Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 48 korisnika na forumu: 2 Registrovanih, 0 Skrivenih i 46 Gosta :: 2 Provajderi

Davidova, Tomtom

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Spoj umetnosti i društva

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Spoj umetnosti i društva

Počalji od Thabit taj Sre Maj 01, 2013 2:21 am

Da li je umetnost zaista odraz drustva? Question

Thabit
Profi član
Profi član

Broj poruka : 2501
Datum upisa : 28.04.2013

Nazad na vrh Ići dole

Spoj umetnosti i društva

Počalji od Isadora Duncan taj Uto Jun 04, 2013 3:46 am

Thabit ::Da li je umetnost zaista odraz drustva? Question

Слободан Шкеровић
Спој уметности и друштва – Химера или Борг

"Човек је идеја коју Бог има о телу", Спиноза

Акутно-хронични однос друштва према уметности увек се изражава преко употребне вредности уметничког дела, то јест, мери се универзалним друштвеним посредником – новцем (али не треба занемарити ни духовни пандан новцу – идеолошку подобност као важно мерило). Новац је дакле средство којим се изражава „вредност“ уметничког дела за друштво, али не и вредност уметничког дела какво оно у суштини јесте. У друштву, уметност се третира као приватна/друштвена својина, а никако као лична својина. Иако је уметност по дефиницији лични производ, у историји, друштво се довија и на свакојаке начине покушава да и сâмо промакне уметност у друштвени производ и тако у потпуности укине лично. Различите институције су то чиниле, а најпознатије су црква (било које провенијенције) и наравно специфичне диктатуре, типа фашизма, нацизма, бољшевизма, постиндустријализма... Уметање неуметничких елемената у уметничка дела је свакодневна појава – симбола, слогана, идеја, психолошко-идеолошких визура, итд. Врхунац оваквих покушаја да се уметност подругојачи у савременом, потрошачком друштву јесте „уметност“ поп културе, где се разноразни друштвени производи уздижу на трон уметности, па онда испада да се уметност стално конзумира, али никако на личном већ на квази-личном, на друштвено(статусном) нивоу. „Уметност рекламирања“ је апсолутна форма друштвене продукције уметности и реклама је та која „информише“, односно у потпуности (пре)обликује конзумента додељујући (одобравајући) му функцију, чиме се ефективно брише личност као одлучни, неусловљени, моменат људског бића.

Слогана који изражавају тежњу „друштвене“ уметности има много, али један од најупечатљивијих и најтачнијих је свакако слоган „Колективног бића“ познатог из ТВ серије Звездане стазе кога изговара Cyborg (кибернетско-органско биће, скраћено: Борг – не он дефинитивно није Швеђанин!): Сваки отпор је узалудан, бићете асимиловани! Овако артикулисан Борг је, дакле, најљући непријатељ слободног човечанства и свих свесних бића у васиони...

Корен оваквог односа, наравно, треба тражити у „потреби“ за друштвом, односно у дефиницији друштва као таквог – у оној мери у којој друштво од појединца преузима доминантни принцип – слободу, одлучивање. Размењује се лична слобода за друштвену слободу (функцију), а да би се то извело појединац мора да дâ свој пристанак (милом или силом), уз потребно образложење (изговор) – појединац мора да схвати да је као такав угрожен и да му је потребна заштита коју једино „други-множина“ могу да му обезбеде. Друштво на себе преузима одговорност за све оне ствари које „живот значе“: храна, обитавалиште, размена, дистрибуција, сигурност, итд. У основи је, дакле, страх за живот и из тог страха појављује се појам својине као нечега што омогућује пројекцију живота као континуитета (најлепше (гле!) је то изражено научном тезом о „борби за опстанак“ односно „продужењу врсте“).

Када се својина овако дефинише, може се слободно рећи да је својина заправо осећање угрожености, јер уколико овакво осећање недостаје код појединца, онда он и нема однос према стварима као према својој (битној) својини. Ово осећање угрожености артикулисано као (приватна/друштвена) својина појављује се као кључни моменат у смислу вредновања ствари/живота. Оно што је од друштвеног значаја има друштвену вредност, а оно што је од личног значаја нема никакву друштвену вредност, него човек сâм може или не мора (сме или не сме) да се труди око тога – уметност се не једе! У неким друштвеним системима веома је непожељно да појединац развија лични укус и личне потребе, да поседује одређене (не)подобне ствари или навике.

Зашто је овде битно осећање? Да ли је могуће да се осећањем дефинише нешто тако конкретно чиме се (афирмисано) баве, рецимо, социологија, економија, психологија? Карактеристика осећања угрожености је у томе што се оно пројектује на друге, па из тога „произилази“ да и сви други (мора да се) осећају исто тако угрожени, и стога (мора да) предузимају мере за одбрану, тј. могуће па чак највероватније за агресивну-превентивну одбрану па је опасност од других стална и реална, и зато је неопходно друштво, тј. механизам који ће одбранити групу појединаца од сваког насртаја на имовину која живот значи – тај механизам је заправо држава и смер дејства тог механизма је и унутра и споља: покоравање појединаца који чине конкретну државну заједницу и онемогућавање појединаца који припадају некој другој држави. Борба је непрестана, непријатељ никада не спава, а што је најгоре, има га и међу нама...! Друштво (односно осећање угрожености) је прави перпетууммобил – оно стално производи разлог свог постојања – непријатеља!

И сад, уметност би требало да успева на оваквом тлу! Тешко. Уметност, која је по дефиницији артикулација личног искуства, односно искуства личности, а које је опште за сваку личност, не може да нађе свој пут до (друге) личности помоћу медијума друштва. Утицај који врши уметност на појединца је анти-друштвени утицај, јер се управо по овој дефиницији не ослања на друштво као на посредника – уметност је непосредна (комуникација) – општење без посредника и догађа се „између“ (то јест „у“) личности. Као таква, она нема друштвену функцију и потенцијално је опасна по друштво. Уметности није потребна никаква „заштита“ нити се као њен садржај јавља осећање угрожености, па самим тим негира друштво. Уметност нико не може стварно да отме, али друштво то „не зна“, па сâмо покушава да је отме од појединца, јер уметност и физички онемогућава утицај друштва на истог – друштвено и лично биће заузимају исти простор/време и међусобно се искључују. Уметност нема стварну цену изражену друштвеним мерилима – као глава мртве мачке – али је друштво отима од појединаца било да је потпуно обезвређује и прокажује или јој надева невероватне вредности изражене у новцу, тако да је практично нико не може приуштити, осим баш оних најзадртијих колекционара личне сујете. Једини прихватљив облик друштвеног поседовања уметности, где је контрола друштва ипак формално очувана, јесу музеји и галерије, односно књижевно и музичко издаваштво и други облици продукције, где се уметност слободно излаже чак и финансира (али то само у неким друштвеним системима).

Поставља се питање, јер уметност се ипак дистрибуише кроз друштво, шта је овде старије – кокошка или јаје? Да ли је друштво то које омогућава дистрибуцију уметничких дела, или заправо они којима уметност нешто значи користе друштвене механизме да би остварили овакву комуникацију? Ја бих се ипак определио за ово друго објашњење, управо на основу историјског искуства по коме је у многим случајевима потребно одобрење друштва за пласман уметности. Она друштва која су довољно јака, тј. која се не осећају претерано угроженим, дозвољавају слободну дистрибуцију уметности. Дакле, улога друштва је увек негативна, јер у било ком случају (по принципу ауторитета) негира слободу појединца, па чак и у случају да је одобрава!

Сама уметност, као лични чин и лична афирмација, своју битност налази управо у чину стварања, где се јасно разлучује творац од створеног. Уметност је управо у истицању разлике између творца и створеног, јер чини белодано јасном чињеницу да не може творац да зависи од своје творевине – а то је у суштини супротно односу друштво-појединац, јер друштво је творевина, а онда појединци који су га створили морају да му служе и жртвују се да би га одржавали. Супротно осећању угрожености, односно нагону за одржањем, за личност је живот израз воље, али не и нужности, па деловање личности не зависи од осећања било које врсте. Живот је за личност искуство, а обавеза да се живи услов је сваког ропства. Тако уметност изражава слободу, а све друге активности у односу на личност су необавезне и на располагању слободној вољи. Уметнички израз је нарочито критички оштар када описује ропство – ропство је увек добровољно, свако може да каже „Не!“, али онај којим влада осећање угрожености га не изговара.

Примера за ово у уметничким делима има безброј. Навешћу само оне најдрастичније – од већ поменутог лика Борга до лика Јозефа К, од Прометеја који страда у сукобу с ауторитетом до Одисеја који се везује за јарбол и зачепљује уши воском како не би чуо опчињавајућу песму сирена (синдром Амондилана!), од Замјатинових „Ми“ до Орвелових и браће Стругацки романа о тоталитарним друштвима, од „Идиота“ и „Злих духова“ до хистеричне пародије „реалности“ Филипа К. Дика „Убик“. Рембрантове слике, без обзира на чисто фиктивни, митолошки садржај, бију силном снагом по посматрачу и укидају способност говора, остварујући снажни, непосредни контакт с „вишњим бићем“, истим оним „Богом“ у чију је славу компоновао Јохан Себастијан Бах. Бетовенова „Ероика“, у јаловом и наивном покушају да уметник учествује у историји и друштвеним догађањима, посвећена Наполеону Бонапарти, па после одречена – добар је пример немогућности компромиса између личног и друштвеног. Зар је сва она стваралачка сила којом је располагао један Лудвиг ван истоветна оној деструктивној манично-депресивној сили која је нашла апсолутно корумпирану артикулацију у делима једне корзиканске „Звери“? Па и Хитлер је црпео снагу из Вагнерових ремек-дела, и можда из Ничеове радикалне филозофије, али је суштину заменио садржајном фикцијом и пао у највеће дубине понора илузофикса – материјалности, сâмог распадања... Разлика у нивоима је израз силе, вода се руши из језера и производи (електричну) енергију, али у старогрчким драмама је разлика у нивоима још већа – разлика између нивоа личног и друштвеног је оно што производи (снажну) трагедију – трагедију поништавања личности у друштву, трагедију жртвовања личности (и богова!) ради друштвених циљева – какав уметнички израз! И дословно жртвовања, не само у виду религијског обреда, као у Маја и бројним другим цивилизацијама античког типа, већ и у модерном смислу, од америчког грађанског рата, Великог рата, Октобарске револуције итд. – жртвовања милиона људи ради, гле апсурда! – опште сигурности. И ето коначне последице тог осећања угрожености – борба за преживљавање – сурвајвализам у име којег се срља у најопасније могуће ситуације, као што је општи нуклеарни помор или химерична комбинација најсмртоноснијих вируса-оружја – и о томе је писано, а доста је конкретно и урађено. Па и сâмо жртвовање Сина Божијег – Христоса, је израз те трагедије, и једино су Грци, а не Јевреји, могли да смисле овакав симбол човечијег удеса, да изразе својински-породични однос оца(који)-(поседује)сина и жртвује га како би људе научио љубави! Дејство овог симбола је невероватно снажно, протеже се већ два миленијума кроз историју и још ко зна колико ће, али је још већи израз снаге у апсурду потпуног неразумевања истог – ко има уши нек чује, а ко их нема...

У овом свету Син човечији нема ђе главе склонити, али уметност и није од овога света – а човек нема ни потребу да се склања – ни он није од овога света. У ствари, примена уметности на друштво је исто толико јалова намера као и намера да се изврши квадратура круга. Бабе и жабе! Физичко и метафизичко. Од несхватања сопствене суштине човек највише пати. Али ово несхватање није израз неспособности да се схвати, већ воље да се не схвати. Уметност нема за циљ да присили људе да схвате, таква присила била би непосредна негација слободе. Уметност и није нешто што може „да има циљ“ – личност је та која има циљ, али тај циљ није ван ње. Због тога су све те приче о отуђењу човека (односно уметности) израз вољног неразумевања човекове суштине, крокодилска суза оних који би да се поиграју живота, да замисле да су живи, али им тешко пада урођена слобода па због ње и пате – како би то било лепо да су људи обичне „радилице“ колектива Борг, да неко други преузме на себе горчину осећања, а да они тупи и весели извршавају налоге и граде вечну идилу, зуј кошнице, да увече, помало и праведно уморни, испију заслужену чашицу слатког меда.

(Текст је објављен у Књижевним новинама, бр. 1117, 26. мај, Београд, 2005.)
avatar
Isadora Duncan
Novi član
Novi član

Broj poruka : 85
Datum upisa : 04.06.2013

Nazad na vrh Ići dole

Re: Spoj umetnosti i društva

Počalji od Konkubinac taj Ned Maj 11, 2014 1:58 am

Thabit ::Da li je umetnost zaista odraz drustva? Question

Ne. Umetnost je osvećeni bol autora koji prikazanim delom prestaje da bude posesivno podsvesan.
avatar
Konkubinac
Radoznali član
Radoznali član

Broj poruka : 389
Datum upisa : 11.05.2014

Nazad na vrh Ići dole

Re: Spoj umetnosti i društva

Počalji od Avramova taj Ned Maj 11, 2014 2:06 am

Kako objašnjavate "osvećeni bol" i "posesivno podsvestan", i zar nije logičnije da je podsvesno posesivan ako prihvatimo da ste u pravu?

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Spoj umetnosti i društva

Počalji od Konkubinac taj Ned Maj 11, 2014 2:35 am

Avramova ::Kako objašnjavate "osvećeni bol" i "posesivno podsvestan", i zar nije logičnije da je podsvesno posesivan ako prihvatimo da ste u pravu?

Umetnik stvara isključivo iz egoistične potrebe. Društvo, konzumenti, obožavaoci, posmatrači, ljubitelji ili možda kupci su mu poslednji na pameti. Stvara se najčešće iz našeg alter ega sa kojim se razračunavamo kroz proces stvaranja. Stvoreno delo se mnogo puta unakazuje, uništava ili stavlja u budžak iz razloga koji predstavlja umetnikov strah da nije otkrio previše.
avatar
Konkubinac
Radoznali član
Radoznali član

Broj poruka : 389
Datum upisa : 11.05.2014

Nazad na vrh Ići dole

Re: Spoj umetnosti i društva

Počalji od Avramova taj Ned Maj 11, 2014 2:48 am

Prilično oštar stav s kojim se ni slučajno ne slažem. Gde iskopaste "egoističnu potrebu"? Umetnik je čovek koji stvara iz najplemenitije potrebe.

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Spoj umetnosti i društva

Počalji od Konkubinac taj Ned Maj 11, 2014 2:51 am

Avramova ::Prilično oštar stav s kojim se ni slučajno ne slažem. Gde iskopaste "egoističnu potrebu"? Umetnik je čovek koji stvara iz najplemenitije potrebe.

Možda u nekom lošem holivudskom filmu. Govorim o vrhunskoj umetnosti.

Mogao bih da zaokrenem krivinu diskusije ka božanskom principu stvaranja ali mislim da je prilično kasno za takve elaboracije.
avatar
Konkubinac
Radoznali član
Radoznali član

Broj poruka : 389
Datum upisa : 11.05.2014

Nazad na vrh Ići dole

Re: Spoj umetnosti i društva

Počalji od poullovers taj Ned Maj 11, 2014 2:55 am

Avramova ::Prilično oštar stav s kojim se ni slučajno ne slažem. Gde iskopaste "egoističnu potrebu"? Umetnik je čovek koji stvara iz najplemenitije potrebe.
Egoistična potreba, nego šta. A ni svi umetnici nisu isti niti je svaki "umetnik" umetnik.
avatar
poullovers
Radoznali član
Radoznali član

Broj poruka : 113
Datum upisa : 06.05.2014

Nazad na vrh Ići dole

Re: Spoj umetnosti i društva

Počalji od Avramova taj Ned Maj 11, 2014 2:56 am

@Konkubinac
Mislite da mi je na umu bila vašarska umetnost? Pa naravno da mislim na vrhunsku umetnost. Zašto prejudicirate?

@poullovers
Egoistična potreba je i potreba za hranom, ako ćemo tako.

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Spoj umetnosti i društva

Počalji od Konkubinac taj Ned Maj 11, 2014 3:02 am

Avramova ::Mislite da mi je na umu bila vašarska umetnost? Pa naravno da mislim na vrhunsku umetnost. Zašto prejudicirate?

Zato što sasvim solidno poznajem biografije na stotine umetnika i jako mali broj je je stvarao iz potreba o kojima vi govorite. Zamislite naprimer Eugena Schielea u vozu koji ide na front  i u svojoj beležnici crta one fantastične pornografske crteže znajući podsvesno da mu je to možda poslednji dodir sa nekom ženom. Tu nema estetike o kojoj vi govorite, već samo bola i patnje.

Tako je sa većinom umetnika. A kako znam, pa eto znam.
avatar
Konkubinac
Radoznali član
Radoznali član

Broj poruka : 389
Datum upisa : 11.05.2014

Nazad na vrh Ići dole

Re: Spoj umetnosti i društva

Počalji od Avramova taj Ned Maj 11, 2014 3:05 am

Zbog čega navodite takav primer kada je mnogo više sasvim drugačijih.

Ne mislite o umetnosti dobro pa mi je utoliko interesantno što znate.

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Spoj umetnosti i društva

Počalji od Konkubinac taj Ned Maj 11, 2014 3:11 am

Avramova ::Zbog čega navodite takav primer kada je mnogo više sasvim drugačijih.

Ne mislite o umetnosti dobro pa mi je utoliko interesantno što znate.

Morate naučiti da odvojite umetnost od autora. U nemačkom ekpresionizmu ste imali nekolicinu teških ko tuč ljudi a opet njihova dela su nenadmašna.

Lepota i širina nečijeg duha mnogo puta nije povezana sa njegovom ekspresionom srećom. Mnogo puta je naša tama baš ono što pleni okolinu i izaziva u ljudima neobjašnjive trnce zanosa.   
avatar
Konkubinac
Radoznali član
Radoznali član

Broj poruka : 389
Datum upisa : 11.05.2014

Nazad na vrh Ići dole

Re: Spoj umetnosti i društva

Počalji od poullovers taj Ned Maj 11, 2014 3:18 am

Tih ulazak beše taj.
Prag se skameni od bola,
Hleb i vino nasred stola
Buknuše u čisti sjaj.


Tama, da.
avatar
poullovers
Radoznali član
Radoznali član

Broj poruka : 113
Datum upisa : 06.05.2014

Nazad na vrh Ići dole

Re: Spoj umetnosti i društva

Počalji od Avramova taj Ned Maj 11, 2014 3:21 am

Konkubinac :: Morate naučiti da odvojite umetnost od autora. U nemačkom ekpresionizmu ste imali nekolicinu teških ko tuč ljudi a opet njihova dela su nenadmašna.

Lepota i širina nečijeg duha mnogo puta nije povezana sa njegovom ekspresionom srećom. Mnogo puta je naša tama baš ono što pleni okolinu i izaziva u ljudima neobjašnjive trnce zanosa.   

Zbog čega bih odvajala neodvojivo? Ni vi to niste uradili.

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Spoj umetnosti i društva

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu