Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 43 korisnika na forumu: 1 Registrovan, 0 Skrivenih i 42 Gosta :: 2 Provajderi

laza

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
» Etička, zavetna i moralna vrednost Lazareve kletve
Danas u 9:12 pm od Храст

» Sve o "pametnim" telefonima i sličnim čudima tehnike...
Danas u 7:34 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta IT-ja (softver, hardver i...)
Danas u 7:22 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta umetnosti
Danas u 6:16 pm od Brave Heart

» Filmske novosti...
Danas u 6:08 pm od Brave Heart

» Vesti - književnost...
Danas u 6:05 pm od Brave Heart

» Vesti iz sveta astronomije...
Danas u 5:49 pm od Brave Heart

» Corax - slika današnjice
Danas u 5:13 pm od Brave Heart

» Bosanski lonac....
Danas u 4:55 pm od Svarog

» Phantasy Photos
Danas u 4:51 pm od Poli

» Zvornik
Danas u 4:44 pm od Svarog

» Arabeska
Danas u 4:44 pm od Poli

» Crtež
Danas u 4:39 pm od Poli

http://s16.postimg.org/a3qjjtmrl/biogen_DVA.png
Пројекат руске културе у Србији
http://s21.postimg.org/43y2a3nav/ruska_kultura_u_srbiji1.png
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Bog je Tvorac...

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 3:44 pm

БОГ ЈЕ ТВОРАЦ - ТЕМА ПРЕНЕТА СА КЛУБА ПРАВОСЛАВЉЕ


БОГ ЈЕ ТВОРАЦ
Ово посвећујем својој возљубљеној пријатељици "Vesna66".
У
свом првом члану наш символ вере говори: верујем у Једнога Бога, Оца,
Сведржитеља, ТВОРЦА, неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
Појавом
рационализма све више се воде расправе око тога како је Бог створио
свет и како да тумачимо извештај Библије који говори о томе. Неки
сматрају да треба тумачити баш онако како је написано, други да је то
писано у пренесеном значењу..., даље воде се рсправе око тога када је
створен свет? У својим научним извештајима, разлике су "мале", између
креациониста и еволуциониста тричавих неколико милиона година. И једни и
други имају "научна покрића".
"Бога нико никад није видео,
јединородни Син који је у очевом крилу, он га објави" (Јн. 1:18). Зашто
нам онда Син, који свакако зна није дао одговор на ова питања? Сигурно
да разлог можемо тражити у два правца. Прво, наше могућности створеног
бића су ограничене и не бисмо могли да схватимо. Друго, то уопште није
важно за наше спасење, а сама Библија нам открива оно што нам је корисно
и потребно.
Шта нам то открива Библија?
1. Сам редослед
стварања креће од најпростијих ка најсложенијим организмима. То показује
и савремена наука са савременим методама, што сигурно писац ових редака
није знао, то нам указује да је био богонадахнут. Теорија еволуције у
потпуности прати овај редослед, и њен творац сматра да је Бог створио
живот и дао закон како ће даље да се развија. Теорија "коацерват" је
касније додата од стране антитеистички настројених аутора.
2. У то
време, многи народи су обожавали небеска тела и животиње, а за разлику
од њих Јеврејин је знао (захваљујући Библији), да су небеска тела
створена да дају светлост човеку и то сунце дању, а месец и звезде ноћу.
Значи док други тврде да су небеска тела божанства Библија каже да су
"обичне сијалице". Слично је било и са животињама: други су обожавали
поједине животиње, а у Библиј видимо да је човек главни, јер их Бог
ствара на услугу човеку и овај им даје имена.
3. Најважнији закључак
који можемо да извучемо је да је човек створен да личи на свога Творца,
тј. на Бога. Овим се, по учењу св. Отаца јавља нада да човек може да се
уподоби Богу (да буде као Бог) и на тај начин постане вечан.
4.
Коначно видимо да Бог ствара свет ни из чега, слободно, Речју. Тако да
је Он прави Творац, а не само украситељ (демијург) како су тврдиле неке
философске доктрине. Каснијом бригом за светом постаје јасно да га је
створио из љубави, јер није допустио да свет пропадне или да је од истог
материјала створио некакав другчији свет. Ту се Бог јавља и као
Сведржитељ, не само да својим енергијама (које су нестворене) држи свет
да не пропадне, већ промишља како и да га овековечи, па шаље и Сина
свога јединороднога у спасоносну мисију.
Када видимо колико корисних
закључака има, а ми се баш ухватимо за оно што није од неког великог
значаја, схватимо Христове речи: "Блажени су сиромашни духом, јер је
њихово царство небеско". (Мат. 5:3)

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 3:44 pm

БОГ И НАУКА



ПОРЕКЛО ЖИВОТА


Људи
често постављају питање: "Шта је старије: Кокошка или јаје?" На ово
питање се може адекватно одговорити. Питање које се такође често
поставља јесте: "Како је настао први живот на Земљи?" Да бисмо на ово и
слична питања одговорили, потребно је само да се држимо логике и
посматрамо оно што се око нас догађа.
Свуда у природи можемо видети
да жива бића настају од живих бића. Поред тога, Луј Пастер је
експериментално доказао да "живо настаје само од живог". На основу тога,
испада да лако можемо одговорити на питање порекла живота. Међутим,
људи би данас, генерално, дали три различита одговора на питање: "Како
је настао први живот на Земљи?" Ти одговори су:

1. Живот је у почетку настао од живог Бића
2. Живот је у почетку настао од неживе материје
3. Не знам


Анализирајмо
укратко ова три одговора. Одговор број 2, да је живот настао од неживог
је данас најприхваћенији међу научницима. Међутим, одмах пада у очи да
је он у потпуној супротности са природним законима. Иако свуда око нас
жива бића настају од живих бића, а и Пастеров закон говори о томе, "људи
од науке" тврде нешто супротно. Много је логичније тврдити да је цео
град Београд настао сам од себе, него да је једноћелијски организам
настао од неживе материје, јер је најпростоји живи систем неупоредиво
много пута сложенији од било ког неживог система. Дакле, ако смо озбиљни
и руководимо се према природним законима, одговор број два једноставно
морамо да одбацимо.
Одговор број три, који каже "Не знам", сматрамо
да је такође неприхватљив, јер ми имамо природне законе и знамо како
настају жива бића. Наравно, неко може да каже да ми знамо како настају
жива бића данас јер то посматрамо, али да је питање настанка првог
живота на Земљи нешто друго, јер ми то нисмо посматрали. Али, ако бисмо
ишли том логиком, онда не бисмо могли ни да одговоримо на питање: "Како
је настала Кеопсова пирамида?", јер то нико од нас није посматрао. То
што ми нисмо гледали настанак Кеопсове пирамиде не значи да је она могла
да настане
сама од себе. Уопште није потребно да посматрамо грађење
Кеопсове пирамиде да бисмо знали да је она настала стваралачким актом
интелигентног бића.
Слично је и са настанком првог живог бића на
Земљи. Уопште није потребно да посматрамо настанак првог живота на Земљи
да би могли да закључимо да је прво живо биће на Земљи настало
стваралачким актом живог Бића. На то нас упућују природни закони. Ако се
држимо природних закона и логике, не постоји алтернативни одговор.
Дакле, једини могући одговор на питање: "Како је настао први живот на
Земљи?", би био да је први живот на Земљи настао од живог Бица.
Одговор
на питање: "Шта је старије: кокошка или јаје?", се после свега сам
намеће. Када будемо говорили о прелазним формама, видећемо да је
Створитељ створио живот "по својим врстама", и да су прво настале
кокошке, и друге птице, а онда су оне почеле да легу јаја.
Поред
питања: "Како је настао први зивот на планети Земљи?", веома важно
питање је и "Како је настао свако од нас?" Ако бисмо питали неког човека
на улици: "Како сте ви настали?", он би нам вероватно одговорио: "Мене
су створили моји родитељи." Међутим, ако бисмо анализирали сам процес
настанка човека, видели бисмо да би један такав одговор био нетачан.
Човек
данас настаје у тренутку када сперматозоид оплоди јајну ћелију.
Међутим, сам процес оплодње је врло интересантан. Јајној ћелији се
најпре приближава мноштво сперматозоида који луче ензим да би дошло до
нагризања опне јајне ћелије. Када се опна нагризе и створи се пут за
пролаз сперматозоида, дешава се да само један од њих, као да га неко
диригује, врши оплодњу, док сви остали мирују. То не може никако да буде
случајан процес, јер би у том случају сви сперматозоиди "нагрнули", а
оплодњу би извршио први који се пробије. То овде није случај.
Дакле,
Створитељ је даваоц живота. Он нас може да створи и без родитеља, као
што је створио прве људе у почетку, а може и преко родитеља. У првом
случају то је стварање, а у другом рађање.
За детаљнију анализу питања порекла живота, можете прочитати неки од следећих докумената:

1. Суштина живота
2. Хипотеза абиогенезе и Пастеров закон
3. Хипотезе о доласку живота из свемира
4. Савремена хипотеза абиогенезе

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 3:45 pm

СУШТИНА ЖИВОТА


Да би се правилно одговорило на питање "порекла живота", мора се најпре одговорити на питање: "Шта је живот по својој суштини?"

За
сада имамо три одговора на питање "суштине живота". Први одговор јесте
виталистички, други је хилозоистички и трећи је редукционистички. Сваки
од ових одговара на питање "суштине живота" одговара одређеном погледу
на свет, тако да виталистички одговара, углавном, теистичком погледу на
свет (има виталиста и еволуциониста).

Хилозоистички одговара пантеистичком погледу на свет, а редукционистички одговара натуралистичком погледу на свет.

По
виталистичком одговору, живот је нематеријалне природе. Он је неки
"плус" који је изнад материје, и који, уствари, ту материју чини живом.

По
хилозоистичком одговору, не постоји дистинкција између живог и мртвог,
него је све живо, "и молекули дишу". Ту нема два света - мртав и жив,
него "све је живо".

А по редукционистичком схватању, живот представља високо организовану материју.

Нико
до сада није дефинисао "шта је живот". Једног биолога, који се бави
науком о животу, да питате: "Шта је живот?", он би вам рекао: "Не знам."
То је парадокс једне науке, да не може да дефинише основни објекат свог
истраживања.

Тешко је одговорити на питање: "Шта је живот по
својој суштини?", зато ми говоримо о атрибутима живог, али никада не
треба да заборавимо да су једно атрибути живог, а друго "шта живот по
својој суштини јесте".

Који би то били атрибути живог?

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 3:45 pm

АТРИБУТИ ЖИВОГ

Први атрибут, који се обично наводи, јесте...


1.
метаболизам. Постоји стална размена материје између организма и
спољашње средине. Зато се жива бића називају "отворени системи" код
којих стално постоји проток материје и енергије.

Дакле, живи
системи су у стању да користе енергију из своје околине, и да је
трансформишу. То својство означава способност живог система да одржава
своју унутрашњу структуру и да се умножава на рачун околине. Овде
долазимо у домен Другог закона термодинамике који говори о ентропији.
Сваки процес у универзуму тежи ка што већој ентропији - што већем
нереду, односно да степен слободе, неуређености, буде максималан.
Почевши од бактерија, па до човека, сваки организам, ако је наравно жив,
пркоси Другом закону термодинамике, јер поседује и одржава високу
организованост своје структуре. То постижу тако што уносе молекуле са
вишом енергијом, коју у извесном степену (ипак више него машине које је
човек направио) искоришћавају за одржавање, а у спољну средину враћају
молекуле који су простији и имају мању уређеност од унетих.

Али,
редукционисти ће да кажу: "Па и једна свећа има метаболизам - узима
кисеоник, а одаје угљен-диоксид." Али, свећа мења своје стање. Битна је
разлика у томе да се живи систем чува разменом са спољном средином, а
неживи систем, ако му се споља доведе енергија, он се деструктуира,
распада. То за неживи систем значи крај. Ова битна разлика је заснована
на томе, сто су жива бића (и то је друга карактеристика)...

2.
високо организована и комплексна, где сваки део има своју намену или
функцију, чега нема у неживом свету. Да није тога, живи системи не би
могли да извлаче енергију из околине. Трећа карактеристика јесте:

3.
"раст изнутра". Није довољно само рећи "раст", него "раст изнутра".
Морамо бити врло прецизни. Жива бића расту изнутра. Раст срећемо и у
неживој природи (раст кристала, раст грудве снега...), али тај раст је
спољашњи. Четврта кактеристика живих бића јесте:

4. очување
индивидуалности. Упркос сталној размени материје и енергије са средином,
упркос катаболизму и анаболизму, разградњи и изградњи, унутрашњем
расту, жива бића остају идентична сама са собом. Она нису иста таква по
облику, али су иста та.

Човек, за седам година измења целокупни
свој састав. Тако неки питају: "Да ли ће Бог морати да покупи све наше
атоме када нас буде поново стварао?" Значи, ако неко има 23 године,
измењао је свој целокупни састав више од 3 пута, а остао је та иста
личност. Он није исти такав, али је исти тај.

Ми смо такви
захваљујући генетичкој информацији коју смо добили од својих родитеља.
Регенерација, реобнова, процес изградње, увек се дешава по истом плану.
Није важно да ли ми аминокиселине добијамо из проје или из бечких
шницли. Они се најпре разграђују у аминокиселине, и увек се прво
стварају специфични протеини, због сталности генетичке информације коју
ми носимо. Следећа карактеристика живих бића јесте:

5. осетљивост. Постоје различити нивои осетљивости.

Биљке
јесу живе, али оне немају дах живота. Ово је врло занимљиво. Када се у
биологији посматра живот биљака, живот бактерија, живот протозоа, то је
сасвим другачији живот него живот животиња. Ми знамо, на основу Библије,
да животиње имају дах животни. За животиње се то спомиње у 1.Мојсијевој
7,22, а за човека у 2,7. А да и животиње јесу душе, имате у
1.Мојсијевој 1,24. Животиње имају неки другачији живот од биљака, на
вишем ступњу.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 3:46 pm

ХИПОТЕЗА АБИОГЕНЕЗЕ И ПАСТЕРОВ ЗАКОН

Све
теме у биологији могу се поделити под два велика наслова: 1. Савремене
теме и 2. Историјске теме. Савремене теме су оне које обрађују
"савремена биолошка питања", што не значи да она некада нису постојала.
То су теме као што су: како функционише жива ћелија, како се преноси
одређена наследна особина са родитеља на потомке, како се врши
инервација појединог мишића, како се преноси аксијални потенцијал са
нерва на мишић, итд.

Историјске теме подразумевају питања и
одговоре у вези са настанком живота, настанком биолошких врста и човека.
И човек је биолошка врста, али ми њега, ето тако, мало одвојимо.
Еволуционисти све то ставе у исти кош. Тако имате "Упоредну физиологију
животиња", где подразумевате и човека. И тако се провлачи теза да је и
човек животиња.

Дакле, питање "порекла живота" спада у историјска питања.

Прва
хипотеза која је говорила да живо може да настане од неживог била је
такозвана "хипотеза саморађања". Она датира још од Аристотела, који је,
видећи да жива бића излазе из бара и муља, погрешно закључио да она тамо
и настају.

Касније, поводећи се за ауторитетом Аристотела, што
је нарочито било развијено у средњем веку (Августин је обожавао
Платона, и он је увукао Платона у Хришћанство), појавио се Тома Аквински
који је "покрстио" Аристотела, па је онда "покрстио" и његову
филозофију.

У то време се веровало да у природи постоји животна
сила или животни принцип "вис виталис", која је потребна да оживи неку
твар. Дакле, нека хранљива подлога служи као супстрат, а "вис виталис"
делује на ту подлогу, на тај супстрат, и оживљава га, те тако настају
разнородна жива бића.

Постојали су чак и рецепти како
произвести муве, зоље, ... На пример, потребно је да једног младог бика
убијете једним ударцем у чело, да га сахраните у земљу да му само рогови
вире, и после неколико недеља треба да дођете, да отсечете рогове и
излетеће муве.

Тако се веровало да мишеви настају од прљавог
рубља, жита, да лавови настају од пустињског камења... Нама је тешко да
разумемо те људе који су живели у та времена. А главни научници су тада
били теолози који су седели у својим кабинетима, и писали о крви и месу,
а нису видели ни крв ни месо.

Први који је уздрмао ову теорију
био је Франческо Реди. У тадашње време људи су били енциклопедисти.
Могли су да држе целокупно тадашње знање, могли су да буду експерти у
разним пољима, јер наука није била толико развијена. Данас имамо
екстремну специјализацију.

Да се вратимо теми. Францеско Реди
је био енциклопедијски ум - лекар, природњак, а бавио се и књижевношћу,
па је читајући "Илијаду и Одисеју" запазио како Ахилеј жели да његов
пријатељ Петрокло буде брзо покопан, да муве не би загадиле његове ране.
Онда се Франческо Реди запитао: "Могуће је да су ти Грци имали боље
поимање о природи и ономе што се дешава у природи, него ми људи средњег
века."

Онда је он направио један експеримент (све су ово
архаични експерименти, можда је нама тешко и да разумемо у шта су све
људи веровали), тако да је узео две посуде у које је ставио месо, а
једну од тих посуда је покрио стакленим звоном. И после извесног
времена, он је приметио да су се у посуди коју није покрио стакленим
звоном појавили најпре црви, а потом и инсекти, а у овој другој посуди
се није појавио ни један инсект.

И онда је он дао једно паметно образложење, да су се инсекти развили из јаја које су положили инсекти који су слетали на месо.

Међутим,
представници теорије "вис виталис" су рекли да експеримент Франческа
Редија не само да не побија ову теорију "вис виталис", него је чак и
доказује. Како то? "Па ти, једноставно, покривши стакленим звоном ово
парче меса, ниси дозволио да продре вис виталис из природе, и да се
добију жива бића." Слично је и у данашњој науци. Ви можете да направите
такав експеримент, да мислите да сте нешто доказали, и онда се испостави
да нисте доказали, него чак да може да буде аргумент за супротну
страну, за супротну тврдњу.

Дакле, они су тврдили да није могла
да продре вис виталис, и зато он није могао да добије ново живо биће.
Шта је онда Франческо Реди урадио? Он је онда узео исто тако два комада
меса, и онда је један покрио велом од газе, а други је оставио
отвореним. Зашто са велом од газе? Да би, ако стварно делује вис
виталис, могла да продре кроз ту газу и да оживи ову мртву твар. И опет
је резултат био исти, из чега он недвосмислено закључује да нова жива
бића настају само из предходно постојећих живих бића. И ми бисмо рекли:
"Ту је проблем био решен."

И изгледало је да је Франческо Реди
победио. Али некако, у то време се деси, Антон Ван Левенхук открије
микроскоп, и онда се човековом оку појави дотад невиђени свет, неслућени
свет микроорганизама који се не виде голим оком. И онда су присталице
хипотезе "вис виталис" рекле: "Добро, ако је Реди показао да се не могу
развити инсекти, ниоткуда не следи да се не могу развити микроорганизми,
за које Францеско Реди чак није ни знао. Поред тога, ови микроорганизми
се не размножавају јајима, него простом деобом."

Онда је један
научник, језуита, ирски свештеник Нидхем, извео следећи експеримент:
Узео је једну боцу и у њу ставио хранљиву подлогу, супстрат, и онда је
кувао овај супстрат, али није дозволио да дуго ври. И, када је из боце
извукао део садржаја и погледао под микроскопом, видео је велики број
микроорганизама. И, он је закључио да су они настали услед деловања "вис
виталис".

Шта мислите, да ли је "вис виталис" атеистичка или
теистичка хипотеза? Атеистичка. Јер, "вис виталис" је животни принцип
који инхерентно постоји у природи. Дакле, није нешто што излази из
оквира природе. Ово је важно. То је, у суштини, материјалистичка,
углавном атеистичка хипотеза.

И онда су Нидхем и француски
материјалистички филозоф Бифон направили теорију о "вегетативној снази
природе". Значи, "природа има вегетативну снагу да оживљава оно што је
мртво". А Нидхем је своје "откриће" објавио под звучним насловом: "Нова
микроскопска открића". Дакле, природа сама по себи има вегетативну снагу
којом може од мртве материје створити, произвести, жива бића.

Ево
видите, то је ипак материјалистичка хипотеза. У ствари, ово више није
хипотеза, ово је сад теорија, зато што уза себе има експериментални
доказ. И овај експеримент се сматрао као круцијални, који је доказује.
Дакле, нема више потребе да постоји неко биће у универзуму које нама
даје живот, него постоји конкретни експеримент који доказује да живо
може да настане из мртвог. И људи 18.века, који су радо порицали вишу
Божју силу, оберучке су прихватили ову могућност за коју је говорио
експеримент.

Међутим, са друге стране су постојали људи који су
сматрали да уопште не постоји спонтано настајање живих бића, и желели
су то да докажу. Један од њих је био Франческо Реди, он је нападао старе
тврдње. После појаве нових тврдњи Нидхема и Бифона, са много већом
научном озбиљношћу радио је Лазаро Спаланцани (италијански свештеник). У
то време су се, углавном, свештеници бавили науком. Он је извршио негде
око 1.000 експеримената. Сви они могу да се групишу у три основна.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 3:46 pm

Он је узео три боце и ставио у њих супстрат (овчију чорбу или неки
хранљиви супстрат).(Слика 1) Два боце је затопио (херметицки затворио), а
на трећу је само ставио чеп. Прву затопљену боцу је загревао неколико
минута, другу затопљену је загревао више од једног часа, а трећу
незатопљену је загревао такође више од једног часа. Значи, постоје две
затопљене боце у које не може да продре вис виталис, ако постоји. И
постоји једна трећа, која није затопљена, и у коју може евентуално, ако
постоји, да продре вис виталис. Све је ово мртво за сада.



Слика 1


Када
је погледао под микроскопом, у супстрату из боце која је била затопљена
и загревана неколико минута, видео је микроорганизме. Знаци, овде није
могла да продре вис виталис, а ипак је добио микроорганизме. Из овога је
он правилно закључио, да су они већ били ту и да су преживели повишену
температуру којој су били изложени само неколико минута.

Када
је из ове друге затопљене боце, која је дуго загревана, узео део
материјала и ставио под микроскоп, није видео ништа. И кад је узео
материјал из незатопљене боце, која је такође дуго кувана, и ставио под
микроскоп, опет је видео микроорганизме.

Из тога је он сасвим
правилно закључио, да једноставно у Нидхемовом случају, он није дозволио
да микроорганизми који су већ постојали у супстрату буду убијени, јер
Нидхем није дао да супстрат заври, и зато није побио организме који су
већ били ту. Иако их је било мало, они су ипак били ту. То је значи
живо, постоје живи организни који су се размножили и дали нова жива
бића. А у незатопљену боцу коју је кувао дуго, он је једноставно тврдио
да су микроорганизми продрли споља. Дакле, Лазаро Спаланцани је извео
експерименте који су силно сведочили против Нидхемове теорије.

Међутим,
људи који су ипак веровали да постоји вегетативна снага природе, да
природа може да оживљава, они су рекли да експерименти Лазара
Спаланцанија нису коректни. Зашто? Зато што је он предуго загревао
хранљиве подлоге, па је тиме и исушивао ваздух који је био у боци, и
тако уништио вис виталис. Значи, унутра је био ваздух у којем се налази
вис виталис, и он га је превише исушио, и зато није могао да добије нове
организме.

У случају кратко загреване боце "вис виталис је
остао у свом потентном стању јер ваздух није био довољно исушен, и вис
виталис је оживео неживу твар".

У трећој посуди, иако је био
исушен ваздух, услед дугог загревања могла су да се појаве жива бића,
зато што је кроз плутани чеп могао да продре нови ваздух, и са њим вис
виталис. Видећемо да је ово "исушивање" ваздуха било гранична тачка у
доказивању.

И, морао је неки добар експеримент да се смисли да
би се коначно оборила ова хипотеза "вис виталис". Знате, у многим
стварима имате аргументе, али тешко је доћи до коначног доказа. Аргумент
је нешто што помаже једнима, а одмаже другима.

Лазаро
Спаланцани је умро и није успео да убеди противнике да је он у праву.
Није успео да смисли такав експеримент којим би недвосмислено показао да
је он у праву.

Коначни доказ против ове хипотезе дао је чувени
Луј Пастер. Он је био заиста велики човек. Он је радио на вирусу
беснила, кад се није знало много о вирусима. И, он је победио беснило.
Он је био врло религиозан. Он је веровао да Бог постоји, и инспририсао
се тиме како се Исус Христос жртвовао за свет. Он је веровао да постоји
Биће у свемиру, да постоји Биће које даје живот, и он је желео да докаже
да природа не може да оживи мртву твар. У том циљу је смислио један
експеримент који је у суштини генијалан, генијалан по идеји. (Слика 2)
(По апаратури и техници, са данашњег становишта, такође архаичан.)



Слика 2


Шта
је он урадио? Пошто је гранична тачка била исушивање ваздуха, он је
направио једну боцу која је имала извучен грлић у облику лабудовог
врата. Све је скоро исто као и код Спаланцанија, боца са раствором, али
је Луј Пастер направио такву посуду, чији је грлић извукао у облику
слова "С" или лабудовог врата. Унутар боце је ставио стерилну подлогу, и
оставио је да стоји отворена.

И сада, ако стварно постоји "вис
виталис", јер нема никаквог исушивања ваздуха (то је била та "гранична
ствар"), она може да уђе. Никада се нису појавили микроорганизми. Јер,
бактерије могу да упадну у грлиц, али не могу да уђу у супстрат јер
немају крила да полете и уђу у њега.

А када је нагнуо суд да
супстрат уђе у грлић (Слика 3) и вратио назад, добио је појаву
микроорганизама. И, Пастеровим експериментима није нико више имао шта да
приговори. И коначно је пала та атеистичка хипотеза саморађања.




Слика 3


Значи,
постојало је нешто што је било гранично, што је требало утврдити, и Луј
Пастер је успео, дефинитивно, једним елегантним огледом, да докаже да
живо потиче само од живог. И на темељу његових експеримената потиче она
чувена изрека на латинском: "Омне виво еx виво", што значи: "Живо само
од живог."

И, сад су то теолози лепо искористили. Кад је Пастер
то доказао, теолози су рекли: "Пастеру, хвала ти!", и онда је почела
филозофска надградња: Ако је тачно да све живо потиче само од живог, а
низ живих бића није бесконачан, онда неминовно следи да постоји живо
биће које има "живот по себи", непозајмљени живот и које може да даје
живот другоме. Из Пастеровог закона, апологете 19.века су сасвим лако
отпутовали до једног Бића којег Библија назива Богом, које има живот по
себи. Дакле, које нема позајмљени живот, него има живот "по себи", и оно
може да даје живот другоме.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 3:46 pm

Да ли, заиста, такав закључак неминовно следи из онога сто је Пастер
доказао? Зар мора баш такав закључак да се изведе? Ако је тачно оно што
је Пастер утврдио, да живо настаје само од живог, и ако низ живих бића
није бесконачан, ви ћете сами осетити да мора постојати једно биће које
даје живот, иначе не би било живих бића. Међутим, постоје неки људи
који, отприлике, овако мудрују: "Ево, ја сам живо биће. Мој непосредни
биолошки узрок, мене као живог бића, јесу моји родитељи. Биолошки узрок
мојих родитеља јесу њихови родитељи, и тако редом, па кад дођемо до
последњег члана, овде, на планети Земљи, можемо да се преселимо у
свемир.

Дакле, главни проблем овде јесте: "Да ли је низ живих
бића коначан или бесконачан?" Ако је низ живих бића бесконачан, онда је
јасно да ми не долазимо до првог узрока. "Јесте, важи Пастеров закон,
али низ живих бића је бесконачан. Ја сам настао од својих родитеља, моји
родитељи од својих родитеља, и тако редом..." То се зове бесконачни
низ, "регрессус ин инфинитум", или "бежање у бесконачност", да не би
признали да постоји једно биће које има живот по себи. Али, да ли је низ
коначан или бесконачан?

Када ми размишљамо о каузалном низу
или каузалном нексусу, има једна омашка која се често прави. Ево,
рецимо, један каузални нексус: Имамо догађај А који има свој адекватни
узрок. Рецимо, саобраћајна несрећа коју је изазвала нека госпођа.
Непажња је узрок несреће. Али, овде имамо као последицу непажњу. Шта је
узрок непажње? Зубобоља. А шта је узрок зубобоље? Некоришћење пасте за
зубе. А зашто не користи пасту за зубе? Неразвијене навике. А зашто
неразвијене навике? Лоше васпитање. А зашто лоше васпитање? Лоши
родитељи. А зашто су родитељи такви? ... То се назива каузални низ или
каузални нексус.

Е сада, кад погледамо жива бића. Једно живо
биће има свој узрок у својим родитељима, они у својим, и тако редом,
постоји тај биолошки узрочни низ. Оно што је карактеристично јесте то,
да обично наша мисао о узрочности се не поклапа са самим фактом
узрочности. Јер, узрочност иде са оца на сина.

Дакле, оно што
је врло важно сада да запазимо јесте то, да моја мисао о узрочности иде у
назад, а факат узрочности, чињеница узрочности иде у напред. Зато ми
можемо да бежимо у бесконачност, јер се наша мисао о узрочности не
поклапа са самом чињеницом узрочности.

Ако ми хоћемо да се наша
мисао поклапа са смером узрочности, просто је немогуће да ми одемо у
бесконачни низ. Јер, ми морамо однекле почети, морамо почети одбројавање
од неког. Јер замислите, како да отпочнемо бројање из бесконачности?
Ако добројимо до себе - нисмо добро почели. Просто је немогуће да
почнемо бројање из бесконачности.

Дакле, ако ја хоћу да се моја
мисао узрочности поклапа са стварном чињеницом, ја не могу да почнем из
бесконачности, јер то је противречно, никада не би добројао до себе. Ви
ако почнете из бесконачности, ви не можете да добројите до себе. Ако
успете да добројите до себе, нисте почели из бесконачности, почели сте
од првог узрока.

Друга ствар која је врло значајна јесте, да је
низ само потенцијално бесконачан. Сваки низ је само потенцијално
бесконачан, и његова потенцијална бесконачност се састоји у томе, да ми
можемо, у сваком тренутку, само фиктивно да му додајемо одређене
чланове. Али, он је увек докрајчен.

Дакле, низ може бити само
потенцијално бесконачан - ако ја у својој глави додајем неке фиктивне
чланове, и то потенцијално. Да ја седнем па да маштам. Међутим, ми нисмо
позвани на маштање, већ да видимо шта је актуално, стварно. Актуално,
конкретно, низ је докрајчен са мном, а свима нама апсурдна је мисао да
постоји крај који нема почетак.

Рецимо, ако ја гледам биолошки
низ узрока мог бића, тај ланац је сигурно докрајчен мојим бићем. Јер
видите, лако је замислити почетак без краја. Значи, несто је настало и
траје. Али, како да замислимо крај без почетка. Такав низ је апсурдан.
Покушајте у вашем мозгу. Можете само да растужите свој мозак, да
добијете пликове на мозгу. Ако неко смисли крај без почетка, крај неког
низа који нема почетак, то је једноставно немогуће.

То је
апсурдна мисао, да постоји крај једног низа који нема почетак. Не
постоји крај нечега што нема почетак. То не може да се замисли. Али је
зато сасвим логично, да постоји почетак који има крај, а може бити и
почетак који нема краја. То се може и замислити и остварити. Сасвим лако
можемо да замислимо да нешто сада настаје и да не мора да има свој
крај. Тако и Библија тврди, да Бог ствара у једном тренутку, и то је
намењено вечности. То је врло лако замислити, али замислити крај без
почетка, то је апсурдна мисао. Зато кад ви кажете да Пастеров закон
важи, да све живо настаје од живог, а видимо да низ живих бића,
конкретно, не може бити бесконачан, то аутоматски значи да мора
постојати једно биће које има непозајмљени живот, него које има живот по
себи. Такво биће јесте само Божанско биће. Ово је слично оном аргументу
постојања Бога на основу закона каузалности.

Дакле, тако су
аргументисали теолози. Постоји и једна симпатична анегдота о возу, као
добра илустрација овога. Врло занимљива анегдота. Она говори о томе,
како су у композицији једног воза, у задњем вагону тог воза, седели
један ватрени атеиста и један религиозни човек који је волео то што Бог
постоји. И сада, они разговарају тако о различитим темама, и овај
религиозни човек стално покушава овог атеисту на неки начин да увери или
да му барем провуче кроз главу, да то није баш тако како они, атеисти,
верују да јесте. Значи, постоје две вере: атеистичка и теистичка.

И
сад они причају, причају о много чему. Наравно, и ватрени атеиста хоће
некако да протури своју идеју овом теисти. А теиста му каже: "Па, мора
постојати Бог као први узрок." А атеиста каже: "Не мора, низ узрока може
бити бесконачан." Онда теиста поставља овом атеисти врло озбиљно
питање, чију озбиљност атеиста у првом моменту и не осећа: "Шта ти
мислиш, да ли овај воз којим ми путујемо има локомотиву?"

И
сада анегдота каже како атеиста, доследно свом материјалистичком ставу,
одговара: "Кретање воза можемо да објаснимо и на други начин. (Ово је
сад атеистичко објашњење.) Ми се налазимо у задњем вагону и крећемо се
захваљујући томе, што наш задњи вагон вуче вагон испред њега. Овај
испред њега вуче следећи, и тако редом, и ја могу да замислим да се ми
крећемо тако што наш воз има бесконачан број вагона, и у ствари, нема
локомотиве."

То је атеистички начин мишљења, да никако не дођете до Божанског бића, него ви направите бесконачан низ вагона.

А
шта каже теиста на то? Теиста на то одговара: "Ја разумем да то
проистиче из вашег материјалистичког убеђења, али молим вас, иако је ова
наша композиција врло дугачка, иако ми не видимо локомотиву, ми можемо
да замислимо бесконачно дугу композицију само у случају да она стоји.
Чим се креће, то значи да има локомотиву. Што дужа композиција, то јача
локомотива."

Даље теиста додаје: "Погрешно је то, што твоја
мисао о узрочности опет путује у контра правцу - иде од нас, од ефекта
ка узроку, а сам факат узрочности иде супротно, од узрока ка ефекту. Ако
хоћемо да нам се правац мисли подудара са фактичким правцем узрочности,
онда бројање морамо почети од локомотиве према нашем вагону. У том
случају, локомотиву не смемо замишљати бесконачно далеко, то јест, не
смемо порицати њено постојање и дејство, јер би значило да се и наш
вагон не креће, као ни цела композиција. Ми можемо да замислимо
бесконачну композицију која стоји. Чим се креће, мора да има локомотиву.
Што дужа композиција, то јача локомотива."

Исто је тако и са
Пастеровим законом. Ако је тачно да живо биће настаје само од живог
бића, ми морамо имати локомотиву која вуче, ми морамо имати биће које
даје живот, које има живот само по себи. Локомотива не дугује своје
кретање никоме. Она сама у себи има могућност да се креће и може да
вуче. Она је "самобитно биће", тако да кажемо.

Дакле, ако је
аксиом да "све живо настаје од живог", онда чим ви видите једно живо
биће које није вечно, а видели смо да низ живих бића не може бити
бесконачан, из тога ми сасвим солидно изводимо аргумент, да мора
постојати биће које има живот по себи..

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 3:47 pm

ХИПОТЕЗЕ О ДОЛАСКУ ЖИВОТА ИЗ СВЕМИРА


Постојало
је више хипотеза да живот није аутохтон на овој нашој планети Земљи, да
није овде настао, него је дошао из свемира. Најпознатије су хипотезе
"панспермије", што на нашем језику значи "свуда семе", и "космозоа". Оне
се разликују, углавном, по томе како је живот из свемира дошао на
планету Земљу.

Прво је тврђено да је живот из свемира дошао
путем метеорита (хипотеза космозоа), а затим да је живот на Земљу дошао
путем "притиска светлости" (хипотеза панспермије).

Велики и
највећи проблем ових хипотеза је у томе, што оне не одговарају на
питање: "Откуда шивот?" Оне, евентуално, одговарају на питање "Одакле
живот на Земљи?"

Дакле, ви мене питате: "Одакле живот на
Земљи?", а ја кажем: "Дошао из свемира." А ви онда питате: "А одакле
живот у свемиру?", а ја одговарам: "Па, нека то решавају они тамо." То
није никакав научни одговор.

Значи, ове хипотезе само потискују
или пресељавају питање "порекла живота" са Земље на универзум, и јасно
је, заодевају га јос већим велом тајни. Поставља се питање: "Како живот
може да савлада препреке које владају у васионском простору?" Како би
издржао ниску температуру, космичко зрачење које убија све живо? А и
када би и могли, некако, да продру клице живота у метеорима, поставља се
питање: "Како би издрзали темепературу коју они доживљавају при трењу
кроз Земљину атмосферу. Метеор кад улети у атмосферу он се загреје,
усија се, многи од њих изгоре и не доспеју на Земљину површину. (Ми то
доживљамо као звезде падалице.)

А чак и ако дозволимо да
"споре" живота неким чудом преживе усијање (рецимо у унутрашњости)
метеорита, не види се како би оне изашле из охлађеног и стврднутог
метеорита. Поред тога, тешко је веровати да икакво живо биће, а нарочито
живот каквог ми познајемо на Земљи, може издржати, односно савладати,
свемирске препреке као што су: одсуство воде и ваздуха, и још горе -
температура апсолутне нуле (-273оC), и космичко зрачење. Најзад, ни
једна од ових хипотеза није ничим доказала да живот постоји у васионском
пространству. Дакле, требало би прво то доказати, па би онда,
евентуално (крајње тешко), он могао доћи, доспети на Земљу, било у виду
спора или нечег другог.

Углавном, ове хипотезе не решавају
питање "порекла живота", него га само удаљавају. Људи виде да је
нелогично да је живот настао абиогеним путем на планети Земљи, а неће да
верују да Бог постоји, да је Он давалац живота, и они су очекивали да
ће ове хипотезе бити све популарније и популарније. И ти људи увиђају да
је човек продукт неког плана, па верују да су нас планирала нека друга
интелигентна бића. А онда их други питају: "А шта мислите, ко је та
интелигентна бића у свемиру створио?" Поред тога, "Где вам је доказ да
она постоје?"



САВРЕМЕНА ХИПОТЕЗА АБИОГЕНЕЗЕ


Савремени
биолози, обично, одају сваку част Пастеру и његовим експериментима, али
тврде да је живот настао абиогеним путем. Они кажу да је Пастер само
доказао да живот не може да настане одједном "ад хок", значи скоковито,
одједном, и у савременим условима, али из његових експеримената ни
најмање не следи да живот не може да настане постепено, полагано. Дакле,
не може одједном, да ви имате мртво, па живо, него имате мртво, па
органско, па живо у околностима које су биле сасвим другачије него што
су ове наше сада на планети Земљи.

Значи, шта се претпоставља?
Претпоставља се да су услови били другачији, и да је живот могао да
настане на један, релативно, постепен начин. И тај процес, постепеног
настанка живота, назива се "биохемијска еволуција". Значи, слично као
што код Дарвина имамо постепен настанак нових врста, тако је по
биохемијској еволуцији, постепено од неживог настало живо.

У
настанку свемира прво су се формирали атоми, затим молекули, онда
сложена органска једињења, међу којима су и основни градивни блокови
живота нуклеотиди, који граде ДНК и РНК, као и аминокиселине, као
саставни елементи протеина.

Највећи заговорници ове хипотезе
били су Александар Опарин (теорија коацервата) и Холдајн. Један је
Енглез, а други је Рус. Али, главни експеримент који се наводи као доказ
ове хипотезе извршио је Стенли Милер 1953.године.

Шта је он урадио? Он је конструисао једну апаратуру.



ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 3:47 pm

Имамо једну посуду са водом која се загрева. Водена пара испарава,
прелази у следећи део апаратуре, са стране се кроз вентил убацују
гасови: водоних, амонијак и метан, мешају се са воденом паром, и прелазе
у проширени део апаратуре. Овде се врше електрична пражњења, затим се
растављају продукти и прелазе у део који се налива "хладни трап" који је
испуњен течношћу, и ту се хватају добијена органска једињења.

Када
је Стенли Милер анализирао добијене продукте, утврдио је да је добио
огронму количину катрана, и у траговима присутне одређене органске
компоненте, међу којима су биле и аминокиселине.

Углавном, овим
и сличним експериментима је добијено 17 од 20 есенцијалних
аминокиселина. Поред тога, добијени су нуклеозиди (још нико није успео
да синтетише нуклеотиде). Нуклеозиди су нуклеотиди без придружене
фосфорне киселине. И ово се узима као поуздан доказ да је живот настао
абиогеним путем. Неупућени људи кад чују да је у лабораторији
синтетисана аминокиселина, они мисле да је направљен живи систем и да је
то готов доказ да је живот на Земљи настао спонтано. (То би, отприлике,
било слично као кад би неко направио једну циглу, па на основу тога
тврдио да је "Београђанка" сама од себе настала.)

Да ли је
Милеров експеримент доказ абиогеног порекла живота путем биохемијске
еволуције? Ако је потребно истицати, а изгледа да јесте, да Милерови
експерименти нешто доказују, онда треба рећи да они доказују само то, да
под наведеним условима, уз садејство биохемичара, могу се добити
одређене органске (не живе) молекуле.

Поред тога, они нам
говоре да је оправдано веровати, надати се и тврдити да ће се под истим
условима добијање поновити. Не види се какве то стварне, реалне доказне
снаге има у смислу, да се биогенеза заиста десила, да су услови
праатмосфере онакви какве треба гледати у светлу Милерових
експеримената.

Дакле, Стенли Милер и други биохемичари који су
радили сличне експерименте, су само доказали да се у оваквим
експериментима добијају органска једињења. Ништа више и ништа мање. Тим
експериментима ни најмање није доказано да је на планети Земљи постојала
оваква редуктивна атмосфера.

Овде није било кисеоника. Сви
биохемичари полазе од тога да на планети Земљи није било кисеоника, јер
чим постоји кисеоник сва органска једињења се оксидују. Само редуктивна
једињења могу заједно да ступају у хемијске реакције. Чим се оксидује,
више не може.

Дакле, каква је била првобитна атмосфера? (Пре
свега, ми и не знамо да ли је и било те првобитне атмосфере, али слозимо
се за тренутак са овом хипотезом.) Па, првобитна атмосфера би требало
да буде редуктивног карактера. И стварно, у свим еволуционистичким
цасописима се износи тај захтев. Дакле, еволуционистима треба редуктивна
атмосфера, то значи - и била је таква. А где је доказ? Па то што смо ми
овде, то што постоји живот свуда око нас. Читаћемо касније изјаву
једног еволуционисте, стручњака за ову област - Џорџа Валда.

Оно
што је сигурно јесте, да оваквим експериментима ни на који начин није
доказано да је атмосфера била таква, и да су настајала органска
једињења, а камоли да је из тих органских једињења настао живот.

Дакле,
ово само доказује да под одређеним лабораторијским условима, уз
садејство хемичара или биохемичара који конструише апаратуру и припрема
услове, могу да настану органска једињења. Ништа више.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 3:48 pm

Највероватније да је примордијална атмосфера морала да има кисеоник.
Јер, ако је било водене паре, велика мера фотолизе, под деловањем УВ
зрачења из космоса, је морала да цепа воду на водоник и кисеоник. Дакле,
висока мера фотолизе већ рано, у претпостављеној историји Земље је
морала да створи велику количину кисеоника. И тиме је са абиогенезом
завршено. Поред тога, фотолизом би се разградио толико битни амонијак.
Најзад, ми знамо да у првобитним стенама налазимо гвозђеве оксиде, што
је један геолошки доказ да је првобитна Земљина кора имала кисеоник.
Јер, нема гвозђевих оксида без кисеоника.

Један научник каже:
"Са кисеоником не може да настане живот, зато што би дошло до брзе
оксидације органских молекула. А ако није било кисеоника, онда би те
новонастале органске компоненте разградило УВ зрачење." Јер, нема озона,
који штити од УВ зрачења, без кисеоника. Не може се замислити озонски
омотач ако нема кисеоника. Озон је О3.

По еволуционој тврдњи, озон је настао тек онда кад су настали аутотрофни организми који су ослобађали кисеоник.

Поред
тога, агенси који делују (ова електрична пражњења су требала да
имитирају громове и муње) и уцествују у креирању органских компоненти,
су много ефикаснији у њиховој разградњи. Лако је нама да добијемо
органске компоненте кад ставимо хладни трап. Међутим, нема биохемичара
на првобитној планети Земљи који би новонастале компоненте издвајао.

Лако
је кад ми несто правимо у лабораторији, али не смемо своју лабораторију
да пројектујемо на свет, и да замишљамо да је тако било у реалном
свету.

Дакле, код ових експеримената истраживачи постављају
хладни трап (клопку) којим настале производе одвајају од извора
енергије, што је сасвим разумљиво за један "хемијски" експеримент, али
се резултати не смеју никако екстраполирати на ванлабораторијске услове,
а поготово не на младу Земљу.

Поред тога, и ако прихватимо да
су настале органске компоненте, питање је како су оне могле да се не
хидролизују, ако су биле у води. Заиста, ако се и десило немогуће, да су
настала сложенија органска једињења (полимери), они би због сувишка
воде усвојили молекул воде (за сваку везу) и тако се разградили, односно
хидролизовали.

Предложена су различита виђења како би проблем
био заобиђен. Тако су неки еволуционисти предложили да је дошло до
залеђавања. То је мало чудно. Неки кажу да је Земља била усијана, неки
да је дошло до залеђавања. "Каква нам треба Земља, таква је била."

Али,
и да прихватимо да је дошло до залеђавања, онда су сви даљи процеси
блокирани. Јесу сачуване органске компоненте, али сви даљи процеси су
блокирани и не може да дође до полимеризације, до усложњавања, до
изградње макромолекула, виших молекула. Заиста, ако је температура тада
била толико ниска, како су могле да теку даље реакције у претпостављеној
абиогенези? Зато други еволуционисти предлажу нешто супротно.
Претпоставља се да је дошло до концентрације ових органских молекула у
пределима где је било мало воде - у лагунама близу вулкана. Полимери би,
према овом виђењу, настајали на површини усијане лаве, где нема воде и
где је хидролиза, дакле, спречена.

Али, ни та претпоставка не
функционише, из простог разлога што би новонастали продукти били
разорени топлотом, денатурисани, то јест, били би неповратно деформисани
и непогодни за живот.

А то концентровање би истовремено
концентровало и друге састојке неорганске природе, који су небитни за
даље токове биохемијске еволуције.

У најновијем уџбенику
еволуције овако пише: "Можете претпоставити да је у првобитном океану
концентрација натријум-хлорида била 10 пута мања од садашње вредности, а
свих аминокиселина око 200 милионитих делова грама по литри, онда би
однос натријум-хлорида и молекула аминокиселина био 10.000 : 1."

Значи,
10 хиљада пута је чешћи сусрет између молекула натријум-хлорида и неке
молекуле аминокиселине." То је само натријум-хлорид, а где су други?

У
Милеровом експерименту је настајало много катрана, онога што уопште
није битно за настанак зивота, а минорне количине аминокиселина. Само
захваљујући префињеној апаратури могла се детектовати та минорна
количина "пожељних" молекула. А остало су били катран, смола. и др. И
кад је ситуација таква у експерименту који планира човек, колико би још
горе било у природи.

Поред тога, у оваквим експериментима
настају и Л и Д форме. А само Л облици аминокиселина даље учествују у
изградњи. Немате протеине који имају Д облике аминокиселина. А овде су
настали и једни и други. Како је дошло до селекције? Који су ти фактори
околине могли да фаворизују "Л-зивот"? Нико на ово питање није дао
задовољавајући одговор, него се по ко зна који пут понавља таутолоска
мисао: "Пошто је данас присутан "леворотирајући живот", он је
адаптабилнији. Према томе, природна селекција је овај живот
фаворизовала."

У еволуционизму има више скоро таутолоских
објашњења, а и доста вртења у кругу. На пример, ми се позивамо на
одређене чињенице у корист еволуционе теорије, а исто тако се позивамо
на ову теорију у корист те или неке друге "чињенице". Типичан пример су
Хекелов закон, рудименти, молекуларни фосили... итд.

И на
крају, ово је сада виталистички приговор, ова би хипотеза, евентуално
објаснила, како настају органска једињења. Знате шта виталисти кажу? "То
што ви причате то нема благе везе са биологијом. То треба предавати на
катедри за органску хемију. То само објашњава како у одређеним
експерименталним условима могу да настану органска једињења. А једно су
органска једињења, а друго су зива бића. Ми можемо да прихватимо како
може да настане у експерименталним условима органско једињење, али
велика је разлика, велики је расцеп између органског и живог."

Дакле,
за виталисте у свему овоме постоји принципијелна грешка. Живот се по
"абиогенетичарима" схвата као резултанта високо организоване материје.
По виталистима живот није то. Зато за њих ови експерименти не спадају у
биологију, не треба их ни спомињати у контексту биолошких садржаја, већ
припадају обичној органској хемији. Заиста, ако је живот нематеријалне
суштине, онда су ови експерименти логички и научно ирелевантни за
биологију и настанак живота.

Зашто се међу еволуционистима
прихватају ове атеистичке хипотезе? Да разлози нису само научне природе,
видећемо из неколико цитата.

Рецимо, Негели каже овако:
"Порицати архигонију (то је једна од абиогенетских хипотеза) значи
признати чудо." Значи, ако нећете да прихватите чудо, морате да
прихватите архигонијум.

Хекел, познати еволуциониста казе
овако: "Ако не примите теорију да је живот настао из мртве материје,
онда у овој првој тачки еволуционе теорије морате прибећи чуду." Значи,
на исти начин.

Пазите даље, шта каже Карл Фогт: "Морамо
допустити да је живот настао из мртве материје да бисмо тако избацили
Створитеља." Зашто морамо? Морали би кад би то била доказана ствар. Тада
би то био интелектуално поштен став. Међутим, ми пред собом имамо само
једну произвољну хипотезу. Али, то је појединим еволуционистима довољно,
јер они морају да признају абиогенезу да би избацили Створитеља. Заиста
академски!

Вирхоф казе: "Ако нећу да прихватим Створитеља, морам реци да је живот настао из мртве материје."

Најзад,
обећани Џорџ Валд: "Спонтана генерација живих организама је немогућа.
Међутим, ми смо овде - ја верујем, као резултат спонтане генерације."
Дакле, бити овде, то је по Џорџу Валду немогуће, јер смо ми по њему
настали спонтаном генерацијом која је немогућа. Али он наглашава то: "Ми
смо овде", што изгледа треба да нас увери да абиогенеза и није тако
немогућа.

Дакле, видите, апсолутно се не допуста могућност да
Бог постоји. Према томе, еволуција је само нешто о чему причају
еволуционисти. Она је насушна потреба атеиста. И заиста, многи
еволуционисти су експлицитно прво атеисти, па онда еволуционисти.
.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 3:48 pm

Немогућност дефинисања онога што истражује наука јесте парадокс, али
само када су у питању егзактне науке. Када су у питању науке које
проучавају оно што је иза физике (метафизика) то не представља баш неки
парадокс. У таквим случајевима се и не тражи дефиниција јер није могућа,
због безграничности онога што истражујемо. Такав је случај са
теологијом и њој сличним наукама. Ко може да смести Бога у некакав
логични систем (дефиницију) када је Он изван сваке логике.

Живот
је нешто што поседује Бог. Будући да је божанског порекла и живот је
изван сваког логичког система. О томе ми можемо да говоримо само на
основу откровења. Ми живот немамо, има га Бог. Ми смо позвани од Бога да
учествујемо у животу, али то не значи да имамо живот, већ само
учествујемо у њему и можемо да га стекнемо у Богу. Да имамо живот.
Оно
што је од Бога не може да се дефинише, не због тога што то Бог крије од
нас или да ми нисмо у стању да схватимо, већ је недефинисивост особина
Бога. Особина онога што је нестворено. Дефинишемо оно што је створено
(природу), оно што је нестворено неможемо (љубав, живот,слободу...).

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 3:56 pm

УКРАТКО О КАНОНИЗАЦИЈИ




Много
тога што је у вези са канонизацијом у Цркви представља, као што смо то
могли да приметимо на разним форумима , велику непознаницу и овом
приликом покушаћу да са своје стране укажем на неке најосновније детаље
везане са овим питањем.

Пре свега, сама реч ,,канонизација”,
потиче од грчког глагола kanonίzw који се код нас Срба најчешће преводи
са озаконити, мада је, по мом скромном мишљењу, можда боље
употребљавати израз узаконити.

Латински еквивалент за наведени грчки термин је canonisatio.

Канонизација
према томе представља узакоњење, кроз посебну одлуку највиших црквених
власти неке од помесних Православних цркви, црквеног поштовања
упокојеног подвижника вере и побожности као светитеља. Наиме, осим
протестаната, и Православни хришћани, као и римокатолици, јасно истичу
учење да они међу хришћанима који су савршенији по животу и који су се
истакли током овоземаљског живота у исповедању и ширењу вере, да су они,
након упокојења, управо од Господа удостојени нарочите благодати, те да
су, да тако кажемо, удостојени да буду светитељи који се пред Богом
моле за своју живу сабраћу по вери, те да ми, као део свете Цркве, имамо
потребу да овим Божијим угодницима одајемо молитвено поштовање кроз
молитве. Али, да би се то поштовање проузносило само оним особама које
су заиста свете, потребно је саборно руководство свете Цркве. Како би
овај детаљ што правилније разумели, нагласићу следеће. Наиме, у време
ране Цркве, старозаветни патријарси, старозаветни пророци, новозаветни
апостоли и наравно, мученици за веру, прихваћени су и прослављани као
светитељи. Постојала је потреба да се од стране помесног епископа имена
тих светитеља унесу у диптихе или тзв. синодике, и они су молитвено
спомињани на сабрањима верника. Исто тако, управо у времену ране Цркве
већ имамо наговештаје да се поједини дани у години посвећују прослављању
појединих светитеља (као најкарактеристичнији пример јесу свети
мученици и обичај да се прославља дан њиховог страдања за веру). Током
времена имена записана у диптисима издвојена су у посебне зборнике, тј.
Менеологионе (mhnolόgioi - месецослови) и Календаре (који су у одређеној
мери настали под утицајем древних fasti-a), а који су опет били у
употреби унутар епископија. Међу првим историјским сведочанствима о
васељенском поштовању Апостола, јесу управо она која датирају из времена
4. века. Из истог времена су и прва сведочанства о општецрквеном
празновању светих мученика (о овоме погледати у беседама светог Јована
Златоуста).

Као што је речено, установљење празника у част
светитеља свагда је било везано за одлуке више црквене власти и управо
се ту налази основа за изучавање канонизације. Наиме, период 4. века
јесте време када, да тако кажемо, настају две нове категорије светитеља
чије се признавање и прослављање као таквих могло обављати управо на
основу њихових личних особина и заслуга. То су, преподобни, тј.
светитељи из монаштва и свети оци Цркве. Неки међу преподобнима, који су
се прославили прозорљивошћу и чудесима, провозглашавани су светитељима
од стране верујућег народа. У појединим ситуацијама, таквим подвижницима
су још за овоземаљског живота подизати храмови (као пример можемо
навести да је император Маркијан устројио храм у част преподобног
Васијана). Најчешће су преподобни помесно прослављани (у својим
манастирима или епископијама), а потом су прослављани и по другим
областима управо у мери како се ширила вест о њиховом светом животу,
чудесима или нетрулежности њихових светих моштију. Интересантно је да се
некако најлакше лику светитеља прибројавају особе које су у вишим
чиновима јерархије. Као пример наведимо да су сви архиепископи
Константинопоља, почев од Митрофана (315-325), па до Евстафија
(1019-1025), означени као светитељи у константинопољској цркви, изузев
наравно оних који су осуђени као јеретици или су из неког оправданог
разлога удаљени са епископске катедре. Потребно је напоменути да су и
многи од првих епископа Рима прибројани у лик светитеља због тога што су
страдали као мученици. Оно што треба да нагласимо у овим уводним
напоменама о канонизацији јесте и то да категорију светих у древној
Цркви представљају особе које су се прославиле побожношћу (благоћешћем) и
заслугама за Цркву. Као безмало свима познат пример јесу равноапостолни
Константин и Јелена, затим царица Теодора, царица Пулхерија, принцезе
Сосипатра и Антуса...

Веома важан тренутак у изучавању
прослављања светитеља Цркве јесте одлука императора Василија (976-1025)
да се објави општи менеологион у коме су се налазила имена свих
светитеља који се молитвено поштују на простору тадашње грчке империје.
Управо је овај менеологион постао својеврсна основа за познији
,,Светачник константинопољске цркве” (за оне који желе да се подробније
баве изучавањем овог питања, упућујем их да анализирају рукописе
,,Светачника” Кијево-Печерске лавре, у којима ће лако уочити делове
поменутог ,,Светачника константинопољске цркве”).

Можда је овај
увод био мало и предугачак, али надам се да ми на томе нећете замерити
пре свега због тога што су правила у вези са канонизацијом из времена
древне Цркве прихваћена и данас. Како је сфера мојих истраживања,
стицајем околности, усмерена ка хришћанству у Русији, напоменућу да се
руска црква такође постојано придржава основних принципа канонизације
утемељених још у првим вековима Цркве. Наиме, као својеврсна основа да
Црква приброји одређеног подвижника у лик светитеља, јесте дар
чудотворства, пројављен или за живота или након упокојења, а такође
(мада не и увек) пројављење светих моштију. У Русији канонизација
светитеља има три степена, тако да се подвижници благочешћа признају за
светитеље прво у манастирима или у парохијским храмовима где се налазе
њихове мошти, затим у епархији и, на крају, да се као светитељи поштују у
читавој Руској православној цркви. Право канонизације помесно
поштованих светитеља припадало је епархијском епископу. Увођењем
митрополија, а потом и патријаршије, право општецрквеног прослављања
светеља припада митрополитима или патријарху али увек уз учешће сабора
свих руских епископа.

Помесна епархијска црквена власт (епископ),
након што би добила поуздана сведочанства о чудима која се дешавају на
гробу упокојеног подвижника или да се започело са молитвеним поштовањем
тог подвижника од стране верујућег народа, одлази сам (епископ) или
преко за ту прилику изабраних особа, да се увери у истинитост чуда или
нетрулежност моштију, а потом се обавља свечано богослужење у храму у
коме се налазе мошти (уколико мошти нису у храму, тада се богослужење
обавља у најближем храму). Затим се доноси одлука да се сваке године
свечано слави спомен светитеља у дан његовог упокојења или на дан
откривања његових моштију; приступа се састављању посебне службе том
светитељу (најчешће са каноном и акатистом), такође се саставља његово
житије, у коме се осим биографских података, наводе и чудеса која су се
догодила. Све то, наравно, обавља се од стране компетентних особа и под
будним оком епископа. Такође се усталило као пракса да се мошти
новопројављеног светитеља ваде из гроба и да се полажу у посебан кивот
који се налази у храму што свакако има велики значај за све хрушћане јер
им даје подстрек да и сами умногоструче своје подвиге како би били
удостојени Царства Божијег и непрекидне заједнице са Господом.

У
Руској православној цркви је до 1547. године канонизовано укупно 68
светитеља међу којима су и свети Борис и Глеб, свети Теодосије Печерски,
митрополит Петар и Алексиј, преподобни Сергије Радоњешки и преподобни
Кирило Белозерски. Интересантно је да је непосредно пред сабор који је
одржан 1547. године канонизовано 15 особа. На саборима одржаним у Москви
у периоду 1547-1549. година, по иницијативи Ивана Четвртог и
митрополита Макарија, канонизовано је 39 светитеља. Оно што је нарочито
интересантно за нас у овом тренутку јесте да се одлука о канонизацији
доносила након ,,са великом брижношћу и испитивањем о чудесима”, како о
томе говоре сачувани документи (онима који желе да се подробније баве
овим питањем, искрено препоручујем истраживање саборских докумената из
16. века, поготово сабора који су одржавани у Москви). Од 1549. године
па до тзв. Синодалног периода у историји Руске цркве, по истој процедури
канонизовано је 132 светитеља (нагласићу да је махом реч о светитељима
који су се упокојили у 15, 14, 13, па чак и у 12. веку). У Синодалном
периоду као општецрквено прослављани светитељи у Руској цркви
канонизовани су Теодосије Тотемски, Димитрије Ростовски, Митрофан
Воронежски, Инокентије Иркутски, Тихон Воронежски...

Оно што
такође треба нагласити, а што донекле збуњује недовољно упућене особе,
јесте податак да је 1539. и 1544. године виша црквена власт упозорила
помесне епископе да се у њиховим епархијама од стране верујућег народа
као светитељи прослављају особе које нису канонизоване од стране Цркве
управо због тога што су изостала пројављења Божије благодати која
указују да је реч о истинским угодницима Божијим (чудотворење и свете
мошти). Овај податак указује да је питање канонизације веома деликатно и
да некакво демократко изгласавање неког човека у светитеља никако не
долази у обзир. Канонизација је била, јесте и биће дело свете Цркве која
кроз јасне и недвосмислене изливе Божије промисли и благодати,
препознаје и провозглашава као светитеље оне угоднике Божије који то
заиста јесу јер, јесу наши молитвени посредници пред Господом, а не
некакви елементи етнофилетизма или било шта друго везано за овоземаљско и
пролазно.

Слободан Продић


Коментар
Један од
циљева форума Анастасија - Православље је да објављује текстове о
православљу како би смо приближили православну веру и традицију нашем
народу на једноставан и свима разумљив начин. Верујемо да је питање
канонизације једно од битнијих питања у Православљу коме није придаван
одговарајући значај. дипломирани теолог Слободан Продић написаће серију
текстова о православној вери и традицији који би били разумљиви и
обичним читаоцима.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 3:56 pm

СВЕТИ ВИТЛЕЈЕМ


Аутор: Епископ далматински Фотије, Број 1023, Рубрика Духовна ризница

Сто
тридесет година по Рођењу Христовом, витлејемска пећина је била стално
поклоничко место хришћана. Да би ово место пало у заборав, идолопоклоник
цар Адријан изградио је на њему храм посвећен Адонису. Из истог разлога
је раније на Голготи подигао храм богињи Афродити. Његови напори,
међутим, нису имали великог успеха. После посете Палестини 213. године,
Ориген пише да је место Рођења Христовог било веома познато и да му
ходочасте чак и идолопоклоници.


Почетком четвртог века,
царица Јелена подиже прву цркву у Витлејему на месту Рођења Христовог и
украшава је многим драгоценостима. Сходно сведочењу Евсевија
Кесаријског, и цар Константин је даривао ову светињу многим предметима
од злата, сребра и драгог камења. То потврђује и путописац фон
Бурдигалис, који о цркви у Витлејему пише: „Две миље од Рахиљиног гроба
лежи Витлејем, где се родио наш Господ Исус Христос. Ту је по наредби
Константина Великог изграђена црква“.



Првобитна
црква у Витлејему постојала је неизмењена још двеста година. У петом
веку Витлејемску цркву обнавља цар Јустинијан, начинивши је још већом и
краснијом. Јустинијан је желео да ова грађевина буде највеличанственија у
читавој Палестини. Из поштовања према првобитном облику цркве, његов
архитекта је приликом обнове задржао умногоме облик првобитне цркве.
Потврду о томе да је нова црква у Витлејему дело цара Јустинијана даје
нам једна арапска хроника.



У
времену после Јустинијана, врло је мало историјских сведочанства о
Витлејемској цркви. Персијска инвазија 614. године донела је велико
разарање Витлејема, али је Витлејемска црква због своје масивности
сачувана од оштећења. Аркулф и Вилибанд у седмом и осмом веку описују
Витлејемску цркву са одушевљењем, док Бернард у осмом веку пише следеће:
„У Витлејему постоји једна велика црква и у њеној средини подземна
крипта, у коју се улази из правца југа, а из ње се излази према северу. У
овој крипти је свето место Рођења Христовог“.

У једанаестом веку
Хаким ибн Амрилах је освојио Палестину и разрушио све њене цркве.
Једино је црква у Витлејему остала нетакнута. Француски хроничар Адемар
сведочи да су Сарацени покушавали и ову цркву да разоре, али се том
приликом појављивала светлост у виду муње, која је многе од њих побила.
Године 1099. крсташи освајају Јерусалим и затичу цркву у Витлејему
потпуно очувану. Годфрид је са својих сто коњаника освојио Витлејем за
један дан. Године 1103. он пише да је читава област Витлејема била
разорена, али је једино Витлејемска црква стајала усправно.



У
следећих педесет година, црква је била изложена лаганом пропадању, због
чега се византијски цар Мануил Комнин почиње старати о њој. Јован Фока у
своме спису о светим местима пише да су римски бискупи поставили статуу
цара Мануила у олтар цркве Рођења. После пада крсташа, бригу о цркви
преузимају византијски цареви и православни клирици, који су
осветољубиву мржњу Муслимана према цркви покушавали зауставити разним
поклонима. Године 1348. цар Кантакузин шаље султану Хасану у Египат
молбу преко јерусалимског патријарха Лазара, да се заузме за цркву
Васкрсења као и друга света места у Светој Земљи. Године 1435. цар
Алексије Комнен чини рестаурацију крова Витлејемске цркве. Познати
јерусалимски патријарх Софроније 1561. године дограђује четири простора,
који се налазе у оба дела крипте Рођења Христовог. За време патријарха
Пајсија вршени су такође одређени радови на крову Витлејемске цркве, али
ти радови нису завршени због недостатка новца. Његов наследник
Нектарије наставља те радове уз помоћ угледног Манолакиса Касторијаниса,
па и уз помоћ самога султана. Ови радови су трајали све до патријарха
Доситеја.



Касторијанис
је даровао потребну грађу за цркву од дрвета из Јопе. Грађа за
Витлејемску цркву је довлачена из Јопе кочијама у Јерусалим. Пошто је у
долини Салим, северно од Емауса, пут био закрчен и кочије нису могле
пролазити, православни хришћани из градова Ремли, Рамала и Лида, као и
из самог Јерусалима, долазили су и својим рукама уклањали препреке, како
би грађа стигла у Јерусалим. Овај транстпорт је трајао од месеца
августа до децембра. У септембру 1672. године почело је ново реновирање
крова и зидова цркве, као и отварање зазиданих врата и прозора. Освећење
цркве је извршено у време Сабора у Јерусалиму исте године. Овај Сабор
је ослободио Кирила Лукариса од оптужбе језуита.

Са дозволом
султана Сулејмана 1689. и у време патријарха Аврамија 1755. године,
вршена су нова реновирања Витлејемске цркве. У време Атанасија Трећег,
године 1842, извршена је потпуна и велика обнова ове светиње. Стари кров
је скинут и замењен оловним. Под витлејемског католикона поплочан је
мермером, док је спољни прилаз поплочан домаћим витлејемским каменом.
Сви зидови са постојећим мозаицима, иако кроз историју значајно
оштећени, заштићени су мермерним малтером. То је била и последња велика
обнова Витлејемске цркве до нашег времена.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 3:57 pm

Jустин Поповић




О.
Јустин Поповић (1894-1979) био је архимандрит манастира Ћелије, доктор
Теологије, професор Београдског универзитета и духовник.

Благоје
Поповић, потоњи отац Јустин, рођен је у Врању 6. априла (25. марта по
старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије.
Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је
Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а
имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну.

У
деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са
њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од
његових пријатеља био је и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински
Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао
највише Достојевског.

Брат Стојадин, као студент права изгубио је
несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са
студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот
да посвети Богу да би био што ближи Њему и своме брату. Родитељи му се
противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у
монахе.

Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници
у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и
свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли
патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов
Благоје постаје монах Јустин.

Тадашња власт пребацује једним
старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови
стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из
Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом
патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовану академију у
Петрограду. Због немира који су надолазили, богослови су 1916. повучени
назад у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и
сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику
западног света изложио је у својој докторској тези Религија и философија
Достојевског, која није прихваћена.

Без дипломе се враћа у
Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у
Грчку. Постао је стипендиста Светога Синода. За време једнога краткога
боравка кући, бива промовисан у чин јерођакона. У Грчкој, као и у Русији
и Енглеској, упознаје тамошњи свет. На њега је посебно утисак оставила
једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао да је
од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон
саслуживао у грчким храмовима.
У Атини стиче докторат Богословља.
Свети Синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао
је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке
богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и
Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник
православног часописа „Хришћански живот“. Познати су његови чланици: „Са
уредничког стола“.

Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало
се и неких тадашњих неправилности у клиру СПЦ и богословским школама. У
карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко
му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији св. Исака
Сиријског и св. Макарија Египатског. Али је за пар дана написао оквирно
исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу св. Макарија
Египатског“ и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је
из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана,
тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот“
угаси.

У то време на Западу, у Чешкој, јавља се покрет који је
желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника
владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо је Свети
Синод одлучио да га постави за епископа. Он је то одбио уз образложење
да је недостојан тог чина. После тога ниједном није изабиран или
предлаган за епископа. Затим је постављен за професора Битољске
богословије. Из тог времена био је у вези са св. Владиком Николајем и
св. Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против
увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао
похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био
сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред
црвене револуције.

Од 1934. је професор Богословског факултета
Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао
Српско философско друштво 1938. у Београду. Бавио се превођењем
богословско-аскетске и светотачке литературе.

По избијању Другог
светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена
проводио је у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен
после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у
манастир Ћелије код Ваљева.
У Ћелије је дошао 1948. године по
благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која
је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије,
неколико година раније.

О самом животу оца Јустина у Ћелијама,
има много да се каже. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од
власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле
ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко
Тодоровић - лелићки парох, авини ученици и остали поштоваоци...
Отац Јустин је се упокојио у исто време и у исти дан када је и рођен - на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године.

Књижевно-богословски рад

Убрзо
после Првог светског рата јавио се књигом Философија и религија Ф. М.
Достојевског (1923.). По оцени многих ово Јустиново дело је једна од
првокласних и најбољих студија уопште о генијалном руском писцу.

Јустин
Поповић, који је у међувремену постао професор догматике на Теолошком
факултету, своју тему о Достојевском унеколико је проширио у новој књизи
под насловом Достојевски о Европи и Словенству (1940.). Религиозна
мисао руског писца послужила је Јустину Поповићу да реинтерпретира
религиозну философију православља. Постављајући у новим условима, пред
Први светски рат, питање односа Европе и словенства, којом су се бавили
још словенофили блиски Достојевском, Јустин Поповић је посредно отварао и
српско питање. Било је то пред сам почетак Другог светског рата.

Приредио
је 12 томова Житија светих, за сваки месец у години по једна књига.
Сваки том има по неколико стотина страна и представља синтезу много
разних извора систематично сакупљених и приређених. Осим ових житија,
сабрана дела Јустина Поповића имају 33 тома. Говорио је течно четири
страна језика: грчки, руски, немачки и енглески и бавио се превођењем са
више језика.

Значајнија дела:

Философија и религија Ф. М. Достојевског (1923.),
Догматика православне Цркве, 1-3 (1932.),
Достојевски о Европи и словенству (1940.),
Светосавље као философија живота (1953.),
Философске урвине (Минхен, 1957.),
Житија светих, 1-12 (1972-1977.),
Православна Црква и екуменизам (Солун, 1974.),
Пут богопознања (1987.).

Духовник манастира Ћелије

По
казивању ћелијских сестара, у манастир Ћелије дошао је 28. маја 1948.
Прогнан са Богословског факултета, овде се налазио у некој врсти
заточеништва. Ћелије тада постају место ходочашћа за многе који су
желели да га виде и добију духовне поуке и савете. То је описао Душан
Васиљевић у своме Сећању на оца Јустина.

Међу најзначајније
његове ученике убрајају се: митрополит Амфилохије (Радовић), епископи:
ѕахумско-херцегвачки Атанасије (Јевтић), призренски Артемије
(Радосављевић) и бачки Иринеј (Буловић). На Богословском факултету
предавао је Догматику и патријарху Павлу.

Преко тридесет година
провео је у Ћелијама, учинивши их једним од најпознатијих српских
манастира. Његов гроб, који се налази у непосредној близини манастирске
цркве, и данас привлачи посетиоце и поштоваоце. На овом гробу су се,
према предањима, дешавала чудеса и исцељења. Неки поштују Јустина
Поповића као светитеља, иако још није званично канонизован. Постоји и
икона на којој је представљен као преподобни Јустин Ћелијски и држи у
руци књигу Житија светих.
Био је противник екуменизма у православљу
називајући га једним именом „свејерес“. Своје мишљење о томе изнео је у
књизи „Православна Црква и екуменизам“.

У Ваљеву постоји Духовна библиотека „Отац Јустин“.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 3:58 pm

ГОСПОД ГОВОРИ ЧОВЕКУ







Да
ли си кадгод размишљао, сине, да све што се дотиче тебе, дотиче се
једновремено и Мене, јер све што се тебе дотиче, дотиче се зенице ока
Мога.

Ти си драг у очима Мојим, бесцен, и Ја сам те заволео, па је зато за Мене нарочито задовољство да те васпитавам.

Кад
те искушења сколе и непријтељ навали као река, знај да је то по Мом
допуштењу, да твоја немоћ осећа поребу за Мојом силом и да појмиш да си
сигуран само кад се Ја борим за тебе.

Ако се налазиш у тешким
приликама, међу људима који те не разумеју, који не воде рацуна о томе
шта ти је пријатно, који те одбацују - то је по Мом допуштењу.

Ја сам - Бог, Који управља приликама. Ти се ниси случајно нашао на своме месту; то је баш оно место које сам ти Ја одредио!

Молио
си Ме да те научим смирености, па, ево, види: ставио сам те у ону
средину, у ону школу, где се та лекција учи. Твоја средина и људи који
живе с тобом само испуњавају Моју вољу.

Ако се налазиш у новчаној
оскудици, тешко везујеш крај с крајем - то је по Мом допустењу, јер ја
располажем свим материјалним средствима. Ја хоћу да Ми се ти обраћаш и
да зависиш од Мене. Моје ризнице су неисцрпне. Ја хоћу да се увериш у
верност Моју и истинитост Мојих обећања. Да се не догоди да ти могу рећи
у твојој невољи: 'Ви нисте веровали Господу Богу вашем' (5. Мојс.
8,12-13).

Ако преживљаваш ноћ бола, ако си одвојен од својих
ближњих - то је по Мом допуштењу. Ја сам Утешитељ и Исцелитељ болести,
ја сам то допустио, да би Ми се ти обратио и да би у Мени нашао вечну
утеху.
Ако си се разочаро у свога пријатеља, у некога коме си открио
своје срце - то је по Мом допуштењу. Ја сам допустио да се разочараш, да
бих показао да је Господ твој најбољи пријатељ.

Ја хоћу да Ми ти
све приносиш и да Ми се повераваш. Неко те је оклеветао. Препусти ту
ствар Мени и приклони се Мени, прибежишту Своме, да би се избавио од
злог језика. Ја ћу изнети твоју истину на светлост дана и доказаћу твоју
невиност.

Ако су твоји планови пропали, ако си клонуо душом и
телом - то је по Мом допуштењу. Ти си правио планове и износио си их
Мени, да их Ја благословим. Али ја хоћу да Ми ти препустиш да располажем
приликама твог живота. Тада ће одговорност за све пасти на Мене, јер је
она за тебе сувише тешка и ти сам не мозеш изаћи с њом на крај.

Ако
су те неочекивано снашле животне невоље и ако ти је туга испунила срце,
знај - то је по Мом допуштењу. Ја хоћу да твоје срце и твоја душа буду
увек огњени пред очима Мојим и да именом Мојим побеђујеш сваку
малодушност.

Ако већ дуго не добијаш вести од оних које волиш, па
по својој малодушности падаш у очајање и ропћеш - то је по Мом
допуштењу. Кроз патњу твоје душе Ја испитујем јачину твоје вере у моја
обећања и силу и снагу твоје молитве за ближње. Јер, ти њих ниси
препоручио Покрову Моје Пречисте Мајке, нити си препустио бригу о њима
Мојој Очинској љубави.

Ако те је снашла тешка болест - пролазна,
или неизлечива, па си прикован за постељу, знај да то је по Мом
допуштењу. Ја хоћу да ме ти у својој телесној немоћи још дубље упознаш.
Хоћу да не ропћеш што ти је послато искушење и да не испитујеш Моје
непроницљиве планове за спасење људских душа, него да се с поверењем
препустиш Мени и дођеш под Моје окриље.

Ако си маштао да учниш
неко нарочито дело Мене ради, а уместо тога пао у болесничку постељу и
онемоћао, знај - то је по Мом допуштењу. Кад си здрав, био си презаузет
својим пословима и твоје мисли су биле далеко од Мене. Сети се да су се
неки од Мојих најбољих сарадника удаљили од светских послова, да би у
миру научили да се непрестано моле.

Ако си неочеквано позван да
зауземш неки тежак и одговоран положај, иди, прихвати се и ослони се на
Мене. Ја ти поверавам тај задатак, јер те је зато благословио Господ Бог
у свим делима твојим, у свему што будеш радио својим рукама.

Данас
ти дајем овај сасуд светог јелеја. Користи се њиме слободно, дете Моје.
Сваку тешкоћу која искрсне, сваку увредљиву реч коју примиш, сваку
сметњу у твом раду која би могла да те ожалости и обесхрабри, сваку
своју немоћ и неспособност - помажи овим јелејем. Сећај се да је свака
невоља - Божија поука, прилика да се нечему научиш. Свака оштрина ће
отупити да се ти не озледиш. Стога усади у срце своје речи које сам ти
данас објавио: то је по Мом допуштењу. Јер, ово за тебе није само реч,
но је то - живот твој.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 3:58 pm





14 Ako oprostite ljudima uvrede njihove,
oprostice vama i Otac vas nebeski;
ali ako ne oprostite ljudima,ni Otac vas
nece oprostiti vama greha vasih.

19 Ne sabirajte sebi blaga na zemlji,
gse moljac i rdja jvare,i gde lupezi
probijaju i kradu;

20 nego sabirajtesebi blaga na nebu,
gde ni moljac ni rdja ne kvari,
i gde lupezi ne obijaju i ne kradu.
Jer gde je blago tvoje, onde ce biti
i srce tvoje.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 3:58 pm





На
једној од пештаних фландријских дина налази се велики дрвени крст са
ликом Спаситеља. На самом крсту урезане су ове речи, које још увек
одолевају времену:

ЈА – СВЕТЛОСТ, А ВИ НЕ ВИДИТЕ МЕНЕ

ЈА – ПУТ, А ВИ НЕ СЛЕДИТЕ МЕНЕ

ЈА – ИСТИНА, А ВИ НЕ ВЕРУЈЕТЕ МЕНИ

ЈА - ЖИВОТ, А ВИ НЕ ТРАЖИТЕ МЕНЕ

ЈА – УЧИТЕЉ, А ВИ НЕ СЛУШАТЕ МЕНЕ

ЈА – ГОСПОД, А ВИ СЕ НЕ ПОКОРАВЕТЕ МЕНИ

ЈА – ВАШ БОГ, А ВИ СЕ НЕ МОЛИТЕ МЕНИ

ЈА – ВАШ НАЈБОЉИ ДРУГ, А ВИ НЕ ЉУБИТЕ МЕНЕ.

АКО СТЕ НЕСРЕЋНИ, ОНДА НЕ КРИВИТЕ МЕНЕ.

Слава и хвала Господу!

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:01 pm

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ-ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ


ЛАГАНО КОРАЧА ХРИСТОС


Говорено нестрпљивима у очекивању царства Христовог.




Vocati sumus ad militiam Dei vivi
Тертулианус

Рече му Симон Петар: Господе, куда идеш?
Исус му одговори: Куда ја идем не можеш ти сад ићи за мном,
али ћеш после поћи за мном.
Јов. 13, 36.

Ist Christus Traum, dann ist das Leben Ein Gang durch Wusten in der Nacht,
Wo niemand, Antwort uns zu geben, Als eine Horde Bestien wacht.
Lenau: Savonarola


Лагано корача Христос, драга браћо.

Он
бира место где ће стати својом светом ногом, јер он неће да стане у
крв. Он бира уске стазе на земљи, стешњене грехом, јер он не може да иде
широким имањем греха. Он се провлачи између разбојника, гуран њиховим
лактовима, јер он мора да се пробије напред.

Гле, долази Христос међу нас као гост, рецимо, и пита нас за пут!

"Покажите ми пут без крви, без греха и без разбојника!".

Какав
би му одговор могли дати? Где би нашли пут, достојан стопа Његових? Кад
би проврила сва усахнула крв из земље, земља би представљала један
океан крви. Кад би букнуо пламен из сваког места обесвећеног грехом,
земља би се претворила у један пламени пакао. Кад би васкрсли сви мртви
разбојници и упарадили се на земљи са живим, земља би била једна
непроходна шума људских тела.

Не би му могли рећи: Иди, Господе, кроз градове. Јер градови значе збир и близину. А збир и близина изазива и појачава грех.

Не би му могли рећи: Иди, Господе, кроз села. Јер нема села, које не личи на Гадаринску страну, склониште злих духова.

Не би му могли рећи: Иди, Господе, кроз шуму. Јер шума је стари савезник и јатак разбојника. У шуми је Каин убио Авеља.

Не би му могли рећи: Иди, Господе, морем. Јер море је гробница пирата и пустолова и ратне славе.

Не би му могли рећи: иди, Господе, ваздухом. Јер и из ваздуха је човек вршио злочин над братом својим.

Ми,
обични смртни корачамо без страха и зазора стопама паса и тигрова и
хијена и камила. Но ко би од нас смео Христу предложити: Иди, Сине
Божији, стопама, којима ми идемо? Нико. Једно би му само сви могли рећи:

-
Не долази, Господе, док се не сагради пут за Тебе! Ми, обични смртни,
можемо преданити у свакој кући. Но ко би од нас умео дати одговор Христу
на питање: Где је кућа у којој би ја могао преданити?

Ја, ти, и он дали би му три разна одговора.

Ја
би му рекао: Ти си цар, Господе, иди у царске дворове! Но ја бих се
преварио. Зар су царски дворови мало бивали гадаринске стране, склониште
бесова? Зар код Ирода и Нерона да гостује Христос?

Ти би му
рекао: Иди у храмове, Господе, ти си првосвештеник. Но ти би се
преварио. Како би могао преданити Христос у храму опкољеном мртвачким
костима и упрљаном нечистим молитвама и глупим жељама?

Он би му
рекао: Ти си, Господе, пријатељ сиротиње, иди рибарима у кућу као што си
ишао Петру и Андреји. Но ко јамчи, да ће га рибари понудити рибом, а не
змијом? Или можда би му он рекао: Иди, Господе, богаташима у кућу, као
Закхеју и Никодиму. Но ко зна, да ли ће се у кућама претрпаним мебелом и
грехом наћи ваздуха за Христа? Ко зна, да ли ће се у домовима пуним
слаткиша наћи која мрва хлеба за Христа?

И тако би се преварили и
ја, и ти, и он. Где год би Христос стао ногом, из стопе његове оживела
би сва историја тога места од постања. Кад би га ја увео у царски двор и
сагледао све оно што оживи пред погледом његовим, ја бих се застидео.
Застидео би се и ти с Христом у храму, застидео би се и он, с Христом
међу сиротињом.

Но и ја, и ти, и он - кад би се добро обазрели
око себе, и могли би дати један одговор Христу: Иди, од нас, Господе,
јер још није међу нама сазидан дом достојан Тебе.

Не би се мање мучили с одговором ни на Христово питање:

-
У које време да вам дођем? Јер које је време на земљи било без крви,
без греха, и без разбојника? И само време кад се Христос појави на
земљи, није било Христово време, но време злочина и Голготе. Једно би
само могли одговорити Христу? Не долази, Господе, јер још није време
Твоме доласку.

И тако, кад би се огласио долазак Христов, ми му
не би знали ни пута показати, нити дом за становање понудити, нити време
означити. Ми би се збунили и застидели, као што се збуне и застиде
грађани једне мале варошице, када се огласи долазак Владаоца у њихову
средину. Дотле безбрижни и самозадовољни паланчани уздижу своју паланку и
хвале њене дражи и њено богатство. Но на глас о доласку Владаоца њима
се тек тада отворе очи, и они виде оно, што дотле нису видели, и осете
оно, што дотле нису осећали. Тек тада виде они ништавило и беду своје
средине, виде неокречене куће, проваљене улице, нечиста дворишта,
сплетене кметове, трапаве служитеље, смешне паланачке помодарке,
босоногу децу, и све, - све остало, што може да чини савршеним мизерију и
ништавило једнога места. И дубок осећај стида наишао би на бедне
домаћине. И они би радо поручили Владаоцу, да не долази, кад би то Овога
могло задржати од пута.

Исти је такав случај са Христом и нама.
Док се још није огласио долазак Христов, ми гордо мислимо: Нека дође, у
свако време ми имамо чистих путева, којима ћемо Га водити, и чистих
домова, где ће становати. Ми имамо лепших улица него што је Јерусалим
имао, и имамо лепших кућа него Тир и Сидон. Можда би се Христос зачудио
техници наших улица и отмености наших кућа. Нека дође Он и свих 12
апостола Његових, нећемо се застидети. Нека дође и Он, и Бог Отац, и Дух
Свети, - ми се нећемо застидети.

Но, рецимо, огласи се долазак
Христов и ми се тад размислимо дубље. Пред погледом Христовим на свима
се тајнама ломе печати и из стопа Његових васкрсава историја тих стопа
земље од прапочетка до данас. И Христос би гледао заједно с нама грех и
крв сваке стопе земље, коју смо ми застрли глатком калдрмом.

Ми
би се сетили, да Му бацамо цвеће и застиремо ћилимове. Но узалуд; то је
чињено и у Јерусалиму при уласку Христовом, па је Христос остао
равнодушан према томе. Данас, двадесет векова после тога, зар опет да
дочекујемо Христа детињски, цвећем и шаренилом? Зар не би могли изнети
му на сусрет чиста срца и узвишене духове и добра дела као зрели људи?

Требало би га поздравити при сусрету једном изјавом, једном једином, која би Му створила радост:

Господе,
код нас нема невино просуте крви, и нема греха, нити разбојника. Но то
не би могли учинити, а да не лажемо, а ко сме лагати пред Оним, који не
само зна, но гледа истину.

Да ли да му правимо тријумфалне
капије? Како је то мизерна мисао у вези са Христом. Тријумфалне капије
се праве онима, који се могу провући испод њих. Но зар Христос није виши
од највиших тријумфалних капија? Носиоци земаљске славе траже
тријумфалне капије, а Христос је носилац небесне славе. Небесни свод је
њега достојна тријумфална капија.

И ми би се окренули десно и
лево тражећи један дом, где би могли увести Христа. Дом треба да је
украшен чистим срцима и узвишеним духовима и добрим делима. Где да се
нађе такав дом. Има домова пуних шарених крпа и шарених срца и површних
духова и жалосних дела, но где да се нађе дом пун онога што Христос
воли?

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:01 pm

Па онда: ко да изађе напред и стане пред лице Христово? Пред земаљске
цареве и краљеве напред излазе богаташи, и ратници, и свештеници. Још се
препиру, ко ће стати ближе до Његових Величанстава. Но пред Христа нико
се од њих не би истрчавао. Напротив, они би се гурали уназад и тражили
место што удаљеније и што склонитије од погледа Његових. Јер ко може
издржати погледе бистре као извори на Алпима, и пламене као муње у црним
облацима?

Па онда: ко да пружи руку своју и рукује се са Христом
у име свију? Чија је рука толико чиста, да се сме дохватити руке Сина
Божијег? Чија је рука толико снажна, да се дохвати до Христа, а да му се
цело тело не затресе, као кад се дохвати до галванске струје?

Да истакнемо напред децу! Можда би дошли на ту мисао.

Но
ни то не би било достојно. Пре две хиљаде година Христос је налазио
радост само на деци. Данас Он жели да види зреле људе, којима би се
зарадовао као деци.

И ми би се збунили. И стид би обузео душу
нашу због неслућене сиромаштине света. И ми би се гневили на људе и на
себе, на оне који иду напред и на оне који ходе позади. И кршећи руке ми
би с погњуреним погледом и обореном главом викнули: Господе, не долази к
нама, ништа није спремно за дочек Твој! Ми смо сиромашни и грешни.

Но
докле да држимо Христа у прогонству? Није ли ова земља више Његова кућа
него наша? Не стоји ли Он ближе Богу, домаћину света, него ми? Нисмо ли
ми и сувише дрски кад се правимо господарима у туђој кући, из које смо
протерали домаћина и његову најмилију и најсроднију чељад.

А Христос је најмилији и најсроднији Богу Оцу.

Ко је Христос? Ко је тај човек, да ми после двадесет векова морамо водити рачуна о Њему?

То
је основно добро, којим људи живе. Без тога добра свет би се поново
вратио у првобитни хаос. Кад је зло претило да поремети равнотежу света и
да све ствари баци у мрак хаоса, појавио се један човек, од Бога
послат, од земље одгајен, од људи непризнат, човек који се легитимисао
као син Божији моћном речју и моћним делима. Дошао је био међу своје, но
своји га не примише но презреше и одбацише, али Бог учини од тога
одбаченог камена темељ целој људској историји.

Тај човек није био
као други људи, који се односе ропски према себи и један према другом.
Не; то је једини слободан човек, који је ходио по земљи; Он се опходио
очински са добрима, а господарски са злима. Он се кретао у овоме свету
не као најамник но као прави домаћин у своме дому. Најамнику је стало до
тога да се наједе и напије, ма сви остали око њега гладовали. Јер
најамнику је свеједно, остала кућа или пропала; за њега је главно, да он
не пропадне. Домаћин се пак брине о целоме дому, и о свој чељади у дому
и њиховом благостању више но о себи.

Христос! То име је постало
синтеза свих највиших идеала светских. Слобода, разум, љубав, вера, рад,
- све се то налази у једном имену, - Христос. То име је постало и
симбол и покровитељ сваке узвишене мисли, сваког племенитог осећаја,
свакога прегнућа, које служи општем добру. То име је пророчанство, још
неостварено, пророчанство свега идеалнога. Сви ће се идеали у свету
реализирати, - то означава име Христос. Сви ће се људи осетити једнога
дана као синови једнога Оца.

Слобода ће се зацарити међу људима и љубав ће завладати над људима. Ропске душе ће се пренути и слобода ће ући у њих.

Доћи ће време, кад ће се за прокаженог сматрати човек, који не верује у Бога.

Доћи
ће време, кад ће сви људи мислити и радити о добру свих. Слаби ће бити
надахнути снагом, а мишице силних малаксаће. Малени ће погледати у
звезде и порашће, а високи ће видети Бога и спустиће се.

Зарашће ране увређених и утеха ће доћи неутешним.

Вратиће се из прогонства прогнани правде ради, и миротворци ће бити вође људи.

Заблудели
синови напустиће свиње и храну свињску и са скрушеним срцем упутиће се
своме Оцу, да потраже боље друштво и бољу храну. Заблуделе кћери вратиће
се са клизавог пута, куда их вуче мрак у очима и у разуму, и окренуће
се ка Истоку, одакле ће Сунце осветлити њихово лице и преобразити њихову
мисао.

Зеленашима се неће знати гроб на земљи, ни тврдицама име међу синовима људским.

Крвницима
ће крв замутити памет, а златождери ће угнилети у златним сандуцима. И
кад гробар откопа гроб златождера, он ће истрести смрад из сандука, а
сандук ће однети кући,

Клеветницима ће се напунити уста црва под земљом, а интригантима змије ће се обавијати око ногу и змијина јаја лежати на језику.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:02 pm

Мртви гурмани служиће за храну живих гурмана, који гмижу по земљи и пирују по гробовима.

Нови људи родиће се на земљи, и о старим људима причаће се као о страшилу.

Чело тих нових људи биће високо и блиставо од мисли, а срце топло од љубави.

Похотљиво
месо ће престати да личи на негашен креч, који све већма букти што се
више у њ воде сипа. Разум ће укротити црвену бестију у жилама и
упрегнуће је у своја кола.

Умукнуће све дисонанце у свету и једна неисказана хармонија разлиће се по овој огрубелој планети.

Племенитост ће избити из своје тамнице на површину, а грубост ће потонути на дно.

Зло ће бити побеђено и добро ће тријумфовати.

То је пророчанство Христово.

Да ли је се оно остварило? Није.

Да ли ће се остварити? Видећемо.

Да није време демантовало Христа? Застанимо.

Зидине
једнога града источњачког биле су дебеле девет, а високе педесет
метара. Над једном капијом стајало је написано: Град Нинива, којој је
друкчије име Будућност. Но време је збрисало ту гордост људску. Данас и
најмањи ветрић кад пирне титра се са прахом бившега града. Хиљаде
градова у Азији и Европи данас се пре могу назвати Будућност, но мртва
Нинива.

Наш двадесети век почео је да личи на стару Ниниву. Тек
је освануо он је се представио свету: Мени је име Будућност. Он се
рекламирао као век мира и културе. Међутим на сваке три досадашње године
долази по један рат. На својим капијама он је одмах показао натпис: Рад
и човекољубље. Међутим најинтересантнији његов досадашњи рад односио се
на човекоубиство.

Зар није демантован Христос нашим веком? Нисмо
ли ми били сведоци у овој прошлој години свега онога, што демантује
Христово пророчанство? Нисмо ли ми у овој другој деценији двадесетог
века доживели времена прехришћанска?

Заиста, поновило се једанпут
више све оно, о чему смо ми улазећи у XX век мислили, да је беcповратно
припало прошлости, као и слава Ниниве. Дигао се човек на човека и народ
на народ. Нагомилане су гвоздене машине, пуне притајеног огња,
намењеног за груди непријатељске. Човек је човека убијао и од тог
убијања осећао нарочиту сласт. Земља је поплављена од крви, и одебљана
од меса људског. Година је дана, како су умукли људски језици и како се
људи разговарају звеком гвожђа. Годину дана посматрају гавранови мајке у
црнини и гракћу: - Ми познајемо месо ваших синова! Сестре премећу
рањенике и међу бледим лицима њиховим траже лице своје браће. Удовице са
крвавим очима од суза гледају како им се растура тек савијено домаће
гнездо и бежећи од мисли о прошлости крију погледе од будућности.
Сирочад тепају још имена мртвих очева и као иглама убадају мајку
питањима: - Кад ће доћи отац? Старци се храбре пред децом, но у самоћи
јецају и болом се својим хране. И сав бол постаје дубљи, кад га још и
неправда удуби. Дипломати се играју народима као фигурама од шаха.
Беспосленици се привлаче за ратницима и купе из крви сребрне и златне
колуте. Шпекуланти су од рата створили трговину, која им доноси
богатство и радост. Незаслужни се виком дижу изнад заслужних. И још тежи
постаје бол, кад се погледа у пустош од огња, који је попалио људска
обиталишта, и на пустош од болести, која је мучки хиљаде жртава уморила,
и на страховиту поворку људи, са избијеним очима, и скрханим ногама,
одсеченим рукама, изгњеченим ребрима, и на отечена и промрзла, на
изгладнела и јехтичава тела, која су пре годину дана била свежа и
снажна. А најтежи бол бива, кад се човек сети, да се све то дешава у XX
веку. И ми онда с бескрајним болом стављамо питање: Где је Христос? и:
Да није остао он 20 векова далеко од нас? Да није на Голготи заједно с
Његовим телом за навек распета и Његова мисао? Да ли штогод још уопште
значи за људе то име, Христос?

Судимо, браћо, лагано и судићемо
правилно. Под притиском моменталног бола ми застиремо својим песимизмом
целу људску историју. Кад нам бол обоји Сунце црном бојом, ми онда кроз
ту боју гледамо цео живот. Судимо лагано, јер и Христос корача лагано
кроз историју. Лагано као дубока река, за коју би дете помислило да се
не миче, но на којој човек не би могао направити бране. Лагано као жито,
које посејеш у јесен, и у зиму мислиш да је мртво. Још није дошло
пролеће семену Христовом. Дуг је пут Христов, он се простире до краја
људске историје. Кад би журио, заморио би се, пао би на по пута, и
остао. А кад лагано иде, иде поуздано. Дуг је пут Његов, зато су лагани
кораци Његови.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od ANDJEO82 taj Čet Jan 27, 2011 4:02 pm

А и тежак је пут Његов. Зато лагано корача. Кроз баре од крви, кроз мрак
од греха, и кроз трње од разбојника Он се пробија. Узак је Његов пут и
многи се пали грешници налазе у амбису с обе стране Његовога пута; Он
мора да се сагиње на обе стране, да их диже и вуче за собом и да иде
напред. Зато лагано корача.

Он лагано корача, јер је Његов идеал
далеко. Идеал је Његов крајњи идеал историје, и њему је место на крају
историје. Христос није проповедао један идеал, који се постиже за 24
часа. Не; Његов идеал захтева цео век једнога човека и цео век
човечанства. Један човек може да достигне идеал Христов за свога живота,
но човечанство је још далеко од свога краја, зато је још далеко од
Христовог идеала. Христов идеал достигли су апостоли, и мученици, и сви
они хероји, који су своју мисао и своје срце ставили у службу Богу на
срећу људи. Но колико је то њих свега: стотине, хиљаде, - не више, а то
значи: они су ипак увек још у мањини у свету, зато увек још у свету
претеже мржња над љубављу, и неразум над разумом. Зато се и не осећа да
Христос иде. Но кад Христова мањина постане већина, онда ће на
теразијама живота претегнути љубав и разум, и Христово пророчанство биће
остварено.

Један човек зидао кућу. Зидао је 5-6 недеља и сазидао
5-6 спратова. И свет зинуо од чуда, и обасуо хвалом домаћина те куће. -
"Украси нам варош" - рекоше сви. Но прође 5-6 месеци и кућа се проломи и
стропошта. Свет пролажаше поред жалосне хрпе од материјала и гунђаше: -
Тако је кад се зида на брзу руку и ради ренте!

Није тако с
кућом, коју Бог зида и којој је Христос темељ, а сви људи цигле. Огромне
су размере те куће. Материјал је пробран. Сваку циглу треба пробрати и
отесати. Кад човек прође поред те огромне грађевине, рекао би: - Никад
то неће бити готово. Но грађевина се готови лагано и постојано. То није
кућа ради ренте, то је кућа ради куће. Зато није тешко веровати, да ће
она морати бити лепа.

Христос се бори, зато лагано корача. Он се
бори с грешницима и безбожницима, и после сваке победе корачи један
корак напред. Његова мањина то је црква војинствена, јер она војује
заједно са Христом против зла у свету. Бог помаже тој мањини, јер окреће
свако зло на добро. Тако, да моментални триjумф неправде или неразума
или мржње у свету не враћа, но само зауставља за моменaт Христа и његову
мањину. Црква Христова говори против рата у свету, но она зато што још
представља мањину не може да га спречи. Тек кад рат и преко њене воље
избије, она се ставља на страну праведнијег борца. А Бог, који из
најтрулијег земљишта пушта да расту најмиришљивије биљке, окреће и рат
на добро, пуштајући да на његовој мизерији никне понека добра биљка.
Овогодишњи рат донео је слободу оној земљи, у којој је Христос највише
био понижен, у којој је он највише клецао и застајкивао, те и поред крви
и бола и ужаса ратнога Христос је ипак и у овој години учинио један
лаган корак унапред.

Лагано корача Христос, но кад би Га ми пустили Он би корачао брже.

Ја
и ти смо криви, пријатељу мој. Ја и ти смо заградили пут Христу, ја
својом добићу, а ти својом слашћу. Ја тражим од сваке ствари добит, а ти
тражиш од сваке ствари сласт. Зар није тако? И док ми цедимо и сисамо
овај свет, Христос стоји за нашим леђима и не може од нас да корачи.

И
криве су непокајане Тамаре и Магдалене, незагашени креч, који се пуши и
заудара. Насред пута стоји кречана, из које избија дим и рђав задах.
Христос стоји и чека, и не може да корачи.

И криве су Јуде и
Борџије, противници добре ствари Христове, они који траже максимум добра
од света, а дају му зато максимум зла. Христос неће лагано корачати, но
летеће као зрак јутарњи кроз етар онда, кад сваки човек буде чинио
свету максимум добра, и захтевао од света минимум добра.

И криве
су тврде главе и тврда срца; тврде главе, које своју тврдоглавост
називају генијалношћу, и тврда срца, која своју тврдокорост називају
карактерношћу. У тврде главе не улази разлог Христов, а у тврда срца не
улази љубав Христова.

Крив је цар, који жуди за туђом круном, и
муж, који се пашти за туђом женом, и богаташ, који пружа руку за
сиротињском крајцаром.

Крива је мржња, која побада коље на путу
Христовом, и интрига, која преплиће то коље прућем, и лаж која служи за
кров плоту, и тупа уображеност, која се смеје Христу преко плота.

Двадесет
векова још ће проћи, и рањав и искрвављен Христос корачиће још двадесет
корака, лагано и опрезно провлачећи се кроз плотове од разбојника. А
као стара Нинива лежаће наш горди век у рушевинама, на које ће век
четрдесети гледати с ужасом и сажаљењем. Но наш пепео падаће на лице
живих и шаптаће им: Ви сте деца наша, не страшите се од нас! Ви сте
срећни зато што смо ми били несрећни. Ви сте праведни зато што смо ми
били неправедни. Ви сте хришћани зато што смо ми били нехришћани. Ви сте
људи зато што смо ми били гориле. На нашем искуству ви сте се научили.
На нашем неразуму ви сте се уразумили.

Претегне ли тада добро над
злом Христос ће се зацарити у свету у царству Божијем. Буде ли пак и
тада још зло јаче од добра, Христос ће лагано корачати корак по корак
напред, крчећи себи пута, као и данас. И као и данас ходиће Он као сенка
за немилостивим, који газе ногама по лицу своје браће, и говориће им
својим кротким гласом: Благо милостивим, јер ће бити помиловани.

И стајаће Он као провиђење на ратним пољима, усред рике оружја, и говориће: Благо миротворцима, јер ће се синови Божији назвати.

И
пратиће праведнике, на правди гоњене, пратиће их као анђео хранитељ и
тешити: Благо изгнанима правде ради, јер је њихово царство небесно.

И
одважно ће стати пред оне, који Његово име гоне и презиру и добациће им
у њихово злобно лице: Такви су побили све пророке, и све добротворе
људи увредили.

О Христе, велики је оптимизам твој! Нас кад заболи
мали прст ми постајемо песимисти. А твоја вера у победу добра не
малаксава ни онда, кад ми сви забодемо по један трн у тело твоје.

Мали
су и блиски циљеви наши, зато их ми достижемо трчећи. А твој циљ је
велики и далек, и Ти корачаш корак по корак. Господе, упути нас к циљу
твоме. Баци бар сенку твога разума на наш разум, и ми ћемо бити довољно
разумни; и баци бар сенку твоје племенитости на наше срце, и срце ће
наше постати чисто. И ми ћемо видети Бога, као што си га Ти гледао кад
си ходио по земљи под крстом и трновим венцем; и ми ћемо живети Богом,
као што си Ти њиме живео, у јединству с Богом чинићемо чуда велика као
што су твоја била. Већ је време да свет сазри. Обасјај нас твојом
светлошћу, јер у хладу ништа не зри. Под зрацима твојим наш ће разум
постати зрео и наша ће душа порасти велика. И ми ћемо бити једно с
Тобом, као што си Ти, Господе, једно с Оцем небесним. Амин.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bog je Tvorac...

Počalji od Sponsored content Danas u 10:58 pm


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu