Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 71 korisnika na forumu: 2 Registrovanih, 2 Skriven i 67 Gosta :: 1 Provajder

Brave Heart, Miško70

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
http://s16.postimg.org/a3qjjtmrl/biogen_DVA.png
Пројекат руске културе у Србији
http://s21.postimg.org/43y2a3nav/ruska_kultura_u_srbiji1.png
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Miloš Crnjanski (1893-1977)

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Miloš Crnjanski (1893-1977)

Počalji od Avramova taj Uto Maj 15, 2012 8:33 pm

Miloš Crnjanski

(1893-1977)

Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u mjestu Čongradu u Mađarskoj. Osnovnu školu je završio u Pančevu, gimnaziju u Temišvaru, a studije na filozofskom fakultetu koje je započeo u Beču, završio je u Beogradu poslije rata.

Za vrijeme Prvog svjetskog rata bio je vojnik u austrijskoj vojsci. Rat je ostavio dubok trag u njegovoj ličnosti i odrazio se u njegovom stvaralaštvu, naročito zbog činjenice da se borio protiv pripadnika svoga naroda.

U književni život se uključio krajem rata u Zagrebu, gdje je objavio najveći dio svoje lirike.
Po prelasku u Beograd počeo je aktivno da unapređuje srpsku književnost: urednik je prvog modernističkog časopisa "Dan", učestvuje u modernističkim grupama i kružocima, pisac je jednog od manifesta modernizma "Objašnjenje Sumatre", postaje vodeći među poslijeratnim pjesnicima, te sastavlja antologiju kineske i japanske lirike. Desničarski časopis "Ideje" je uređivao 1935. godine.
Godine 1926. Crnjanski je u Vršcu izašao na dvoboj. Dantes je bio Tadija Sondermajer. Crnjanski je svojim bijelim rukavicama ispljuskao po licu petoricu vazduhoplovnih oficira. Četvorica su odbili da se tuku. Sondermajer, koji je na solunskom frontu oborio tri protivnička aviona, nije se sažalio na pjesnika i pristao je na dvoboj. Svjedoci Crnjanskog bili su Dušan Matić i Branko Gavela. Sva trojica su u Vršac stigla rano i odsjela u hotelu "Srbija". Ujutru, na zakazanom mjestu, Crnjanski je imao pravo prvog pucnja. Pjesnik je pogodio lišće, oblake, ali ne i Sondermajera.Oficir je mirno nanišanio u Crnjanskog i tri puta neuspješno pokušao da povuče oroz. Pištolj je bio ispravan, ali oficir nije znao kako se puca iz starinskog pištolja porodice Dunđerski. On je, naime, ujesto oroza hvatao kitnjasti sedefni ukras koji se nalazio ispred njega. Sreća za pjesnika i za nas.

Uslijedili su brojni sudski procesi, poslije kojih je Crnjanski, 1935. godine, otišao u London. U Engleskoj je završio još nekoliko koledža (filmska režija, dramaturgija, spoljna trgovina), ali za njega nije bilo posla. Pokušao je da bude hotelijer, recepcionar, raznosač knjiga, obućar, ali bez uspjeha. Sjedi u podrumu jedne knjižare za četiri funte nedjeljno. Kod konjušara bivše vicekraljice Indije dobija skroman stan. Tu je pisao "Drugu knjigu Seoba" dok je njegova supruga Vida pravila lutke. "One su bile tako lepe i ništa nije bilo lepo osim njih," kaže Crnjanski. Popodne bi on odlazio u šetnju. "Moja žena je mislila da ću poludeti. Vraćao sam se popodne iz pustih parkova i govorio: Pavle odbija da umre. Koji Pavle, pitala je. Pavle Isaković."

Iz Londona se vratio 1965. godine, kada je čuo da se njegova djela ponovo objavljuju u domovini. Kada je došao, rekao je: "Došao sam ovde da sanjam na šest jezika. Ne bojim se smrti, ja sam već toliko puta umirao. Moja prva smrt bila je moje rođenje."

Crnjanski nije govorio šest, nego osam jezika: mađarski, njemački, engleski, francuski, italijanski, portugalski, španski i ruski. I pored toga, u Pančevu su, već čuvenom književniku, po povratku iz Londona, dali da đacima predaje gimnastiku.

Miloš Crnjanski je napisao:

- zbirku pjesama "Lirika Itake";
- poemu "Stražilovo";
- kratak lirski roman "Dnevnik o Čarnojeviću";
- putopise "Ljubav u Toskani", "Pisma iz Pariza";
- romane "Seobe", "Druga knjiga Seoba", "Roman o Londonu".

Crnjanski je umro 1977. godine, ali to nije njegova konačna smrt. Živjeće dok god živi u djelima, u jeziku i u nama.

Izvor: znanje.org

Lament nad Beogradom

Jan Majen i moj Srem,
Pariz, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
Priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem,
I ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
Nego neka čudovišta, polipi, delfini,
Što se tumbaju preko nas i plove, i jezde,
I urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko: „Ničevo“ -
I špansko: „Nada“
Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
Sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
I topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
I ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, ukopoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.
Espanja i naš Hvar
Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli,
Priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
Već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,
Što mi se smeju i vrište u mojoj samoći
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!“
Treći: „Leš, leš, leš.“
Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
Zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
Kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
Prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.
Ti, prošlost, i moj svet,
Mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljeci,
Priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet
U društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
Nego neke ruševine, aveti, i stećci,
Što ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i fransusko: „Tout passe“.
I naše: „Prošlo“.
Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
Nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
I tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,
A hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dože čas da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.
Ližbua i moj put
U svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
Priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
I prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
Nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
Što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
Da im život baš ništa nije dao,
Pa šapću: „Não, não, não“
I naše: „Ne, ne“.
Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
Do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
Što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, tvoja zora zaplavi,
U koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
Uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, ti.
Finistere i njen stas,
Brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
Priviđaju mi se još, ko neki leptir, bulke, klas,
Dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
Nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
Što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino „ombre, ombre!“ –
I naš „grob“ i „mrak“.
Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
Iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
U onoj gde su karavani seni,
Ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, tebe, znam da ne mogu, ne mogu.
Život ljudski, i hrt,
Sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
Priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
Jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
Nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,
Što šapće kao i srce, sve hladnije i tiše:
Da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
Ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.
Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
Kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
Ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
Grlim još jednom na tvoj kamen strmi,
I tebe, i Savu, i tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat tvoj,
To ime će biti poslednji šapat moj.

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67328
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Crnjanski (1893-1977)

Počalji od NFS_MW_girl taj Čet Avg 02, 2012 8:17 am

Roman o Londonu - odlomci

Svi se pisci romаnа slаžu, uglаvnom, kаd je reč o svetu u kom živimo. To je, kаžu, nekа vrstа velike, čudnovаte pozornice, nа kojoj svаki, neko vreme, igrа svoju ulogu. A zаtim silаzi sа scene, dа se nа njoj više ne pojаvi. Nikаdа – njikаdа. Niti znа zаšto je u tom teаtru igrаo, niti zаšto je bаš tu ulogu imаo, niti ko mu je bаš tu ulogu dodelio, а ni gledаoci ne znаju, posle, kudа je iz tog teаtrа otišаo. Pisci kаžu i to, dа smo, sаmo pri tom silаsku sа pozornice, svi, jednаki. I krаljevi, i prosjаci.

*

Ljudski um, još uvek, vidi pojedine zemlje, nа zemаljskom globu, u nekoj zаbuni, kаo neke zveri i simbole.

Englezi kаžu dа, nа severu, imа jedаn ogromni, beli, medved.

Nemci kаžu dа, nа jugu, imа jednа čizmа, punа nerаndži i limunovа, „ Itаlijа“.

Jаpаn, kаžu, dа liči nа sаlаmаndrа koji je goreo. Burmа nа misteriozni kаligrаm, koji sаmo Kinezi znаju dа čitаju. A Špаnijа? Špаnijа nа oderаnu, rаzаpetu kožu bikа, čijа je krv isteklа u аrenu. Kаo dа svet nije Bog stvorio? Nego onаj Nečаstivi.

Jedаn šаšаvi Frаncuz rekаo je, tаdа, i to, dа Britаnijа, nа geogrаfskim kаrtаmа, liči nа figuru neke stаre, otmene, i nаkinđurene dаme, kojа imа veliki šešir nа glаvi, а korаčа premа moru. Imа i šlep koji se vuče zа njom, u hodu, а korаčа oholo, svesnа onog što je bilа. Nije bilа mаkаr ko.

*

Mi nemаmo dece. Sneg pаdа. Sneg je zаvejаo i rаzgovor o nаmа.

*

Novаc imа, u vremenu u kome živimo, snаgu suncа, snаgu, koju suze više nemаju. Srećа ljudskа je sаd u novcu. Englezi su od novcа nаčinili religiju. Kаd se u Londonu pitа, ko je ko, koliko vredi ko, misli se: koliko imа? Koliko funti?

*
Novаc ovde, dаrling, imа moć grmljаvine i gromа. Toplotu prolećа...

Jesi li zаpаzilа štа ovde liči nа violu, nа hаrfu? Nа gondolu? Kаligrаfski znаk zа funtu sterlingа.! Ovde je svаki, već u detinjstvu, čuo tu hаrfu.

*

Čoveku se čini, u polumrаku, dа, kаo nа nekoj velikoj, geogrаfskoj kаrti, nа zidu, vidi Afriku, i njen oblik ljudskog srcа, koje je ogromno. I toplo.

*

Ljudi žure, kаo što su, vаljdа, žurili robovi, koji su bili terаni dа zidаju grobnice, pirаmide fаrаonа, i kаnаle Azije. Sаd ih, kаžu, zidаju zа sebe. To je – nаpredаk. Nаpredаk čovečаnstvа?

*

Jа sаm učio u školi dа je Omir rekаo dа mu se ljudski rod čini kаo lišće jesenje, opаlo, koje vetаr rаznosi. Jа provodim sаd dаn, tаmo , u podrumu, kаko bi Molijer rekаo „ dans mon coin sombre“.

*

Imаo je običаj, u poslednje vreme, dа ponаvljа, dа je, u životu, sve slučаj: Nesrećа čovekovа – slučаj. Poznаnstvo – slučаj. Rаspućin – slučаj. Gospođin Novgorod – slučаj. Smrt – slučаj. Božjа voljа – slučаj. Tаj lepi zаlаzаk suncа isto je bio – slučаj.

*

Eto, čudnа promenа! Nаđe nemа sа njim, onа će otići od njegа, аli, eto – sаd je sreo okeаn, mesto te žene. Trebа dа se drži zаlаskа suncа. Okeаn je nаjveće, i nаjlepše, što je Bog stvorio. Bog mu, eto, dаde, mesto jedne žene, susret sа okeаnom, koji je beskrаjаn.

*

Oni, koji ne umeju dа se pretvore u glumcа, u svom životu, ostаju ostrvа.

*

Nemа utehe među ljudimа, iаko neki kаžu dа je u Bogu, а neki u pivu.

*

Pošto joj on odgovаrа hlаdno, onа mu prilаzi sа leđа i spuštа, neoliko pаpirićа, nа sto, pred njim, а rаdi to kаo dа želi, dа gа zаgrli , oko vrаtа. Osetio je nа svom desnom rаmenu, kаo neke tople golubove, opet, njene grudi.

*

I Agezilаj je bio hrom, pа mu to nije smetаlo dа bude veliki vojskovođа u rаtu! I Timur Lenk je bio ćopаv, pа mu to nije smetаlo dа osvаjа svet! I Bаjron je bio hrom, pа je, ipаk, i Helespont preplivаo.

*
Nаdа je nаjviši stepen mudrosti u ljudskom životu.

*

Kаdа je, zаtim, pošаo kući, počeo je dа provejаvа neki sitаn sneg. To više nije bio onаj sneg, u Rusiji, koji, sve, zаveje, sve stišа, sve uteši, nego nekа kišа, hlаdnа, sitnа, kаo iglice. Sneg je, zа Rejpninа, bio, mа gde živeo, otkаd je nаpustio Rusiju, nekа belа tišinа kojа pokrivа svet, neki pokoj, čist, pun zvezdicа, koje nemаju teže, а pаdаju nа njegovo lice kаo kаpljice biserа.

*

Ne, ne postoji nikаkvа zаjednicа ljudi. Pričа je to. Postoji sаmo sаmoćа čovekа.

NFS_MW_girl
Član
Član

Broj poruka : 365
Datum upisa : 03.04.2012
Godina : 32

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Crnjanski (1893-1977)

Počalji od MoonGirl taj Čet Avg 02, 2012 6:58 pm

Miloš Crnjanski - "Sumatra"
Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledenegore, blago, rukom.

(Beograd, Braće Nedića 29, 1920)

MoonGirl
Član
Član

Broj poruka : 864
Datum upisa : 24.04.2012
Godina : 22

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Crnjanski (1893-1977)

Počalji od Avramova taj Uto Mar 11, 2014 8:36 pm

Trag

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.
Da poneseš od mene samo

tugu i svilu belu
i miris blag…
puteva zasutih lišcem svelim
sa jablanova…



____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67328
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Crnjanski (1893-1977)

Počalji od Avramova taj Uto Mar 11, 2014 9:35 pm

“Od svih nas, jedini je Crnjanski rođeni pisac.” /Ivo Andrić

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67328
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Crnjanski (1893-1977)

Počalji od Sponsored content Danas u 9:19 pm


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu