова и другог приморског биља и вечерње тишине. Остајао је последњи седећи заваљен у своју платнену столицу на расклапање, загледан у руменило сунца све до његовог ишчезнућа, потом би устајао и бос застајкујући дуго шетао плажом уз воду чији су таласи запљускивали песак, поравнавајући отиске стопала купача који су отишли. Неометан ни од кога, утонуо у нека своја размишљања, која можда и нису била неке тешке бриге, како се могло чинити, погнуте главе, ишао би с једног на други крај плаже очито веома уживајући у томе.
Када се пре неколико година појавио у месту и када су га мештани почели у пролазу примећивати, брзо су закључили да је то неко од оних дођоша који су купили апартман, не намеравајући да се дуже задржавају у њему, осим за време летњег купања. С њим није било тако. Он је током године, углавном када је топлије, већ почетком раног пролећа па све до касне јесени, долазио и остајао дуго. На поздраве једва да је одговарао. Ни с ким није успоставио контакт, ни с ким се није зближио, као да је намерно избегавао познанства и као да му није било стало до њих. Од првог дана ручавао је у ресторану Лаванда, заузимајући увек исто место на тераси готово наднесеној над море. Уз јело је пио по чашу доброг црног вина, понекада и другу, али никад више. Био је умерен у свему. За столом је након ручка или вечере остајао дуго, често читајући новине, књигу или посматрајући пучину по којој су клизиле рибарске барке уз једнолично бректање мотора. Конобари су били навикли на њега и није им сметало његово нешто дуже остајање за столом, јер у ресторану и није било неке гужве, осим током јула и августа.
Сви су, ипак, запазили да он има неку своју муку с којом се рвао, нешто што га је тиштало и од њега стварало самозатајног човека, који, ето, и сада стоји као укопан у песку, мало оборене главе, са шеширом у руци, пободен као споменик и као да и не намерава да се помери. Наравно, нису могли ни наслутити каква је велика трагедија задесила овог човека и колико су велики његова патња и бол. Они, доброћудни мештани и махом рибари, не богати, али не ни сиромашни, одрасли на шкртој острвској земљи, која је мало давала а много искала, и који су то мало што су имали љубоморно чували, да стигне до идуће бербе, да је затражио, радо би поделили то што имају, чак и бол. Он ништа није тражио, само то да га сви оставе на миру, сам доприносећи томе на начин да је као сенка промицао крај њих, тих, скрушен и одсутан. Виђали су га у дугим шетњама поред мора, између борава нагнутих према води, далеко од места. Ишао је полако увек погнуте главе, само понекад осмотривши неки нови предео, а онда опет погледа упртог у тле, као да нешто тражи. Исто је било и у уским стрмим уличицама, поплочаним углачаним камењем, међу кућама чији се малтер са фасада рунио нагризен сољу коју је бура уносила међу њих. Људи му се нису обраћали, после првих поздрава на које је шкрто одговарао или остајао без њих, схватили су да је најбоље препустити га њему самом. Посматрали су га, понекада повевши разговор о њему, нагађајући штошта, а онда се препуштајући својим пословима и бригама. Јер, он је био само још један нови повремени становник у њиховом месту, истина који се дуже ту задржавао од осталих, али су се помало навикавали на те нове придошлице који су желели имати нешто своје на мору. Неки од њих су стварали присна пријатељства, купујући ујутро свежу рибу коју су рибари продавали на обали одмах из барки, суве смокве или маслиново уље.
Знао се понекад задржати на обали где би рибари извукли своје старе дрвене барке, сасушене и оштећене, вешто их поправљајући, мењајући по неко њено ребро, брусећи и бојећи. Посматрао је поиздаље како то раде, не сметајући, не запиткујући; само стојећи и одсутно зурећи као да гледа кроз њих. А и они су њега остављали на миру, као да кажу: Нека гледа, нама не смета. Радили су то занесено, заборављајући потом на њега, који би се након неког времена неприметно изгубио. Тек би приметили да га нема, или у даљини видели како одлази према молу.
То и беше најинтерсантније за њих, то што свако вече, лепо обучен, зависно од годишњег доба, лаганим кораком одлази дугим молом на његов крај где се заустављао последњи за тај дан пристигли трајект. Чинило се да некога чека, да у мноштву очекује да се неко напокон појави. Стајао би по страни уз високи камени зид који је с једне стране на молу служио и за одбрану од високих морских таласа, сада подигнуте главе која помно прати сваког путника који излази. Путници су излазили, дочекивани загрљајима оних који су их сачекивали, гласно се довикујући, вукући ствари. Понеки би се ненамерно очешао о њега, извињавајући се или не, а он, као да није марио ни за шта, само би се мало померио и остајао тако да стоји. И чека. Чека да се и последњи путник искрца, а када би трајкет напустила и посада, уверивши се да тај неко кога је чекао ни тог дана није дошао, окретао се и враћао у апартман.
И тако данима. Увек иста слика, увек иста дубока туга у његовим очима због некога ко није дошао, а он га је с нестрпљењем очекивао. Трајекти су сваки дан долазили и одлазили, он је упорно чекао, а нико ни даље није долазио да би се поздравио с њим. Људи су помислили да он то чини тек тако, из навике, без неког посебног разлога, само да му прође време.
Једном је на повратку прилазећи штанду од Луције купио зделицу сувих смокава, задржавајући се накратко и прозборивши неколико реченица с њом. Црнпураста Луци, како су је од миља звали, била је старија девојка бујних усана, која се из неког разлога није удала. Гледала га је продорним погледом и одмах јој се свидео. Желела је дуже с њим да разговара, али је он плативши и учтиво се захваливши отишао узбрдицом бирајући хлад на оној страни улице супротно од мора.
Други дан се поново зауставио и поново купио зделицу смокава, рекавши да су веома укусне. Луција се поново трудила да заподене с њим дужи разговор, а он је на сваку њену реченицу или питање одговарао врло кратко и незаинтерсовано. Ипак је запитао да ли познаје неку жену која би му била спремна повремено темељитије очистити апартман. Када је Луција, сва озарена и понадавши се неком чвршћем познанству, рекла да би сама то могла учинити, да има времена и да јој је новац потребан, прихватио је.
Дошла је једног јутра у његов апартман, а након неколико измењених речи и упута, он ју је изненађену оставио саму да ради и отишао у шетњу. Луција се помало разочарана бацила на посао, прво пажљиво разгледајући сваку ситницу, не додирујући је без потребе, склањајући непотребне ствари. Поглед јој је привукла већа фотографија уоквирена у једноставан црвени оквир од лакованих танких летвица са које су јој се осмехивале две жене, вероватно кћерка и мајка, помислила је. Дуго их је посматрала. Напросто је била опчињена њиховим изгледом, одећом и осмесима који су пленили. Из размишљања ју је тргао звук зидног сата након ког је наставила рад. Завршиви посао села је на столицу и даље посматрајући ту фотографију, питајући се и нагађајући ко би му то могао бити. Када се након дужег времена вратио у стан, понудио је пићем, након ког су се брзо растали. Платио јој је више него што би такав рад могао коштати, кратко прозборивши:
– Ја сам Филип.
Долазила је повремено у његов апартман, дотјерана, пажљиво нашминкана и сва озарена, и увек се понављало исто. Након обављеног посла, попијеног пића, преузимања новца, можда неколико речи, растајали су се брзо. Луција о њему није дознала ништа и било је као и на почетку. Копкало је много ствари и желела је да се с њим зближи, али он није показивао ни најмању жељу за то. Само би јој учтиво захвалио и замолио да дође након одређеног времена.
Крајем августа, у предвечерје, при самом крају лета, када се трајект зауставио уз мол, Филип је као и обично поново стајао на свом старом месту. Путници су уобичајено излазили и одлазили. Тада се на мостићу појавила једна жена са шеширом на глави и лаганом торбом у руци. Витко тело јој је стезала ручно осликана лепршава хаљина. Њен чврст и одлучан ход у сандалама с повишеном потпетицом одавао је слику отмене даме. Одмах се видело да је знатно млађа од њега. Филипу се лице озарило, осмех му је прекрио лице, закорачио је према њој и привио је у дуг загрљај.
Њен глас, њен ход, баршунста кожа, груди, прегиб врата, њене још видљиве јамице на лицу, очи боје неба у води, све је након толико година на њој остало исто. Филипу је срце заиграло као средњошколцу. Стајао је тренутак пред њом и као да није веровао да је ипак дошла.
Пролазећи поред Луције, приметивши је у последњи тренутак, застао је да купи смокве. Насмешио се рекавши жени поред њега да сачека. Додајући неколико плодове за тачну меру осмотрила ју је од главе до пете и препознала једну од жена с фотографије. А када су њих двоје продужили даље, Луција је као скамењена стајала и зурила у њиховом правцу, заборавивши да услужи следећег купца који ју је пожуривао.
Следећих дана мештани су их често виђали заједно. Срећући их у шетњи, на плажи или док су ручавали у Лаванди, приметили су велику промену на њему. Одједном је живнуо и био други човек. Весело се осмехивао и нешто уз помоћ немирних руку објашњавао жени, што је она повремено знала попратити веселим кикотом.
Половином септембра, с још врелим сунцем, топлим морем и ноћима пуним звезда, виђали су их како седе на спруду и на малој барци коју је вода ту избацила. Жена, или девојка, нико није сазнао шта је и ко она, на себи је имала свилену хаљину с дискретним, једва видљивим акварелним ружама и косу распуштену низ леђа. Њене витке руке, гледане из даљине, док му је нешто објашњавала, могле су значити радосно осликавање неког догађаја или свађу. Видело се да је он слуша, миран и обореног погледа. А када би устали и почели шетати уз море, њихове су се фигуре као две тамне сенке оцртавале наспрам сунца. Шетали би дуго, као што је и он раније сам чинио, а онда одлазили у апартман и у њему нестајали, заборављени и далеко од погледа знатижељних мештана. Нико више није ни размишљао о њима, осим Луције која више није одлазила да чисти апартман.
Филипу се сан вратио. Та жена коју је толико дуго ишчекивао, због које је и купио апартман у мирном рибарском месташцу на мору, сада је била ту. Био је сав испуњен срећом и журио је након што би покуповао потребне ствари да се што пре врати. Она би за то време седела унутра или на тераси зурећи у плаветнило мора и испраћајући погледом пролазнике, барке и трајект који се заустављао крај мола.
У касну јесен, када дани постају мирнији, место опусти, нестане вреве и буке, а нека притајена сета се увуче у све ствари и људе, када све постане опуштеније и без журбе, мештани су приметили да се Филип не појављује на улици. Уместо њега жена која је стигла тарајектом сама је излазила у куповину намирница и по новине. С неколико купљених ситница ужурбано се враћала у апартман и више се није појављивала ни на улици ни на тераси. Људи су помислили да је он некуда неопажено и накратко отпутовао, остављајући лепу жену у апартману и да ће се сваког часа појавити. А када се данима и данима није појављивао и када су се уз завијање сирене пред апартманском зградом тог јутра које беше притисла нека густа тишина зауставила кола хитне помоћи, били су много изненађени видећи како на носилима износе Филипа, омршавелог и бледог.
Након неколико дана и одлазака у болницу у оближњи град на копну, у смирај дана са косим зракама сунца, полупразним трајектом је отпутовала и загонетна дама. Док се трајект лагано одлепљивао од мола стари рибар Фран, слажући рибарску мрежу у барку, немо је погледао у свог помоћника који се на брзину прекрстио.
– Прошао је још један живот – рече с немалом сетом у гласу. – Онај њен, она сенка од човека, чекао је да се ова дама појави па да умре.
Други рибар је нетремице погледом пратио трајект и даму на њему.
– Да није дошла, још би он дисао, шетао уз море и одлазећи на мол чекао да се појави.
Вратила се још једном, када је зима већ озбиљно почела да нагриза, да среди папире и прода апартман. Филипа нико никада више није видео, а ускоро ни размишљао о њему, заборавили су га сви, осим Луције.




Јовица Ђурђић, (1949), песник и приповедач за децу и одрасле читаоце, аутор је књига: Уснула девојка, Лариса, Љубичасто горје, Санак Склопиочић, Како волим Ану, Руке вечерњих љубавника, Љупко тело, Кошута и лопочи, (The Roe And Water Lilies), Истргнути рукопис, Њене очи море, Жирафа Жералдина, Симонине очи, Лепо је бити код куће, Звезде на узглављу (избор пјесма на двадесет страних језика), Калина и морски коњиц, Лето без Веронике, Киша и влати (Deszcz i źdźbła), Пепео згаслог лета (2012) и Опојни мирис греха. Двоструки је добитник награде "Драго Жерве” и Златне значке Културно-просвјетне заједнице Србије, као и других награда и признања. Заступљен је у многим антологијама, изборима књижевних радова и лектири за основну школу.

Kaliopa
Član
Član

Broj poruka : 6
Datum upisa : 24.12.2010

Nazad na vrh Ići dole

LJUBAVNE PRICE

Počalji od Daljina taj Ned Jan 19, 2014 4:06 am

Reci mi sad, kada vec proslo je sve: casi bolni i dani dragi, lepi; kad novi bol se starom bolu smeje; od reci tvojih kad dusa ne strepi, - reci, da l' te je moja tuga bolela nekad, kad sam te mnogo, mnogo volela? Reci mi sad, kada me ne volis vise; kad ti se prosloj ruga nova sreca; i kad se dani koji nekad bise dusa ti samo, kad me vidis, seca - reci, da l' te je moja radost bolela jednom, kad nisam vise tebe volela? Nekad sam bila dobra i mlada i poverljiva i puna nada, nekada pre, ti si mi tada reci mog'o beskrajno mnogo, o kako mnogo sa rec i dve. Spokojni bili su dani moji, a ti si srcu mi prvi koji bese drag, pa iza svega sto si mi rek'o katkad surovo, kadkad meko, ostao je trag. Sad srce moje bije tise: vec manje volim, a znam vise nego pre; vec sad mi ne bi reci mog'o onako dosta, onako mnogo sa rec i dve. I kad bi danas prisao meni i hteo reci davno receni' buditi draz, u srcu mome saptao bi neko: da sve sto si mi ikada rek'o, bila je laz.
(Desanka Maksimovic)


Daljina
Član
Član

Broj poruka : 405
Datum upisa : 01.12.2013

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Daljina taj Ned Jan 19, 2014 4:08 am

TAMO NEGDE SI TI

Prolećni vazduh udahnula sam nekoliko puta, sela u čamac i zaveslala snažno. Retko sam dolazila na reku u proleće. Dan je bio neobično topao za to doba godine. Ptice su se uznemirile i prhnule iz obližnjih krošnji. Topole su šumele neku svoju neobičnu pesmu. Jedna divlja patka odgegala se sa obale u vodu. Brzo zaronivši i gnjurajući, plivala je ka sredini reke. Ribar je lenjo veslao sredinom Tamiša. Reka je bila smaragdno zelena, divila sam se toj boji, još u detinjstvu, kada sam dolazila sa braćom na pecanje. Veslajući pokrenula sam sećanje, na dane kada se živelo, da se dođe na plažu i samo uživa . Tada sam volela trkom da jurim prašnjavim drumom i sjurim se niz Stari breg. Vijugavim putem stizalo se do Starog sela. Krajičkom oka pratila sam da li neko ide za mnom. Nadala sam se tebi. Volela sam da idem za tobom i polako osmatram. Ih, to su bili dani ludosti. Plivala bih i čekala da svi odu. Ti bi odlazio pre mene. I tako danima sam te pratila , a ni reči. Dopadao mi se tvoj vitak stas.
Imao si nemirne kovrdže, sa plavim uvojcima. Tih dana se sećam kao sad. U povratku sa reke bacila sam pogled ka tvojoj kući. Istrčala je malena devojčica sa plavim kovrdžama. Shvatila sam koliko liči na tebe. Podsetila me na detinjstvo. Skliznula je jedna biserna suza niz moj obraz. Tamo negde si ti, iza zavese, viriš i ne prepoznaješ me.
Šume tihe krošnje drvoreda pokraj puta. Lipe cvatu i podsećaju na dane kada smo odlazili na reku.

CECILIJA


Daljina
Član
Član

Broj poruka : 405
Datum upisa : 01.12.2013

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ljubavne priče

Počalji od Sponsored content Danas u 2:53 am


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu