Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 50 korisnika na forumu: 3 Registrovanih, 1 Skrivenih i 46 Gosta :: 2 Provajderi

Avramova, Hypnosis_, laza

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
http://s16.postimg.org/a3qjjtmrl/biogen_DVA.png
Пројекат руске културе у Србији
http://s21.postimg.org/43y2a3nav/ruska_kultura_u_srbiji1.png
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Emocije

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Emocije

Počalji od Avramova taj Čet Okt 20, 2016 12:08 am

Ma šta te je briga. Ja živim u proseku 90 na sat. Nemam pojma da li je to malo ili ne, tek ja se dobro osećam.

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67335
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Emocije

Počalji od ttooma taj Čet Nov 10, 2016 1:58 pm

Kako možemo razumeti dete
i njegova osećanja ?


Svi se mi trudimo ili bar većina roditelja da shvate svoje dete kada su u pitanju njegove potrebe, njegove emocije, njegovo mišljenje itd. Veoma je važno reći da je čitavo funkcionisanje organizma isprepleteno i da u mnogome funkcionisanje jednog sistema biva povezano sa drugim sistemom. Pa tako da je centralni nervni sistem povezam sa svim delovima tela i koje pokrećemo uz pomoć mišićnog i koštanog sistema. Pa zatim postoje određeni nervni sistem o kome smo govorili  i na kome veoma dobro možemo osetiti pojedine dražni ili pojedine voljne ili nevoljne radnje našeg tela. Uz pomoć toga roditelji treba da pokušaju da razumeju dete i sve ono što će biti veoma značajno i specifično za njihov rast i razvoj.

Treba pomoći u vaspitavanju dece tamo gde je proroda odustala, da im omogućite da lakše savlada poteškoće savremenog doba. Ako je grozničavo brz život  učinio vašu decu sklonim razdražljivosti i besu, možete da ih naučite  da prepoznaju i da kontrolišu ta osećanja. Serotonin je samo od jedna od hemijskih supstanci, zvani neurotransmiteri  koji stvaraju naše emocionalne reakcije  prenoseći emocionalne poruke  od mozga ka različitim delovima  tela. Serotonin ili 5 hidroksi triptamin, predstavlja jedan veoma važan transmiter. Serotonin je hormon zadovoljstva ( C10H12N20). Važnost serotonina za emocionalni život deteta  ne može se preceniti buduće da da on deluje na mnoge sisteme organizma (telesnu temperaturu, krvni pritisak , probavu, san itd).

Na primer kada se radi sa decom koja su sklona da se tuku sa drugom decom, veoma je važno shvattiti svako dete pojedinačno, njegove potrebe, želje, razloge, trud i slobodno vreme. Veoma je potrebno pohvaliti svako dete , pa čak  ono dete koje po nekad započne tuču. Treba mu prići sa dosta ljubaznosti a i u nekim momentima dati mu neku ulogu rukovodstva u odeljenju razmatrati njegov odnos prema drugoj deci. Postoje samo tri stvari koje su vam potrebne: vreme, zainteresovanost i želja da uživate  u izazovima vaspitavanja dece.

Termin emocionalna inteligencija, prvi put su upotrebili  1990 godine psiholozi Piter Salovej sa Harvardskog univeziteta i Djon Majer  sa univerziteta Nju hempšir. Bio je korišćen za opisivanje emocionalnih osobina  koje se čine značajnim za uspeh . Emocionalno izražavanje je veoma složeno i kompleksno I treba reći da ono zavisi od mnogih faktora. Emocionalno izražavanje predstavlja celokupnu ličnost.

Empatija,izražavanje i razumevanje osećanja;
• Samostalnost;
• Prilagodljivost;
• Rešavanje problema razgovorom;
• Upornost;
• Ljubaznost i nežnost,
• Poštovanje i uvažavanje tuđe ličnosti.

Empatija (shvatanje) i izražavanje i razumevanje osećanja


Svako dete dok se nalazi u procesu obrazovanja, sticanja znanja, fiziološkom razvoju ono stiče i izražava pojedina osećanja  druge dece, učitlja, roditelja, socijalne sredine. Dok je dete u školi ono pre svega uči , razvija se psihofizički , odnosno, intelektualno i motorički. i u tom periodu ono stiče znanja  koja su im potrebna za starije razrede. Deca dok pohađaju školu  imaju različite intelektualne  i fizičke sposobnosti. Neko dete koje provodi više vremena  učeći i stičući znanja  i imaju veća interesovanja  ka učenju i sticanju znanja  ona će pokazivati uspešnije  rezultate u školi  i biće uspešniji učenik od ostale dece. Dok, recimo, neko dete  u periodu školovanja  redovno obavlja pojedine vežbe  ili se bavi pojedinim sportom  ono će biti uspešnije  u tom sportu od ostale dece u odeljenju ili čak u školi. Zašto su takva deca uspešnija?

Zato što ona provode vreme  svakodnevno ili nekoliko dana sedmično  trenirajući i usredsređujući se  na tu vrstu sporta.  Na taj način ona stiču  pojedine sposobnosti , učenje, veštine itd. Ostala deca će se zadesiti u težoj situaciji  ili težem položaju  u realizovanju pojedinih tehnika  ili nekoj motornoj radnji  ukoliko ta radnja nije pre bila uvežbana. Mnoga deca odlaze u školu raznih materijalnih mogućnosti. Pa tako da neka deca mogu sebi da obezbede pojedina sredstva koja druga deca ne mogu sebi da obezbede. Zato je veoma važno da kod dece razvijamo shvatanje, afilijativnost(društvenost) i altruizam(shvatanje i razumevanje drugih). Jako je važno da dete shvati drugo dete i da razume njegovu situaciju u kojoj živi.

U većini slučajeva će se događati  da dete neće imati mogućnosti da kupi sebi knjige, garderobu ili da njegovi roditelji neće imati  mogućnosti da izmire obaveze  kada je u pitanju plaćanje struje, telefona. Zato je važno da roditelji pre svega  govore deci o različitim situacijama  u kojima ljudi i deca žive , da njihov uspeh u školi  zavisi pored učenja  i od drugih okolnosti. Jako je važno razumevanje druge dece i svatanje njihovih mogućnosti. Takođe, imamo primere  dok dete ide u školu  da u toku školovanja premine  jedan od njegovih članova u porodici: baka ili deka ili jedan od roditelja što će  veoma uticati na njihov  psihički razvoj, učenje, motivaciju za sticanje znanja itd. To su situacije koje su veoma bitne  za uspešnost detetovog  učenja. Takve situacije kolebaju detetov uspeh  i dalju motivaciju za učenje. Zato veoma je važno da dete  shvati okolnosti  u kojima se druga deca nalaze  i njihove mogužćnosti za relaizovanjem njihovih potreba. Zato treba naglasiti i razumevanje tuđih osećanja i njhovo izražavanje.

Emocije su rezultat određenih procesa u vegetativnom nervnom sistemu, endokrinim žlezdama, hipotalamusu i kori mozga.  Kada se dete rodi u skladu sa neurofiziološkim shvatanjima, kaže se da je subkortikalno, što znači da moždana kora nije dovoljno razvijena. U toku prvog meseca nezadovoljstvo deteta se izražava plačom, a što je starije sve manje i manje plače. Kada se miluje dete u toku trećeg meseca pokazuje zadovoljstvo , ili kada se drži u naručju ili kada se sa njim neko igra. U toku trećeg i do šestog meseca kod deteta se javlja gnev, odvratnost i u šestom mesecu strah. Treba reći da dete sa 15 meseci u pojedinim situacijama ispoljava ljubomoru a sa 20 veselost i šaljivo raspoloženje. Kako dete sazreva i biva psihofizički zrelije ono svoja osećanja usmerava na širi krug predmeta, osoba i živih situacija. U toku sazrevanja i učenja postoji postepenost, tj. prelazi iz stanja u kojima dečje reakcije lako prelaze od određenog afektivnog stanja u njegovu potpunu suprotnost. Dete lako pređe iz osećanje besa u osećanja veselja ili obratno.

Poznate su teorije Djejms- langeova, Kenon Badova i Mak Linova.

Prema Djejmsu i Langeu put nastanka emocija kreće se po ovoj šemi: nadraži se receptor (kada pojedinac ugleda neku životinju koja može da ugrozi njegov život kao na primer kada ugleda “medveda”). Najpre reaguju periferni organi ( suva usta, drhtanje, bledilo, palpitacija), zatim ti somatski znaci izazivaju emocije (plaši se jer drhti). Kenon i Bad postavljaju talamusnu  tj. hipotalamusnu teoriju. Prema toj šemi receptori se nadraže (vidim medveda) i obaveštavaju koru i dijancefalon ili veliki mozak. Kora popušta u inhibiciji dijancefalon reaguje jednim od svojih obrazaca emocionalnog reagovanja(osećam strah). Mak Lin smatra limbički sistem sedištem emoconalnog procesa.

Izražavanje i razumevanje osećanja spadaju u vrstu emocija. Dete pre svega razvija osećanja u porodici . Prvi emocionalni odnos  u porodici koji se javlja  jeste emocionalni odnos između deteta i roditelja. Jedna od glavniih emocija  koja se javlja u porodici  jeste ljubav, nežnost. Javljanje pojedinih emocija  usled nezadovoljenja bioloških motiva  kao što je redovno uzimanje hrane, fiziološko pražnjenje organmizma itd. Ukoliko dete u porodici nema mogućnosti za pravilan rast i razvoj , ono, će takođe izražavati svoja osećanja.

Jedna od najvećih emocionalnih veza  u porodici jeste odnos između deteta i roditelja. Pre svega deteta i majke. Dete odrastanjem razvija pojedine emocionalne manifestacije koje izražava na određeni način. Ljubav i toplina, pažnja roditelja sigurno će doprinositi razvitku pozitivnih emocija kod dece i roditelja, dok će hladnoća, nezainteresovanost roditelja, odsustvo svakodnevnog razgovora uticati na nedostatak razvijanja pozitivnih osećanja kod dece. Vrlo često se dešava da nedovoljna pažnja roditelja , izražavanje njihovih osećanja prema deci  u veoma specifičnoj situaciji  u kojoj deca zapostavljaju  izražavanje emocija roditeljima. Deca pre sve ga izražavaju svoja osećanja roditeljima  i razumeju njihova osećanja. Kada deca dostignu određenu straosnu dob  oni počinju da se druže sa ostalom decom  i tada vrlo često imaju bazu ili osnovu  emocionalne ravnoteže  koja su stekla u porodici. U zavisnosti od situacije u porodici, vrlo često, zavisi izražavanje emocija roditelja prema deci i izražavanje emocija dece prema drugoj deci. U koliko roditelji zapostavljaju dečje emocije  i imaju smanjeno interesovanje prema dečjim emocijama i deca će vremeno biti ravnodušna prema ostaloj deci sa kojim provode vreme u školi ili u svojoj socijalnoj sredini. Pak ukoliko deca odrastaju u porodici u kojoj preovlađuje toplota, ljubav, razumevanje i  redovna pažnja prema detetu  i dete prema roditelju , ono će se na sličan način ophoditi i prema ostaloj deci sa kojim se druži. Razne situacije na koje nailazimo , predmete, životinje, ljude, pojave, procese mogu da izazovu u nama razna doživljavanja. U nekoj situaciji se osećamo prijatno, a u drugoj neprijatno, a u nekoj ravnodušno. Prijatnost ili neprijatnost dovode do uznemirene aktivnosti žlezda i mišića do promene disanja, cirkulacije krvi, varenja i drugih fizioloških promena. Kada se postidimo vrlo često se javlja rumenilo na licu, a kada se radujemo obično se smejemo na glas. Treba reći da kada nekad doživimo prijatna osećanja kao što je stanje zaljubljenosti  tada emotivna komponenta raste  i tada se vrlo vidljio izražavaju emocije. Tada glas vrlo često drhti i šire se zenice. Obično ako nam se neko dopadne  ili ako se dopadamo nekome  možemo videtei širenje zenica kod druge osobe. Za širenje zenica zadužen je  Badžov (Budge) centar za refleksno širenje zenica.

Emocije imaju različit uticaj na pojedine ljude. Nekada su se  ispitivali  inteziteta emocija tzv. Galvanskim refleksom kože.

Proces nastanka emocija i podela

Jake emocije prati visok stepen aktivnosti. Visok stepen aktivnosti uslovljen je pojačanim radom vegetativnim nervnim sistemom , što izaziva veće lučenje nadbubrežne žlezde  i pojačava rad viših centara u centralnom nervnom sistemu  kao što je hipotalamus koji predstavlja jedan od glavnih delova  pored talamusa, međumozga. Rad vegetativnog nervnog sistema  dovodi do ubrzanog disanja i cirkulacije krvi, a pojava adrenalina  iz nadbubrežne žlezde  dovodi glukozu iz jetre u krv. Utvrđeno je da pri jakim emocijama  pada i temperatura.

Osnovne emocije kod ljudi jesu:

1. Strah;
2. Gnev;
3. Radost;
4. Žalost (tuga).

Strah spada u vrstu emocija. Strah može biti:

• Realan (raconalan)
• Nerealan ( iraconalan)

Mnogi od nas se zadese u neku vrlo neprijatnu situaciju koja kod čoveka izaziva strah kao što je na primer pojava požara u kući, zatim kada se susretnemo sa nekom životinjom koja može da ugrozi zdravlje i život čoveka kao što je npr. zmija. Zatim neki predmeti kada se nađu u blizini koju mogu da ugroze zravlje i život. Svaki pojedinac u svom životu susreće se sa pojedinim situacijama  koje kod njega izazivaju stanje straha  i to je razumljivo, jer se pre svega, njegov organizam  nalazi u specifičnoj situaciji i njegovo zdravlje ili život zavisi od reagovanja drugog predmeta  ili druge situacije  ili nekog živog bića, čoveka. Sa druge strane imamo određene situacije, pojave ili neke životinje koje mogu da izazovu strah kod ljudi ali bez realne osnove. Ovu vrstu straha karakteriše  izazivanje i nastanak neprijatnih emocija (strah) koji je izazvan na nerealnoj osnovi. Tako da imamo primere pojedinih ljudi koji se plaše kokoški, miševa itd. Takvi ljudi kada se susretnu sa takvim životinjama one kod njih izazivaju strah. Znači javlja se osećanje straha od pojedinih živih bića koje nemaju opasnost po život  ljudi. Sledeća važna stvar koju bismo trebalo reći  a to je da postoje situacije ili stanja koja su stečena iskustvom , pa tako da na osnovu iskustva  koje su ugrozile zdravlje ili život  stekli određeni strah. Kada čovek oseti strah kod njega se javljaju određene manifestacije , pre svega, u centralnom nervnom sistemu, žlezdama sa unutrašnjim lučenjem, mišićima itd. Vrlo često kada se čovek nađe u nekoj situaciji  koja izaziva kod njega strah  on vrlo često u takvoj situaciji ima trzaj tela, zatim, bledilo lica ( krv koja je bila u kapilarima, povlači se u mišićima), pojačano lupanje srca, pojačano znojenje, gubitak realnosti. Sledeća emocija koja se javlja jeste gnev.

Gnev kao vrsta emocije javlja se kada se pojavi neopravdano ograničenje željene aktivnosti. Ako se javi neka prepreka ili lice  koje zaustavlja ostvarenje naših želja mi se naljutimo. Dakle, gnev se obično javlja  ukoliko nezadovoljimo motiv i tada nastaje konflikt motiva. Dete u takvim situacijama  čini određene radnje kako bi uspelo da zadovolji svoje želje ( gura stvari nogom,  udara nogom o patos, mlatara rukama,  zaustavlja dah na izvesno vreme, valja se po patosu...) Odrastao čovek obično upravlja i kontroliše  svoj gnev na borbu  ka otklanjanju situacije   koje ga ometaju u njegovoj nameri. Takođe dete kada odraste ispoljava gnev u pojedinim situacijama. Vrlo često se dešava da dete želi da kupi sebi neku stvar, garderobu, neki predmet ili negde da otputuje  i onda mu roditelji to zabrane iz nekih razloga i tada dete vrlo često se naljuti javlja se gnev. Gnev kao vrsta emocija može da se ispolji kod svakog pojedinca.

Radost- takođe je vrsta emocije. Radost se najčešće javlja kada uspešno zadovoljimo  naš motiv, želju koja se odnosi na neku osobu, predmet, pojavu situaciju. Bez svake sumnje kada imamo osećaj za glad i kada zadovoljimo takav jedan motiv  i tada se javlja radost. Radost obično u pojedinim situacijama ide uz smeh i nekih gestova tela  i mimike lica. Postoje određeni trenuci u životu koji nas čine srećnim kao što su: završetak školovanja, dobijanje posla, ili kad učenik dobije visoku ocenu u školi, kupovina nečega, pažnja drugih osoba itd. U tim trenucima kod nas se javljaju pozitivne emocije i javlja se radost. Radost veoma povoljno deluje na organizam i centralni nervni sistem. Kada se radujemo odigravaju se niz fizioloških reakcija u organizmu. To su smeh, raspoloženje, želja za druženjem...

Sledeća važna emocija jeste žalost.

Žalost.

Žalost predstavlja vrstu emocija. U životu se susrećemo sa mnogim situacijama  koje u nama mogu da izazovu tugu ili žalost. Obično u takvim situacijama se javlja žalost. Vrlo često uz žalost ide i plakanje. Takođe, vrlo česato se dešava da budemo vrlo tužni usled gubitka neke drage ili voljene osobe usled nekog putovanja, odlaska na daleki put ili usled gubitka života  i tada se vrlo često javlja žalost. Intezitet javljanja žalosti  u mnogome zavisi od situacije  u kojoj se čovek nalazi. Npr: ukoliko neko odputuje od članova porodice  na neki put, ili recimo,  vidi neku uginulu životinju  ili gubitak nekog člana porodice. Vrlo često dok dete ide u školu  mogu da ga rastuže neke određene situacije  kao što su: razvod roditelja,  zatim kada dete dobije neku slabu ocenu u školi, vrlo često kada se druži sa nekim drugovima  pa kada posle dugogodišnjeg druženja prekinu druženja i u tim situacijama  budu tužni. Kada smo tužni vrlo često smo bezvoljni, bez apetita za hranom, bez potrebe za druženjem itd. Očima se može plakati i smejati. Boju očiju određuju geni. Smatra se da plavoki ljudi  imaju veće zenice  od onih sa braon očima. Suze su posledice snažnih emocija tuge i rasdosti. Međutim, tek nekolicina primećuje  da suze mogu biti emotivne i fiziološke. Da ove dve vrste imaju  različiti biohemijski sastav. Naučnici su nedavno otkrili da emotivne suze sadrže  više proteina i određenih hormona koji su uvezi sa stresom nego suze koje obično vlaže oči.

Samostalnost

Samostalnost dece a kasnije i odraslih je jedan od , takođe, važnih navika kod dece. Svima nama nam je poznato da dok su deca sasvim mala  da nisu samostalna. Vremenom kada odrastu ona postaju samostalna. Za samostalnost dece veliki uticaj imaju roditelji, zatim i društvo. Roditelji potpomažu deci u osamostaljivanju.

Samostalnost se bazira pre svega  u ishrani, oblačenju, hodanju,  odlazak u školu, druženje itd. Vrlo je važno kada deca pohađaju školu da budu samostalna u obavljanju pojedinih aktivnosti. Osamostaljivanje dece treba da bude postepeno i sistematski. Dete počinje da se osamostaljuje  , odnosno da stiče samostalnost od nekih najednostavnijih radnji  pa do najsloženijih. Za učenje kada dostignu određenu dob  školskog uzrasta jako je bitno da steknu samostalnost u učenju , tj. sticanju zananja, pravilnog korišćenja literature i školskog pribora. Samostalnost omogućava učeniku lakše i kompetentnije sticanje znanja, pravilnog korišćenja literature i lakšeg učenja. Bitno je da učenik bude samostalan u školskim obavezama i odlaska u školu. Pre svega, ono treba biti veoma samostalno i postepeno sticati samostalnost u učenju, korišćenju literature, zatim kako će moći samostalno da uči i zapamti sve ono što rade u školi itd.

Kada dostigne određeni nivo zrelosti  ono počinje da stiče samostalnost  u društvu. Školski period je jako bitan  za sticanje samostalnosti. Dete kada dostigne određeni nivo školskog uzrasta  vrlo često smatra da je dostiglo samostalnost  u donošenju važnih odluka  i smernica u svom životu. Ali obično nije tako. Zato što dete u tom uzrastu  smatra da je dostiglo intelektualnu i fizičku zrelost. I tada vrlo često u   takvim situacijama  javlja se negativizam u porodici. Vrlo često donose odluke i ne pitajući roditelje. Smatrajući da je dostiglo određeni nivo  psihofizičke zrelosti teži ka osamostaljivanju  i donošenju odluka.

Rešavanje problema razgovorom

Razgovor u okviru porodice je jako bitan kako za dete tako i za roditelje. Svako dete i svaki roditelj u toku detetovog odrastanja  nailazi na pojedine poteškoće i probleme u raznim situacijama i tada se vrlo često razgovara o nekom datom problemu.

Razgovor je jako bitan uporodici  i trebalo bi roditelji, deca da razgovaraju  o svim problemima na koje nailaze i tako da na razne načine pokušavaju da ih reše kako bi pronašli rešenje o nekoj problemskoj situaciji. Deca u toku školovanja zapadaju  u razne poteškoće bilo da je u pitanju učenje, uspeh u školi, prilagođavanje itd. I tada su im u takvim situacijama vrlo čvrsto potrebni roditelji  ili neki drugi kako bi im pomogli  u rešavanju pojedinih problema , a obično ih rešavaju razgovorom. Razgovor je način komunikacije  u kome deca mogu da iskažu  svoje emocije, odnosno, svoja osećanja, da iskažu svoja mišljenja,  svoje predloge i svoja mišljenja. Dok su deca u mlađem školskom uzrastu  vrlo često, pre svega imaju poteškoća  u školi, zatim u društvu, tj. u grupi vršnjaka sa kojima svakodnevno provode vreme. Vrlo često u savladavanju pojedinih predmeta , učenju vrlo često razgovaraju sa svojim roditeljima ili sa svojim nastavnicima o pojedinim poteškoćama. I tada metodom razgovora rešavaju pojedine probleme. Zatim dete kada se uključi u vaspitno- obrazovni proces često ne može da se adaptira , odnosno, da se prilagodi svoj deci u odeljenju, pre svega, zbog toga što postoje psihofizičke razlike kod svakog učenika.

Usled nedovoljne adaptacije ( pre svega iz razloga što pojedini učenici ne provode dovoljno vremena za knjigiom i učenjem,  mogućnosti u sociajalno- materijalnom pogledu, zatim od različitih situacija u porodici između roditelja i deteta, tada vrlo često nailaze na određene problemske situacije koje rešavaju putem razgovora. Postoje primeri kada učenik iz pojedinih razloga ne nauči određeno gradivo ili ne napiše domaći zadatak i tada vrlo često bude ismejavan  od strane svojih drugova  i vrlo često se razgovorom pospešuje učenikov rad. Vrlo je važan razgovor između učenika u samom odeljenju. Toplina, uvažavanje tuđeg mišljenja, međusobno poštovanje razvija se vrlo poželjna komunikacija u kojima učenici rešavaju  pojedine problemske situacije razgovorom.

Vrlo je važno reći da pojedini učenici imaju poteškoće u prilagođavanju. Pre svega iz pojedinih razloga a to su pre svega:  učenici dolaze iz različitih socijalnih sredina i iz različitih područja, različitog okruženja, iz različitih porodica u kojima dominira zazličiti obrazovnio status. Svaka socijalna sredina ima pojedine specifičnosti  koji su karakteristični za tu sredinu i tada većina dece usvajaju  određene specifičnosti  koje tokom odrastanja postaju  njihove navike. Pa tako na primer postoje određeni načini komunikacije  i akcentovanje, izgovaranje pojedinih reči i kada deca odrastaju u takvim sredinama to predstavlja određene poteškoće za decu školskog uzrasta kada budu sa učenicima iz različitog područja.

I tada vrlo često nastavnici  ukazuju deci na uticaj i različitosti scocijalnih sredina  u kojima dominira pojedine karakteristike. Zatim, vrlo često treba reći dok učenici pišu domaće zadatke i uče nailazeći na pojedine poteškoće da se tada  vrlo često obraćaju roditeljima. Roditelj najčešće odlazi u školu i tada razgovara sa nastavnicima i rešava problem svoje dece. Ali isto tako i roditelji nailaze na na pojedine problem i poteškoće  u svom životu  i tada vrlo često razgovaraju sa decom. Često mogu da zapadnu u probleme posla koji veoma utiču na detetov uspeh u školi, ostvarivanju svojih osnovnih potreba, visini djeparca, korišćenje kuhinje itd. To su sve veoma važni elementi  koji utiču dvosmerno i ciklično  na sticanje znanja, učenje i odrastanje dece.

Prilagođavanje( adaptacija)

Adaptacija ili prilagođavanje  je jako bitno u u psihofizičkom razvoju dece. Svaka nova socijalna sredina  i svaka nova društvena grupa u kojoj se pojedinac nađe predstavlja poteškoće u prilagođavanju.  Zbog čega?

Zato što to predstavlja  novinu za njihov psihološki i fizički razvoj. Novo okruženje i novi ambijent u kome se nađe dete predstavlja nešto novo i nešto nepoznato sa čim se nije susretalo. Zatim kada je dete u nekokm novom društvu i tada mu je vrlo često  potrebno vreme da se prilagodi. Svako dete je različito sa različitim interesovanjima, navikama, običajima, intezitetom učenja itd. I zato vrlo često je potrebno  vreme kako bi se deca  jedna drugoj prilagodila. Zatim se dete  vremenom prilagodi  nekoj određenoj socijalnoj sredini u kojoj odrasta i druži se sa svojim drugovima u kojoj pohađa školu.

Ako se desi da iz nekih razloga promeni socijalnu sredinu ili mesto u kojoj živi, njemu će biti potrebno vreme kako bi se prilagodilo u takvoj sredini u kojoj se susreće sa novinama i novim društvom. U koliko dete nema odgovarajućih uslova  ono će se znatno teže adaptirati  u nekim situacijama. U koliko je dete imalo više izbora i mogućnosti unekoj socijalnoj sredini , školi, kući, a zatim sticajem okolnostima ono treba da se prilagodi na nekom mestu  u kome neće imati mogućnosti  kao u prethodnoj sredini, ono će imati poteškoće u prilagođavanju. Dok je dete malo i dok odrasta  ono se lakše prilagođava, dok kada odraste, ono teže prihvata nove situacije  i nove ambijente u koje ranije nije provodilo vreme. Vrlo je važno da se deca prolagode  školi i nastavnicima jer će vremnom prihvatiti modele ponašanja koji su značajni za školu i za učenike. U školi stiču znanja o komunikaciji sa odraslim ljudima, nastavnicima, roditeljima, sa svojom drugovima, o značaju znanja koje stiču u školi. Vremenom učenici se prilagođavaju  školi i načinu na koje provode vreme u njoj. Takođe, treba reći da kada se dete nađe u nekom novom društvu u kojem ranije nije bilo  da je isto tako potrebno vreme da bi se dete prilagodilo. Najčešće prilagođavanje u društvenoj grupi jeste tada kada ono ima manje ili više slična interesovanja  kao ostala deca u grupi  a to su: vrsta muzike koju slušaju,  interesovanje za učenjem, vrstom sport kojim se bave , način kako provode slobodno vreme itd. U koliko dete ima različita interesovanja  od ostalih članova u grupi  u kojoj se dete nalazi ono će imati poteškoće u prilagođavanju  sve dotle dok u nekoj meri ne prihvati nteresovanja ostalih članova grupe. To pre svega važi za decu školskog uzrasta.

Ljubaznost i nežnost

U toku odrastanja je veoma bitan pristup roditelja prema svojoj deci. Oni vrlo često iskazuju različite emocije u zavisnosti od pojedinih situacija. Dok je dete sasvim malo,  ono će saznati pojedine emocije koje su proizvod pojedinih emocija. Sasvim je sigurno da dete ne može odrastati u koliko usmeravamo prema njemu samo jednu vrstu emocija , bilo to da su negativne ili pozitivne emocije, već dete u toku svog odrastanja se upoznaje sa raznim emocionalnim reagovanjima. Dete će vrlo lako uočiti kada u njegovom okruženju neko od roditelja ispoljava pojedine emocije, šta one znače, kako ćemo se ophoditi prema njima itd. Jedna od veoma bitnih pristupa deci i komunikacijom sa decom jeste ljubaznost i nežnost. Grub odnos prema deci i njihovo negodovanje, će sasvim sigurno veoma štetno uticati na njihov psihofizički razvoj. Zašto? Zato što deca u toku svog odrastanja treba da nauče, emocije, njihov značaj i kako će se odražavati na njih. Kako će uticati na njih? Veoma je bitno da u toku odrasatanja roditelji, pre svega, imaju ljubazan i nežan odnos prema deci.

Nežnost i ljubaznost, obično je praćena toplinom i ljubavlju koja ga okružuje od strane svojih roditelja. Ukoliko dete odrastanjem bude zaokupirano nežnošću i ljubaznošću od strane svojih roditelja ono će vremnom kada odrasta takve emocije primenjivati i upućivati svojim ostalim članovima u porodici, svojim vršnjacima itd. Ljubaznost i nežnost su veoma bitni u toku odrastanja deteta na kojima će dete uvideti značaj emocionalnih svojstava. Kada dete dostigne određene godine ono će uočavati značaj emocionalne topline, pre svega od strane svojih roditelja a zatim od svojih vršnjaka. Jako je bitno naglasiti da je potrebno da dete bude inicjator ili neko ko će prema svojim drugovima, odnosno, iskazivati  pojedina osećanja koja se odnose na nežnost i ljubaznost. Nežnost je , takođe, veoma bitna. Najčešće se odnosi na pažljivost i uvažavanje emocionalnih osobina jedne ličnosti. Ljubaznost se odnosi na blag, prijatan pristup prema nekj individui, bilo to ja je neka ličnost iz porodice ili  socijalne grupe, tj. okruženja ili grupe svojih vršnjaka.

Upornost u sticanju znanja.
Podrška roditelja i razvijanje poštovanja
kod deteta prema ostaloj deci i odraslima


Šta predstavlja upornost?

Vrlo često možemo da čujemo  kako roditelji govore deci da budu uporna u školi. Upornost predstavlja istrajnost  u postizanju određenog rezultata i dolaženje do određenog cilja. Za upornost su veoma bitne  mogućnosti kojima se želi ostvariti određeni cilj i volja. Takođe, treba naglasiti da su veoma bitni detetu kada je u pitanje podrška i  roditelji, podrška nastavnika, i društvo sa kojima se dete druži. Dete će sasvim sigurno u toku svog odrastanja doživljavati pored uspeha, pre svega u školi, i neuspehe i nemogućstvo savladavanja svog gradiva što uči u školi. Ali veoma je bitno da bude uporno u sticanju znanja i ostvarivanju svojih ciljeva. Dok je dete u nižim razredima dužnost je roditelja, pre svega da govore deci da budu uporna u učenju i sticanju znanja. U koliko dete ima podršku roditelja u sticanju znanja i motivaciji kada doživi neki neuspeh, ono će istrajnošću i upornošću  težiti ka ostvarivanju svojih ciljeva. Za učenje je veoma važna upornost. Dete u toku školovanja ima turbulentna svojstva u vrednovanju znanja i zato je veoma bitno da budu uporna u sticanju znanja. Za svako zalaganje dece u školi i u kući od velike su važnosti roditelji. Roditelji su ti koji pružaju  podršku svojoj deci  u ostvarivanju svoijih ciljeva. Dete se pre svega oslanja na roditelje  u ostvarivanju svijih težnji. U toku pohađanja škole  većinu svojih obaveza  dete uspeva da realizuje ali  za većinu svojih potreba  su mu potrebni roditelji. Oni su dužni da pruže pomoć  svom detetu , da ih podržavaju , da uvažavaju njihova mišljenja, njihove težnje, želje. Za svaki uspeh deteta  veoma je važan trud i napor  u postizanju ciljeva, a pogotovo u učenju. U koliko roditelji podržavaju svoje dete  u sticanju znanja, učenju, motivišući ih o potrebama znanja ona će lakše savladati učenje i sa većim interesovanjem  i mogućnošću će sticati znanje. U glavnom sva deca u toku školovanja imaju po neki neuspeh i zato je veoma važno podržavati  dete. Praćenje uspeha deteta , njegova interesovanja, i težnje ka sticanju znanja su od velike važnosti za roditelje.

U toku školovanja dete uči i stiče pravilnu i adekvatnu interakciju  sa ostalim ljudima. Uvažavanje njihovih ličnosti , stavova, mišljenja itd.

Vrlo je važno podržavati decu u  u njihovom interesovanju. Sasvim sigurno je da će deca u toku školovanja biti zanteresovana za neka određena područja, bilo to da je upitanju neki sport, posebna neka naučna disciplina ili nešto drugo što bi zainteresovalo dete ia dužnost je roditelja da pomogne detetu u ostvarivanju  svojih interesovanja i svojih znatiželjnosti. U porodici dete, pre svega, uči uvažavanje tuđih mišljenja i stavova. Jako je bitno detetu dostaviti do znanja da je jako bitno poštovati i uvažavati tuđe ličnosti a posebno kada se odnosi na drugu decu. Svako dete voli pažnju , poštovanje, uvažavanje njegovog mišljenja, ljubaznost itd. U toku odrastanja jako je važno razgovarati sa decom  kako bi shvatila detinjstvo i važnosti poštovanja i uvažavanja ostale dece. Kako mi želimo da iskažemo  svoje mišljenmje i da drugi poštuju  naše mišljenje tako vole i ostala deca. Dete u toku školovanja je veoma osetljivo, a pogotovu kada iskazuje svoje znanje i emocije i znanje koje stiče u školi. U koliko dete iskaže svoja znanja, radoznalosti i često govori o vremenu koje provodi kući , bitno je podstaći dete na razgovor i uvažavati njegovo mišljenje. Jer onda i ostala deca  treba da iskazuju svoja mišljenja  i na taj nači nastaje i razvijanje drugarstva. U koliko dete govori o znanju ili o nečemu što je naučilo kući, vremenu koje provodi , a neko dete ili još u gorem slučaju  nekoliko dece ga ismejavaju  i neuvažavaju njegovo mišljenje koje je ispravno i koje na kreativan i svrsishodan način ispunjava vreme.

Dete može posle nekog vremena i da prestane da se intezivno druži  i da nastavlja da provodi vreme na način na koje je provodilo. Zato treba da govorimo deci  da je jako potrebno saslušati  drugu decu i uvažavati njihova mišljenja. Sasvim je sigurno da deca  u razredu  i deca u njegovoj okolini imaju različite načine provođenje vremena Neko dete više voli da čita neku određenu vrstu knjiga, dok neko dete više voli da čita neku drugu tematiku. Neko dete će više voleti da igra fudbal, dok neko dete košarku, rukomet, odbojku. Treba dete steći shvatanja  o važnostima  druge dece i poštovanja njihovih ličnosti. Zatim što je bitno treba reći  da je potrebno i jako važno poštovati i uvažavat starije ljude i ophoditi se sa njima sa veoma velikim poštovanjem i uvažavanjem. Starije ljude treba uvek da uslovljavamo sa “Vi” i poštovati njihova mišljenja. Uticaj porodice je od izuzetnog značaja  za formiranje detetove ličnosti u ophođenju prema starijima. Treba shvatiti da je starijim ljudima potrebno mnogo više pažnje i strpljenja. Od izuzetne je važnosti da deca uvažavaju svoje nastavnike i da uvažavaju i poštuju njihova mišljenja.

Mnogi naučnici veruju da problemi današnje dece mogu pripisati složenim promenama društvenih obrazaca koje su se desile u poslednjih  četrdeset godina uključujući sve veću stopu razvoja , snažan uticaj televizije i medija, te smanjeno vreme koje roditelji provode sa decom. Slede nekoliko primera kako roditelji, kao i nastavnici i oni koji brinu za mentalno zdravlje uče da preispituju svoje intuitivne odgovore.

Psiholozi često preporučuju da pomažemo deci da pričaju o svojim emocijama kao i načinu razumevanja osećanja drugih. Deca sa traumama se smatraju krajnje ranjivim i već se uvrežilo mišljenje da im treba dati vremena da srede svoje emocije u okruženju pune podrške i nege. Razvijanje detetovog samopoštovanja. Stres je nastao kao nus produkt našeg ubrzanog tehnološkog razvoja i prirodni je neprijatelj deci. Ne postoji nešto što se zove savršeni roditelj ali mnogi psiholozi koriste termin  „dovoljno dobar roditelj“ da bi opisali one koji obezbeđuju mnogo onoga što je potrebno  njihovoj deci da sagrade temelj za društveni i emocionalni razvoj. Blagi roditelji s druge strane , nastoje da budu što popustljiviji , ali je veoma pasivan kada treba da postavi ograničenja ili da uzvrati na neposlušnost. Takvi roditelji ne postavljaju stroge zahteve , niti imaju jasne ciljeve  za svoju decu , verujući da im treba omogućiti  da se razvijaji u skladu sa prirodnim sklonostima. Autoritativni roditelji , nasuprot diktatorskim i blagim, uspavaju da dovedu u ravnotežu jasna ograničenja sa intimnom porodičnom atmosferom. Oni nameću smernice, ali ne nameću krutu disciplinu, objašnjavaju svoje postupke  i dozvoljavaju deci da imaju na donošenje važnih odluka. Takvi roditelji uvažavaju  samostalnost svoje dece , ali od njih zahtevaju visoki standard odgovornosti prema porodici, drugovima i široj zajednici. Diktatorski roditelji  postavljaju stroga pravila i očekuju da se ona poštuju. Oni veruju da deca mora „ da se drže na svom mestu“ i odvaraćaju ih od izražavanja svog mišljenja.

Ono što je veoma jako bitno u primenjivanju vaspitnih uticaja na ponašanje prema deci jeste i primenjivanje sledećih stavki:

1.Pohvalite dete  za primereno ponašanje, ali izbegavajte preterano laskanje. Pokažite interesovanja za ono što dete radi učestvovanjem u aktivnostima, opisujući šta vidite i održavajući njegova osećanja, ma kakva ona bila.

Roditelji bi trebali da teže da deca veoma dobro razgraniče pojedine okolnosti, situacije i pojedine uticaje koji će na neki način da utiču na njihovu discipline i ponašanje.

-morala bi da prihvate  i shvate šta razlikuje „dobro“ od „lošeg“ ponašanja i da razvijaju navike vladanja koje su u skladu sa onim što poimaju kao „dobro“.

-morala bi da razvijaju interesovanja, obzire i osećaj odgovornosti za dobrobit i prava drugih. To interesovanje izražavaju činom starenja, dobročinstva, nežnosti i samilosti.

2. Morala bi da dožive negativnu emocionalnu reakciju uključujući stid, krivicu ,bes, strah i prezir prema kršenju moralnih pravila. Kulture Hipo i Indije iz Arizone pokazuju primere izuzetnog visokog moralnog razvoja. Oni od rođenja uče decu  da ništa nije važnije u životu  od posredovanja “dobrog srca “, što se postiže  usredsređenošću na dobrobit  i sreću drugih.

Čitav niz negativnih emocija  motiviše decu da se uče i da provode socializovano ponašanje.

Strah od kazne

Vrlo često pojedina deca imaju strah od kazne. Na osnovu pojedinih postupaka mogu osetiti strah od kažnjavanja najčešće od strane svojih roditelja, nastavnika. Veoma je bitno da roditelji vrlo često razgovaraju sa decom o pojedinim greškama i mogućstvu njihovih rešavanja. Roditelji mogu primenjivati pojedine kazne od zabranjivanja izlazaka svojoj deci, gledanje televizije  sl., ali je vrlo bitno razgovarati sa decom, ukazivati im na greške, pružiti im hrabrost i ne ulivati im strah. Veoma je bitan ukor i omogućavati detetu da razgovara sa vojim roditeljima o pojedinim načinima rešavanja problema bez stvaranja straha kod dece. Ukoliko roditelj grdi svoje dete, ili još u gorem slučaju primenjuje fizičke kazne ono će osećati strah i to neće imati pozitivnih efekata u rešavanju pojedinih problema. Stvaranjem strahova kod dece mogu nastati niz disfunkcionalnih poremećaja organaizma kao što su: poremećaji žlezdi sa unutrašnjim i spoljašljim lučenjem, tj. endokrini i egzokrini sistem, zatim poremećaja psihičkih funkcija. Veoma je bitno voditi  računa na moralni razvoj dece. Nikada ne postoji dovoljno jak razlog da lažete decu.

Neka važnost iskrenosti neka bude stalna tema razgovora u vašoj kući. Da bi  ste pomogli da to postane  deo moralnog obrazovanja vašeg deteta , čitajte priče i dela koje ističu iskrenost, kao što je knjige vrlina Viljema Beneta, Dr Lombarda Kellya, Dr Bendjamina Spocka, Emila Kamenova i drugih . Stid ostavlja neizbrisiv utisak na decu, mnogo više nego slučajevi koji uključuju pozitivna osećanja. Ako prihvatamo činjenicu da su sram i krivica normalni i snažni aspekti emocionalnog života dece, onda se postavlja pitanje kako da ih koristimo da bismo podsticali moralni razvoj mladih a da pri tome ne napravimo štetu. Daćemo neke preporuke koji pokazuju na koji način možete da konstruktivno iskoristite  sram i krivicu da biste decu vodili u pošteno i brižno zrelo doba.

1) Držite se trajnih pravila i trajnih kazni kad se ona prekrše. Proverite da li su vaša pravila  poštena, neposredna i efikasna. Kada deca starija od deset godina  prekrše važna pravila  i kada nisu obeshrabrena vašom kaznom, zamolite ih da sačine listu  sopstvenih kazni za svako pravilo. Zatim se dogovorite o neutralnom posredniku( porodični prijatelj, tetka ili stric) koji će odlučiti koja će kazna biti najbolja. Ako je posrednik raspoložen , možete ga čak zamoliti  da nadgleda kaznu. U većini slučajeva ovo će stimulisati  vašu decu na veća očekuivanja od sebe i na ponašanje u skladu s tim očekivanjem.

2) Reagujte surovije kada vaše dete uradi nešto  što vređa nekog drugoga. Na primer:  Ako vaše dete ne preda referat na vreme , ono smanjuje šanse sebi da dobije dobru ocenu , ali tada samo trpi posledice.

3) Posvetite veliku pažnju izvinjenjima. Za razliku od svih drugih  životinjskih vrsta  ljudi imaju sposobnost da oblikuju i kontrolišu  emocije prosto razmišljajući.

KAKO VASPITAVATI DETE DA BUDE OPTIMISTIČNO

Svaki roditelj vaspitava decu na pojedine načine na koje smatra da su prihvatljivi i da su ispravni. Treba reći da samo roditelji ne mogu uticati na proizvod vaspitavanja već da tu učestvuju mnogi faktori koji utiču na izgrađivanje jedne ličnosti, kao što je socijalna sredina, materijalni i ekonomski uslovi, obrazovnog statusa, uticaja društva kada je u pitanju zbrinjavanje pojedinca itd. Kada dete pohađa školu u tom periodu škola predstavuja jedno veoma važno mesto u izgrađivanju ličnosti i slike( pozitivne ilil negativne) o sebi.

Na primer recimo da je problem sledeći: „Slabo mi ide u pridrodnom smeru“

Komentare koje ne bismo trebali da upotrebljavamo komentar koji ne bismo trebali da upotrebljavamo ili u krajnjem slučaju da govorimo detetu ili mladoj osobi u veoma retkim trenucima)

Svako od nas ima po neke skrivene mogućnosti ili talenta prema nekoj oblasti nauke koju je dete otkrilo vremenom , tj. u periodu svog školovanja ili je bar malo “ začačkalo” ono što ga interesuje ili u slučaju da su roditelji ili učitelji, nastavnici otkrili talenat ili afinitet deteta prema nekoj oblasti. U koliko dete u toku svog školovanje nauči i stekne naviku za učenje i shvati da može naučiti sve ono što se plasira u školi i ono što se očekuje od njih da nauče ona će u toku škkolovanja i izučavanja pojedinih predmeta  imati više afiniteta prema nekim predmetima od ostalih. Za to su veoma zasluženi i veoma bitni faktori u njihovom odrastanju roditelji, nastavnici itd.

Ukoliko roditelji obrate pažnju na svoje dete i njegove mogućnosti, uvaže njegovu volju za učenjem u sticanjem znanja ono će moći da napreduje i razvija znanje u toj oblasti. Nekom detetu će više odgovarati prirodne nauke, nekom društvene, a nekom detetu će više odgovarati telesne vežbe, odnosno, bavljenjem sportom , što je, takođe, važan pokazatelj u nastavi fizičkog vaspitanja. Zadatak je roditelima i nastavnom osoblju koja svakodnevno provode vreme sa decom da uoče njihove intelektualne i motoričke potencijale, sklonosti ka postizanju veoma uspešnih rezulatata u pojedinim domenima interesovanja.

Možemo vrlo česo čuti pojedine komentare naših roditelja ili naših pojedinih prijatelja kada je u pitanju škola ili učenje. Kao što su na primer:

Ne idu ti prirodne nauke ili društvene nauke? Čemu se trudiš? Zbog čega učiš?
Mislim da nije potrebno truditi se ko nečega ako nam to ne ide i nismo u mogućnosti da to naučimo. Mnogi roditelji smatraju da se deca rađaju sa odrđenim predispozicijama za određene naučne ili umetničke oblasti a da pri tome nije potrebno raditi na tome kako bismo razvili potencijale u razvijali neše umetničke skolonosti prema tom predmetu ili prema toj umetnosti.

Komentare koje treba upotrebljavati

Ako budete više učili ili radili neke dodatne stvari, možete da uspete.
Dakle, ovde je reč o tome da je veoma bitan samostalni rad deteta u sticanju pojedinih znanja. U koliko dete bude provodilo vreme učeći, tj ukoliko bude radilo na sticanju znanja iz pojedinog predmeta, sasvim je sigurno da će imati više znanja od ostale deca koja manje provode vreme učeći. Veoma je poželjno da roditelji shvate da svako dete ima mogućnost da izučava ono što želi ili da stekne znanje iz bilo kog predmeta. Bitna je svest roditelja u mogućstvu sticanja znanja , ali treba nagovestiti da je potreban svakodnevni rad u sticanju znanja.

Komentare koje ne treba upotrebljavati

Prirodne nauke su dosadne  a knjigu koju koristimo  su previše teške. Ja još ne znam ko voli prirodne nauke? One su veoma suvoparne nauke. Dete vrlo često može čuti pojedine komentare koji će se veoma negativno odraziti na njegova interesovanja i željom za učenjem. U koliko unapred govorimo detetu da to što uči nije potrebno ili neće imati nikakvog efekta to će veoma, sasvim, sigurno uticati na njegovu motivaciju za sticanjem znanja. Ukoliko se detetu govori da nije potrebno učiti i da to nije ništa značajno, dete će vremenom izgraditi takav stav o tom predmetu ili o toj naučnoj disciplini.

Komentare koje treba upotrebljavati

Svako dete može se truditi da stekne neko zananje o nečemu i treba reći da je detetov trud jedan od veoma bitnih faktora za izgrađivanje ličnosti i sticanje znanja.

Možete da nađete  knjige koje će vam biti  zanimljive  ili možda kompjuterski program  kojem će te naći objašnjenje. Možete zatražiti pomoć  od nekoga ko to dobro poznaje i ko je dobar nastavnik. Mislim da ima dosta zanimljivih i interesantnih knjiga u kojima možemo pronaći mnoge interesantne informacije i steći mnoga saznanja o svemu onome što do sada nismo znali.  Knjige koje čitamo sigurno da će nam mnogo značiti za starije razrede uz kojih ćemo dopuniti ona znanja koja smo imali do sada. Ukoliko budemo čitali sve ono što nas interesuje i što nam je potrebno da naučimo moći ćemo i na druge načine da proširimo naša saznanja i steknemo nova kao što je na primer uz pomoć računara i korišnjem nekih sličnih knjiga.

Ukoliko budeš učio i sticao znanja sigurno je da ćeš popraviti svoj uspeh u školi.

Komentare koje ne treba upotrebljavati

“Da raščistimo s tim, bez obzira šta ćete uraditi, opet ćete dobiti lošu ocenu iz lektire”. “Mislim da ove lektire nisu za tvoj uzrast i da nećeš ih razumeti“ “Koliko sam samo ja  čitao ili čitala lektire pa evo sad se ne sećam ni jedne”. Ovakve komentare ne bi trebalo upotrebljavati, jer ovakav stav prema knjigama, tj. prema lektirama demotiviše i udaljava dete od čitanja i sticanja znanja.

Jednog dečaka je skoro svakodnevno zadirkivalo jedno dete govoreći mu neprimerene reči. Komentare koje ne bismo trebali govoriti detetu su: “ “Treba da zadirkuješ i ti njega” već treba reći detetu da je bitno reći svojim vršnjacima o pravilnom ponašanju i poštovanju svakog druga u odeljenju.

REŠAVANJE POJEDINIH PROBLEMA

Neki roditelji možda ne nalaze vremena da uče decu veštinama rešavanja problema , naivno verujući da bi detinjstvo moralo biti oslobođeno problema. Kao što je jedan roditelj rekao kada je saznao da je obučavanje u rešavanju problema deo predškolskog programa.“ On je još dete“ Ima pred sobom toliko vremena da se pozabavi problemima.

Ovaj roditelj nije shvatio da je sposobnost rešavanja problema sastavni deo odrastanja. Neka deca počinju da rešavaju probleme  u toku prvih nekoliko godina života. Treba samo da posmatramo dete  u pokušaju da rešimo novi, problem  da bi smo smo ocenili da li je dovoljno spretno i brzo.
Malo je roditelja koji bi sporili važnost pomaganja deci  da se nauče dobrim navikama  rešavanja problema, ali mnogo je njih koji ne posvećuju  dovoljno vremena da to urade.

• Nemojte da prekidate dok neko drugi govori.
• Nemojte da kritikujete mišljenje ili osećanja drugih.
• Nemojte biti ravnodušni prema onima kojima je potrebna neka vrsta pomoći kao što su:

intelektualna (potreba u prevazilaženju pojedinih poteškoća u učenju pojedinih gradiva) , zatim mišjenja o pojedinim stvarima i da li su oni dobri za naš organizam kao što je  sticanje znanja, fizička aktivnost, redovno uzimanje hrane, redovno spavanje, druženje i poštovanje i uvažavanje drugih ljudi, pružanje pomoći u sticanju saznanja o pravilnom funkcionisanju organizma i očuvanje našeg zdravlja, i biti spreman pomoći drugima u svakojakim situacijama.

U procesu odrastanje svima nama je bar ponekad bila potrebna intelektualna pomoć ili nečije mišljenje oko nečega. Možda smo po nekad imali manje informacija o nečemu što nas je zanimalo pa smo pitali i druge za njihova mišljenja. Svako je davao svoje mišljenje o nečemu koliko je znao, odnosno koliko je imao informacija o nečemu. Jako je bitno za učenika  školskog uzrasta kada odmeravaju svoje intelektualne mogućnosti svojih vrašnjaka sa kojima svakodnevno idu u školu. Mnogi od njih neće imati iste potencijale i iste skolonosti za sve nastavne predmete koje izučavaju u školi, pa je zato veoma važno pružiti intelektualnu pomoć onim učenicima koji smatraju da nisu u mogućnosti da nauče sve ono što im je potrebno za neki određeni period. U koliko budu učenici razmenjivali svoje mogućnosti i svoje sposobnosti jedni druga , veoma će lakše moći da pomognu jedni drugima u iznalaženje pojedinih rešenja koja su bitna za taj uzrast i za ta vreme što se izučava u školi. Mnoga deca koja se nalaze u jednom odeljenju ili čak u jednoj školi dolaze iz različitih socijalnih i sredina i različitih porodica u kojima vladaju različita shvatanja i nejednake vrednosti o pojedinim važnostima društvenog sistema. Pa tako da će svako dete imati specifičan odnos sa svojim vršnjacima i imati prilagođavanje u školi.

Vrlo je važno reći da je veoma potrebno saslušati dok neko govori. Bilo to da je u pitanju dete ili neki pojedinac koji je odrastao. Iskazivanje mišjenja je nešto što čini ličnost, njegova interesovanja i njegove sposobnosti. Mi svakodnevno stupamo u komunikaciji sa pojedinim ljudima slušajući njihova mišljenja ali isto tako i uvažavanja tuđih ili naših mišljenja. I zbog toga je veoma važno saslušati dok neko nam nešto govori, jer nam to ukazuje na poštovanje ličnosti svrega onoga što ta ličnost želi da nam iskaže. Možemo reći da kada neko govori taj neko nam iskazuje svoja mišljenja i svoja osećanja prema nekome ili prema nečemu. Zamislimo sam o kakva bi bila komunikacija kada ne bismo jedni druge slušali i uvažavali naša ili tuđa mišljenja. Pa na osnovu toga možemo zaključiti da je veoma važno saslušati do kraja dok nam neko govori jer na taj način mi možemo dobiti potpune informacije o svemu onome što nam neko govori i da nakon toga se mi nadovoežemo razgoorom , odnoso, iskazivanjem našeg mišljenja. Vrlo često dok nam neko nešto govori nemo žemo odmah na početku da uočimo smisao svega toga , već nam je potrebno vreme i da pojedinac završi svoju sentencu o nečemu. Kada pojedniac završi svoje mišljenje i svoj govor  mi mu na taj način iskazujemo poštovanje i imamo mogućnost da ga adekvatno razumemo o svemu onome što nam je govorio.

Druga stvar koja je jako bitna i koju treba pomenuti jeste kritika tuđeg mišljenja ili osećanja drugih.
Kada govorimo o nečemu, sasvim je sigurno da će vićina nas imati različitia mišljenja koja su manje lili više slična o nečemu. Dok u pojedinim mogućnostima će se mišljenja podudarati. Zatim, svako od nas ima osećanja i iskazuju ih na jedinstven i specifičan način u pojedinim prilikama i određenim situacijama. Većina nas vrlo često ne iskazuje poštovanje prema tuđem mišljenju kao što smo govorili u predhodnom delu, već ih prekidaju i iskazuju ili nameću svoja mišljenja. Kada kritikujemo tuđa mišljenja, mi takođe ne
uvažavamo ni osećanja tog pojedinca. Jer u većini slučajeva kada pojedinac nešto goovori i skazuje svoje mišljenje o nekom ili nečemu to radi uz prisustvo emocija koje ispoljava različitim intezitetom. U koliko neko u pojedinim situacijam kritikuje nečje mišljenje i nastoji da iskaže svoja mišljenja to je donekle i prihvatljivo, dok  na primer neki pojedinac učestalost u kritikovanju pojedinih mišljenja i njegovh emocija izražava vrlo vidljiv i učestali način to će dovesti pre ili kasnije do negativnih emocija i negativnog mišljenja prema takvom pojedincu. Jer, naprosto, takav pojedinac neće imati mogućnosti i prilika da iskaže svoja mišljenja ili osećanja o nečemu. Ukoliko često, tj, skoro svakodnevno kritikujemo tuđe mišljenje a ujedno i njegova osećanja može doći do pojedinih psihološkoh poremećaja i stvaranje negativne slike o sebi. Takva ličnost će imati poteškoće u budećem iskazivanju svog mišljenja i svojih osećanja. Zato je veoma dobro uvažavati tuđa mišljenja i tuđa osećanja a pogotovo svijim  čanovima u porodici  i svojoj deci. Ukoliko uvažimo njihva mišljenja u većini situacija tada iskazujemo i poštovanje njihovih ličnosti i njihovih osećanja prema nama. Uvažavanjem tuđih mišljenja mi razvjamo poverenje i ljubav prema ostalim članovima u porodici. Treba reći da na taj načn podstičemo i stvaramo osećanja kao što je bliskost, nežnost koja su veoma bitna sve članove u porodici.

Kada su devetogodišnjeg M. sticajem ukolnosti utvrdili da je novac za kuhinju zadržao za sebe od svojih drugova  dok su se ostala deca igrala na igralištu, ona je objasnio učitečjici  da je njen otac izgubio posao  i da mu ne može uplaćivati za svakodnevnu užinu, smatrajući da ima pravo da zadrži taj novac za sebe. Kada ga je učiteljica upitala da li postoji neki drugi način za rešavanje tog problema dečak je tog momenta zaplakao. Učiteljica je tražila odgovor, on nije bio u mogućnosti da objasni razlog.

POJEDINE VEŠTINE KOJE JE POTREBNO ZAPAMTITI

• Humor je važna društvena veština, ona je jedna od najcenjenijih karakterističnih crta  kod dece i odraslih.

Veoma ćesto dok sa decom  govorimo jako je bitno da se po nekad našalimo ili iskažemo po koju reč koja će deci biti veoma interesantna i zanimljiva. To su reči koje će deci biti interesantne i zanimljive i koje će oraspoložiti dete i povećati im na neki načim samopouzdanje i njihovo vedrije gledanje na sve oko sebe. Deci  je potrebno govoriti o većini stvari sa kojim se susrećemo u životu i u njihovom odrastanju i njihovim školskim obavezama. Jako je bitno razgovarati sa njim i to im predočiti na jedan prihvatljiv i razuman način. Bitno je skoro svaku situaciju prilagoditi njihovom uzrastu i razgovarati sa njim na jedan prihvaltljiv i primeren način. Jako je bitan pristup deci i mladim ljdima i razumevanje. Kao jedan od važnih kategorija komunikacije između dece  i odraslih u koje spadaju i njihovi roditelji spada i humor.

Humor je vrsta komunikacije u kojima preovlađuje neka šala ili nešto što nije moguće. Humor treba da kod dece izazove smeh i raspoloženje, da podstakne pzitivne emocije i radost kod dece. To je jako bitno , pre svega za pojedinu decu koja se nalaze u nekom društvu , da u toku komuniciranja sa pojedinim ljudima ili decom po nekad izazovu smeh ili nešto što bi izazvalo šalu. To je jako važno i za roditelje. Sasvim je sigurno da roditelji razgovaraju sa decom o raznim šalama ili dosetkama ili  o mnogm važnim i bitnim ozbiljnim stvarima, ali je jako bitno da u pojedinim situacijama i periodično kod dece stvore humor ili neku šalu uz razgovor koji sadrži neke manje elemente ozbiljnosti. Jako je bitno da dete shvati suštinu humora i značaj razgovora sa svojim drugovima, svojim roditeljima ili sa odraslima značaj humora. U toku odrastanja i školskog perioda susrećaćemo se sa decom različitih shvatanja i gledišta na pojedine stvari koje ga okružuju, situacije i na sam život. Takođe, deca žive u različitim porodicama u i koja je susreće sa raznim životnim poteškoćama koje rešavaju na raznolike načine.

Humor je jako bitan za svu decu školskog uzrasta ali je isto tako veoma bitan i za odrasle. Sasvim sigurno je da kada se deca susreću sa pojedinim problemima da će ih lakše rešiti ili lakše sagledavati njihovu strukturu ako u njima ima pojedinih elemenata humora. Sa humorom ne bismo trebalo preterivati pagotovo ne bismo trebali baš u svakoj prilici upotrebiti humor. Veoma je značajan i potreban za sve ljude ali ga treba upotrebljavati u posebnim prilikama ili kada se pojedini ljudi nađu u nekoj specifičnoj i monotonoj situaciji.

Humor služi za različite svrhe  u različitoj životnoj dobi , ili kroz ceo život može da bude pomoć u uklapanju u sredini i i u borbi sa čitavom  skalom problema. Humor možemo da upotrebljavamo, odnosno, da čujemo u različitoj životnoj dobi od veoma ranog školskog uzrasta pa u toku celog života i kod ljudi svih starosnih doba. Na primer kod dece školskog uzrasta možemo čuti humor u školi u toku odmora. Može biti baziran na pojedine situacije. Humor je veoma bitan za psihološki razvoj pojedinca i da gotovo svako dete u svom odrastanju odrasta i susreće se sa humorom i to neko u većoj ili manjoj dominantnosti.

ttooma
Član
Član

Broj poruka : 1243
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu