Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 13 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 13 Gosta :: 1 Provajder

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
» Arabeska
Juče u 9:29 pm od Poli

» Neobična a lepa arhitektura
Juče u 9:22 pm od Poli

» Eksterijer
Juče u 9:03 pm od Poli

» Portreti - razne tehnike
Juče u 8:56 pm od Poli

» Phantasy Photos
Juče u 8:54 pm od Poli

» Fraktal art
Juče u 8:50 pm od Poli

» Origami
Juče u 8:45 pm od Poli

» Umjetnost od kane
Juče u 8:44 pm od Poli

» Tattoo art
Juče u 8:43 pm od Poli

» Kolaz
Juče u 8:31 pm od Poli

» Sve o "pametnim" telefonima i sličnim čudima tehnike...
Juče u 8:21 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta IT-ja (softver, hardver i...)
Juče u 7:47 pm od Brave Heart

» Koji internet radio slusate?
Juče u 7:17 pm od Храст

http://s16.postimg.org/a3qjjtmrl/biogen_DVA.png
Пројекат руске културе у Србији
http://s21.postimg.org/43y2a3nav/ruska_kultura_u_srbiji1.png
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Ikonopisanje...

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:07 pm


Израда минијатуре иконе Светог Василија Острошког у дуборезу


Овде
имам намеру описати поступке у изради иконе у дуборезу, малог формата.
Ја је зовем минијатура али свестанa сам да је далеко од минијатуре јер
су димензије : ширина 7 цм, висина 14 цм и дебљина дрвета 3,5 цм. Дрво
је липа и овом приликом се захваљујем Зоранкy због своје несебичности и
помоћи …хвала!!!!!



Прво сам изабрао комад дрвета који ми највише одговара за даљу обраду,исцртао га и спремио за расецање



па сам га размерио и исцртао


исцртане граничне линије за сечење



Пошто је рез циркулара „само“ 5,5 цм,потребно је мало дотерати плоху на коју стављам цртеж



Када сам изравнао плоху за рад узео сам предложак иконе који користим да бих индигом пренео слику на дрво


…слика је пренесена на дрво…


…пошто
је од оног првобитног комада дрвета испало више комада погодних за
обраду,одмах сам пренео још неколико ликова будућих иконица


…али то је већ тема неког другог поста…


Прво сам равним длетом (ширина 1 цм) опсекао по свим линијама цртежа


После сам скинуо вишак дрвета из позадине иконе…које ће се понашати још више пута у току рада


Следеће
сам опсекао (означио са длетом) све остале линије на цртежу
(рука,књига,брада…итд) и полако скидао вишак и заобљавао лик



…и како изгледа са стране (дебљина лика и остатка даске)


Поново исцртавам делове одеће да би могао поново означити длетом и скинути вишак



Већ
се види облик руку тј. рукава,књиге итд. али никакве ситнице. Полако
(успут) крећем на рад са лицем,брадом…исписивање имена свеца,овом
приликом са стране даске





изглед усечених слова


Донекле сам добо изглед који сам желео,па сам кренуо да исцртавам детаље на одежди


Успут је исцртана и брада и детаљи лица,радим са малим (кинеским) скалперима



Исцртао (и идубио) сам и ореол и скоро све детаље на лицу,књизи и одежди



Стигло
на ред и шмирглање (нешто га баш и не волим) прво мало грубљом па после
воденом…уколико желите да буде баш,баш ишмирглано после првих шмирглања
(кад мислите да је готово) узмите четкицу и пређите обичном водом преко
рада,дићи ће се мале ситне длачице (које не би видели колико год
шмирглали) које кад се дрво просуши ишмирглајте


Иначе не бајцујем на овај начин (двобојно) али овај пут… Бајцовао сам нитро бајцом бели бор и тиковина.

Лик и ореол сам избајцовао белим бором,па после тога (сушења) опет шмирглање


Позадину лика и целу даск (дашчицу) избајцовао сам тиковином



После сушења долази…шмирглање.После сам прешао (тиковином) неке делове на одежди


Пошто се све добро исушило,пало је финално шмирглање и отпрашивање па лакирање. Лакирао сам основним нитро лаком



Пошто сам био задовољан како је излакирано нисам имао потребе поново да прешмирглам, да бих поново лакирао…

Слова ,ореол и поједине делове исписао сам златном масо (као темпера …као )



Све се осушило…и то је то

После неког времена ,престаће овако исијавање лака тј. неће сјајити а дрво ће бити заштићено


ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:08 pm

Ја у свијет дођох као свјетлост, да свако ко вјерује у мене не остане у тами.
И ко чује моје речи и не верује, ја му не судим; јер не дођох
да судим свијету,
него да спасем свијет.“
(Јован 13, 46-47)

Познајући
вредност ликовне символике којом се вербално исказан садржај Христове
науке, благодаћу Божјом и даровитошћу смиреног иконописца, претаче у
сликарски језик византијске иконе, многи светитељи су истицали значај
иконописа за духовно узрастање верника.






Свети
Василије Велики каже да нас сусрет са иконом обогаћује новим сазнањима
корисним за наше спасење. Он, у својој проповеди о Светом мученику
Варламу, упућује речи хвале иконописцима: „Устаните сад преда мном
славни иконописци. Попуните својом уметношћу овај непотпуни приказ
борца. Цвећем ваше мудрости окитите венцоносца који је мојим речима
слабо украшен. Нека будем побеђен вашим живописним сликама дела овог
мученика: радо ћу признати вашу победу над собом... нека плачу демони
поражени изображењем мученика“.

Заиста, византијске иконе
ифреске делују на личност њихових пажљивих поштовалаца суптилно
ствараном символиком свих својих ликовних чинилаца. Као што је у време
слушања проповеди Христове науке неопходно бити духовно сабран, и у
таквом стању пратити и размишљати о значењу сваке мисли изражене речима
проповедника, да бисмо, помоћу Божијом, постепено и тачно сазнавали
смисао изложене целине, потребно је и пажљиво посматрати икону и
откривати символичка значења њених ликовних чинилаца јер су сва
надахнута духовним садржајем и силом Јеванђеља.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:09 pm

ВИЗАНТИЈСКИ ИКОНОПИС

Познато
је да византијски иконопис израста на само њему својственом сликарском
поступку који се може назвати светлосно обликовање.
Оно се примењује
приликом осликавања свих облика иконе: лица, одежди, архитектуре,
пејсажа... Изузетак су облици од Бога отпалих анђела - демона, јер са
њима није Божанска благодат, они не примају светлост Божијих благодатних
енергија.
На почетку иконописања облици се цртају затвореном,
контурном линијом, а затим се уоквиравају обојеним површинама, али
најчешће позлатом.
Следи сликање „основе“ која се назива и „долик“.
„Основа“ је у бројним иконописним школама разних бојених вредности, од
тамно-маслинасте до смеђе боје. Наноси се у што тањем, провидном -
лазурном наносу преко белог слоја препарације на коме се слика, тако да и
„основа“ визуелно зрачи пригушеном и врло благом светлошћу.
Многобројним
иконописним школама заједничко је да се даље сликарско моделовање
облика одвија постепеним додавањем танких, лазурних, и све светлијих
бојених слојева, које називамо „светла“ или „лик“.
Сликање иконе се заврашава постављањем последњих, најсветлијих, ритмички повучених потеза, који се називају „оживке“.
Зашто се овакав сликарски поступак примењује у византијском иконопису и фрескопису као правило - канон?

КАНОНИ
Сликарска
правила - канони у византијском иконопису изражавају битне теолошке
аспекте односа Бога - Свете Тројице и човека и зато их је важно
познавати и откривати. То је и разлог због кога је немогуће сликарске
каноне византијског иконописа уклонити а да се битно не наруши
теолошко-значењски слој иконе. Флоренски је у праву када каже да се
сликарска правила у византијском иконопису могу (и требало би)
„брусити“- усавршавати, што су талентовани иконописци увек и чинили. За
Флоренског „канон никада није служио као сметња, и строги канонски
облици у свим областима уметности увек су били само брус на коме су се
ломили недаровити а изоштравали стварни таленти“.
Зашто је то тако?
Свако ко осећа призив да буде истински уметник црквеног сликарства није
оптерећен славољубивом идејом да мора да ствара доносећи нешто своје, по
сваку цену. „Није му важно да ли је он први или стоти који говори
истину. Јер хришћанина прогања мисао да ли живи по истини или не. Њега
не мучи мисао да ли је његов живот сличан животу његовог пријатеља, или
није, јер верује да је живот за Истину, сваког човека, увек личан и
непоновљив“.
Одговор је једноставан: сликарска правила - канони
светлосног обликовања садрже у себи символичка значења у чијој се основи
налазе теолошки увиди.
Византијски иконописац приступа светлосном
обликовању иконе тако што светлост не схвата као додатак који се
поставља на већ постојећа бића. Она није спољашњи, променљиви,
атмосферским утицајима одређен, или сликарев естетско-психолошки додатак
бићу, као што јесте за сликаре ренесансе и барока.
„Иконописна
онтологија почива на вери у Бога као узрока и творца свега, у
божанствено „ДА“ свету, које се доживљава као СВЕТЛОСТ ЖИВОТА; дакле,
она почива на поимању светлости као онтолошке силе“ (Лидија Зековић,
Православна иконологија, часопис „Логос“, год. 6, број 3/1997).

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:09 pm




ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:09 pm

СВЕТЛОСТ ВИЗАНТИЈСКЕ ИКОНЕ

Стаматис
Склирис о светлости византијске иконе каже: „Светлост као таква не само
да не осветљава пост-фактум него је од самог почетка та која развија и
одређује идентитет. Светлост је према томе биће, творећа енергија. Реч
је о најважнијој онтолошкој особини византијске светлости, будући да
иста није додатак насликаним бићима, него је претпоставка њиховог
израстања из небића у биће... Једна „потенцијална егзистенција“ је
слободна да одбије и партиципује светлости и да се не развије у потпуно,
лично постојање, као што је то случај са демонима. Али уколико једна
егзистенција лично, хотимично и по слободном избору прихвата да
учествује у светлости, и не одбија партиципацију као што су је одбили
демони, онда светлост ипостазира (персонализује) ову егзистенцију, даје
јој идентитет којим се разликује од осталих бића и обезбеђује јој
посебан простор у коме не делују неумитни физикални закони теже,
праволинијског простирања светлости, итд. Овај простор је искључиво
лични, егзистенцијалан, слободан и онтолошки. Јер личним постојањем
настаје и простор, и без егзистенције не постоји ни простор.
Егзистенција је та која формира простор, а она сама произлази из
партиципације (суделовања, учешћа) светлости... Бића постају позната
само када се отварају за заједницу са божанском светлошћу. То значи да
се у византијском сликарству онтологија поистовећује са естетиком, јер
оно што стварно и трајно постоји захваљујући учешћу у светлости то је и
лепо и има оформљене естетске категорије лика, облика и боје. Познајемо
само она бића која се веродостојно и целовито појављују пред Богом, и
будући таква, осветљавају се и представљају, тј. постају нам потпуно
позната.“

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:10 pm



Уочљиво је како најдаровитији византијски иконописци са посебним сликарским
сензибилитетом граде ритам светлина при светлосном обликовању -
структурирању облика. Ништа мање пажње не посвећују одређивању величина
и обојености простора интервала (растојања) између ритмички
организованих светлина. На тај начин, динамика ритма светлина унутар
сваког насликаног облика, као и његова свеукупна светлосна усклађеност
са светлином околоног простора (а нарочито са светлином простора
ореола) омогућава да се сваки облик иконе живо повезује и отвара према
целокупном светлосном простору иконе. То символички указује да је
слобода човека - спремност човека да суделује у примању Божанске
светлости услов без кога је немогуће бити присаједињен заједници Свете
Тројице и Христове Цркве.
Такође, ритам светлосног обликовања
лика Светих символички назначава и динамику њиховог богатог унутарњег
живота, која нема сличности са ужурбаношћу у пролазном и многометежном
свету. Тако симболика визуелног ритма светлина у ликовном простору
византијске иконе потврђује да је икона позив на поштовање личности
изображеног, и да нам и на тај начин открива задату христоликост као
безмерну меру нашег раста.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:10 pm

Сликарски канони у естетици византијске иконе
Јован Мрђеновачки


Религиозни
сликари Ренесансе и Барока нису пред собом имали тако узвишен и сложен
задатак чијем остварењу су тежиле генерације православних иконописаца:
да сваки елемент сликарског поступка осликавања облика и композиције
иконе задобије симболичност која ће бити у савршеном складу са духовним
порукама Новог Завета.
Мада се у бројним историјама уметности више
пажње посвећује религиозном сликарству Ренесансе и Барока него
сликарству Православне Цркве, верујем да је, из горе наведеног разлога,
неопходно не само уочити већ и боље разумети одлике сликарства
Православне Христове Цркве. То је могуће учинити на много начина, а
један од најпримеренијих је сагледавање величине духовног и уметничког
подвига руског монаха-иконописца Андреја Рубљова, најдаровитијег од свих
православних иконописаца, који је не само савршено познавао и
примењивао сва сликарска правила – каноне иконописа заснованог на
византијској традицији, него их је, такође, помоћу Божијом, и
проширивао.
У свеукупном иконопису Рубљова по изванредној снази
уметничког израза издваја се икона „Света Тројица“. Она не престаје да
изненађује поклонике увидима о изворној симболици њене композиције којом
Рубљов изражава онај духовни, невидљив, вером надахнут, а Богу драг,
покрет љубави у души праоца Аврама и Саре (мада на икони њихово видљиво
присуство није приказано!) када их је, у обличју Три ангела, посетила
Света Тројица и видљиво им се објавила.1
Пре него што у даљем
излагању укажемо на неке, још неистражене, елементе ликовне композиције
ове иконе, и на њихова симболичка значења, потребно је одретити тачно
место и вредност естетској анализи иконописа уопште. Не би било разумно
ако би, размишљајући о естетским вредностима иконе, па према томе и
иконе „Света Тројица“ преподобног Андреја, заборављали да икона добија
снагу свог духовног зрачења, пре свега, чином освећења. То значи да се
деловање иконе на посматрача не остварује искључиво посредством њених
уметничких квалитета. При иконописању је најважније изливање на икону
благодати Божије – Божијих енергија, што се збива у чину њеног освећења.
Благодат Божија утиче на остварење основне функције иконе: „Увођење
посматрача ка созерцању суштине бића и ствари ка њиховом вечном смислу –
логосности”.2 Када се у овом тексту указује на потребу најдаровитијих
иконописаца за остварењем аутентичности уметничког израза важно је
нагласити да она не произилази из њихове тежње ка славољубивом истицању
своје даровитости, већ из жеље да савесно одговоре на Божији позив да
стваралачким трудом, уз личну молитву и молитве Цркве, умножавају
таланат који су од Бога добили.
Само трезвеним сагледавањем дела
даровитих иконописаца, које почива на сазнању да икона једино чином
освећења прима и зрачи Божију силу – Божију благодат, православном
хришћанину је могуће да сагледава снагу ликовног израза иконе, без
његовог прецењивања којим би се нарушио основни смисао православне
иконе: не да искључиво буде уметничко дело већ моћни духовни посредник
између Бога и човека. Многобројне чудотворне иконе о томе сведоче. Јасно
је да њихово исцељујуће дејство не произилази из њихове уметничке
вредности. Али, такође, иако је иконописац свестан да Бог од њега не
очекује да покаже само своје уметничко прегнуће, већ пре свега
духовност: љубав, веру, смирење..., он је дужан да развија, поред својих
духовних, и уметничке таленте. Зато се иконописац труди да, у границама
својих могућности и мере добијене Божије благодати, усавршава вредност
ликовног текста иконе.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:10 pm

О
чему нам кроз све време људске историје сведочи византијски –
православни иконопис? Ова јединствена ликовна уметност Православне
Христове Цркве сведочи о достојанству и тајинству људског постојања када
се оно сагледава у светлости оваплоћења и васкрсења Сина Божијег,
Господа Исуса Христа. Све делатности, па и свеколике уметничке
делатности, када израстају под овим радосним духовним светлом, добијају
потпуно нова значења. „Уметничке делатности се преображавају и добијају
своју литургијску димензију: Богослужење, литургија, религиозна свест,
„прожима целог човека, без омаловажавања било које функције његове душе
или тела, не препуштајући ни једну од њих световном царству”.3

Иконописци
Православне Цркве одувек су имали одговоран задатак да специфичним
ликовним језиком иконе и фреске, изразе и тумаче људима садржај и смисао
Божијих откровења. Као што свештеници и монаси Христове Православне
Цркве користе нарочит, Духом Светим подстакнут и обликован говор –
казивање, да би њиме слушаоцима тумачили садржај Светог Писма и житија
Светих, тако и иконописци, надахнути дејством Духа Светога, изналазе и
примењују сликарске поступке којима визуелно усмеравају дух посматрача
иконе и фреске ка сагледавању боголикости човека и могућих путева
његовог даљег духовног узрастања у слави Божијој. „Својом узвишеношћу и
превазилажењем свега временског икона гаси ‘жар страсти и сујету света‘
узносећи посматрача у надчулни свет, у живот ‘будућег века‘.4
Размишљање
о естетским вредностима иконописа, па тиме и иконе „Света Тројица“
Андреја Рубљова, доводи нас до сазнања да су естетске вредности иконе
само средство којим иконописац слави Бога, а не своје умеће - своју
сујету. За православног иконописца и фрескописца рад на стварању
ликовног израза иконе само је неопходан задатак помоћу кога, заједно са
осталим облицима свог делања у свету, открива христоликост као безмерну
меру човековог раста5. Естетика византијског иконописа заснива се на
увиду да је могуће ликовно изразити боголикост човека коју он достиже
избављајући се из робовања огреховљености своје воље. Коначни циљ ове
естетике је да покаже лепоту унутарњег, Духом Светим облагодаћеног,
обоженог, светог човека. Византијском иконом човек прославља Бога али и
поштује Богом створену лепоту и достојанство људског лика савршено
пројављену у лику Богочовека, Господа Исуса Христа. Иако византијска
иконографија ‘’користи читаво искуство и уметничко наслеђе старог
света‘’6 иконописац заснива и усавршава ликовни израз иконописа пре
свега истанчаним разумевањем смисла Божијег предања као и на духовним
увидима у садржај Јеванђеља.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:11 pm

ИНДИВИДУАЛНОСТ ИКОНОПИСЦА

Шта
чини духовну основу на којој иконописци вековима, граде специфична
визуелна својства и симболику ликовног текста икона и фресака? То је
слободна воља човека да целим бићем прими благодат Божију и поверује у
оваплоћење Сина Божијег, Господа Исуса Христа - да верује у силу и
смисао Његовог васкрсења, да Богу буде захвалан на свему и да на тај
начин узраста у љубави Божијој.
У којој мери је присутна и важна индивидуалност иконописца док иконом прославља Бога и достојанство људског лика?
Неки
естетичари7 погрешно расуђују да је Христова црква у духовној атмосфери
средњег века свим људима, а нарочито иконописцима, наметала став да
„индивидуално стваралаштво, лично опредељење ка смелим и новим продорима
мора бити скоро сасвим безначајно спрам општеприхваћеног универзалног
хришћанског учења, и да се нужност такве безначајности личног уметничког
израза заснива се на етичким постулатима, на пренаглашавању основних
хришћанских врлина: скрушености и скромности.8
Потребно је правилно
разумети однос између Христове науке и уметничког изражавања
иконописаца. Христов позив људима да се ослободе власти греха, да би
постали синови Божији који Га следе на духовном путу узлажења Оцу
небеском, најзначајнији је догађај у историји човечанства. Показујући
људима како да разумно користе телесне, умне и духовне способности, ради
достизања пред Богом многоцењене духовне чистоте и лепоте, Христос је
недвосмислено показао да Његова наука о спасењу душе од вечне смрти
заслужује да буде испред сваке друге науке. То значи да је Христова
наука, за сваког човека који озбиљно схвата питање личног спасења своје
душе, по значају испред естетике и сваке друге науке. Али, то
истовремено не значи да се тиме одбацује вредност научног и уметничког
деловања, посебно када је усклађено са Христовом науком.
Иконописци
су вековима развијали таленте покретани силом Духа Светога и уз
молитвену подршку Православне Цркве, саборно усавршавајући изворни
ликовни израз иконописа. Из молитвеног, саборног и постојаног старање
чланова Православне Цркве о изворности ликовног језика иконописа
проистекли су сликарски канони. Они изражавају ниво колективне свести
православних хришћана на чијим темељима иконописци и фреско сликари,
бранећи се од ужурбаности и пометње у свету (које производе сваку
површност и лажне вредности), остварују смислене помаке у стваралачким
поступцима иконописања. Павле Флоренски објашњава зашто сликање икона и
фресака не подлеже произвољним изменама у начину сликања. „У саборским
актима јасно се каже да се иконе не стварају пуком замишљу, наиме
измишљањем иконописца него силом неразрушивог закона и Предања
Васељенске Цркве, дакле састављати и прописивати није ствар живописца
него светих отаца; ови последњим неотуђиво припада право композиције, а
живописцу само извршење технике... У правом и тачном смислу речи
уметници - иконописци могу да буду само свеци, и можда је већи део
светих сликао у том смислу што је усмеравајући својим духовним опитом
руке иконописаца, довољно извежбаних технички да би они умели да
оваплоте небеска виђења и довољно васпитаних да би били пријемчиви за
утицај благодатних учитеља. Могућност такве сарадње не треба се
чудити... При средњовековној спојености искуства и под руководством
онога који је признат за духовног руководитеља, организација иконописања
заједно, по својој прилици била је нарочито савршена.“
Такође,
Флоренски јасно наглашава да „канон никада није служио као сметња, и
строги канонски облици у свим областима уметности увек су били само брус
на коме су се ломили недаровити а изоштравали стварни таленти“.9
Најдаровитији
иконописци су савршено добро познавали симболички – онтолошки смисао
канона при сликању икона и из тог разлога су их уважавали. Снага и
слобода уметничког израза у православном иконопису не исказује се дрским
одбацивањем већ досегнутог смисла претходно пронађених сликарских
вредности, већ се показује као храброст иконописца да истражује и
дограђује значења свих естетских вредности иконописа заснованог на
византијској традицији. Зато се сликарски канони у православном
иконопису олако не замењују новим, значењски неоправданим сликарским
поступцима, чији темељи нису сигурно одређени Христовом науком.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:11 pm

ОПРАВДАНИ ИСКОРАЦИ

Само
су најдаровитији иконописци, вођени Духом Светим и са благословом
својих духовника, међу којима најистакнутије место припада Андреју
Рубљову, у иконопису чинили изузетно смеле искораке оправдано
проширујући значења сликарских канона. Они су то могли да чине јер су у
потпуности разумевали и промишљали њихов смисао. Снажан ликовни израз
иконе „Света Тројица” израста не само из изузетног дара Рубљова да
осмисли симболику ликовне композиције дефинисане изворним и сасвим
неуобичајеним коришћењем византијске перспективе, чему се у овом огледу у
највећој мери посвећује пажања, већ он настаје и због свих осталих,
колористичких и светлосних (валерских) ликовних вредности, о којима су
многи већ надахнуто и исцрпно писали, па им, само из тог разлога, у овом
огледу није посвећена већа пажња. Задивљује нас симболика ликовне
композиције ове иконе којом се исказује свестраност израза богословских
мисли о Светој Тројици, почев од Божанских лица до идеје ипостасног
разликовања једноначалија у унутарњем животу Божанства.
Заиста, икона
„Света Тројица” Андреја Рубљова висином уметничког домета круна је
свеукупног иконописа заснованог на византијској ликовној традицији. Она
најснажније сведочи да естетика иконописа, усмерена ка Божанској лепоти,
настаје у заједници са вечном Божанском светлошћу. Зато је могуће рећи
да естетске вредности ликовног текста иконе „Света Тројица“ Андреја
Рубљова и његова бројна симболичка значења у потпуности изражавају и
потврђују мисао Светог Василија Великог: ‘Шта има чудесније од Божанске
лепоте? Зар је један појам Божије величанствености славнији од Његове
лепоте? Има ли ватренијег и полетнијег стремљења душе од оног које је
сам Бог усадио у душу која се очистила од сваког порока и која му
искрено каже: „Рањена сам љубављу”10

ФУСНОТЕ:

1
Протојереј Ливериј Воронов: Преподобни Андреј Рубљов, велики уметник
древне Русије; у књизи: „Преподобни Андреј Рубљов иконописац“, стр 26,
Логос Светило, 1996.

2 Лидија Зековић, Православна иконологија, Логос, часопис студената богословског факултета бр 3/1997., стр. 65

3 Исти извор, стр. 65

4 Исти извор, стр. 64

5 Исти извор, стр. 65

6 Исти извор, стр. 69

7 Данко Грлић, Естетика

8
Изворно хришћанство никада није наметало људима да морају да прихвате
Божије заповести као духовну основу према којој ће мислити, живети и
стварати. Господ Исус Христос јесте упозоравао на штету коју човек
наноси себи када свесно одступа од Божијих заповести, али Он никада и
никоме није наметао своје учење. Када су га неки од ученика због свог
маловерја напустили, Он је кротко упитао апостоле: „Да нећете и ви да
одете?” (Јован, 6:56-71).
Они чланови или групе унутар Христове Цркве
који су Христово учење наметали људима нису то чинили у складу са
примером који је свима пружио Спаситељ. Начин на који се изворно
хришћанско учење односи према људској слободи мишљења и делања можда
најбоље показују речи светога апостола Павла: „Све ми је дозвољено али
ми није све на корист.”...

9 Павле Флоренски, Икона-поглед у вечност

10 Свети Василије Велики, по књизи Константина Каварноса, Византијска мисао и уметност, Теолошки погледи 1-1, 1978. стр. 38.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:12 pm

Иконе – прозори у Царство небеско

"Клањамо
се и поштујемо и са љубављу целивамо свечасну икону човечанског
оваплоћења Бога Слова (Христа), помазаног Божанством и оставшег
непромењеног, тако да онај који je помазан вером сматра да - на икони -
види самога Бога Који се јавио у телу и са људима поживео. Клањамо се и
част одајемо и икони Пресвете Богородице, и иконама свечасних Божијих
Светитеља, уздижући очи душе наше ка Првообразном Лику и узносећи ум наш
на несхватљиво и неизрециво."

Почетак ријечи о Иконама почели
смо са бесједом О Правој вјери, нашег Светог Саве. И уздижући очи наше
ка Првообразном Лику разумијевамо да смо сви ми иконе Сина Божијег. Сви
изображавамо образ Спаситеља нашега. Поштујући иконе у нашим храмовима и
домовима ми живимо уподобљавајући се Христу, светитељима и узносимо се
умом у Царство Божије. Није се лако скоцентрисати, одакле да се почне
говорити о иконама. Да ли историјски, богословски, или есхатолошки. У
ствари иконе нам као и црква Божија, говоре и прошлост и садашњост и
будућност, наговјештавају нам вјечност. По предању Цркве, прве иконе је
насликао јеванђелиста Лука, и то Мајке Божије са дјететом Христом.
Богородица је родила Спаситеља и она је постала «шира од небеса» а Бог
је постао човјек оваплотивши се од Духа Светога и дјеве Марије. То је
прва икона. Стари завјет престаје и настаје нови. Бог постаје човјек да
би спасио човјека од пропасти. Иконе су сликали светитељи, по надахнућу
Светога Духа. Сликали су важније догађаје из Христова живота, Богородицу
и велике Свете оце. Изображавајући иконе, они су преносили тако небо на
земљу и отварали очи слијепима. Иконе изображавају вјечно,
непропадљиво, другачије, изображено тијело, нереалну позадину. Често
помало «јуродиво» приближавају душу истини. Планине, воде, небо, куће,
често нам дјелују помало «искривљено». . «Уз помоћ боја, облика и
линија, уз помоћ символичког реализма, уз помоћ уметничког језика који
је јединствен у својој врсти, нама се открива духовни свет човека који
је постао храм Божији Унутрашњи мир и поредак, о чему нам сведоче
подвижници, предају се у икони кроз спољашњи мир и поредак: читаво тело
светитеља, све појединости, чак и коса и боре, све што га окружује - све
је обједињено, доведено до врхунског сагласја. То је видљиво испољавање
победе над унутрашњим хаотичним нередом у човеку, а преко њега и победа
над хаотичним раздором човечанства и света.» (Успенски) Све је ту
подређено општој хармонији која изражава, понављамо, мир и ред,
унутрашње сагласје. Јер, нема нереда у Царству Духа Светог. Бог је "Бог
мира и реда",каже, парафразирајући апостола Павла, преподобни Симеон
Нови Богослов. (Успенски).
Седми Васељенски сабор одржан је у Никеји
787 године, да би иконе послије прогона добиле мјесто које им припада у
Цркви. Свети оци су опет руковођени Духом Светим објавили поштовање
икона, као и Светитеља, јер иконоборци су хулећи на иконе напали и
Светитеље Божије а тиме и Христа. «Проблем иконоборства у Византији био
je, у ствари, дубљи сукоб око трајног и свеобухватног смисла вере,
уметности, лепоте, литургије. Jер свете иконе у Цркви оваплоћеног Христа
Богочовека јесу и уметничка дела и "споменици културе" и
општечовечанско "културно наслеђе", али и много више од тога: оне су
документа хришћанске вере, вере у трајни и непролазни смисао и
боголикост лика људског, христолике личности светитеља као истинских
људи.» (Владика Атанасије Ј.) Иконама приличи "почасно поклоњење" са -
"љубавно поштовање", јер то je наш православии став и однос према светим
уметничким ликовима. Другим речима, срж православног иконопоштовања
јесте љубав (Владика Атанасије Ј.).
Дакле иконопоштовањем ми
изражавамо и исповједамо љубав. Љубав према лику Онога Који је на
иконама, прво према Господу Исусу Христу и свима Светима Његовим.
Подижући очи иконама и молитвено посмтрајући иконе ми се умом уздижемо у
Царство дивних светитеља и дивног Господа. "Свете иконе нису више дрво
(даске) ... нити само боје, бесприсутне и уобличујуће силе и благодати
(Св. Духа), него су оне (тим присуством) свете и часне и достојне
поштовања и прослављања". "Јер се ми кроз њих узводима у једно и
јединствено, сједињујуће и саборно созерцање и удостојавамо се тиме
божанског и натприродног заједништва са Највишим од свега
жељенога.»(Свети Фотије Цариградски).
Неописиви Логос Очев из Тебе
се, Богородице описа оваплоћен, и упрљану икону преобразивши у древну
лепоту, присаједини је Божанској лепоти. Стога, исповедајући наше
спасење - делом и речју га изображавамо."
(Триод, Недеља Православља, глас

Црква
нас је позвала и увјек позива, њен позив никада не застарјева, да
поштујући иконе вјерујемо и љубимо Бога изнад свега. Икону треба да има
сваки српски хришћански дом, јер је она путоказ ка правом излазу из
лавиринта овога свијета. «Икона је, дакле, и пут и средство: она је сама
молитва. Она нам непосредно и очигледно открива бестрасност (слободу од
страсти) о којој говоре оци и учи нас да "постимо очима", по изразу аве
Доротеја.» (Успенски) Икона је образ човека у коме реално пребива
благодат Светог Духа која спаљује страсти и која све освећује. Стога се
његово тело приказује као суштински другачије од обичног пропадљивог
људског тела. Икона је трезвена, заснована на духовном опиту и у
приказивању одређене духовне реалности потпуно лишена сваке егзалтације.
Ако благодат просвећује целога човека тако да је читаво његово
духовно-душевно-телесно биће обузето молитвом и пребива у Божанској
светлости, онда икона на видљив начин представља човека који је постао
жива икона, подобије Божије. Икона не изображава Божанство: она указује
на причесност човека Божанском животу.
Иконе су слике Царства
Христовога које нас позивају на покајање, преображење и спасење. Да се
уподобимо иконама. Да одбацимо земаљско а прионемо небескоме, да журимо
јер немамо много времена.
Зато, Срби, немојте живјети без Бога без
икона у својим домовима, без благодатних дарова које примамо кроз Цркву
Божију, поштујмо иконе, и живимо Христом. Амин.
Jeреј Симон Ј.Туркић

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:12 pm

Д О Д А Т А К

Леонид Успенски – Смисао и садржај иконе

"Човек
каквим га је Бог створио више не постоји у свету, каже преподобни
Симеон Нови Богослов, и више није било могуће да неко постане онакав
какав је био Адам до преступа заповести. А било је неопходно да постоји
такав човек. Желећи да има човека сличног Адаму при стварању, Бог је у
последње време на земљу послао Сина свог јединог. Дошавши, Он се
оваплотио и на себе узео савршено човештво како би био савршен Бог и
савршен Човек и како би Божанство имало човека достојног себи. И ето
човека. Никада није било таквог, нити ће бити. Али, зашто је Христос
постао такав? Да би очувао Божији закон и Његове заповести и да би
ступио у борбу и победио демоне.[8] Да би се човек ослободио из
заточеништва првородног греха, био је неопходан човек каквим га је Бог
створио на почетку, тј. безгрешни, будући да је грех нешто спољашње,
споља придодато човечијој природи коју је Бог створио: грех је, наиме,
по објашњењу светог Григорија Ниског, пород воље твари, вољно отпадање
твари из пуноте бића.
Православља, будући да је канон празника
написао свети Теофан Начертани, исповедник Православља из другог периода
иконоборства. Свети Теофан је касније постао никејски митрополит и
упокојио се око 847. године. Канон је, на тај начин, написао човек који
је и сам учествовао у борби за икону. Он представља плод живог опита
конкретног познања Божанственог Откривења, које је брањено по цену крви.
У крајње сажетом и тачном облику, у три фразе, поводом победе
иконопоштовања, он изражава целосни домострој нашег спасења, те учење о
образу и његовом садржају:

НЕОПИСИВО СЛОВО ОЧЕВО ИЗ ТЕБЕ ЈЕ,
БОГОРОДИЦЕ, ПОСТАЛО ОПИСИВО ОВАПЛОТИВШИ СЕ.
ОСКРНАВЉЕНИ ОБРАЗ ПОВРАТИВШИ У ДРЕВНО [СТАЊЕ],
ОНО ГА ЈЕ СЈЕДИНИЛО С БОЖАНСКОМ ЛЕПОТОМ.
ИСПОВЕДАЈУЋИ СПАСЕЊЕ, МИ ГА ДЕЛОМ И РЕЧЈУ ИЗОБРАЖАВАМО.


ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:12 pm

Православна
Црква на својим иконама Христа никада не приказује просто као човека
који телесно и душевно пати, како се иначе чини у западном религиозном
сликарству. Иконоборци управо нису могли да прихвате образ Богочовека,
образ Христове Ипостаси. Они су питали како се могу приказати две
природе Христа. Међутим, православни никада нису помишљали да представе
било Божанску, било човечанску природу Спаситеља: они су, као што смо
рекли, представљали Његову Личност, Личност Богочовека, која у себи
нераздељиво и несливено сједињује обе природе.
Занимљиво је да се
кондак Недеље Православља не обраћа једном од Лица Свете Тројице, већ -
Мајци Божијој. Ту се изражава јединство учења о Христу и о Његовој
Мајци. Оваплоћење Другог Лица Свете Тројице јесте основни догмат
Хришћанства. Међутим, исповедање те истине је могуће само уколико
исповедамо Дјеву Марију као истинску Богородицу, као Мајку Божију. Као
што одрицање човечанског образа Бога логично приводи одрицању
Богоцензурисаноинства, а истовремено и одрицању самог смисла спасења,
тако је и поштовање иконе Христове условљено значењем Мајке Божије, чији
је пристанак (нека ми буде по речи твојој, Лк.1,38) био неопходан услов
Оваплоћења. Она је, наиме, омогућила да Бог постане видљив и изобразив.
Према тумачењу светих отаца, изображавање Богочовека засновано је
управо на изобразивости Његове Мајке. "Будући да происходи од неописивог
Оца, - говори преподобни Теодор Студит, - Христос, као неописив, не
може имати свој ликовни образ. Заиста, са каквим изображењем би могло да
се упореди Божанство, чије се изображавање у богонадахнутом Писму у
потпуности забрањује? Међутим, пошто је Христос рођен од описиве Мајке,
природно је да има образ који одговара цензурисаноинском образу.
Међутим, кад не би имао (уметнички образ), Он не би био рођен од описиве
Мајке, већ би имао само једно рођење - очевидно, од Оца. То би, пак,
било порицање Његовог домостроја.

Као што сликари прво само
једном бојом назначују обрисе човека, да би затим постепено, додајући
једну боју за другом, представили лик онога кога сликају (...), тако и
света благодат Божија напре крштењем у човеку васпоставља црте образа
Божијег, враћајући га у стање у коме је био приликом стварања, те потом,
када примети да свим произвољењем желимо красоту подобија Божијег,
[чини] да се у души, једна по једна, расцветавају врлине, узводећи њен
лик из славе у славу и придајућијој црте подобија Божијег.[7]

То
успињање човека је процес супротан његовом паду и представља почетак
ослобађања света од нереда и пропадљивости. Јер, обожење које достижу
свети јесте почетак преображења На тај начин нас други део кондака
приводи светоотачком разумевању иконе и дубоком смислу 82. правила
Пето-шестог сабора. "Ми на иконама приказујемо образ светог тела
Господњег", каже свети патријарх Герман.[ свега света.

Оци Седмог
васељенског сабора то објашњавају следећим речима: "Иако Христа
живопише у човечијем образу, Католичанска Црква Његово тело не одваја од
Божанства које се са њим сјединило (...). Напротив, она верује да је
оно обожено и исповеда га као једно са Божанством, сагласно са учењем
великог Григорија Богослова и са истином. Правећи икону, ми тело Господа
исповедамо обоготвореним и икону прихватамо као представу подобија
првообраза. Управо стога она добија само име Господа: једино тиме она
општи са Њим, и због тога је и сама поштована и света.[18] Због тога ми и
кажемо да у икони не преносимо свакодневно, обично лице човека, већ
његов прослављени и вечни лик. Јер, сам смисао иконе је у томе да
показује наследнике непропадљивости, наследнике Царства Божијег, чији су
они причесници већ у овоземаљском животу. Икона је образ човека у коме
реално пребива благодат Светог Духа која спаљује страсти и која све
освећује. Стога се његово тело приказује као суштински другачије од
обичног пропадљивог људског тела. Икона је трезвена, заснована на
духовном опиту и у приказивању одређене духовне реалности потпуно лишена
сваке егзалтације. Ако благодат просвећује целога човека тако да је
читаво његово духовно-душевно-телесно биће обузето молитвом и пребива у
Божанској светлости, онда икона на видљив начин представља човека који
је постао жива икона, подобије Божије. Икона не изображава Божанство:
она указује на причесност човека Божанском животу.[24] Православна Црква
никада није дозвољавала цртање икона према сликаревој машти или према
живом моделу, икона треба да нам покаже његову светост. У супротном, она
не би имала смисла, Свет не види светитеље, као што ни слепи не виде
светлост". уз помоћ боја, облика и линија, уз помоћ символичког
реализма, уз помоћ уметничког језика који је јединствен у својој врсти,
нама се открива духовни свет човека који је постао храм Божији Унутрашњи
мир и поредак, о чему нам сведоче подвижници, предају се у икони кроз
спољашњи мир и поредак: читаво тело светитеља, све појединости, чак и
коса и боре, све што га окружује - све је обједињено, доведено до
врхунског сагласја. То је видљиво испољавање победе над унутрашњим
хаотичним нередом у човеку, а преко њега и победа над хаотичним раздором
човечанства и света.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:13 pm

Православна
икона јесте сликовити израз херувимске песме Велике суботе: "Нека ћути
свако човечије тело (...) и нека ништа земаљско у себи не помишља". Све
је ту подређено општој хармонији која изражава, понављамо, мир и ред,
унутрашње сагласје. Јер, нема нереда у Царству Духа Светог. Бог је "Бог
мира и реда",каже, парафразирајући апостола Павла, преподобни Симеон
Нови Богослов.[47]

Икона је, дакле, и пут и средство: она је сама
молитва. Она нам непосредно и очигледно открива бестрасност (слободу од
страсти) о којој говоре оци и учи нас да "постимо очима", по изразу аве
Доротеја.

Боје на икони преносе боју човечијег тела, али не
природни тон плоти: то, као што смо видели, просто не одговара смислу
иконе. Реч је о томе да се пренесе нешто више од природне лепоте
човечијег тела. Ту се ради о унутрашњој, духовној лепоти, у складу са
речима апостола Петра: "Скривени човек срца, у непропадљивости кротког и
тихог духа, што је пред Богом драгоцено" (1.Пт.З,4). То је лепота
приопштавања доњег горњем. Ту лепоту - светост, подобије Божије које је
стекао човек - управо показује икона. На својственом јој језику она
преноси дејство благодати које, по речима светог Григорија Паламе, "као
да у нама на ономе што је по образу почиње да живопише оно што је по
подобију, тако да (...) постајемо подобије".[54]

Изображавање
архитектуре на икони има сасвим посебну улогу. Уклапајући се у опште
устројство, она указује на место на коме се дешава изображавани догађај:
храм, кућу, град. Али, грађевина (као и пећина Христовог Рођења или
Васкрсења) никада не обухвата у себи догађај који се одиграва, већ служи
само као позадина: сцена не дешава унутар здања, већ испред њега. По
самом смислу иконе радња се не ограничава местом у коме се историјски
одиграла, баш као што се не ограничава ни моментом у коме се одиграла,
премда се и јавља у времену. (Тек од XVII века руски иконописци, који су
пали под западни утицај, почињу да приказују радњу која се дешава у
унутрашњости грађевине). Архитектура је са човечијом фигуром везана
општим смислом и композицијом, премда са њом често нема логичке свезе.
Уколико на икони упоредимо начин приказивања човечије фигуре и здања
видећемо велику разлику: човечија фигура је увек правилно саздана и на
њој је, осим у ретким случајевима, све на свом месту. Исти је случај и
са одећом: њени набори не излазе из оквира логике. Међутим, архитектура
се по својим облицима и распореду врло често противи човечијој логици,
да би у појединим случајевима била чак наглашено алогична: пропорције се
уопште не поштују, врата и прозори нису на свом месту и сасвим су
неприкладни по својој размери. Обично се мисли да архитектура на икони
представља гомилање византијских и античких форми које се чувају због
конзервативизма иконописаца и њихове слепе привржености формама које су
данас неразумљиве. Међутим, прави смисао те појаве је у томе што оно што
је представљено на икони заиста излази из оквира разумских категорија,
из оквира закона земаљског постојања. Архитектура (било византијска,
античка или руска) јесте део иконе који омогућава да се то нарочито
јасно види. Она је обузета извесним сликарским "јуродством" које је у
потпуној супротности са разумским категоријама. Та архитектурна
фантастика постојано смућује разум, поставља га на његово место и
подвлачи надлогичност вере.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:13 pm

Протојереј Стаматис Клирис – Од портрета до иконе

Та
светлост која тела, зграде и брда на византијској икони чини лаганима,
то је оно што уклања потребу за статичном разложношћу, тако да поједине
фигуре и поједине грађевине могу да буду и мало криве и да нам то не
смета и да нам не ствара утисак да ће попадати; то је оно што
релативизује осећања и трагичност сцене; и укратко речено, та светлост,
која на посебан начин дејствује на византијској икони[5] јесте оно што
уводи елемент слободе као ослобођења природе од природне каузалности,
односно елемент непропадивости и вечног постојања
Изображавајући,
пак, икону тога светитеља и поклањајући се њој, Црква ствара једну нову
чињеницу. Првобитно христолошки, сотириолошки и есхатолошки неутралан,
цензурисаноијал даске или зида на којима се изображава икона сада
поприма размере нове и јединствене чињенице, јер се преко ње на један
посебан начин повезује Црква са есхатоном, постојањем и личношћу
светитеља. Тако разумевамо оно што су у својим текстовима, химнама и
одлукама писали Оци VII васељенског сабора - да се кроз икону Исуса и
осталих светитеља освећује творевина.[13]

Не сматрамо црквеном
иконом једну фотографију светога Нектарија (светитеља који је живео у
нашем веку), ма колико аскетски да изгледа светитељ на њој, јер изражава
само идиоме његове тварне природе у једном историјском тренутку из
прошлости који неће поново доћи. Такође, ниједан његов портрет не
сматрамо црквеном иконом, јер - ма колико умилан и благочестив он био -
не престаје да изражава нешто привремено. Као православни, ми се клањамо
само оним светитељевим иконама које су настале према предању Цркве,
тако да су сачувале и његове портретске моменте (који постоје и код
класичног портрета), али уз помоћ карактеристичне светлости, о којој смо
говорили, обавезно изражавају и светитељеву заједницу са Царством
Божјим. Зато је црквено иконографско предање изнад умиљења, индивидуалне
молитве, поста, благочешћа и уопште изнад индивидуалне духовности
живописца, Независно је од његовог сликарског талента и вештине

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:13 pm

ИСТОРИЈА И ТЕОЛОГИЈА СВЕТИХ ИКОНА
- Владика АТАНАСИЈЕ (Јевтић)

Седми
Васељенски сабор сазван je и одржан у Византији, у Цариградској
патријаршији, конкретно у митрополији Никејској у Витинији, и трајао je
од 24. септембра до 23. октобра 787. године. Гоњење светих икона и
православних иконофила започео је цар Лав III већ 726, а нарочито 730.
године, својим едиктима о уклањању и уништавању икона из храмова, што је
спровођено не само у Цариграду, него и широм Византијског царства.
Прогону икона и иконопоштоватеља успротивио се цариградски патријарх
Герман.

Проблем иконоборства у Византији био je, у ствари, дубљи
сукоб око трајног и свеобухватног смисла вере, уметности, лепоте,
литургије. Jер свете иконе у Цркви оваплоћеног Христа Богочовека јесу и
уметничка дела и "споменици културе" и општечовечанско "културно
наслеђе", али и много више од тога: оне су документа хришћанске вере,
вере у трајни и непролазни смисао и боголикост лика људског, христолике
личности светитеља као истинских људи. Први такав истински људски Лик
пројавио je сам Христос и зато је кључ читавог спора око икона било
питање иконе Христове. . Само за пример спомињемо мученичку смрт
преподобномученика Андрије Каливита (761. г.) и нарочито смрт
преподобномученика Стефана Новог, свирепо измрцвареног на улицама
Цариграда 765. године.

Наиме, по смрти свога мужа Лава IV Хазара
(775-780), побожна царица Ирина Атињанка, тајна поштоватељка светих
икона још од раније, одлучила je да се престане са државним прогоном
икона и иконопоштоватеља. Дотадашњи патријарх Цариградски Павле IV сам
је поднео оставку и за патријарха буде изабран Тарасије, до тада лаик,
иначе врло учен и побожан теолог. Kao предуслов да се прихвати избора за
патријарха, Тарасије je затражио обавезни сазив Васељенског сабора, са
циљем да се учини обновљење традиционалне праве вере и живог предања у
Цркви на Истоку о поштовању светих икона, као и то да се сабором
васпостави нарушено јединство у Цркви. Јер, остале патријаршије на
Истоку и у Риму биле су прекинуле однос са Цариградском Црквом и
искључиле je из свог општења и заједнице. Тарасију je ово тешко падало и
зато је сматрао да само један заједнички Васељенски сабор може излечити
ране на телу Цркве Христове и умирити савести и срца верујућег
народа.[7] Његов услов био је прихваћен и општи Сабор сазван је, најпре у
Цариграду 786, али због побуне војске, у којој je било доста присталица
ранијих иконоборачких царева, Сабор буде премештен у удаљенију од
престонице Никеју и одржан следеће 787. године, у времену од 24.
септембра до 23. октобра.

Јер свете иконе нама на видљив начин
пројављују ту боголикост и христоликост, тј. оно што човека управо и
чини човеком-дивном и боголиком живом личношћу, вредном и способном за
вечну лепоту, за вечни истински живот у љубави са Богом и са другим
људима, у заједници богочовечанске Цркве, заједници са Христом и са
људима као Христовом и својом боголиком браћом.

"Клањамо се и
поштујемо и са љубављу целивамо свечасну икону човечанског оваплоћења
Бога Слова (Христа), помазаног Божанством и оставшег непромењеног, тако
да онај који je помазан вером сматра да - на икони - види самога Бога
Који се јавио у телу и са људима поживео. Клањамо се и част одајемо и
икони Пресвете Богородице, и иконама свечасних Божијих Светитеља,
уздижући очи душе наше ка Првообразном Лику и узносећи ум наш на
несхватљиво и неизрециво."[9]

Светим људима, доводи нас до
њиховог целивања, и зато он и преводи "почасно поклоњење" са - "љубавно
поштовање", јер то je наш православии став и однос према светим
уметничким ликовима. Другим речима, срж православног иконопоштовања
јесте љубав Икона видљиво сведочи да je Бог истински постао човек, али и
да je човек, као психофизичко биће, способан и достојан да смести у
себе и пројави Бога, да се сједини с Њиме у међусобној љубави у
бесмртном животу, без губљења свога људског лика и личности.
"Ми не
изображавамо лик или слику или облик или неку форму невидљивога
Божанства... Али, пошто је Јединородни Син (Божији), који je у наручју
Очевом, позивајући натраг (= спасавајући) своје створење из смртне
осуде, изволео да постане човек, благовољењем Оца и Светога Духа, ми
зато изображавамо слику Његовог људског лика и Његовог по телу љуског
изгледа, а не Његовог несхватљивог и невидљивог Божанства, и тиме
настојимо да нашу веру (јасно, видљиво) представимо, показујући да Он
није по фантазији (= привидно) или као сенку нашу природу Себи
присајединио ... него да je самом стварношћу и истински (αυτω το
πραγματι και αληθεια) постао савршени човек по свему" (PG 98,157 С)


ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:14 pm

Свети
Герман Цариградски писао је слично и у своме писму другом иконоборцу,
Томи епископу Клавдиопољском: "Треба изображавати у иконама црте лика
(ηδεας = изгледа) Господњег по телу на изобличење јеретика који
клеветају да je Он по фантазији а не истински постао човек, а за извесно
руководство (χειραγωγιαν δε τινα) онима који не могу лако да се уздижу
на висину духовног сагледавања..., тако да им се кроз гледање уписује (у
ум и срце) тајна: да се Бог јавио у телу и да je поверован у свету (1
Тим. 3,16), и (то) ће се наћи (= показати) као веома освећујуће и
спасоносно за све нас, тако да оно што je у јеванђелским проповедима
написано о Његовом по телу живљењу на земљи са нама људима, да ће се то
(кроз иконе) неизбрисиво уписивати у памћење људи да би се поштовање
Његове славе, и светиње за нас јасније проповедало и од нас поклањало".

Да
наведемо и још један текст светог Германа, из његовог познатог списа О
јересима и саборима: "Ми смо примили (кроз свето Предање) да када
исписујемо на дасци Господа нашег Исуса Христа по људским цртама, то
јест по Његовом видљивом богојављењу (κατα τιν ορατην Αυτου θεοφανειαν),
то чинимо ради сталног (= трајног) памћења Његовог живота у телу,
Његовог страдања и спасоносне смрти и отуда произашлог искупљења свету, и
кроз то схватамо висину смирења Бога Логоса" (PG 98,80 А).

"Икона
жива, природна и истоветна (απαραλλακτος) Невидљивога Бога јесте Син,
носећи у Себи свецелога Оца, у свему имајући истоветност (ταντοτητα) сa
Њиме, разликујући се једино узрочношћу (το αιτιατω = по ипостаси)" (О
Иконама I, 9; PG 94,1240). После овог божанског нивоа иконе, Дамаскин
додаје антрополошки ниво: да je и човек такође икона, jep je у почетку
створен "по слици (κατ εικονα) и прилици Божијој" (исшо, III, 26). Али,
ова боголика икона у човеку, после човековог пада, помрачена je и
оштећена, jep je грехопадом прекинут однос и заједница (она прва)
човекова са Богом, те је човек постао неспособан да види свој Прототип -
Сина Божијег, "по лику" чијем je и створен. Оваплоћење Сина Божијег,
природне Иконе Божије и Прволика човековог, уследило je зато да би било
омогућено и обезбеђено спасење, тј. васпостављење и коначно обожење
створене боголике иконе у човеку и роду људском (О иконама I, 4 и 21; PG
94, 1236,1252-53; ср. и PG 96,552). "Када бисмо ми правили слику (=
икону) Бога невидљивога, онда бисмо заиста грешили... Али ми ништа такво
не чинимо; него, када се Бог оваплотио и јавио на земљи у телу и са
људима поживео из неизрециве доброте (Варух 3, 38) и узео на Себе
природу и дебљину и облик и боју тела, ми тада, правећи слику (= икону)
Његову, не грешимо, јер жарко желимо да видимо Његово обличје (ΤΟΝ
ΧΑΡΑΚΤΗΡΑ = црте лика Његовог)" (исто II, 5 и III, 2).
Свете иконе у
православно] Цркви, и пре свега икона Христова као Икона par exellence
сведоче о овом новом односу између Бога и створеног света, о новом
завету = савезу Бога са родом људским, новој богочовечанској заједници
вечног живота пројављеног и доживљеног у заједници позваних и одазваних
верника, браће Христове, сабраних у светој Евхаристији Цркве. Отуда су
свете иконе у Православљу литургијског карактера. Тако су свете иконе,
по речима оца Георгија Флоровског, постале не само дела хришћанске
уметности, него истовремено и теолошки документи, факта и сведочанства
догматска и литургијска.[20] У право оно што je и само Јеванђеље у Цркви
Христовој. По речима светог Теодора Студита, света икона и јесте
видљиво Јеванђеље: "И на телесновидном Његовом изгледу (= Христовом
лику, икони) на дасци могуће је схватити оно исто што и у богописаним
Јеванђељима" (PG 99, 340).

3. Сабор одржан 843. године (у Недељу
Православља, 11. марта), у Светој Софији у Цариграду, потврдио je одлуке
Седмог Васељенског Сабора у Никеји и коначно афирмисао теолошки и
црквени карактер православног иконописања и почасног поштовања (=
љубавног поклоњења) одаваног у Цркви светим иконама.

Интересантно
је запазити да Саборник Православља све то повезује у једну целину:
Цркву као вернике, живе иконе Божије, и Цркву као храм украшен светим
иконама, сликама овагогоћеног Бога и Божијих прослављених угодника. То
je аутентично литургијско поимање Цркве, јер се сабрање верних, као живе
деце Божије, и Христовог и Светитељских Ликова, изображених на светим
иконама и фрескама, потпуно православно доживљава тек у склону свете
Литургије, на којој се прославља Бог: вером и молитвом, речима и
славословљима, делима и сликама и уопште целокупном литургијском
стварношћу, литургијским животом и праксом Цркве. Тиме је јасно указано
на нераздвојну повезаност светих икона са богослужением, са Евхаристијом
(=Литургијом) Цркве, коју служи "пуноћа благочестивих" (το πλήρωμα των
εύσεβούντων), како се каже у Синодику, тј. сав црквени клир и народ, са
својим Епископом и свештенством на челу. (Подсећамо да реч "литургија"
првобитно и значи "свенародну јавну службу").

Неописиви Логос
Очев из Тебе се, Богородице описа оваплоћен, и упрљану икону
преобразивши у древну лепоту, присаједини је Божанској лепоти. Стога,
исповедајући наше спасење - делом и речју га изображавамо."

(Триод, Недеља Православља, глас


10.
Очигледно je свакоме познаваоцу текстова аката и одлука светог Седмог
Васељенског сабора у Никеји да постоји органска веза између поштовања
светих икона и поштовања Светитеља - у Цркви Богочовека Христа. Није то
било случајно да су иконоборци, одричући поштовање светих икона, врло
брзо почели одрицати и поштовање Светих у Цркви. На то су им Свети Оци
Седмог Васељенског сабора одговорили врло директно и недвосмислено: ко
не поштује иконе, тај не поштује ни саме Светитеље Божије. а тим самим
он не поштује ни самога Христа Богочовека, јер не поштује него управо
пориче тајну и реалност Његовог оваплоћења и очовечења.

А ево,
укратко, библијског есхатолошког значења Иконе: Света православна икона
има на себи, и уметнички изражава и открива нам своју литургијску
природу, ону другу, есхатолошку стварност, оно на њој и кроз њу
присуство небеске и вечне освећујуће и просветљујуће и обожујуће
светлосне благодати Духа Светога. О томе нам, између осталих,
карактеристично сведочи и свети патријарх Фотије у својој 76. Посланици:
"Свете иконе нису више дрво (даске) ... нити само боје, бесприсутне и
уобличујуће силе и благодати (Св. Духа), него су оне (тим присуством)
свете и часне и достојне поштовања и прослављања". И још додаје свети
патријарх: "Јер се ми кроз њих узводима у једно и јединствено,
сједињујуће и саборно созерцање и удостојавамо се тиме божанског и
натприродног заједништва са Највишим од свега жељенога" (Писмо 6,18;
издање Valeta, London 1864).

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:14 pm


ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:16 pm

svetosti ikone (drugi deo)
Slikarski kanoni u estetici vizantijske ikone
Jovan Mrđenovački


Religiozni
slikari Renesanse i Baroka nisu pred sobom imali tako uzvišen i složen
zadatak čijem ostvarenju su težile generacije pravoslavnih ikonopisaca:
da svaki element slikarskog postupka oslikavanja oblika i kompozicije
ikone zadobije simboličnost koja će biti u savršenom skladu sa duhovnim
porukama Novog Zaveta.
Mada se u brojnim istorijama umetnosti više
pažnje posvećuje religioznom slikarstvu Renesanse i Baroka nego
slikarstvu Pravoslavne Crkve, verujem da je, iz gore navedenog razloga,
neophodno ne samo uočiti već i bolje razumeti odlike slikarstva
Pravoslavne Hristove Crkve. To je moguće učiniti na mnogo načina, a
jedan od najprimerenijih je sagledavanje veličine duhovnog i umetničkog
podviga ruskog monaha-ikonopisca Andreja Rubljova, najdarovitijeg od
svih pravoslavnih ikonopisaca, koji je ne samo savršeno poznavao i
primenjivao sva slikarska pravila – kanone ikonopisa zasnovanog na
vizantijskoj tradiciji, nego ih je, takođe, pomoću Božijom, i
proširivao.
U sveukupnom ikonopisu Rubljova po izvanrednoj snazi
umetničkog izraza izdvaja se ikona „Sveta Trojica“. Ona ne prestaje da
iznenađuje poklonike uvidima o izvornoj simbolici njene kompozicije
kojom Rubljov izražava onaj duhovni, nevidljiv, verom nadahnut, a Bogu
drag, pokret ljubavi u duši praoca Avrama i Sare (mada na ikoni njihovo
vidljivo prisustvo nije prikazano!) kada ih je, u obličju Tri angela,
posetila Sveta Trojica i vidljivo im se objavila.1
Pre nego što u
daljem izlaganju ukažemo na neke, još neistražene, elemente likovne
kompozicije ove ikone, i na njihova simbolička značenja, potrebno je
odretiti tačno mesto i vrednost estetskoj analizi ikonopisa uopšte. Ne
bi bilo razumno ako bi, razmišljajući o estetskim vrednostima ikone, pa
prema tome i ikone „Sveta Trojica“ prepodobnog Andreja, zaboravljali da
ikona dobija snagu svog duhovnog zračenja, pre svega, činom osvećenja.
To znači da se delovanje ikone na posmatrača ne ostvaruje isključivo
posredstvom njenih umetničkih kvaliteta. Pri ikonopisanju je najvažnije
izlivanje na ikonu blagodati Božije – Božijih energija, što se zbiva u
činu njenog osvećenja. Blagodat Božija utiče na ostvarenje osnovne
funkcije ikone: „Uvođenje posmatrača ka sozercanju suštine bića i stvari
ka njihovom večnom smislu – logosnosti”.2 Kada se u ovom tekstu ukazuje
na potrebu najdarovitijih ikonopisaca za ostvarenjem autentičnosti
umetničkog izraza važno je naglasiti da ona ne proizilazi iz njihove
težnje ka slavoljubivom isticanju svoje darovitosti, već iz želje da
savesno odgovore na Božiji poziv da stvaralačkim trudom, uz ličnu
molitvu i molitve Crkve, umnožavaju talanat koji su od Boga dobili.
Samo
trezvenim sagledavanjem dela darovitih ikonopisaca, koje počiva na
saznanju da ikona jedino činom osvećenja prima i zrači Božiju silu –
Božiju blagodat, pravoslavnom hrišćaninu je moguće da sagledava snagu
likovnog izraza ikone, bez njegovog precenjivanja kojim bi se narušio
osnovni smisao pravoslavne ikone: ne da isključivo bude umetničko delo
već moćni duhovni posrednik između Boga i čoveka. Mnogobrojne čudotvorne
ikone o tome svedoče. Jasno je da njihovo isceljujuće dejstvo ne
proizilazi iz njihove umetničke vrednosti. Ali, takođe, iako je
ikonopisac svestan da Bog od njega ne očekuje da pokaže samo svoje
umetničko pregnuće, već pre svega duhovnost: ljubav, veru, smirenje...,
on je dužan da razvija, pored svojih duhovnih, i umetničke talente. Zato
se ikonopisac trudi da, u granicama svojih mogućnosti i mere dobijene
Božije blagodati, usavršava vrednost likovnog teksta ikone.

O
čemu nam kroz sve vreme ljudske istorije svedoči vizantijski –
pravoslavni ikonopis? Ova jedinstvena likovna umetnost Pravoslavne
Hristove Crkve svedoči o dostojanstvu i tajinstvu ljudskog postojanja
kada se ono sagledava u svetlosti ovaploćenja i vaskrsenja Sina Božijeg,
Gospoda Isusa Hrista.






Sve
delatnosti, pa i svekolike umetničke delatnosti, kada izrastaju pod
ovim radosnim duhovnim svetlom, dobijaju potpuno nova značenja.
„Umetničke delatnosti se preobražavaju i dobijaju svoju liturgijsku
dimenziju: Bogosluženje, liturgija, religiozna svest, „prožima celog
čoveka, bez omalovažavanja bilo koje funkcije njegove duše ili tela, ne
prepuštajući ni jednu od njih svetovnom carstvu”.3

Ikonopisci
Pravoslavne Crkve oduvek su imali odgovoran zadatak da specifičnim
likovnim jezikom ikone i freske, izraze i tumače ljudima sadržaj i
smisao Božijih otkrovenja. Kao što sveštenici i monasi Hristove
Pravoslavne Crkve koriste naročit, Duhom Svetim podstaknut i oblikovan
govor – kazivanje, da bi njime slušaocima tumačili sadržaj Svetog Pisma i
žitija Svetih, tako i ikonopisci, nadahnuti dejstvom Duha Svetoga,
iznalaze i primenjuju slikarske postupke kojima vizuelno usmeravaju duh
posmatrača ikone i freske ka sagledavanju bogolikosti čoveka i mogućih
puteva njegovog daljeg duhovnog uzrastanja u slavi Božijoj. „Svojom
uzvišenošću i prevazilaženjem svega vremenskog ikona gasi ‘žar strasti i
sujetu sveta‘ uznoseći posmatrača u nadčulni svet, u život ‘budućeg
veka‘.4

Razmišljanje o estetskim vrednostima ikonopisa, pa time i
ikone „Sveta Trojica“ Andreja Rubljova, dovodi nas do saznanja da su
estetske vrednosti ikone samo sredstvo kojim ikonopisac slavi Boga, a ne
svoje umeće - svoju sujetu. Za pravoslavnog ikonopisca i freskopisca
rad na stvaranju likovnog izraza ikone samo je neophodan zadatak pomoću
koga, zajedno sa ostalim oblicima svog delanja u svetu, otkriva
hristolikost kao bezmernu meru čovekovog rasta5. Estetika vizantijskog
ikonopisa zasniva se na uvidu da je moguće likovno izraziti bogolikost
čoveka koju on dostiže izbavljajući se iz robovanja ogrehovljenosti
svoje volje. Konačni cilj ove estetike je da pokaže lepotu unutarnjeg,
Duhom Svetim oblagodaćenog, oboženog, svetog čoveka. Vizantijskom ikonom
čovek proslavlja Boga ali i poštuje Bogom stvorenu lepotu i
dostojanstvo ljudskog lika savršeno projavljenu u liku Bogočoveka,
Gospoda Isusa Hrista. Iako vizantijska ikonografija ‘’koristi čitavo
iskustvo i umetničko nasleđe starog sveta‘’6 ikonopisac zasniva i
usavršava likovni izraz ikonopisa pre svega istančanim razumevanjem
smisla Božijeg predanja kao i na duhovnim uvidima u sadržaj Jevanđelja.
.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:16 pm

INDIVIDUALNOST IKONOPISCA
Šta čini duhovnu osnovu na kojoj ikonopisci
vekovima, grade specifična vizuelna svojstva i simboliku likovnog
teksta ikona i fresaka? To je slobodna volja čoveka da celim bićem primi
blagodat Božiju i poveruje u ovaploćenje Sina Božijeg, Gospoda Isusa
Hrista - da veruje u silu i smisao Njegovog vaskrsenja, da Bogu bude
zahvalan na svemu i da na taj način uzrasta u ljubavi Božijoj.
U kojoj meri je prisutna i važna individualnost ikonopisca dok ikonom proslavlja Boga i dostojanstvo ljudskog lika?
Neki
estetičari7 pogrešno rasuđuju da je Hristova crkva u duhovnoj atmosferi
srednjeg veka svim ljudima, a naročito ikonopiscima, nametala stav da
„individualno stvaralaštvo, lično opredeljenje ka smelim i novim
prodorima mora biti skoro sasvim beznačajno spram opšteprihvaćenog
univerzalnog hrišćanskog učenja, i da se nužnost takve beznačajnosti
ličnog umetničkog izraza zasniva se na etičkim postulatima, na
prenaglašavanju osnovnih hrišćanskih vrlina: skrušenosti i skromnosti.8
Potrebno
je pravilno razumeti odnos između Hristove nauke i umetničkog
izražavanja ikonopisaca. Hristov poziv ljudima da se oslobode vlasti
greha, da bi postali sinovi Božiji koji Ga slede na duhovnom putu
uzlaženja Ocu nebeskom, najznačajniji je događaj u istoriji čovečanstva.
Pokazujući ljudima kako da razumno koriste telesne, umne i duhovne
sposobnosti, radi dostizanja pred Bogom mnogocenjene duhovne čistote i
lepote, Hristos je nedvosmisleno pokazao da Njegova nauka o spasenju
duše od večne smrti zaslužuje da bude ispred svake druge nauke. To znači
da je Hristova nauka, za svakog čoveka koji ozbiljno shvata pitanje
ličnog spasenja svoje duše, po značaju ispred estetike i svake druge
nauke. Ali, to istovremeno ne znači da se time odbacuje vrednost naučnog
i umetničkog delovanja, posebno kada je usklađeno sa Hristovom naukom.
Ikonopisci
su vekovima razvijali talente pokretani silom Duha Svetoga i uz
molitvenu podršku Pravoslavne Crkve, saborno usavršavajući izvorni
likovni izraz ikonopisa. Iz molitvenog, sabornog i postojanog staranje
članova Pravoslavne Crkve o izvornosti likovnog jezika ikonopisa
proistekli su slikarski kanoni. Oni izražavaju nivo kolektivne svesti
pravoslavnih hrišćana na čijim temeljima ikonopisci i fresko slikari,
braneći se od užurbanosti i pometnje u svetu (koje proizvode svaku
površnost i lažne vrednosti), ostvaruju smislene pomake u stvaralačkim
postupcima ikonopisanja. Pavle Florenski objašnjava zašto slikanje ikona
i fresaka ne podleže proizvoljnim izmenama u načinu slikanja. „U
saborskim aktima jasno se kaže da se ikone ne stvaraju pukom zamišlju,
naime izmišljanjem ikonopisca nego silom nerazrušivog zakona i Predanja
Vaseljenske Crkve, dakle sastavljati i propisivati nije stvar živopisca
nego svetih otaca; ovi poslednjim neotuđivo pripada pravo kompozicije, a
živopiscu samo izvršenje tehnike... U pravom i tačnom smislu reči
umetnici - ikonopisci mogu da budu samo sveci, i možda je veći deo
svetih slikao u tom smislu što je usmeravajući svojim duhovnim opitom
ruke ikonopisaca, dovoljno izvežbanih tehnički da bi oni umeli da
ovaplote nebeska viđenja i dovoljno vaspitanih da bi bili prijemčivi za
uticaj blagodatnih učitelja. Mogućnost takve saradnje ne treba se
čuditi... Pri srednjovekovnoj spojenosti iskustva i pod rukovodstvom
onoga koji je priznat za duhovnog rukovoditelja, organizacija
ikonopisanja zajedno, po svojoj prilici bila je naročito savršena.“
Takođe,
Florenski jasno naglašava da „kanon nikada nije služio kao smetnja, i
strogi kanonski oblici u svim oblastima umetnosti uvek su bili samo brus
na kome su se lomili nedaroviti a izoštravali stvarni talenti“.9
Najdarovitiji
ikonopisci su savršeno dobro poznavali simbolički – ontološki smisao
kanona pri slikanju ikona i iz tog razloga su ih uvažavali. Snaga i
sloboda umetničkog izraza u pravoslavnom ikonopisu ne iskazuje se drskim
odbacivanjem već dosegnutog smisla prethodno pronađenih slikarskih
vrednosti, već se pokazuje kao hrabrost ikonopisca da istražuje i
dograđuje značenja svih estetskih vrednosti ikonopisa zasnovanog na
vizantijskoj tradiciji. Zato se slikarski kanoni u pravoslavnom
ikonopisu olako ne zamenjuju novim, značenjski neopravdanim slikarskim
postupcima, čiji temelji nisu sigurno određeni Hristovom naukom.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:16 pm

OPRAVDANI ISKORACI
Samo
su najdarovitiji ikonopisci, vođeni Duhom Svetim i sa blagoslovom
svojih duhovnika, među kojima najistaknutije mesto pripada Andreju
Rubljovu, u ikonopisu činili izuzetno smele iskorake opravdano
proširujući značenja slikarskih kanona. Oni su to mogli da čine jer su u
potpunosti razumevali i promišljali njihov smisao. Snažan likovni izraz
ikone „Sveta Trojica” izrasta ne samo iz izuzetnog dara Rubljova da
osmisli simboliku likovne kompozicije definisane izvornim i sasvim
neuobičajenim korišćenjem vizantijske perspektive, čemu se u ovom ogledu
u najvećoj meri posvećuje pažanja, već on nastaje i zbog svih ostalih,
kolorističkih i svetlosnih (valerskih) likovnih vrednosti, o kojima su
mnogi već nadahnuto i iscrpno pisali, pa im, samo iz tog razloga, u ovom
ogledu nije posvećena veća pažnja. Zadivljuje nas simbolika likovne
kompozicije ove ikone kojom se iskazuje svestranost izraza bogoslovskih
misli o Svetoj Trojici, počev od Božanskih lica do ideje ipostasnog
razlikovanja jednonačalija u unutarnjem životu Božanstva.
Zaista,
ikona „Sveta Trojica” Andreja Rubljova visinom umetničkog dometa kruna
je sveukupnog ikonopisa zasnovanog na vizantijskoj likovnoj tradiciji.
Ona najsnažnije svedoči da estetika ikonopisa, usmerena ka Božanskoj
lepoti, nastaje u zajednici sa večnom Božanskom svetlošću. Zato je
moguće reći da estetske vrednosti likovnog teksta ikone „Sveta Trojica“
Andreja Rubljova i njegova brojna simbolička značenja u potpunosti
izražavaju i potvrđuju misao Svetog Vasilija Velikog: ‘Šta ima čudesnije
od Božanske lepote? Zar je jedan pojam Božije veličanstvenosti slavniji
od Njegove lepote? Ima li vatrenijeg i poletnijeg stremljenja duše od
onog koje je sam Bog usadio u dušu koja se očistila od svakog poroka i
koja mu iskreno kaže: „Ranjena sam ljubavlju”10


FUSNOTE:

1
Protojerej Liverij Voronov: Prepodobni Andrej Rubljov, veliki umetnik
drevne Rusije; u knjizi: „Prepodobni Andrej Rubljov ikonopisac“, str 26,
Logos Svetilo, 1996.
2 Lidija Zeković, Pravoslavna ikonologija, Logos, časopis studenata bogoslovskog fakulteta br 3/1997., str. 65
3 Isti izvor, str. 65
4 Isti izvor, str. 64
5 Isti izvor, str. 65
6 Isti izvor, str. 69
7 Danko Grlić, Estetika
8
Izvorno hrišćanstvo nikada nije nametalo ljudima da moraju da prihvate
Božije zapovesti kao duhovnu osnovu prema kojoj će misliti, živeti i
stvarati. Gospod Isus Hristos jeste upozoravao na štetu koju čovek
nanosi sebi kada svesno odstupa od Božijih zapovesti, ali On nikada i
nikome nije nametao svoje učenje. Kada su ga neki od učenika zbog svog
maloverja napustili, On je krotko upitao apostole: „Da nećete i vi da
odete?” (Jovan, 6:56-71).
Oni članovi ili grupe unutar Hristove Crkve
koji su Hristovo učenje nametali ljudima nisu to činili u skladu sa
primerom koji je svima pružio Spasitelj. Način na koji se izvorno
hrišćansko učenje odnosi prema ljudskoj slobodi mišljenja i delanja
možda najbolje pokazuju reči svetoga apostola Pavla: „Sve mi je
dozvoljeno ali mi nije sve na korist.”...
9 Pavle Florenski, Ikona-pogled u večnost
10 Sveti Vasilije Veliki, po knjizi Konstantina Kavarnosa, Vizantijska misao i umetnost, Teološki pogledi 1-1, 1978. str. 38.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:17 pm

М ОТ И В




Додавање платна

Дрво,
дрвена плоча, без обзира колико је сува покретна је, односно, на
дрвеној плочи из једног дела платно се може изоставити, али ако је
дрвена плоча евентуално спојена од више комада дрвета лепи се танки
комад платна ( кожа) да би се стабилизовала површина и избегле пукотине у
гессоу. Платно треба да је мало веће од дрвене плоче.

. Кожу потопити у води, и прилагодити као да је за пеглање
. Додати плочи још једном топли лепак, и ставити платно на плочи. Руком са средине глачати платно
тако да сав ваздух буде истиснут.
. Поново додати лепак, односно, заситити платно лепком.
.
Будите веома пажљиви, да је платно чврсто залепљено. Не би било лоше да
нема ваздушних џепова, али приметите ли један, кад се платно осуши
можете га уклонити оштирм ножем тако што ће те зарезати крстић и додати
лепак испод, и притиснути равномерно. Не успете ли да уклоните ваздух,
платно опрати и процес почети изнова.
.Оставити да се суши, преноћи.
.Уклонити вишак платна, кад се осуши, 3мм од ивице, оштрим ножем.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:17 pm

Основа са гессо ( gesso)

Гессо је мешавина лепка и воде и креча, и
важан је прелаз и контакт између дрвене плоче и слике. Важно је да се у
процесу буде веома пажљив.

Основа 2x3 слоја груби гессо и 2x3 фини гесо - око 12 слојева укупно.

Gessois
the Italian word for "Board chalk" (akin to the Greek word "gypsum"),
and is a powdered form of the mineral calcium garbonate used in art. (са
википедије).

Концентрација лепка за сваки наредни слој треба да
је слабија, што ближе задњем слоју/ никако не сме бити јача! То значи да
се може додати мало воде после сваке паузе у процесу да би се спречило
испаравање. Ако је горњи слој мешавине јачи, ризикује се да се подслој
олабави или да се појаве пукотине.
. Остатак мешавине лепка и воде поделити на две порције.
.
Загрејати једну порцију мешавине (лепак-вода) у посуду са топлом водом
40 степени ( или у топлој води што чини да се осећате пријатно).
. Припремите прво гурби гессо. Касније поновите процес са фином мешавином гессо.
. Груби гесо просејати кроз сито, пустити да тоне у лепак, не мешати, све док се на површини не појави острво
.После 15-20 минута пажљиво промешати масу која би сад требала имати конзистенцију млечног крема (cream).
. Прва три слоја - груби гессо, наносите четкицом са 20 минута размака. Потрудите се да се платно затвори првим слојем.
.
Следећи слој наносити четкицом у супротном смеру праменова четкице.
Сваки слој поравњати руком или сунђером. Тиме се на површини затварају
могући мехурћи.
. Фино ошмирглати могуће неравнине са шмиргл- папиром. Уклонити масу што слила се на угловима плоче.
. Оставити прва три слоја да суше се 3-4 сата.
. Поново, стврднути гессо омекшати у топлој води ( осим ако нисте масу пажљиво чували на топлом)
. Поновити процес наношења три слоја грубог гесса четкицом.
.Оставити да се суши, још једном да преноћи, тако да се првих шест слојева скроз осуше.
. Затим 2x3 слоја са финим гессом поновити на исти начин.
.Оставити да преноћи.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:18 pm

Шмирглање

Била би добра идеја да обучете нешто старо и да сте с друге стране врата, на ван, пошто овај део посла диже прашину.
. Прво шмирглање са шмирг-папиром 240
.Завршити шмирглање финим шмиргл-папиром 600-1000
.Углове шмирглати са бр.80-100.
.
Пазити, не шмирглати прејако до платна/плоче. Шмирглати осећајем, све
док се не добије перфект глатка ( слонова кост) површина, без праменова
четкице - или трагова шмирглања.
. Очистити од прашине полирањем руком.
Извор:Иконотехника Клематис





Позадина иконе

Иако горите од жеље да почнете са осликавањем, било би добро да прво завршите са позадином иконе, пре него што пређете на мотив.

Препарирање
Кора и зелени омотач ораха

Традиционално
за бојадисање дрвета (позадина иконе) употребљавао се орах, на пример
мешавина ораховог гранулата или кора од лука, како би дрво задржало
уникатну структуру.
Овде се предлаже неколико метода:

. Кору зеленог ораха оставити да се суши.
Затим се кува у води, отприлике 1 сат и просеје се.
Прокувати, сипати у флаши или тегли, поклопити.
( Oд давнина и данас користи се у манастирима и музејима
против инсеката, буђе итд.)

. Кору црног лука припремити на исти начин
Од црвеног лука се добије много лепа боја.

. Можете купити бојила за дрво на бази алкохола ( продаје се у више нијанси)
. Равна дрвена плоча може се премазати акрилним бојама или природном смолом (шеллак)

Качење иконе

Раније
се икона качила на један одређен размак од зида ради опасности од влаге
и инсеката. То наравно више није потребно радити. Овде се предлажу три
могућности:

а. Два мала ексера отприлике 4 цм од средине горе и омотати ексер сребреном, позлаћеном
или металном жицом
б. купити мали дрвени троугао, нпр са малим ексерима од месинга
ц.
Иземерити прецизно средину и отприлике 2 цм надоле од ивице са нпр. 9
мм електричном бушилицом отворити рупу, 1 цм дубине. Лепљивом траком на
брзостезној глави можете да маркирате дубину.

Одлучите ли се за
друга решења од бушења рупе, треба сачекати крај иконописања, како би се
избегло љуљање, ако се за радну површину одлучите за сто. Раније се
препоручивало, закачке и ексери од месинга - јер не рђа.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:18 pm

Избор Мотива





Архангел Михаило


Simbolizam vizantijske i centralne perspektive
Jovan Mrđenovački


Jedan
od najvažnijih zadataka ikonopisaca i slikara koji se opredeljuju da
naslikaju motiv sa religioznom temom iz života Hristove Crkve, jeste
postizanje uverljivosti u izražavanju značenja skrivenih u narativnoj
slojevitosti Jevanđelja. Ovaj cilj je moguće dostići posredstvom visokog
kvaliteta likovnog teksta. Da bi likovnim tekstom uverljivo izrazili
smisao određenog događaja, umetnici nastoje da oblicima, bojama, ali i
strukturom korišćenog projekcionog sistema, izgrade odgovarajući likovni
simbolizam, jer se posredstvom slojevitih simboličkih značenja mogu
izraziti i najsloženiji duhovni sadržaji.
Pristupimo analizi likovnih
kompozicija jedne vizantijske ikone i jedne renesansne slike sa temom
„Tajna večera“, da bismo uporedili mogućnost korišćenja vizantijske
perspektive i centralne perspektive u cilju građenja slojevitih
simboličkih značenja. Interesuje nas na koji način umetnik može da
upotrebi strukturu i karakteristike vizantijske i centralne perspektive
radi dostizanja slojevitih, i narativnom sadržaju Jevanđelja primerenih,
simboličkih značenja.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ikonopisanje...

Počalji od Sponsored content Danas u 5:57 am


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu