Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 45 korisnika na forumu: 2 Registrovanih, 0 Skrivenih i 43 Gosta :: 2 Provajderi

laza, Mesrine

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
» Vesti iz sveta astronomije...
Juče u 6:22 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta umetnosti
Juče u 6:05 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta IT-ja (softver, hardver i...)
Juče u 5:35 pm od Brave Heart

» Sve o "pametnim" telefonima i sličnim čudima tehnike...
Juče u 5:18 pm od Brave Heart

» Pušenje
Juče u 4:45 pm od laza

» Miško Plavi
Juče u 1:46 pm od Davidova

» Zanimljivi članci, video snimci...
Juče u 1:34 pm od Davidova

» Djordje Balašević
Juče u 1:32 pm od Davidova

» Smrt Praljka
Juče u 1:25 am od Davidova

» Milan Mladenović na mapama ex-YU
Juče u 1:01 am od Davidova

» Riblja Čorba
Juče u 12:55 am od Davidova

» Nove godine
Juče u 12:44 am od Davidova

» Trešerana deluks
Juče u 12:31 am od Sky

https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Stradanje srpske crkve od strane komunista

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Stradanje srpske crkve od strane komunista

Počalji od digitalmandrak taj Čet Feb 10, 2011 5:42 pm

Tropar Svetim novomučenicima srbskim,


Glas 8
Zbog vernosti Bogu i Božijoj pravdi, postradaste telom, zemlja se rastuži; al' spasoste duše, nebo se veseli. A preci se vaši raspevaše Nebom, na kapiji Raja sretoše vas s pesmom; imena su vaša u knjizi večnosti, ulazite u Raj deco besmrtnosti! Mi na zemlji rod vaš, kličemo vam u glas; Mučenici novi, molite se za nas!



1) mitropolit crnogorsko-primorski Arsenije Bradvarević



Mitropolit crnogorsko-primorski (potonji mitropolit budimski) je
rođen 24. septembra 1883. godine u Banatskoj Palanci. Osnovnu školu je
završio u rodnom mestu, gimnaziju sa velikom maturom u Beloj Crkvi,
bogosloviju u Sremskim Karlovcima i Pravni fakultet u Beogradu.
Sveštenički čin je primio 1909. godine. Od tada pa do 1924. godine
služio je u Vršačko-banatskoj eparhiji. Godine 1924. postavljen je za
sekretara Crkvenog suda Vršačko-banatske eparhije, a 1933. godine za
sekretara Velikog crkvenog suda u Beogradu. Za episkopa moravičkog je
izabran kao udov sveštenik na zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora SPC
1940. godine. Sveti Arhijerejski Sabor ga je 1947. godine izabrao za
Mitropolita crnogorsko-primorskog sa sedištem na Cetinju.
Mitropolit Arsenije je 1954. godine sa još sedmoricom sveštenika
Crnogorsko-primorske mitropolije osuđen na jedanaest i po godina robije.
Okružni sud na Cetinju mu je takvu kaznu izrekao "zbog zavere u cilju
rušenja narodnog režima u Crnoj Gori i antidržavne delatnosti".
Presuda cetinjskog Okružnog suda je potvrđena presudom Vrhovnog suda
Crne Gore. Komunistički sud na Cetinju je okrivio mitropolita Arsenija
zbog toga "što je naneo uvredu katoličkoj crkvi u Jugoslaviji".
Mitropolit Arsenije Bradvarević je 1945. godine kao administrator
zagrebačke mitropolije rekao da je katolička crkva za vreme rata učinila
velika zla pravoslavnom življu (a komunisti su se toga "setili" devet
godina kasnije - V. Dž.). Time je mitropolit Arsenije Bradvarević
izazvao versku mržnju kažnjivu na osnovu člana 119. Krivičnog zakona
Crne Gore i što je Robertu Tobijasu, sekretaru Ekumenskog saveta crkava
dao podatke kako narodne vlasti gone Srpsku Crkvu".
Mitropolit Arsenije je dobro znao šta ga čeka na montiranom procesu
koji se vodio pred komunističkim sudom na Cetinju. On je u svojoj
završnoj reči iskoristio priliku te je više od pola sata govorio o
ustaškim zločinima nad pravoslavnim Srbima u zloglasnoj NDH što je
izazvalo aplauze prisutnih te je sudija morao da isprazni salu. Posle
toga, mitropolit je rekao javnom tužiocu:
"Gde vam je, javni tužioče, tužilac? Šteta je što ovo ne zna Pavelić. On bi vas odlikovao ordenom velikog ustaškog reda".
Kada je javni tužilac pozvao "svedoke" da posvedoče kako je
mitropolit izjavio da su komunističke vlasti učinile veliku uvredu
srbskom narodu što su ikonu Svetoga Save izbacili iz Srbske akademije
nauka, on je dostojanstveno ustao i rekao:
"Ne trebaju vam za to svedoci. Evo, ja pred sudom ponavljam ceo tekst
i još dodajem da je Sveti Sava prvi srbski naučni i kulturni radnik i,
ako preživim robiju, pisaću proteste preko svih naučnih centara u
svetu!"
Kada su pomenuli mitropolitovu "krivicu" što je Robertu Tobijasu,
sekretaru Ekumenskog saveta crkava, navodno dao podatke o progonu Srbske
Crkve, mitropolit je rekao da je tačno da se u salonu cetinjskog
manastira sastao sa Tobijasom, ali da nije bilo reči o tome da je davao
bilo kakve podatke. Tobijas se nalazio u zvaničnoj poseti Srbskoj Crkvi i
razgovarano je o opštim stvarima. Komunističkom sudu nije smetalo to
što se Tobijas toga leta sa svojom porodicom nalazio u gostima kod
zloglasnog komunističkog "popa" Milana Smiljanića, tadašnjeg
potpredsednika Prezidijuma.
Mitropolit Arsenije je robijao od 1954. do 1958. godine u Centralnom
zatvoru u Kotoru. U zatvoru je oboleo, a zbog nečovečnog odnosa uprave
zatvora prema njemu pisao je predstavku Josipu Brozu u kojoj je zapisao:
"Upravnik zatvora Lepičić me naziva bitangom i tera me, iako sam
prevalio sedamdesetu godinu, da iznosim ležaj od dasaka, koji
prevazilazi moje snage... Istina je da me je upravnik terao da prstima
počistim sobu. Pitao me je da li pušim, pa kada sam rekao da ne pušim,
rekao je: "Otkuda ovi opušci? Pokupi ih odmah!" ali ja to nisam učinio
nego sam tražio metlu i počistio sobu. Tako je bilo u Jasenovcu za vreme
ustaške vladavine, kada su sveštenici morali čak i ljudski izmet da
iznose šakama! Jer, ako sam osuđen što sam rekao da je rimokatolička
crkva učinila velika zla pravoslavnom življu, onda mogu biti osuđeni i
svi naši preci od Svetoga Save do dvadesetog veka koji su se borili
protiv Unije".
S obzirom da je mitropolit u zatvoru oboleo od astme, komunističke
vlasti su ga pustile na lečenje zatvorskog tipa prvo u manastir Ozren,
pa u beogradsku bolnicu i, na kraju, u manastir Vavedenje u Beogradu.
Kazna mu je istekla 1960. godine. Komunističke vlasti mu nisu
dozvolile da se vrati u mitropoliju. Tada je Blažo Jovanović izjavio "da
Arsenije ne samo što se neće vratiti u Crnu Goru kao mitropolit nego
dok sam ja živ neće je ni kao turista u avionu preleteti"
Godine 1960. mitropolit crnogorski Arsenije izabran je za mitropolita
budimskog, ali ni tu dužnost nije mogao primiti zbog protivljenja
vladajuće komunističke klike.
Mitropolit Arsenije je umro 10. decembra 1963. godine u manastiru
Vavedenju u Beogradu. Tu je i sahranjen 12. decembra 1963. godine.
Advokat Nikola Radović iz Beograda, branilac pokojnog mitropolita
Arsenija, je 1992. godine dao intervju jereju dr Dimšu Periću. Gospodin
Radović je govorio o suđenju mitropolitu Arseniju. Tekst je objavljen u
vidovdanskom broju "Svetigore" 1992. godine. Prenosimo ga u celosti.
"Svetigora": Gospodine Radoviću, da li ste Vi u rodbinskim vezama sa
sadašnjim mitropolitom crnogorsko-primorskim dr Amfilohijem Radovićem?
Radović: Ne, nismo u rodbinskim vezama. Rođen sam u selu Sotonići,
opština Bar, Stara Crna Gora, Crmnička nahija, 19. novembra 1900. godine
po starom kalendaru. Pravni fakultet sam završio u Beogradu 1924.
godine. Profesionalno se bavim advokaturom od maja 1928. godine do dana
današnjeg.
"Svetigora": Kada ste upoznali crnogorsko-primorskog mitropolita Arsenija Bradvarevića?
Radović: Mitropolita Arsenija sam upoznao tek kad je pokrenut krivični postupak protiv njega.
"Svetigora": Ko Vas je angažovao u odbrani mitropolita Arsenija?
Radović: Pozvao me je sada pokojni Mihailo Bošković, advokat i bivši
narodni poslanik, koji je tada živeo u Beogradu, i pitao me je da li
želim da se prihvatim odbrane mitropolita Arsenija Bradvarevića koji je
tada bio u istražnom zatvoru. Bez razmišljanja sam se prihvatio da
branim mitropolita Arsenija.
"Svetigora": Da li ste tada znali za suđenje sveštenicima
Crnogorsko-primorske mitropolije Poček Luki, Vujaš Luki, Kusovac Marku i
Gazivodi Mihailu, koje je održano na Cetinju u januaru 1954. godine?
Radović: Za to suđenje sam saznao iz "Pobjede" od 31. januara 1954.
godine. Neki I. je pisao izveštaj pod naslovom "Završeno suđenje
četvorici sveštenika optuženih za neprijateljsku delatnost". Luka Poček
je osuđen na dve godine, Luka Vujaš na četiri godine, Marko Kusovac na
godinu i po i Mihailo Gazivoda na godinu i tri meseca strogog zatvora.
"Svetigora": Ko je od ovih sveštenika bio najdostojanstveniji?
Radović: Luka Vujaš nije uzimao učešća na glavnom pretresu. Dobro sam
proučio zapisnike sa njihovog saslušanja. Bio je najdostojanstveniji,
pravi sveštenik. Nije teretio mitropolita Arsenija. On je, uostalom, i
najviše osuđen - na četiri godine strogog zatvora. Nisam ga lično
poznavao, niti sam ga video. Na glavnom pretresu koji je održan 27. i
28. jula 1954. godine predlagao sam više puta da se i sveštenik Luka
Vujaš pozove u svojstvu svedoka. Moj predlog je odbijen.
"Svetigora": Mitropolit Arsenije je u više navrata oštro protestovao
kod državnih vlasti zbog progona sveštenika, ustajao u zaštitu
materijalnih dobara koja su pripadala SPC, protivio se teroru nad SPC od
strane državnih vlasti (na primer, akti M. br. 367/47, 199/48, 282/48,
129/49, 302/49, 555/49, 171/51, 374/51...) ali je vlast najviše
ozlojedio protest koji je mitropolit Arsenije uputio Predsedništvu Vlade
NR Crne Gore (M. br. 7 od 14/1. februara 1952. godine). Ko je bio
inicijator hapšenja mitropolita Arsenija?
Radović: Mislim da je Vlada Crne Gore bila inicijator hapšenja
mitropolita Arsenija. Vlada je uticala na organe gonjenja da se sudi
mitropolitu Arseniju, koji je u narodu i sveštenstvu uživao veliki
ugled. Bio je nekompromitovan i u svakom pogledu čist.
"Svetigora": Mitropolit Arsenije se nalazio u istražnom zatvoru od 6.
jula 1954. g. a već 15. jula je podignuta optužnica obima sedam
stranica, kucano bez proreda. Može li se za deset dana prikupiti
materijal u istražnom postupku i podići optužnica?
Radović: Sve je već bilo pripremljeno u januaru 1954. godine kada je
bilo suđenje četvorici sveštenika na Cetinju. Optužni materijal je uzet
iz ovog suđenja i ništa novo nije dato. Od januara do jula imali su
organi gonjenja vremena da to sve pripreme.
"Svetigora": Da li je uložen prigovor na optužnicu?
Radović: Optužnicu je dobio mitropolit Arsenije. On nije uložio prigovor.
"Svetigora": Glavni pretres je održan 27. i 28. jula 1954. godine, a već 29. jula je izrečena presuda. Čemu ovolika žurba?
Radović: Stekao sam utisak da je Vladi Crne Gore bilo do toga da šira javnost ne bude obaveštena o suđenju mitropolitu Arseniju.
"Svetigora": Da li je bilo pritisaka na odbranu, Vas i drugog advokata pre suđenja, u toku suđenja ili kasnije?
Radović: Pritisaka nisam imao. Da li ih je bilo na drugog advokata nije mi poznato.
"Svetigora": Na osnovu izjava svedoka, mitropolit je oglašen krivim i
osuđen na jedanaest i po godina strogog zatvora. Drugih argumenata nije
bilo. Šta se to dogodilo?
Radović: Presuda je doneta samo na osnovu izjava trojice svedoka. To
je bio jedini dokazni materijal koji je sudskom veću poslužio kao
činjenični osnov za donošenje osuđujuće presude iako u inkriminisanim
radnjama ne postoji obeležje krivičnih dela koja su stavljena na teret
mitropolitu Arseniju Bradvareviću, za koja je oglašen krivim i osuđen,
što potvrđuje mišljenje profesora Pravnog fakulteta dr Tome Živanovića.
"Svetigora": Da li je na suđenju bilo prisutnog sveta?
Radović: Za ovo suđenje je vladalo veliko interesovanje i, po mome
mišljenju, taj svet je unapred bio organizovan da prisustvuje procesu i
bude na strani optužnice, jer je posle izricanja presude ova
pozdravljena aplauzom prisutnih.
"Pobjeda" od 1. avgusta 1954. godine na strani 3. donosi i sliku
ispod koje piše: "Sudsko vijeće čita presudu". Članak je bio nepotpisan i
nosio je naslov "Završen pretres mitropolitu Crnogorsko-primorskom
Arseniju".
"Svetigora": Kako je predsednik sudskog veća Petar Leković vodio
suđenje? Priča se da je u toku suđenja dobijao mnoštvo ceduljica. Šta je
na njima pisalo i je li to poznato u Krivičnom zakonu?
Radović: Ceduljica je bilo više, donosio mu ih je neki sudski
činovnik koji je bio poverljiv. Šta je na istima pisalo nije mi poznato.
U krivičnom pravu je to neprimereno.
"Svetigora": "Gresi" mitropolita Arsenija bili su: što je kao
administrator Mitropolije zagrebačke izneo činjenice koje terete
Rimokatoličku crkvu zbog genocida nad Srbima u toku Drugog svetskog
rata. Svešteničko udruženje pod predsedništvom Đorđa Kalezića činilo je
mnogo nevolja SPC što je mitropolit najenergičnije pokušavao da
onemogući. Mitropolit je odmah posle rata govorio o Brozu da je
diktator, stranac Poljak, Rus ili dr. Kako ste Vi tada gledali na ove
istupe mitropolita Arsenija, a kako danas gledate?
Radović: Da Vam kažem, profesor dr Smilja Avramov pola veka posle
završetka Drugog svetskog rata piše o ulozi Vatikana i Rimokatoličke
crkve i genocidu nad Srbima i SPC. To je još tada mitropolit javno
govorio. O udruženju svešteničkom nije mi mnogo poznato, izuzev akta br.
25/52 od 30. aprila 1952. godine koji je upućen mitropolit Arseniju od
strane predsednika Udruženja Đorđa Kalezića, koji je ispod svake
kritike, i u kome se osuđuje svaki postupak mitropolita Arsenija.
Mitropolit Arsenije je bio čovek široke kulture, izvanredno je
poznavao ljude, događaje, istoriju... Veoma inteligentan. Bio je to moj
najinteligentniji klijent koga sam imao od 1928. godine od kako se bavim
advokaturom. U svakom pogledu nadvisio je sudsko veće, javnog tužioca i
sve prisutne.
"Svetigora": Mitropolit Arsenije Vam se tri puta obratio pismima iz
zatvora i to 4, 9. i 18. avgusta 1954. godine. U pismu od 4. avgusta,
dakle samo sedam dana posle izricanja presude Mitropolit piše: "... jer
sam bio u teškom psihičkom stanju i tako iscrpljen.." U kakvom se
psihofizičkom stanju nalazio mitropolit Arsenije u toku suđenja?
Radović: Njegovo psihičko stanje bilo je izuzetno teško. Tražio sam u
toku procesa na glavnom pretresu u više navrata da se zbog stanja u
kome se Mitropolit nalazio, proces prekine. Međutim, nažalost, ti moji
predlozi nisu prihvaćeni jer se predsedniku suda žurilo i, po svemu
sudeći, imao je zadatak da se proces što pre okonča.
"Svetigora": Na Vaše traženje profesor Pravnog fakulteta u Beogradu,
član SANU, član OUN za zaštitu ljudskih prava, dr Toma Živanović dao je
po pitanju presude mitropolitu Arseniju 9. avgusta 1954. godine svoje
stručno mišljenje po kome nema osnova krivičnog gonjenja već bi "bilo
osnovano primeniti disciplinski postupak mesto sudskog protiv
optuženika". Vrhovni sud NR Crne Gore imao je svoje stručno mišljenje,
pa ipak izrečenu kaznu od jedanaest i po godina strogog zatvora smanjuje
na pet i po godina strogog zatvora. Kako ste primili ovu presudu?
Radović: Profesor dr Toma Živanović je bio moj moj profesor. Bio je
veliki stručnjak za krivično pravo, u svetu poznat i cenjen. Mišljenje
koje je on dao, Vrhovni sud Crne Gore nije uvažio. Isto bi trebalo
zajedno sa presudom objaviti.
"Svetigora": Vi ste 26. oktobra 1954. godine uložili zahtev za
zaštitu zakonitosti, ali je on ekspresno odbijen od strane Saveznog
javnog tužioca.
Radović: Da. Tako je najlakše reći "nismo našli osnova za ulaganje
zahteva za zaštitu zakonitosti po predmetu krivice Arsenija
Bradvarevića". Ovu odluku Saveznog javnog tužilaštva, krivično odeljenje
KTZ br. 2773/54 potpisao je po ovlašćenju Saveznog javnog tužioca
stalni pomoćnik Bogdan Perović. Podvlačim da je Bogdan Perović bio
prisutan celo vreme suđenja mitropolitu Arseniju.
"Svetigora": Da li ste bili u kontaktu sa Mitropolitom u vreme izdržavanja kazne strogog zatvora?
Radović: Nismo imali više kontakta pošto sam iscrpio sve pravne lekove.
"Svetigora": Koliko ste se puta sastali sa mitropolitom Arsenijem posle izlaska iz zatvora i gde?
Radović: Nekoliko puta smo bili zajedno u manastiru Vavedenje, gde je i okončao svoj život. Pričali smo o svemu i svačemu.
"Svetigora": Šta mislite danas posle 38 godina o ovom suđenju i mitropolitu Arseniju Bradvareviću velikomučeniku?
Radović: Nezavisnosti sudstva tada nije bilo. Ovo zaključujem iz
razgovora koji sam imao na Cetinju sa predsednikom suda Petrom
Lekovićem, koji je bio moj dobar prijatelj, Crmničanin, i koji mi je
kada sam došao da razgledam predmet doslovno rekao: "Baš Nikola, nijesi
morao ti da se prihvatiš ove odbrane". Odgovorio sam mu na to: "Petre,
prihvatio sam se odbrane i imam čast što ću braniti mitropolita
crnogorsko-primorskog gospodina Arsenija Bradvarevića, koji je dostojan
zamenik Svetog Petra Cetinjskog i velikog Pesnika Petra Drugog Petrovića
Njegoša". Sa javnim tužiocem Blažom Damjanovićem posle izrečene presude
imao sam sledeći razgovor. Blažo mi je rekao: "Nikola, ti si u svojoj
odbrani predstavio mitropolita Arsenija kao narodnog heroja". Odgovorio
sam mu: "Blažo, on je za mene, a i za svakog poštenog i čestitog čoveka
narodni heroj, i kao takvog ga treba smatrati, ako ni zbog čega drugog, a
ono zbog toga što je za vreme okupacije odbio da stavi svoj potpis na
Apel koji je bio upućen protiv komunista". Trebalo je imati tada
građanske hrabrosti i odbiti potpisivanje Apela. To sam ja u odbrani
naročito isticao.
Smatram da bi bilo poželjno da se što pre pokrene postupak za
zakonsku rehabilitaciju mitropolita Arsenija, jer je nezakonitim sudskim
odlukama oglašen krivim zbog krivičnih dela koja nije počinio i za ista
osuđen na kaznu strogog zatvora. Prema tome, on zaslužuje
rehabilitaciju i posle toliko godina posle svoje smrti.
Ja sam, oče, imao tu čast da sam sa mojim kolegama zastupao
Mitropoliju crnogorsko-primorsku u sporu vođenom za očuvanje kapele na
Jezerskom vrhu, na vrhu Lovćena u kojoj su se nalazile kosti velikog
Vladike i pesnika Njegoša. Duša te ekipe je bio g. dr Ljubomir
Durković-Jakšić koji nam je davao materijal istorijski. O tome drugi
put. Treba poželeti SPC da ima što više takvih ljudi kao što je bio
mitropolit Arsenije.
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stradanje srpske crkve od strane komunista

Počalji od digitalmandrak taj Čet Feb 10, 2011 5:47 pm

episkop žički Dr Vasilije Kostić


Episkop žički dr Vasilije Kostić (na krštenju Tihomir) je rođen 27.
novembra 1907. godine u selu Veliki Jovanovac kod Pirota u kući njegovih
roditelja Lazara i Danice. Episkop Vasilije je od malena bio vaspitavan
u pobožnom domu svojih roditelja te je još u svojim dečačkim danima
zavoleo sveštenički poziv. Prvi svetski rat ga je omeo da na vreme krenu
u školu. Osnovnu školu je završio u Trnjani, gimnaziju sa malom maturom
1925. godine u Pirotu, bogosloviju 1930. godine u Sremskim Karlovcima, a
Bogoslovski fakultet SPC 1934. godine u Beogradu.. Doktorirao je 1937.
godine u Atini na sistematskom bogoslovlju sa temom "Problem spasenja po
učenju Svetog Vasilija Velikog". Monaški čin je primio 1930. godine u
manastiru Jošanici, a zamonašio ga je arhimandrit Teodosije Tošić.
Blaženopočivši patrijarh srbski Varnava ga je 2. jula 1934. godine u
Sremskim Karlovcima rukopoložio u čin jerođakona. Sveštenomonaški čin je
primio 3. jula iste godine. Blaženopočivši episkop ohridsko-bitoljski
Platon ga je 1939. godine odlikovao zvanjem sinđela. Episkop braničevski
Venijamin ga je 1941. godine u manastiru Žiči odlikovao zvanjem
protosinđela. Drugi svetski rat ga je zatekao u manastiru Žiči. Nemci su
ga internirali zajedno sa Svetim Vladikom Nikolajem. Posle završetka
rata odlazi kod svojih roditelja na selo, gde ga je 1949. godine zatekao
izbor za episkopa banjalučkog.
Episkop Vasilije je u svojoj pristupnoj besedi na hirotoniji rekao:
"Idem na eparhiju svih svetih, na eparhiju znanih i neznanih junaka.
Idem na eparhiju popločanu lobanjama i kostima jedne trećine tamošnjih
pravoslavnih Srba. Idem na eparhiju opranu krvlju i suzama najboljih
sinova i kćeri Crkve naše na čelu sa mučenikom Platonom i drugim
sveštenomučenicima. Poklonimo se tim svetim žrtvama; neka im je slava i
hvala što ne skrenuše sa puta svetosavskog... Ali, hvala Bogu, nije
srušena Crkva Hristova. Postoji tamo živa Crkva Hristova mnogo lepša,
skupocenija i dragocenija od zidanih hramova koji su delo ruku ljudskih.
Ta "Crkva Božja sveta"(1. Kor. 3,17), to su verni sinovi i kćeri
eparhije moje u Krajini Bosne ponosne od kojih su mnogi i ovde
prisutni".
Episkop Vasilije Kostić je na tron banjalučkih episkopa stupio 19.
jula 1949. godine, a prilikom stupanja na dužnost episkopa ove slavne i
mučeničke eparhije verovatno nije ni slutio da će i on stradati kao što
su stradali i njegovi sveti i mučenički prethodnici.
Bez obzira što je duhovno i nacionalno bio vezan za srbski
pravoslavni narod u Bosni i što je neretko ridao i prolivao suze nad
zgarištima i ruševinama srbskih hramova i domova, jamama i siročićima,
grobovima i oduzetim crkvištima, episkop Vasilije je kao banjalučki
Arhijerej doživljavao mnoge neprijatnosti od strane vladajućih
bezbožnika.
Episkop Vasilije je 22. avgusta 1953. godine napadnut od strane
komunista u Banjaluci. Tom prilikom je kamenovan i proteran iz sedišta
svoje eparhije. Po dolasku u Beograd, episkop Vasilije je Svetom
Arhijerejskom Sinodu SPC podneo pismeni izveštaj o svemu što se u
Banjaluci dogodilo. Taj izveštaj je zaveden u delovodnom protokolu
Svetog Arhijerejskog Sinoda SPC pod brojem 2107, zapisnik br. 691/1953.
Episkop Vasilije je u tom izveštaju napisao:
"U vezi moga proterivanja iz Banjaluke na dan 22. avgusta o. g. čast
mi je podneti Svetom Arhijerejskom Sinodu sledeći izveštaj.
Dana 18. avgusta ove godine, uoči Preobraženja, rukovodioci
Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije u Banjaluci održali su
na raznim mestima u Banjaluci konferencije, na kojima su me napadali da
ne sarađujem sa narodnim vlastima, da sam saradnik okupatora,
neprijatelj današnjice i naroda. Rekli su da sam za Preobraženje zakazao
crkveni zbor u rebrovačkoj crkvi, koji ću pretvoriti u političke
manifestacije. Crkva je na periferiji Banjaluke. Posle ovih
konferencija, jedan deo njihovih učesnika pošao je da demonstrira. Pored
episkopije prošlo ih je 150-200 ljudi i žena oko 9 časova vičući: "dole
vladika Kostić, napolje iz Banjaluke, napolje iz zemlje, dole narodni
neprijatelj, dole krvave mantije, gde mu je Draža Mihailović!" Pretili
su mi, da se ne usudim držati tobože zakazani zbor u Rebrovcu.
Naglašavam, da ova crkva ne slavi Preobraženje kao svoju slavu, već Malu
Gospojinu, te uopšte nije bilo potrebe, da toga dana bude ma kakva
specijalna svečanost, kojoj bih i ja prisustvovao, niti je u tom smislu
išta preduzimano. U Banjaluci je za 20. avgust zakazan miting. Ljudi su
lično pozivani da dođu na miting, koji je održan između 6-8 časova
uveče. Na njemu su ponovljeni napadi protiv mene sa ranijim parolama i
poklicima. Donet je i zaključak, da mi delegacija od devet-deset ljudi
saopšti, da napustim Banjaluku u roku od 48 časova. Pomenuta delegacija
posetila me je u Episkopiji na dan 21. avgusta oko osam i po časova
izjutra. Predvodio ju je prosvetni inspektor Drago Zečević, učitelj, a
bili su i Nikola Babić, profesor, Popović, direktor banke i još nekoliko
osoba i jedna žena među njima, čija su mi imena nepoznata.
Delegaciju sam primio u prisustvu moga arhijerejskog zamenika
protojereja-stavrofora Đorđa Vranješevića i protojereja Branimira
Davidovića, sekretara Crkvenog suda. Svi članovi delegacije ušli su u
moju kancelariju sa rukama pozadi, ne pozdravljajući se ni s kim. Drago
Zečević je rekao: "Po odluci naroda Banjaluke na sinoćnom mitingu, došli
smo da Vam saopštimo, da napustite Banjaluku u roku od 48 časova, u
protivnom, za posledice ne snosimo odgovornost. Vama kao saradniku
okupatora, neprijatelju naroda i današnjice nema mesta u Banjaluci".
Posle ovog usmenog saopštenja upitao sam, da li imaju pismenu odluku, na
koju bih se ja u zakonskom roku žalio. Inače, ovakvu odluku ne mogu da
primim na znanje, niti mogu da joj se povinujem. Po postojećem krivičnom
zakonu nema kazne proterivanja iz mesta prebivanja, te je ne mogu
izricati ni nadležni redovni sudovi u državi, pa ni bilo kakav skup
ljudi. Ja se mogu povinovati samo zakonitim odlukama odgovornih državnih
organa i vlasti.
Skoro u pokretu da pođe, Zečević je rekao: "Narod ne daje pisane
odluke i oni takve odluke nemaju. Narod ima prava da donosi takve
odluke, jer je iznad vlasti i svaka vlast od njega potiče". Rekavši ovo,
Zečević i delegati su pošli. Pozvao sam ih da me do kraja saslušaju,
kao što sam i ja njih saslušao, što oni nisu učinili. Prateći ih ja sam
rekao: "Narod je svoju vlast preneo na određene državne organe i vlasti,
koje u ime naroda govore i sude. Prema tome, ne može sad narod tu vlast
oduzimati i stavljati se iznad pozitivnih zakona".
Odmah iz ovog razgovora brzojavom sam izvestio Sveti Arhijerejski
Sinod o mom odgovoru delegaciji. Zatim sam uputio zvaničan akt Gradskom
odboru Sekretarijata za unutrašnje poslove u Banjaluci sa plaćenim
odgovorom. U aktu sam izvestio upravne vlasti o demonstracijama protiv
mene, o mitingu i o usmenom saopštenju delegacije sa mitinga. Molio sam
da mi se garantuje bezbednost, koja se pruža svakom građaninu FNRJ, čak i
onima, koji su zbog prestupa po zakonu osuđeni. Ovaj pismeni akt lično
su predali moj zamenik Vranješević i sekretar Davidović načelniku
Sekretarijata Irfanu Karabegoviću. Obećao je da će stvar proučiti i dati
odgovor. Posle podne istoga dana Sekretarijat je pozvao protu
Vranješevića. Karabegović mu je vratio moj akt nezaveden i usmeno rekao,
da mi vlast ne može garantovati bezbednost. Zaštita se pruža
pojedincima kad im bezbednost bude ugrožena od pojedinaca, a ovde je u
pitanju volja naroda izražena na mitingu protiv čega se ništa ne može
učiniti. "Tako recite Vi gospodinu vladici Kostiću" rekao je na kraju
proti Vranješeviću Karabegović.
U međuvremenu stigao je i brzojav sa odgovorom Njegove Svetosti da,
po odluci Sinoda, odmah krenem za Beograd. To sam mogao da učinim tek
sutradan 22. avgusta vozom koji polazi u devet i četvrt uveče iz
Banjaluke za Beograd preko Doboja, a rok je isticao tek 23. avgusta pre
podne.
Na dan 22. avgusta tačno u devet časova uveče krenuo sam kolima za
železničku stanicu. Sa mnom su bili prota Vranješević i protođakon Ilija
Adamović. Od same Episkopije za nama su pojurila razna lica - muška i
ženska - vičući: "Hoćeš pismeno, evo ti pismeno, dobićeš od naroda, koji
te čeka, dole bradonje, dole narodne neprijatelji i saradnici
okupatora". Jedan se prilepio uz kola i psovao mi je Boga, drugi kruh, a
treći hleb! Kočijaša su primorali da vozi glavnom ulicom pored hotela
"Bosne". Tu je bilo nešto sveta više i čule su se reči i povici slični
ranijima. Pred stanicom je bilo više sveta i čuli su se žešći povici i
grubi ispadi na moj račun. Mnogi su počeli da nam se približuju. Kako
smo ušli u stanicu i pošli ka izlazu na peron, tiskanje je bilo sve
veće, a povici sa raznih strana sve bučniji. Potiskivali su nas dok nas
nisu pribili uz vagone teretnog voza, na kojima su stajali demonstranti.
Kamilavku su mi probili i oborili kamenom i nestala je pod nogama onih,
koji su navaljivali na nas. Počela je da pada kiša i ja sam stajao pola
sata gologlav na kiši, izložen raznim šikanama: pljuvali mi u lice,
pokušavali da me vuku za bradu, udarali me po glavi, gađali paradajzom,
gađali me šljunkom i kamenjem sa perona. Nisu štedeli ni moga zamenika,
iako su mu se izvinjavali da to nije namenjeno njemu, već meni. Neko od
rukovodilaca Komiteta govorio je i pozivao prisutni narod da vidi
vladiku Kostića, narodnog neprijatelja, koji mora da napusti Banjaluku.
Jedan podoficir stalno mi se unosio u lice i govorio: "Mi smo
materijalisti, verujemo samo u materiju, a ne u besmrtnost duše, kako vi
popovi učite. Priznaj da je to besmislica. Ti si sarađivao sa
okupatorom, a nećeš sa današnjim vlastima. Vidiš, zato te narod tera.
Priznaj da si pogrešio, pokaj se!" Drugi je vikao: "Hajde, reci nešto
ovom narodu; održi jedan govor i priznaj da si izdajnik. Inače vadi
pasoš pa idi iz zemlje". S vremena na vreme neki su se probijali između
kordona milicajaca i šutirali me, neki su me udarali rukama po
slabinama, butinama i leđima. Najviše su me gađali po otkrivenoj glavi
paradajzom, šljunkom i kamenicama. Težu ozledu dobio sam kamenicom po
glavi iznad desnog uveta, gde je rasečena koža te je dugo usput
krvarilo. Kamenicom su me udarili po desnoj obrvi i nosu. Dva puta sam
bio oboren na peron i pao sam preko šina. Jedni su me vukli na jednu, a
drugi na drugu stranu, te su mi pocepali pelerinu i gornju mantiju.
Voz je bio zaustavljen dalje od staničnog perona. Sa polaskom je
zakasnio više od petnaest minuta. Dok su me dva milicajca vodila ka
vozu, dotle su me razna lica od pozadi vukla za mantiju, tako da sam se
jedva popeo na voz. Umalo me sa stepenica vagona nisu oborili na zemlju.
Bio sam izvadio kartu za drugu klasu, ali, tobož, nije bilo mesta, te
su mi našli mesta u trećoj klasi. Putnici su počeli da protestuju što
su me doveli među njih, da zbog mene "stradaju" i oni. Kroz otvoren
prozor neko je pružio ruku, dohvatio me za desni rukav gornje mantije i
pocepao ga. Kad je prozor zatvoren, kamenicom su ga spolja razbili. Iako
su me milicajci uveravali, da su mi stvari ubačene u vagon, one su
ostale u Banjaluci, potpuno sačuvane i ja sam doputovao bez njih u
Beograd.
Na dve-tri usputne stanice ulazili su mladići u moj kupe, podsmevali
mi se i vređali me. Jedna učenica, gledajući u mene, govorila je
prisutnima: "Vidite, kolika mu je brada! Sram ga bilo! Izdajnik jedan.
Koliko li je naših poklao na Drini? Ovako bi ga klala" - završila je
pokazujući desnom rukom kao da u njoj drži kakav nož ili mač. Voz kojim
sam putovao, stigao je u Beograd 23. avgusta oko sedam i po časova
izjutra. Članovima Svetoga Arhijerejskog Sinoda pokazao sam svoje rane,
krv, iscepanu pelerinu i mantiju i usmeno im ispričao sve što ovde
pismeno podnosim Svetom Arhijerejskom Sinodu. S toga mislim nije
potrebno da podnosim bilo kakav lekarski izveštaj ili uverenje o mojim
povredama.
Za ovakav postupak prema meni nisam dao mesnim partijskim i
frontovskim rukovodiocima nikakav povod. Od moga povrata u Banjaluku,
gde sam ostao dva meseca, nisam išao nigde van Banjaluke, niti sam koga
sveštenika pozivao na odgovornost, ako je član Svešteničkog udruženja,
niti sam pak pismeno ni usmeno objašnjavao novi Zakon o verskim
zajednicama, niti ima trunke istine u dopisima raznih novinara po
dnevnim listovima, koji serviraju očigledne neistine bez obzira na moral
novinara, koji ih obavezuje, da samo proverenu istinu iznose u javnost.
Ono što se desilo sa mnom na železničkoj stanici u Banjaluci 22.
avgusta 1953. godine prevazilazi linč crnaca i ispade protiv hrišćana
prvih vekova hrišćanstva, jer se dešava u kulturnom, naprednom i
prosvećenom dvadesetom veku u Jugoslaviji".
Episkop Vasilije je 20. maja 1961. godine na zasedanju Svetog
Arhijerejskog Sabora SPC izabran za episkopa žičkog sa sedištem u
Kraljevu.
Međutim, komunisti ga nisu ostavljali na miru. Vladika Vasilije je
bio hrabar i istinoljubiv čovek. Posebno je žalio srbsku omladinu koju
su komunisti duhovno, moralno i nacionalno sakatili u školama.
Zbog toga je početkom oktobra 1971. godine u selu Brezni kod Gornjeg
Milanovca održao besedu u kojoj je naglasio da se omladina pogrešno
vaspitava i da je srbska himna "Bože pravde".
Komunisti su istog dana preko radija napali vladiku Vasilija i njegov
"neprijateljski" govor koji je u Brezni održao. Komunističke novine su
narednih dana bile prepune članaka protiv vladike Vasilija.
To je bilo svojevrsno pripremanje terena za pokretanje prekršajnog
postupka protiv vladike Vasilija. Prekršajni postupak je okončan
neverovatnom brzinom. U rešenju opštinskog sudije za prekršaje iz
Gornjeg Milanovca episkopu Vasiliju Kostiću je izrečena kazna zatvora u
trajanju od trideset dana. Predmet vladike Vasilija je nosio broj UP
3760, a "prekršaj" je podveden pod član 2, stav 64 Zakona o prekršajima
protiv javnog reda i mira.
Vladika Vasilije nije hteo da se žali na ovo rešenje sudije za prekršaje iako je na to imao pravo.
Zatvorsku kaznu je izdržao u kraljevačkom zatvoru.
Vladika Vasilije je umro u leto 1978. godine. Sahranjen je na monaškom groblju u manastiru Žiči.
Monaštvo i sveštenstvo Srbske pravoslavne crkve ga se i danas sećaju,
a mladi srbski naraštaji ga doživljavaju preko njegovih knjiga i
članaka objavljenih u našoj crkvenoj štampi. Za života je objavio
sledeće knjige: "Hilijazam" Panajota Trembele (prevod), "Problem
spasenja po učenju Svetog Vasilija Velikog" (doktorska disertacija),
"Učenje Svetog Atanasija Velikog o Svetoj Trojici" i "Uloga Srbske
pravoslavne crkve u banjalučkom veleizdajničkom procesu".
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stradanje srpske crkve od strane komunista

Počalji od digitalmandrak taj Čet Feb 10, 2011 5:48 pm

mitropolit dabro-bosanski - Dr Nektarije Krulj


Mitropolit dabro-bosanski dr Nektarije Krulj je rođen 30. novembra
1879. godine u selu Pocrnji kod Ljubinja u Hercegovini u čestitoj i
pobožnoj kući njegovih roditelja Vukana i Vide (rođ. Milošević) kao peto
dete. Na krštenju je dobio ime Nikola. Osnovnu školu je završio u
rodnom mestu, a gimnaziju sa ispitom zrelosti 1903. godine u Mostaru.
Bogosloviju je završio 1907. godine u Reljevu. Posle završetka
bogoslovije postavljen je za sekretara Crkvenog suda
Zahumsko-hercegovačke eparhije u Mostaru. Na toj dužnosti je ostao do
1912. godine. Dok je bio sekretar Crkvenog suda vanredno je studirao
pravne nauke u Beču i Zagrebu. Godine 1911. promovisan je za doktora
pravnih nauka.
Sveštenički čin je primio 19. avgusta 1912. godine, a potom je prešao
na dužnost katihete u Mostaru, Bihaću i Tuzli. Po završetku Prvog
svetskog rata postavljen je za profesora sarajevske bogoslovije, a zatim
za rektora Bogoslovije u Sremskim Karlovcima, Prizrenu i Bitolju, gde
ga je 29. novembra 1929. godine zatekao izbor za episkopa
zahumsko-hercegovačkog. Monaški čin je primio u manastiru Svetog Nauma.
Na tron zahumsko-hercegovačkih episkopa je ustoličen na Petrovdan 1926.
godine u Nikšiću.
Na zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora SPC na Blagovesti 1928.
godine episkop Nektarije je izabran za zvorničko-tuzlanskog episkopa. Na
toj dužnosti je ostao sve do 1951. godine kada je na zasedanju Svetog
Arhijerejskog Sabora izabran za mitropolita dabro-bosanskog. Ustoličen
je na Vidovdan 1951. godine.
Mitropolit Nektarije je doživljavao mnoge pretnje, maltretiranja i ucene od strane bosanskih komunista i UDBE.
Na Preobraženje 1953. godine mitropolit je bio pljuvan, šiban,
ponižavan od strane bezbožnih komunista, a po nalogu Vlade Bosne i
Hercegovine. Komunistima nije smetalo to što je mitropolit Nektarije
tada bio starac od 75 godina.
Posle tog napada i ranjavanja, mitropolit Nektarije je podneo
izveštaj Svetom Arhijerejskom Sinodu, koji je zaveden pod brojem 2106,
zapisnik broj 691/53. Visokopreosvećeni mitropolit je u tom izveštaju
naveo sledeće:
"Dana 19. avgusta o. g. oko 19 časova došla je u manastir Ozren jedna
grupa manifestanata, po prilici 150-200 lica, većinom radnici "Azbesta"
iz bosanskog Petrovog Sela, gde sam se nalazio na odmoru. Oni su uz
uzvike "dole izdajnik, fašista, četnik, kvisling, papista, Dražinovac,
Nedićevac" i tome slično, prodrli u konak do moje sobe na prvom spratu.
Pošto su vrata od sobe bila zaključana, počeli su da lupaju i traže da
im otvorim, inače će ista da razbiju. Da ne bih dražio masu, a u isto
vreme da sačuvam manastirsku imovinu od rušenja, ja sam vrata otvorio i
prisutne upitao :
"Šta želite ljudi?"
Oni su mi odgovorili:
"Tražimo da s mesta napustiš Ozren!"
Odmah posle toga uzeli su me među se, počeli gurati, muvati u rebra i
vući. Jedna od prisutnih žena me je vukla za bradu. Za celo vreme nisu
prestajali uzvici i pogrde. Pošto patim od teške srčane mane (angina
pektoris) dobio sam jak srčani napad i stropoštao se na zemlju. Tada sam
zamolio moje mučitelje, da me poštede i ostave na miru, ili pak da me
ubiju, ali samo da me dalje ne mrcvare. Niko se od njih nije obazirao na
moju molbu, već su produžili da me vuku, guraju i zlostavljaju. Tom
prilikom, dobio sam više udaraca po raznim delovima tela, od koji je
jedan naročito bio jak u članak moje leve noge, tako, da se na nju ni
sada ne mogu da oslonim. Težinu toga udarca pokazuje i lekarski nalaz
koji se prilaže.
Za vreme te gužve iscepana mi je mantija, pojas otkinut i jedan od
manifestanata mi je otkinuo sat sa zlatnim lancem, tako da mi je alka od
sata ostala na mantiji, dok su lanac i sat odneli. U međuvremenu doveo
je manastirski momak Mirko manastirska kolica u koja sam smešten i
povežen iz manastira. Masa je pratila kola uz povike: "Dole izdajnik,
dole četnik, papista" i slično. Prilikom prelaza preko jednog potoka,
polivali su me vodom i dalje putem zasipali prašinom. Sem toga, više
puta su mi govorili: "Ustani i reci: Ja sam narodni izdajica! pa ćemo ti
život pokloniti" na šta sam im rekao: "Izdajica nikad bio nisam, niti
ću biti, pa makar i život svoj morao izgubiti!" Uz takvu viku
manifestanata, nakon tri kilometra stigao sam do pomenute fabrike
"Azbesta" gde su me sa kolica skinuli i stavili u auto, kojim su me dva
lica odvela do željezničke stanice u bosanskom Petrovom Selu.
U stanici sam od tih lica, budući da se nisam mogao na nogu opirati,
prenet u tuzlanski voz, kojim sam stigao u Tuzlu. Jedan od te dvojice
prisutnih me je vozom pratio do Tuzle. Kada sam stigao u Tuzlu, zbog
povrede noge, nisam mogao da odem do svoga stana, a pošto nije bilo
nikakvih kola za prevoz putnika, pozvan je auto za spasavanje, kojim sam
prevežen. Napominjem, da su neki od manifestanata pokušavali da me u
izvesnoj meri zaštite od brutalnosti ostalih. Čim sam stigao u svoj stan
pozvao sam lekara D. Bućića, koji me je pregledao i konstatovao da mi
noga nije prebijena, već samo teže ozleđena. On mi je prepisao potrebne
lekove, preporučio odmor, ležanje i mir.
Sutradan, 20. avgusta oko 9 časova došla je jedna deputacija od osam
lica, šest muškaraca i dve žene, koja mi je saopštila, da istog dana
moram Tuzlu napustiti. U protivnom biće sazvan miting, izbiće
demonstracije i šta će iz toga da izađe, oni ne garantuju. Tu grupu su
sačinjavali: Rujaković Sveto, p-predsednik Gradskog veća, Dakić Drago,
poverenik Stambenog odseka, gradski veterinar Jajčanin, Ristić Borko,
nadglednik parkova, Pimena Dragica, funkcioner Gradskog odbora,
Milanović Zorka, gradski činovnik, i još dva muškarca čijih se imena ne
sećam. Da ne bih doživeo još i druge, teže i veće neprijatnosti, a s
obzirom da mi je potrebno i lečenje, odlučio sam da napustim Tuzlu i
pođem za Beograd. Istog dana oko podne, došao je jedan mladić, kazao je
da se zove Miloš, i doneo moj sat i pokidan lanac. On me je pitao, da to
nisu moje stvari, i da ih nisam možda izgubio. Pošto sam kazao, da sam
ja vlasnik i sata i lanca, on mi je iste predao uz potvrdu.
Podnoseći ovaj izveštaj, čast mi je zamoliti Sveti Arhijerejski Sinod
da sa svoje strane preduzme nužne korake na nadležnom mestu, da se
ugled, dostojanstvo i minimum lične bezbednosti jednog starca od 75
godina, ako ne i mitropolita Srbske Pravoslavne Crkve poštuju i čuvaju".
Posle ovog zverskog napada, stari mitropolit je nekoliko meseci ležao u beogradskoj bolnici.
Umro je 7. septembra 1966. godine u Sarajevu.
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stradanje srpske crkve od strane komunista

Počalji od digitalmandrak taj Čet Feb 10, 2011 5:49 pm

mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac


Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac (na krštenju je
dobio ime Jovan) je 1937. godine izabran za mitropolita
crnogorsko-primorskog kao obudovljeni sveštenik. Pre izbora za episkopa,
mitropolit Joanikije je kao prota predavao veronauku u Prvoj muškoj
gimnaziji u Beogradu. Po Božjem promislu, mitropolit Joanikije se našao
na drevnom tronu crnogorskih mitropolita u najtežim danima njene
istorije.
U vreme najezde partizana i sovjetske armije i odluke da se srbske
nacionalne snage povuku prema Sloveniji, mitropolit Joanikije je doneo
odluku da sa sveštenstvom svoje mitropolije privremeno napusti Cetinje
ne želeći da tu čeka partizane i njihove strašne odmazde za koje je znao
kako izgledaju.
Povorka na čijem se čelu nalazio mitropolit Joanikije je podsećala na
novu seobu Srba. U njoj je, pored 60 sveštenika, bilo između pet i šest
hiljada crnogorskih četnika i veliki broj staraca, žena i dece. Ovaj
zbeg je putovao u nepoznato ne sluteći da će njegovo putovanje silom
biti prekinuto (prema jednim svedočanstvima, ovaj zbeg je uhvaćen kod
Zidanog Mosta, a prema drugim, u Austriji. Ne zna se gde su tačno
uhvaćeni). Svi su pohvatani od strane Prve jugoslovenske armije kojom je
komandovao Peko Dapčević, a svoje živote su okončali u najtežim mukama
ostavivši kosti u masovnim grobnicama, koje ni do danas nisu obeležene.
Sa mitropolitom je krenulo oko 60 sveštenika Crnogorsko-primorske
mitropolije. Imena, biografije i opis stradanja ovih novih Srbskih
Sveštenomučenika objavićemo u narednoj knjizi.
U ovoj grupi Srbskih Sveštenomučenika su se nalazili poslanici i
ministri Velike crnogorske skupštine koja je 1918. godine izglasala
ujedinjenje u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Svi su pobijeni na
licu mesta.
S obzirom da su se u pomenutoj grupi nalazili mitropolit Joanikije i
dr Luka Vukmanović, rođeni brat Svetozara Vukmanovića-Tempa, partizani
su ih prebacili u Srbiju. Došavši u Srbiju sa okovanim mitropolitom
Joanikijem i Lukom Vukmanovićem, partizani su obavestili Tempa o
zarobljavanju mitropolita Joanikija i njegovog rođenog brata. Pitali su
ga šta da čine sa njima. Svetozar Vukmanović-Tempo je tom prilikom mirno
i bez trunke savesti odgovorio:
"Isto što i sa ostalima!"
U svojoj knjizi "Revolucija koja teče" (Drugi tom, Beograd, 1971.
godine) Tempo je zapisao: "Sa svojom majkom nisam htio da razgovaram o
Luki. Ona se nije usuđivala da ga pomene preda mnom. Samo je jednom
pokušala da kaže kako nije bio sa okupatorima, ali ja sam je grubo
prekinuo i rekao da ga više ne pominje u mom prisustvu ako želi da
budemo zajedno. Nije ga više pominjala".
Nismo imali mogućnost da saznamo gde je ubijen doktor Luka Vukmanović
(o tome sigurno zna njegov brat koji ga je i poslao u smrt, ali još
uvek o tome ne želi da govori). Za mitropolita Joanikija se sigurno zna
da je ubijen na Bukulji kod Aranđelovca. Pre nego što su ga ubili,
partizani su ga mučili i maltretirali. U emigrantskoj literaturi je
dosta pisano o stradanju mitropolita Joanikija. Jedan Srbin ovako
opisuje stradanje mitropolita Joanikija:
"Mitropolit Joanikije je ubijen polovinom 1945. godine u Aranđelovcu.
Svi komunistički krvnici su prodefilovali pored mitropolita i svaki
je na svoj način iskaljivao svoj zločinački partizanski nagon prema
okovanom mitropolitu: neko u šamaranju, neko u čupanju brade, neko u
pljuvanju, a major Čile Kovačević mu je doneo putir pun sveže krvi od
ubijenih četnika (kako je on to rekao) i tražio je da mitropolita
"pričesti" tom krvlju.
Zločinačkim ubistvom mitropolita Joanikija su komandovali tadašnji
pukovnik OZNA-e Vladimir Rolović (potonji jugoslovenski ambasador, koji
je ubijen u Švedskoj) i Brozov general Peko Dapčević.
Nekoliko uglednih Srba je na stranicama crkvene štampe nekoliko
decenija kasnije svedočilo o stradanju mitropolita Joanikija tako da je
ostao spomen na stradanje ovog velikog Arhijereja Srbske Crkve.
Profesor Svetozar Dušanić je u kalendaru "Crkva" za 1991. godinu
objavio svoje svedočanstvo o stradanju mitropolita Joanikija. On je tada
zapisao:
"Čim su srbski sveštenici i njihove porodice prebačeni 1941. godine u
Srbiju iz ustaškog logora u Capragu, oni su stigli u Aranđelovac. Tu im
je mitropolit Josif doneo (u pratnji đakona Bože Tripkovića) novčanu
pomoć u iznosu od 4.000 dinara (dve mesečne plate). Posle toga mlađi
sveštenici su bili raspoređeni po parohijama kao kapelani, a stariji i
oni koji su imali bliže srodnike u Srbiji, razišli su se po mestima koja
su im odgovarala.
Moj otac, Steva Dušanić, sveštenik iz sela Pribinića pod Borja
Planinom, u Bosni, pošto je bio u poodmaklim godinama, odbio je da ide
na parohiju, pa je ostao u Aranđelovcu u toku celog rata, jer su mu
dvojica sinova našli zaposlenje, kao manuelni radnici, u aranđelovačkom
rudniku. On je i još nekolicina starijih sveštenika, koji su ostali u
Aranđelovcu, dobili su stanove u aranđelovačkim praznim vilama. Mome ocu
dodeljen je stan u vili "Maler", koja se tako zvala po njenom bivšem
vlasniku Jevrejinu Maleru.
Kada su partizani ušli u Aranđelovac (mislim da je to bilo 17. ili
18. septembra 1944. godine) oni su u vili "Maler" smestili jedno
odeljenje OZNA-e. U sobe na mansardi te vile oni su povremeno dovodili
grupe od trideset do četrdeset, uglavnom mlađih ljudi, koje su noću
likvidirali u potoku pod planinom Bukuljom. Ubijanje su vršili tupim
predmetima ili revolverskim mecima u potiljak. Za te zatvorenike
govorili su da su ustaše, što je bila obična laž, jer ne može se
verovati da bi se dovodili zatvorenici iz Hrvatske da bi ih pobili u
potoku pod aranđelovačkom Bukuljom. Posle likvidacije jedne grupe,
stizao bi novi kontigent nesretnika.
Jednog prazničnog dana, bila je nedelja, kad se moj otac vraćao sa
bogosluženja iz stare crkve pod Bukuljom, zatekao je u dvorištu vile
"Maler" grupu zatvorenika koji su bili "izvedeni na vazduh". Iz te grupe
mome ocu pristupio je jedan stariji čovek sa belom šiljastom bradom , u
građanskom odelu i rekao da je on Joanikije, mitropolit
crnogorsko-primorski. Izmeću ostalog, ispričao je mome ocu da je pri
kraju rata krenuo sa narodom iz Crne Gore na Zapad, iz straha od
komunističke osvete. Kada su stigli u Austriju, sovjetska vojska je bila
pred Bečom, izbeglicama iz Crne Gore je presekla odstupnicu, sve ih
zarobila i predala Titovim partizanima. Posle toga, mitropolita
Joanikija su odveli u Zagreb, tu mu oduzeli sve lične stvari, panagiju i
vladičanski ornat. Tom prilikom mitropolit je rekao mom ocu da ga Đilas
goni.(...)
Čim sam saznao od oca, kojeg sam povremeno obilazio, da je u istoj
kući zatvoren mitropolit Joanikije, ja sam to preneo mitropolitu Josifu.
Tom prilikom mitropolit Josif mi je rekao da je slična obaveštenja
dobio i od jedne žene koja je videla mitropolita Joanikija kako sedi na
teretnim konjskim kolima, kad su ga sprovodili iz Zemuna za Beograd.
Mitropolit Josif je posle ovih obaveštenja o mitropolitu Joanikiju
intervenisao kod Aleksandra Rankovića, ali mu je Ranković odgovorio da
on ništa ne zna.
Mitropolit Josif je mitropolitu Joanikiju po meni poslao jedno malo
kamelhard-ćebe. Ja sam to ćebe predao ocu, a on ga je doturio
mitropolitu, posredništvom dvojice partizana u tom odeljenju OZNA-e. Oni
su bili zarobljeni kao četnici i potom uvršteni u taj odred OZNA-e.
Jedan je bio nastavnik, rodom iz Niša, a drugi Bosanac, mladić,
berberin. Po njima je moj otac svakodnevno slao mitropolitu kozje mleko,
jer zbog bolova u stomaku nije mogao da jede zatvorsku hranu.
Osim ćebeta, ja sam u dva maha od mitropolita Josifa dobio novac da
ga odnesem mitropolitu Joanikiju. Oba puta po 2.000 dinara. Od tog novca
jednom prilikom mitropolit Joanikije dade hiljadu dinara da mu se kupi
voće. To saznaju starešine OZNA-e i postave mu pitanje: odakle mu novac?
On im odgovori da je dobio od sveštenika Dušanića. Na saslušanju moj
otac potvrdi, i na tome se svrši ta istraga, ali mitropolita Joanikija
posle toga prebace sa mansarde vile "Maler" u podrum vile "Savić",
vlasništvo bivšeg beogradskog trgovca.
Iz podruma vile "Savić" jedne noći mitropolit Joanikije sproveden je u
potok pod Bukuljom i tamo ubijen. Kad su ga vodili, na ulici se zatekla
jedna žena i o tome je pričala.
Datum mitropolitove smrti nije mi poznat, mada pretpostavljam da o tome neko u Aranđelovcu zna.
Sve ovo saznah po očevu pričanju i zabeležih posle 45 godina".
Drugo svedočanstvo o mitropolitovom stradanju je objavljeno u
vidovdanskom broju "Svetigore" za 1992. godinu. Objavljen je dopis koji
je Štab Prve Jugoslovenske Armije, Komanda pozadine, 21. juna 1945.
godine uputio Crnogorskoj mitropoliji na Cetinju. U dokumentu se kaže:
"ŠALjEMO VAM PANAGIJU I KRST, KOJI SU PRONAĐENI KOD RAZBOJNIKA BIVŠEG MITROPOLITA JOANIKIJA. SMRT FAŠIZMU - SLOBODA NARODU".
Doktor Aleksandar Nedok je u istom broju "Svetigore" objavio svoje
svedočanstvo o mitropolitovom stradanju. On je zapisao sledeće:
"U "Svetigori" broj 3. i 4. koji su mi srećom došli u ruke, pročitao
sam sa velikom pažnjom i uzbuđenjem dva članka koji se odnose na
Velikomučenika vere Hristove, blaženopočivšeg Mitropolita
crnogorsko-primorskog Joanikija.
Moja osećanja proističu iz dva uzroka: prvi, što sam ga lično
poznavao, i drugi, što su mi poznati njegovi poslednji dani u
Aranđelovcu.
Kao dečak, učenik prvog i drugog razreda Prve muške gimnazije u
Beogradu, imao sam sreću da mi Nauku Hristovu predaje 1936. i 1937.
godine onda prota Jovan Lipovac, jedan divni i bogougodni čovek. Sa
polovine školske godine otišao je za vladiku na Cetinje, ali je u
dečačkim dušama ostavio za uvek nezaboravnu uspomenu.
Moj drugi susret sa njime, ne direktni, zbio se polovinom juna meseca
1945. godine u Aranđelovcu, gde sam se kao vojnik nalazio po povratku
sa fronta u Štabu Prve Armije.
Jednoga dana, u šetnji Aranđelovcem sa nekoliko svojih vršnjaka iz
Beograda, dok smo pričali gde je ko učio gimnaziju, jedan od njih (S.
M., onda daktilograf u armijskoj OZNI), kad je čuo da sam đak Prve muške
gimnazije, reče mi da se moj profesor Lipovac nalazi u zatvoru u
Aranđelovcu. Upitao sam ga da li bih mogao da ga posetim, na šta mi je
odgovorio da je to zabranjeno i da je za mene bolje da to i ne
spominjem. Na moje pitanje kako izgleda, rekao mi je da ga je video i da
je užasnom stanju, zapušten, prljav, iscepan, vašljiv i pun gnojavih
rana. Posle nekoliko dana, kada sam ga ponovo video, pitao sam ga za
svoga profesora. S. M. mi je odgovorio da je mrtav, ali mi nije rekao na
koji način, niti gde je sahranjen.
Tako se završio moj drugi susret u životu sa blaženopočivšim
mitropolitom Joanikijem, i, evo, posle skoro pedeset godina, živo se
sećam i dana i ambijenta kada sam čuo potresne vesti.
Ovo smatrajte najverodostojnijim podacima, jer proističu iz
neposrednog saznanja od čoveka koji ga je lično video, a bio dovoljno
iskren i sažaljiv da mi to ispriča, bez obzira koliko je to u ono
stravično vreme, pogotovu za nas vojnike, bilo opasno prenositi.
Neka ovo bude moj mali prilog uspomeni moga dobroga profesora Joanikija (Jovana) Lipovca".
U vaskršnjem broju "Svetigore" iz 1992. godine prota Branko Marković,
jedini živi sveštenik koga je mitropolit Joanikije rukopoložio,
svedočio je o mitropolitu Joanikiju. On je, između ostalog, zapisao
sledeće:
"...Negde 1951. ili 1952. godine ja sam zajedno sa ocem Milom
Plamencem, tada parohom petrovačkim, pošao u manastir Praskvicu gde smo
bili gosti ica Borisa Kažanegre, čini mi se poslednjeg iz one velike
plejade velikih crnogorskih kaluđera, dobrih duhovnika i još boljih
junaka. Tu smo našli jednog mladića, kojega sam ja znao još dok sam bio
đak bogoslovije, koji je radio u Mitropoliji, gde je obavljao dužnost,
ne znam da li crkvenjaka, ili poslužitelja kod Mitropolita, a čijeg se
imena sada ne sećam. Taj mladić je pošao sa Mitropolitom kada je on
napustio Cetinje. On nam je tada ispričao vrlo tužnu priču o hapšenju
Mitropolita. Po toj njegovoj priči, a pričao je vrlo uverljivo, on je
zajedno sa grupom sveštenika uhvaćen kod Zidanog Mosta, sproveden u
Zagreb i priveden kod Peka Dapčevića, čiji se štab nalazio u Zagrebu.
Taj mladić je pratio Mitropolita i prisustvovao razgovoru. Peko je
upitao Mitropolita: "Jesi li ti Joanikije Lipovac?" Na to mu je on
odgovorio da je on Joanikije mitropolit crnogorsko-primorski. na to je
Peko grubo, povišenim tonom, uzvratio da on nema pravo da se tako
predstavlja jer su na toj stolici uvek sedeli veliki i zaslužni ljudi, a
ne izdajnici kakav je on bio. Na takvu Pekovu izjavu Mitropolit je
uzvratio da on, Peko, nema prava da tako sa njime postupa jer je on
uspeo da iz italijanskog logora u Albaniji oslobodi njegovu majku, i da
je bio preduzeo sve da i njegovog oca Jovana Dapčevića (mislim da je
Jovan Dapčević bio po činu đakon) oslobodi iz logora, ali ga je pretekla
smrt. Na tu vladičinu priču Peko je rekao da je i to dokaz njegove
službe okupatoru. Taj mladić je tada još ispričao kako je Peko naredio
da da vladici skinu insignije i da je vladika zamolio da se krst vrati
proti Iliji Popoviću, parohu i arhijerejskom namesniku cetinjskom, jer
je taj krst bio svojina prote Ilije. Tačno je da je taj krst preko
Komande područja proti vraćen. (Tačnost ovoga navoda mogla bi se
proveriti kod porodice pokojnog prote).
Kada sam 1958. godine premešten sa parohije barske na parohiju
orašačku kod Aranđelovca saznao sam od moga namesnika, sada pok. Ljuba
Radivojevića da je mitropolit Joanikije, zajedno sa poslednjim
predsednikom vlade crnogorske čijega se imena ne sada sećam, doveden u
Aranđelovac i zatvoren u vili koja se nalazi u neposrednoj blizini crkve
bukovičke. Pričao mi je o. Ljuba da mu je jedan stari sveštenik koji je
kao izbeglica živeo u Aranđelovcu svako jutro donosio kozjeg mleka. Tu
je nesrećni mitropolit Joanikije u Bukulji ubijen. Prota Ljuba mi je još
pričao da su neke drvoseče naišle na njegov grob koji je samo ovlaš bio
zatrpan, pa su planinske bujice njegove kosti raznele.
Ja sam službujući u Orašcu vrlo često, idući u Aranđelovac, popevši
se na brdo Preseku, odakle se divno vidi Bukulja, svaki put se pomolio
Bogu za dušu dobrog mitropolita Joanikija..."
Na osnovu ovih i mnogih drugih svedočanstava pouzdano se zna da je
mitropolit Joanikije ubijen polovinom 1945. godine na Bukulji. Nažalost,
ne zna se tačno mesto gde su ubijeni mnogi Srbski Novomučenici, a sa
njima i mitropolit Joanikije. Ova masovna srbska grobnica ni do danas
nije obeležena, a vlasti se nijednom nisu oglasile na pomenuta
svedočenja. O mitropolitu Joanikiju i njegovom hrabrom i patriotskom
držanju za vreme okupacije i građanskog rata nameravamo da, ako Bog da,
objavimo i monografiju.
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stradanje srpske crkve od strane komunista

Počalji od digitalmandrak taj Čet Feb 10, 2011 6:37 pm

episkop hvostanski - Varnava Nastić


Episkop hvostanski Varnava Nastić je rođen 31. januara 1914. godine u
Geri, Indijana, SAD, od roditelja Atanasija i Zorke. Na krštenju je
dobio ime Vojislav. U otadžbinu je došao kao dete. Osnovnu školu i
gimnaziju sa ispitom zrelosti je završio u Sarajevu, a Bogoslovski
fakultet 1937. godine u Beogradu.
Posle završetka školovanja postavljen je na dužnost katihete pri
Državnoj učiteljskoj školi i sarajevskoj gimnaziji. Zamonašio se 1940.
godine u manastiru Mileševi dobivši ime Varnava. Blaženog spomena novi
Sveštenomučenik Srbski mitropolit dabro-bosanski Petar Zimonjić ga je
rukopoložio u čin jerođakona.
Drugi svetski rat ga je zatekao u Sarajevu, gde je ostao za vreme
postojanja zloglasne NDH deleći sudbinu sa svojim stradalnim srbskim
pravoslavnim narodom. Poglavnik NDH Ante Pavelić ga je jednom prilikom
pozvao da dođe u Zagreb i tom prilikom mu ponudio da primi dužnost
episkopa tzv. Hrvatske pravoslavne crkve. Otac Varnava je tu ponudu
kategorično odbio.
Sveti Arhijerejski Sabor SPC ga je 1947. godine izabrao za vikarnog episkopa hvostanskog. Hirotonisan je iste godine u Beogradu.
Godine 1948. komunistički sud u Sarajevu ga je osudio na na deset
godina teške robije zbog "zločina izdaje, slabljenja ekonomske i vojne
moći naše zemlje, pomaganja terorističkih bandi, vršenja neprijateljske
propagande i vršenja špijunaže u korist anglo-amerikanaca", kako je
navedeno u presudi Okružnog suda u Sarajevu od 1. marta 1948. godine.
Stavljeno mu je na teret i to što je svoju sestru Dobrilu naučio
engleski "kako bi mogla da dočeka anglo-amerikance", kako su naveli
komunisti. Krivično delo špijunaže mu je montirano, a sastojalo se u
"krivici" episkopa Varnave što je u svoju kuću primio šofera UNRR-e koji
je dovezao humanitarnu pomoć u Sarajevo.
Zatvorsku kaznu je izdržavao u zeničkoj robijašnici. Svo vreme je bio
u najstrožoj izolaciji, u mračnoj i vlažnoj ćeliji zloglasne zgrade
3/A. Komunisti su ga odmah ošišali i obrijali. Odredili su ga da izučava
bravarski zanat jer su znali da je slabe fizičke snage i krhkog
zdravlja. Mučili su ga glađu, žeđu i samoćom kako bi ga slomili, ali
episkop Varnava je ostao veran svome opredeljenju za Bogočoveka Hrista i
svoj srbski pravoverni narod. Episkop Varnava je imao specifičan
odgovor na sva mučenja i poniženja koja je u zatvoru trpeo. Svakoga
dana, nedeljom i praznikom, pevao je tropare i crkvene pesme što je
tamničare ljudskih tela i duša dovodilo do ludila i posle čega su ga još
više i još strašnije kažnjavali.
S obzirom da je episkop Varnava bio omiljen među zatvorenicima, a
posebno među intelektualcima koji su se kao "nacionalisti i reakcija"
našli u tamnici, za koje se on molio Bogu, komunisti su ga 1949. godine
premestili u sremskomitrovačku robijašnicu. Sa njim je premešteno još
nekoliko osuđenika, uglavnom srbskih intelektualaca.
Sve su ih vezali žicom, a episkop Varnava je bio vezan za ruku sa
jednim katoličkim župnikom. Kada je voz stigao u Sremsku Mitrovicu,
vagon sa osuđenicima je odvojen od kompozicije i ostavljen je na jedan
sporedni kolosek. Pošto su u toku noći svi osuđenici zaspali, policija
se povukla i zaključala vagon. Oko jedan čas iza ponoći, na vagon u kome
su se nalazili osuđenici, koji su čekali da budu sprovedeni u
sremskomitrovačku robijašnicu, "slučajno" je naletela jedna lokomotiva u
punoj brzini. Od punog vagona osuđenika samo su jedanaestorica
preživeli nesreću. Episkop Varnava se spasao tako što je od udara
izleteo kroz prozor zajedno sa vezanim rimokatoličkim župnikom, koji je
mestu ostao mrtav. Episkop Varnava je tom prilikom polomio obe noge i
jednu ruku.
Lica koja su se nalazila na železničkoj stanici, u neposrednoj
blizini koloseka na kome se odigrao smišljeni komunistički zločin,
potrčala su da pruže prvu pomoć povređenima, ali, policija ih je u tome
sprečila. Medicinska ekipa je stigla čitav čas kasnije dok su se
polomljeni i ugruvani osuđenici prevrtali i mučili na kamenju i u
vagonu. Medicinsku ekipu je pratila patrola OZNA-e. Svi povređeni su
prebačeni u sremskomitrovačku bolnicu.
Lekari su u bolnici vršili hitne hirurške intervencije, ali OZNA je
posle nekoliko časova došla i zabranila da se povređenima dalje pruža
lekarska pomoć. Episkop Varnava se u tom trenutku nalazio na operacionom
stolu. Peta mu je bila probušena svrdlom kako bi se u nju stavila
metalna šipka. Lekari su uzaludno pokušavali da objasne pogubnost takve
odluke. Jer, naređenje je, ipak, bilo naređenje makar i po cenu ljudskih
života.
Oficiri OZNA-e su naredili da se svi osuđenici potrpaju u kamion, na
gole daske karoserije i bez igde ičega. Trebalo je da ih prevezu u
sremskomitrovački zatvor. Do zatvora su voženi velikom brzinom po
neravnom i razlokanom putu tako da su dvojica polomljenih osuđenika
umrla na putu do zatvora. Ostali su odnešeni u zatvorsku bolnicu. Odatle
su posle nekoliko dana ponovo vraćeni u gradsku bolnicu. Do bolnice su
ih prevezli - konjskom zapregom.
Episkop Varnava je u sremskomitrovačkoj bolnici ostao nekoliko
meseci. Odatle je prebačen za Beograd, a odatle na prinudan boravak u
beogradski manastir Vavedenje, gde je ostao da leži skoro godinu dana.
Narod je masovno dolazio da poseti i vidi živog mučenika episkopa
Varnavu. To je uznemirilo OZNU te je doneto naređenje da se vladika
prebaci u manastir Gomionicu kod Sarajeva.
Episkop Varnava je u kućnom pritvoru, u manastiru Gomionici odležao
kaznu (do 1960. godine). Vladika je posle izdržane kazne otišao u
manastir Krušedol, a odatle u manastir Beočin, gde je i umro 12.
novembra 1964. godine u pedesetoj godini života. Prema nekim podacima,
koji se ne mogu sada proveriti, episkop Varnava je otrovan kafom.
U manastir je često dolazio Milan Vilić, šef verske policije za
Srbiju. Neprestano je ubeđivao episkopa Varnavu da izmeni stav prema
"narodnoj vlasti", ali je to bilo uzaludno. Episkop Varnava je ostao
nepokolebljiv u svom pravoslavno-hrišćanskom i nacionalnom uverenju.
Vredno je setiti se propovedi, koju je episkop Varnava jednom
prilikom održao u Sabornoj crkvi u Sarajevu. On je tom prilikom rekao:
"...Raduje me što je selo kod Sarajeva dobilo elektrifikaciju, ali me
ne raduje to što je to sračunato na pomračenje duša naše blagočestive
dece srbske. To su svetle kuće sa mračnim dušama. Današnje vlasti
osvetljavaju prostor oko sebe, a duše naroda vode u tamu.
Elektrifikacija se iskorišćava od strane bezbožnika za pomračenje duša
ljudskih, a to je najstrašnija tama za moj narod čiji sam episkop....
...I dokle Komunistička partija godinama luta kujući parolu "bratstva
i jedinstva" dotle je mi već imamo od Gospoda Isusa Hrista koji veli:
"Ljubi bližnjeg svog kao sebe samoga". Zar to nije daleko uzvišenije od
parola "bratstva i jedinstva".
I dokle se analfabetski tečajevi trude da opismene ljude i nauče ih
pisati slova azbuke, dotle se Crkva trudi da prvo opismeni ljude sa tri
slova, a to su: BOG. Prema tome, ko ne zna ta tri slova on je najveći
analfabeta pa makar kakve diplome ovog sveta imao..."
Komunistima su ove reči episkopa Varnave posebno zasmetale. Javni
tužilac Čeda Milojević mu je na suđenju postavio ovakvo pitanje:
"Znači Vojislave (kršteno ime episkopa Varnave - nap. V. Dž.) za vas je i drug Tito analfabeta?"
Episkop Varnava mu je na to odgovorio:
"Jeste. I on i svi drugi koji neće da znaju za tri slova BOG, analfabete su!"
U svojoj završnoj reči na suđenju episkop Varnava je izjavio:
"Ne iznenađuje me što mi sudite i što je već toliko Hrišćana osuđeno jer to su Turci i Nemci i ustaše sa nama činili!"
Srbski narod je u tim teškim danima komunističkog terora i progona krišom pevao pesmu:
"Varnavu nam u tamnici muče,
Nektarije prebijen jauče,
Vasilije još ožiljak ima
od kamenja kad ga rulja stigla.
Arsenija sprovode udbaši
Crnoj Gori pred "narodne vlasti".
Episkop Varnava Nastić, veliki Arhijerej Srbske Crkve i mučenik, umro
je u manastiru Beočinu u pedesetoj godini života. Sahranjen je 14.
novembra 1964. godine pored manastirske crkve.
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stradanje srpske crkve od strane komunista

Počalji od digitalmandrak taj Čet Feb 10, 2011 6:38 pm

episkop bački - Dr Irinej Ćirić


Episkop bački dr Irinej Ćirić (pre monašenja dr Ivan Ćirić) je rođen
19. aprila (1. maja) 1884. godine u Sremskim Karlovcima od oca Isidora
Ćirića. Gimnaziju sa ispitom zrelosti je završio 1902. godine u Novom
Sadu, a bogoslovske nauke na moskovskoj Duhovnoj akademiji 1906. godine,
a filosofiju na Filosofskom fakultetu Bečkog univerziteta, gde je
promovisan za doktora nauka iz semitologije.
Monaški čin je primio pred Božić 1910. godine u manastiru Hopovo
dobivši ime Irinej. Na Božić je primio čin jerođakona, a 1912. godine je
postao patrijaršijski arhiđakon. Za episkopa timočkog je izabran 5.
juna 1919. godine. Hirotonisan je u Beogradu pošto je prethodno u
Sremskim Karlovcima rukopoložen i proizveden u čin arhimandrita. Na tron
bačkih episkopa je ustoličen 9. februara 1922. godine.
Pre izbora za episkopa, otac Irinej je 1909. godine postavljen za
patrijaršijskog bibliotekara u Sremskim Karlovcima, a u septembru iste
godine izabran je za docenta karlovačke bogoslovije na predmetu Stari
Zavet sa arheologijom i jevrejskim jezikom. Jedno vreme je predavao i
liturgiku.
Episkop Irinej je dosta radio na razvoju naše bogoslovske književnosti. Objavio je dosta članaka u bogoslovskim časovima SPC.
Godine 1927. bio je delegat naše Crkve u podkarpatskoj Rusiji i
Čehoslovačkoj radi organizovanja pravoslavnih eparhija u tim zemljama.
Predstavljao je Srbsku Crkvu u više međunarodnih crkvenih pokreta.
Godine 1930. je predstavljao našu Crkvu u Londonu u komisiji Lambetske
konferencije.
Krajem 1933. godine episkop Irinej je zajedno sa episkopom timočkim
Emilijanom u zvaničnoj misiji posetio Njegovu Svetost vaseljenskog
patrijarha i Sveti Sinod Vaseljenske Patrijaršije.
Episkop bački dr Irinej Ćirić je bio veliki Arhijerej Srbske Crkve.
Srbskoj Crkvi je kao episkop služio trideset i šest godina, a bio je
veliki podvižnik, rodoljub, pesnik, prevodilac i propovednik
Pravoslavlja u Londonu, Glazgovu, Oksfordu, Parizu, Bernu, Štokholmu,
Beču, Avinjonu, Sofiji i Carigradu.
Drugi svetski rat ga je zatekao u Novom Sadu na tronu bačkih
episkopa. Za vreme krvave mađarske okupacije episkop Irinej je spasavao
bespomoćne Srbe od mađarskih bajoneta, mitraljeza, racija i pokolja. Ni u
najtežim danima mađarsko-fašističke okupacije i zloglasnih racija nije
želeo da napusti bogopovereni mu pravoslavni narod i sveštenstvo već je
sa njima jeo gorak hleb neslobode i tiranije mađarskih fašista.
Episkop Irinej je imao ispravan hrišćanski i nacionalni stav prema
novoj "narodnoj vlasti". Komunisti su zbog toga, odmah posle završetka
rata, organizovali noćni pohod skojevaca na vladičanski dvor episkopa
Irineja. Skojevci su demonstrirali ispred vladičanskog dvora u Novom
Sadu nazivajući vladiku "fašistom, mađaronom i četničkim koljačem".
Komunisti su tom prilikom kamenovali zgradu vladičanskog dvora. Jedan
veći kamen je razbio staklo i pogodio episkopa Irineja u potiljak. Onako
star (tada je imao 61 godinu), vladika Irinej je morao da se skloni u
jednu šupu kako bi se spasao od izbezumljene mase komunističkih
demonstranata, koji su hteli da ga linčuju.
Na Preobraženje 1946. godine episkop Irinej je otišao u selo Odžaci
radi osvećenja novopodignute crkve. Mesni partijski komitet je, na svoj
način, pripremio "dobrodošlicu" episkopu tako što je u masu vernog
naroda, koji je čekao svoga Arhipastira, ubacio svoje jurišnike kako bi
se pokvarila svečanost i obesvetila svetost praznika Preobraženja
Gospodnjeg, a i narod zaplašio.
Čim je episkop Irinej u arhijerejskoj odeždi izašao iz hrama i krenuo
u litiju oko crkve, bogoborci su navalili na njega i sveštenstvo koje
je bilo oko njega. Urlali su, hulili, psovali i bacali kamenice na
vladiku, sveštenstvo i narod. Jedna kamenica je pogodila vladiku u
potiljak. Vladika Irinej je pao od udarca, a bezbožni jurišnici su
nastavili da ga sa još većom žestinom i besom obasipaju kamenjem i
udarcima. Đakon Ružić je skočio preko vladike, koji je bio obliven
krvlju, kako bi ga svojim telom zaštitio. Sveštenik Milenko Cvejanov iz
Sivca je pokušao da zaustavi izbezumljenu masu, ali je pao usled
nekoliko uboda nožem. U napadu na vladiku Irineja prednjačili su
mađarska skojevska omladina i radnici Fabrike užadi.
Teško povređen, izubijan, počupane brade, pocepane mantije, ispljuvan
i izvređan episkop Irinej je u toku noći prebačen za Novi Sad.
Od posledica komunističkog kamenovanja u Odžacima je zadobio
smrtonosnu povredu - sušenje kičmene moždine. Od tih dana, pa sve do
svoje smrti 6. aprila 1955. godine episkop Irinej je najviše vremena
proveo u bolesničkoj postelji. U vreme najvećih bolova znao je da kaže:
"Što se više mučim, to se više Bogu molim".
"Glasnik SPC" od 1. januara 1947. godine (broj 1) je objavio Izveštaj
o radu Svetog Arhijerejskog Sinoda u kome se navodi da je "razmotren
izveštaj o fizičkom napadaju na episkopa bačkog Irineja prilikom njegove
zvanične posete Odžacima, pa iako ovaj slučaj nije jedini, ali je
najteži, jer je po svemu spremljen, episkop Irinej ne želi da se iz
ovoga pravi pitanje, odlučeno je da se ovaj slučaj prikaže u detaljnijoj
formi u opštem protestu, kao primer narušavanja državnim ustavom
zagarantovanih sloboda..."
Iako star i bolestan, episkop Irinej nije ostavljan na miru.
Komunisti su mu često upadali u dvor, pretili su mu, a jedne noći su ga
vezali za krevet, a osoblje vladičanskog dvora uhapsili.
Episkop Irinej Ćirić je umro 6. aprila 1955. godine od posledica
bezbožničkog kamenovanja i batinanja. Sahranjen je na Blagovesti 1955.
godine u Novom Sadu.
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stradanje srpske crkve od strane komunista

Počalji od digitalmandrak taj Čet Feb 10, 2011 6:39 pm

mitropolit skopski Josif Cvijović


Mitropolit skopski Josif je rođen na Svetog Mojsija Murina (28.
avgusta po starom kalendaru) 1878. godine u selu Drežniku na Zlatiboru
kao najstarije dete njegovih roditelja Krste i Ljubisavke.
Životni put mitropolita skopskog Josifa je bio uzbudljiv, dramatičan i
mučenički. Prva slova je naučio u kući svoga rođaka Mitra Ivanovića u
selu Roge kod Užica. Osnovnu školu je završio u Požegi, realnu gimnaziju
u Užicu i bogosloviju u Beogradu. Godine 1902. oženio se sa kćerkom
sveštenika Sime Đurića iz Seče Reke, ali mu je supruga 1906. godine
umrla. Đakonski čin je primio 15. septembra 1903. godine u Čačku, a
sveštenički čin i parohiju u selu Pranjani ispod Ravne Gore 1. oktobra
1903. godine.
Pre nego što se zamonašio i postao mitropolit, Josif je 1908. godine
otišao u Rusiju gde je studirao i 1912. godine završio Duhovnu akademiju
u Kijevu. Diplomski rad na temu "Uloga srbskog sveštenstva u
oslobođenju srbskog naroda od Turaka" je odbranio sa odličnim uspehom. U
Srbiju se vratio posle završetka Duhovne akademije. Sveti Arhijerejski
Sinod SPC ga je postavio za profesora Bogoslovije Svetoga Save u
Beogradu. U Bogosloviji je predavao Sveto Pismo Novog Zaveta,
patrologiju i pastirsko bogoslovlje. Jedno vreme je bio upravnik Monaške
škole i urednik "Glasnika SPC".
Monaški čin je primio 15. septembra 1913. godine kao udov sveštenik.
Učestvovao je u Prvom balkanskom ratu kao komita u srbskim odredima.
Godine 1920. Sveti Arhijerejski Sabor SPC ga je izabrao za episkopa
ohridsko-bitoljskog. Godine 1931. po blagoslovu crkvenih vlasti odlazi u
Potkarpatsku Rusiju, gde je organizovao crkveni život. U toj misiji ga
je pratio i Prepodobni otac Justin Ćelijski. Posle povratka u Srbiju
izabran je za mitropolita skopskog. Upravu nad Skopskom mitropolijom je
primio 1. januara 1932. godine i na toj dužnosti je ostao sve do 1941.
godine kada su ga Bugari proterali posle okupacije Makedonije. Prema
nekim podacima, Bugari su hteli da ga ubiju, ali se spasao bekstvom.
Protojerej Nikodim Petković ga je prebacio do Skopske Crne Gore, a
odatle su ga poverljivi Arnauti prebacili do Vranja. Mitropolit Josif
nije mogao da se zadrži ni u Vranju. Iz Vranja je proteran za Beograd,
gde su tih mučeničkih dana stizale strašne vesti o velikom stradanju
našega naroda, episkopa i sveštenika u zloglasnoj NDH.
Mitropolit Josif verovatno nije ni slutio na kojoj će se dužnosti
naći u Beogradu. Kao najstariji mitropolit morao je da se primi dužnosti
zamenika utamničenog patrijarha srbskog Gavrila Dožića. Na toj dužnosti
je ostao u najtežim danima srbske istorije - od polovine 1941. do
novembra 1946. godine kada se blaženopočivši patrijarh Gavrilo vratio u
zemlju.
Mitropolit Josif je časno, odgovorno i nepokolebljivo obavljao
dužnost zamenika srbskog patrijarha pridržavajući se Svetih Kanona i
Ustava Srbske Crkve. Pomagao je narodu, izbeglicama i siročićima, a svoj
narod, porobljen i ojađen, očinski je bodrio i hrabrio da izdrži i
pretrpi zlo u kome se, po Božjem dopuštenju, našao. Nisu ga zaplašili ni
nemački logori, ni ustaški masakri, ni stradanje episkopata i
sveštenstva SPC, ni spaljivanje srbskih sela i crkava. Narodno pamćenje
je velikim slovima u sebe uklesalo mitropolitove reči koje je on
izgovorio posle Svete Liturgije u Sabornoj crkvi u Beogradu 1941.
godine. Tada je rekao: "Izdržite časno, deco moja! Bog je sa nama! Ova
je sila kratkog veka!"
Vreme pod nemačkom okupacijom je bilo teško i surovo, ali je još teže
i strašnije vreme bilo od oslobođenja Beograda 1944. do novembra 1946.
godine, kada se patrijarh Gavrilo vratio u zemlju. Srbski narod je tih
dana bio okupiran od strane bezbožnih komunista koji su zaveli strašnu i
krvavu diktaturu. Mitropolit Josif je ostao uspravan i nepokolebljiv.
Vrlo često je javno ispovedao svoj stav prema bezbožnim komunistima i
Josipu Brozu.
Komunisti su mu pretili smrću i spaljivanjem Patrijaršije. Skojevci
su više puta organizovali demonstracije protiv mitropolita Josifa. Vrlo
često su dolazili ispred Patrijaršije, vikali i nosili transparente na
kojima je pisalo "dole Josif". Mitropolit je branio srbski narod i
Srbsku Crkvu kroz dve najteže godine komunističke revolucije. Nije želeo
da uspostavi nikakvu saradnju sa komunistima.
Komunisti su, videvši čvrst i jasan stav mitropolita Josifa prema
njima, vršili tzv. diplomatski pritisak na njega. Mitropolita Josifa su
krajem 1944. i početkom 1945. godine više puta posećivali Vlada Zečević,
Brozov ministar unutrašnjih poslova i sveštenik koji je kao Juda izdao
Hrista i Crkvu Njegovu, i njegov istomišljenik sveštenik Milan
Smiljanić, ministar poljoprivrede i potpredsednik Prezidijuma.
Mitropolitu su preneli Brozovu poruku u kojoj je diktator izrazio
"žaljenje zbog toga što još nije imao čast da upozna predstavnika Srbske
Crkve i da izražava iskrenu želju da do toga što pre dođe".
Komunistički sveštenik Milan Smiljanić, izdajnik Srbske Crkve i čovek
koji je komunistima učinio veliku uslugu u razaranju Srbske Crkve i
koji je u tom smislu za komuniste zaslužniji od Krcuna, Rankovića, Tempa
i Đilasa zajedno (inače, ostao je poznat kao osnivač i doživotni
predsednik komunističkog Udruženja sveštenika i tvorac čuvene krilatice
"Krst nosim zvezdom se ponosim, Tita volim, a Bogu se molim"), posetio
je mitropolita i tražio je da se osnuje Udruženje sveštenika. Mitropolit
Josif mu je tada odgovorio: "Sa Vama neću da razgovaram. Vi imate da
položite račun Crkvi. Koga ste pitali kada ste ostavili svoju parohiju i
otišli u partizane?"
Mitropolit Josif je 1946. godine u patrijaršijskoj kapeli održao
besedu u kojoj je, između ostalog, rekao: "Ovakvu sramotu i pokor srbski
narod nije doživeo ni od Turaka. Neka znaju svi, da su mnogi polomili
zube kada su nasrtali na Crkvu, pa će i komunistička neman polomiti.
Trpi Srbine i ne boj se!"
Mitropolitova hrabrost nije imala granica. Tako, na primer, kada je
zloglasni Vlada Zečević 1944. godine tražio od mitropolita da
Patrijaršija izda raspis da se ime Kralja Petra Drugog Karađorđevića ne
pominje ne Svetim Liturgijama, mitropolit mu je odgovorio da će se
Kraljevo ime pominjati sve dok se ne reši pitanje oblika državnog
uređenja.
Mitropolit Josif je posle rata uputio protosinđela Antonija
Stevanovića na parohiju u Kupinovo. Tom prilikom mu je dao jedan krst i
rekao: "Sećaš li se kako je Spartanka majka upućivala sina u boj dajući
mu štit i koplje? Ja tebi dajem Krst Hristov i šaljem te u strašan boj
sa bezbožnicima. Evo ti, sinko, Krst i amanet: Sa njim ili na njemu!"
Posle povratka patrijarha Gavrila Dožića mitropolit Josif je pokušao
da se vrati u svoju mitropoliju. Komunističke vlasti to nisu dozvolile.
Mitropolit je od komunista pretrpeo velika poniženja i uvrede. Komunisti
su ga 1948. godine stavili u kućni pritvor, gde je ostao do 1950.
godine. Tada su mu pripremali i jedan montirani proces, ali do njega, na
svu sreću, nije došlo. Zatvaran je u manastirima Ljubostinji i Žiči.
Kada je jednom prilikom pokušao da se vrati u Skoplje, komunistička
omladina ga je sačekala, kamenovala i gađala pokvarenim jajima.
S obzirom da nije mogao da se vrati u Skopsku mitropoliju Sveti
Arhijerejski Sabor ga je imenovao za administratora Crnogorsko-primorske
mitropolije i Žičke eparhije.
Mitropolit skopski Josif, veliko ime Srbske Crkve, mučenik za veru i
ispovednik Svetog Pravoslavlja, je teško oboleo krajem 1952. godine.
Umro je 3. jula 1957. godine u manastiru Vavedenje. Sahranjen je u crkvi
manastira Vavedenje.
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stradanje srpske crkve od strane komunista

Počalji od digitalmandrak taj Čet Feb 10, 2011 6:49 pm

Jerej Vasilije S. Božarić, paroh Rogamski


Otac Vasilije Božarić je rođen 14. januara 1895. godine kao sin
sveštenika Sava Božarića i unuk sveštenika Tiodora Božarića. Školovao se
u teškim uslovima, a kao hrabar i odvažan mladić učestvovao je u
srbskim ratovima za oslobođenje od 1912. do 1918. godine kao redov
piperskog bataljona. Ratni vihor ga je omeo tako da nije uspeo da na
vreme završi svoje školovanje. Bogoslovsko-učiteljsku školu je završio
1920. godine u Prizrenu. Posle završetka bogoslovije primio je dužnost
učitelja. Sveštenički čin je primio u martu 1921. godine i od tada je,
pa sve do svoje mučeničke smrti, služio svojoj Majci Crkvi i svome
narodu. Mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo Dožić, potonji srbski
patrijarh, ga je 1938. godine odlikovao pravom nošenja crvenog pojasa.
Otac Vasilije je ubijen 15. novembra 1941. godine kao prva žrtva bezbožnih komunista.
Otac Vasilije Božarić je 13. novembra 1941. godine na poziv vernog
naroda otišao u Lješko Polje kako bi prekadio slavske kolače pošto je,
zbog upražnjenosti, opsluživao i lješkopoljsku parohiju. Tamo je izvršio
jedno venčanje i prekadio je četiri slavska kolača. Otac Vasilije je
15. novembra 1941. godine ponovo došao u Lješko Polje kako bi izvršio
jedno opelo. Komunisti su znali za njegov ispravan nacionalni i
hrišćanski rad sa narodom njegove parohije. Saznali su i za njegov
odlazak u Lješko Polje te su mu napravili zasedu.
Uhvatili su ga na putu te su ga mrcvarili, mučili, isekli, ubili i
opljačkali, a njegovo mrtvo telo su u šatorskom krilu preneli i bacili u
reku Moraču.
Njegovo unakaženo telo je iz vode isplivalo posle nekoliko nedelja,
na Badnji dan 1942. godine. Njegova porodica je želela da ga sahrani
pored hrama u Vukovcima. No, crvene dahije to nisu dozvolile. Nisu
dozvolili ni da se izvrši opelo, ni da se sahrani na groblju već je
politički komesar naredio da se telo ovog Srbskog Sveštenomučenika
sahrani u selu Goričanima pored same obale valovite i nabujale Morače.
Jerej Petar Vujović, paroh Meteriško-drušićki kod Župe Dobrske


Otac Petar Vujović je rođen 21. juna 1896. godine u Župi Dobrskoj.
Posle osnovnog obrazovanja, otac Petar je završio bogosloviju na
Cetinju. Sveštenički čin je primio na Petrovdan 1925. godine na Cetinju.
Mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo Dožić, potonji srbski
patrijarh, ga je za njegov moralni život, primeran i revnosan rad u
vinogradu Gospodnjem 1938. godine odlikovao pravom nošenja crvenog
pojasa.
Čestiti Srbin, odani i verni sluga Crkve Hristove, dobar duhovni
pastir svoga naroda, primeran otac i ponos svoga roda sveštenik Petar
Vujović je svoj život završio mučenički pavši od partizanske ruke u
mučeničkom Kunovom Prisoju 1941. godine.
Partizani su ga, posle velikog mučenja, živog bacili u jamu
sedamdeset metara duboku. Po svedočanstvima ljudi koji su u to vreme kao
deca čuvali stoku u neposrednoj blizini jame, njegov glas se iz jame
čuo pet dana kasnije.
Od kuće su ga odveli partizani Milutin Pejanović, učitelj, Žarko
Vukić, nesvršeni student, i Nikola Kole Jablan, bivši činovnik pošte.
Partizanski sud, koji ga je osudio na smrt, sačinjavali su Andrija
Pejović, komandant partizanskog bataljona, Mićan Petričević, komesar,
Milo Jovićević, profesor, i Danica Marinković.
Partizani su ga posle izricanja presude odveli u Štab Lovćenskog
partizanskog odreda, koji je odobrio presudu, kroz usta Mihaila
Vickovića, komesara Lovćenskog partizanskog odreda.
Neposredni mučitelji i dželati oca Petra Vujovića su bili Mihailo,
sin Filipa M. Pejovića, Andro V. Lopičić iz Ceklina i Krsto Đurović iz
Oraha.
Telo oca Petra Vujovića je posle nekoliko meseci izvađeno iz jame u
Konovom Prisoju. Sahranjen je u prisustvu mnogobrojnog naroda koji je 2.
maja 1942. godine odao poštu svom duhovnom pastiru koji se za sve njih
molio Bogu i svima im služio.
Podatke o stradanju ovog Srbskog Sveštenomučenika dao je njegov stric, sada pokojni Jovan B. Vujović.
Arhimandrit Nikodim Janjušević, starešina manastira Župe kod Nikšića


Arhimandrit Nikodim Janjušević je rođen 6. decembra 1875. godine.
Jerođakonski čin je primio 22. oktobra 1899. godine. U toku Drugog
svetskog rata nalazio se na dužnosti starešine manastira Župe kod
Nikšića.
Arhimandrit Nikodim je bio prva žrtva komunista u nikšićkom kraju.
Partizani su ga ubili 29. juna 1941. godine bez ikakvog razloga.
Toga dana, u večernjim časovima, arhimandrit Nikodim se, posle
napornog rada na manastirskom imanju, odmarao na terasi manastirskog
konaka. Tada se pred manastirskom kapijom pojavila jedna grupa
partizana.
Arhimandrit se povukao u svoju keliju. Ušao je unutra, zaključao
vrata i seo. Hodnikom su se začuli koraci grupe ljudi. Kelija je bila
zaključana. Kada su stigli do arhimandritove sobe, partizani su počeli
da lupaju na vrata i vikali da im otvori inače će oni sami provaliti.
Znajući za njihovo bogoboračko nastrojenje, kao i za to kakve ga muke
čekaju, arhimandrit je povikao: "Gubite se, nitkovi!" U tom trenutku se
začuo rafal. Partizani su pucali kroz vrata arhimandritove kelije.
Arhimandrit je pao mrtav. Partizani su posle toga provalili vrata,
proverili da li je mrtav i sišli u prizemlje.
Kada su sišli u prizemlje, počeli su da pljačkaju manastir. Odneli su
skoro sve manastirske dragocenosti i šesnaest igumanovih odlikovanja.
Kada su manastirski oci našli igumana Nikodima videli su da je ubijen sa šest metaka iz automatskog oružja.
Arhimandrit Nikodim je bio veliki hrišćanin, duhovnik i stvaralac
koji je širio hrišćansku istinu, budio crkvenu i nacionalnu svest ne
samo u Srbskim Zemljama već i u Sjedinjenim Američkim Državama.
Arhimandrit Nikodim je učestvovao u srbskim oslobodilačkim ratovima
od 1912. do 1918. godine, a svojoj Crkvi i svom narodu je služio skoro
pola veka udostojivši se da pred kraj života mučenički postrada za
Hrista.
Novo Karadžić, svršeni bogoslov iz Zapala kod Lijeve Rijeke


Do biografskih podataka bogoslova Nova Karadžića nismo uspeli da dođemo.
U svesci "Glas Crnogorca" vidimo da je Novo Karadžić do aprilskog
rata 1941. godine živeo kao doseljenik u Metohiji. Odatle je kao
izbeglica prešao u Loznu kod Bijelog Polja kod svoga ujaka Milutina
Braunovića. Sa njim su izbegli i njegovi stari i bolesni roditelji,
supruga i deca.
Partizani su ga uhvatili kod Mojkovca. Na zverski način su ga ubili njegovi rođaci, partizani Luka Žurić i njegovi sinovi.
12) jeromonah Mitrofan Matić, starešina manastira Čokešine


Jeromonah Mitrofan Matić (na krštenju je dobio ime Milisav) je rođen
20. avgusta 1911. godine u selu Ivandi, blizu Čakova, Eparhija
temišvarska, od oca Ćire, građevinara, i majke Drage. Završio je šest
razreda osnovne škole i Monašku školu u manastiru Rakovici 1927. i 1928.
godine. Monaški postrig je primio krajem 1929. godine u manastiru
Manasiji. Blaženopočivši episkop zahumsko-hercegovački Jovan ga je 1930.
godine rukopoložio u čin jerođakona, a episkop Mitrofan, starešina
Monaške škole, ga je rukopoložio u čin jeromonaha.
Otac Mitrofan je bio sabrat manastira Rakovice, Grnčarice i Rajinovca
i starešina manastira Blagoveštenja i Čokešine. Blaženopočivši episkop
šabačko-valjevski Simeon ga je 1935. godine odlikovao pravom nošenja
pojasa. Episkop Simeon ga je odlikovao "za njegov pohvalan monaški život
i revnovanje u službi poverenog mu manastira, a u znak arhipastirskog
blagovoljenja i priznanja".
Jeromonah Mitrofan Matić je bio veliki podvižnik, pokajnik,
molitvenik i pesnik. Njegovo Preosveštenstvo episkop šumadijski dr Sava
Vuković je u pogovoru zbirke pesama oca Mitrofana, koju je priredio g.
Radoslav Braca Pavlović, objavio, a time i od zaborava sačuvao neke
podatke o ocu Mitrofanu Matiću. Episkop Sava navodi da je jeromonah
Mitrofan u Monaškoj školi bio urednik "Monaškog podmlatka", a kao
sveštenomonah je sarađivao u osamnaest listova i časopisa. Otac Mitrofan
Matić je u svom kratkom ovozemaljskom životu stigao da objavi
sedamdeset pesama i pedeset i šest članaka. Prvu pesmu je objavio 1931.
godine sa nepunih dvadeset godina života.
Jeromonahu Mitrofanu Matiću je Bog odredio da se nađe u vrtlogu
velikih političkih previranja tridesetih i ratnom vihoru četrdesetih
godina ovoga veka. Otac Mitrofan je kao sluga oltara Božijega i srbski
rodoljub bio deklarisani antikomunista, što je platio glavom postradavši
od strane komunističkih bezbožnika čije je namere i demonske ideje kao
mlad čovek i duhovnik prozreo i prezreo.
Gospodin Radoslav Braca Pavlović je u predgovoru zbirci pesama oca
Mitrofana (objavljenoj 1991. godine pod naslovom "Monahovo srce" u
izdanju "Kalenića", izdavačke ustanove Šumadijske eparhije iz
Kragujevca) zabeležio usmena svedočanstva o njegovoj mučeničkoj smrti.
Pavlović navodi da je oca Mitrofana u jednom vrelom avgustovskom danu
(4. avgusta 1941. g.) sačekao crveni zlotvor na prašnjavom seljačkom
putu, koji iz sela Lešnice vodi prema manastiru Čokešini, i ubio ga
puščanim metkom u srce naočigled manastirskog đaka Konstantina. Zlikovac
je odmah posle toga nestao u nepreglednoj ravnici i njivama podno
slavnog Cera.
Uplašeni manastirski đak Konstantin je dovezao mrtvog oca Mitrofana
do manastira, gde su ga uplašeni monasi sahranili negde u dnu
manastirske porte, u njenoj zabiti, u kojoj se od korova i širokih
listova repuva ni krst nije mogao, a ni smeo videti. O tome kako je
manastirski konak kasnije paljen od Nemaca i partizana i kako su
partizani hteli da mrtvom ocu Mitrofanu raskopaju grob i kosti rasture
pričao je mnogo godina kasnije manastirski đak Konstantin, potonji
iguman manastira Podlastve u Grbljanskom polju nedaleko od Budve, jedini
svedok pogibije oca Mitrofana Matića.
Episkop šumadijski dr Sava je u pogovoru njegove zbirke pesama naveo
da kada je crveni zlotvor, uz izvinjenje, saopštio da mu je naređeno da
ga ubije, jeromonah, pesnik i Sveštenomučenik Mitrofan mu je rekao:
"Čini ono što ti je naređeno!"
O pogibiji jeromonaha Mitrofana Matića je pisano i u knjizi Borivoja
M. Karapandžića "Prikazi iz emigracije", Klivlend, 1964. godine, i u
knjizi "KPJ u ratu i revoluciji - istina o navodno oslobodilačkoj
borbi", Minhen, 1979. godine.
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stradanje srpske crkve od strane komunista

Počalji od digitalmandrak taj Čet Feb 10, 2011 6:50 pm

Jerej Milan Pašić, paroh užički


Sveštenik Milan Pašić je rođen 1898. godine u selu Kriva Reka kod
Užica. Bogoslovsko-učiteljsku školu je završio posle Prvog svetskog rata
u Prizrenu. Posle završetka školovanja primio je dužnost učitelja u
užičkim selima Mačkatu i Ljubanju. Sveštenički čin je primio 1927.
godine, a parohijsku službu je vršio u Ljubišu, Mačkatu i Užicu. Oženio
se sa Katarinom Katom Tešović iz Ljubanja sa kojom je imao petoro dece.
Drugi svetski rat ga je zatekao na dužnosti parohijskog sveštenika u
Užicu. Užice se pod nemačkom okupacijom nalazilo do Male Gospojine (21.
septembra) 1941. godine. S obzirom da je u tim danima bila u toku jaka
četničko-partizanska opsada Užica i da je postojala mogućnost da se nađu
u obruču, Nemci su 21. septembra 1941. godine bez borbe napustili Užice
i povukli se prema Bajinoj Bašti.
U Užice su prvo ušle četničke jedinice i odmah su uhapsili oca Milana
Pašića kao simpatizera JNP "Zbor" Dimitrija Ljotića. Sveštenik Radisav
Simić je, videvši šta je snašlo nedužnog oca Milana, otišao u četnički
štab i dao garanciju za njega. Četnici su ga na osnovu te garancije
istog dana pustili.
Četnici su se u oslobođenom Užicu zadržali samo dva dana. Dana 24.
septembra 1941. godine partizani su bez borbe zaposeli oslobođeno Užice.
Odmah su počeli da hapse, proganjaju, tamniče i muče sve one koji im
nisu bili naklonjeni. O tim krvavim danima tzv. Užičke republike je
svedočio Užičanin Miloš Janićijević:
"Kada su partizani posle odlaska četnika upali u grad, nastao je
pravi haos. Svi viđeniji ljudi su nestali, a o njihovom nestanku se nije
smelo ni zucnuti jer su lekari, trgovci, profesori i bogataši bili
"nenarodni elementi". Oko osam stotina ljudi je tada nestalo u
partizanskim čistkama. Neki su nakon strašnog mučenja preživeli, ali su
ostali obogaljeni. Tako su stradali Čedo Zaharić, Stajo Filipović i
Andrija Jevremović. Zbog bogatstva je stradao i moj komšija Ljubojević"
Komunisti se nisu zadržali samo na likvidaciji srbskih nacionalista,
intelektualaca, domaćina i ostale "reakcije" već su ubijali i svoje.
Tada su ubili i Živojina Pavlovića, predratnog komunistu koji je
napustio KPJ i distancirao se od Josipa Broza i njegove zločinačke
politike. Ubio ga je Slobodan Penezić Krcun.
Otac Milan Pašić nije ni slutio šta ga čeka. Njegovi prijatelji su mu
zbog toga što je bio deklarisani antikomunista i nacionalista
savetovali da napusti Užice i ode u neko obližnje selo. On to nije hteo
da prihvati. Svoj stav je izvodio iz činjenice da ništa nije kriv i da
nema razloga da beži od bilo koje vojske. Prijatelji su ga dugo
ubeđivali iznoseći pred njega podatke o komunističkim zločinima nad
nedužnim ljudima koji su imali isto ili slično mišljenje kao i on. Na
kraju ih je poslušao i napustio je Užice. Izbegao je kod svoga tasta
Radovana Tešovića u selo Ljubanje nedaleko od Užica. Sa sobom je poveo i
petoro svoje dece, a popadija Katrina je ostala u Užicu.
Partizani su ga tražili u Užicu, ali ga nisu našli. Uspeli su da
preko svojih doušnika saznaju da je otac Milan izbegao i da se nalazi
kod svoga tasta u Ljubanju. Poslali su svoju grupu sa ciljem da uhvate
oca Milana i dovedu ga u Užice.
Partizanska ekspedicija je stigla u Ljubanje. Kada su išli prema kući
Radovana Tešovića, otac Milan ih je video ali nije imao vremena bilo
gde da pobegne. Uspeo je da se skloni u jedan stari vajat.
Kada su partizani ušli u dvorište pitali su za oca Milana, ali su
ukućani rekli da ne znaju gde je. Počeli su da viču i tuku decu oca
Milana. Svi su ćutali i trpeli uvrede, pretnje i batine. Kada sve to
nije pomoglo zapretili su da će ih sve zatvoriti u jednu sobu i da će
unutra ubaciti nekoliko bombi.
Ne želeći da stradaju deca i rodbina, otac Milan je sam izašao iz vajata.
Partizani su odmah počeli da ga tuku i da mu čupaju bradu. Odmah su ga vezali i odveli prema Užicu.
Uz put su ga ponižavali, tukli i terali da laje kroz sela kroz koja
su prolazili. Posle izvesnog vremena, poželeli su da se odmore. Oca
Milana su zatvorili u jednu kuću pored puta u kojoj su se pre rata
odmarali putari, a potom su otišli u jednu seosku kafanu gde su jeli,
pili i veseli se.
Uz put su svuda svraćali, bančili, pijančili i pucali radujući se što su uhvatili "popa izdajnika".
Svratili su i u Čajetinu. Tamo su ga zatvorili u jednu kuću. Tu su ga
mnogo mučili. Tu ga je videla i njegova kuma, supruga njegovog kuma
Raka Mitrovića.
Ona je uspela da popriča sa njim dok su se partizani odmarali. Uspeo
je da napiše kratko oproštajno pismo i zamolio je da ga preda njegovoj
popadiji. Međutim, partizani su to videli i oduzeli su pismo.
U toj grupi partizana su bili neki Užičani koji su dobro poznavali
oca Milana. Čajetinci su videli do kakve je nevolje dospeo ovaj
sveštenik, pa su krišom, dok su partizani bančili, obili vrata i pomogli
mu da pobegne.
Otac Milan je bacio kaput i počeo je beži. Na nesreću, prilikom
bežanja je naleteo na drugu partizansku patrolu koja je zapucala. Ranili
su ga u nogu, a metak mu je slomio butnu kost. Uhvatili su ga ranjenog,
izmrcvarenog i pretučenog i odveli ga u Užice.
Otac Milan je umro 26. septembra 1941. godine u užičkoj bolnici.
Svedočanstvo o uzroku smrti je ostalo kao trag ovog velikog
komunističkog zločina. Ugledni Srbin i lekar dr Bratinac iz Užica, koji
je bio hirurg u užičkoj bolnici, dao je svedočanstvo o izgledu oca
Milana tih dana i uzroku njegove smrti. On je popadiji Katarini, koja
nije znala kakva se nesreća dogodila, ispričao da su ga doveli modrog od
batina i da je od tih batina i krvarenja umro. Tom prilikom, uručio joj
je i njegovo oproštajno pismo koje je do danas ostalo sačuvano i koje
smo uspeli da dobijemo.
Otac Milan je u pismu pisanom 24. septembra 1941. godine u Čajetini napisao:
"Draga Kato!
Pišem ti ovo pismo i molim te da ga sačuvaš deci kao uspomenu.
Istina, drugi svojoj deci ostavljaju u nasleđe novac i palate, a ja,
naprotiv, ostavljam im moje ime i junačku smrt koja je veći kapital nego
novac i palate.
Mreti se mora. To je Božji zakon i nešto što mora svakoga postići.
Kažu ljudi: umro je prirodnom smrću kad neko umre posle bolesti. Ja
umirem nasilnom smrću, pa to nije prirodno, ali je svejedno. Smrt je
smrt i ona mora doći. Kako će doći, mi to ne rešavamo. To je van naše
moći.
Ti Kato budi junak. Pretrpi ovaj bol. On je težak, ali se podneti
mora. Mi imamo petoro dece. Njih nam je Bog dao i dužnost nam je da se o
njima brinemo. Do sada smo se brinuli zajedno. Od sada ta briga prelazi
na tebe samu. Ti ćeš se uplašiti i reći: šta da radim? Znam ja to.
Otuda ti ovo pismo i pišem. U njemu je moj savet. I na njega se osloni,
pa će pored sveg zla biti dobro bar toliko dok deca porastu. Dakle:
Zamoli Ostoju i neka dođe Jovan sa kolima i sve stvari i nameštaj
preteraj u Ljubanje. Ono bez čega možeš prodaj. Prodaj sve dušeke. Za
njih ćeš uzeti nešto para, koje su ti sada za ishranu dece
najpotrebnije. Uzmi i onaj dušek od Jovana Piščevića, koji sam mu dao.
Stvari doteraj Radovanu ili Ostoji, ako bi on hteo da te primi.
Uostalom, i kod Radovana možeš biti.
Dušan bi trebao da ide u Krivu Reku kod mojih. Ako Nikola ostane živ,
neka radi sa njim. Ako bogoslovija proradi ti ga pošalji da školu
svrši. Valjda će voditi računa o njemu kao sinu svešteničkom. Ako ne
bude bogoslovije Dušan će ostati na selu. Neka radi moju očevinu.
Aco neka produži školu ako htedne. Može ostati u službi u kojoj je
sada. Mogao bi vas pomoći. Uostalom, on je veliki i pametan, pa o njemu
nemam mnogo brige.
Lepa neka napusti školu. Ima ona mašina pa neka se nauči raditi. Jula je sa mašinom sve vas spremila.
Mima mi čuvaj. On je osetljiv i teško će me prežaliti. Zato ne puštaj
glasa pred njim. Učini sve da me zaboravi. Dok prirastu Aco, Dušan i
Lepa, valjda će pomoći Mima i Nadu. Ako ti se dogna ti ovaj moj deo
imanja prodaj. Ako Radovan i Jula budu živi, oni će ti pomoći savetima.
Računam na pašenoge, Milivoja Tešovića, popa Rada i još će se valjda
naći ljudi da ti pomognu.
Računam da ćeš dobiti penziju. Ona će biti mala, jer dugujem
svešteničkoj zadruzi pa će mesečno nešto obustavljati. Trebala bi da za
moju sahranu dobiješ 3000 dinara. Ali pod ovakvim prilikama od toga neće
biti ništa. Uostalom ona dva dukata odmah prodaj. To nam je sva
gotovina. Uostalom o tome se dogovori.
Ja imam dužan Blagoju Saviću 1000 dinara. Otidi kod njega i reci mu
da mi oprosti što nemam sad vratiti. Kaži mu da ostavljam deci amanet da
mu to vrate. On je moj dobar prijatelj. Zamoli ga da ti da još malo
para za moju sahranu. Ako bi primila moju platu za septembar mogla bi mu
od toga nešto vratiti, ako bi ti za sahranu dao. Možda ću dobiti i
oktobarsku platu. Sve zavisi kako će se prilike odigrati.
Što se tiče moje sahrane učini ovako: Naruči prost sanduk bez ikakvih
ukrasa i neobojen. Taj će te sanduk koštati 400 dinara. Pokrov uzmi
običan od hartije. Može čovek da bude sahranjen u zlatnom kovčegu, ništa
mu to ne pomaže. A ja sam bio uvek skroman i hoću da se sahranim kao
prosjak. Ti ćeš docnije videti da je ovo mudro bilo. I ovako uradi, jer
je to moj amanet koji ne bi trebala da pogaziš.
Obuci mi mantiju i nemoj ništa više. Ako hoće da mi obuku svešteničku
uniformu nemoj to dozvoliti. Hoću da budem sahranjen klot kao kaluđer.
Neka me opjeva pop Radosav. On je od kolega jedini moj prijatelj. Njemu
jedino hvala.
Oterajte me i sahranite kod oca. Decu ne vodi. Imaće kad da mi na grob dođu ako budu živi. Ne tuguj. Ima Boga.
Sve vas voli i ljubi vaš Milan".
Posle smrti oca Milana, popadija Katarina Pašić je ostala da sama
podiže svoje petoro nejake dece. Nažalost, bezbožnici su se potrudili da
se tragedija porodice Pašić ne završi mučeničkom smrću oca Milana.
Na svirep način su ubili i njegova dva sina, najstarijeg Aleksandra,
đaka učiteljske škole, i Dušana, učenika bogoslovije. Aleksandra su
streljali 11. avgusta 1943. godine u Arilju u njegovoj dvadesetoj
godini, a Dušana 28. aprila 1944. godine kod Karana u njegovoj
devetnaestoj godini.
Nažalost, ni to nije bilo dovoljno, pa su posle oslobođenja 1945.
godine i popadiju Katarinu, bez ikakvog valjanog razloga, osudili na
jedanaest godina teške robije. Popadija Katarina je odležala pet godina u
zloglasnoj komunističkoj robijašnici Zabela kod Požarevca. Tamo je
pretrpela velike muke i poniženja od onih koji su joj ubili muža i dva
sina, a koji su se lažno borili za srećno, humano i pravedno društvo.
Popadiju Katarinu i njeno pričešće u Zabeli opisuje i prota Sava
Banković u svojoj knjizi "U predvorju pakla".

Jerej Vojislav Stojilović, paroh srednjevski



Sveštenik Vojislav Stojilović, paroh u selu Srednjevu u dolini Peka, stradao je 16. septembra 1941. godine u selu Rabrovo.
Komunisti su toga dana upali u selo, oskrnavili crkvu, zapalili
opštinu, a potom su uhvatili i vezali oca Vojislava. Želeli su da ga
pred narodom označe i žigošu kao narodnog neprijatelja. Komunisti su u
svojoj demonskoj revnosti za auto privezali vezanog oca Vojislava i
odveli su ga u selo Rabrovo kako bi mu tamo "sudili".
Selo Rabrovo je od Srednjeva udaljeno oko devet kilometara. Vezani
otac Vojislav je tu razdaljinu trebalo da pretrči brzinom kretanja auta
(oko trideset i pet kilometara na sat).
Vučen je po blatu, sav krvav i modar, izranavljen, teško izubijan i besvestan.
U Rabrovo je dovučen ni čovek ni leš te je ličio na nekakvu prljavu i
krvavu masu u obliku klade. Komunisti su ga tada s mukom osvestili kako
bi ga prikazali pred svojim sudom koji je imao da ispituje "zlodela"
ovog srbskog sveštenika.
Otac Vojislav nije imao nikakvu krivicu, osim što je kao služitelj
oltara Božijega propovedao Sveto Jevanđelje i istinu spasonosnog puta
Pravoslavlja. Ovaj verni sluga i mučenik Hristov je, u stvari, bio
osuđen na smrt još pre zasedanja komunističkog "suda". U Rabrovu su
trebali da izvrše smrtnu kaznu.
Izvršioci mučenja i egzekutori oca Vojislava su bila dva mladića,
studenta, koji su se na Univerzitetu zadojili mračnom i krvavom
ideologijom.
Na početku su mu testerom sekli prste, a potom ruke do lakata.
Izmučeni sveštenik je padao u nesvest, a da bi ga iz nesvesti vraćali,
nožem su mu sekli lice odsecajući mu bradu i obraze, a potom i debelo
meso. Zatim su ga, obeznanjenog i krvavog, s mukom uspravili, vodom
povratili svesti, pa potom prelomili na pola uz radosne usklike i uzvike
ostalih bezbožnika koji su posmatrali izvršenje kazne. Lomljenje je
izvršeno na taj način što su ga, živog i osvešćenog, savijali napred dok
mu se glava, temenom napred, nije sastavila sa nogama.
Tada su , po nalogu jednog lekara i jedne seoske učiteljice, koji su
davali instrukcije za mučenje, telo ovog Sveštenomučenika bacili na
ledinu pokraj mlina u Rabrovu gde je, rastrzano i izujedano od
izgladnelih seoskih pasa, ležalo tri dana.
O mučeničkoj smrti oca Vojislava pisala je "Naša borba" od 23. novembra 1941. godine.
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stradanje srpske crkve od strane komunista

Počalji od digitalmandrak taj Čet Feb 10, 2011 6:54 pm

Jeromonah Teofan Bejatović, sabrat manastira Kosijerevo


Otac Teofan Bejatović je rođen 14. oktobra 1890. godine u
hercegovačkom selu Bodežištu kod Gacka. Godine 1908. sa hercegovačkim
ustanicima prelazi u Crnu Goru, odakle 1912. godine odlazi u Sjedinjene
Američke Države. Tamo je radio pri Crvenom krstu. Godine 1919. stupio je
u ruski manastir Svetoga Tihona u Pensilvaniji kao poslušnik. Monaški
čin je primio 1921. godine, a nešto kasnije je postao jerođakon.
Posle nekog vremena, prešao je kod episkopa Mardarija Uskokovića, gde
je radio na organizovanju crkvenog života Srba u Novom Svetu. Oboleo je
od velikog rada, napora i podviga. Dugo je bolovao. Godine 1939. dolazi
u Otadžbinu, a blaženopočivši patrijarh srbski Gavrilo ga je poslao u
Crnogorsko-primorsku mitropoliju.
Komunisti su ga uhapsili u manastiru Kosijerevo na Badnji dan 1942.
godine. Odveli su ga iz manastira, ubili i bacili u jamu u selu Vidno
kod Vučedola.
Iz manastira ga je odveo po zlu čuveni komunista Milosav Aleksić iz
sela Miruša, koji je počinio mnoga zla i mnoge ljude ubio u drevnoj
kosijerevskoj oblasti.
Protosinđel Varnava Bućan, nastojatelj manastira Podlastve


Otac Varnava Bućan je rođen 8. juna 1896. godine u Sarajevu. Završio
je karlovačku gimnaziju, bogosloviju u Sremskim Karlovcima 1919. godine,
a na Filosofskom fakultetu u Zagrebu je apsolvirao na
istorijsko-geografskom smeru.
Otac Varnava je, posle završetka školovanja, od 1922. do 1933. godine
radio kao učitelj, a potom se zamonašio u manastiru Vrdniku na Fruškoj
Gori. Otac Varnava je posle nekog vremena prešao da radi u
bogoslovijama. Najpre u bitoljskoj, a potom u cetinjskoj bogosloviji.
Otac Varnava je bio veoma obrazovan čovek. Govorio je nemački, mađarski i
francuski jezik. Odlikovan je činom protosinđela i Ordenom Svetog Save
petog stepena. Iz bogoslovije je prešao u manastir Praskvicu, a odatle
je imenovan za nastojatelja manastira Podlastve u Grblju. Na žalost,
smrt ga je omela te dužnost igumana ovog drevnog manastira nije primio.
Otac Varnava je stradao od partizana 24. januara 1942. godine. Otac
Varnava je nekoliko dana pre smrti iz Albanije stigao u manastir
Praskvicu. Partizani su, nekoliko dana po njegovom povratku, upali u
manastir i zatekli ga na večeri. Odveli su ga u svoj štab gde su ga
osudili na smrt.
Ubili su ga posle velikog mučenja, a njegovo mrtvo telo je posle
nekoliko dana nađeno unakaženo. Nađen je na Gumnu kod Svetog Stefana,
nedaleko od manastira.
Partizani su ga ubili sa četrdeset i šest uboda nožem. Sahranjen je na manastirskom groblju na Svetoga Savu 1942. godine.
Jeromonah Gavrilo Dabić, starešina manastira Župe kod Nikšića


Jeromonah Gavrilo Dabić je rođen 1904. godine u Putincima u Srbiji.
Osnovnu školu i dva razreda gimnazije je završio u Sremskim Karlovcima, a
monašku školu u manastiru Rakovici kod Beograda. Monaški čin je primio
27. septembra 1927. godine u manastiru Savini u Crnoj Gori, a
jerođakonski čin je primio 16. oktobra iste godine. Sveštenomonaški čin
je primio 1. aprila 1928. godine i postavljen je privremenog paroha u
Budvi. Pored budvanske, otac Gavrilo je opsluživao petrovačku i
reževićku parohiju. Bio je nastojatelj manastira Reževića, a potom je
služio u manastirima Morači, Dužima kod Trebinja i Župi kod Nikšića, gde
ga je i zatekla julska komunistička revolucija.
Otac Gavrilo Dabić je na Blagovesti 1942. godine iz manastira odveden
od strane partizana. Odveli su ga u svoj štab. Ne zna se tačno šta je
bilo bilo sa njim do momenta smrti i kako je mučen, ali je njegovo
unakaženo telo nađeno u jami zvanoj Ploča kod Dragovoljića. Odatle je u
avgustu 1942. godine preneseno u manastir Župu kod Nikšića.
Sahranjen je na monaškom groblju manastira Župe.
20) jerej Novo Delić, paroh planinopivski


Otac Novo Delić je rođen u Komarnici kod Šavnika. Bogosloviju je
završio na Cetinju, a sveštenički čin je primio 1927. godine. Služio je u
Dalmatinskoj eparhiji, u Arhijerejskom namesništvu
bosansko-petrovačkom. Odatle je proteran od ustaša 1941. godine.
Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac ga je u julu 1941.
godine kao izbeglog sveštenika rasporedio na dužnost paroha u Plavu, a
odatle je nekoliko meseci kasnije premešten na planino-pivsku parohiju
kod Šavnika.
Partizani su ga ubili 3. aprila 1942. godine u dva časa iza ponoći, a
potom su ga bacili u bunar na Berišinoj Luci kod Šavnika. Njegov leš je
izvađen, prenešen, opojan i sahranjen 5. jula 1942. godine.
Iza njega su ostali popadija i troje nezbrinute dece.
Jerej Risto Jaramaz, paroh kosijerevski


Otac Risto Jaramaz je rođen 22. marta 1906. godine u selu Kljakovici,
srez nikšićki. Bogosloviju je završio u Sremskim Karlovcima, a
sveštenički čin je primio 9. januara 1931. godine. Otac Risto je posle
rukopoloženja služio u Hercegovini i Srbiji, a kasnije je, po svojoj
želji, prešao u Crnogorsko-primorsku mitropoliju.
Drugi svetski rat ga je zatekao na dužnosti kosijerevskog paroha.
Otac Risto Jaramaz je 1937. godine odlikovan crvenim pojasom. Pored toga
što je služio Bogu i svome rodu, on je u narodu bio poznat i kao pesnik
i kao mislilac. Svoje članke je objavljivao u mnogim časopisima, a pred
rat je objavio dve zbirke svojih pesama: "Ogrevi" i "Pregršt svesti".
Kada se rasplamsala buktinja italijanske okupacije i lomača
bratoubilačkog rata u Crnoj Gori, kada su se punile jame Srbskih
Novomučenika koje su pobili i ujamili crnogorski komunisti, kada su iz
jama odjekivali krici, jauci i vapaji ljudi koje su partizani žive
ubacivali u jame po crnogorskom kršu, kada je crnogorskim rekama tekla
krv Srbskih Novomučenika, otac Risto je ustao protivu zlodela partizana
kao navodnih oslobodilaca porobljenog i okupiranog crnogorskog naroda.
Otac Risto je kod crkve u Valu kod Vučedola u oktobru 1941. godine
došao u sukob sa Petrom Komnenićem, bivšim profesorom i komandantom
banjsko-vučedolskog partizanskog odreda. Komnenić se potukao sa ocem
Ristom jer je ovaj razobličavao i osuđivao, a on branio i propagirao
zločinačku komunističku ideologiju.
Otac Risto je na Božić 1942. godine otišao u selo Počekoviće kako bi
odslužio Svetu Liturgiju. Kada je otac Risto u toku službe prinosio
beskrvnu žrtvu Bogu Stvoritelju, partizani su kroz crkveni prozor pucali
u njega, ali ga nisu pogodili.
Otac Risto je, videvši šta mu je pripremljeno od strane bezbožnika, zatvorio crkvu i do narednog jutra iz nje nije izlazio.
Komandant partizanskog bataljona Petar Komnenić je organizovao i
poslao partizansku crnu trojku koja je imala zadatak da uhvati i
likvidira ovog revnosnog sveštenika. Crvenu trojku su činili Vojin M.
Jaramaz, Milorad G. Jaramaz i Aleksa M. Aleksić, svi iz Miruša.
Ova grupa partizana ga je sačekala na putu Knež Do-Petrovići na
Jovanjdan 1942. godine. Ubili su ga sa četiri metka od kojih su ga tri
pogodila u glavu, a jedan u stomak.
Otac Risto je nađen na putu mrtav. Partizani su mu posle egzekucije
stavili epitrahilj oko vrata i krst u ruku. Njegovo telo je drugi dan po
Jovanjdanu preneto kod crkve u Počekovićima. Sahranjen je kod crkve u
Počekovićima.
Crnogorski četnici su uspeli da uhvate Aleksu M. Aleksića, jednog od
ubica oca Rista Jaramaza. Aleksić je priznao zločin, opisao mučenje, a
potom je izvršio samoubistvo.
Otac Risto Jaramaz je iza sebe ostavio popadiju i petoro maloletne dece.
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stradanje srpske crkve od strane komunista

Počalji od digitalmandrak taj Čet Feb 10, 2011 7:04 pm

Jerej Pavić Keković, paroh pavkovićki


Sveštenik Pavić Keković je rođen 2. jula 1897. godine u Zagaraču.
Bogosloviju je završio 1928. godine na Cetinju, a sveštenički čin je
primio na Badnji dan 1929. godine. Vršio je dužnost parohijskog
sveštenika u Ublima Čevskim i Pavkovićima.
Ubijen je od partizanske ruke 2. juna 1942. godine u selu Kapavica. Detalji o ubistvu i mučenju ovoga sveštenika nisu poznati.
Iza njega su ostali njegova supruga i četvoro dece. Sahranjen je 13. jula 1942. godine u rodnom Zagaraču.
Jerej Vaso Popović, paroh vučedolski


Sveštenik Vaso Popović, sin Petra i Jovanke rođ. Šerović, je rođen 3.
maja 1914. godine u Baošiću kod Boke. Cetinjsku bogosloviju je završio
sa odličnim uspehom, a sveštenički čin je primio 1939. godine. Rat ga je
zatekao na vučedolskoj parohiji kod Baošića.
Otac Vaso Popović je ubijen od strane partizana početkom januara 1942. godine, a potom je bačen u jamu.
U pamćenju je ostao hrišćanski uzvik ovog Sveštenomučenika. On je
tada doviknuo svojim ubicama: "Platićete za ovo pred Bogom i ljudima".
Za sobom je ostavio nezbrinutu suprugu, maloletno dete i stare i iznemogle roditelje.
Jerej Rade Popović, penzionisani paroh iz Velike


Otac Rade Popović je rođen 15. aprila 1885. godine u Veliki kod
Andrijevice. Posle završene bogoslovsko-učiteljske škole primio je
dužnost učitelja da bi posle nekoliko godina primio sveštenički čin.
Penzionisan je početkom 1941. godine kao paroh u Veliki.
Partizani su ga ubili 1942. godine na Sinjajevini u mučeničkoj
Špilji. Njegovo unakaženo telo je posle nekog vremena izvađeno, preneto i
sahranjeno u Polimlju.
Protojerej Lazar Radonjić, paroh rečinski


Protojerej Lazar Radonjić je rođen 3. aprila 1873. godine u Majinama
kod Budve. Završio je šestorazrednu gimnaziju i zadarsku bogosloviju.
Sveštenički čin je primio 17. septembra 1901. godine. Služio je na
rečinskoj parohiji kod Kolašina.
Otac Lazar Radonjić je u toku rata bio pred penzijom. U toku
poslednje godine svoje službe koristio je bolovanje, jer je bio star i
bolestan. Boraveći i bolujući u svojoj parohiji, daleko od svojih
najbližih koji su živeli u Kotoru, nije ni slutio da će i njega
zahvatiti i odneti smrtna strava, koju su sa sobom doneli bezbožni
komunisti prilikom njihovog ulaska u Kolašin.
S obzirom da je znao šta ga čeka od bezbožnika, o čijim je zločinima
nad nedužnim sveštenicima u toku 1941. godine više puta slušao, prota
Lazar je preko planine otišao u Peć kako bi se kasnije odatle prebacio
do svojih, koji su bili u Kotoru.
Prota Lazar je u Peć stigao 15. januara 1942. godine. Kada je stigao u
Peć, zaputio se prema kući svoga rođaka Krste. Nije ni slutio da će
naići na jednu grupu partizana koja mu je odmah presudila.
Partizani su ga ubili ispred kuće njegovog rođaka Krste.
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stradanje srpske crkve od strane komunista

Počalji od digitalmandrak taj Čet Feb 10, 2011 7:09 pm




Jerej Ljubisav N. Đulaković, paroh milutovački


Otac Ljubisav N. Đulaković je rođen 1900. godine u Velikoj Drenovi
kod Trstenika. Bio je paroh u Milutovcu. Zapamćen je kao revnosan
sveštenik i crkveni graditelj. U toku svoje kratke ovozemaljske službe
Bogu i svome rodu sagradio je hram Svetog Vaznesenja Hristovog u
Milutovcu kod Trstenika.
Otac Ljubisav je u toku Drugog svetskog rata kao sluga Hristov i
pastir svoga naroda pomagao nacionalnu vojsku. Partizani su ga uhapsili
odmah posle oslobođenja Kruševca u jesen 1944. godine. Zajedno sa njim
uhapsili su i njegovog sina Svetislava, studenta, Jerotija Pavlovića,
učitelja, i Miodraga Miletića iz Milutovca.
Svu četvoricu su sproveli u tek "oslobođeni" Kruševac i streljali su
ih na Bagdali krajem 1944. godine. Osuđeni su od strane partizanskog
prekog suda. Otac Ljubisav je okrivljen "zbog toga što je bio član
četničkog prekog suda", što apsolutno nije odgovaralo istini.
Iza njega je ostala njegova popadija sa još dvoje dece, koji su i danas živi.
Na desnoj strani zapadnog zida crkve u Milutovcu stoji Spomen-ploča
izginulim Milutovčanima - srbskim borcima palim u ratovima za
oslobođenje Srbije 1912. do 1918. godine. Na dnu ploče, jedva vidljivo,
stoje imena ovog Srbskog Sveštenomučenika, njegovog sina i seoskog
učitelja bez naznake od koga su ubijeni.
Jerej Jovan P. Marinković, paroh vršački


O stradanju sveštenika Jovana P. Marinkovića, paroha vršačkog,
svedočio je njegov sin Stevan Marinković, u "Banatskom vesniku" broj 1-4
iz 1992. godine. On je tada zapisao sledeće:
"Moj otac, počivši Jovan Pavla Marinković rođen je 10. decembra 1916.
godine u Pančevu, gde je završio školu. Bogosloviju je pohađao i
završio u vremenu od 1931. do 1937. godine u Sremskim Karlovcima. Po
završetku bogoslovije službovao je kao sveštenik u Vlajkovcu, a zatim
kao sveštenik i veroučitelj u Vršcu. Po političkom ubeđenju pripadao je
Jugoslovenskom narodnom pokretu "Zbor" Dimitrija Ljotića, sa izrazitim
osećanjem rodoljublja i odanosti kraljevskoj porodici Karađorđevića.
Zatvoren je od strane komunista 21. oktobra 1944. godine posle
odslužene Svete Liturgije, na kraju koje se molio Bogu za dobro zdravlje
Njegovog Kraljevskog Visočanstva kralja Petra Drugog Karađorđevića, sa
željom da se jednoga dana vrati u Otadžbinu. "Nestao" je u noći između
24. i 25. oktobra 1944. godine (sa još nekoliko viđenijih ljudi iz
Vršca). Po rečima A. Vasića - "Čapajeva": "Njih je pojela pomrčina.
Drugarice, da se isto ne bi dogodilo i tebi i tvojoj deci - nemoj više
da se raspituješ za muža" - rekao je mojoj majci.
Nezvanično sam saznao da je on, kao i g. Ljuba Nedeljković, g. Boža
Brkić i g. Uglješa Popović, ubijen u "Šinteraju", na najzverskiji način.
Čistačica u sudu je dobila njegovu mantiju da od nje sašije suknju, što
je ona docnije i učinila. Umrlica nije izdata nikome od rodbine, a ni u
knjigama umrlih nije bilo nikakvih podataka.
Godine 1968. Kosta Mitrović je objavio knjigu "Pod vršačkom kulom" u kojoj na 232. strani stoji:
"U Vršcu je počeo raditi Ratni Vojni sud Vojne oblasti. Sekretar suda
je bio S. Čučković, a sudija Boža Lekić. Posle sprovedenih istraga i
dokazanih materijala suđeno je ratnim zločincima, saradnicima okupatora,
ratnim špekulantima i liferantima, ukoliko nisu uspeli da pobegnu.
Prvih dana po osnivanju suda, izrečene su i prve kazne sledećim: Mari
Filipović, Lepi Kirić, Dimitriju Olđi, Lazaru Aćimčevu, Svetislavu
Rančinu, Petru Radaku, Branku Rusu, Jovanu Sajdlu, Jovanu Racu, Otmaru
Tanglu, Gezi Fišc, Matijasu Avenderu, Robertu Jungu, Karlu Hancu, Oskaru
Navri, Stevanu Očkou, Hancu Pokornom, Andreasu Zuboviću, Jovici (Jovanu
- prim. V. Dž.) Marinkoviću, Uglješi Popoviću, Branku Gavriloviću, Zori
Dragić.
Svima je izrečena smrtna kazna streljanjem".


Jeromonah Melentije Pešić, sabrat manastira Kalenića



Biografiju i podatke o stradanju jeromonaha Melentija Pešića, sabrata
manastira Kalenića, zabeležio je protojerej Dragoslav Stepković iz
Kragujevca. U opisu stradanja Srbske pravoslavne eparhije šumadijske za
vreme i posle Drugog svetskog rata, objavljenom u kalendaru "Crkva" za
1992. godinu, prota Stepković je zapisao:
"Jeromonah Melentije Pešić je rođen u Rekovcu 1900. godine u poznatoj
porodici Pešić. Ne zna se gde je i kada je zamonašen. U Letopisu
manastira stoji: "14. septembra 1933. godine, posetio ovu svetu obitelj -
jeromonah Melentije Pešić". Već 1935. godine jeromonah Melentije je u
manastiru Kaleniću, a od 1936. godine, pa nadalje vidimo ga kao
rukovodioca novčanih knjiga manastira oko prerade ogrevnog i tehničkog
drveta iz manastirske šume.
Od 1944. godine opslužuje manastirsku parohiju i predaje veronauku u
osnovnim školama svoje parohije. Kada su 1944. godine došli partizani i
uselili se u manastirski konak - mnogo su ga zaprljali i upropašćavali.
Otac Melentije ih je pristojnim rečima opominjao i upozoravao na red i
čistoću, zbog čega su ga ovi omrzli i pripremili mu zlo.
Krajem 1944. godine otac Melentije se vraćao manastirskim kolima iz
parohije. Na putu kod mesta zvanog "Kamenjar" naoružani partizan sa
puškomitraljezom u rukama zamolio je oca Melentija da ga poveze.
Prilikom penjanja u kola puškomitraljez je "slučajno" opalio i sa više
metaka teško ranio oca Melentija u predelu stomaka. Posle dan-dva ovaj
monah je izdahnuo u teškim mukama u manastiru Kaleniću. U parohiji od
niko od ljudi nije verovao da je oružje "slučajno" opalilo već planski.
Ubica je čovek iz Sibnice koji je i dan danas živ i Bog mu je produžio
vek, ali sa teškom kaznom: narod kaže "šenuo je", odnosno poludeo; ide
po selu i ne zna šta radi niti šta govori".





Jerej Dušan Popović, paroh velućki



O stradanju svoga oca sveštenika Dušana Popovića, paroha u selu
Veluću kod Trstenika, svedočila je njegova kći Dušica Popović iz
Beograda. Ona je u svom pismu, objavljenom u drugom, specijalnom izdanju
kragujevačkog lista "Pogledi", koji je bio posvećen partizanskim
zločinima u Srbiji, zapisala:
"U vašim "Pogledima" (brojevi 74. i 75.) objavili ste u dva nastavka
članke o streljanjima nedužnih ljudi u Kruševcu. Kako je i moj otac
jedan od žrtava partizanskog zločina u Kruševcu, izneću vam njegovu
"krivicu".
Moj otac Dušan Popović, bio je sveštenik, paroh velućki, bučki i
jasikovački i starešina manastira Veluće (20 kilometara od Kruševca ka
Trsteniku). Kako je to bio ženski manastir, on je za svo vreme rata
pokušavao da izoluje manastir od ratnog vihora i da koliko može spreči
dolazak bilo koje vojske u manastir.
Kao častan i ugledan čovek i sveštenik, nije krio svoj stav da
komunizam ne priznaje Crkvu i da ne priznaje religiju. To je u svojim
govorima na saborima i crkvenim slavama i naglašavao. Normalno, bio je
za Kralja i Otadžbinu.
Takav njegov stav je partizanima od početka smetao, jer je moj otac bio omiljen u narodu. To mu je i bila najveća krivica.
Njegov drugi greh je bilo veliko prijateljstvo sa tadašnjim Vladikom
Žičkim Nikolajem Velimirovićem, koji ga je, iako je bio vrlo mlad
postavio na to mesto, a početkom rata je i duže vreme boravio manastiru.
U noći između 20. novembra 1944. godine, jedan partizanski odred je
upao u manastir. Pretresli su zgrade i podrume, a mog oca vezali žicom,
mučili i tražili da prizna gde je major Keserović, gde je njegov bunker,
zlato i oružje.
Kako moj otac nije imao šta da prizna, odveli su ga u Kruševac,
navodno na saslušanje. Bio je zatvoren u podrum jedne kuće u centru
Kruševca, koji je bio pretvoren u zatvor.
Za to vreme dosta je ljudi išlo u Kruševac da posvedoči o nevinosti i
zaslugama moga oca. Nudili su potpise i izjave, ali je sve to bilo
uzalud. Vlasti su smatrale da im pop Dušan više smeta nego pravi
zločinci jer utiče na narod, kako su izjavili.
Dana 10. decembra 1944. godine, cela grupa je izvedena na streljanje
na Pakašnicu, gde su kasnije zasađeni borići, tačnije, oko vojnih
magacina. Devet dana kasnije, 19. decembra 1944. godine, doneta je
presuda kojom je moj otac osuđen na smrt streljanjem kao "narodni
neprijatelj" i na konfiskaciju celokupne pokretne i nepokretne imovine.
Tako je ta naša "oslobodilačka narodna vlast" ostavila moju majku i mene bez igde ičega na ulici.
Glavni akteri streljanja bili su Raša Lepenac i Desimir
Milosavljević, koji se potpisao kao predsednik suda. Po kasnijim
pričanjima meštana iz okolnih kuća, partizani su ih vodili iz Kruševca
do Pakašnice samo u donjem vešu i bose po snegu, vezane žicom. Mog oca
su naterali da čita opelo dok su oni streljali grupu po grupu, pa su i
njega na kraju prvo kastrirali, pa onda ubili. Detalje o kastriranju i
opelu je kasnije pričao jedan od učesnika pokolja, u kafani, u pripitom
stanju, a koji je i sada živ i uživa državnu penziju".
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stradanje srpske crkve od strane komunista

Počalji od digitalmandrak taj Čet Feb 10, 2011 7:17 pm

Protojerej Boško Savić, paroh konatički


Sveštenik Boško Savić je rođen u Konaticama, gde je i vršio svešteničku službu.
U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o
stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog
svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu,
navodi se da su sveštenika Boška Savića partizani 1944. godine odveli na
Umku, gde su ga mučili, a potom su mu iščupali jezik, ubili ga i bacili
u Savu.
(Do njegove biografije nismo uspeli da dođemo.)
Jerej Boško Trifunjagić, paroh velikolivadski


O stradanju sveštenika Boška Trifunjagića svedočio je sveštenik Borko
Lukić u "Banatskom vesniku" broj 1-4 iz 1992. godine. On je o
mučeničkoj smrti oca Boška Trifunjagića zapisao:
"Otac Boško Trifunjagić je bio paroh u Velikim Livadama od 1942. do
1944. godine. Rođen je u banatskom selu Kumane. U Velike Livade je došao
u vreme Drugog svetskog rata. Pošto je bio udovac, u parohijskom domu
zajedno sa njim su živele i njegove dve unuke. Zet mu je bio oficir u
Nedićevoj vojsci. Drugi paroh je bio Rus, Aleksej Ševčenko, koji je
odmah po završetku rata otišao u Francusku.
Svedočanstvo o stradanju oca Boška stidljivo je ispričala meštanka
Velikih Livada, Branka Šašić, pokojnikova sinovica. Rekla je da je u to
vreme imala dvanaest godina i da se seća priče o pokolju sedmorice ljudi
iz sela, među kojima je bio i otac Boško. Po priči koju je ona čula, a i
po kazivanju drugih meštana, otac Boško je preklan u hodniku
parohijskog doma. Priča se da su jedne noći upali u kuću izvesni ljudi,
prvo su probudili oca Alekseja i kada su videli "da to nije taj",
nastavili su da traže oca Boška. Prvog sveštenika su pustili, a drugog
zaklali. Krvoloci se ovog zlodela nisu stideli. Naprotiv, hvalili su se
njime na sav glas.
Godine 1990. sekretar Mesne zajednice Gojko Delić opominjući me i
stavljajući mi do znanja da ne radim kako bi to oni hteli, rekao mi je:
"MI SMO ZAKLALI JEDNOG POPA!" Pretpostavljao sam kako je mogao da glasi
nastavak nedovršene rečenice.
Gde je sahranjen otac Boško, ostaje velika tajna. U maticu umrlih
nije uveden. Nagađa se gde mu je grob, a nagađa se i ko je ubica. Tajna,
izgleda, leži pohranjena u njihovim krvavim analima i još krvavijim
kanalima".
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stradanje srpske crkve od strane komunista

Počalji od digitalmandrak taj Čet Feb 10, 2011 7:19 pm

Protosinđel Antonije Dragović, sabrat manastira Žiče


Protosinđel Antonije Dragović je rođen 1885. godine u Dragačevu.
Zamonašio se kao mladić u manastiru Žiči. Posle nekoliko godina primio
je sveštenomonaški čin i otišao je u Sjedinjene Američke Države, gde ga
je primio episkop Mardarije Uskoković. Episkop Mardarije ga je
tridesetih godina ovoga veka postavio za paroha u gradu Dulutu, u
Minesoti. U Americi je proveo skoro četiri godine, a potom se vratio kod
vladike Nikolaja Velimirovića u manastir Žiču. U manastiru Žiči je
primio dužnost namesnika manastira i dužnost žičkog paroha. Kasnije je
bio ispovednik i duhovnik bratstva manastira Žiče.
Protosinđel Antonije Dragović je ostavio svoje tragove u drevnoj
srbskoj svetinji manastiru Žiči i okolnim selima. Narod žičkog kraja ga
još uvek pamti po tome što su na njegovo zauzimanje sagrađene bolnica,
zemljoradnička zadruga i mlekara. U manastiru Žiči je osnovao crkveni
hor na čijem je čelu bio žički učitelj Tihomir Kuzmanović. Njegovo ime i
danas stoji upisano na spomen-česmi kod manastirskog ribnjaka, koja je
podignuta u slavu izginulih srbskih junaka u oslobodilačkim ratovima
Srbije od 1912. do 1918. godine.
Podatke o stradanju protosinđela Antonija Dragovića je sakupio
visokoprepodobni arhimandrit Jovan Radosavljević, profesor bogoslovije u
Prizrenu. Otac Jovan Radosavljević je, kao vredni hroničar stradanja
manastira Žiče i Studenice i monaštva ove dve drevne svetinje, zapisao:
"Posle stradanja Žiče kad se veći deo bratstva preselio u Stolove u
manastirske kolibe, tamo se nalazio i otac Antonije. Zbog bolesne noge
sporo se kretao, ali se svakoga dana u ranim jutarnjim časovima posle
svoje kratke molitve mogao videti iza kolibe na malom bistrom potočiću,
koji je tiho žuborio, kako njegovom svežom, hladnom vodom pere na svojoj
nozi, na potkolenici duboku "živu ranu". Tada se tek moglo videti kakav
je njegov trpeljivi podvig bio i zašto je otac Antonije stalno hramao
na jednu nogu. Svi su ga tada posebno sažaljevali i osećali se krivim
što ne mogu ništa da mu pomognu. A on bi pošto opere tu svoju nogu i
očisti je od gnoja, preko nje stavljao čisti zavoj prilepljujući na ranu
bokvicu ili kakvu drugu lekovitu biljku, a prljavi zavoj bi oprao i
stavio na neki žbun da se osuši. Tako je činio svaki dan, i onako
svečan, strog i trpeljiv, ćuteći je u sebi nosio taj od Boga mu određeni
krst.
Posle prvog u novembru (1941. godine) snega bratstvo se žičko iz tih
koliba na Stolovima, po blagoslovu vladike Nikolaja, vratilo u Žiču i sa
arhimandritom Serafimom i igumanom Simeonom naselilo se u kući
najbližeg domaćina iznad manastira, Draže Nedeljkovića. Otac Antonije je
dalje redovno održavao bogosluženja u manastiru i opsluživao je žičku
parohiju.
Po svojim strogim i nepopustljivim gledištima on se nije mirio ni sa
čim što nije strogo hrišćansko i crkveno. Tako je za vreme rata
komuniste kao bezbožnike strogo kritikovao. Kada je završen rat i kad je
nova komunistička vlast prečišćavala teren od četnika i svih svojih
neprijatelja, došao je red i na oca Antonija. Naviknut da otvoreno misli
i govori, on se "ogrešio" o novu jugoslovensku, kako ju je on nazivao,
"bezbožničku" vlast. Naime, po pričanju igumana žičkog Danila, igumana
Simeona, oca Dositeja i drugih, on se nije složio sa tim da se jedan
poginuli u Dragačevu, partizan, Milisav Đurović, iz Kruševice, sahrani u
groblju gde se sahranjuju ostali pravoslavni hrišćani, jer je bio
bezbožnik. Kao nadležni paroh shvatio je doslovno crkvene propise i
kanone i držao ih se strogo, po kojima nijedno nekršteno, nehrišćansko
ili neverujuće lice nema zajednice sa hrišćanima i ne može biti
sahranjeno u hrišćanskom groblju, kao što nijedan hrišćanin ne može biti
sahranjen u nehrišćanskom groblju. Neki od parohijana su se složili sa
ovakvom odlukom oca Antonija i premestili su telo Milisava iz njegovog
groba u Kovačkom groblju, i sahranili su ga u blizini, na drugom mestu.
To ih je skupo koštalo jer im je to uzeto kao neoprostiv greh. A pored
toga, otac Antonije je odbio i da izvrši opelo nad pomenutim Milisavom,
kako su nove vlasti iz političkih razloga insistirale.
Kada je o svemu tome saznala partizanka Kaja Đurović, Milisavljeva
žena, i kćerka Biljana, došli su sa oružjem i patrolom po oca Antonija,
koji se nalazio u kući prvog manastirskog komšije Draže Nedeljkovića, i
na grub način su ga odveli u selo Ribnicu. Sa Kajom je tada bio i jedan
poznati partizan zvani "Čoban" i drugi. Oni su sa maltretiranjem i
nepristojnim ponašanjem odveli oca Antonija kod kisekane u Ribnici, u
podrum Sime Dukića, gde je bilo i drugih zatvorenika. Ovaj ugledni
sveštenomonah i paroh žički tamo je strašno i posebno mučen. Kada ga je
tu posetio žički iguman Danilo i doneo mu Sveto Pričešće, on je bio
toliko izmučen i izubijan, sa modricama po licu i telu kao i po
tabanima, da je sav bio podaduo i zamazan ljudskim izmetom koji je tu
strašno zaudarao. Proneo se glas da je Branka, mlada devojka, više nego
majka Kaja, iskaljivala svoj gnev na ocu Antoniju. Iguman mu je tada
ponudio Sveto Pričešće, no on se nije mogao takav pričestiti, već je
zamolio igumana da dođe neki drugi dan da, ako ga dotle puste
iscrpljenog i bolesnog da se poleči, da se dovede u red i da se tada
pričesti. No, iguman ga više nikad nije ni našao ni video.
Posle nekoliko dana jedan dečak je prolazio putem iz Kovača dole u
Ribnicu, gde je njegov otac radio. Pored puta bile su i neke radničke
barake i poljski klozet za radnike. Dečak je nehotice bacio pogled prema
nužniku i u njemu je ugledao mrtvog oca Antonija. Zbunjen, odmah je
otišao kod svoga oca i rekao mu šta je video, pitajući da li je moguće
da je to njihov sveštenik. Dečakov otac je hitno otišao sa detetom i u
klozetu je prepoznao oca Antonija. Bio je mrtav, krvav i sav modar i
zamazan u klozetsku nečistoću, u koju je bio ubačen. Pod noktima je imao
puno nazabadanih igala i ekserčića. Najverovatnije je da je od
komunista tu izveden i usmrćen. Seljaci iz Ribnice su ga izvadili iz tog
mesta i odmah tu u njivi sahranili. Međutim, posle nekoliko dana neko
ga je izvadio iz tog groba, i dalje se o njemu ništa ne zna. Pričalo se
da je neko naredio da se on ne sme ni sahranjivati i da je noću izvađen i
bačen u Ibar ili, još gore, da je bačen u zažarenu krečanu koja se tu u
blizini nalazila".
Otac Jovan Radosavljević je uspeo da zabeleži još jedno iscrpno
svedočanstvo gospođe Slavice Rosić (Dukić). Ona je kao devojčica
zapamtila sledeće:
"Godine 1945. jednoga dana meseca februara ili marta, došli su neki
partizanski oficiri sa meštanima nove vlasti i naredili da se iselimo iz
veće kuće u manju. U tu našu veliku kuću uselio se nekakav štab
novoformirane srbske jedinice 28. brigade. U toj kući bili su Božo
Konjik, komandant bataljona, i Branko Abaći, komesar, koji su te iste
godine poginuli na putu Kraljevo-Čačak od četničke zasede.
Osim kuće, dok su bili u njoj, zauzeli su nam i podrum pod kućom. I
jedne skoro čitave noći dovodili su u njega pohapšene ljude iz okoline
Kraljeva, mahom seljake. Podrum je bio pun i u njemu se nalazilo oko 20
do 30 ljudi. Između ostalih tu je bio zatvoren Momir Savić, predsednik
ribničke opštine, iz Žiče kaluđer Antonije, brat doktora Mila Karajovića
i ostali.
Svi su bili vrlo strogo čuvani, noću su nekud odvođeni, a posebno
kaluđer Antonije. Pošto su nam u podrumu bile i stvari, kao na primer
luk, krompir, kupus i drugo, dozvolili su samo meni da ulazim u podrum
da bih uzela od tih namirnica što treba mojoj majci za kuvanje. Stražu
je pred podrumom čuvao mladi vojnik Božo Bosanac. On mi je dozvolio da
uđem u podrum kad hoću, pa sam povremeno mogla u njega da unesem poveći
lonac čaja koji je za te nesretnike kuvala moja majka. Antonije je ležao
na betonu i nije mogao ni da ustane, pa su ga drugi tim čajem zapajali.
Nije mogao ni da se kreće, zato su ga iznosili i unosili po dvojica
zatvorenika radi fizioloških potreba. Noge, naročito tabani, bili su mu u
raspadanju. Jedne noći odveli su ga kod "Mlina", gde je sada igralište
za decu Osnovne škole "Vuk Karadžić", pored puta u topovsku jamu, koju
su kopali vojnici artiljerci za topove protivavionske odbrane kod
magacina bivše Jugoslovenske vojske. Tu su ga ubili i zatrpali. Tih dana
su dolazili mnogi ljudi iz okoline manastira Žiče i molili da se
Antonije pusti, ne znajući gde je zatvoren. Kad sam sutradan išla ponovo
sa čajem u podrum, osim čerge koju je moja majka dala da se Antonije
uvije, jer je ležao na hladnom betonu, nije od njega ništa ostalo. Kad
sam upitala malog Božu gde je pop (tako su ga zvali) rekao mi je da je
te noći streljan. Upitala sam ga: Gde? i on mi je pokazao mesto, pod
uslovom da nikome ne kažem. Čim sam došla kući rekla sam to kao najveću
tajnu mojoj majci.
Toga dana apotekar Momčilo Radović, koji je bio prijatelj sa
starešinom manastira Žiče, a takođe i veliki prijatelj moga oca i naše
porodice, krijući je doneo neke stvari i nešto hrane za kaluđera
Antonija što su doneli iz Žiče da mu doturimo. Moja majka je rekla
Momčilu da to vrati u Žiču i da im kaže da su kaluđera Antonija
streljali prošle noći. On je otišao i sutradan je pokušao da sazna nešto
više o svemu tome. Ja sam mu tada ispričala potanko što sam znala. On
je to svakako preneo u Žiču, i iduće noći verovatno je neko iz manastira
iskopao kaluđerov grob i nekud ga tajno sahranio (ovo je mišljenje
gospođe Slavice, ali niko iz manastira to nije učinio - prim. arh. J.
R.).
To sam saznala sutradan, jer onaj mali vojnik Božo došao je kod mene
da me pita da li sam nekom rekla ono što je on meni ispričao. Naravno da
nisam priznala, a i on je bio uplašen da se ne sazna da mi je pričao o
tome. Bila je velika potera oko toga tako da su na kraju sumnjali da je
neko "video" ili "čuo" o streljanju i mestu gde je bio zatvoren. Da bi
uhvatili ko je to uradio, opet su posle nekoliko dana tamo nekoga
streljali. Ali tamo više niko nije dolazio ni vadio streljanog tako da
se taj streljani nesretnik tamo raspadao i psi su razvlačili pojedine
delove tela od njega. Posle sedam osam dana odveli su, isto noću, sve te
ljude iz našeg podruma u Kraljevo i nakon nekog vremena sve ih
streljali na ratarskom imanju. Opet mi je mali Božo sve to ispričao i
pokazao mesto na onoj kosini na ratarskom imanju. Pošto je sneg uveliko
bio istopljen i samo se po uvalama zadržao, pretpostavljam da je to bio
mesec mart. Sećam se da je Antonije govorio da sve komuniste kao
bezbožnike treba istrebiti".
Bratstvo manastira Žiče je, obzirom da ni do danas nije pronađen grob
protosinđela Antonija Dragovića, na zidu crkve Uspenja Presvete
Bogorodice, koja se nalazi na monaškom groblju manastira Žiče, podiglo
spomen-ploču na kojoj stoji:
"ZASLUŽNI ŽIČKI IGUMANI 19. VEKA:
IGUMAN SAVA,
IGUMAN NIKANOR,
PROTOSINĐEL ANTONIJE DRAGOVIĆ, ROĐEN 1885-1945. GODINE, UBIJEN
JEROĐAKON VALERIJAN, ROĐEN 1914-1945. GODINE UBIJEN OD NEMACA
MONAH JAKOV ARSOVIĆ, ROĐEN 1895-1955
MONAH MATEJ, ROĐEN 1915-1943, UBIJEN OD NEMACA.
POMJANI IH GOSPODE U CARSTVU SVOME. AMIN!
BLAGODARNO BRATSTVO MANASTIRA ŽIČE, DECEMBRA 1990. GODINE"
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stradanje srpske crkve od strane komunista

Počalji od digitalmandrak taj Čet Feb 10, 2011 7:22 pm

Jeromonah Mihailo Đusić, sabrat manastira Žiče


Jeromonah Mihailo Đusić je rođen 1912. godine u selu Glediću kod
Kragujevca. Gospodin Radoslav Braca Pavlović je prikupio deo podataka o
stradanju oca Mihaila Đusića i publikovao ih je u svojoj knjizi "Jovan
Rapajić - monah i mučenik". Evo šta je gospodin Pavlović zapisao.
"...Do podataka o ocu Mihailu Đusiću je bilo teško doći. Oni koji ga
pamte znaju ga kao neobično pitomog, umiljatog čoveka. Bio je izvanredan
intelektualac i bogoslovski pisac, koji se prvi put ogledao svojim
nadarenim perom u časopisu "Pravoslavna hrišćanska zajednica", broj 11
iz novembra 1935. godine, koja je tada izlazila u Kragujevcu gde će se
on, posle. preimenovati u "Misionar". Đusić je još tada bio bogoslov
čiji je članak u navedenom časopisu pod naslovom "O mrtvom telu i
životnom duhu" najavio njegovo potonje interesovanje o sotiriologiji
(nauka o spasenju). Posle će blistavo diplomirati, svedoci govore da je
uradio i doktorsku tezu, do koje nismo došli, ali bez obzira na sve to
ispoljiće se kao jedan od najboljih srbskih teologa između dva rata. Iz
određene dokumentacije vidi se da je 1940. godine boravio u Rumuniji, na
studijama u Černovicima, da je potajno išao u Kišinjev, u Besarabiju,
iako su ti krajevi već uveliko bili pripojeni SSSR-u. Nija jasno šta je
tamo tražio u ta nemirna, opasna sovjetska vremena, ali je uspeo da se
srećno vrati u Srbiju.
Za vreme građanskog rata u Srbiji nije pripadao nijednoj stranci ili
pokretu, ali ipak, zajedno sa Jovanom Rapajićem, povukao se iz manastira
Kalenića u septembru 1944. godine i sa njim je streljan u proleće 1945.
godine. Sudeći po svemu, otac Mihailo Đusić krenuo je u bežaniju ispred
sovjetskih i partizanskih trupa bojeći se da im je poznato da je
boravio u Besarabiji. Inače, u Glediću mu je još živ brat star preko
devedeset godina, a u Kragujevcu mu živi jedan sinovac..."
Otac Mihailo Đusić je streljan u proleće 1945. godine u sarajevskom
polju. Detaljniji opis stradanja oca Mihaila Đusića i oca Jovana
Rapajića videti u opisu biografije i stradanja jeromonaha oca Jovana
Rapajića.

Jerej Budimir Sokolović, izbegli sveštenik iz Bosne


Đakon Boško Živadinović je rođen 1912. godine u Baljkovcu. Đakonski
čin i dužnost veroučitelja u Kragujevcu primio je posle završene
bogoslovije.
Đakon Boško Živadinović, protojerej Svetolik Švabić iz Aranđelovca i
jerej Budimir Sokolović, sveštenik-izbeglica iz Bosne, ubijeni su u maju
1945. godine kod Kalinovika i bačeni su u jamu Ponor kod Foče, gde je
od strane partizana ubijeno još oko dvadeset i dve hiljade četnika i
golobradih i nenaoružanih srbskih mladića koji su 1944. godine bili
mobilisani u sastav Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Do detaljnijih
biografskih podataka nismo uspeli da dođemo.
Svedok njihovog stradanja je, sada pokojni, sveštenik Novak
Stanojević. On je pred svoju smrt ostavio svedočanstvo koje donosimo:
"Doživeo sam dane meseca maja 1945. godine kada su vršena masovna
streljanja šumadijskih četnika na terenima Foče-Zelengore-Miljevine i
Kalinovika kada je Drina bila puna srbskih leševa. Noću između 17. i 18.
maja 1945. godine u selu Ockravlju bili su zarobljeni i te noći
streljani sveštenik Budimir Sokolović, đakon Boško Živadinović i prota
Mihailo Švabić iz Aranđelovca. Opojao sam mnoge grobove u koje su
većinom same žene sahranjivale po trideset i više leševa. Bilo je među
njima i sveštenika, pa su mi seljanke donosile njihove stvari koje su
pronašle. Na jednom "Trebniku" bilo je napisano: "Danas 24. maja, ubili
smo popa-izdajnika. Treći bataljon Desete hercegovačke brigade". Mnogo
je toga bilo. Streljanja u Foči su bila obustavljena 20. maja, kako su
objavili, ali su i dalje vršena".
Ova trojica Srbskih Sveštenomučenika su bačena u jamu ponor kod Foče.
Jama je u prvim poratnim danima delimično zakopana hiljadama tona
jalovine iz obližnjeg rudnika, ali se i danas vidi jer magistralni put
koji vodi prema Foči (današnjem Srbinju u Republici Srbskoj) prolazi
neposredno pored najvećeg otvora jame, koji komunisti nisu mogli da
zatrpaju. I danas su sačuvana mnoga svedočanstva o tom velikom pokolju
koji su izvršili komunisti. Narod je svedočio da se od smrada ljudskih
leševa, koji su se raspadali, tuda nije moglo proći te su komunisti
doterivali hiljade tona kreča i jalovine kako bi time "ublažili" grozni
miris koji se širio.

Jerej Marko Živković, paroh dragocvetski



U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o
stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog
svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu,
navodi se da je otac Marko Živković mučen i lopatama ubijen od strane
partizana 1945. godine.
Do njegove biografije i drugih podataka vezanih za njegovu smrt do sada nismo uspeli da dođemo.

Jerej Božidar Karadžić, paroh brekovski



Sveštenik Božidar Karacić je rođen 1920. godine u Sevojnu kod Užica.
Sveštenički čin i dužnost paroha u selu Brekovu kod Arilja primio je
odmah posle završetka bogoslovije.
Otac Božidar Karadžić se posle sloma nacionalnih snaga u jesen 1944.
na Jelovoj Gori prebacio u Bosnu. Prema podacima koje je dala njegova
svastika, njega su uhvatili partizani u jednom selu blizu Sarajeva. On
se, jašući konja, kretao prema jednom selu u blizini Sarajeva.
Kada su ga partizani pitali ko je i šta je on im je odgovorio da je
sveštenik. U toj grupi partizana nalazio se neki čovek koji ga je
prepoznao i okrivio da je sarađivao sa četnicima.
Skinuli su ga sa konja i sproveli u sarajevski zatvor, gde su ga isleđivali i mučili.
Ubijen je u zatvoru OZNA-e u maju 1945. godine u Sarajevu.
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stradanje srpske crkve od strane komunista

Počalji od digitalmandrak taj Čet Feb 10, 2011 7:29 pm

Djakon Žika Krupežević, đakon Saborne crkve u Smederevu


Do detaljnih biografskih podataka đakona Žike Krupeževića nismo
uspeli da dođemo. Iz udruženjske "Spomenice pravoslavnih sveštenika
1941.-1945. godine" vidimo da je njegov otac Radisav rođen 1878. godine u
Velikoj Krsni. Služio je kao paroh druge smederevske parohije i poginuo
je 6. aprila 1941. godine prilikom nemačkog bombardovanja Smedereva.
Đakon Žika Krupežević je zahvaljujući anglo-američkoj izdaji Srbskih
dobrovoljaca i crnogorskih četnika uhvaćen od strane partizana i sa
mnogobrojnom zarobljenom vojskom zarobljen u Šent Vidu u Sloveniji.
Jedno veče u bioskopsku salu nekadašnje rimokatoličke seminarije,
koju su komunisti pretvorili u svoj koncentracioni logor, upala je grupa
partizana.
U tom trenutku, jedna grupa Srbskih dobrovoljaca bila je na večernjoj
molitvi, koju je vodio đakon Žika Krupežević. Kada su bezbožnici
ugledali kako se ta grupa moli Bogu, protiv Koga su se partizani borili,
krenuli su prema njima ispoljavajući svoje zločinačke nagone. Naročito
su se okomili na oca Žiku, koji je vodio molitvu.
U toj grupi partizana bila je i neka žena, koju su njeni
istomišljenici zvali Ela. Ona ja nosila korbač u ruci i pri prolazu
pored zatočenih srbskih vojnika besomučno je udarala na sve strane ne
gledajući koga i kako udara. Kada je stigla do kraja, videla je oca Žiku
u klečećem stavu kako se osenjuje krsnim znakom.
To je još više razjedilo ovu besomučnu ženu. Kriknula je:
"Ustaj pope da te ja krstim!"
Otac Žika je ustao, a Ela ga je počela tući korbačem po svim delovima
tela. Posle nekog vremena, partizanka mu je naredila da skine košulju.
Otac Žika je to i učinio, a ova ga je tukla korbačem po golim leđima i
stomaku.
Dok je otac Žika trpeo udarce, partizanka je vikala:
"Moli se sada tvome Isusu. Neka ti sada on pomogne!"
Otac Žika nije pustio ni glasa, a krvave modrice su se ređale po njegovom telu.
Mučenje je dugo trajalo. U neko doba, jedan partizanski oficir je dao
naređenje da se ide. Partizanska grupa je pošla prema izlazu, a Ela je,
idući prema izlazu, i dalje besomučno tukla srbske vojnike.
Partizani su tih dana u Kočevju svakodnevno ubijali zarobljenu srbsku
vojsku. Vodili su ih po grupama od po dvadeset i kamionima su ih
prebacivali na to mučeničko mesto, gde se odigrao najkrvaviji Titov
zločin nad srbskim narodom.
Oca Žiku Krupeževića su sa još devetnaest ljudi odveli nekoliko dana
posle mučenja u bioskopskoj sali nekadašnje rimokatoličke seminarije.
Zatvorili su ih u jednu posebnu prostoriju, koja se nalazila preko puta
prostorije u kojoj su žicom vezivali zatvorenike.
Nešto kasnije iz te sobe se začula glasna molitva Oče naš, koju je cela grupa jednoglasno prihvatila i izgovarala.
Posle toga, otac Žika je nastavio da izgovara jekteniju:
"Pomiluj nas Bože po velikoj milosti tvojoj, molim ti se usliši i pomiluj"
Zatočnici su horski odgovarali "Gospode pomiluj".
Zatim je otac Žika nastavio:
"Još se molimo za upokojenje duša vojnika postradalih za veru, Kralja
i Otačastvo da im se oprosti svako sagrešenje, voljno i nevoljno"
Grupa je odgovarala, a đakon je nastavio:
"Da Gospod nastani duše njihove tamo gde pravednici počivaju..."
Cela grupa je na kraju horski otpevala "So svjatimi upokoj", a potom
su prilazili jedan drugome da se poslednji put bratski celivaju i
zatraže oproštaj jedan od drugog.
Odmah posle toga, u prostoriju su ušli partizani, povezali ih,
oduzeli im sve što su kod sebe vredno imali, potrpali u kamione i
odvezli u velikomučeničko Kočevje, gde su ih sve pobili.
Podatke o stradanju oca Žike Krupeževića zapisao je Borivoje
Karapandžić iz Klivlenda, ugledni srbski zagranični pisac i istoriograf
građanskog rata u Srbiji.

Jeromonah Sergije Mihailović, sabrat manastira Kalenića



Otac Sergije Mihailović je rođen 1919. godine u Sremu. Najpre je bio
sabrat manastira Jošanice, a 1932. godine prelazi u manastir Kalenić. U
manastiru Kaleniću je bio do 1935. godine, a onda je otišao u neki drugi
manastir. U manastir Kalenić se vratio 1941. godine.
U Letopisu manastira Kalenića za 1945. godinu, na koji se poziva
kragujevački protojerej Dragoslav Stepković u svome izveštaju o
stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog
svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, a
koji je za tu godinu ispisao blaženoupokojeni episkop braničevski
Hrizostom Vojinović, stoji: "Neka je večni pokoj i jeromonahu ocu
Sergiju, namesniku manastira, koji me je sve do svoje tragične pogibije
kao rođeni brat pazio" (Nap. vladika Hrizostom, tada jeromonah, je 1943.
godine teško oboleo, pa ga je tadašnji arhimandrit manastira Kalenića
Nikon pozvao na lečenje u manastir i tu je boravio, kako je i sam
zapisao, od jula 1943. do proleća 1945. godine).
Za oca Sergija su posle navodnog oslobođenja došli teški dani.
Odveden je od strane 28. divizije NOP-a u Oparić, a potom u Ćupriju, gde
mu je suđeno.
Ubijen je 1945. godine posle mučenja i čupanja brade, a nađen je
mrtav u obližnjim potocima manastirske šume. Sahranjen je u manastiru
Kaleniću.

Ratko Radibratović, bogoslov iz Čajetine



Ratko Radibratović je rođen 25. maja 1920. godine u selu Rožanstvu od
oca Krste i majke Jakove. Prva četiri razreda bogoslovije završio je u
Prizrenu, a petu godinu je pohađao u Bitolju, gde ga je zatekao Drugi
svetski rat.
Ratko Radibratović se posle aprilskog sloma Kraljevine Jugoslavije
1941. godine vratio u svoje rodno mesto i odmah se uključio u rad
Ravnogorske omladine.
Jednom prilikom, kada je Ratko iz Užica krenuo vozom za Bitolj, Nemci
su ga u Kraljevu uhapsili jer ga je jedan Srbin, nemački špijun,
prepoznao kao jednog od vođa Ravnogorske omladine za područje zapadne
Srbije i istočne Bosne. Nemci su ga u kraljevačkom zatvoru držali
četrdeset dana. Uspeo je da pobegne i stigne u svoje rodno mesto.
O stradanju bogoslova Ratka Radibratovića svedočio nam je g. Dragan
Radibratović, penzioner iz Čajetine i njegov dalji srodnik. On nam je
prilikom susreta u Čajetini rekao:
"Dolaskom Komunističke partije na vlast u jesen 1944. godine Slobodan
Penezić Krcun je organizovao poteru kako bi uhvatio ili ubio Ratka
Radibratovića, osvedočenog srbskog nacionalistu, koji se tih dana krio
po zlatiborskim brdima.
Krcun je pokušavao da preko Milića Terzića, predsednika Zlatiborskog
sreza, uhvati Ratka. Kada mu to nije uspelo, pokušao je da ga uhvati
preko Ratkovog rođaka Rajka Dabića iz Alinog Potoka. I taj potez nije
uspeo jer je Ratko prema svima, pa čak i prema rodbini i prijateljima,
bio oprezan i nepoverljiv. Nažalost, Krcun je uspeo da ga uhvati preko
sada pokojnog protojereja Mihaila Miša Smiljanića (velikog aktiviste KPJ
i sina komunističkog popa Milana Smiljanića iz Sirogojna. Umro je 1988.
godine), jer je "pop" Mihailo odlično poznavao Ratka.
Ratko hapšenje se odigralo po scenariju koji su napravili Krcun i
Mihailo Smiljanić. Mihailo je, po dogovoru sa Krcunom, došao kod
Ratkovih roditelja i rekao im je "da predlože Ratku da dođe kod njega
kako bi ga on sačuvao od potera i nevolja preko zime, koja se bližila, a
da će mu on na proleće omogućiti da se prebaci u emigraciju"(???).
Ratkovi roditelji su oduševljeno prihvatili ovaj predlog, a posebno
poverenje je dolazilo iz činjenice da je porodica Smiljanića više vekova
davala srbske sveštenike.
Ratko je kasnije čuo za ovaj predlog i Mihailovu "želju" da se
sretnu, ali je izbegavao susrete sa njim jer je znao da je on sa Krcunom
i ostalim komunistima dobar prijatelj.
Ratko se posle izvesnog vremena sreo sa Mihailom zbog toga što su
njegovi roditelji insistirali na tome i vršili pritisak na njega. Kada
su se sreli, Ratko mu je rekao:
"Oče Mišo, ja imam revolver, ali ga ne nosim da nekoga ubijem već da,
ako vidim da ću biti uhvaćen, ubijem sebe. Ti dobro znaš kakvim je
mukama mučen Gospod Isus Hristos, a ovi muče strašnijim mukama".
Mihailo Smiljanić mu je na to odgovorio:
"Ja nisam došao sa namerom da te predam komunistima već da te spasem muke i bekstva i da te izbavim iz zemlje".
Ratko je posle dugog ubeđivanja pristao da pođe sa njim i da se skloni u njegovu kuću.
Ratko se spakovao, oprostio sa svojim roditeljima i krenuo na svoje
poslednje putovanje. Nije ni slutio da su komunisti po dogovoru pratili
Mihaila.
Kada su stigli u kuću Smiljanića u Sirogojnu, Ratko je otišao u jednu
sporednu zgradu u dvorištu kako bi se odmorio. U trenutku kada ga je
uhvatio prvi san, u sobu su upali partizani sa uperenim automatima,
vezali ga i izveli u dvorište.
Dok su ga sprovodili prema Užicu svraćali su po selima, tukli ga pred narodom, ponižavali i maltretirali.
Zatvorili su ga u užički zatvor i tu su ga strašno mučili. Čupali su
mu kosu sa glave, tukli ga, pljuvali, pa su mu čak pljuvali i u usta,
kako su se mučitelji kasnije hvalili. Čupali su mu nokte sa prstiju, a
ruke su mu stavljali u ključalu vodu. Kasnije su dovodili lekare da ga
previju. To im je služilo da se kasnije govori o njihovoj "humanosti"
jer su o "ranjenim" zatvorenicima vodili računa.
U tim januarskim danima teške i krvave 1945. godine vezali su ga i
odveli na obližnju reku Đetinju. Svukli su ga i nagog ga ubacivali u
vodu govoreći mu da je i njegov Isus Hristos isto tako krštavan u
Jordanu. Posle toga, uzeli su pokrovac tkan od kozje dlake, koji su
prethodno potopili u vodu i zaledili, da bi ga posle njihovog, satanskog
"krštenja" obmotali oko njegovog nagog, promrzlog i izmučenog tela.
Zavijali su ga zbog toga što se i novokršteni posle krštenja obmotavaju
belim platnom.
Streljali su ga posle dugog i teškog mučenja. Ne zna se tačno mesto
gde su ga ubili, ali se pretpostavlja da je streljan ili u Krčagovu ili u
Gluvačkom potoku. Ni do danas se nije saznalo gde mu je grob, a
njegovim roditeljima i narodu su govorili da je nestao".
Kada smo boravili u zlatiborskom kraju radi sakupljanja potresnih
svedočanstava o stradanju sveštenstva i naroda od komunista, saznali smo
da se na mestu zvanom Cerovo, koje se nalazi između zaseoka Lojanica
kod Đekića kuća, Bućića i Kneževića, nekoliko kilometara daleko od
današnjeg puta prema Zlatiboru, sa leve strane od skretanja za sela
Tripkovo i Mačkat, nalazi masovna, neopojana i neobeležena jama u koju
su komunisti ubacili nekoliko hiljada mladića iz Šumadije.
I danas ima ljudi koji su kao deca tu čuvali stoku i koji su nam
svedočili da su, nekoliko dana posle likvidacije ovih Novomučenika,
slušali jauke i vapaje ljudi koji su i živi bačeni u tu jamu, a nisu
bili u mogućnosti da im na bilo koji način pomognu.
Naime, radilo se o golobradim i nenaoružanim mobilisanim pripadnicima
Jugoslovenske vojske u Otadžbini, koji su uspeli da izbegnu strašnu
smrt u jami Ponor kod Foče (današnjeg Srbinja), u koju su komunisti
ubacili oko 22000 srbskih vojnika. Oni su uspeli da pređu Drinu i
vraćali su se u Šumadiju. Na Zlatiboru im je postavljena zaseda, svi su
pohvatani, pobijeni i bačeni u jamu na brdu Cerovo.
I danas ima živih krvnika koji su učestvovali u ovom velikom pokolju.
Nažalost, na Zlatiboru i u Čajetini se o tome još uvek ćuti.

Jerej Mihailo Radić, paroh malokrčmarski




Sveštenik Mihailo Radić je rođen 1912. godine u selu Brnjici.
Sveštenički čin i dužnost paroha u Malim Krčmarima je primio posle
završene bogoslovije.
U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o
stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog
svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu,
navodi se da je otac Mihailo Radić ubijen u proleće 1945. godine kod
Kalinovika.
Pretpostavljamo da je bačen u jamu Ponor kod Foče (današnjeg Srbinja).
Drugih i detaljnijih podatka o njegovom stradanju nema.


Protosinđel Jovan Rapajić, sabrat manastira Žiče




Otac Jovan Rapajić (na krštenju je dobio ime Branko) je rođen 1910.
godine od oca Stojana. Kao mali je ostao bez oba roditelja. Bogosloviju
je završio 1931. godine u Bitolju, a na Bogoslovskom fakultetu SPC u
Beogradu je apsolvirao 1935. godine. Vojni rok je služio 1931. godine u
Banjaluci. Monaški postrig je primio 20. januara 1936. godine,
sveštenomonaški čin 1938. godine, a episkop braničevski Venijamin ga je
1939. godine odlikovao činom sinđela. Sveti Vladika Nikolaj Velimirović
ga je iste godine u manastiru Žiči odlikovao činom protosinđela.
Otac Jovan Rapajić je bio delatni član Svetosavske Majke Crkve. Bio
je veliki podvižnik, molitvenik, intelektualac i besednik. Sarađivao je u
najboljim časopisima naše Crkve toga vremena. Tekstove je objavljivao u
"Svetosavlju", listu studenata Bogoslovskog fakulteta, "Hrišćanskoj
misli", "Hrišćanskom delu", "Putu", "Idejama" Miloša Crnjanskog,
"Misionaru" i "Pravoslavnoj hrišćanskoj zajednici".
Protosinđel Jovan Rapajić se na poziv Svetoga Vladike Nikolaja
Velimirovića aktivno uključio u rad Pravoslavne hrišćanske narodne
zajednice (PHNZ), u narodu poznatog Bogomoljačkog pokreta, koji je mnogo
doprineo duhovnoj, moralnoj i nacionalnoj obnovi našega naroda u
periodu između dva svetska rata. Učestvovao je u radu predratne
Hrišćanske zajednice mladih ljudi (HZMLj). Bio je veliki rodoljub i
veliki borac protiv Konkordata 1937. godine.
Otac Jovan je u krajem Drugog svetskog rata (1944. godine) bio šef
Verskog odseka Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u Otadžbini. On je
zajedno sa dr Ratiborom Đurđevićem s proleća 1944. godine u selu Borču
kod Kragujevca i manastiru Kaleniću održavao versko-ideološki kurs sa
mladim pripadnicima JVO. Posle prodora Crvene armije u Srbiju u jesen
1944. godine, otac Jovan se sa vojskom Draže Mihailovića povukao u
Bosnu. Sa njim je krenuo i njegov sabrat i saslužitelj jeromonah Mihailo
Đusić.
Gospodin Radoslav Braca Pavlović je u knjizi "Jovan Rapajić - monah i
mučenik"(izdanje Svetosavske književne zajednice, Beograd, 1994. g.)
rasvetlio detalje mučeničke smrti oca Jovana Rapajića. Evo šta je on o
tome zapisao:
"Jovan Rapajić se pojavio u okolini Foče prvih dana maja 1945. godine
da bi 11. maja bio uhvaćen sa svojim velikim prijateljem i saborcem
Mihailom Đusićem. Kako su se i gde su se ponovo sreli, da li su ceo
bosanski martirij prekoračili zajedno, ostalo je do ovog trenutka
nepoznato. Ali, zna se da ih je uhvatio partizan=musliman, Meho
Grabović, potporučnik OZNA-e.
Dalje, u navedenom dokumentu (reč je o pismenoj belešci oca Novaka
Stanojevića, tadašnjeg paroha fočanskog - prim. V. Dž.) doslovno piše da
je 21. maja otac Novak ujutru izašao u čaršiju u Foči i sreo vojnika iz
OZNA-e koji mu je rekao: "Imaju dva popa u zatvoru i pitaju za tebe".
Otac Novak je zapitao kako se zovu. Ovaj vojnik je odgovorio: "Ne znam
kako se zovu". "Da nije Mihailo Đusić", upitao je opet otac Novak.
"Jeste", odgovorio je tada ovaj. Tada otac Novak ode odmah kod šefa
OZNA-e Petra Šarića, sina žandarmerijskog narednika, i upita da li može
da poseti one popove u zatvoru. Šef mu reče: "Otiđi". "Ali, molim te,
napiši mi nešto da me puste kod njih", reče otac Novak. Šef mu napiše i
preda objavu sa kojom on ode u fočanski zatvor. Oca Jovana je znao samo
po čuvenju, a oca Mihaila je jedva prepoznao, jer se ovaj bio razboleo
od pegavog tifusa i iscrpljen je ležao. Nije se mogao podići. Međutim,
otac Jovan se još dosta dobro držao. Bili su u mantijama, ali prljavim i
nagorelim od vatre. Bili su izgladneli. Otac Novak se ponovo vratio kod
šefa OZNA-e i rekao mu da su oni potpuno nevini i da nemaju nikakvog
zločina koji bi povlačio oštriju kaznu ili smrt, pa je zagarantovao i
zamolio šefa da ih pusti da dođu kod njega kući da se malo od vašaka
očiste i oporave, pa posle, ako ustreba, mogu se vratiti. Šef se
dvoumio, pa je rekao: "Da vidim sa drugovima". Poslepodne, kada se otac
Novak vraćao iz parohije, srela ga je pred kućom ćerkica i rekla: "Tata,
doveli su one popove našoj kući". Doveo ih je, kako je saznao, njegovoj
kući sekretar OZNA-e. Sledećeg dana šef OZNA-e mu je rekao: "E, pope,
neka ovi popovi što su kod tebe, ostanu u kući do daljnjeg".
Sutradan, 22. maja bio je mladi Sveti Nikola, hramovna slava crkve u
Foči. Oni su ostali kod kuće, a otac Novak otišao je u crkvu radi
bogosluženja. Svukli su svoja odela da ih popadija opere i popari radi
vašaka. Obukli su za to vreme staru odeću oca Novaka. Nisu hteli da
propuste službu Božiju i zato su sa takvim odelom pošli u crkvu. Otac
Novak se začudio kada ih je takve video. Presekli su zajedno slavski
kolač bez ikakvog ceremonijala. Sveštenik otac Novak rekao je zatim
crkvenom blagajniku da im dade neki dinar da im se nađe za džeparac. U
to vreme novac još nije bio zamenjen, pa su važile i hrvatske krune i
Nedićev dinar.
23. maja 1945. godine, u sredu, šef OZNA-e kaže ocu Novaku: "Pope,
ovi će popovi što su kod tebe kroz koji dan biti sprovedeni u Sarajevo".
Otac Novak ga zamoli da mu dozvoli da ih on odvede u Sarajevo. Na to mu
šef kaza: "Dobro, daću ti i objavu, pa sutra imaš kamion koji dovozi
Unrin kukuruz, pa pođite". Ali se predomisli pa reče: "Sutra ima neki
praznik (Sveta slovenska braća Ćirilo i Metodije), pa ćemo držati
akademiju, ali kako nam je potrebno da se održi neko predavanje za taj
praznik o kome mi ne znamo, to ostanite sutra ovde, pa nam ti nešto
napiši o tom prazniku".
I tada se dogodilo nešto što je snažnije od ironije, što otkriva svu
mučninu ljudskog postojanja. Pop Novak, znajući po čuvenju da je Rapajić
veliki govornik i veliki pisac, zamolio ga je da on ovu besedu napiše, a
drugi će je pročitati. I Rapajić je tu besedu napisao u svoj lepoti
svoga izraza. Šef OZNA-e, pročitavši ovo pismo kao cenzor, bio je
zgranut njegovom misaonošću i dubinom, ali ga je još više zapanjila
činjenica da Ćirilo i Metodije nisu bili - Rusi! I tako je to predavanje
oca Jovana Rapajića pročitano na dan Slovenskih Apostola, na
komunističko-partizanskom skupu u Foči 1945. godine.
Sve ono što se, potom, dogodilo pripada samo nagađanjima u kojima se
verovatnoća zbivanja može procenjivati samo nekim poređenjima iz tih
dana bilo da su u pitanju ličnosti, bilo događaji. Sutradan, 24. maja,
otac Novak je krenuo u Sarajevo kamionom u kome je bilo još sedam
uhvaćenih četnika. Jovan i Mihailo ostali su u njegovom obitavalištu, u
Foči, da sačekaju njegov povratak iz Sarajeva. Pop Novak je poneo sa
sobom Rapajićevo pismo za, već tada uglednog sveštenomonaha Varnavu
Nastića, koji je u tom periodu bio član ZAVNOBIH-a. Razumljivo je što je
Rapajić uputio pismo baš Nastiću, jer i on, i Mihailo Đusić, dobro su
ga poznavali još od ranije. Rapajić se u pomenutom pismu uopšte ne
zalaže za sebe, za sebe ne traži nikakvu intervenciju, ali zato toplo
moli za Đusića objašnjavajući da on baš ništa nije kriv. Ako je neko
kriv, onda je to on, Jovan Rapajić.
U Sarajevo su stigli kasno uveče, 24. aprila, ali Novak odmah odlazi
kod Nastića. U toku 25. maja Nastić pronalazi čuvenog protu sa Pala,
Simu Begovića, čiji je sin Vlajko bio jedan od najvećih naših komunista i
član CK KPJ, zatim pronalaze protu Savića, inače iz Ilića kod Bjeljine,
čiji je sin Branko već bio partizanski major. Njih trojica - Varnava
Nastić, Simo Begović i Savo Savić - primljeni su 26. maja kod Rodoljuba
Čolakovića, koji ih je dočekao prilično nervozno, jer mu se žurilo na
neki sastanak.
Možda je tu učinjena greška, jer svi oni koji su poznavali Rodoljuba
Čolakovića, tog sumanutog čoveka, znaju da je bio bez milosti i bez
savesti. Obećao im je da će se i Jovan i Mihailo sprovesti u svoja
mesta, pa će tamo odgovarati - ako su krivi, ako nisu pustiće ih, biće
oslobođeni. Razume se, ovo je bila samo otrcana komunistička fraza
primenjivana u bezbroj sličnih slučajeva i potreba da se molioci slažu i
otprave.
Posle tri dana otac Novak se vraća radostan u Foču. Kada je došao
kući, saznao je, na svoje zaprepašćenje, da su i otac Jovan i otac
Mihailo odvedeni iz Foče u Sarajevo. Rano ujutru, 27. maja, ispratila ih
je popadija oca Novaka sa još jednim sveštenikom. Jer za vreme ta tri
dana, dok je otac Novak bio u Sarajevu, doveli su partizani još jednog
sveštenika u njegovu kuću, koji je sa sobom vodio i svog sinovca od
petnaest godina. To je bio sveštenik Miro Glušac, sarajevski bogoslov,
dve godine stariji od oca Novaka. On je kao izbeglica živeo u Srbiji i
tada se vratio u Bosansku Krajinu, gde su svi njegovi bili u
partizanima, a on jedini sa četnicima. Zarobljen je i tada su ga zajedno
sa ocem Đusićem i ocem Rapajićem sproveli u Sarajevo... U Sarajevo su
stigli u ponedeljak, 28. maja 1945. godine. Otac Novak se tada još
nalazio u Sarajevu i za sve to ništa nije znao.
Dalja sudbina oca Jovana i oca Mihaila u sarajevskom zatvoru nije se
odmah saznala. Tek posle 2. jula 1945. godine, kada je i otac Novak
uhapšen, radi njegovog ispitivanja, i sproveden u Zenicu i Sarajevo.
Tamo u zatvoru otac Novak saznaće da su otac Jovan i otac Mihailo bili
streljani u selu Blažuju, na vrelu Bosne.....
...Očevici su kasnije govorili, kada su prolazili pored njih putem,
primetili su među ostalim osuđenicima koji su tu u polju kopali sebi
grobnicu, i dva sveštena lica, jedan plav a drugi crnomanjast, koji su
takođe kopali grobnicu. Jedan od stražara rekao je plavom svešteniku
(ocu Jovanu): "Ajde, pope, kopaj. Sad će ti suditi ovo" - pljeskajući po
kundaku svoj automat. Otac Jovan je rukom tada izvadio iz nedara svoj
paramanski krst i rekao: "Ovo će suditi i tebi i meni i celoj
vaseljeni". Prolaznici su odmah svi udaljeni, a onda uskoro čulo se
nekoliko mitraljeskih rafala i sve se stišalo. Tako je završio svoj
život, po svedočenju porodice Nastić, nekih očevidaca i drugih podrobno
obaveštenih sarajevskih porodica ovaj revnosni i za srbsku Crkvu sveti
ispovednik vere pravoslavne u proleće 1945. godine".


Protojerej Milan Sretenović, paroh kraljevački



Otac Milan Sretenović, paroh kraljevački i arhijerejski namesnik
žički, je rođen u selu Trnavi kod Čačka. Sveštenički čin i dužnost
paroha u Trsteniku primio je posle završetka bogoslovije. Sveti Vladika
Nikolaj Velimirović ga je posle nekoliko godina svešteničke službe
premestio u Kraljevo i postavio za arhijerejskog namesnika u
Arhijerejskom namesništvu žičkom. Bio je veoma učen i obrazovan čovek,
blistav propovednik - desna ruka Svetoga Vladike Nikolaja.
Otac Milan Sretenović je pre rata stanovao u Karađorđevoj ulici broj
10, ali je u toku rata morao da izbegne u obližnje selo Adrane i smesti
se kod svoga kuma Dragiše Lukića.
On je u toku rata vršio svoju svešteničku dužnost onako kako je
najbolje mogao . Pomagao je kome je mogao i sakupljao je hranu za
sirotinju i izbeglice. Imao je troje dece i to: kćerke Radmilu i
Bratislavu i sina Bratislava.
Ubijen je od partizana početkom 1945. godine na Ratarskom imanju u Kraljevu.
O stradanju prote Milana Sretenovića svedočio nam je g. Miroslav
Mirko Tomanić, penzionisani profesor iz Kraljeva. On nam je u jednom od
naših brojnih susreta o tome ispričao sledeće:
"Jednoga dana slučajno sam svratio u kuću prote Milana. Međutim,
umesto njega zatekao sam njegovu suprugu i troje njegove dece kako
plaču. Pitao sam ih šta se dogodilo. Protinica mi je odgovorila da su
partizani uhapsili protu i da su ga zatvorili u zgradu OZNA-e na
ibarskom keju. Rekao sam im da ja poznajem Milana Đokovića, islednika
OZNA-e u Kraljevu, bivšeg bogoslova i mog školskog druga, koji je otišao
u partizane u prvim danima rata (nekadašnji islednik OZNA-e Milan
Đoković sada živi u Beogradu), i da ću otići kod njega i zamoliti ga da
pusti protu jer on nije ništa kriv.
Otišao sam u zgradu OZNA-e u Kraljevu i odmah sam sreo Milana
Đokovića. Pozdravio sam se sa njim i u tom trenutku sam video kako jedan
partizan vodi vezanog protu Milana. Rekao sam Đokoviću da sam došao da
ga molim da pusti protu jer je nevin i nema nikakvu krivicu. On mi je na
to rekao:
"Kako da ga pustim kad je on za vreme nemačke okupacije u Kraljevu držao govore protiv Narodno-oslobodilačke vojske?"
Ja sam mu na to rekao da nije dobro da se odluke o životu ili smrti
jednog čoveka tako brzo donose i da bi sve to trebalo dobro ispitati i
videti da li su ga možda Nemci primorali na to.
Dok smo mi razgovarali, stražar se vraćao sa protom. Prišao sam da se
pozdravim sa njim i uspeli smo da razmenimo nekoliko reči. Đoković je
stajao u neposrednoj blizini.
Dok smo mi razgovarali, do nas je došao jedan partizan sa štakama. Nije imao jednu nogu.
Kada je stigao do nas, počeo je da viče. Govorio da je treba ubiti
tog popa jer ga je, navodno, on za vreme rata potkazao Nemcima i da su
ga ovi uhapsili i tukli te je zbog toga izgubio nogu.
Đoković je odmahnuo rukom i rekao mi da ne može da pređe preko toga i
da ne može da ga pusti. Ja sam mu rekao da u Kraljevu ima mnogo ljudi
koje je prota Milan spasio od sigurne smrti. Međutim, nije vredelo.
Vojnik je naredio proti da krene. Pozdravili smo se i rastali.
Kada sam se vraćao iz zgrade OZNA-e, sreo sam jednu devojku za koju
sam znao da je spašena od Nemaca zahvaljujući proti Milanu. Ispričao sam
joj šta se dogodilo sa protom Milanom i zamolio sam je da ode kod
Đokovića i to mu ispriča. Ona je odbila da to učini pravdajući se time
da ju je strah od svega što se događa.
Sve ovo se događalo neposredno pred kraj 1944. godine. Kako sam kasnije saznao, protu su ubili početkom 1945. godine".
Mi smo u traganju za podacima o stradanju oca Milana Sretenovića
naišli na svedočanstvo da je njegov kum Dragiša Lukić iz Adrana jednom
prilikom otišao u OZNU da se raspita za svoga kuma. Oznaši su mu
zapovednički rekli da se za njega više nikada i nigde ne raspituje.
Otac Milan Sretenović je ubijen na Ratarskom imanju. Tu je ubijen i
otac Dragoslav Obućina, o čijem ćemo suđenju i stradanju pisati u
narednoj knjizi. Tu su ubijeni i mnogi drugi, znani i neznani srbski
rodoljubi. Njihovi grobovi ni do danas nisu dostojno obeleženi. Ratarsko
imanje je danas druga po redu Novomučenička grobnica u Kraljevu.


Protojerej Milan Tucović, paroh čačanski



Protojerej Milan Tucović je rođen 14. decembra 1895. godine u selu
Dubu, Srez račanski. Završio je Bogosloviju Svetog Save u Beogradu.
Đakonski čin je primio 9/22. maja 1921. godine, a sveštenički 21. maja
(3. juna) iste godine. Sveti Vladika Nikolaj Velimirović ga je 1933.
godine odlikovao crvenim pojasom. Odlikovan je Albanskom spomenicom i
Medaljom za vojničke vrline. Bio je predsednik Crvenog krsta u Čačku. U
čačanskoj gimnaziji je predavao veronauku, bavio se crkvenom
književnošću i služio se engleskim jezikom. Jedno vreme je bio vaspitač u
manastiru Hopovo, zatim zvaničnik i pisar u Crkvenom sudu Eparhije
žičke, paroh trnavski, kapelan na drugoj čačanskoj parohiji i paroh
druge čačanske parohije.
Naš poznati književnik Antonije Đurić je u listu "Intervju" broj 320
od 15.10.1993. godine u tekstu pod naslovom "Poslednje pričešće prote
Milana Tucovića" objavio svedočenje g. Dušana Strizovića iz Brđana kod
Čačka. On je sa protom Milanom tamnovao u čačanskom zatvoru i jedini je
živi svedok njegovog stradanja. Evo kako je Dušan Strizović svedočio u
pomenutom tekstu:
"Jedne noći iz naše ćelije, u kojoj je bilo 29 ljudi, izvedoše
četrnaest. Ruke im povezaše žicom. Vezuju ih Miloš Nikolić i Stevo
Bojović, obojica iz Trepče. Njihov put nije bio dug; do bedema kod
Morave ili do Kazanice, takođe blizu Morave - tu su masovne grobnice.
Odvedoše Vojislava Majstorovića iz Prislonice i Đorđa Bašanovića iz
nekog sela sa Kosova. Jedva su imali po dvadeset godina. Dečaci,
takoreći. Ubijaju i otimaju imovinu kao "narodnim izdajnicima". Sutradan
su onog Majstorovića prozivali da ga puste kući. Užas! Noću ubijaju, a
danju prozivaju da ih puste iz zatvora.
Bio je sa nama i poznati čačanski prota Milan Tucović. Ljudina.
Visok, snažan pedesetogodišnjak. Bio je predsednik Ravnogorskog odbora u
Čačku. Osuđen na osamnaest godina robije. Pričao nam je kako su mu
sudili. Doveli, kaže, decu iz njegove parohije, kojima ni čašu vode nije
natrunio, ali su ih pripremili da kažu kako ih je trovao verom i
četničkom ideologijom i kako ih je navodio da otkrivaju leglo komunista
kako bi im on sudio.
Na početku Čiste Nedelje, pred Vaskrs, prota je nekako izmolio da
dođe sveštenik i da nas pričesti. Molitva u ćeliji, zamirisa tamjan.
Pričestismo se nas deset, prota prvi. Kakva je to molitva bila. Ništa
lepše u životu nisam čuo. Za devetoricu to je bilo poslednje pričešće.
Samo sam ja dočekao Vaskrs. Protu, osuđenog na robiju, izvedoše uoči
Vaskrsa. Sekuli Tešiću, našem sapatniku, ostavi malu ikonu Bogorodice,
meni zimski kaput, koji mi sat kasnije uzeše. Otišao je prav kao bor,
miran i dostojanstven. Stražar koji ga izvede iz ćelije reče:
"Izlazi, pope, ideš da se sretneš sa tvojim Bogom!"
I otišao je. Sutradan, na Vaskrs, dođe u ćeliju upravnik zatvora
Stevo Brica, tako su ga zvali, i poče da nam priča o proti. Steva je
mucao, ali smo dobro razumeli njegove reči. Usput se, veli Brica, molio
Bogu, ali kada je došao do jame, udario je nogom stražara i oteo mu
pušku... Mlatnuli su ga budakom i tako izmrcvarenog, ali još u životu, u
sedećem položaju, zakopali u zemlju...
Za sve ovo što sam rekao mogu da stavim ruku na Jevanđelje i da se zakunem da govorim istinu".
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stradanje srpske crkve od strane komunista

Počalji od L2 taj Čet Feb 10, 2011 8:16 pm

Napisala sam toliko toga, klik i odlete. E sad moram ponovo, ali cu kratko.
Ovakve price me uvek duboko potresu. Moram priznati da mi posle njih dugo ostane gorak ukus u ustima. Sebi vise ne postavljam pitanja. Zasto? Jer sam rascistila u sebi neke stvari. Covek je jedina vrsta sa razumom koji nerazumno koristi. Cesto kazemo da je i covek zivotinja misleci pri tom na nagone koji upravljaju njim u odredenim uslovima. Jos cesce koristimo rec ZVER kada hocemo da dodamo jos jednu nijansu takvom poredenju.
Nisu samo nagoni ti koji upravljaju covekom u ovakvim situacijama. Nagoni ne stupaju u akciju bez razuma. Dakle u pitanju je spoj jednog sa drugim.

Ovi spojevi su predmet psihologije. Ne retko predmet socio psiholoskog ponasanja. Jer, upravo je ova tema tipcna tema tog podrucja. Kako jedno drustvo utice na pojedinca i njegovo ponasanje, odnosno kako se formira svest i ponasanje grupe ljudi u okviru jednog drustva. Nije ovo specificnost komunizma. Meni je dramatican primer jer sam, kao i svi mi, vezana prostorom i vremenom. Zato smo posebno senzibilni. Ali, u sustini, ovakva ponasanja su karakteristika svih vremena i svih vrsta zajednica, ma kakvog tipa one bile i ma kako se one zvale: horde,plemena, robovlasnicki sistem, kapitalizam, socijalizam ,komunizam.
Takva vrsta ponasanja karakteristicna je i za ostale vrste udruzivanja, sto znaci za religije, i raznorazne druge organizacije.
Nekada nisam uspevala shvatiti poluge ovakvog ponasanja. Teoretski da, ali iznutra iz svoje licnosti ,ne. A onda sam sa nekim odmakom od vremena, uspela da vratim film na indoktrinaciju kao takvu. Onu bezazlenu. Ziveci u relativnom blagostanju,bez dovoljno informacija, niko od nas nije osetio onu drugu stranu komunizma. Samim tim se nismo ni osecali odgovornim. Uvek je kod coveka odgovoran neko drugi. Obicno vlast. A na neki nacin smo svi bili odgovorni.
I sada mislimo da je SVE KRIVA vlast. A mi nista. Kada sejemo mrznju recima nece nam pasti na pamet da pomislimo da je ta mrznja SEME iz kog ce sutra poleteti neka kama, noz, ili metak. Jer, zaboga, bice kriv onaj ko je metak ispalio,a nikako svi mi koji smo tu mrznju podsticali.
Anatomija naseg ponasanja je strasna. Uostalom mi smo najneodgovorniji prema samima sebi. Trujemo se pa se trujemo. Svim i svacim. Svesno.
I cemu da se cudimo.
Ima jedna prica o jevrejskom skulptoru. Kada je izasao iz Ausvica zakleo se da ce svetu ispricati istinu. Brzo je shvatio ne da ga niko ne slusa,vec da je pricanje uzaludan posao.I tada je rekao sebi : Menjaj sebe da bi uspesno dalje zivio i preziveo.
Nije optimisticno, ali je izgleda tako. Spasavaj se ko moze.
avatar
L2
Profi član
Profi član

Broj poruka : 2748
Datum upisa : 14.06.2010
Godina : 65
Lokacija : Netherland

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stradanje srpske crkve od strane komunista

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu