Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 20 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 20 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Istorijsko poreklo Srba

Strana 5 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Akhenaton taj Uto Mar 15, 2011 8:15 pm

To sto mislis "ko se poslednji smeje"??? pa kao nesto ce mi se zivot promeniti?manja plata?

drugo navela si neke reci kojih nema u sanskritu Yoga,tantra,mantra,guru i slicno...

hvala mnogo ::

P.S. i staroslovenski,odnosno starosrpski,odnosno crkvenoslovenski (razliciti nazivi za jedan isti jezik) se govori prilikom vencanja u crkvi,a je li to zivi jezik?

avatar
Akhenaton
Napredni član
Napredni član

Broj poruka : 787
Datum upisa : 21.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Akhenaton taj Uto Mar 15, 2011 8:17 pm

Fraya ::Papa drzi svoje govorancije na latinskom. U Vatikanu se govori latinskim.
Kako mrtav jezik?
Paw i srpski patrijarh to radi na mrtvom crkvenoslovenskom,pa sta?

A koji su to narod vatikanci? nemas ti pojma...samo se necega prisetis pa kao dodas...

pogledaj bolje klasifikaciju zivih i mrtvih jezika

pozdrav i uzivaj ..

:: :: ::
avatar
Akhenaton
Napredni član
Napredni član

Broj poruka : 787
Datum upisa : 21.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Fraya taj Uto Mar 15, 2011 8:24 pm

Uzivaj i ti genijalni covece. Rekoh ti da se sanskrit govori pri nekim ceremonijama, kao sto se u Vatikanu govori latinski. Prema tome
nisu mrtvi jezici, a i da jesu i da ih niko ne govori, pisano je na njima,
tako da nisu bili potrebni arheiolozi da ih otkrivaju.

Uzivaj i ti slavni arheologu
:A:
avatar
Fraya
Profi član
Profi član

Broj poruka : 2139
Datum upisa : 19.04.2010
Lokacija : suncana strana sokaka

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Fraya taj Uto Mar 15, 2011 8:25 pm

Akhenaton ::

Bila sam u Indiji nekoliko puta, gledala i u pozoristu delove
iz Ramajane i Mahabharate ( pogledaj u Viki sta je to)
nisu mi strani ni Indija,ni Indusi a narocito ne ova dva epa.
avatar
Fraya
Profi član
Profi član

Broj poruka : 2139
Datum upisa : 19.04.2010
Lokacija : suncana strana sokaka

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Akhenaton taj Uto Mar 15, 2011 8:27 pm

A ja jbg ipak znam da sam slavan,takav je zivot.

Ovo sto si napisala necu ni da komentarisem,to je kao kad je Pera u "Varljivom letu" govorio o odnosu Marksa i Engelsa:"mmmm,daaa...oni su bili ddobri drugari...druzili su se...tako...da bas su se druzilliii"..
avatar
Akhenaton
Napredni član
Napredni član

Broj poruka : 787
Datum upisa : 21.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Akhenaton taj Uto Mar 15, 2011 8:31 pm

Fraya ::
Bila sam u Indiji nekoliko puta, gledala i u pozoristu delove
iz Ramajane i Mahabharate ( pogledaj u Viki sta je to)
nisu mi strani ni Indija,ni Indusi a narocito ne ova dva epa.

Ne gledam u WP jer sam sam tamo se zajebavao i pisao razne nebuloze,namerno da vidim kod ce od vas to preneti negde hahahaha

I ja sam bio na Papua Novoj Gvineji (stvarno) ali jos nisam probao da pojedem nekog coveka...jak ti je razlog,valjda treba nesto naucno da napises a ne "bila sam u Indiji" sramota,nije mi jasno zasto tako nesto napises,pa zabole me sto si bla tamo,kakve to veze ima sa nekim naucnikom...

Koliko je kshatrya bilo u najcuvenijoj bitki iz Ramajane...eto ja znam napamet a nikada nisam bio u Indiji,hajde ti odgovori,imas pet minuta,inace cu smatrati da si negde skilnula sa neta...dovoljno ti je vremena...
avatar
Akhenaton
Napredni član
Napredni član

Broj poruka : 787
Datum upisa : 21.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Fraya taj Uto Mar 15, 2011 8:44 pm

Ja na forume ne dolazim ni zbog kakve patkometrije, a ponajmanje
da prozivam i vredjam ljude i to na takav nacin ne bih li sebe proglasila
genijem,naucnikom. A i svaka je diskusija za mene zavrsena kada
ti rece da su potrebni arheolozi da bi se citalo i razumelo ono sto je
pisano na sanskritu,starogrckom,latinskom ili staroslovenskom.
BTW,postojao je i ranolatinski i starolatinski pre ovog klasicnog latinskog.
avatar
Fraya
Profi član
Profi član

Broj poruka : 2139
Datum upisa : 19.04.2010
Lokacija : suncana strana sokaka

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Fristajlo taj Uto Mar 15, 2011 11:11 pm

Junaci- dimiskije odloži... Ovo je Vandalijina tema, a ostali se mogu uključiti sa pitanjima i komentarima, bar u blagoj vezi sa istom. Za to što ste počeli, imate PP.
Hvala.

Fristajlo
Legendarni član

Broj poruka : 19643
Datum upisa : 17.03.2010
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Akhenaton taj Sre Mar 16, 2011 10:29 pm

Fraya ::Ja na forume ne dolazim ni zbog kakve patkometrije, a ponajmanje
da prozivam i vredjam ljude i to na takav nacin ne bih li sebe proglasila
genijem,naucnikom. A i svaka je diskusija za mene zavrsena kada
ti rece da su potrebni arheolozi da bi se citalo i razumelo ono sto je
pisano na sanskritu,starogrckom,latinskom ili staroslovenskom.
BTW,postojao je i ranolatinski i starolatinski pre ovog klasicnog latinskog.

koja razlka je izmedju rano(cuda jbt) latinskog i staro(hajde to prolazi)latinskog

ja pitah vec znas sta su uopste kshatriyi...pa ti se hvalis ovde ramajanom i mahabharatom..

a sto se stice arheologa,imas li ti uopste pojma sta je CIL

to su arheolozi podarili lingvistici...

A sta je CIL?



Poslednji izmenio Avramova dana Sre Mar 16, 2011 10:35 pm, izmenjeno ukupno 1 puta (Razlog : Avramova)
avatar
Akhenaton
Napredni član
Napredni član

Broj poruka : 787
Datum upisa : 21.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Jesu li Bojke Srbi?

Počalji od vandalija taj Čet Mar 17, 2011 6:38 pm

@freya, bilo bi dobro da uložiš mali napor i saznaš nešto o istoriji vlastitog naroda, pogotovo što živiš u dijaspori. No, vratimo se temi Krajem osamdesetih godina XX veka M.L.Hudaš, ukrajinski etnolog iz Lavova, poreklo etnonima Bojki izvodi od antroponima Bojko koji je, po njegovom mišljenju, deminutivna forma ličnog imena Boj što se, svojevremeno, pojavilo kao posledica skraćenja sarmatskog i preslovenskog imena tipa: Bojislav, Bojo, Bojmir, itd. Na kraju razmatranja ovog pitanja Hudaš, u knjizi Bojkovština ističe sledeću hipotezu:" Nije li mogla, zaista, u dubokoj prošlosti, postojati grana Slovena koji su imali naziv Bojke? Možda je ova grana bila neki ogranak Srba te se, zajedno sa njima, preselila na Balkan, ostavivši za sobom svoj etnički naziv, koji se već utvrdio kao ime (toponim) za njihove nekadašnje teritorije? U neko doba je ovaj naziv prešao i na stanovništvo koje je naseljavalo taj predeo sačuvavši ga, na taj način, do našeg doba, u nazivu ukrajinske etnografske grupe Bojki, slično kao i u celom nizu drugih srpsko- slovenskih naziva, krije neki duboki odjek doistorijske stvarnosti kao i da je taj etnonim svojim korenima dosegao čak u preslovensku epohu?"
Lingvistički ključ za razumevanje porekla imena Bojki daje srpski jezik. Kao i sva sarmatska plemena i Bojke su bile ratnički narod te se njihovo ime izvodi od upražnjavanja veštine ratovanja - vođenja bitke ili boja. U samom korenu imena stoji reč boj (rat) a onaj koji ga vodi je bojovnik, bojnik (vojnik)- Bojka. Tu je i niz izvedenica kao što su boja- ratnički premaz na licu koji se nanosi pre polaska u boj, boja se maže bojicama, priborom za nanošenje boje; uboj je rana nanesena hladnim oružjem, sečivom. Poziv u rat glasi:"U boj!"; odbojnik je zaštitnik od uboja ili udara. Tu je i glagol bojati se, plašiti se boja i uboja, sukoba;tu je i niz srpskih ličnih imena i prezimena kao Bojan, Bojana, Bojko, Bojmir, Bojanče ili Vojo, Vojislav, Vojmir. Prezimena su Bojić, Bojović, Bojanin, Bojković, odnosno Vojić, Vojković, Vojović...
avatar
vandalija
Novi član
Novi član

Broj poruka : 44
Datum upisa : 26.06.2010

Nazad na vrh Ići dole

Bojke 2

Počalji od vandalija taj Čet Mar 17, 2011 6:48 pm

:aav: U knjizi Bojkoviština, M.L. Hudaš je, sa grupom autora, obradio istorijsko- etnografske karakteristike Bojki, njihovu materijalnu i duhovnu kulturu, privrednu delatnost i narodnu umetnost. Date su osnovne crte govora Bojki, iz oblasti fonetike i morfologije, bazirane na do sada publikovanim istraživanjima i rukopisima sakupljenim sa teritorije Bojki za Atlas ukrajinskih jezika. U oblasti sintakse, govor Bojki, Belih Srba, spada u najmanje proučene. U govoru je sačuvano još mnogo reči, danas svojstvenim samo Belim Srbima. Govor obiluje dubokim arhaizmima, posebno u oblastima koje se odnose na mesne karakteristike života i stanovanja, predmete svakodnevne upotrebe i gazdovanja u domaćinstvima. U okviru opšteg narodnog ukrajinskog govora govor Bojki spada u tzv. karpatske govore jugozapadne grupe ukrajinskih dijalekata. Na ovom govornom materijalu M. Oniškevič je napisao fundamentalno delo Rečnik bojkovskog govora, sa pripadajućom monografskom obradom bojkovske leksike No, i pored toga treba istaći da još i danas istraživanje bojkovskog je na samim počecima. O radu i rečniku Oniškeviča u sledećem postu
avatar
vandalija
Novi član
Novi član

Broj poruka : 44
Datum upisa : 26.06.2010

Nazad na vrh Ići dole

Rečnik bojkovskog jezika

Počalji od vandalija taj Ned Mar 20, 2011 8:20 pm

:lila2: Rečnik profesora Oniškeviča (+1971), obuhvata blizu 17000 rečeničkih članova i varijanti registrovanih reči sa više od 13000 jedinica. U uvodnoj reči, redakcijski kolegijum piše:"Ovo je rečnik jednog od najstarijih govora jugozapadnog narečja ukrajinskog jezika u kome su se sačuvali i produžavaju svoje funkcije jezički fakti nepoznati drugim govorima i književnom jeziku. Jedini izuzetak čini srpski jezik." Mi u ovom rečniku nalazimo na hiljade reči identičnim onima u srpskom jeziku, Vremenom, neke od ovih reči su promenile značenje, kod nekih je zadržana samo osnova ili je izmenjen, najčešće sufiks, dok je kod drugih značenje zaboravljeno ili su, jednostavno, potpuno izašle iz upotrebe.Ovde je vredno pomenuti i Karpatski atlas dijalekata (Moskva,1967.) čiji autori pišu u predgovoru:" Još u XIX veku slavisti su obratili pažnju na prisustvo karakteristika koje povezuju ukrajinski sa srpskim i južnoslovenskim jezicima. O tome su, svojevremeno, pisali V.Jagić i V. Oblak. Kasnije su to pitanje doticali, manje više, autori mnogih opštih vodiča o slovenskom znanju jezika i spisa o problemima kvalifikacije ovih jezika, te slovenskoj etnogenezi."
I u sadašnje vreme nastavlja se interesovanje slavista iz raznih zemalja za ukrajinsko- srpske jezičke veze. Nalaze se sve novije činjenice koje mogu svedočiti o drevnim vezama dela istočnoslovenskih plemena sa plemenima srpskog porekla (Beli Srbi, Lužički, Sarmati, Skiti). Bila bi velika greška igrnorisati u gramatičkom sistemu ukrajinskog jezika, značenje mnogih reči i prisustvo mnogih elemenata koji orjentišu ukrajinski jezik ka srpskom govornom sazvežđu. To je nesporna činjenica, neophodno ju je uzeti u obzir jer je lako utvrditi da ti opšti elementi, u svojoj masi, nisu i opšteukrajinski. Njihov brtoj značajno raste, srazmerno približavanju jugozapadnim oblastima. Posebno su njima bogati dijalekti Prikarpatja i Zakarpatja; to su: bojkovski, zakarpatski, naddnjestrovski, bukovinsko- pokutski i huculski govor. Upravo ovde nalazimo pravo obilje reči koje su dobro poznate srpskom jeziku ali kojih nema istočno od Dnjestra.
Prva zapažanja o karakterističnim crtama i spoljašnjosti Belih Srba nalazimo u istraživanjima antropologa I. Vagileviča. Kasnije, poljski naučnik, I. Kopernicki daje detaljan antropološki opis ukrajinskih Gorana (među njima i Bojki), oslanjajući se na ispitivanja vršena 1888.g.
avatar
vandalija
Novi član
Novi član

Broj poruka : 44
Datum upisa : 26.06.2010

Nazad na vrh Ići dole

Drugo izdanje

Počalji od Avramova taj Sub Apr 16, 2011 9:44 pm

ДРЕВНА БАЛКАНСКА ПЛЕМЕНА – ИЛИРИ И ТРИБАЛИ

Што се тиче велике преисторијске миграције, са краја бронзаног и почетка гвозденог доба, одвијала се у две фазе, са релативно кратким периодом мира између њих. За време мирног периода дошло је до формирања илирских и трибалских племена, од мешавине разних култура и културних група из бронзаног доба; могуће је говорити и о племенским савезима на чијем челу су биле групе балканских Синга. У самом бронзаном добу, које је наступило у немирним временима ране експанзије индоевропских племена, нигде у Европи нема битнијих промена у културном смислу које би, на било који начин, говориле о већим ратним сукобима у циљу померања неког народа из његовог станишта, на удаљеније место. Насупрот томе, појавиле су се јаке везе оних што су, пре тога расељавања, били заједно; неки су остали да чувају стара огњишта, у случају да се отишла племена врате. Томе у прилог говоре и врло јасне везе Ватина, као насеља и културе у целини, са југом Балканског полуострва и, нарочито, са Кипром. О тим везама рећи ћемо нешто, са лингвистичке стране, позивајући се на Херодота. Он, говорећи о становницима Средњег Подунавља помиње Сигине (Синге, Сигуни) Σιγυναι, „који носе миђанско одело и који за себе веле да су колонисти Миђана“.

Копље Сигина

По Ед Мајеру, ни Херодот себи није успео да објасни по чему би то Сигини требало да буду колонисти Миђана додајући да је, у тако дугом временском периоду, све могуће. На које је дуго време мислио Херодот? Наводећи ово место код Херодота, М. Васић се осврће на податке Е.Н. Минса по коме се оружје, копље за бацање, „што се употребљава при лову на звери“, кад становника Кипра, назива сигонес или сигуне (σιγονηζ, σιγυνοεζ ), да оно има македонско, трачко или скитско порекло. На првом месту би се требали запитати о каквом се копљу ради; ако је у питању већа стрела са трном (спречава испадање копља из ране), онда би то могла бити онаква каква је нађена у Добрачи, у оквиру гроба са карактеристичним материјалом ватинске културе, на чијој је огради, у виду камених плоча, био урезан и натпис. Чак и да се ради о другој врсти копља, већ сам податак о томе да су Сигини насељени с оне стране Дунава дакле, у Банату, може одредити сам карактер њихове везе са Кипром, односно, источним Медитераном „у тако дугом времену“. Уједно, то може послужити као одговор на упит о етничкој припадности овог племена, аутохтоног и матичног у односу на Кипар.

Херодот је, не познавајући дубоку прошлост, сматрао да се ова веза може одражавати само као колонизација Миђана јер су, они, у „језгру цивилизације“. Уколико се миђанско одело и други етнолошки елементи вежу за све остале налазе (са кипарским карактеристикама) из Ватина у Банату, где Херодот ставља Сигине, могло би се везати за ношњу што је представљају кличевачки, вршачки и многи други познати идоли, са разних места дуж Дунава, из нешто млађег временског периода али, у сваком случају, старијем од Херодота. Тако бисмо добили податак и о имену најстарије племенске заједнице Сигина, што ју је обележио топоним Сингидава (Сингаја, Сингидоунион, Сингидунум); то је и пут да се протумаче појаве ушебта у Подунављу, преко Кипра и Миђана, у оквиру вршачко- жутобрдске групе. Без обзира на далеке везе међу индоевропским племенима у бронзаном добу, тај период треба сматрати стабилизационим за заједнице настањене у Европи.

Гробови са црвеним окером

Наравно да је, ту и тамо, било мањих сукоба међу племенским заједницама као што је, на пример, био упад ватинских елемената у зону вучедолске културе у Белегишу. Једно од основних келтских племена зове се Сиговезус (друго је Беловезус), формирано у зони поречја Марне, Саре, Мозела и Рајне, одакле су се ширили у свим правцима.Да ли је постојала веза између Сиговезуса и Сигина, обзиром на сличност имена, остаје тек да се утврди. Оно што је за нас битно, кад је у питању келтска експанзија (која се, од петог века пре н.е. одвијала у више таласа), је чињеница како Келти, у својим продорима, носе, у језичком смислу, кентумске елементе које, ту и тамо, препознајемо на теериторијама са изразитим сатемским говором. Можда, у томе треба тражити појаве неких елемената опште- медитеранског типа код народа сатем групе, као што је то случај са именом сарматског Децебала чије име подсећа на пунска: Ханибала, Гадздрубала, итд.

Организованим племенским савезима је било могуће да се, у другој фази ове миграције, раселе по целом Балканском полуострву. Интерпретирајући продор Индоевропљана, из области јужноруских, понтских степа, многи аутори су износили оправдано гледиште да је по среди коњанички народ, чији је завичај у јужно- руским степама. Врло учестало приказивање јахача на коњу, за ондашњег уметника, није био лак посао па је, ову двојицу, најчешће обликовао као једно биће. Када се такав став одомаћио, смишљен је мит о кентаурима као злим отимачима девојака што су, коњаници- ратници, вероватно и чинили те, због тога, били изложени кентауромахији, борби против нечасних криминалних радњи. Колики је био утицај степско- понтских (скито- сарматских) јахачких елемената на културни развој, говори и распоред налаза тзв. командних палица што су, као обележје, имале коњске главе, не само у понтској области него и на Балканском полуострву. Њихов правац ширења је, несумњиво, био усмерен ка Грчкој, што јасно видимо из налаза других елемената гробова са црвеним окером који, дуж доњег Дунава, продиру преко Балкана у Тракију и Македонију а чији је, готово редован инвентар, била командна палица. Такви предмети су, још од древног времена па све до недавно, били ознаке власти и даље се задржавајући код пастира – сточара. Ово стање потврђују и гробнице 504 и 697 некрополе у Халштату (и на многим другим локацијама овог периода); командне палице се налазе и као секире, на чијем хрбату је била фигура коња.

Номадска коњаничка племена

Развој чисто сатемских елемената, у областима северног Понта (Црног мора), њиховој матичној области, текао је мирним токовима. На овој територији постоји, после ширења шнур- керамичких и окер гробних елемената, само један покрет Скита који потискују Сармате и Кимере у средње Подунавље. Да ли је тај покрет био онај који је изазвао велику преисторијску миграцију (дорска сеоба, сеоба народа са мора), или је то каснија миграција, како каже Херодот, одиграна после ове. Археолошки, још нису најјаснији односи унутар скитске културе (носилац тзв. животињског стила) која претходи грчком орјентализирајућем стилу ΙΧ – VIII века пре н.е. Ова миграција се могла одиграти само пре тог времена. Ипак, покренута је касније од сеобе припадника народа срубно- андоновске геометризирајуће културне фазе, што је видљиво у поретку јављања ових стилова у Грчкој.

Ако је судити по сарматским налазима, кроз њихово писмо на орнаментици урни из средњег бронзаног доба, они су, у средњем Подунављу, били настањени пре почетка велике сеобе те није било потребно неко веће пресељавање. Насеобине Сармата су, у Подунављу, већ биле одомаћене. Како је писмо у Подунављу већ имало одређени континуиет, преко винчанског, са овим сарматским паралелним појавама из Ватина, не треба више тражити хронолошке везе са сарматском миграцијом. Ње, суштински, није ни било али је, сигурно, постојала она друга селидба из области Понта (Трако- кимерска, како је најчешће називају), којој би више одговарао лингвистички назив Трако- фрижанске, са изразитим сатемским карактеристикама. Такође она, у свим видовима материјалне културе, носи печат блискости са Скитима, тако да је можемо доводити у директну везу са посебним балканским етносом. Она није била под утицајем архајске пеластичке језичке групе, све до времена грчко- персијских ратова; материјално се издвајала од осталих јонских племена. Најбитније је указати да су сва скитска племена била раштркана на далеко ширем простору него што је то област северне обале Црног мора. Ту су била размештена само номадска коњаничка племена које налазимо код Херодота као Σκιται Βάσιλέίκόί.

За разлику од ових, у унутрашњости се јављају две врсте скитских земљорадничких племена: орачи (Αροτεροι) и Γεόργόί, земљорадници који, у свом раду, не користе плуг већ мотику и ашов јер обрађују винограде и воћњаке. Како се, према скитским налазима из средњег Подунавља може видети, у тој области, георгоји се јављају као виши друштвени слој – господари, док је прост пук углавном обрађивао земљу (аротерои). Једна од земљорадничких група, највероватније орачка, била је настањена у тој области као сарматска јер су је Сармати и даље сматрали као себи сродно племе. Лесна подлога тла, са много накупљеног хумуса, била је скоро идеална за ораче јер је обрада земље била интензивна. За друге земљораднике, оне са мотиком и ашовом, место боравка налазимо у брдовитим крајевима око Карпата и Балкана; ту би било место племенима из Трако- фрижанске групе. По материјалној култури њима припадају Гети и Дако- Гети којима се приписује један мешани карактер сточарско- полуземљорадничког типа јер су, на својој територији, имали услове баш за развој оваквог типа привреде. По Овидију, сарматски и гетски су се дијалекатски разликовали, али су, у принципу, били исти. Теофилакт, код Фотија, каже: “Словени су зацело Гети. Наиме, Гетима су се звали некада...Гетско, но исто је рећи, мноштво Словена“. Гети су, како Страбон сведочи, имали исти језик као и Трачани: Πάρά τον Γέτον σήόγλωττοι τόισ Θράξιν. Он пише како су Гети прелазили Дунав и, налазећи се јужно од реке, значи у унутрашњости Балканског полуострва, разумевали са тамношњим становништвом. Што се тиче уметничког животињског стила он је, по географској и хронолошкој распрострањености, увек везан за сточарски део становништва шумско- степске области те га налазимо и касније, код Авара и других индоевропских народа, али увек код оних који су везани за номадско сточарење. Присутан је и на другом крају Европе, код Келта.

Подунавски обичај сахрањивања под хумкама, везује се за продор степско- понтских елемената јамне фазе културе кургана. У даљем ширењу, са другим степско- понтским елементима, ови обичаји сахрањивања постепено освајају широке европске просторе, успевајући да се задрже на дуже време, као посебна гробна култура, искључиво у брдовитим областима. У источној Словачкој и западној Србији, најраније хумке биле су распоређиване дуж брдских гребена, у низовима. Томе је допринео и економски моменат јер су, таква места, била неподесна за обраду. То важи за хумке подизане у планинским пределима док су, веома ране, можда и старије од ових брдских, биле неке од хумки какве се налазе на широком подручју Војводине, нарочито у Банату, уобичајено носећи имена одређених личности.

Либурни, Јаподи...

Што се тиче Илира, настањених на Апенинском полуострву, ситуација је у знатној мери била различита јер су се овде настањивали у две етапе. У првој је насељен рани, још етнички неиздиференциран индоевропски живаљ док су, у другој етапи, великој преисторијској сеоби, нека од бронзанодопских племена западног дела Балканског полуострва, под притиском са североистока, пребацила преко Јадрана, настањујући његове западне обале. Лингвистички, припадали су истој групи племена као и балканска. Племенска имена овога народа непрестано су се мењала, због сељења и унутрашњих трвења. За старе Грке и Римљане, постојали су тзв. прави Илири, племе са територије Косова и Метохије, затим племена прозвана илирским, на основу ширења илирске државе у III веку пре н.е. и, коначно, народи којима су Римљани дали илирско име не знајући у коју етничку групу да их сврстају, приликом освајања њихових земаља. Легије Империје се срећу и воде ратове са Либурнима, Далматима, Јаподима и Истрима - по среди су сарматска и трибалска племена. На обалама Саве затичемо Бреуке, у Лици и северозападној Босни, најпознатије илирско племе – Јаподе, познато по специфичним јаподским урнама, из налазишта Језерин код Бихаћа. Њима припада и простор планинског венца Динарида, између Сплита и Задра, са релативно равничарском зоном северно од Трогира; јужно, заузимају територије до Книнске крајине, познате по налазиштима громила (тумули) са равним гробовима и каменим урнама на северу; у Лици су, Банији, Кордуну и Босанској крајини. У области Брибира и Подграђа нађене су киклопске градине Јапода које доминирају крајоликом својом величином. Име Јапода име више варијанти: Јапиди, Јадастини, Јазиге, лоцирано у топонимима на ја: Јапра, Јајце, Јајинци, Јагодина, Јармовац... Суседи Јапода, на обали и острвима, били су Либурни, поморци и гусари. У време римских освајања, водеће племе јадранског поднебља су Далмати, са главним местом Жупањцем (Delminum); по њима ће цела област добити име Далмације. Њихово главно пристаниште било је у Салони.

Предање о светом Павлу

Далмати и Јаподи били су ранохришћани и велики непријатељи Рима. Хришћанство је допрло у Далмацију већ у апостолско доба. Апостол Павле сам каже да је, проповедајући, стигао чак до Илирика. За Тита, свога ученика, вели да је отишао проповедати по Далмацији. Блажени Јероним, пореклом Србин из Далмације, такође говори о Павловој проповеди у Илирику, а Епифаније Кипарски, опет, тврди, како је апостол Лука, као Павлов пратилац, учествовао у евангелизацији Далмације, Галије, Италије и Македоније. Предање о раду апостола Павла у Далмацији је остало и даље живо. Далматински историчар Луцијус (+1679), забележио је и конкретнији податак како се апостол Павле, пролазећи кроз Далмацију, зауставио код града Бурнума, недалеко од данашњег Кистања, близу реке Тицијус (данашња Крка), што указује на постојање једне хришћанске општине у овом крају већ у апостолско доба.То документује и комплекс катакомби на којима је, касније, саграђен манастир Крка у коме је, по Луцијусовом казивању, на некој даски, био урезан српски запис о значајном боравку апостола Павла у Далмацији. И висовачки фрањевац, историчар Вињалић пише, сто година после Луцијуса, да су се, „у манастиру св. Арханђела, у коме данас калуђери живе, налазили написани дотични стихови, на српском језику, у спомен борављења у томе мјесту апостола Павла“.

Предање, о боравку апостола Павла у Далмацији, помиње и Алберто Фортис у свом Путопису. Ова традиција добила је и свој ликовни израз у једној слици која се некад налазила у манастиру Крка, а приказивала је апостола Павла како проповеда Далматинцима, обученим у српске народне ношње. После Миланског едикта (313.г.), хришћанство је у Далмацији кренуло рапидно напред и ускоро на сцени црквених збивања видимо многе значајне представнике далматинске цркве. Поред романских колонија у Приморју, тада се појављују и аланске, силовито јачајући нарочито откако је Далмација, најпре привремено (437.г.) а, после пропасти Западног римског царства (476.г.), дефинитивно дошла под власт Одокара, аланско- вандалског краља, који га је и срушио, заједно са Свевима и Бургунђанима. Он је, са преко 200000 људи (у пратњи аланске коњице били су жене, деца и старци на колима, заједно са великим крдима стоке), прешао преко прелаза Мали и Велики Алан и, у широком рејону Брибира, градине Нимфеум (Nympheum, после пада у аланске руке носи ранији јаподски назив Варварија), направио полазну базу одакле ће, у наредних осам година, освојити целу јадранску обалу и део Западне Србије. После Одокара, Далмацијом влада Византија. Од времена Одокаревог и цара Јустинијана (527-565) те српске колоније постају и расадници сарматске и грчке културе, о чему сведоче многи споменици, од Равене па низ читаво Јадранско приморје. По приморским градовима, служи се у хришћанским црквама на латинском, али и на српском језику, нарочито у местима где су биле јаче аланске колоније.

Краљ Бајалос

У Херцеговини, у области Неретве, живело је племе Даорса (Daversi); jeдно време ковали су бакарни новац, са сликом лађе на аверсу и натписом: Δαορσώι. Највећи део Црне Горе обухватало је племе Дукљана, Доклеата, са центрима код Подгорице и Грахова. Латински називи њихових поглавица, у стиховима, нађени су у рушевинама римског кастела Салтуа, код села Виљуси. На локалитету Царине, код Рисна, пронађено је 2010.г. 4600 металних новчића краља Балајоса (Βάλλαιους) који је владао на прелазу из III у II век пре н.е. Балајосови новчићи пронађени су поред Рисна и на Хвару. Он је, у Царини, имао своју престоницу са ковницом новца. Овај налаз, између осталог, потврђује термин рас (Рисно), као одредницу за престоно место Срба. Балајосови суседи Лабејати живели су око Скадарског језера. Од јужних племена познати су Дасарети и Птоломејеви Албани, са центром Албанопољом. Албане, тј. њихово име, не треба бркати са данашњим Албанцима који су на ове просторе дошли са Ђорђем Манијаком. Њихово име потиче од alba што значи бело. На горњем Вардару, Белом Дриму, Косову пољу и у околини Ниша, била је отаџбина Дардана који се помињу тек од 284.г. пре н.е. као храбри непријатељи Македонаца и Римљана.

Дардани нису имали палеобалканско порекло; за њих се пре може рећи да су представљали палеобалкански супстрат скитско- трачке мешавине. О континуитету њиховог живота, на овим просторима, најбоље говоре налази из гласиначке некрополе, документујући како се живот Дардана протеже у континуитету од раног бронзаног доба, све до краја халштатског периода; по спорадичним млађим налазима, може се претпоставити континуиран боравак све до латенског периода гвозденог доба. Уз старе налезе из Требеништа, Мраморца, Демир капије, Качња, Ошанића (Столац), јављају се и новији: код Чачка, Атенице, Новог Пазара, Параћина итд. сведочећи о богатству овога народа и његовом значају за целу медитеранску област, посебно грчку. Томе је највише одпринео њихов географски положај јер су, у заједници са трачким племенима на истоку Балканског полупстрва, представљали северне суседе оних народа односно, група племена названих заједничким именом Хелена. Међу овима, постоје и јака мешања са Трибалима и Илирима тако да, Апијан, сматра Перхебе, настањене у западној Тесалији, за илирско племе. Веома је разнолик историјски значај појединих племена; нека су била савезници разним грчким непријатељима у пљачкашким походима док су, друга, бивала не само на страни Грка већ и њихови савезници.

Илирски језик

Рекосмо да се, у освиту историјског доба, на Балканском полуострву, јављају индоевропски народи: Илири, Трибали, Трачани и Хелени. Сипријан Робер пише да су Срби Илирије најстарији међу Словенима јер, „све што код осталих народа живи још само као легенда или нејасан мит, налази се данас у стању живог закона у тој непромењивој и поетској Илирији. Није ли онда требало да закључим да сам најзад додирнуо живу стену, земљу првог формирања, те да су Срби Илирије заиста најстарији међу Словенима?“ Робер, у својим разматрањима, посматра свеукупност словенске расе, под општим именом Срба мада они, изворно, не припадају словенском стаблу народа. Но, без обзира на ову непрецизност, Робер Илире сматра Србима. Илири су становали на западној половини Полуострва, од средњег Дунава до Епира. Њима су, у средишту Хелма, припадала племена Дардана и Пејона. Казимир Шулц, у књизи О пореклу и седиштима старих Илира, цитирајући Мојсија Хоренског, каже да су Илири били аутохтони с обе стране Дунава, на целом Балканском полуострву.

Којим су језиком говорили? У опсежној студији, Јован Цвијић изражава уверење да су савремени дијалекти српског језика, дакле штокавског, који се дели на старо- штокавски (Македонија), средње- штокавски (Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Босна и Херцеговина, Црна гора, Косово, Метохија, Војводина и Шумадија), са поддијалектима: екавским, ијекавским и икавским, постојали већ на тлу древне Тракије и Илирије. Мавро Орбини, свештеник Малтешког реда, пише: “Народи Илирије говорили су склавинским (српским) језиком пре него што су се Словени (Словенско- аварска најезда) дочепали те провинције“. Француски историчар, Чарлс де Пајсонел, пишући о светом Јерониму и његовој буквици, каже да су се, тим писмом, „служили Срби или Панонци, или Далматинци, који су говорили језиком заједничким Илирима, Панонцима и Мижанима“. Oн помиње случај римског песника Овидија, протераног у Босфорско краљевство, који је, у избеглиштву, научио језик, истоветан са илирским, далматинским, панонским и мизијским што, сабрано, упућује на један језик – српски. Наиме, из стихова самог Овидија, читалац сазнаје да је, у месту свога изгнанства, научио скитско- трачко- дачко- сарматски језик на ком је чак и певао, читајући своје песме јавно, пред људима међу којима је био присиљен да живи.

Директно, о употреби српског језика, говори француски антрополог, етнограф и географ Рене Миле, казујући да се користи све од Црног до Јадранског мора: “Српски језик, којим се говори на тај начин, изгледа скоро исто тако хармоничан као и италијански. За мене, јасно, тај језик је тврд, пун консонаната и грлених сугласника, пошто је прошао кроз уста жена Тракије и Илирије те, делимично, био лишен своје опорости, добивши медитеранску модулацију“. О народима, чији је српски матерњи језик, додаје: “Од те славне сродности порекла, преостаје само заједница језика. И то је нешто! Од Варне, на Црном мору, до Рагузе (тј. Дубровника, на Јадрану), рећи ће вам добар дан на српском. Јединственост језика се боље одупрла од јединствености обичаја“. Ами Бује констатује: “Давно пре Овидија, језик којим се говорило, с обе стране Дунава, био је један и то, на основу разних бројних сведочанстава, може бити само српски језик који је за словенске језике оно што је латински за језике из њега настале“. Имена: Трачани, Трибали, Илири, Сармати, Венети итд. односе се увек на Србе који су себе, како тврди Шафарик, свуда у својим делима, „увек својим домаћим српским именом звали“. Филолог Катанчић каже да, Босанци и Далматинци, говоре оним истим језиком којим говоре и Србијанци – илирским: „Serbli universi dialecto Illyricae usi.“. Односно, Илири сами себе зову Србима, понекад и Илирима.

Демостенова хвала

У изузетно богатој студији, О пореклу и седиштима старих Илира, Казимир Шулц је сабрао мноштво разноврсних докумената о античким Србима, познатим под именом Илира и Трачана. Указујући на сличност религије, заједничка имена богова и поштивање тројства, он наводи име врховног бога кога су звали Sabatious (Σαυατ(δ)ιους или Савадијус, односно Саваот), чије се име, дaн данас, сачувало у српском народу. Идентичност Илира и Трачана ишла је дотле, пише Шулц, да је, нпр. Никола из Дамаска, житеље Паноније и Дачане (који су се назвали Трачанима), именовао, у својој биографији О Августу, Илирима. Како би могли Илири и Трачани да буду различити, пита се, када за Трибале (које су сматрали Трачанима), Аристофан, Ливије и Стефан Византијски, веле да су Илири?! Дикофрон, из III века пре н.е. бележи да су називи, Трачанин и Илир, два имена једног истог рода, чије су име другојачије употребљавали Грци, а другојачије Римљани. Наиме, читаву северну земљу (територије северно од Грчке), где су живели Трачани и Илири, стари су називали Тракијом док су, исту ту земљу, други касније називали Илиријом. Полибије доказује као тачно (и допуњава) да је илирски језик такође македонски дијалекат, као и трачки. Наиме, Македонија се некада називала Пеонијом обухватајући, у грчко- римско доба, подручје средњег Повардарја, почев од Таорске клисуре на југу, чинећи природан прелаз од Илирије ка Тракији. Данас се, у том подручју одржала, по тврђењу Јована Цвијића, најархаичнија варијанта српског штокавског говора. Пошто је то тако, наставља Шулц, Полибијевим савременицима (II век пре н.е.), било је тешко да кажу, где да се одреде границе међу родовима, тако чврсто крвном линијом повезаних. Грчки говорник Демостен изриче хвалу, у свом првом олинтском говору, македонским суседима Илирима и Пеоњанима; Јустин, у својој седмој књизи, бележи да су они, здружени са Трачанима и Илирима, водили сталне бојеве, „свакодневном употребом њиховог оружја, плашили су суседе, учврстивши славу ратне хвале“.

Некада су Илири настањивали целу јадранску обалу, до реке По и граница Апулије. Пошто су италске обале некада заузимала трачко- илирска племена, Плиније каже, пишући о античкој Умбрији: “С правом се суди да је илирски језик својствен латинском и италском, као што се приближава и грчком; из њега, тј. из италског језика, некада су вође црпле себи имена“. To je у складу са Ливијевим запажањем (+17.г.) како, „изнад Венета живе, у планинама, народи крвни сродници Венета – Реци и Винделинци“. Ливије додаје да су Римљани земље Реције (Винделиције), Норикум и Панонију, називали илирском провинцијом. Занимљива је и његова опаска како је неки Илир добио име Бели по боји његове коже. Никола из Дамаска је, такође, тврдио да су: Дачани, Гети, Панонци, Норици, Винделици и Реци, један те исти илирски род. Свим овим племенима језик је био илиро- трачки или, како Полибије пише: „Linguam Illyricam fuisse dialectum Thraciacae“. Oвом, трачко- илирском комплексу, Дамаскин прикључује реку Тису која дели Гете и Дачане, издвајајући Грчку и западну Италију јер, једино те земље нису, у том позном периоду, биле настањене Трако- Илирима. Мистериозни Трако- илири били су антички Срби, o чему сведочи низ имена градова, утврђења и паланки изведених од основе српског народног имена. Нестор, ове Србе, назива Илиро- словенима пишући да код њих борави апостол Павле док, апостол Андреја, проповеда Христову реч код Руса. Овај летописац Илирију сматра прадомовином свих Словена.

Краљевство Словена

Историчар Себастијан Долчи, у својој књизи О старости и распрострањености илирског језика, помиње Маркоманско- квадски запис преузет из Анала Руса Јеремије. Латинизован, гласи: „Styn ovvy. Uklopyen bylie jesti mera sgode Krukovuye nass Markoman i brete slavnov litov boya nasga. Мarkoman proyde ni slavnov styn pokoi lyth v vika“. Превео га је на латински овако:“Lapis iste insertus est pacis congressus Krukaviensi inter nos Marcomannos et fratres Slavos anno belli nostri. Marcomannos praeterat nec Slavus lapis requies ani aeterni“. Oвај запис доноси и Мавро Орбини у свом Краљевству Словена као најстарије сведочанство урезано на камену. У преводу се Орбини служи икавском варијантом српског језика која је заступљена и на самом натпису. Превод је следећи: Ова стена, уклесана, истинито је сведочанство сусрета Kруковљана, нас Маркомана и наше братије у славним ратовима. Маркомани су прошли, али њихова слава остаје до века (као што је вечна ова стена).

Дубровчанин Игњацио Ђорђи (Игњат Ђурђевић), песник и научник, открио је, како сам сведочи, у некој од римских библиотека, подужу песму писану илирским језиком. Ђорђи, порекло Срба изводи од Трачана. Овде доносимо две строфе из његове Piesan Carmen уз Шафарикову напомену да језик Далматинаца има само једно одступање у односу на српски говор и, да се то односи на изговор вокала; ради се о варијанти вокала насталог на месту једног ишчезлог гласа старијег српског језика.

А ia mislech sa ciass mochi - А ја мишљах за час моћи
Stech i slavu u kom boju - Стећ и славу у ком боју
Trajah dughe ciasse od nochi - Трајах дуге часе од ноћи
Nepokoinom u pokoju. - Непокојном у покоју.
Ciemse tako saman pase - Чим се тако заман пасе
Misli isprasnom pamet trudna - Мисли испразном памет трудна
Etto is nenad prikasase - Ето изненада приказа се
Mom poghledu sien priciudna. - Мом погледу сјен прећудна.
Венди или Венети

На источној обали Италије, Месалији, живели су Венети (Wenden,Wendi), заједно са другим приморским племенима Апулије. Ваља приметити да је, у областима чија је западна граница линија од ушћа Елбе ка Тршћанском заливу, била прапостојбина, област сатемске групе индоевропског народа и разнородних племенских заједница. Сви антички писци слажу се да је ова област настањена Сарматима, Скитима (пригодно названим Венетима); неки млађи историчари, сматрају да су њени становници били, у ствари, без обзира на венетско име, Склави, Склавини тј. Срби. У називу Склавина налази се сродство и порекло општег словенског имена односно, као латинско sclavus – роб, што је мање вероватно јер, словенска племена, у време прве сеобе, никада нису била потчињена римској Империји. Назив Склавини комбинација је Скитског и Венетског ( односно винитског) имена, при чему се, у новијем грчком, ε (ета) чита као ι (и): СКИти→ВИНИти (Σκιταε→Βιήιταε); дакле, том комбинацијом, добили бисмо читање Скито- венети што је и тачно тумачење имена Склавина.

Венети – Венди, живели су, углавном, на обалама Атлантског океана, бавећи се морепловством, будући да су били врсни градитељи бродова. Јулије Цезар каже да су, својом морепловачком вештином, надилазили све остале народе. Бродова су имали много, сведочи римски император, уз то се подразумевала поморска моћ и држање мноштва лука у властитом поседу. Лучка средишта и припадајућа им места, које нису биле њихова својина, налазила су се у потчињеном положају. Гај Јулије карактерише Венете као велику силу – тиме се објашњава римски војни поход против њих. Венети, господари поморских лука, врсни градитељи бродовља, држали су, у својим рукама, трговину са британским острвима што, Римском царству, никако није одговарало. Цезаров поход против Венета завршио се у крви; жене и деца били су продавани у робље, не појединачно већ по групама, колико заробљеника стане на квадратни метар! Цезар, Гај Јулије, у беспоштедном рату за територије насељене Венетима, записује: “Овом битком, рат против Венета био је завршен на целој морској обали. Они, који су остали, нису знали куда ће, ни на који начин ће да бране своје градове. И тако су предали сами себе и све што им је припадало Цезару. Гај Јулије је одлучио да их казни, што горе, уколико је више желео да, убудуће, сачува од варвара право на освојене територије. И тако, убивши све сенаторе, преостало становништво је продао у робље, по површини. Против Венета је ратовао чувени војсковођа Крас „зато што су Венети били најмоћнији народ армориканске области,“

У Ромулово доба

Међутим, поред свих недаћа и геноцида које је Цезар извршио, Венети су остали у Британији све до 449.г. када су Саксонци, у немилосрдној војној кампањи, одреда истребили Серфе, тј. Србе. Ипак, остали су топоними, као сведочанства боравка Венета на тим просторима јер, у Енглеској и даље постоје пристаништа србофоних имена: Вента, Виндобела, Виндолана, Виндомара и Виновија, као и град Сербиодунум, односно Сербен, град забележен на Антоновој мапи путева. Суровјецки и Шафарик налазе Венете у разним деливима Европе, називајући их јадранским, армориканским, белгијским и балтичким, додајући им трачка племена Кривиће, Горане и Бесе. Што се тиче армориканских Венета, њихова седишта су се простирале до ушћа Лоаре и, сва венетска острва аквитанске обале су им припадала. О тим Венетима, нашироко пише Гај Јулије Цезар, како их је победио, побио и протерао у ропство, великодушно им признајући поморску и трговачку снагу, како би његова победа била значајнија. Суровјецки додаје име главног пристаништа Gessoriacum (Гесоријакум, тј. Језерјак). Ове Венете, Страбон сматра прецима јадранских. Тако је, Римска империја, задала одлучан ударац народу који је живео од Х века пре н.е. на Јадранском мору, водећи живу трговину, захваљујући чувеним поморским градовима чији је број прелазио цифру од 50 лука. Овим Венетима су припадала племена која су себе називала: Норици, Саласи, Венони, Винделици, Истријани, Таулантини, Далмати, Илири... Њихова седишта простирала су се дуж обале Јадранског мора, преко острва Анконе, до Епира; одатле, северно, према унутрашњости Балкана, све до Дунава; потом, западно, преко Илирије, Штајерске, Тирола и Баварске, до језера Брегенцер, где су се граничили са Рецима и Хелвећанима. У овим крајевима, земљорадња је била подигнута на највиши могући степен искориштености, представљајући кључан извозни артикал (пшеница, јечам, раж, просо, зоб).

У Ромулово доба, како пише Жан Клод Ривиер, Римљани су се дивили венетским плавим очима док, изванредни „ одгој коња и мазги“, спомиње и Хомер. По Плинију, њихов језик је, за Римљане, био особито тежак; међутим, печат вендских речи, које су допрле до нас, веома је лак за распознавање пошто су, одреда, српске, са чисто српским коренима. Данашња Француска Вандеја успомена је на армориканске Венде којих је већ давно нестало, под латинским мачем мржње и беса према варварима. Од њих је, дакле, остало само име.

Скилакс Ариандинус из Карије пише да, кроз седишта Венета, протиче река Еридан, носећи ћилибар (јантар), из чега произилази да су поменута племена обитавала уз Балтичко море. Херодот нам саопштава како река Еридан тече ка северу према мору и да се, на њеним обалама, налази јантар. Ако је пак Тимеј рекао да се европска Скитија зове Венома, логично је закључити како је, поменута географска област, била насељена Венетима, управо исто као и Сарматија у време Плинија, Тацита и Птолемеја. Птолемеј је споменуо многе народе Сарматије који су, по имену, илиро- трачког порекла, што је знао и описао Херодот.

Према подацима код Страбона, Дардани нису били неко јединствено племе. Њихово место, на граници према трачким Медима, није могуће ближе одредити: „... τόν δε Δαρδανιτών εισι καιόι Γαλαβριό ικαι Θόυναται“. Они су се, 284.г. пре н.е. ујединили у једну краљевину. Име јој се, језички, може раставити на Гала и Бригои, што би значило да је једно име келтског а, друго, галског порекла. Међутим, друго племенско име се може читати као Τυήάταίάυ што значи ту рођени односно, да су аутохтони.

Споменици из Лике

Лична имена, на натписима из римског доба, једини су споменици староилирског језика; већина њих, имајући само једну основу са суфиксом, подсећају на имена Етрураца и Трибала: Даса, Мата, Титос (Сисоје), Тата, Лурус, Верзо и др. За друштвене односе значајна су имена која, у непромењеном облику, носе мушкарци и жене, као са натписа пронађених у Пљевљима: Панта, Тритан, Вендес, Вандано. На споменицима из Лике налазимо слична имена: Лепа (Oelpa), Стена (Stennas, Stenato), што све указује на њихово српско (сарматско) порекло. Епонимна илирска краљица Теута господари Сардион- племеном (Σαρδιαιόν); код племена Свардона, назива преузетог из матичног имена Свеби, може се видети име племена Сарда (Сарданије, као топонима), који указује на исељеништво, увек у јужном правцу. У истом смислу, говори податак да се, код разних античких писаца, говори о Сардионима (Σαρδίαιων). О томе, на свој начин, говорило се како се Сардиони никако не јављају, у било којој од шема из митова, у редакцији Апијана и Страбона, о илирским племенским херосима односно, њиховим племенима. Ради се о покрету истог племена ка југу које се, у току сеобе поделило, па је једно отишло на Апенинско а друго на Балканско полуострво што је, врло вероватно, те остаје, на неки начин, отворено питање за даља комплекснија (историјска и археолошка) испитивања.

Корен краљичиног имена теут односи се на оца (мајку) народа. Теутино племе јавља се, код Страбона и Птолемеја, под именом Варди (Vardaioi) у смислу чувара, заштитника, о чему сведоче бројни топоними: Вардиште, Варварин, Варда, Варадјево, Вардар, Вараждин, итд. Некада су били озлоглашени гусари на Јадрану. Варда значи и утврђен град, градину. Један натпис из Исе, о Теути, говори о краљици као слушкињи бога и заштитници култа: ΘΕΤΑΚΩΔΑΦΥ. Друга илирска краљица звала се Церија, по имену светог дрвета цера (врста храста).

Miodrag Milanović

___________________

Iz Drugog izdanja "Istorijsko poreklo Srba"

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Avramova taj Sub Apr 16, 2011 9:51 pm

Сирмо, краљ Трибала

Као најранији становници Србије помињу се и Трибали. Херодот пише о две реке у овој земљи: Ангрос, Западна Морава са Ибром и, Бронгос, Страбонов Bargos, римски Margus, који се улива у Дунав, по свој прилици, Јужна и сједињена Морава. На споју ових река била је трибалска равница, Трибаликон (Τριβαλλικον). У Тукидидово време, покушао је краљ Одриза Ситалк да распростре своју моћ преко реке Оσκιος (Оскиос, Искер), према северу, али је погинуо од руке Tрибала чија се земља, по Страбону, распростире на 15 дана хода од Горње Струме до Дунава. Доцније, Трибали ратују са Македонцима, Филипом ΙΙ и Александром Великим коме се, краљ Tрибала Сирмо (Σιρμίος), морао покорити 334 г. пре н.е. У тврђави Пећ, на Дунаву, потписан је мир, након што је Сирмо умилостивио Александра богатим уздарјима. После тога, један Сирмов коњички одред, учествовао је, са Александровим трупама, у походу на Персију. Моћ Трибала уништиће Скордисци. Они, који се нису хтели покорити, избегли су за Бугарску где Птолемеј бележи нову Трибалију (Τρεβαλλιόν), на ушћу Искра и њихову градину Ескус (Oescus, Осијек).

Лаоник Халкокондило, историчар рођен у богатој атинској породици, у својој Историји, je записао: “Σερδλόι, Τριδαλλοι δε ευνος παλαιοτατον τε και μεγιστον τονευνοων“, односно, „Срби Трибали, народ најстарији и највећи од свих народа, поуздано знам“. У одељцима Б, Ц и Д, његове опсежне књиге, у десет томова, налазе се и значајна обавештења о Србима. Између осталог, Халкокондило се осврће на разне облике имена Срб и Србин, тј. варијанте које су странци од њега направили. Овде је значајно историчарево идентификовање имена Србин од пра- облика Србљин (пре XV века чешће употребљаваног), са називом Трибал. Он употребљава множину Трибалои, Τριδαλλωι, што одговара имену Србљи. Халкокондилов спис се, углавном, односи на историју Византије од 1298. до 1463.г. и историју Османлијског царства; у њему се Срби спомињу узгред; њиховој историји писац не придаје велики значај, окупиран односима између Византије, царевине у слабљењу и Турске империје, чија моћ непрекидно расте. Но, баш због ове чињенице, Халкокондилова напомена о Србима добија на значају. Доиста, некада велики народ је преживљавао осудне тренутке своје повести у другој половини XV века, када је Лаониково десетокњижје настајало.

Сарматске хронике

Халкокондило је, једно време, радио на двору Палеолога као дипломата а, после Мухамедовог освајања Пелопонеза, склонио се код Ђурађа Бранковића у Смедерево. На крају се скрасио у Италији. Изневши наведено тврђење о Србима, Халкокондило их суштински идентификује са Трачанима, за које је Херодот рекао оно што је Халкокондило забележио о Србима. Херодот пише: “Али опет знам, премда су народи ови различити по имену, ипак се не разликују по обичајима, и говоре истим језиком, још и данас“; затим, Халкокондило:“ Трибали, Мизи, Илири, Сармати, сви се између себе служе истим језиком...Бораве са ове и оне стране Дунава, нашироко и надугачко владајући...овај људски род...такав је мој закључак...борећи се са различитим бурама судбине, запосео је област око Јонског мора и тамо учврстио седишта“. Историчар Византије се бави и питањима језика, па каже: “Језик Сармата налик је на језик Илира који обитавају од Јоније до Венеције; једни и други налазе задовољство у предности коју им пружа порекло. Једни и други живе у областима и једних и других; зна се, јамачно, да су Илири, који живе у овом делу Европе, обитавали у Пољској и Сарматији. Или су, пак, Сармати дошли у овај дунавски простор, у Мизију, у области Трибала и Илира, које се пружају према Јонском мору, па све до Венеције. Нисам чуо некога од старих да о томе приповеда, нити пак сам умем да то, као праву истину, објасним. Сам нисам у стању боље да покажем како је један исти језик запао различитим господарима родова у првобитној збрци. Но, пошто се то догодило, не знам да ли да изведем Сармате од Илира или Илире од Сармата? Међутим, оно што на основу најстаријих поузданих споменика знам, Трачани и Гети су стално и, сасвим сигурно, имали заједнички језик“.

За нашу тему значајан је и запис цењеног византијског хроничара Ђорђа Кедрина, где Трибалију назива земљом Срба: „Τριδαλλικον τον τοπον των Σέρδλων“. Шафарик и Суровјецки, истичу да је Грцима било свеједно да ли ће писати Срб, Србин, Серблос или Трибалос. За назив Трибала они потврђују Халкокондилово запажање како су га, Грци Атике, извели од имена Σέρβαλιον, Σέρβαλιοί (Србаљ, Србљи). Према њима, Грци су, пре свега, мењали с у т па су, нпр. претварали: γλοσσα у γλοττα или, υαλασσα у ταλαττα; тако је, српски сир постао тир односно τυρόσ; топоним Сред (Σέρεδ) је преименован у Τίάραήτοσ. Средец је постао Τρίαδιτα.

Miodrag Milanović
___________________

Iz Drugog izdanja "Istorijsko poreklo Srba"

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Avramova taj Sub Apr 16, 2011 9:54 pm

Аристофанов Трибал

Име Трибала је култно и потиче од израза треба (τραεβαι), означава неку врсту религиозне потребе. Отуда се и место, где се култ упражњава, зове требиште. Топоними: Требиње, Требевић, Требава, Требник, Требишњица и сл. означавају просторе где се проводе култови. П.Ј. Шафарик, одличан познавалац латинског и старогрчког, каже: “Што се тиче имена Трибала (Triballos) само по себи пада у очи грчка трансформација речи Србаљ у Трибалос што се доказује аналогијом. Грк, посебно онај са Атике, навикнут је да, у домаћим речима, као у англосаксонском, претвара с у т, као talatta уместо talassa. Трибали се спомињу још код Аристофана, у комедији Ονιρτες где је главни лик сељачина Трибал који прича на варварском грчком, изазивајући код публике салве смеха својим језичким каламбурима.. Илирски назив среће се у хеленским записима, означавајући фигурице прављене од блата (ило, иловача) које су држане у кући, на источној страни зида, означавајући многобројна божанства, заштитнике дома. Ове фигурице, Римљани су звали ларима, кућним духовима- чуварима. По њима је, једна цела област Иранске висоравни, прапостојбина Срба, названа Ларистаном. Обзиром да Илири и Трибали, као сродна племена, нису никада ратовали, важи за Илире и изведеница земљак.

Трибали су још звани Панонима; наиме, Тацитова Сарматија налази се у Панонији, са источне стране Дунава, док је Илирија у рукама Римљана, а Дакија у проблемима те је, 257. г пре н.е. била напуштена. Наиме, уз Србе су, из северних области, пошла на југ и бројна словенска племена која су се, или измешала са сродним староседеоцима Панонима или, староседеоце, толико асимиловала да од ових (Трачани) остаје, у новонасталој етнокултурној слици, врло мало трагова. То се најбоље види из материјалне културе, где се издвајају разне етничке скупине сличних обичаја. На пример, обреди при сахрањивању или спаљивању покојника што се, истовремено, јављају у оквирима исте групе. Из тога се може закључити да су Срби, пошавши из своје матичне области, док се није њихово име још појавило у писаној форми на Балкану, успутно, са собом, повели и друга братства која су, уз њихово вођство, прихватила и њихово име. Тиме се потврђују велика исељеништва из индоевропских области, од времена ране праисторије, до времена Марије Терезије када су, из немачких области, насељавани у средњем Подунављу фолксдојчери којима је, после Другог светског рата, баш добро дошла матична област да се у њу врате и попуне празнине након рата у Немачкој.

Занимљиве вести нам долазе од Грегора (538- 594), бискупа Тура који, у својој Историји Франачке, записује: “Историчари, чија дела још увек поседујемо, дају нам све информације о Францима али никада не бележе имена њихових краљева. Обично се каже да су Франци првобитно потекли из Паноније, најпре колонизујући обале Рајне. Затим су прешли кроз Тирингију и, у свакој земљи, установили нову област; у сваком граду, столују дугокоси краљеви, одабрани из главних и најотменијих породица њихове расе“. Између 658. и 661.г. су, у виду хроника, састављена три рукописа којима је обухваћено првих шест књига Грегорове Историје уз додатак да су, Тројанци, бежећи од пустошења Троје, ишли на запад, у Фригију те да их је краљ Франкион, касније назван Франкус (Francus, Француз), довео до Рајне. Сви нестали рукописи ове хронике су анонимни и њихово приписивање извесном Фрадегару, за кога се претпоставља да је био бургундски монах, датира од издања Клода Фошеа из 1579.г. Овај Фредегар се, у опису разних Меровинга, ослања на податке из Историје Франака која се окончава годином 591. три године пред Грегорову смрт, смештајући франачку историју између 584. и 642.г. Рукопис је битан, иако се претпоставља да је писан на варварском латинском, зато што су догађаји, које помиње, савремени и отуда јединствен извор вести за овај период.

Тројанске избеглице

Нешто касније, век након Фредегара, Liber Historiae Francorum говори да Енеја влада у Троји, током десетогодишње ахејске опсаде, за које време су Пријам и Атенор сукцесивно доводили избеглице на панонске просторе. Ту су подигли град назван Сиканбрија; вековима касније, када су ови Тројанци помогли да се покоре Алани, Валентијан I (321-375) их, због њихове суровости, назива Францима. Франци су, једне прилике, одбили да плате порез Риму због чега су, на њих, послане легије. Онда су се Франци преселили у најдаље токове Рајне, где су се налазиле немачке тврђаве и, временом су, међу Пријамовим потомцима, изабрали извесног Фарамунда; након њега следе Меровех, Килдерик, итд. Ако ове податке схватимо веродостојним, онда Франци не могу бити ништа друго доли једно од племена Сигина које се, од главне масе, одвојило населивши просторе данашње Мађарске, на којој су боравили све до сукоба са Сарматима и Римом.

Мало познат историчар Велијус Патеркулус (Velleius Paterculus) оставио је веома занимљиво сведочанство по коме су, у античко доба, Панонци, односно становници Панонске низије, говорили као Илири. Исти ти Панонци су, за време римске владавине, научили латински, али никако нису прихватали римске обичаје јер су имали своје. Ови Панонци биће први српски ранохришћани Балкана.

Нуклериус Генерат, у свом раду из 27 године пре н.е. о рату цара Августа у Панонији, Панонце, Далмате и Илире, назива заједничким именом Склавини (Sclavinoi, Esclavinoi) тј. Срби- Склавини. О Трибалима су писали Тукидид, Сикул, Аријан, Страбон, Касије Дион, Апијан и Птолемеј. Драстичан пример грцизације имена је Прокопијево претварање имена Срба у Споре (Σποράδίηοι). Шафарик, правилно увиђа да се име Сармат временом изгубило и уступило место посебним именима племена. Међу њима су имена Илира и Трибала најчувенија. У чистом облику, име Срб, остало је код удаљених племена на Лаби, Дрини централном Хелму, дубоко у унутрашњости Србатије (Сарматије), у Волинији, црвеној Русији, све до касног Средњег века.

Вратимо се Илирима, чија су племена била подељена у братства, које Плиније назива декуријама. Далмати су имали 342 братства, Деситијати (Десино братство) 103, Варди 20. Заједничка племенска гробља нађена су у бројним громилама од којих су најпознатије оне код Гласинца. Страбон каже да се, код Далмата, сваких осам година земља раздељивала и то у међама једне жупе, односно братства. Слично Сарматима, код Илира и Трибала, на делу је била владавина једне врсте матрилинеарног система. Скилакс и Никола из Дамаска, приповедају о владавини жена у земљи Либурна; Варон, Цицеронов савременик, хвали храбре и вредне илирске жене које чувају стоку, вуку дрва, справљају јело и брину се о деци. Када треба, лаћају се оружја, што ни сарматским женама није било нимало страно. Илири, као Трибали, никада нису били уједињени у некој врсти државне творевине. Једина већа државна организација обухватала је, у ΙΙΙ и ΙΙ веку, јадранску обалу од Љеша до Шибеника, али је то више био савез племена него организовано друштво. Као престоница спомињао се град Скадар и тврђава Рисан.

Урокљиве очи

У одбрамбене сврхе, подизане су високе тврђаве са насипима, округлог или елиптичног облика, попут многобројних шанчева на висоравни Гласинац, велике тврђаве Врсник, између Стоца и Љубиња, са четири концентрична прстена, величанствене утврде Маглић на улазу у Ибарску клисуру, потом, утврда на брду Кичин, код средњевековног замка Благај на Неретви, у Херцеговини. Касније, тврђаве имају зидове, по узору на грчка и римска здања. Чувена тврђава Медун, у покрајини Лабијата, на истоку Црне Горе, служила је све до XIX века. Помиње се у повељама Равенског географа. Медун (Medaurus), био је врховни ратни бог Илира. Ово име сачувано је код Срба у именима Медо, Медан и бројним презименима: Медић, Медојевић, Медановић, Медак итд. Срби су, у митологији, сачували илирска веровања у але и змајеве, о којима пише свети Јероним у Житију св. Илариона из Газе. Плиније бележи празноверицу о урокљивим очима, теми многих српских народних припиведака. Погребни обреди Илира типично су српски: након обреда спаљивања, на гробовима су подизане громиле.

Древни антички Пелазги, Трачани и Илири, били су, етнички, Срби. Назив Илир, за Србе, сачувао се готово до нашег времена док, назив Трачанин, постоји у писаним документима до XVI столећа. Јован Рајић, наводи мађарског историчара Иштванвалфија који назива Србе Трачанима, поименце српског деспота Ђурађа Бранковића. Иштванвалфи се позива на Мојсија Хоренског ( живео у IV веку), који је тврдио да у шест тракијских провинција, од којих је једна велика Мезија, живе словенска племена. Херодот је бележио да су Трачани најмногобројинији народ после Индуса, да сви имају исте обичаје и језик, премда носе различита имена, од једне области до друге. По Халкокондилу је, велики народ Трибала, убрајан час у Илире, час у Трачане. Оно, што је Херодот сведочио о Трачанима, Халкокондило је приписао Трибалима, прецизирајући да су Трибали Срби. Халкокондило је, можда, на уму имао Баварског географа из I века који, без двоумљења, пише да је српско царство толико велико да су из њега произишли сви словенски народи – они воде директно порекло од Срба. Шафарик, сасвим независно од Адолфа Пиктеа, који је стварао коју деценију пре њега, пише о Србима као народу бројном, још од преисторијских времена.

Узимајући све речено у обзир, произлази да антички Tрачани, Илири, Tрибали и други, древношћу су Срби; сви одреда, једнородни и једнојезични, упражњавали су исте обичаје. На почетку их препознајемо као Србе; касније, након процеса словенизације, као Србе- Склавине. У Европи, данас живе потомци Трачана, Илира и Трибала од којих су, српско име, задржали Срби са Балкана и они из Лужице. Андре Лефевр, у свом делу Расе и језици, увиђа: “Релативно нова култура Словена не спречава их да се нађу у најудаљенијим временским периодима индоевропског говора; њихова граматика носи печат апсолутне архаичности, особито у деклинацијама. Група представља велико језичко јединство“, посредно потврђујући наш закључак о древној старости Срба. Шафарик вели слично: “У Тракији и Илирији, једнако стар српски језик, остао је потпуно чист од било какве дегенерације“. Односно, стари српски језик био је сасвим сличан садашњем, савременом, што представља реткост у историји језика. У Србији је, поред црквеног дијалекта, у исто време егзистирао, самостално образован, српски национални језик који се, у лингвистичкој основи, подудара са данашњим.

Miodrag Milanović
___________________

Iz Drugog izdanja "Istorijsko poreklo Srba"

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Avramova taj Sub Apr 16, 2011 9:55 pm

Хронологија

Узимајући у обзир проблеме релативне хронологије и историјске интерпретације, констатујмо да је прелазни период, из бронзаног у гвоздено доба, као и рана фаза овог периода, наступио од VII века старе ере и, како изгледа, трајао све до половине V века пре Христа, што нам документује, између осталог, обимна грађа из Криве реке, Ражане, Ариља, Средње и Горње Добриње, Глумча, Узића, Пилатовића, итд. Досадашња археолошка истраживања, потврђују да је, у то време, област Србије, североисточне Црне Горе и југоисточне Босне, обухватао племенски савез чије је језгро трибалско. Његова прапостојбина, како изгледа, налазила се у областима око река Таре, горњег тока Дрине и планине Таре. То је време пуног класног раслојавања, у оквиру родовске и племенске структуре трибалских заједница, са хијерархијским односима где највиши ранг заузима војна аристократија, што се огледа у начину сахрањивања при чему, богатији и друштвено утицајни људи, добијају најбоље место при централном делу гробне хумке. Чини се да је врхунац, у том погледу, изражен у кнежевској хумки у Пилатовићима и, њеном односу према начину сахрањивања у општој трибалској некрополи, са истог археолошког локалитета. Не указује ли то на привилегије резервисане за само једног човека и на стварање неке врсте култа личности у организованим трибалским заједницама тог доба? Кнежева хумка у Пилатовићима, указује и на постојање више трибалских регионалних центара, на ширем подручју западне Србије, од којих су најпознатији локалитети Атенице и Новог Пазара. Да ли се ради о подели власти на бази ужих племенских разлика? Заиста је, при данашњој спознаји археографске грађе, тешко дати прецизан одговор. На ову могућност упућују управо искуства из Пилатовића где, стандардизована материјална производња, заједничка за шире трибалско подручје, стоји у супротности са духовном сфером живота других група у Србији и ширем простору који су насељавали Трибали (Τριβαλλοι). На трибалској групи из Пилатовића, на тај начин, се уочавају уже етничке разлике које се, у овом тренутку, не могу ближе одредити.

Кнежева хумка

Релативно велики фонд археолошког материјала којим данас располажемо, потврђује да се, у глобално разматраном географском простору, од Дрине до Западне Мораве мора, у материјалној производњи, рачунати на типолошки паралелизам са илирским подручјем источне Босне, у којој Гласинац представља најзападнији огранак једног културног и географски комплексног археолошког налазишта, чији се центар налази око горњег и средњег тока реке Дрине. У материјалној производњи, запажају се утицаји и неких других етно- културних група, на првом месту трако- кимерске а, у последње време, што је поред одговарајућих налаза у Атеници, потврђено у налазима из Пилатовића, културно развијене скитске групе. Крстаста бронзана дугмета, са петљом у виду крстоликог рама, исти такви разводници за провлачење салталеона или друге врсте украсних елемената накита, прапорасти ажурирани привесци и делови коњске опреме из Криве Реке, Ражане, Пилатовића и околине Пожеге, несумњиво говоре о утицајима и контактима Трако- кимерске групе на овај део трибалског подручја, у ширем цивилизацијском смислу. Што се тиче скитских налаза, ту је 25 бронзаних троперих и двоперих стрела из секундарног, периферног и нешто млађег спаљеног гроба Кнежеве хумке у Пилатовићима, изван присутних архитектонских конструкција. Не улазећи у прецизније датовање овог и других налаза, може се рећи да они несумњиво стоје у вези са покретима Кимера из номадско- степских пространстава јужне Русије, у правцу предње Азије и, ка западу, крајем VIII и почетком VII века пре н.е. На том далеком путу, стижу у области источно од доњег Дунава одакле се, њихови утицаји, преносе у друге крајеве. Наша досадашња искуства указују да су, у Србију, могла допрети са севера и панонског подручја. Не треба, при томе, заборавити да су, до тог подручја, стигли и Скити за које се сматра да су, снажним притиском на Кимерце, били један од главних узрочника њиховог покрета. Стога, у нашим областима, северно од Саве и Дунава, треба рачунати на врло компликоване популационе односе који су се, несумњиво, одражавали и на мешање облика материјалне производње па, у том контексту, треба посматрати и одговарајуће појаве на српским налазиштима.

Развој гвозденог доба у Србији, могуће је пратити кроз резултате досадашњих релативно обимних истраживања, уклапајући одређене појаве у детаљну културно- хронолошку периодизацију коју за ово доба предлаже Д. Гарашанин. Као и код просторног уклапања, са одређеним појавама у развоју средњеевропских области, потребно је држати се, где то буде било потребно, Ренекеове хронологије чија подела на фазе од А до Д, за старијии халштатски период, обухвата прве две и делимично трећу фазу хронологје Д. Гарашанина. Као и код бронзаног доба, због непознавања или слабе истражености насеља, проучавање културе гвозденог доба заснива се на резултатима истраживања мањих или већих некропола под хумкама по којима је Србија, као једна од значајних централних области трибалске територије и њихове културе, нарочито карактеристична. Идући од запада према истоку, цела западна Србија густо је покривена великим бројем хумки од којих већи број води порекло из старијег гвозденог доба. Почев од Пријепоља и Прибоја, Бајине баште, Кремана, Врутака и Трнаве, преко Трешњице код Ужица, села у околини Пожеге и, северно одатле око Карана, Рибашевине или Ражане код Косјерића, свуда на том простору, обично на благим брдовитим косама или мирним брдским конфигурацијама терена заштићеним долинама, сусрећемо се са благим или маркантно израђеним, као из земље изниклим брежуљцима који су ретко усамљени, обично груписани у оквиру мањих или већих некропола, или се пружају у низу, као ланац. У односу на хумке, изузетак чини равна некропола у Стапарима као и два посебна групна налаза који припадају оставама.

Најстарију фазу у развоју гвозденог доба треба, пре свега, схватити као прелазан период у коме долази до изражаја мешање разних културних елемената пре свега, носилаца Ватинске културне групе, са новопридошлим популационим елементима. У целини, ова фаза обухвата период од XIII до VII века пре н.е. при чему, почетне векове овог раздобља, карактеришу немирна времена испуњена сукобима аутохтоног и страног етничког елемента, нарочито у областима Паноније; за последње векове типичан је процес стабилизације друштвених прилика, почев од VIII века, мирнији токови друштвеног развоја. Досадашња истраживања, на ширем простору, потврђују етапе културно- цивилизацијског развоја карактеристичне за читав централни Балкан. Стабилизација друштвених токова значи етничко формирање трибалских групација на простору Србије, стварање нових и јачање постојећих племенских организација. У то време, подручје југозападне Србије је имало значајну улогу, као део јединствене српске културне области.

Miodrag Milanović
___________________

Iz Drugog izdanja "Istorijsko poreklo Srba"

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Vidra taj Pon Maj 16, 2011 6:56 pm



Словени, народ са севера

Словени, чија су се најстарија седишта налазила у подручју данашње источне и јужне Пољске и југозападне Русије, припадају индо-европској заједници. Они представљају крајњу североисточну групу народа те припадности. Антрополошки тип старих Словена није сасвим поуздано утврдјен. Сигурно је само то да смо у већини били долихокефали и да смо имали претежне особине нордијске расе. Византијски писци описују дунавске Словене као високе и јаке људе. Сам цар Маврикије чудио се, једном приликом, величини њихових телеса и развијености удова. Прокопије вели за њих да им је боја косе била ридја. То потврдјују и арапски писци, који Словене уопште пириказују као румене и русе косе. Један арапски писац био је чак и сам прозван Словеном зато што је био зарастао, светле косе и модрих очију. Плави тип људи није само карактеристика Словена, него северних народа уопште.

Словени су неустрашиви и ратоборни пише Ибрахим Ибн Јакуб, и кад медјусобно не би били несложни ради многоструког разграњивања њихових племена и расцепрканости њихових братства, не би се ниједан народ на земљи могао са њима мерити по снази. Нарочито се хвали њихова издржљивост. Несвикли на неко нарочито благостање, они, по Стратегикону, „лако подносе и врућину и студен и мокрину тела и оскудицу намирница“.

Сам цар Константин Порфирогенит навео је једно причање које је несумњиво српско-хрватског порекла, а састоји се у овоме: да су Хрвати дошли на југ из Беле Хрватске, а Срби из Беле Србије (Бојке). На основу подробних испитивања Хауптмана данас се може сматрати као утврдјено да се Бела Хрватска налазила на подручју горње Одре и Висле у такозваној Малој Пољској, а Бела Србија северније и северозападније од њих. За стару постојбину Срба казује Константин Порфирогенит, у свом важном спису „О управљању државом“ , да Срби „потичу од некрштених Срба, прозваних и Бели Срби“. Велико словенско племе беху и Хрвати. Они су населили западни део Балканског полуострва. Врло блиски Србима, они су код старих писаца замењивани више пута. Код грчких писаца XI и XII века налазе се изричито овакве реченице: „Народ Срба, које зову и Хрватима“ (Скилица), или „Народ Хрвата, које неки зову и Србима“ (Зонара).

(...)
Сељења Словена имала су, углавном, два главна правца. Једни су силазили уз обале Црног мора, преко Дњестра и Серета, у данашњу Румунију, а отуда на Дунав. Друга словенска племена су силазила у панонску долину преко Карпата. Нека од тих племена позната су нам по имену. Теофан изричито спомиње Северце. Један део овог племена допро је до Грчке, где у Епиру још увек постоји успомена на њих у имену Севрани. У Чешкој је постојало племе Дечана. Можда се у нашем називу Дечана очувао траг једног племенског назива. За Србе (Сораби) кажу Ајнхардови анали, 822. године, да заузимају велики део Далмације. Њих Порфирогенит, један век доцније, описује као господаре и становнике подручја од Раса све до Пливе и Цетине. Српских колониста било је и по грчким областима, судећи по називима Сурпи и Сербохија у Тесалији, Сербијаника у Коринту, Сербон у Аркадији и др.

На југу Балканског полуострва допрли су Словени са својим већим насељима чак до Пелопонеза. Словени су били врло експанзивни. Њихова насеља хватају у VII веку од Црног мора па све до баварске границе. На истоку, измедју Дунава и Балкана, Словени у првој половини VII века, станују у толиком броју да се читава област назива Словенском.

Првобитна отаџбина Словена на северу била је пуна шума и вода. И само име „Словен“ је у вези са тим и означава људе који живе око река. Словени су доиста били врло вешти у животу на води. Они мајсторски граде ладје; сами су одлични бродари и то и мушкарци и жене. Насеља Словена леже уз реке а непосредно око њих су шуме. У прелажењу река вештији су од свих људи. Одлично издржавају у води. На својим ладјама Словени се смело отискују врло далеко и допиру чак до Кикладских острва.

За порекло наших старих насеља говоре и топономастичке паралеле. Позната је појава да се код досељеника често јављају имена њихових предјашњих области. Стога, по свој процени, није случајно што имамо Млаву код нас и у Пољској; Дунајец у Херцеговини и Дунајец у Галицији; Одру и код нас и у Шлеској; Свитаву у Босни и Моравској; Пчињу у Јужној Србији и у Шлеској; Мораву по целом нашем подручју од севера до југа и сл. На колико се само словенских страна креће назив Кијев! У старој постојбини Словени су имали своја села очувана у топономастичким називима по свим словенским земљама као „вес“ и „вас“. Опште је познат и назив село, истина првобитно само у појму несталног или појединачног насеља. „Кућа“ је била у употреби код свих Словена, а посебно је у њој поштовано „огњиште“. Реч „дом“ је исто тако опште позната. „Град“ је било првобитно само оградјено место за склониште; после се развио у средиште жупе. Саставни делови куће, тј. кров, стреха, слеме, клет, стена, праг, двери, врата, па чак и окно, опште су словенске ознаке, иако неке од њих као „кров“ нису домаћег порекла („кров“ од старонорвешке речи „хроф“). Нарочито је велики утицај нордијских елемената на кућну културу Руса. Име словенског великог племена Руса дошло је од нордијског Рус, које је узето из финске ознаке Шведа.
(...)




У својој новој отаџбини Словени се углавном одају земљорадњи, којом су се бавили и у старој постојбини. Стратегикон истиче богатство њихових амбара, нарочито у житу и просу. Уосталом да су стари Словени, као добри земљорадници, познавали више врста жита сведоче њихови заједнички називи: жито, влат, клас, зрно, пшеница, овас, јечам, просо, раж и назив гумно. Њихову реч „рало“ преузели су Немци, а вероватно и реч „плуг“. Читава Румунска пољопривредна терминологија, изузевши опште речи као „орати“, словенскога је порекла. Исто тако и арбанаска, нпр. арбанаси немају свога израза за „косити“. Они говоре за овај појам словенски израз (ме косит). У области грчкога језика констатовани су словенски пољопривредни изрази чак у Пелопонезу. Од Словена примили су опет Немци нарочито много речи за крзна, којима су Словени били богати. И иначе су врло тесне везе измедју Германа и Словена на читавој западној граници старих и нових насеља. Германског порекла су код Словена многе речи западне културе, нпр: кухиња од старонемачког „куцхина“, крист, затим реч „црква“, мач долази од готског „мекја“, шлем од старонемачког „хелм“. Онда речи материјалног промета као што су: купити, плата, царина, као и ознаке за новац, дошле су Словенима преко Германа. Словени су дотад вршили трговину обично заменом.
(...)



У религиозном погледу стари Словени су били пагани. Несумњиво је опште познат Перун, бог силног удара и грома. Заклетве у старој руској држави чињене су и име Перуна. Код Јужних Словена је очувано име Перуново нарочито у топономастици, и то најчешће за имена висова и брда, и можда у ватреном цвету „перуници“. Бог Сварог, за кога један извор Поланских Словена каже да се „части и штује мимо друге“ и да је први медју боговима, познат је и под именим Сварожић. Он је бог огња, а његов син Дажбог бог Сунца. Од нижих божанстава одржале су се у народном веровању, све до данас виле. Народне песме знају за виле Бродарице и за виле Нагоркиње. Прве се налазе уз воде и језера и врло су опаке, друге су виле горске, необично лепе и изванредне певачице. Оне подсећају на музе на Хеликану, које по ведрој слици играју и певају у планини око извора. Оне су видовите, имају пророчки дар, знају сва горска врела и све траве. Често помажу јунацима и сестриме се са њима, понеке се и удају за јунаке, али на силу. Медјутим, суревњиве су, ћудљиве, и врло опасне, када човек нагази на њихово коло, или када је сувише индискретан. Изричито је забележено народно веровање да „није сваком дато да их може видети“. Осим тих вила, народ још верује у Родјенице и Судјаје, судјенице које одредјују људску судбину.

Нека Словенска племена су веровала да се код њих „сваке године једанпут свако за неколико дана претвори у вука, па се опет враћају у старо обличје“. Отуда је дошло и чудно име-вукодлак. Данас се код нас вукодлак изједначио са појмом вампира, а замена је дошла услед тога што се, као у старим германским скаскама, веровало да се душе селе и да умрли људи узимају вучји облик. Исто тако је веома раширено веровање у домаће заштитне духове, који могу бити и људи и животиње, а нарочито змије кућнице. Код Литванаца, Пољака, Чеха, Срба и Хрвата то поштовање кућне змије било је готово општа појава, убити њу значило је не само несрећу за читаву породицу него и саму смрт домаћинову.

Као народи природе, Словени су нарочито поштовали небеска тела, комете, звезде а нарочито Сунце и Месец. За помрачење Сунца и Месеца чврсто се веровало да предсказују неке велике катастрофе.

Црква је код Словена врло стара, хришћанство је доцније појачано, али је задржало неке основне паганске особине. Народ бира поједине свеце као своје заштитнике, као некад богове, и обраћа се њима као правом божанству. Приморске цркве пуне су разноврсних прилога које спасени морнари приносе свецима, нарочито Св. Николи, које су зазвали у невољи и којима су се обавезали. Позната су у Херцеговини и Црној Гори заветовања - Св. Василију Острошком, у Источној Босни - Чајничкој Красници, а у Хрватској - Марији Бистричкој. Непосредан пример старих празничких жртвовања код нас очуван је у обичају бадњака и божићне веселице или печенице. На темељима градјевина је још увек обавезна животињска жртва, нарочито овна или петла. Мртваци су код старих Словена понекад спаљивани, нарочито се тај обичај одржавао код Руса и Литванаца. Сахрањивање је дошло у обичај нарочито утицајем хришћанства, али га је било и раније, судећи по остацима старих гробљишта.

(...)
У Бољевачком срезу у Србији постоји обичај да се на дан Св. Јована или на Богојављање иконе и крстови носе на реку и да се ту перу. В. Чајкановић са разлогом види у томе остатак старог обичаја купања идола, познат под латинским називом „лаватио“ пошто се то врши одредјеног дана и на одредјеном месту. Рок купања је врло карактеристичан. О Богојављању се завршава низ „некрштених дана“, после којих је потребно ритуално чишћење. Такав обичај, очевидно, Срби нису могли примити из хришћанства; он речито говори да су иконе замениле раније идоле, који су се називали „болвани“, „балвани“.

Стари извори кажу нам да су стари Словени поштовали извесна дрвећа и камење. Поштовали су посебно дуб, храст и липу. За орах се верује да се на њему купе вештице и да може бити сеновит. Од цвећа се нарочито негује и поштује босиљак, „божји цвет“.

(...)

ceo text


Poslednji izmenio Vidra dana Uto Jul 03, 2012 12:43 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Vidra taj Sre Maj 18, 2011 9:27 am




istorija Srba u ranom srednjem veku - naseljavanje Slovena

istorija Srba u ranom srednjem veku - dolazak Srba

istorija Srba u ranom srednjem veku - Srbi i hriscanstvo

budite malo strpljivi da se fajlovi otvore, u prvi mah deluje da nema dok.filmova, a moze da bude da je kod mene tako zato sto moj racunar sporije radi zbog mnogobrojnih downloada
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Vidra taj Sre Maj 18, 2011 9:41 am

avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Vidra taj Pet Jul 22, 2011 10:32 pm


Коса код Јужних Словена




Верује се, да су стари Индоевропљани носили дугу косу. Иако нема података како су Словени носили своју косу у старим временима, претпоставља се да ни они нису били изузетак од других индоевропских народа. Пред крај паганских времена, има података да су се моравски и поморјански Словени шишали на кратко, али се то приписује утицају Римљана и Угара. Међутим, у старим временима, шишање косе се сматрало знаком ропства. У Чешкој су, нпр. чак и у 11. веку, слугама шишали косу, а у Судној Грамоти руског кнеза Јарослава, била је одређена казна за онога ко другоме човеку одсече косу.

Јужни Словени такође нису били изузетак од осталих Словена, и они су у старини носили дугу косу. Разни путописци, који су пролазили преко Балкана, кажу да су ту затекли Хришћане који се „одевају као Турци, али се разликују по томе, што не брију главе“ и да су „хајдучки народ“, који „роби и убија за најмању корист“, да су „висока стаса, дуге косе, оружани луком и оклопом...“

Иако не можемо са сигурношћу да кажемо, али на основу података са којима располажемо, можемо закључити неке начине на које се носила коса, а то су:

а) спуштана је просто низ леђа, да расте, или се повремено потшишавала. Тако су је носили старији варошани у Србији.

б) везивана је у сноп, и исто тако спуштана низ леђа. На тај начин се коса, највероватније, носила по варошима у јужној Србији.

в) плетена је у једну плетеницу, и спуштана низ леђа. Тако су је носили сељаци у Србији.

г) с преда је ниско шишана или бријана, а остатак се слободно спуштао. Тако су је носили у Босни и Старој Србији.

д) с преда је ниско шишана или бријана, а остатак плетен у плетеницу. Тако су је носили у Црној Гори.

Коса је свуда служила као украс главе, тако и код нас. Иако су, и мушкарци и жене носили дугу косу, ипак су постојале неке разлике. Разлика је у томе, што су мушкарци делимично поткресивали или бријали своју косу, док су је жене пуштале целу. Дуга коса или перчини су у нашем народу ношени све до новијих времена. У Црној Гори је постојао обичај да се одсече перчин, и ставља у гроб мртваца. У 18. веку, у Хрватској су носили кратку косу, али су младићи, који су били на војној дужности, носили косу исплетену у перчин. Неки мушкарци су имали дугачке и јаке перчине као коњски репови, понекад су имали у њих уплетене златнике.

И коначно, кад је од стране власти наређено да мушкарци ошишају своје перчине, та одлука је наишла на жесток отпор, али су се ипак повиновали на крају. Приче кажу, да су се сваки вратили кући са својим перчином у рукама, а њихове жене никада нису могле да прежале косу својих мужева. Чак и у данашње време, може се видети да старији људи носе косу као у старим временима, али то је велика реткост.


Poslednji izmenio Vidra dana Uto Jul 03, 2012 12:42 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Vidra taj Pet Sep 09, 2011 11:09 pm


Dusanovo carstvo


Bitka na Marici mutna i krvava

(...)
Vizantijski hronicar i bivsi car Jovan Kantakuzin zapisao je:
'' U isto vreme umro je i kralj, vladar Tribala ( to jest car Dusan) i ne mali metez se rasplamsa medju Tribalima ( to jest Srbima). Naime i Simeon (Nemanjic), kraljev brat... tezio je za citavom vlascu nad Tribalima... i kraljev sin Uros zaratio je na strica... I najmocniji od velikasa kod njih (Srba) one slabije uklonise s vlasti i svaki sebi potcinjavajuci obliznje gradove, jedni su u borbi u borbi Kralju (Urosu) pomagali... a drugi su pomagali stricu Simeonu...''
(...)

Politikin zabavnik 9. 9. 2011, str. 4
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Vidra taj Ned Jun 03, 2012 9:51 pm





Радегаст – божанство Словена из Ретре


Духовни центар древних Словена који се налазио у граду Ретра (Rethra) први пут се детаљније и тачније описује у делу Андреаса Готлиба Маша „Древни богослужбени предмети Ободрита из храма у Ретри на језеру Толенцер“. Књига је први пут објављена на немачком језику давне 1771. године. Књигу Андреаса Маша је издала београдска издавачка кућа „Пешић и синови“ под насловом „Ретра - Последње словенско светилиште“. У делу Андреас Маш описује богослужбене предмете који су припадали паганском храму у граду Ретри. Предео где се налазила Ретра обухватао је земље Полапских Словена – Оборита, који су живели на обали Варјашког мора. Свето средиште, по писању Маша, налазило се у Предњој Померанији, између реке Пене, и горњег тока реке Хавел.

Хроника Титмара Мерзебуршког из XI века потврђује да су у унутрашњости самог храма у Ретри били „ручно израђени идоли, сваки са урезаним именом“. На основу средњовековних извора, наука је знала за постојање древне цивилиације балтичких Словена. В.Н. Татишчев (1686 – 1750) у првом тому „Историја Русије“ помиње славни град Ретру и храм бога Радегаста. М.В. Ломоносовјев 1766. године објавио је дело „Древна историја Русије“, где даје опис Радегаста: „Радегаст је на прсима држао штит са главом вола, у левој руци копље, а на шлему је био петао раширених крила“.

Међу свим идолима из Ретре „Радегаст“ заузима прво место. Многи извори тврде да је он и најстарије божанство међу Оботритима. Дубоко поштовање које су имали према Радегасту подстакло је и друга племена Венда да граде храмове у част овог божанства. Код појединих Словена ово божанство је познато под именом Радгост. Чак је једна планина у Моравији носила име Радгост, где се и налазио велики пагански храм посвећен Радгосту.

Штит са главом вола на грудима који држи Радгост нам говори да је он сигурно имао међу Словенима улогу заштитника и јунака, и да означава очување, склонитељску и заштитничку моћ. Док во симболизује снагу, труд, жртву и богаство. Може бити и симбол пролећа, плодности и представљати ратарство. Копље које је држао у левој руци осликава животодавну силу, плодност, ратничко умеће. Петао на самов врху, који се налазио на шлему, као соларна птица атрибут је богова сунца. Представља превласт, храброст, будност и зору.

Вукашин Лутовац
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Vidra taj Ned Jun 03, 2012 9:55 pm






Ћирилица – јеванђелско лице Србина
Написао Мр Слободан М. Чуровић


(...)
1. Ћирилица је смисао нашег духовног и националног битисања. Ако нијесмо били, нећемо ни бити.

2. Ћирилица није само најсврсисходније исказивање православног човјека, већ његов сушаствени дио, огријан црквом и српским језиком.

3. Ћирилица је потврђивање вјерујућег народа .

4. Ћирилица је посљедња српска азбучна „војна крајина“ и зид католичанству и латиничењу.

5. Ћирилица је видовито писмо (њом смо пројецали наша смањења и трагедије.

6. Ћирилица је леповито и љековито писмо (каква би белобожна крила раширио онај анђео из Милешева да није наш, ћириличан).

7. Ћирилица је аманетник (Ако заборавимо своје очеве и нас ће заборавити наша дјеца).

8. Ћирилица је питање моралности, одвајање истине од лажи.

9. Ћирилица је најпотпуније ријеч Србинова (утемељена у „Бесједи о правој вјери“–Св. Саве)

10. Ћирилица је писмо саборности, слоге, спасења.

11. Ћирилица је калиграфски савршено писмо којим дишу најчистији, најпамтљивији Срби.

12. Ћирилица је својеврсна литургија, којом се сусретају вјекови, препознају преци и потомци.

preuzeto sa neta...
nesto...


Poslednji izmenio Vidra dana Pet Feb 08, 2013 2:59 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Vidra taj Uto Jul 03, 2012 12:38 am


avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Bole taj Uto Jul 17, 2012 5:11 pm

Vidro,

Koliko sam ja skapirao Srbi tek treba da zauzmu svoje mesto u istoriji jer im je grubim falcifikovanjem Grka, Vatikana, i Germana ti pravo oduzeto......

Da bi sagledali kako treba Srbe treba iz Stranih knjiga gleedati ( jer su Srpske unistene)..... Recimo Indiske, Kineske, Arapske, Turske, Mesopotamske.....
avatar
Bole
Profi član
Profi član

Broj poruka : 4620
Datum upisa : 27.04.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorijsko poreklo Srba

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu