Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 40 korisnika na forumu: 2 Registrovanih, 1 Skrivenih i 37 Gosta :: 1 Provajder

Electronique Terminator, Храст

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
http://s16.postimg.org/a3qjjtmrl/biogen_DVA.png
Пројекат руске културе у Србији
http://s21.postimg.org/43y2a3nav/ruska_kultura_u_srbiji1.png
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Sveti Sava 27.01.

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Sveti Sava 27.01.

Počalji od ANDJEO82 taj Sub Jan 22, 2011 4:28 pm

Dana 27. januara
Praznik Svetog Save - Savindan obeležava se
kao školska slava u svim školama u Srbiji. Sveti Sava je najznačajnija
ličnost srpske istorije, jer je dao jak temelj državnoj i verskoj
nezavisnosti naše otadžbine. Puno je radio na prosvećivanju i olakšanju
života naroda, kao i na sticanju novih saveznika državi koja se
razvijala. Zbog svega ovog, a i drugih stvari 27. januar (po novom
kalendaru) se slavi kao školska slava u Srbiji. Brojne legende i priče,
ikone, freske, himna, hram na Vračaru na mestu gde su spaljene Savine
mošti itd, pokazuju želju srpskog naroda da se oduži velikom čoveku i da
ga zauvek drži u sećanju kao najsvetliju tačku naše burne istorije.
Narodne priče često pretstavljaju Savu kao prosvetitelja koji putuje po
narodu i uči ga kako da živi i radi. On mu saopštava da u svetu ima
mnogo nepravde, da će zlo proći oni koji čine zlo, a da dobra dela ne
propadaju. U jednoj se priči kaže: “Nemoj ni za kim ići da ga ubiješ,
niti traži para koje s trudom nijesi zaslužio”. Kad su jednom neki
roditelji zatražili od Save da učini srećnim dete koje im se rodilo,
odgovorio je: “Ja mu sreću ne mogu dati. Sreću mu možete dati vi,
roditelji njegovi, ako ga zarana naučite: da radi, da štedi, da ne laže,
da ne krade, da sluša, da poštuje starije, da je u svačemu umereno; a
naročito ako ga budete uputili da dobro čuva svoje zdravlje”. Vrlo
značajno mesto zauzimaju priče o radu u kojima Sava uči žene kako da
predu, šiju i obavljaju druge kućne poslove, a muškarce kako treba
kovati gvožđe, kako se grade vodenice i melje žito, kako se gaje
vinogradi i dobija vino. Sava je užarima i ćebadžijama bio esnafska
krsna slava. Mnogo je priča u kojima Sava poučava narod da bude čvrst u
svojoj veri, da održava i čuva krsno ime, kumstvo, pobratimstvo i uopšte
srodstvo koje, u krajnjim granicama obuhvata ceo srpski narod. On
podučava i sveštenike i kaluđere, naročito preporučuje da se čuvaju
telesnih grehova. Uvek stoji na strani siromašnih, slabih, nemoćnih i
ugroženih.
Svetog Savu slave i drugi pravoslavni narodi - Rusi, Bugari, Grci...

Himna Svetom Savi

Uskliknimo s ljubavlju
Svetitelju Savi
Srpske crkve i škole
Svetiteljskoj glavi.
Tamo venci tamo slava
Gde nas srpski pastir Sava.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

S neba šalje blagoslov
Sveti otac Sava;
Sa svih strana svi Srbi
S mora i Dunava
K nebu glave podignite
Savu tamo ugledajte.
Savu srpsku slavu,
Pred prestolom Tvorca!

Blagodarna Srbijo,
Puna si ljubavi
Prema svome pastiru
Svetitelju Savi.
Bosna i Hercegovina
Svetog Save dedovina
S tobom slave slavu
Svetitelja Savu.

Zdravo Sreme, Banate
I Srbijo Stara
Ravanice, čuvaj nam
Telo Knez Lazara;
Crna Goro, sestro mila,
Zdravo i ti s nama bila
Da slavimo slavu
Svetog oca Savu.

Mileševo slavi se
Telom Svetog Save
Koga slave svi Srbi
S obe strane Save;
Sinan-paša vatru pali
Telo Svetog Save spali,
Al‘ ne spali slave,
Niti spomen Save.

Da se srpska sva srca
S tobom ujedine,
Sunce mira, ljubavi,
Da nam svima sine,
Da živimo svi u slozi,
Sveti Savo, ti pomozi.
Počuj glas svog roda,
Srpskoga naroda!

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od ANDJEO82 taj Sub Jan 22, 2011 4:31 pm


ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od ANDJEO82 taj Sub Jan 22, 2011 4:32 pm

Sveti Sava nije bio samo svetitelj, već i prosvetitelj, književnik,
državnik, diplomata, tvorac zakonodavstva... Srbi Svetom Savi duguju
duhovnu, prosvetnu i kulturnu samostalnost.

Pravoslavni praznik i zvanična školska slava
Sveti Sava obleležava se nizom manifestacija. U hramu Svetog Save na
Vračaru, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i vikarni episkop
patrijarha Atanasije služiće liturgiju povodom Dana svetog Save.

Savindan biće obeležen i na Pravoslovnom bogoslovskom fakultetu u
Beogradu, na Pravnom fakultetu i u gimnaziji Sveti Sava u Beogradu.

Ministar prosvete Žarko Obradović dodeliće u Vladi Srbije Svetosavske
nagrade pojedincima, školama, fakultetima i institucijama za poseban
doprinos razvoju obrazovanja i vaspitanja u Srbiji u 2008. godini.
Tradicionalna Svetosavska akademija čiji je domaćin ministar prosvete
biće održana u Sava centru.

Istorijska uloga Svetog Save
U Savino vreme odnosi između crkve i države različito su shvatani na
Zapadu i Istoku. Rimokatolička crkva je razvila teoriju o dominantnoj
ulozi pape nad svetovnim vladarima, što se naziva papocezarizam, dok je
istočna pravoslavna crkva u saradnji s vizantijskim carevima zvanično
prihvatila teoriju o simfoniji ili saglasju vlasti, koju je sveti Sava
preneo u Srbiju.

U političkom smislu, u periodu života svetog Save, u svetu su se vodili
krstaški ratovi, koji su podrazumevali osvajanje teritorija, ne samo
zbog ekonomskih, vojnih, političkih interesa, već i zbog nametanja
hrišćanske vere kojom se širila moć i uticaj katoličkih zemalja.
Rimokatolička crkva je uporno nastojala da svoju jurisdikciju proširi
što je moguće više prema istoku. Sveti Sava je živeći mohaškim životom
na Svetoj Gori sagledao sve negativne sile koje bi mogle da naude
Srbiji.

Svaka pravoslavna nacija imala je duhovnu glavu, izuzev Srba. Zato je
Sava otišao u Nikeju kod cara Vizantije Teodora Laskana i patrijarha.
Caru je objasnio da će srpski narod ispaštati kao isturena brana
pravoslavlja prema Zapadu, sve dok bude bio bez svoje narodne
hijerarhije. Tražio je da se hitno ojača srpska crkva, tako što će
dobiti sopstvenog arhiepiskopa.

Molio je da u budućnosti srpskog arhiepiskopa biraju srpski episkopi,
što do tada nije bio slučaj. Svoju diplomatsku sposobnost izrazio je
navodeći kao argument veliku razdaljinu između Srbije i Azije, opasnosti
koje vrebaju na putu i zabrinutost za jedinstvo i snagu cele
pravoslavne crkve.
S uspesima se vratio u Srbiju i od brata Stefana, naslednika njihovog
oca Velikog župana Nemanje, zatražio da sazove Sabor velikodostojnika,
da bi se osnovale nove eparhije i imenovali episkopi. Prethodno, još na
Svetoj Gori, Sava je 1199. godine uzeo sveštenički čin i postao
jeromonah.
U Solunu je proglašen za arhimandrita i tako stekao uslov da postane
stvarni poglavar srpske crkve. Ne zna se tačno kada se to desilo, ali
profesor Miodrag M. Petrović tvrdi da je Sava sa 30 godina života
ispunio kanonski uslov da bude arhimandrit, što se vezuje za 1204.
godinu.

Na Spasovdan 5. juna 1220. godine u manastiru Žiča, Sava je ustoličen za
prvog srpskog arhiepiskopa, a njegov brat Stefan krunisan je za prvog
srpskog kralja. Tako je Savinim doprinosom županija u kojoj je rođen
postala kraljevina, a pravoslavlje je konačno postalo državna vera
nemanjićke Srbije.
Izgrađivanje države nije odmah značilo i poboljšanje položaja za sve.
Stanovništvo u Srbiji uglavnom je bilo izloženo siromaštvu. Polazeći od
ideje svetog Save da su srpske države tamo gde su srpski manastiri i
crkve, užurbano se radilo na podizanju hramova i manastira.
Tako su se otvorile nove mogućnosti razvoja rudarstva, građevinarstva,
arhitekture, koja je kao originalna i specifična predstavljala bogatstvo
srpskog naroda. Razvijali su se ikonopisi, mozaici, freske, stolarski i
tesarski zanati, otvarali kamenolomi...
U podignutim manastirima otvarale su se škole u kojima su srpski dečaci
učili da pišu. Osim opismenjavanja, manastiri su bili centri učenja i
širenja pravoslavne veroispovesti.

Sveti Sava je praktikovao da podiže drvene krstove u nenaseljenim
mestima, predviđajući time da će ova mesta u budućnosti biti naseljena.
Zbog doslednosti u sprovođenju ovakve politike, dugoročnog istorijskog
strateškog značaja, Sveti Sava nije baš nailazio na razumevanje i
odobravanje suseda. Dolazilo je do sukoba i na verbalno-diplomatskom,
ali i na vojnom nivou.
Sveti Sava je pokrenuo i jednu lepu porodičnu tradiciju - podizanje
manastira i zadužbina za života srpskih vladara. Nemanja je podigao
manastir Studenicu i zajedno sa Savom osnovao Hilandar. Kralj Stefan je
podigao manastir Žiču, a zadužbina njegovog sina kralja Vladislava je
manastir Mileševa.

Prva bolnica
U srednjem veku glavni centri medicine bili su manastiri. Kaluđeri su
sakupljali lekovito bilje, ali su amajlije, bajanje, vračanje, molitve,
poklonjenje svetim moštima i drugi ostaci paganskog sujeverja igrali
veliku ulogu u lečenju bolesnika.
Nemanja i Sava su oko 1199. godine u Hilandaru osnovali prvu srpsku
bolnicu. U toj odvojenoj ćeliji, o bolesnim monasima se brinuo jedan
bolničar koji ih je lečio po najsavremenijim medicinskim knjigama koje
je Sava prvi prevodio na srpski jezik.
Tako su prevedena dela Hipokrata, Dioskorida, Galena, Avicene, što je
označilo početak naučne medicine i farmacije. U Studenici je Sava 1208.
ili 1209. godine osnovao prvu bolnicu na teritoriji srpske države.

Praznik od 1841. godine
Telo Svetog Save upokojilo se u Bugarskoj 14. januara 1236. godine. Uz
velike počasti je sahranjeno u hramu Četrdeset mučenika u Velikom
Trnovu.
Godinu kasnije, kralj Vladislav preneo je Savine mošti u crkvu
Vaznesenja Gospodnjeg u manastiru Mileševa. Pošto su usledile česte
pobune Srba protiv Turaka, Sinan Paša je naredio da se telo Svetog Save
prenese u Beograd i tamo spali.
Bilo je to u vreme kadu su se mnogi muhamedanci u manastiru Mileševa
klanjali srpskoj svetinji i prelazili u pravoslavnu veru. Sinan Paša je
verovao i da su srpski manastiri izvori pobune protiv Turaka.

Na Vračaru 27. aprila 1595. godine, telo Svetog Save spaljeno je na
lomači. Kult Svetog Save ne samo da nije nestao njegovim spaljivanjem,
već se u narodu još više proširio. Po oslobođenju Srbije od turske
vladavine, knez Miloš Obrenović je 1823. godine odredio dan Svetog Save
za narodni praznik.
Po zakonu iz 1841. Dan Svetog Save (27/14. januar) određen je za praznik svih srpskih škola i prosvetnih ustanova.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od ANDJEO82 taj Sub Jan 22, 2011 4:32 pm

Uvek smo uzivali u skoli za Sv Savu, a sigurno svi znamo pesmu o njemu

Himna svetom Savi

Uskliknimo s ljubavlju
Svetitelju Savi
Srpske crkve i škole
Svetiteljskoj glavi.
Tamo venci tamo slava
Gde naš srpski pastir Sava.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

S neba šalje blagoslov
Sveti otac Sava;
Sa svih strana svi Srbi
s mora i Dunava
K nebu glave podignite
Savu tamo ugledajte.
Savu srpsku slavu,
Pred prestolom Tvorca!

Blagodarna Srbijo,
Puna si ljubavi
Prema svome pastiru
Svetitelju Savi.
Bosna i Hercegovina
Svetog Save dedovina
S tobom slave slavu
Svetitelja Savu.

Zdravo Sreme, Banate
I Srbijo Stara
Ravanice, čuvaj nam
Telo Knez Lazara;
Crna Goro, sestro mila,
Zdravo i ti s nama bila
Da slavimo slavu
Svetog oca Savu.

Mileševo slavi se
Telom Svetog Save
Koga slave svi Srbi
S obe strane Save;
Sinan-paša vatru pali
Telo Svetog Save spali,
Al‘ ne spali slave,
Niti spomen Save.

Da se srpska sva srca
S tobom ujedine,
Sunce mira, ljubavi,
Da nam svima sine,
Da živimo svi u slozi,
Sveti Savo, ti pomozi.
Počuj glas svog roda,
Srpskoga naroda!

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od ANDJEO82 taj Sub Jan 22, 2011 4:33 pm

Sveti Sava

Ti ostavi: biser, smaragd i rubine,
kojima tvoj otac Nemanja te zasu,
mesto carske krune- uze kamilavku,
a mesto porfire- uze crnu rasu
i ode, čak tamo, u Hilandar sveti,
da poznaš života odrečenje pravo,
da slušaš i vršiš zapovedi Božje,
ugodniče Božiji, Svetitelju Savo!
Al' borba međ' braćom- zla kob naša stara-
ne mogade, ipak, tvom sluhu izmaći:
ti, s krstom u ruci, čak iz Hilandara,
dođe svojoj krvno zavađenoj braći,
i, s ljubavlju krotkom, međ noževe njine,
ti, stade, k'o Božje oličenje pravo,
i svakome pruži po grančicu mira,
krotki mirotvorče, Svetitelju Savo!

" Na spaliste Vlaha!"- Sinan paša grmnu,
Doneše tvoj ćivot... potpališe grane.
Ali vetar dunu i diže tvoj pep'o
i raznese svetom, na četiri strane,
i svud, gde god pade trunka tvoga praha,
onamo se diže- k'o za čudo pravo-
ili srpska škola, ili crkva sveta,
izabraniče Božji, Svetitelju Savo!
I sad tvoja himna pobednički zvoni
puna krepke vere, poleta i maha:
To je ljubav tvoja razneta po svetu
kroz čestice tvoga mučenickog praha,
i ta živa pesma, što kipi k'o reka
dižući se k tebi, čak u nebo plavo,
slaviće te gromko od veka do veka,
večna naša slavo, Svetitelju Savo!

Danas, kad srpska omladina cela
pristupa ti, s puno pobožnosti svete,
da najlepši venac od najlepšeg cveća
oko tvoje drage ikone oplete,
i dok sveća slavska treperi i gori
poklici se dižu do neba u plavo:
" Oče srpske škole i crkve nam svete,
slava tebi, Svetitelju Savo!"

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od ANDJEO82 taj Sub Jan 22, 2011 4:47 pm

Istorija ličnosti neizmerno je složenija i zamršenija od
istorije događaja. Događaji su obično rezultanta stvaralačkih sila ličnosti
koje su skoro uvek nevidljive. Čovek je vidljiv, ali su nevidljive one duhovne
sile koje delaju iz njega i njime. Zato je nesravnjeno teže pisati istoriju
čoveka, ma kog čoveka, nego istoriju događaja. Mnogi istoričari pišu istoriju
slažući događaj na događaj, kao ciglu na ciglu. I dobija se građevina mrtva i
pusta, u kojoj se ne vide one duhovne sile koje kroz građevinare istorije
stvaraju istoriju. Međutim, istorija roda ljudskog, na kraju svih krajeva, nije
drugo do život ljudskih bića koja sačinjavaju rod ljudski. Tako i istorija ma
koje ljudske ličnosti nije drugo do život te ličnosti. A život u strahovitoj
složenosti i zamršenosti svojoj zahvata i obuhvata bezbroj nevidljivih
stvaralačkih sila, koje tajanstveno i zagonetno utkivaju sebe u sva tkiva
čovečijeg vidljivog i nevidljivog doživljavanja sebe kao ljudskog bića, kao
ljudske ličnosti. Dela čovekova su samo plod na drvetu njegove ličnosti, plod
čija se tajna skriva u nevidljivom psihofizičkom korenju, kojim je čovekova
ličnost tajanstveno povezana sa svima vidljivim i nevidljivim svetovima. U
novije doba u Evropi preovlađuje kod istoričara racionalističko-pozitivistički
kriterijum istoričnosti zbivanja u rodu ljudskom. Sve što ne može da se utisne
u epruvetu tog kriterijuma proglašuje se za nestvarno, mitsko, legendsko. Sve
što ne može da se podvede pod to merilo – nije istorično. Sve što nije u
saglasnosti sa tim merilom – legenda je, mit je, izmišljotina je.


Dobrovoljni robovi ovog racionalističko-pozitivističkog
merila istoričnosti, razni Štrausi, Renani, Šlajermaheri, Drevsi, Fojerbasi,
Harnaci, Marksi, i njihovi mnogobrojni nekritični trabanti, toliko su unakazili
najglavnije ličnosti ljudske istorije, da ih je teško i skoro nemoguće
prepoznati. Meren njihovim merilom – kakav izgleda Hristos, ta najistoričnija
ličnost ljudske istorije! Niko u istoriji roda ljudskog nije stvorio tako
svevrednosnu i svepreobražajnu revoluciju kao Gospod Hristos, revoluciju koja
već dve hiljade godina traje izazivajući sve spasonosne preobražaje i neizmerno
važne događaje, pa ipak On za istoričare racionalističko-pozitivističkog tipa
sve je drugo samo ne Bogočovek. Međutim i Hristos i Njegovo delo u istoriji
roda ljudskog može se logički objasniti jedino time što je On Bogočovek, a ne
samo čovek, pa makar i najmudriji i najgenijalniji i najbolji i najsavršennji i
najmoćniji i najpravedniji i najidealniji čovek.To što istoričari racionalističko-pozitivističkog
tipa čine sa Hristom, čine i sa hristonoscima. Klasičan primer toga kod nas
jeste slučaj Svetoga Save, tog najsavršenijeg hristonosca u istoriji srpskoga
roda. Čitajući radove ovih istoričara o Svetome Savi, vi obično nailazite na mrtvu
shemu Svetoga Save, ali ne i na objašnjenje tajne njegove svete ličnosti. U
njih nema ni traga od objašnjenja koje su to stvaralačke sile preobrazile
kneževića Rastka u svetitelja Savu i načinile ga besmrtnim vladarem srpskoga
naroda. Oni veličaju Svetoga Savu i kao prosvetitelja i kao arhijereja i kao
državnika i kao rodoljuba i kao književnika i kao bogoslova, ali sistematski
prikrivaju ili odriču ili previđaju one stvaralačke duhovne sile koje su
Svetoga Savu načinile i velikim prosvetiteljem i velikim arhijerejem i velikim
državnikom i velikim rodoljubom i velikim književnikom i velikim bogoslovom.
Iako su im Domentijan i Teodosije glavni izvori o Svetom Savi, jer drugih
ustvari i nema, oni, robovi svoga racionalističko-pozitivističkog kriterijuma, uzimaju
od njih samo ono što može da stane u okvire toga kriterijuma, a sve ostalo što
govori o Gospodu Hristu i Njegovim svestvaralačkim i svepreobražajnim silama u
ličnosti i radu Svetoga Save, oni nazivaju – legendom, fanatizmom, legendarnim
pričanjem, legendarnom scenom, svetlom legendom, legendom srednjevekovnom.Tako
radeći, skoro svi naši istoričari, na čelu sa Stanojem Stanojevićem, Androm
Gavrilovićem, Milošem Crnjanskim, daju nam mrtvu shemu ličnosti i rada Svetoga
Save. U samoj stvari kod njih i nema Svetoga Save, jer se njima hoće Rastko i
Sava, samo bez Hrista. A Sveti Sava bez Gospoda Hrista, to je najuvredljivija
besmislica srpske istorijske nauke. Ta u čemu je glavna sila i moć, glavna
svesila i svemoć Svetoga Save? Jedino i samo u čudesnom i čudotvornom Gospodu
Hristu, večno živom i životvornom Bogočoveku. Bez Hrista, Rastko bi zauvek
octao Rastko, i nikad ne bi postao i ostao Sveti Sava, sveta i besmrtna savest
srpskoga naroda,U svakom svetitelju Gospod Hristos je sve i sva i u njegovoj
duši, i u njegovoj savesti, i u njegovom srcu, i u njegovom životu, i u
njegovom radu. To je i psihologija i ontologija svetiteljstva uopšte, i svakog
svetitelja posebno. To je, nema sumnje, psihologija i ontologija i Svetoga
Save. Ali od te ontologije i te psihologije nema ni traga kod naših istoričara,
te njihov Sveti Sava ustvari i nije istorijski Sveta Sava, već Sveti Sava
presazdan i prerađen prema njihovim racionalističkim shvatanjima, u kojima nema
mesta za ono što je Svetome Savi sve i sva u svima svetovima: za – Gospoda
Hrista. Ma koliko tragali kod naših istoričara, vi nećete naći u njih onog
divnog kneževića Rastka, koji je kao monah Sava danonoćno sagorevao u
hristočežnjivim podvizima vere, molitve, posta, ljubavi, milosrđa i ostalih
svetih vrlina evanđelskih, vođen i rukovođen svetim načelima nepogrešive
pravoslavne pedagogike i metodike. U naših istoričara nema ni pomena o onoj
savršenoj duhovnoj arhitektonici, vekovima razrađivanoj i primenjivanoj od
strane svih pravoslavnih podvižnika, po kojoj je i hristoljubivi monah Sava
prerađivao i preobražavao sebe danonoćnim hristočežnjivim podvizima u
hristonosnog pravednika i hristolikog svetitelja. I tužno saznanje vri u nama:
našim istoričarima kao da je glavni cilj – da što više prikriju Hrista u
Svetome Savi, da Ga potisnu i istisnu iz njega, i čudesnog hristonosca
svetitelja Savu prikažu velikanom bez Hrista.Ali time su oni baš i unakazili
Svetoga Savu. Zato njihov Sveti Sava i ne liči na istorijskog Svetog Savu, na
tog jedinstvenog i nenadmašnog, svetog i besmrtnog vladara srpskog naroda i
srpske istorije, koji i danas, kao i do danas, vlada savestima i dušama svih
pravih Srba, ma gde oni bili. A originalni lik istoriskog Svetog Save, sav
večnoživ, hristolik i hristonosan, u svoj punoći svoje čudesne i čudotvorne
istoriske stvarnosti i neposrednosti, nalazi se kod njegovih prvobitnih
životopisaca: Domentijana i Teodosija. Oni nam kazuju glavnu tajnu ličnosti
Svetoga Save i otkrivaju one duhovne stvaralačke sile koje su od Rastka
načinile Svetoga Savu. Oni nam verno prikazuju i ubedljivo pokazuju kako se
Rastko upražnjavanjem svetih evanđelskih vrlina preobrazio u svetog hristonosca
i bogonosca Savu. Verni fizičkim i duhovnim činjenicama, oni nam kao neposredni
i verodostojni svedoci evanđelski savesno snimaju i prikazuju sav duhovni
razvoj Svetoga Save, od prvobitnih začetaka do potpune zrelosti. Zato se ja u
ovom svom radu o Svetome Savi u svemu glavnome i oslanjam na njih.





Istoričari racionalističko-pozitivističkog tipa hoće sve da
objasne čovekom i po čoveku, uvek pod svesnom ili nesvesnom narkozom starog
sofističkog kriterijuma: „čovek je mera svih bića i stvari“, – kriterijuma koji
je kroz renesans postao glavni kriterijum evropskog humanizma, kako filosofskog
tako i religioznog i naučnog i umetničkog i etičkog i socijalnog i političkog.
Robujući tom kriterijumu, ovi istoričari odbacuju učešće svega nadracionalnog,
nadprirodnog, božanskog u istoriji roda ljudskog uopšte i u životu svakog
čovesa posebno. Međutim život, u svima bezbrojnim nijansama svojim, nije drugo
do neprekidno prelivanje nadprirodnog u prirodno i prirodnog u nadprirodno,
nebeskog u zemaljsko i zemaljskog u nebesko. Uzmite samo ovo: koliko je
potrebno neba i svega nebeskog za klijanje, rašćenje i sazrevanje jedne
travčice na zemlji, a kamoli za život čoveka i roda ljudskog uopšte! Za
rašćenje i beskrajno usavršavanje duše ljudske potrebno je ne samo nebo i
nebesa nad nebesima, već sav Bog sa svima Svojim božanskim savršenstvima. Zato
je sav Bog i postao čovek, i javio se u našem čovečanskom svetu kao Bogočovek
Hristos, i zanavek ostao sa nama i među nama u svetoj Crkvi Svojoj.


Silom neodoljive i očigledne istoriske stvarnosti Svojih
Bogočovečanskih istina, zakona i sila u zemaljskom svetu, Bogočovek je promenio
sve vrednosti i sva merila ljudska. I od Njega, i zbog Njega, važi novi
kriterijum u svetu čovečanskom, kriterijum nepogrešiv i sveistinit: Bogočovek
je mera svih bića i stvari. – Do Bogočoveka Hrista mogao je i važiti
kriterijum: „čovek je mera svih bića i stvari“; od Njega, svekriterijum postaje
neostariva i sveistinita istina: Bogočovek je mera svih bića i stvari. – Eto, u
tome je sva razlika između hrišćanskog i dohrišćanskog, nehrišćanskog i
vanhrišćanskog sveta.Primenjujući nehrišćanski kriterijum na ličnost i život
svetog hristonosca Save, istoričari
racionalističko-pozitivističko-humanističkog tipa odriču u Svetome Savi sve što
je bogočovečansko, zato njihov Sveti Sava i nije pravi Sveti Sava, već
unakaženi, obezbogočovečeni Sveti Sava. Zamislite, šta bi ostalo od Hristovog Evanđelja
da su ga pisali istoričari ovoga tipa? a šta tek od Dela Svetih Apostola da su
ih oni napisali? – Skoro ništa, jer bi iz njih oni izbacili sve što je
bogočovečansko, božansko, nadprirodno, čudesno i čudotvorno. A Evanđelje, a
Dela Svetih Apostola su obrazac hrišćanske istorije, prvoistorije; u njima je
sve božansko čovečanski realno, i sve nebesko zemaljski stvarno.Od pojave
Bogočoveka Hrista u našem zemaljskom svetu darovane su rodu ljudskom sve
božanske, nebeske sile za njegov bogočovečanski život na ovom parčetu neba što
se zemlja zove. Te božanske sile stupile su u dejstvo sa Gospodom Hristom i
delaju sve do danas na bezbrojne načine, tajanstveno i čudesno i preobražajno i
spasonosno. One su naročito moćne i svemoćne u ličnostima svetih Božjih ljudi,
kao što su sveti apostoli, sveti mučenici, sveti oci, i svi sveti ispovednici
imena Hristova. Među takve u srpskom rodu spada na prvom mestu Sveti Sava. U
njemu su bogočovečanske stvaralačke sile Hristove došle do svog najsavršenijeg
izraza u rodu našem. Zato je ličnost njegova i najtajanstvenija i najmoćnija i
najsavršenija među Srbima svih vekova. Stoga moja grešna i mutava duša sa
pobožnim strahom i molitvenim trepetom pristupa ovome radu o Svetome Savi,
imajući jednu jedinu svesrdnu želju: da verno prikaže u glavnim potezima
ličnost, život i rad najvećeg hristonosca i bogonosca roda srpskog, i
najsvetijeg i najvidovitijeg čelnika srpskih duša i srpskih savesti i u ovom i
u onom svetu.





PREDGOVOR





Život se uvek preliva iznad svih ljudskih reči i pojmova: po
nešto od života uđe u ljudske pojmove i reči, ali veći deo ostane pokriven i
sakriven nekom beskrajnom tajanstvenošću božanskom. I razum ljudski zahvati i
shvati nešto-nešto od života, dok mnoge beskrajnosti života ostaju iznad razuma
ljudskog, neuhvatljive i neshvatljive za njega.To važi za život, i tajnu života
uopšte; utoliko pre, i nesravnjeno više, to važi za sveti život. Sam po sebi
život je svojom suštinom od Boga; a sveti život je sav od Boga, sav – od vrha
do dna, od početka do kraja. No božansko se može shvatiti samo božanskim:
božanskim razumom ono što je božansko, Bogom ono što je od Boga. Zato sveti
apostol blagovesti: Mi primismo Duha koji je iz Boga, da znamo šta nam je
Hristom darovano od Boga (sr. 1 Kor. 2, 12). Jedino Duhom Svetim ljudi mogu
saznati i shvatiti ono što je od Trisvetog Boga i Gospoda. Sam duh ljudski,
odvojen od Svetoga Duha Božjeg, nikada nije u stanju da to sazna i shvati. On
se mora roditi i preporoditi Duhom Svetim, da bi to mogao saznati i shvatiti. A
to biva kada čovek sav svoj um i sav svoj razum pomoću blagodatnih vrlina
evanđelskih sjedini sa umom Hristovim, umom Bogočovečanskim, umom Crkve, te sa
svetim i prevelikim apostolom može reći: Mi um Hristov imamo (1 Kor. 2, 16).To
je razlog što se samo Duhom Svetim može shvatiti, i objasniti, i usvojiti sveti
život svetitelja Božjih. Jer u njima je sve od Boga. Svetitelji su time
svetitelji što su pomoću bogoljublja svim bićem svojim vezani za Jedino-Svetog
– Trosunčanog Boga i Gospoda: duša im sva izvire iz Boga, tako i um i razum,
tako i volja i savest, tako i sila i snaga, tako sav život. Oni nisu svoji već
Božiji: svom dušom svojom, svim srcem svojim, svom snagom svojom, svom mišlju
svojom, svom voljom svojom, oni pripadaju Bogu. Oni su svoji sebi samo Bogom;
jer ukoliko su Božji, utoliko su svoji. Verom, ljubavlju, nadom, molitvom,
postom, krotošću, smirenošću, trpljenjem i ostalim vrlinama evanđelskim oni
prenose sebe u Boga, i u Njemu ih božanska blagodat prerađuje, preobražava,
očišćuje, osvećuje, ohristovljuje, obožuje, i oni postaju „učesnici u Božjoj
prirodi“ (2 Ptr. 1, 4). Tojest: „sveti u svemu življenju“ (1 Ptr. 1, 15). Oni
misle Bogom, osećaju Bogom, vole Bogom, hoće Bogom, delaju Bogom, žive Bogom.
Iako telom na zemlji, njihovo je „življenje na nebesima“ (Flb. 3, 20), njihov
je „život sakriven s Hristom u Bogu“ (Kol. 3, 3). Otuda božanske, besmrtne,
svepobedne, čudotvorne sile u njima: u njihovim mislima, delima, rečima. Otuda
oni: sve mogu u Hristu Isusu, koji im moći daje (Flb. 4, 13). Stoga se njihove svete,
čudesne i čudotvorne ličnosti ne mogu razumeti čulnim razumom, niti dela
njihova, već jedino razumom ohristovljenim, oblagodaćenim, osvećenim,
oduhovljenim, duhovnim: u kome je Duh Sveti živa, stvaralačka, misleća sila,
osećajuća sila, umujuća sila, osvećujuća sila., Jer i Onaj koji osvećuje, i oni
koji se osvećuju, svi su od Jednoga“ (Jevr. 2, 11). Samo Duhovođeni um ljudski
sposoban je da zalazi i roni u sveta i strašna tajanstva Božja, „u dubine
Božje“ (1 Kor. 2, 10). A y svetiteljima su najveće dubine Božje. Samo um,
očišćen od strasti i grehovne tame, i osvećen blagodaću Svetoga Duha, u stanju
je osetiti, i shvatiti, i zavoleti ono što je sveto, i živeti njime i radi
njega. Samo čisti mogu poznati Jedino-Čistog. „Blaženi čisti srcem, jer će Boga
videti“, najpre: u svetima videti, pošto On u svetima počiva. I sve božansko
videti što je rasejano po svima tvarima Božjim.Svaki svetitelj je bogonosac, u
najpunijoj meri u kojoj to čovek može biti: jer Bogom živi, Bogom misli, Bogom
oseća, Bogom hoće, Bogom dela. U njemu: sve je od Boga, u Bogu, radi Boga.
Svetitelji su najočiglednije, najpotpunije, najsavršenije bogojavljenje, i zato
najubedljivije. Bogočovek Hristos je svesavršeno bogojavljenje u obličju
čovečjem: vidljivo obličje Boga nevidljivoga (Kol. 1, 15). A Njime, i pomoću
Njega, u većoj ili u manjoj meri i svi hristonosci, na prvom mestu svetitelji.
Što čistija srca i čistijeg uma čovek, to on sve više oseća i uviđa. Uporni
grešnik to ne uviđa, jer ne vidi, pošto mu je greh oslepio oči duše, i oči srca,
i oči savesti, te gledajući ne vidi, slušajući ne čuje, umujući ne razume.
Otuda tolika sablažnjavanja o svetitelje uopšte, a o Svetog Savu posebno. Jer
čim ljudi čulnoga razuma pokušaju da objasne njegovu čudesnu delatnost, oni se
sablazne o njega, i unakaze ga, i onakarade. A to stoga, što najvećeg srpskog
bogonosca hoće da objasne bez Boga, i najvećeg srpskog hristonosca da objasne
bez Hrista, i najvećeg srpskog čudotvorca da objasne bez Gospoda koji čudotvori
kroz njega.


Na ovakve misli pobuđuje nas daroviti životopisac Svetoga
Save, hilendarski monah Teodosije, a preko njega mudri učenik Svetoga Save,
hilendarski jeromonah Domentijan. Monah Teodosije pristupa pisanju Žitija
Svetoga Save sa takim strahopoštovanjem i molitvenom uznemirenošću kao da pristupa
pisanju Svetog Evanđelja. Ustvari, on i pristupa tome posredno, jer piše, i
opisuje jedan život koji je skroz naskroz evanđelski. U tom svetom životu
božansko i čovečansko se neprestano protkivaju, mešaju, sjedinjuju. Sve
čovečansko se neosetno preliva i razliva u božansko; i obratno. Tu je sve
čovečansko božanski čudesno i divno; a sve božansko-čovečanski stvarno i
opipljivo. Kao i sve u Bogočovekovom Svetom Evanđelju. Istinoljubivi monah
Teodosije sav je y nekom usplahirenom mucanju, jer zaista njegova ljudska reč
ne može ni približno dostojno da izrazi „ono što je stvarno bilo“; njemu je
bolno i teško što mora da naglašava kako on izlaže „ne nešto izmišljeno, nego
suštu istinu“. Ko je od Istine, osetiće istinitost njegovih iskrenih reči; ko
je protiv Istine, Istina mu neće nametnuti sebe silom, već će se tiho sa
nebeskom setom povući od njega i uzdisajno došapnuti nebu: ogluveo je od
gordosti i greha.


Sam dirljivi Teodosijev Uvod u Život Svetoga Save to jasno
potvrđuje:


„Ništavna razuma, i nemajući ništa u ubogom domu uma svog,
da bih vašem dostojanstvu predložio dostojnu trpezu, punu reči anđeoske hrane,
ja vas prisne sluge bogatog Vladike i Boga, o oci, molim da Ga molite: da mi iz
Svojih neiscrpnih riznica da reč koja izobiluje razumom, i jezik jasan; a pre
svega zrak svetlosti, da bih, očistivši njime mrak duše i uma, mogao revnosno
ispričati vrline života sveblaženog Save koji je prosijao u narodu našem. He
ištem da ga pohvalim, jer je pohvala pravedniku od Gospoda, nego ištem koristi
od njega i sebi i drugima. Jer kada stari imađahu potrebu da pišu živote
izvrsnih muževa i da ih poštuju radi koristi koja od njih dolazi ljudima,
utoliko je to sada, poslednjem i lenjivom naraštaju našem, u kome se već
približava kraj i malo je spasavanih, ne samo potrebno nego i veoma poželjno da
se ovi pišu i što čistije poštuju, da bismo se – gledajući na živote njihove
kao na oživljene stubove koji se visoko dižu, i videći kako i koliko izostajemo
iza njih – postideli i savešću sebe osudili zbog lenjosti koja je u nama te da
bismo se, poučavani od njih kao ostanom potsticani, pokrenuli makar i najmanje
ka vrlini. Jer jedva ako i mnoge i velike povesti uzbude srce naše ka
ispravljenju života.


„Toga radi i ja, pokorivši se vašoj otačaskoj zapovesti,
predlažem povest o životu sada slavljenog sveblaženog Save, koji se postio u
Svetoj Gori Atonu, a posle bio prvi arhiepiskop i učitelj srpski. He po
pričanju samo, sastavljao sam ovo žitije, nego i po časnim učenicima njegovim,
koji sa njim behu saposnici i u stranstvovanjima saputnici i u putovanjima
satrudnici, koji iza sebe ostaviše stadu njegovom napismeno žitije njegovo kao
prebogatu riznicu, da bi i drugi imali opštenje sa blaženim ocem njihovim. He
nešto izmišljeno ja predlažem ovde radi pohvale blaženog Save, nego suštu
istinu. I bojimo se da ga mnogim pohvalama pre ne pokudimo nego li pohvalimo;
štaviše, bićemo srećni ako i ono što je stvarno bilo mognemo jasno iskazati,
jer je on bogat nebeskim pohvalama, i božanskim i anđelskim, koje um naš kao
strastan i nečist nije u stanju izreći. No, molitvama njegovim prizivajući u
pomoć Boga ja, po svojim moćima, počinjem povest o velikom Savi odande odakle
treba: prema korenu potrebno je tražiti i mladicu, i grozd ćemo naći i uzabrati
ne sa trnja nego sa loze.“

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od ANDJEO82 taj Sub Jan 22, 2011 4:48 pm

ROĐENjE I VASPITANjE SVETOGA SAVE





Veliki župan srpski, samodržac Stefan Nemanja, bejaše
pobožan, bogobojažljiv, ubogoljubiv, hrabar, i ukrašen nezlobivošću, pravdom,
milošću i krotošću. Njegova supruga Ana, kći grčkog cara Romana, ničim ne
izostajaše od svoga muža u blagim vrlinama. Pošto im se rodiše mnogi sinovi i
kćeri, tiha i pobožna Ana prestade rađati po promislu Božjem, kao nekada Lija
Jakovljeva (sr. I Mojs. 30, 9-21). Zbog toga oboje silno tugovahu, i veoma
žuđahu dušom da dobiju još jedno čedo. I pošto se bogomudro posavetovaše među
sobom, oni stadoše na molitvu i sa suzama zavapiše ka Gospodu: „Gospode Bože
Svedržitelju, Ti si u starini poslušao Avraama i Saru i ostale pravednike, koji
su se molili Tebi da im daš poroda, – usliši danas i nas grešne sluge Tvoje,
koji Ti se mole: daj nam da nam se po volji milosrđa Tvoga i po božanskom
promislu Tvom rodi muško čedo, da ono beskrajnom silom bogoljubivog dobroverja
Tvog ispuni svoje otačastvo, kome mi, sluge Tvoje, po zapovesti Tvoga Božanstva
i Tvojih svetih apostola položismo početak, nadajući se primiti Tvoju
božanstvenu nagradu. I ako satvoriš milost slugama Tvojim, mi Ti dajemo
zajedničke zavete: od začeća detinjega razlučićemo se prirodne zakonite ljubavi
i postelje, n sačuvaćemo se, svako za se, u čistoti tela sve do kraja života,
izvršujući svetinju u strahu Tvome“.I preblagi Gospod, koji je blizu svima koji
Ga istinski prizivaju, usliši čistu molitvu i ovih pravednika. I to bi početak
neiskazanih sudaba Božjih koje se tako očigledno pokazaše u životu prepodobnoga,
čudesnog i u samom roćenju, jer njegovo rođenje bi plod ne samo zakona ljudske
prirode nego i molitve. I rodivši se po prirodi, kao plod molitve, od Boga
darovan, Bogu se i nameni. Obradovani roditelji proslaviše Boga, i uskoro
preporodiše svoje čedo i vodom i Duhom, prosvetivši ga božanstvenim krštenjem,
i dadoše mu ime Rastko.


Kada Rastko poodraste i ojača, roditelji ga dadoše da se uči
svetim knjigama. Imajući svagda veliku radost zbog njega, i svagda uznoseći
Gospodu blagodarne molitve, roditelji ga bogobojažljivo vaspitavahu u svakom
dobroverju i čistoti. I biše načinjene palate za njegovo prebivanje, u kojima
on i boravljaše. Imajući prema njemu natprirodnu bezmernu ljubav, roditelji
uvek gledahu na njega s nenasitom dušom: jer lepotom tela i duše on
prevazilazaše svu braću svoju, i još kao dete on zadivljavaše sve svojom
pameću, te svi govorahu: „Ovo će dete biti neko novo znamenje“.


Vaspitan u velikoj ljubavi, dobroj veri i čistoti, i naučen
svakom bogoljublju i dobroj naravi, mladi knez u petnaestoj godini svojoj dobi
od svojih roditelja jedan kraj države, kuda bi sa velmožama i svojim vršnjacima
odlazio radi lova, trka i drugih zabava.. Ali mladoga Rastka je srce vuklo na
drugu stranu: okusivši od razuma božanstvenih svetih knjiga, koje je neprestano
čitao, on steče početak mudrosti – strah Božji, i iz dana u dan sve se više i
više raspaljivaše božanskom ljubavlju, kao dodajući oganj na oganj svojom
nenasitom bogočežnjivošću. Zapalivši dušu Duhom Svetim, on još u ranoj mladosti
svim srcem poverova istinitoj reči Gospodnjoj: „Ko ljubi oca ili mater većma
nego mene, nije mene dostojan; ko ne uzme krsta svoga i ne ide za mnom, nije
mene doetojan“ (Mat. 10, 31; Lk. 17, 26). I svojim čistim srcem i svežim i
svetlim mladićkim umom on razumede da je ovaj život prolazan, metežan i
pustošan: carstvo i bogatstvo, slava i sjaj ovoga sveta su mnogometežni i
nepostojani; vidljive lepote, obilje života i sreća na zemlji su kao senke;
uživanje u jelu i piću, veselje, pirovanje, i sve čovečansko na zemlji – tašte
je i nestvarno. Naoružavši se Duhom Svetim, bogorazumljem, devstvenošću,
velikim uzdržanjem, čistom molitvom i duhovnom ljubavlju, Rastko izabra desni
put: bavljaše se čitanjem svetih knjiga, revnosno otstajaše u crkvi cela
bogosluženja, ljubljaše post, izbegavaše praznoslovlje i neumestan smeh, mrzaše
nepristojne reči i raskalašne pesme koje požudnošću raslabljuju mladićku dušu.
Blag, krotak, ljubazan prema svima, on kao retko ko ljubljaše sirotinju, i
veoma poštovaše monaški čin. Goreći Duhom Svetim, on se svagda moljaše Gospodu
da mu pokaže put spasenja kojim da ide. A sami roditelji njegovi, videći
njegove uzvišene vrline, osećahu se postiđeni pred njim, mladićem, i smatrahu
kao da nije od njih rođen nego im je stvarno podaren od Boga.





BEKSTVO U CBETU GORU I POSTRIG





Ustremljen svojom hristočežnjivom dušom ka svemu nebeskom,
božanskom, besmrtnom, Rastko se revnosno i uporno otimao i odvajao od svega
svetovnog, zemaljskog, prolaznog. Budno prateći pobožna dela svoga oca, majke i
strica Stracimira u podizanju zadužbina: Studenice, Svetog Nikole, Toplice,
Graca; i čitajući pobožne knjige i žitija svetih, mladi Rastko je surevnjivo
negovao u sebi sudbonosnu želju: da i on, po primeru pustinjaka i isposnika,
napusti dvor svoga oca, povuče se u svetu tišinu, i svega sebe posveti Bogu.
Provodeći svoje mladićke dane u ovoj uzvišenoj i slatkoj želji, Rastko je često
i mnogo slušao, naročito od pobožnih monaha, koji su radi milostinje dolazili u
Rašku i na Nemanjin dvor, kako tamo daleko na jugu iza Soluna postoji jedna
planina odvojena od sveta, koja se zove Sveta Gora, kako tamo ima mnogo
manastira, u kojima žive mnogobrojni monasi, koji su radi Hrista i spasenja
svoje duše ostavili svet, odrekli se svega telesnog i zemaljskog, i posvetili
sebe Bogu, postu i molitvi. Sem toga njemu su kazivali da tamo ima mnogo
isposnika, koji žive po šumama, pećinama i urvinama, muče svoje telo na razne
načine i provode težak i strog život u stalnom postu i molitvi, danonoćno
služeći Gospodu Hristu, da bi osigurali sebi život večni i blaženstvo večno.Po
navršenoj šesnaestoj godini roditelji njegovi nameravali su da ga ožene, a ta
namera je odlučno uticala na Rastka da želju duše svoje pretvori u odluku i
privede u delo. Tome mnogo doprinese dolazak svetogorskih monaha baš u to
vreme. Na sedamnaestogodišnjeg Rastka naročito je uticao jedan ruski monah,
koji sa drugim svetogorskim monasima beše došao na dvor njegova oca da prosi
milostinju. Ovoga božanstveni mladić uze nasamo, kaže životopisac Teodosije, i
raspitivaše ga o Svetoj Gori, pošto prethodno dobi od monaha obećanje da nikome
ne priča njegovu tajnu. A monah mu ispriča sve o poretku pustinjskom: o
opštežićnom životu po manastirima, i o zasebnom – po dva ili tri zajedno, i o
usamljeničkom – koji provode neki, udaljivši se, u postu i ćutanju. Sve mu to
ispriča tačno, jer taj monah ne beše prost nego znalac onoga što priča, kao od
Boga poslan. A mladiću, slušajući to o monaškom životu, i o njihovom revnovanju
za Boga, i o njihovim dobrim podvizima, potoci suza izlivahu se iz očiju. Pa
pošto odahnu malo, reče starcu: „Vidim, oče, da je Bog, koji unapred zna sve,
videvši tugu srca moga, poslao tvoju svetost da uteši mene grešna. Sada se
uteši srce moje i razveseli duša moja neiskazanom radošću. Sada razumeh za čim
neprestano žuđah. Blaženi su i preblaženi oni koji se udostojiše takog
bezbrižnog i nemetežnog života. Šta dakle da učinim ja, oče, da bih uzmogao
pobeći od mnogometežnog života ovoga sveta i udostojiti se takog anđelskog
života? Ako me roditelji moji ožene, zadržan ljubavlju prema onome što je
telesno, ja neću dostići takva života. Posle ovoga ne bih hteo da ostanem ovde
nijedan dan, da se mene ne bi kosnulo slastoljublje ovoga sveta, te da mi i
protiv volje otrgne dušu od takve ljubavi prema anđeoskom životu, kao što učiš,
oče. Hteo bih bežati, ali, ne znajući puta, mogao bih daleko zalutati, a otac
bi me, pošto mu je moguće, stigao i vratio, čime bih i oca ožalostio i sebe
mnogo osramotio, a potom ne bih postigao ono što želim“.





„Žudna je ljubav roditeljska, odgovori starac, neraskidna
veza prirodna, i milosno jedinstvo porodično. Ali Gospod zapoveda da se i to
sve lako ostavi, i uzme krst na rame, i usrdno ide za Njim, i sva stradanja
lako podnose, ugledajući se na Njegova stradanja radi nas; da se ne blaguje u
mekoti, da se ne traži telesni odmor, nego da se, štaviše, usrdno privikava na
golotinju, glad, bdenje i molitvu, i da se brižljivo stiče umilenje i plač sa
uzdisanjem i skrušenost srca. Jer se ovo predlaže bogoljubivim dušama kao lak
put koji vodi k vrlini i ovo donosi istinsku slavu i pouzdanu čast“.I mladić,
slušajući ovo, primaše k srcu starčeve reči kao što dobra zemlja prima seme, i
neprestano jecaše. A starac se divljaše njegovoj toploj ljubavi prema Bogu i
božanstvenom ognju koji je tako raspalio dušu njegovu, i pažljivo slušaše reči
njegove, pune celomudrija i umilenja, pa mu reče: „Vidim, čedo, da ti je duša
zašla duboko u ljubav Božju, nego požuri da ostvariš dobru želju svoju, da ne
bi kako sejač zla, đavo, posejao kukolj u srce tvoje (Mt. 13, 24-30), i,
ukorenivši se, ugušio pšenicu tvoju – dobru zamisao, i ti se odrekao takve
namere. A zadržan teloljubljem i slastoljubljem, ništa nećeš postići, nego ćeš
podleći poroku i sramoti, kao oni u Evanđelju koji se radi tečenja imanja, i
jarmova volova, i mlade neveste, odrekoše slatke večere i besmrtne hrane, i s
pravom biše objavljeni za nedostojne odabranot zvanja i veselja nebeskog cara
Hrista (Lk. 14, 15-24). Ja ću ti za takvo delo poslužiti, i s pomoću Božjom
sprovešću te do Svete Tope, kuda želiš otići“.Čim ovo ču od starca, Rastko se
odmah pokori volji njegovoj, pa zahvali Bogu rekavši: „Hvala Ti, Gospode, što
mi srce uveri ovim strancem“. A starcu reče: „Oče, da si Bogom blagosloven, što
ukrepi dušu moju“.Sav radostan zbog ovoga, Rastko se odmah uputi k roditeljima,
da izmoli od njih blagoslov tobož da ide u lov. „U planini nedaleko odavde,
reče on roditeljima, ima mnogo divljači: blagoslovite me da idem u lov; ako pak
zadocnimo, nemojte se ljutiti na nas, jer sam čuo da onde ima mnogo jelena“.
Otac mu učini po volji, i reče: „Gospod neka je s tobom, čedo; neka te
blagoslovi i na dobro uputi“. A mati kao mati zagrli ga i slatko poljubi, pa ga
otpustiše s mirom, naredivši mu da se brzo vrati. He znađahu oni da sin njihov
neće u lov na jelene, nego hoće k izvoru života – Hristu, da Njime, kao žedan
jelen, napoji žednu dušu svoju, zapaljenu milim ognjem ljubavi Njegove. Da bi
pak uverio svoje roditelje, on posla u gopy lovce, rekavši im: „Pod gorom
čekaću vas do ujutru“. A kad nasta noć, i blagorodnici, koji se s njim
veseljahu, pospaše, on sa malo njih, koji su znali za njegovu tajnu, dade se u
bekstvo, imajući kao vođe Boga i monaha. Kada pak svanu dan, blagorodnici
stadoše tražiti gospodina svog, ali ga nigde ne mogoše naći, i govorahu među
sobom: „Da se ne šali s nama, pa se vratio k ocu?“ No, ne videći ni monaha koji
je bio s njim, ni prisne dvorjane Rastkove, oni se, zbunjeni i ojađeni, manuše
lova, i vratiše se u dvor i ispričaše gospodaru o tome.Čuvši tako neprijatan
glas o sinu, ojađeni roditelji umalo ne presvisnuše od tuge. No kada se malo
pribraše, oni se dosetiše da je njihovog ljubimca Rastka niko drugi nego onaj
monah Rus odveo, i to u Svetu Goru, pošto su još izranije znali da je Rastko
žudeo za Svetom Gorom. Na glas o nestanku Rastka odmah se stekoše blagorodnici
i mnogo naroda. I svi plakahu i ridahu: roditelji za sinom, braća za bratom,
narod za gospodarem. No samodržavni otac brzo savlada sebe i naredi svima da
presatnu plakati: „Budite junačni; ne treba zbog ovoga da tugujemo; neće
propasti sin moj. Bog koji mi ga dade preko nade, udostojiće me da ga opet
vidim i da se nasitim ljubavi njegove“. I odmah dozva jednoga od svojih
vojvoda, pa mu reče: „Znaš kolika je bolest ljubav prema deci, oganj koji uvek
gori i neće nikad da se ugasi. Stoga, prijatelju, ako si ikakva dobra primio od
nas, sad je vreme da ljubav pokažeš. Ako se požuriš, pa stigneš i vratiš mi
sina, i time utešiš srce moje a majci oslobodiš dušu od smrti, obdariću te
mnogim blagom, više nego pre, i imaćeš u meni dobrotvora, druže“. Zatim tužni
otac prizva i mnoge velikaške mladiće, pa, obećavši i njima nagrade, poveri ih
vojvodn. Zapovedi im da begunca gone do u samu Svetu Goru; a napisa i pismo
grčkom eparhu Solunske oblasti, moleći ga da silom otrgne sina njegovog iz
svetogorskih manastira i vrati mu ga. „I ako time, dragi moj, utešiš srce moje,
dodade on, primićeš od nas mnoge časti u darovima i ljubavi, a ako pak prezreš
našu molbu, znaj da će mesto ljubavi zavladati neprijateljstvo“.Vojvoda i
družina usedoše na silne konje, pa jureći dan i noć, stigoše u grad Solun.
Vojvoda predade pismo eparhu solunskom i ispriča mu žalost svoga gospodara.
Eparh se veoma sneveseli, jer je veoma voleo vladara Srba. I odmah napisa pismo
protu Svete Gore, u kome ga moljaše da se ne ogluši o traženje vladaoca Srbije.
„Pošto nije mala stvar u pitanju, pisao je eparh, prosim i toplo molim tvoje
prepodobije, da ne prezreš ovu molbu. Ako je gde tamo došao sin velikog župana,
gospodara srpskog, neka se što brže vrati svome ocu, da nam ne bi otac njegov,
zbog žalosti za njim, od prijatelja postao neprijatelj, čime bi ti sve nas i
mnoge druge ožalostio“. Eparh otpusti vojvodu, i dade mu svoje ljude da ga
časno provedu do Svete Gore.Stupivši na tlo Svete Gore[2], oni raspitivahu
putem, nije li prošao takav i takav mladić. Pri tome opisivahu spoljašnji
izgled Rastkov i lepotu. Najzad saznadoše da je takav mladić, malo pre njih,
prošao u ruski manastir. Tada oni odložiše svoj put ka protu Svete Gore, i
odoše u ruski manastir. Begunac zaista beše tu, još u kneževskom odelu i
nepostrižen. Kada gonioci uđoše u crkvu svetog velikomučenika Pantelejmona i i
ugledaše svoga kneza, oni se neiskazano obradovaše, pa ga od radosti stadoše
ljubiti sa suzama, zaboravivši na sve putne tegobe. No plašeći se da ga opet ne
izgube, oni pomišljahu da ga vežu, ali ga se ipak bojahu kao svoga gospodara.
Samo postaviše stražu oko njega da ga čuva, dok se odmore konji i oni sami, pa
da onda sa njima krenu natrag na put. Rastko se čuđaše svome ocu što je namučio
tako znamenitog vojvodu, pa ga beše stid da pogleda vojvodi u lice, koji je
zbog njega prevalio tako težak put. I odvevši vojvodu nastranu, Rastko ga
upita: „Kako tako brzo prevaliste toliki put; i kako se nakaniste na tako dalek
i mučan put?“ Vojvoda mu onda ispriča preveliku tugu roditeljsku i neutešni
plač njihov; kaza mu i o pismu njegovog oca eparhu solunskom, i o eparhovom
pismu protu, i o eparhovim ljudima koji su došli da im ga predadu. Mladi
begunac oseti opasnost koja mu preti, ali se ponada da će je otkloniti molbom
vojvodi. Zato mu predloži ovo: „Ako bi ti, dragi moj, hteo, mogao bi me
ostaviti na miru; a znam da možeš, pošto si moćan, umiriti gospodina oca mog,
kad se budeš vratio. A i ja bih mu napisao da se okane svoje namere; samo ti
postupi sa bratskom ljubavlju: ne smetaj mi da učinim ono zbog čega sam
došao“.No vojvoda odgovori: „He, gospodine moj, ne upućuj sluzi tvome takvu
molbu, koju mi nije lako ispuniti. Gospodar moj – otac tvoj, naloži mi ovaj
posao, smatrajući me za vernog čoveka. Pa da smo te nešto zatekli u monaškom
činu, možda bismo i imali neko izvinjenje. Ali, pošto je Bogu bilo ugodno da do
ovoga časa zadržiš onaj izgled, u kakvom žele da te vide otac tvoj, braća i
velmože, ko sam ja da tako što i pomislim? Bolje bi mi onda bilo da i ne idem
tvome ocu. Zato te molim, gospodine moj, izbaci sve takve misli iz uma svog, pa
veselo pođi s nama, slugama tvojim, da ugasiš plamen roditeljima svojim, čija
si srca zapalio odlaskom svojim u tuđinu, kao i srca braće tvoje i svih
blagorodnika. Ti sam znaš da si ti roditeljima i svima nama nada i uteha od
Boga. Ako li pak ne htedneš poći s nama, prinudićeš me da učinim ono što mi
nije lako ni izgovoriti: prinudićeš me da te vežem i na silu povedem, jer takvu
zapovest primih od tvoga oca“.Videvši da je vojvoda neumoljiv, mladi knez reče:
„Neka bude volja Gospodnja!“, pa veselo zagrli vojvodu, uveravajući ga kako će
poći sa njim. Tajnim pak uzdasima prizivaše Boga za pomoćnika u napasti,
smišljajući u mudrom srcu svom delo i pobožno i prevarno. Knez zamoli igumana
da se spremi sjajna trpeza, da se počasti sa vojvodom i blagorodnicima, pošto
će sutra poći kućama. Svoju pak nameru kaza igumanu, i zamoli ga da za noći
otpočnu svunoćno bdenije. Iguman mu ispuni želju: spremi se bogata večera, na
kojoj sam iguman gošćaše vojvodu i blagorodnike, a mladi knez ih svojim rukama
služaše i veseljaše. I kad za večerom duboko zađoše u noć, iguman naredi da se
klepa u klepalo na svenoćno bdenije, jer to beše uoči nedelje. Iguman ustade, a
ca njim i mladi knez, i pođoše u crkvu na molitvu. Ustade i vojvoda sa svojom
družinom, da prisustvuju bogosluženju, jer nesmeđahu puštati iz vida mladoga
kneza. Bogosluženje je teklo po ustavu svetih otaca, pobožno i polako, dok svi
blagorodnici, i mladići koji stražarahu, i sam vojvoda ne zaspaše, umorni od
puta, a i od gozbenog veselja.Čim božanstveni junoša Rastko primeti da su
zaspali, izvuče se isred njih, i, poklonivši se pred svetim oltarom izgovori
monaške zavete Gospodu; pa, pošto dobi blagoslov od igumana, uze jednog starog
jeromonaha i pope ce na visok manastirski pirg – na visoku manastirsku kulu, na
vrhu koje beše i crkvica. Zatvorivši za sobom kulu, hristočežnjivi mladić
ostvari glavnu želju srca svog. Stari jeromonah, satvorivši molitvu, postriže
mu vlasi s glave, i obuče ga u rizu anđeoskog lika, i izmeni mu ime Rastko
imenom Sava. Prostrevši ce po zemlji, monah Sava suzama mnogim okropi zemlju,
uznoseći Bogu zahvalne molitve, i govoreći: „Hvalim Te, Gospode, što si me
primio! Ti ispuni želju srca moga“. A stari jeromonah se postide od silnog
plača novopostriženog mladića monaha, koji u tako mladim godinama već
pokazivaše tako veliku revnost po Bogu.





Dok se ovo dešavalo na visokom pirgu, dole ce y hramu svetog
velikomučenika Pantelejmona završi svenoćno bdenije. Stražari se probudiše, i
zaprepastiše kad ne ugledaše kneza u svojoj sredini, pa ga odmah stadoše
tražiti svuda, i u crkvi i u manastiru, vičući. No pošto ga ne nađoše, oni
počeše napadati igumana i biti monahe. A vojvoda, utišavši uzbunu, reče igumanu
i monasima: „Kakva je ovo nepravda i sramota od vas, časni oci? Stideći se
anđeoskog lika koji nosite, mi bismo prema vama krotki i čovekoljubivi! Zar
nije najpre jedan od vas dolazio da prosi milostinju? Evo ovaj lažljivac, smrti
dostojan, – pa pokaza na jednog; – on, prezrev dar kao ništa, ugrabi od oca
sina i pobeže, čime izložiste oca i mater samrtnome plaču, a nas velikome
trudu. Sada pak, kada smo došli, sakriste od nas gospodina našeg, jednako
radeći po svojoj volji. Što vam to pade na um, da nam se narugate? Ili vi
mislite da se mi uzalud potrudismo, tražeći vazduha a ne gospodina našeg. Sad
će vam glave poleteti! Recite, gde sakriste gospodina našeg?“


Čuvši ovo od vojvode, mladi blagorodnici stadoše još ljuće i
nepoštedno biti monahe. Kad to ču i traženi novopostriženik, poboja se da se
svađa ne završi krvoprolićem, pa se sa pirga naže kroz prozor i u mraku doviknu
k svojima. Čuvši njegov glas, oni se svi obradovaše i potrčaše ka pirgu,
gledajući uvis i prosto želeći da uklone tamu i sagledaju željeno lice. Tada
inok Sava, bivši carević Rastko, reče vojvodi: „Mnogo si mudar, a ponašaš se
kao dete imajući puk ljudi sa sobom u tuđini, ti visoko misliš o sebi“. A
blagorodnicima reče: „Zar se Boga ne bojite, i anđeoskog obraza ne stidite? Zar
je to lepo napadati s oružjem takve ljude u crkvi? Kakvo vam zlo oni učiniše?
Ako pak mene tražite, evo mene gde sam. Sada sam u poslu, ujutru ćete me
videti, a ove ostavite na miru“.


Kad oni ovo čuše, obuze ih strah i stid, i ne znađahu šta da
kažu, nego, ućutavši, opkoliše pirg i stražarahu do svanuća. A kad svanu,
knezmonah, nagnuvši se sa pirga, viknu vojvodu i blagorodnike i pokaza se svima
ukrašen anđeoskim likom monaškim. Ugledavši ga u takvom obliku, oni ne znađahu
šta da rade, nego, obuzeti plačem i ridanjem, padahu na zemlju. A monah Sava,
videći ih u tako prevelikoj tuzi, uteši ih slsdećim rečima: „Sve ovo što se sa
mnom zbiva, po Božjoj je volji, jer me sam Gospod provede od oca mog dovde, te
me vi ne stigoste, pa i sada me On izbavi iz vaših ruku. Jer vi hoćaste da me
otrgnete od dobrog, željenog mi puta, pa da se mnome pohvalite gospodaru svome
kako ste mu ugodili. Ali Bog moj, u koga se uzdah i napustih roditeljski dom,
bi mi pomoćnik, kao što vidite, pa će On i ubuduće voditi život moj po Svojoj
volji. A vas, moje drage, molim da radi toga ne tugujete i ne žalite, nego,
naprotiv, zahvalite sa mnom Bogu što me udostoji ovog lika za kojim sam oduvek
žudeo. Uzmite dakle poznato vam moje odelo i vlasi s glave moje, pa se mirno
vratite kućama; a ove znake predajte roditeljima mojim i braći mojoj, da bi vam
poverovali da ste me živa našli, i to, blagodaću Božjom, kao monaha, a ime mi
je Sava“.





Rekavši to, on vrže sa pirga odelo svoje i mladosne vlasi s
glave svoje, a c njima i pismo napisano roditeljima radi utehe. U pismu ih
moljaše: „Nemojte nipošto tugovati radi mene, niti me oplakivati kao poginula,
nego, naprotiv, molite Boga, molim vas, da molitvama vašim dobro izvršim podvig
na koji iziđoh. Vi pak, koliko vam je moguće, starajte se o svojoj duši, i ne
očekujte da me ponova tamo vidite za života svoga, nego, ako htedne Bog, ja ću
ovde u Svetoj Gori dočekati i videti gospodina oca mog, i nasladiti se svete i
česne strarosti njegove, i nasititi se slatke i beskrajne ljubavi njegove“. I
spomenuvši im još mnoge evanđelske reči o pravdi i milosti, o istini i sudu, i
što čovek nije rad sebi da ne čini ni drugome, sada dodade i ovo: „Svaki, koji
ostavi kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, imena moga
radi, primiće sto puta onoliko, i dobiće život večni“ (Mt. 19, 29).


Vojvoda i blagorodnici, uzevši zbačeno s kule odelo, kosu i
pismo, položiše ih ispred sebe, pa oplakivahu živoga kao mrtvoga, govoreći: „O
nevolje od tebe, gospodine, šta nam ovo učini, da si nam gorči sad kad si se
našao, nego pređe kad si nam odbegao? O nalaska nesrećnijeg od smrti! O,
haljino željenoga, kakva si vatra onima koji njega žele! Kako da te ponesemo i
predamo roditeljima i braći, kada si kao koplje ili mač oštar s obe strane! O,
vlasi s ljubljene glave, koje treba priviti srcu i očima roditeljskim radi
utehe, kako da vas predamo njima kao omču? O, dara koji nosimo, puna ne radosti
nego plača, ne veselja nego ridanja, kako da te odnesemo? Kakvo li ćemo uzdarje
mi dobiti? U kakvo će svetlo ruho nas obući, kada njih same u tužno i crno
odelo oblačimo? O, pira noći ove, ispunjene i veseljem i prevarom, – sličan je
trpezi kojom Jakov prevari oca svoga, te uze blagoslov njegov. O, čaše tvoje,
gospodine, kojom si nas služio, pune meda ljubavi, a koja nam je gorče od žuči
pripremila! O, noći, koje zaspasmo, budi, po Jovu, tamna, i da se ne ubrojiš u
noći mesecom obasjane! O, nas i od ludaka bezumnijih, kako u jednom času
ispustimo onoga koga toliko dana s trudom gonismo i uhvatismo! Kako bismo
bezumni! Kakav nas to grešni san zahvati, te tako zaspasmo? Zašto ga uzama ne
svezasmo, kao što nam i beše zapoveđeno, pa bismo sada bili slobodni od ove
samrtne tuge? Šta sada da radimo? Kako ćemo izaći pred gospodara našeg? Koji je
to kamen, koja je to gvozdena priroda, koja će odavde poneti tako težak glas,
koji mi imamo da nosimo roditeljima i braći?“


Izgovarajući kroz plač ove i mnoge druge slične reči, oni
zadugo plakahu: plakaše i Sava gore na kuli i oni dole na zemlji, da se i mrtvo
kamenje potresalo. Posle, pošto malo odahnuše, gledajući gore k njemu i
klanjajući mu se, oni mu davahu oproštajne pozdrave, i, blago i sa suzama
prekoravajući ga i zamerajući mu, govorahu mu: „Ostani zdravo, gospodine,
ostani zdravo! raširi se sam bez nas! nasiti se, kamenosrdni! Nemilostivi, hoće
li te primiti Gospod? Prevario si oca, prevario si i nas, a misliš li da ti se
valja Boga bojati?“ Upućujući mu sa bolom u srcu ove i mnoge druge reči, oni, u
isto vreme, isprosiše od njega molitvu i blagoslov, pa, uzevši tužne haljine
njegove, krenuše natrag u svoje otačastvo. Ali, idući tako putem, oni se
okretahu ka kuli, zastajkujući s plačem i jecanjem, dokle su god mogli da je
dogledaju.Posle toga monah Sava, sišavši sa kule i zahvalivši Bogu, pokloni se
igumanu i svoj bratiji, i bi pozdravljen od sviju njih kao novi brat, anđeoskim
likom ukrašen. A one između bratije, koji zbog njega pretrpeše uvrede i
zlostavljanja, on usrdno moljaše da oproste svojim uvrediocima, da bi uvredioci
na miru i zdravi stigli kućama. Pritom govoraše: „Bog nam je pribežište i sila,
i bi nam pomoćnik u teškim nevoljama koje nas snađoše. Jer đavo, nadajući se da
mi preko prevelikog traženja od strane mojih roditelja omete noge moje na putu
ka Gospodu i da me otrgne od srodstva s vama u Gospodu, iziđe posramljen i
praznih ruku, zahvaljujući vašim molitvama Gospodu i vašim telesnim naporima za
mene“. A oni, čuvši njegove smirenoumne i ponizne reči, pune mudrosti,
zaboraviše rane na telu, zadobijene od mladih velmoža, i radovahu se kao da su
neku dobit zadobili.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od ANDJEO82 taj Sub Jan 22, 2011 4:50 pm

ŽIVOT PREPODOBNOG SAVE U SVETOJ GORI


Po celoj Svetoj Gori, i po manastirima i po pustinjskim
mestima, brzo se pronese glas, da je sin srpskog vladaoca napustio carske dvore
svoga oca, ostavio svet, dobegao u Svetu Goru, zamonašio se u manastiru svetog
Pantelejmona i nastanio u njemu. Stoga svi željahu da ga vide. A kad dođe
praznik Presvete Bogorodice, Blagovesti, – hramovna slava znamenite obitelji
svetogorske Vatopeda, – nastojatelj vatopedski i bratija, po običaju
svetogorskom, pozvaše i česnog inoka Savu na pobožno slavlje. Vatopedski iguman
i bratija, uz pristanak prota svetogorskog, nagovoriše prepodobnog Savu, kome
se dopade divni manastir, da ostane u Vatopedu.


Red i način života u manastiru Vatopedu mnogo se dopadoše
mladom monahu Savi. Okružen mnogim uzornim monasima, on se pod rukovodstvom
smernog i svetog starca jeromonaha Makarija sav predade monaškim podvizima,
svim žarom svoje čiste i mlade hristočežnjive duše. U svom poletnom
oduševljenju i plamenoj pobožnosti on je svim srcem želeo da ga niko ne izdvaja
zato što je vladalački sin; hteo je da bude običan prost monah, ravan i jednak
svima drugima u postu, molitvi, bdenju, i svima manastirskim poslušanjima. Zato
je svako poslušanje vršio smerno, predano, svim srcem, svom dušom, svom snagom.


Posle malo vremena monah Sava izmoli od igumana blagoslov da
obiđe i pokloni se ostalim manastirima Svete Gore, i da se popne na vrh Atona,
da bi posetio otšelnike, pustinjake, i dobio blagoslove od njih. Iguman posla
sa njim vične monahe, koji mu znaju pokazati sva sveta mesta u Svetoj Gori.
Carević monah bio je svuda priman sa naročitom čašću. Putujući bos po teškim
putevima svetogorskim, bogogladni putnik stiže u lavru svetog Atanasija. Tu bi
izvrsno dočekan i primljen, pa dobivši blagoslov i molitve od svih, on dade
odmora svojim bosim nogama. Onda krenu na vrh Atona, kuda ga je odavna vuklo
srce. Tamo svu noć provede u molitvi, praveći metanija i kvaseći sveti vrh
radosnim i toplim suzama. Spuštajući se sa gore, on u raskrilju i podnožju vrha
poseti po pešterama mnoge isposnike, koji provoćahu vrlo strog život, i radovaše
se što se udostoji videti sluge Božje, kakve je teško sresti na zemlji. Ovi
blaženi oci, iako se još ne mogahu nazivati anđelima zbog tela koje imađahu na
sebi, ipak uistini behu Božji ljudi: odvojeni od svega zemaljskog, oni se ne
brinjahu ni o čemu telesnom, ne bavljahu se ni trgovinom, ni zemljoradnjom, ni
vinogradarstvom; sve njihovo sgaranje behu molitve, suze i neprekidno
priljubljivanje umom Bogu; stanujući na visokim gorama zajedno sa jelenima, oni
imađahu nebo za crkvu, gledajući Hrista u dušama svojim naslikana; njihove
tesne kolibe, ukrašene travom, odjekivahu jedino lahorenjem šume i cvrkutom
ptica, što ih je još jače potsticalo na slavljenje Boga; siti čistog i mirisnog
vazduha, bezbrižnošću uvek veseli, bogočežnjivošću veoma visoko uzdignuti nad
zemljom, oni smatrahu sebe bogatijima od najbogatijih; neki pak življahu u
kamenitim pukotinama, u zemnim provalijama, i na morskim stenama, gde,
ugnezdivši se kao ptice, behu kišom i vetrom bijeni, suncem i žegom paljeni,
zimom i mrazom mučeni, ubogi i siroti, oni nemahu ništa što bi im kradljivci
mogli ukrasti, izuzev neophodno prteno rublje koliko tek da prikriju nagotu
tela; hrana im beše svakome prema njihovim moćima: neki po malo i retko uzimahu
hleba, drugi se hranjahu voćem i divljim zeljem; piće im beše planinska tekuća
voda; snu ne behu mnogo potčinjeni. Svi oni, odrekavši se jednom sveta, već
behu potpuno zaboravili svet, i provođahu život čist, bezmetežan, bestelesan,
skoro anđeoski.


Blaženi Sava, zapisavši na hartiji srca svoga, i utuvivši
takve trudove njihove i podvige i predanost Bogu, duboko uzdisaše i osuđivaše
sebe zbog nerada; i sa suzama pripadaše k nogama prepodobnih, proseći od njih
molitvu i blagoslov; i primivši od njih mnoge korisne pouke, molitve i
blagoslove, on se sa strelom revnovanja u srcu svom vrati u svoj manastir
Vatoped, gde ga primiše sa pređašnjom ljubavlju. Bratija ga raspitivahu o
njegovom putovanju po Svetoj Gori; i, videći ga tužna i izmenjena u licu, oni
mišljahu da je to otuda što je bosonog dugo putovao po kamenju, na šta nije bio
navikao. No oni ne znađahu da mu žudnja duše za onim pustinjacima jede telo.


Pošto se odmori, setni monah Sava dođe k igumanu i ispovedi
mu bolest srca svoga, ne tajeći uzrok promenjenosti svoje; pa pade na kolena i
moljaše ga za blagoslov da ga otpusti da sa onim pustinjacima provodi
usamljenički život. Začudivši se neumesnoj molbi njegovoj, iguman mu ne dade
blagoslov već mu reče: „He čedo, ne! ne dolikuje onome koji još nije
poslušanjem utvrdio noge ni na temelju prvog stepena opštežića, mašati se
vrhunca mučanja i usamljeništva, i pre vremena upravljati se po svojoj volji,
jer ni vreme ni uzrast tvoj ne dozvoljavaju ti da sada išteš tako težak podvig,
jer sve je dobro u svoje vreme. Osim toga o tebi se i u mnogim zemljama pročulo
čiji si sin, i tvoj dolazak k nama nije se zatajio od sadašnjih vladara. A da
ti se u pustinji desi nešto od neprijatelja roda ljudskog, đavola, ili od
razbojnika, svi bi nas osuđivali što smo se pokorili tvojoj volji“.


Ovo igumanovo odbijanje bi ne bez blagog i milostivog
promisla Božjeg, da svetilo ne bi zašlo među puste gore, sakrilo se pod sudom,
i tako mnogi, koji se njime posle prosvetiše, bili lišeni svetlosti spasenja.
Smireni Sava se sa smirenjem pokori igumanu i reče: „Volja Gospodnja preko tebe
na nama, česni oče!“.Otada monah Sava stade još usrdnije vršiti poslušanja sa
bratijom u opštežiću: radio je dan i noć sa velikim smirenjem; danju je radio
sa bratijom, a noći provodio stojeći pred Bogom u svetim molitvama; stalno je
imao pred očima živote drevnih svetitelja, i gledajući na njihovu končinu, on
jednu misao negovaše u srcu svom: da ugodi Hristu i da spase dušu svoju, i da
dobije obećana blaga; svima je pomagao u potrebnim poslovima, i mnogo se trudio
sa velikim smirenjem, te su ga svi voleli i divili mu se; danju se bavio
telesnim službovanjem, a noć je provodio u molitvenom bdenju, te se mislilo da
je bestelesan, ili da mu je telo nekako od čelika, samo oživljeno. A ležanje na
zemlji i mnoštvo metanija, kojima umrtvljivaše telo, ko će ispričati! Mnogim i
različnim trudovima on raspinjaše telo svoje. Hleba i vode okušaše, i to
oskudno; vina i ulja po malo kušaše, te iznuravaše mladićku snagu. U sve časove
dnevne i noćne neprestano se moljaše Bogu, a y nedeljne noći nikada ne
zatvaraše oči svoje na san, dok ne bi svanulo. Nosio je samo hudu vlasenu
haljinu, tek da pokrije nagotu tela; i tako se mrznuo od zime. Hodio je uvek
bos, te mu koža na nogama tako očvrsnu, da se nije bojao uboja od oštrog
kamenja. Prezrev ovaj prividni život i slavu i sve slasti zemaljske, on po sve
dane mnogim trudovima mučaše telo svoje. Tako radeći, on bivaše nekakav
nemilostiv i ljut neprijatelj svome telu, da su se iguman i svi ostali divili
takoj revnosti njegovoj i blagoj promeni. No, iako neprijatelj svome telu, on
prema svima beše predusretljiv i krotak: u obitelji se divljahu, kako u tako
mladim godinama i za tako kratko vreme on mogade dostići takvo duhovno
savršenstvo, kakvo je nedostunno i mnogogodišnjim podvižnicima.


Međutim vojvoda i blagorodni mladići, vrativši se k
roditeljima blaženoga Save, ispričaše im sve šta se s njim zbilo, i predadoše
im divno odelo njegovo, zlatastu kosu njegovu, i svojeručno pismo njegovo. A
kad to videše roditelji i braća, mač im prolažaše duše. Kada pak pročitaše
njegovo pismo, šta sve ne rađahu, i šta ne hoćahu učiniti sa sobom! He stidim
se reći, veli životopisac Teodosije, jer, Davidove reči govorim, oni u plaču
rikahu od bola srca svoga i uzdisahu, dozivahu ljubljenoga, uzimahu njegovu
kosu, grljahu njegovo odelo kao neko sakrovište, i grabljahu kao neko blago.
Kvaseći ih suzama, oni ih celivahu, prinošahu ih očima kao neki lek, pa iznova
silno plakahu i kukahu. Zajedno sa vladalačkim domom plakahu i svi blagorodnici
kao za pokojnikom; tugovahu i svi podanici, i svoju žalost izražavahu noseći,
po običaju u svetovnjaka, crninu.No malo pomalo srca se roditeljska smiriše:
strah Božji se povrati u njihove duše i oni razumeše da im mladi sin dade dobar
primer, prednjačeći na putu spasenja. I govorahu: „Gospod dade, Gospod uze;
kako Gospod htede; tako i bi; neka je blagosloveno ime Gospodnje od sada i do
veka!“ (sr. Jov 1, 21.22). I odmah poslaše sinu monahu mnogo zlata u Svetu
Goru, da on kao carev sin ne bi ni u čemu oskudevao, i da bi imao razdavati
svetim crkvama i udeljivati ubogima. Oni mu, ne bez straha, i pismo napisaše;
i, stideći se nazivati ga sinom, oni ga nazivahu ocem i učiteljem, molitvenikom
i zastupnikom pred Bogom, i moljahu ga da se moli za njih. „Dom je naš u tvojim
rukama“, pisahu mu oni: „duše naše i mi svi u tvojoj smo volji, jer tvoje
vrline zadivljuju i roditelje; no ukloni iz nas plamen teške patnje naše i
uteši nas svojim dolaskom, a mi ti obećavamo da ćemo te opet vratiti u
pustinju“.





Dobivši pismo od roditelja, bogomudri Sava ga orosi mnogim
suzama. Pa, pošto se mnogo pomoli Bogu za njih, on uznese zahvalnost Bogu. Od
mnogog zlata pak što dobi od njih, on odvoji samo koliko mu je potrebno za
hleb, pa hodeći bos po manastirima i pustinjama, on izdašno razdavaše
milostinju, te na taj način zidaše caru ocu svome nevidljivu palatu na
nebesima. Zatim se opet vraćaše u svoj manastir Vatoped, na pređašnje
podvige.Jedanput ovaj „veliki bogoljubac“ pripremi tople hlebove, natovari
manastirske mazge, i uzevši uz njih sluge za saputnike, duboko u noć krenu na
put, pešačeći sam pred njima bosonog, žureći se da nahrani po pustinji
usamljene podvižnike, koji pošćahu po tri i pet dana, pa i svu nedelju. Jer
beše sveti Veliki post. a taj dan beše subota, pa samilosni carević hitaše da
ih ugosti toplim hlebom želeći od njih primiti tople molitve. Ali ga u mestu
zvanom Milopotam napadoše razbojnici, i zarobiše njega i one što behu s njim.
On se veoma sneveseli. ne što ga zarobiše, već što ga ometoše da starim
pustinjacima stigne u vreme obeda. Upitan od razbojnika, ko je i od kog je
manastira, on odgovori: „Učenik sam oca Makarija, koji me posla poslom u
manastir Esfigmen; a nastojatelj manastira i bratija zadržaše me da sa mnom
pošlju hlebove starcima koji se poste po pustinji i stradaju Hrista radi. Jer
takav je običaj otački“. Govoreći ovo, on iz dubine srca prizva u pomoć
beskrajnu milost Božju i, uzdajući se u molitvu i veru svetih, on odmah bi
oslobođen, jer se razbojnici smilovaše, pa ga pobućeni Bogom otpustiše sa
svima. I tako u vreme u koje željaše donese hleba prepodobnima, i govoraše im:
„Molitvama vašim izbavi nas Bog iz ruku neprijatelja naših“.Razbojnici pak
posle, trgnuvši se kao iz nekog bunila, govorahu: „Šta nam bi te ispustismo
onoga mladića i one sa njim, kao da smo bili bez svesti? Da li je to neki
maćioničar ili uistini Božji čovek, te ga tako bez ikakve pakosti sačuva Bog od
nas? Hajdmo da vidimo da li je zaista učenik oca Makarija“. Jer prepodobni
Makarije beše čuven po delima i poznat svima. I kad otidoše k starcu, videše
božanstvenog mladića gde sedi s njim. Pa isprosivši od starca molitvu i
blagoslov, ponuđeni od njega oni sedoše. Starac im iznese sve što imađaše u
svojoj keliji: vareno povrće pustinjsko, masline i hleba, te ih ljubazno
ugosti, a i duše im nasiti mnogim mudrim rečima. Videvši toliku ljubav starčevu
prema njima, razbojnici omekšaše srcem, te smatrahu da će ih oganj s neba
pojesti ili zemlja žive progutati, ako bi im što zlo pomislili. I utvrđujući se
u veri, govorahu: „Hrista radi, oče, reci nam da li je ovaj mladić zaista tvoj
učenik, jer videsmo danas o njemu neko preslavno znamenje“. A starac, čuvši o
čudu koje se odnosi na božanstvenog mladića, mnogim suzama omi svoje sveto
lice, pa reče: „Deco, ovaj mladić je učenik Božji, a monaškim likom jedan je od
nas bratije, sin je pak blagočestivog cara srpskog. On ostavi carstvenog oca,
prezre zemaljsku slavu i sve krasote kao ništavne, i zavole uboštvo Hrista radi
i zajednički život s nama. I, kao što vidite, Bogom poslan on obilazi pustinju
i, posećujući one koji po gorama i provalijama i pećinama stradaju Hrista radi,
teši ih“.





Čuvši ovo od starca, i preneraženi njegovim suzama,
razbojnici se, pogledajući često na mladića, čuđahu velikom smirenju mladićevom
koji se radi Boga spustio sa takve visine, posmatrahu i hudost vlasene rize
njegove i bosotinju njegovu, i veoma se divljahu. Pa, pavši na zemlju, prošahu
blagoslov od obojice, obećavajući da neće više činiti razbojništva. Starac ih
blagoslovi, i svaki od njih grleći celivaše božanstvenog mladića, a on se
svakome od njih klanjaše do zemlje. I pokajani razbojnici radosno otidoše
svojim kućama.Prepodobni mladić – „zemaljski anđeo i nebeski čovek“ – opet
zažele da ide u lavru svetog Atanasija, i to, po običaju svom, bosonog peške,
pošto do dolaska svog carstvenog oca u Svetu Goru on ne usedaše na konja. I uze
od igumana molitvu i blagoslov za put. Iguman, želeći da mu olakša put, dade mu
nekolicinu bratije i lađicu. Ukrcavši se u lađicu, oni brođaxy po moru. I kada
već behu blizu Lavre, iznenada ih napadoše razbojnici iz morske luke, i
zarobiše. Jedan od monaha uspe da pobegne i odnese u Lavru vest o tome. Iguman
i bratija se silno zabrinuše za božanstvenog mladića, bojeći se da razbojnici
kako ne saznaju čiji je sin. A sveti mladić tajnim uzdasima prizivaše u pomoć
Višnjega, govoreći: „Izbavi me od neprijatelja mojih, Bože! spasi me od
krvnika, jer evo uloviše dušu moju!“ Iguman odmah posla k razbojnicima jednog
prepodobnog i bogomudrog starca da umekša surovost njihovu i da ih pozove u
Lavru, gde će dobiti sve što im treba. I šta? Svirepi razbojnici se pokoriše
starčevim rečima, i postadoše veseli i tihi. A starac, pogledavši na svetog
mladića, kao sa velikim gnevom podviknu mu: „He posla li te iguman onamo, a ti
si još ovde? Zar se tako izvršuju naređenja?“ Govoreći to, starac polete na nj,
kao da ga hoće udariti. A on, obuzet velikim strahom, pobeže od njega, pa,
iskočivši iz lađice, naže trčati u Lavru. Razbojnici pak, zaboravivši se u taj
čas po dejstvu Božjem, ništa ne rekoše starcu. Dobegnuvši u Lavru Sava ispriča
sve šta mu se dogodilo. I svi zahvališe Bogu na divnome čudu, koje učini sa
carevim sinom. A razbojnici, došavši sa starcem u manastir, i ne upitaše za
begunca. Ljubazno primljeni i ugošćeni od igumana i bratije, oni dobiše iz
manastira što im beše potrebno, i pustiše zarobljene sa svetim mladićem. A kada
kasnije saznadoše o svetom mladiću i čiji je sin, ispuniše se silnim gnevom, te
zbog njega lavranima prećahu osvetom. Bogoljubivi pak Sava, celivavši svetu
crkvu i i poklonivši se grobu svetog Atanasija, srećno se sa svojim saputnicima
vrati u Vatoped.Posle nekog vremena roditelji opet pisaše blaženom Savi, moleći
ga da im dođe da ga samo vide, pa neka se odmah vrati. Poslaše mu i zlata više
nego prvi put, kao i posebne darove za manastir Vatoped u kome je on živeo:
mnogo zlata;, zlatne i srebrne sasude, zlatotkane zavese. Pratiše i odabrane
konje i mnoge druge potrebe za manastir, tako da su svi zavideli Vatopedu, pa i
sam prot. Primivši pismo od roditelja, blaženi se ispuni velikom radošću, i sa
mnogo suza zahvali Bogu. Od dobivenog zlata on jedan deo odvoji za uboge, a sve
ostalo utroši na zidanje dvospratnih i trospratnih konaka u Vatopedu. Tu, u
manastiru Vatopedu, on poče iza velike crkve zidati crkvu na gradu u ime
Roždestva Presvete Bogorodin;e; i drugu crkvu – u ime svetog Jovana Zlatousta;
i treću crkvu na velikom pirgu – u ime Preobraženja Gospodhveg. I sa velike
crkve skide kamene ploče kojima ona beše pokrivena, pa je pokri olovom, kao što
se to i dosada vidi. Svršivši sve to u unutrašnjosti manastira Vatopeda,
blaženi Monah carević reče: „Ako Gospod pogleda na mene i dadne mi da ovde
vidim gospodina oca mog, useliću se s njim u svoje kelije“. Načini i mnogo
drugo u manastiru, što nije lako nabrojati, zbog čega ga nazivahu drugim
ktitorom Vatopeda.Posle toga ovaj „neboparni orao“ napisa svojim roditeljima i
braći ovakvo pismo: „Vašim, zbog tuge za mnom, dirljivim pismom, vi dušu moju
iz mene vadite, jer ni meni zbog toga nije lako, niti sam neosetljiv. Ali ne
treba nikoga ljubiti većma nego Boga, jer je rečeno: Koji ljubi oca ili mater
većma nego mene, nije mene dostojan (Mt. 10, 37). Radi toga ja sada zabranjujem
sebi da vam dođem, nego, padajući pred noge vaše, molim i preklinjem, govoreći
gospodinu mome svetome ocu: u zemaljskom carstvu svom apostolski si se
podvizavao, zemlje ljudi svojih si pravoslavljem prosvetio, vukove jeresi si
prognao, hramove besovske porušio, crkve Bogu podigao, gostoljublje n
zbrinjavanje ubogih i sve što je dobro od Boga s ljubavlju si sačuvao. Jedno tn
još valja izvršiti, reč u Evanđelju Sina Božija: Ako ko hoće za mnom ići, neka
se odreče svega i, uzevši krst svoj, neka smerno ide za mnom (Mt. 16, 24). Neka
ti savet moj bude prijatan kao dobar: prezri zemaljsko carstvo i bogatstvo kao
nepostojano i ništavno; ostavi svet i krasote sveta i sva vidljiva blaga kao
tašte i kratkotrajne: pođi za mnom krstonosnim putem smernosti koji sam ti
pripremio u ovoj pustinji; nastani se sa mnom, i tu, odvojivši se od svega
svetovnog, ti ćeš molitvom i postom čistije poznati Boga. I kao što si se u
životu zemaljskoga carstva udostojio apostolskih darova, ukrasićeš se i u
pustinjn isposničkim vencima smernosti monaškoga života. A moju dušu, tužnu što
sam lišen tebe, utešićeš tvojom ljubavlju i prisustvom, kao što ću i ja tvoju,
u Gospodu. A dobra gospođa i mati moja neka se na isti način, među svojima, od
svega odvoji ka Bogu. Molim te, gospodaru moj, da te radi slave carstva i radi
mnogog bogatstva ne ožaloste ove reči moje, kao što se negda ožalosti
evanđelski mladić kada ga moj Isus učaše o savršenstvu (sr. Mt. 19, 16-22). Sa
sigurnošću ti govorim, oče, veruj mi: ako ostaviš zemaljsko carstvo i dođeš k
nama, biću ti posrednik za nebesko carstvo; ako pak prezreš reči moje, ne nadaj
se da ćeš me videti u ovom vremenskom životu. Mir Božji i ljubav svetih otaca
pustinjskih, i moja grešna molitva, neka su sa svima vama u Hristu Isusu.
Amin“.


Dobivši sinovljevo pismo, samodržac otac ustade sa prestola,
pokloni se ljubavi sinovljoj kao svetinji, celiva pismo, otvori ga, ali ga ne
mogade pročitati, jer mu plamene suze roditeljske ljubavi poplaviše očnji vid.
Najzad, umirivši suze, on pročita pismo, i divljaše se sastavu i silini reči,
jer mu duboko u srce prodre prekor o evanđelskom mladiću koji je radi
zemaljskog bogatstva ostavio Hrista. I zbog toga samodržac veličaše svoga sina
kao svog učitelja. I odmah izdade zapovest širom cele države svoje, sazivajući
ipate[4] i vojvode, tisućnike[5] i satnike[6] i ostale blagorodnike, male i
velike, označivši naročiti dan sabora, i zapovedajući da niko ne izostane, jer
hoće da sastavi veliki savet. A za to vreme dok ova poslanica, zapovest,
obilažaše državu, on dobro upravljaše svojim bogatstvom: razdavaše ga ubogima i
siromašnima, hromima i slepima, siročićima i udovama, prokaženima i svima
ništima.


Kada se u određeni dan blagorodnici sa svih strana stekoše
na sabor, samodržac Stefan Nemanja stade posred njih i naredi da se najpre
glasno pročita pismo njegovog sina. Zatim se on obrati svima blagorodnicima
ovim rečima: „Draga braćo i čeda, čujte moju reč k vama. Moj život vam je
poznat od samog početka: svakoga od vas kao sina othranih, i kao brata zavoleh,
i kao druga primih. A i vi mi biste poslušni i verni. I svi Gospodom sačuvasmo
život svoj, i zemlju našu nerasipanu od najezde neprijatelja; spasavasmo se
uzdajući se ne na luk naš ili mišicu, nego verom u Oca i Sina i Svetoga Duha
utvrđeni, i silom krsta ukrepljeni, pobeđivasmo neprijatelje naše. Stoga i sada
svakoga od vas molim i zaklinjem, da veru u svetu i jednosušnu i nerazdeljivu
Trojicu, čijim se krštenjem prosvetismo, sačuvate čistom od svake jeresi, koje
od nas izgnasmo. Onome koga ću vam mesto sebe postaviti da Bogom i vašom
ljubavlju vlada, molim vas da budete pokorni i verni kao što biste meni samome.
Božjim crkvama i njihovim služiteljima odajte svaku čast, i sve, dakle, što od
mene videste i naučiste, to činite“.


Slušajući ovu neočekivanu reč, velmože se u nedoumici
čuđahu, a samodržac nastavi: „Dragi i Bogom darovani mi sabore! vi čuste kako
me se moj sin u pismu odriče i neće više da me vidi u ovom životu, ako ne pođem
za njim. Meni je s vama bilo dovoljno veselja i radosti zemaljskoga carstva,
dovoljno vojnikovanja i raskošnih trpeza, dovoljno uživanja svih krasota ovoga
sveta; a sada vas molim: otpustite me ljubavlju vašom da, krstonosno pošavši za
sinom, otidem u njegovu pustinju, gde ću se, nadam se, osloboditi svojih zala i
postarati se o svome spasenju“.


Na ove reči samodrščeve nastade od svih silan plač, nalik na
grom. Plakahu svi: i sinovi, i sinovi sinova, i svi blagorodnici, po Gospodu i
krvi srodnici; plakahu i žaljahu i rize razdirahu; i šta ne rađahu, i kakve
uzbudljive reči ne izgovarahu, samo da na neki način zadrže oca svog i
gospodara. „He ostavljaj nas, gospodaru, oče i učitelju! Ako li ne, i mi ćemo s
tobom poći! Ako hoćeš da uzmeš krst Hristov, onda se zatvori u svom manastiru,
da bismo se mogli tešiti gledajući lice tvoje. Kakva će ti pohvala biti ako
život svoj završiš kao tućinac u tuđini, pa još u pustinji?“ A on im reče: „Što
plačete, te mi dušu raslabljujete? Vi danas čuste kako me se sin u pismu odriče,
ako ne pođem za njim. Stoga molim sve, umirite mi srce, ne zadržavajte me, jer
ne mogu više bez sina“. Kad ovo reče, ubedi one koji ga zadržavahu, te mu svi
rekoše: „Neka bude volja Gospodnja!“Onda samodržac Stefan Nemanja prizva sina
svog Stefana, čije vrline i viteštvo i bogoljublje nije lako iskazati. I
zajedno sa sveosvećenim episkopom Kalinikom i sa svima blagorodnicima uđe u
crkvu svetih i prvoprestolnih apostola Petra i Pavla. I kad bi služba i
molitva, samodržac otac sa preosvećenim episkopom, krstom i polaganjem ruku
obojice na Stefanovu glavu, blagoslovi Stefana za velikog župana, za gospodara
i samodršca sve Srpske zemlje. I svi se blagorodnici pokloniše, proseći mu od
Boga života i govoreći: „Na mnogo leta da bude!“.Kad iziđoše iz crkve, sjajne i
bogate trpeze behu u dvoru postavljene. Samodržac otac govoraše svima
blagorodnicima: „Hajdete sa mnom, da poslednji pir s vama provedem, pa da
trpezu s mesom od sebe odbacim, jer me trpeza, sjajna i s mnogo mesa, neće više
nikad sakupiti s vama“. Za vreme gozbe biše izneseni svetli darovi, i svakoga
od blagorodnika prema godinama, prema vernosti i prema časti samodršci
obdariše, jedan što je vlast ostavljao, drugi što ju je primio. – To bi na
Blagovesti 1196 godine.


Sutradan se sve izmeni: smireni Stefan Nemanja i njegova
blagočestiva supruga Ana otputovaše u Nemanjinu zadužbinu Studenicu, i tu u
hramu Presvete Bogorodice, pred svetim dverima svetoga oltara, dadoše Bogu
svoje monaške zavete. Episkop Kalinik, kad je služba i molitva bila, ukrasi
Stefana anđeoskim likom krstonosno, i kao monahu dade mu ime Simeon. Isto tako
i bogoljubiva Ana upodobi se sinu svome, koji je pošao za Hristom i pokazao
primer svojim roditeljima, i primi sveti anđeoski lik od istoga episkopa
Kalinika, govoreći: „He bi li me čovekoljubivi Bog udostojio da budem zajedno
sa milim čedom svojim u carstvu nebeskom“. I u monaštvu ona dobi ime
Anastasija. Sabravši oko sebe zbor monahinja, monahinja Anastasija se zajedno
sa njima podvizavaše u postovima i molitvama k Bogu. A monah Simeon ostade u
Studenici, i tu sa tamošnjim monasima vršaše posni kanon, tojest podvizavaše se
po zakonu u postu i molitvi. Što obeća u svetom obećanju pred svetim oltarom,
on usrdno izvršivaše, radosno idući putem zapovesti Gospodnjih, ugledajući se
na svete živote Svetih i posledujući im s ljubavlju. I postade jednog udela sa
njima. Boraveći u Studenici sa svetom bratijom, on sve nadmašivaše podvizima
svojim, i postade ugled svima. Istinski uzevši krst Hristov, on delotvorno
učaše čeda svoja da preziru što je telesno, jer brzo iščezava, a da prigrljuju
što je božanstveno i besmrtno. I na očigled bratije on se svim bićem izmeni u
veliko smirenje. Priljubljen Hristu umom i srcem i neporočnim životom i
ispunjen toplom ljubavlju Svetoga Duha, on steče veliko umilenje u duši svojoj,
i zaista se uvrsti među učenike Hristove.Posle izvesnog vremena, novembra
meseca 1197 godine, monah Simeon krenu na put u Svetu Goru sa mnogo teška
zlata, i sasuda zlatnih i srebrnih, radi razdavanja svetogorskim manastirima i
pustinjacima. Sin njegov, samodržac Stefan, pratio ga je sa visokim
blagorodnicima sve do grčke granice. Tu se sa mnogo suza rastadoše, a mnogi
blagorodnici produžiše sa prepodobnim u Svetu Goru.Kada stigoše u Vatoped,
vladalac monah bi sa čašću dočekan i primljen. Iguman i bratija, posle molitve
i blagodarenja Bogu, pozdravljahu se sa starcem u sabornoj crkvi i davahu mu
celive u Gospodu. Tada i sin priđe ocu da ga zagrli. Susret je bio potresno
dirljiv. Oni obojica zanemeše od neiskazanog uzbuđenja; starac se povede, i da
ga ne pridržaše, pao bi na zemlju. I kad dođe k sebi, otac mnogim suzama
oblivaše željenu svetu glavu miloga sina, grleći je i ljubeći i k srcu
prinoseći. A božanstveni mladić kakve blagodarnosti ne uznošaše Bogu iz dubine
obradovanog srca što je otac njegov ispunio zapovest Božju, i što obojica,
otuđivši se od svih svojih, Gospoda radi tuđinuju u tuđim zemljama. Potreseni,
i duhovnom radošću ispunjeni, oni proslaviše Boga. Prizor beše divan i nebu i
zemlji: obojica ustreljeni strelom ljubavi Hristove, oni iz bezmerne ljubavi
prema Gospodu ostaviše toliku visinu, i dođoše na tuđu zemlju; otuđivši se
svega zemaljskoga, i sve ostavivši po zapovesti Gospodnjoj, oni Mu usrdno
sledovaše, i u veliko smirenje dođoše, i odmorište Svetome Duhu postadoše.Odmorivši
se od puta, prepodobni Simeon iznese poklone manastiru: skupocene sasude i
zavese; privede i odabrane konje i mazge; i dva kabla suva zlata i srebra; a i
igumana i svu bratiju obdari od prvog do poslednjeg. He samo to, veli
životopisac Domentijan, nego i duše svoje ova dva bogoljupca priložiše
Presvetoj Bogorodici; a sve imanje svoje poslaše pred sobom, koje i nađoše u
carstvu nebeskom. Od dvorjana pak, koji behu dopratili svoga bivšeg vladara,
neki se vratiše svojim kućama, a mnogi ostaše u manastiru, idući za prepodobnim
Simeonom putem smirenja, ma da im on branjaše, ne hoteći ožalostiti sina
samodršca; no oni mu odgovarahu: „U tebe smo se proslavili u zemaljskom
vojevanju; i sada ćemo s tobom vojevati Nebeskom Caru, i ništa nas neće
rastaviti od tebe“. I svi oni postadoše izvrsni monasi, na udivljenje Svete
Gore. A prepodobni Simeon zapovedi da mu načine keliju uz sveti oltar velike
crkve Svete Bogorodice, i prozor u sveti oltar, da svagda gleda svete
molitvenike koji služe u svetoj crkvi. On pak svršavaše svoj kanon, svoje
pravilo, i ćuteći prebivaše u svetim molitvama dan i noć, usrdno tražeći
Hrista, vođen od Boga i svetog sina svog bogonosnog Save.


Po Svetoj Gori Atonu ubrzo se rašču o dolasku srpskog
vladaoca. Svi se divljahu smirenju njegovom i proslavljahu Boga. Igumani iz
manastira, pustinjaci iz pustinja, zajedno sa ocem protom, dolažahu da vide
prepodobnog Simeona. On ih je sve bogato obdarivao i pripadao k nogama
njihovim, proseći od svih molitve i blagoslov. No pošto su neprestane posete
već stvarale teškoće Vatopedskoj obitelji i bratiji, to prepodobni Simeon i
Sava, da bi uklonili te teškoće, dadoše ponova mnogo zlata manastiru s tim, da
se za njihova života svakoga dana daje hrana, hleb i vino, svima posetiocima i
ubogima.


Potom zažele prepodobni Simeon da obiđe Svetu Goru, da se
pokloni svima manastirima i svetogorskim svetinjama. Isprosivši za to blagoslov
od igumana, on uze sa sobom Savu kao žezal starosti svoje. Sava, po običaju
svom, htede da ide sa njim bos. Ali mu nežni otac to ne dopusti. Sava ga
moljaše plačući da mu učini tu milost: da ide bos dokle može. Ali mu otac
nikako ne dopuštaše, moleći ga i govoreći: „Smiluj se na mene, čedo; ti srce
moje biješ kamenjem koje nogama svojim dodiruješ“. Sava, ne želeći da upornošću
svojom žalosti oca, obu se prvi put posle mnogo godina i usede na konja. Tako
dođoše najpre u Mesi, tojest u Sredinu Svete Gore, gde obitavaše prot, u
obitelj Prečiste Bogomatere na Kareji[7]. Tu se u crkvi Presvete Bogomatere sa
mnogim suzama pokloniše Prečistoj i celivaše Je; dadoše crkvi sasude zlatne i
srebrne, i zavese, i veliku srebrnu zdelu punu zlata i srebra; upisaše sebe i
samodršca Stefana u pomenik, pored imena blagočestivih careva; pa posebno veoma
bogato obdariše prota i svu bratiju. Iz Kareje oni se spustiše u Iverski
manastir; a posetiše i druge manastire, svuda se upisujući u knjige životne. I
tako stigoše u lavru svetog Atanasija, u podnožju Svete Gore Atona. No starac,
oslabelih nogu, ne mogade uzići na vrh Atona, samo mu se sa verom i ljubavlju
srcem pokloni izdaleka. U Lavri se pomoliše nad grobom svetog Atanasija,
osnivača atonskog opštežića; i ovaj manastir obdariše obilnije nego druge
manastire, tako da postadoše drugi ktitori, te se „i do danas, veli Domentijan,
spominju kao ktitori, jednako sa blagovernim carevima“. Iz susednih i daljih
skitova dođoše mnogi prepodobni pustinjaci, da vide prepodobiog Simeona, – veli
isti životopisac, – koji ih je izdavna hranio dugom rukom Božjom i sinom svojim
bogonosnim Savom monahom. Naposletku, vrativši se u Vatoped, otac i sin se
nastaniše zajedno u kelijama koje sin ranije beše sazidao.


Zajedno živeći, oni jedno mišljahu i jednu nadu gledahu:
tražeći Boga trudima i molitvdma i pošćenjem. Ali se starac ne mogaše zbog
staračke iznemoglosti truditi kao mladić. Stoga mladić dopunjavaše nedostatak
starčev, te ne prestajaše truditi se i postiti se i za sebe i za oca. A i
starac ovaj beše nekako čudan: kao što je ranije, živeći u svetu, osvajao
carstvo bez truda, pravdom i verom, milostinjom i zbrinjavanjem ubogih, tako se
i u monaškim podvizima pokazao kao lihvar: nemajući snage da ih sam vrši, on
ležeći sabiraše plodove sinovlje, sabiraše sa skrušenošću srca i smernošću
duše, prolivajući od umilenja i saosećanja mnogo suza. Mladić se truđaše,
starac sapaćaše, jer srcem pravljaše onoliko poklona koliko i sin, i dušom
sastradavaše svenoćnom samoraspinjanju njegovom. Udvostručavaše li mladić trude
i post za sebe i za starca, udvostručavaše i starac suze i uzdahe za se i za
mladića, jer oplakivaše mladost sinovljevu, podvizima mučenu, a oplakivaše i
svoje zadocnjenje i evoju nemoć za podvige. Nesposoban da zajedno sa sinom
strada, zbog toga on bivaše tužan i neveseo, i, klimajući glavom, seđaše
ukoravajući sebe. A mladić opet, kao starac govoreći, tešaše oca: „He tuguj, gospodaru
i oče, ja sam tvoj post i stajanje i klanjanje; ja sam tvoj podvig, i po duši
trud, na meni je tvoj greh, ako ga ima, ja za tebe odgovaram, pošto si me
poslušao, neka od mene Gospod ište dušu tvoju“.


Slušajući ovakve reči, starac zalivaše sebe suzama; a zbog
velikog smirenja i pokornosti prema njemu ne smeđaše ga nazivati sinom, nego,
grleći i ljubeći svetu glavu njegovu, govoraše: „O, gospodine moj! o, srce
moje! ja sam radi toga sve ostavio i tebi se jednome priljubio! Čime da ti
uzvratim što si me od tašteg sveta otrgao, i što se tako za dušu moju patiš i
trudiš? Blagosloven od Boga i ti i dan u koji si se rodio, ne moje čedo, nego
Božje čedo“.I tako se starac radovaše u Gospodu, gledajući sina kao nekakvog
borca ili iskusnog vojvodu koji se za njega podvizava, i, smatrajući sinovlje
za svoje, ispunjavaše se blagim nadama. Tako se podvizi sjajnoga sina i uzdasi
smirenoga oca k Bogu, kao i dvostruka molitva njihova, slivahu u jedno. I tako
se obojica u Gospodu veseljahu, i duše svoje izgrađivahu, – dok u manastiru
Vatopedu sve porušeno obnavljahu i zapustelo naseljavahu. I obojica služahu
nezabludnome putu dan i noć, veli Domentijan. Bogomudri kir Sava monah
napredujući u delima svojim, nedremljivim podvigom svojim podiže izvanredna
dela u manastiru Vatopedu, i sazda previsoke palate, jedne narekavši u ime oca
svoga, a druge u svoje ime. I nasadi mnoge vinograde i obnovi sva mesta toga
manastira; i priloži puste metohe isprosivši ih od cara, i dovede ljude iz
svoje zemlje, Srbije, i naseli ih u njima; i svojim velikim podvigom ispuni
svako dovoljstvo, da su se svi divili gledajući njegov toliki podvig i pretoplu
veru njegovu ka Prečistoj Bogorodici. On danju prebivaše s majstorima u
manastirskim poslovima, ne slabeći u svetim molitvama dan i noć, imajući u telu
svom život Bestelesnih slugu. Zbog toga ga ni besi ne iskušaše mnogo; jer u
mladosti svojoj nikada oči svoje ne nasiti snom, niti kolenima svojim dade
pokoja, hoteći da dušu svoju oslobodi od strasti. Ugledajući se u tome na svete
muževe, koji ovaj život provedoše u mnogim nevoljama i tugama ili krvlju svojom
kupiše večni život, on postade zajedničar njihov, priopštivši se svima putevima
njihovim.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od ANDJEO82 taj Sub Jan 22, 2011 4:51 pm

PODIZANjE HILENDARA





Pri ulazu u Svetu Goru, u mestu zvanom Prosfora, bejaše
manastir sa crkvom svetog Simeona Bogoprimca. Pošto je manastir bio razoren od
strane gusara, to je i crkva zbog krajnje zapuštenosti bila pala. Iguman i
bratija Vatopeda spomenuše tu crkvu prepodobnim inocima Simeonu i Savi; oni se
oduševiše njenom obnovom, i dadoše za njeno obnovljenje mnogo zlata, koje im je
obilato slao veliki župan Stefan. Crkva bi brzo podignuta, i carstveni je inoci
ukrasiše svakom lepotom, i pirg veliki sazidaše, i gradom ogradiše, pa Vatopedu
predadoše. Osim toga oni u samom Vatopedu proširiše i ikonopisaše trpezariju, i
isprosiše metohe od cara Aleksija, koji im s ljubavlju ispunjavaše molbe, ne
samo zato što behu u srodničkim vezama, nego više zbog toga što se car divljaše
njihovoj smernosti i podvižničkom stranstvovanju.Sa vremenom pojaviše se neke važne
manastirske potrebe, zbog kojih je samome igumanu vatopedskom valjalo ići u
Carigrad. No pošto se on bojao da mu molba neće biti uvažena, bratija mu
predložiše da umesto sebe pošalje blaženog Savu. Tako i bi. Monah Sava otputova
u Carigrad[8], praćen blagoslovom svoga oca, starca Simeona.U Carigradu on,
koji je u mladosti svojoj izgledao kao anđeo, bi primljen sa velikom čašću od
cara Aleksija Komnena, prijatelja[9] svog. Car se raspitivaše za zdravlje i
način života njegova oca, starca Simeona, i monah Sava mu pričaše. Zadivljen,
car veličaše svetoga starca što se uklonio od mnogih briga i izabrao sebi dobar
udeo koji se neće uzeti od njega. A bogomudri Sava, obasut blagonaklonošću
carevom, izloži caru molbe Vatopedske obitelji, zbog kojih je caru i bio
poslan, i car mu ispuni sve molbe, obećavajući da će mu ispuniti i drugo što
bude tražio. Tada Sava iznese i drugu molbu caru, govoreći: „Ima u Svetoj Gori
jedan zapusteli manastir, zvani Hilendar, pa ako carstvo ti[10] hoće da učini
dobro meni i mome ocu, onda nam daj taj manastir, a mi ćemo ga opet, kao od
nas, predati Vatopedu, a to naše predavanje nazvaće se milošću tvoga carskog
veličanstva“. Ovu molbu mladi monah izloži bojažljivo i kao snebivajući se. Ali
ga car predusrete hrabreći ga, i reče: „Maločas rekoh, sve što god hoćeš da
moliš, usrdno ću dati tvojoj svetosti“. I dade mu Hilendar sa svim naseljem,
potvrdivši to carskim pismom, hrisovuljom, i svojim zlatnim pečatom. Bogomudrog
pak Savu car obdari mnogim darovima, i s ljubavlju otpusti, a prepodobnom
Simeonu, ocu njegovom, posla po njemu mnogo zlata, i carsko pismo puno pohvale
što se odrekao sveta i moleći ga da se moli za njega.Vrativši se u Vatoped,
bogonosni Sava izvesti igumana i bratiju da je car ispunio njihovu molbu. Potom
ode k prepodobnom ocu svom, koji od odlaska njegovog u Carigrad ne izlažaše iz
kelije, već seđaše u njoj u molitvenom ćutanju. No povratak Savin svetlošću
zali svu dušu njegovu i srce, i on, sa zahvalnošću podigavši prepodobne ruke
svoje k Bogu, zagrli sina svog, i ljubljaše ga sa ljubavlju u suzama. Sava
izruči ocu carev pozdrav, predade mu od cara pismo i zlato, i ispriča mu kako
im je i Hilendar darovan carskom hrisovuljom. Za sve to prepodobni zahvali Bogu
i Prečistoj Materi. Sutradan prepodobni Simeon prizva igumana i bratiju, i,
pokazavši im carevu hrisovulju, priloži Vatopedu manastir Hilendar, i poslano
mu od cara zlato predade igumanu i bratiji na potrebe manastiru: takvu ljubav
imađahu oni prema manastiru Vatopedu, u kome su hteli i život svoj okončati u
Gospodu. Zato ga i vrlo mnogo obogatiše.


No Bog, koji je u drevnosti umnožio i rasprostranio u Misiru
došljaka Jakova, preko prekrasnog sina njegovog Josifa, tako i sada umnoži i
rasprostrani u Svetoj Gori novi Izrailj oca Simeona, preko prekrasnog po duši
sina mu Save, i zemlju njihovog dobrovoljnog stranstvovanja naseli duhovnim
čedima njihovim. Jer Gospod pobudi nekog bogobojažljivog starca, te ovaj dođe
blaženome Savi i reče mu: „Tvoja i tvoga oca ljubav u Gospodu prema tuđincima i
ubogama i prema svetim manastirima, naročito prema Vatopedu, pohvalna je i
prijatna Bogu. No blagorazumno je da pomislite i na sebe same; zato primite moj
dobri savet, kao savet od čoveka koji vam želi dobra. Vama je sada sve moguće u
Gospodu: vi ste vlastodršci u svojoj zemlji i srodnici ste carevi, pa će svaka
molba vaša biti ispunjena. Stoga isprosite sebi zapusteli manastir, pa
obnovivši ga, utvrdite ga za svoje otačastvo, neka se zove srpski manastir, da
bi iz vašega naroda oni koji ljube Boga i odriču se svetskoga života, nalazili
posle vas pristanište spasenja, te da i vi sami, radi mnogih spasavanih,
primite od Boga veće počasti“.


Blaženi Sava, rasudivši, primi ovaj savet kao da je od Boga,
pokloni se starcu kao anđelu Božjem, ljubazno ga ugosti, pa otpusti. Onda odmah
uđe k prepodobnom ocu svom i ispriča mu sve što mu je rekao starac. Pošto se
posavetovaše verne sluge Hristove, obojica vazda goreći Duhom Svetim na veće
bogoljublje, stadoše na molitvu i, podigavši ruke svoje, sa suzama zahvališe
Bogu za takav savet. Najzad prepodobni Simeon reče ljubljenom sinu svom: „Veruj
mi, čedo Božje, Bog je radi spasenja našeg hteo da mi kao došljaci poživimo pod
zapovednicima, i da se stranstvujući ne upravljamo po svojoj volji, nego da
upravljani drugima stečemo smirenje. Zato je dosada On i skrivao od nas takvu
pomisao. Sada pak On nam posla starca, ili anđela Svog, i mi smo dužni brzo
privesti u delo bogoposlani nam savet“.


Tada blaženi Sava sa ocem svojim ode k igumanu i kaza mu
svoju zamisao. A iguman, posavetovavši se sa mnogima, ne odobri ovu zamisao i
ne dopusti da se privede u delo, jer je hteo da carstvene monahe zadrži u svom
manastiru, pošto su im mnoga dobra dolazila od njih.


Posle toga bogomudri Sava otide u Kareju i ispriča protu o
svojim namerama. Protu se to dopade, i on reče: „Dobra je vaša zamisao, pošto
je po Bogu, a i mogućni ste. Dakle, koji hoćeš opusteli manastir u Svetoj Gori
obnovite za svoje otačastvo, – ili Hilendar, koji vam je car već dao, ili gde
volite na drugom mestu“.Sa tako utešnom vešću Sava se vrati svome ocu i saopšti
mu da je molba njihova uslišena od prota. A starac, toplo uzbuđen, požele da
odmah pođe i razgleda mesto za manastir. Ali iznemogao od starosti i posta, on
ne beše u stanju ni na konju da sedi. Zato ga Sava položi na nosiljku između
dva konja, i tako nošen razgledaše mnoga mesta, ali mu se ni jedno ne dopade
sem Hilendara. I oni se vratiše u Vatoped.Međutim iguman i bratija, osetivši
šta se zbiva, govorahu među sobom: „Od ovih carstvenih došljaka mi videsmo
mnoga dobra u toku mnogih godina, pa i do sada su nam oni hranioci, – zar da
sada otidu od nas razgnevljeni? Ako dakle hoćemo da sačuvamo njihovo
prijateljstvo, da im damo Hilendar, koji oni izmoliše od cara za nas“. – I
tako, prizvavši k sebi svetoga Savu, oni im dadoše Hilendar, i položiše zavet
između sebe da Vatoped i Hilendar ljubavlju budu jedan manastir[11].


Hristoljubivi Simeon i hristoljubljeni Sava napisaše
samodršcu Stefanu, javljajući mu da hoće da podignu manastir, „u nasleđe tebi,
– pisahu mu oni, – a po tebi sinovima sinova tvojih“. Tome se blagočestivi
Stefan veoma obradova, pa im posla mnogo zlata i mazge, moleći ih da i u buduće
traže sve što im treba, i zahvaljujući im što se brinu o spasenju duše njegove.


Bogonosni inoci, Simeon i Sava, uznesoše srdačnu molitvu
Bogu i Presvetoj Majci Božjoj, prizivajući ih u pomoć delu koje preduzimaju.
Uzevši blagoslov od igumana i od oca svog, hristočežnjivi Sava sakupi vrlo
mnogo radnika, odvede ih u Hilendar, i za kratko vreme uradi vrlo mnogo. On
zateče u Hilendaru sve zapustelo sem crkve, pa i ona beše u ruševinama. I odmah
poče zidati manastir, i okolo manastira sazida grad i veliki pirg u njemu;
podiže i trpezariju iz osnova; i sagradi dovoljno kelija bratiji; obnovi i
crkvu, i zlatom je ispisa, i ukrasi je ikonama, zavesama i svetim sasudima. Sve
to, Božjom pomoću i bogatom rukom, on svrši brzo, jer ga i prepodobni Simeon
požurivaše, govoreći: „Ako me udostoji Bog da vidim manastir da se zove naš,
smatraću za sreću da u njemu završim život“. Plamena želja starčeva se ispuni:
u šumovitoj dolini, izvijenoj na sever, opasanoj vitkim i tamnim kiparisima, a
opkoljenoj vinogradima i voćnjacima, srpski Hilendar bi dovršen u junu 1199
godine, na mestu ruševina starog grčkog manastira Hilendara. Blagodareći
sinovljem usrđu Savinom, blaženi starac se preseli u svoj manastir, Hilendar,
čiju sabornu crkvu posvetiše Vavedenju Matere Božje u hram. Sakupiše i
bratstvo, ozakoniše bogosluženje po ustavu iz Vatopeda; i postaviše igumana da
se brine o crkvenim poslovima. Usto, oni izmoliše u prota zapustele kelije,
maslinjake i vinograde, koji behu oko Hilendara, i oko svetog Georgija
Imologite i svetog Nikolaja u Malejama. Pored toga kupiše od prota prostrano
mesto u Kareji. Tu sazidaše mnoge dvospratne kelije za odmor igumanu i bratiji
kada budu dolazili iz Hilendara.


I stadoše oba svetilnika Božja boraviti u Hilendaru, veli
Domentijan, svu silu svoju unoseći u molitve dnevne i noćne, omrznuvši greh
potpuno, istinski zavolevši Hrista toplom i čistom ljubavlju. Obojica potpuno
zavoleše ovaj teskobni i mučni put, i ne brinjahu se ni o čem zemaljskom, samo
jedinog Gospoda ljubeći. Imajući u zemaljskom telu silu Nebeskih Sila,
izvanredno ukrašavani nedomislivim lepotama svojim i bogoljepijem neiskazanim,
dostojni žitelji Evanđelja Hristova, oni silom krsta satirahu duhovne
neprijatelje svoje i uvek hrljahu ka nebeskom zvanju. Upodobljavajući se
bestelesnoj prirodi heruvima u neućutnim pesmama duhovnim, u suzama, u
istinitom ispovedanju Hristovom, u skrušenosti srca, u čistoti, u celomudriju
duševnom i telesnom, u miru i u svetinji, u prevelikoj smernosti, oni nasvagda
prikovaše telo svoje strahu Božjem, i sve što je u ovom svetu smatrahu za
đubre, izabravši ono što je najbolje.I dok oni tako napredovahu ka nebesnom,
prepodobni Simeon radi što boljeg potvrđenja i rasprostranjenja manastira, po
drugi put posla u Carigrad „bogoumnog sina svog kir Savu“ k svome prijatelju
caru Aleksiju sa molbom: da car potvrdi manastir; da podari manastiru naziv
carske stavropigije; i da Hilendar ne zavisi ni od prota ni od koga drugog, već
od samoga cara. Prepodobni Sava bi opet s velikom ljubavlju dočekan u Carigradu
od cara. Presrevši ga, car ga upita: „Da li je još živ sveti starac, otac
tvoj?“ Sava odgovori: „Još je živ molitvenik tvog carskog veličanstva“. Car
duboko uzdahnuvši reče: „Blagosloven je Bogom taj čovek, jer, primivši
zemaljsko, on se trudi usrdno da dostigne i nebesko“.Blaženi Sava bi otpušten
od cara da se odmori u manastiru Majke Božje Evergetide (Dobrotvorke), kojega
on sa ocem svojim bi nazvan ktitorom, jer mnogo zlata dadoše na njegovo
podizanje i na njegovo imovinsko osiguranje. I ovom prilikom sveti otac Sava
beše im doneo mnogo zlata sa sobom. Sutradan, posetivši cara ponova, Sava mu
ispriča kako je sa ocem podigao manastir u Svetoj Gori, pa ga zamoli za carsko
potvrđenje o njemu. Pomenu i zapusteli manastir carski, zvani Zig, moleći cara,
da ga pridruži Hilendaru, te da bi na taj način i sam car bio uvršćen u
hilendarske ktitore. Veoma obradovan time, car reče: „Pošto će i mene pominjati
kada i vas u svetim službama, s blagovoljenjem ću ispuniti vašu molbu“. I odmah
podari Hilendaru manastir Zig, sa svima metosima i pašnjacima, a Hilendar
imenova carskim manastirem, da nad njime nema vlasti ni prot niti ko drugi. I
sve to car potvrdi svojom hrisovuljom, svojim carskim pismom i svojim zlatnim
pečatom. Osim toga, car svojom rukom dade prepodobnom Savi žezal i zapovedi da
se čuva u crkvi, da bi bratija pri postavljanju igumana držala ovaj žezal
posred sebe kao znak da se iguman postavlja po carevoj volji i kao da sa žezlom
prima vlast iz ruku samoga cara. Ispunivši na taj način sve želje prepodobnoga,
car ga otpusti sa mnogim darovima. I radi uspomene na uzajamnu ljubav, car mu
reče da svome prepodobnom ocu dostavi ovu njegovu poruku: „Sve tvoje molbe
ispunih, oče sveti; – molim tvoje prepodobije, moli se za nas u tvojim svetim
molitvama k Bogu“.





Vrativši se iz dvorca u manastir Prečiste Bogorodice
Evergetide, prepodobni Sava razdade ubogima svo zlato koje mu beše dao car da
odnese ocu, jer sve očevo beše njegovo, i sve njegovo beše očevo. Štaviše, otac
ne nazivaše ništa svojim, nego govoraše da je sve sinovlje, osim samo duše; pa
i nju Boga radi i s Bogom beše predao njemu, jer takva beše pokornost i
poslušnost prepodobnoga starca prema ljubljenom i bogodarovanom mu sinu.
Starac, zamišljajući Savu ne kao čoveka nego kao anđela, stiđaše se i odbijaše
kada je sin hteo da posluži njegovoj starosti kao ocu, toliko beše smirenje
njegovo prema sinu. Zato i sin sinovljom ljubavlju ropski služaše svetoga
starca u svakoj potrebi, i nikoga ne udostojavaše sem sebe da posluži ocu. A
sveti starac, gledajući kako ga sin kao anđeo služi i dvori, oblivaše se
potocima toplih suza radosne zbog njega duše k Bogu. I tako, zakriljen
molitvama njegovim kao štitom, sin se sačuva od besova.Kada u obitelji
Evergetide dolažahu ništi po milostinju, k prepodobnome Savi dođe jedna
blagolika i pobožna žena, pristupi mu sa strahopoštovanjem, i reče mu: „Sveti
bogoljupče Božji, Bog i Njegova Bogomajka Evergetida narediše mi da ti predam
ono što su mi zapovedili: U Svetoj Gori, u oblasti tvoga manastira, na tom i
tom mestu, nalaze se dva skrovišta zlata; potraži ih i naći ćeš ih, pa ih uzmi
i uradi sve što je potrebno radi Boga“. Prepodobni se začudi ovome obaveštenju,
i otpusti kući tu česnu ženu.Oprostivši se sa monasima manastira Presvete
Evergetide, i još sa carem i patrijarhom, prepodobni Sava krenu natrag na put u
Svetu Goru. Stigavši u Svetu Goru, on zateče prepodobnog oca svog gde u svemu
dobro prebiva u Bogu, pade k nogama njegovim, zagrli ga, i ispriča mu o prijemu
kod cara, i kako je car Gospoda radi ispunio sve njihove molbe i dao im carsku
gramatu, hrisovulju. Tom hrisovuljom od juna meseca 1198. godine, car Aleksije
III „udostojio je potpune slobode manastir Hilendar i manastire na mestu Milejama,
pa ih stavlja pod vlast i upravu više pomenutih monaha, gospodina Simeona,
bivšeg velikog župana, i njegovog sina, gospodina Save, i daruje ovima
dopuštenje da ih ukrase kako god hoće, i da ih vaspostave u manastir koji će
služiti kao sklonište ljudima iz srpskog naroda, što se odaju monaškom životu,
i to u manastir nikom nepodložan, niti samom protu Gore Atonske, niti igumanu
manastira Vatopeda, nego samostalan svojevlastan i samoupravan, kao god što se
sami sobom upravljaju manastir Iverski i Amalfitanski, što postoje na toj
Gori“.


Prepodobni Simeon se svemu tome veoma obradova, a „najviše
se obradova svome bogonosnom drugu“. Onda se obojica prepodobni dogovoriše, te
svoj manastir predadoše pod vlast blagočestivom samodršcu srpskom Stefanu, zetu
grčkoga cara Aleksija, i da se stara o njemu kao o svome otačastvu.
Hristoljubivi Stefan se tome veoma obradova, pa pokloni Hilendaru mnoga
imanja[12], pokretna i nepokretna, te je manastir Hilendar od toga vremena
postao stvarno srpski.





PRESTAVLjENjE I PROSLAVLjENjE PREPODOBNOG SIMEONA


Podvizavajući se u svom manastiru Hilendaru sa bogočežnjivim
sinom svojim Savom, bogonosni Simeon se razbole početkom februara 1200 godine.
Došavši „na vrh vrlina svojih“ on oseti da se približuje kraju svoga zemaljskog
života. Prizvavši milog sina svog Savu, bolni carmonah reče svome sinu:
„Ljubljeno čedo moje, svetlosti očiju mojih, uteho i hranitelju starosti moje,
približi se vreme moga odlaska. Ti si se i dosada starao o dobru duše moje, no
sada je nastupilo vreme da mi se još više pomogne; jer znam da što god zaišteš
u Boga, daće ti se“. A smerni Sava, sa suzama obisnuvši se o vrat svome ocu,
govoraše: „Padajući pred noge tvoje, ja te još više molim, gospodine oče, da
kao što se za vreme života tvog sačuvah od svih zala, zakriljen tvojim toplim
molitvama ka Hristu, tako i sada, kada odlaziš ka Hristu, isprosi od Njega
bogoprijatnim molitvama svojim pokrov životu mom od zala do smrti moje; i u
svetim molitvama svojim ka Gospodu ne ostavljaj sve nas, čeda tvoja u Gospodu po
telu i duhu, zemlju našu i crkvu, o kojima si se trudio“. A prepodobni starac,
obilno lijući suze, govoraše: „Ako dobijem slobodu pred Bogom, neću vas
ostaviti. He žalosti se, čedo moje, zbog ovoga rastanka, jer ćemo se opet
sastati onde gde nema više rastanka“. I stavivši prepodobne ruke svoje na
vozljubljenog sina, dugo se moljaše Bogu za njega. Onda ga sa suzama zagrli,
dade mu posledši celiv, i zapovedi mu da dovrši mnogo šta ne dovršeno o srpskim
crkvama. A odnosno svojih smrtnih ostataka zamoli ga da u pogodno vreme, kada
na to bude volja Božja, pokupi „grešne kosti bednog tela“ njegovog, i prenese
ih u manastir Studenicu. Bogomudri Sava izjavi da će izvršiti sve što mu on
naređuje.


Zatim prepodobni starac prizva svu bratiju i čeda u Gospodu,
„blagoslovi bogonosnog sapodvižnika svog kir Savu, i sav sabor svetih črnaca,
bogoljubive dece svoje“. On svakoga od njih poimence i posebno ljubljaše i
blagosiljaše, i sve ih pobuđivaše da se radosno mole za njega, predajući ih
Bogu i Prečistoj Materi Njegovoj i, pomoću njihovom, i sinu svom bogomudrome
Savi. I tako ih otpusti, zapovedivši da mu niko do jutra ne dolazi.


I gle, noću, iako potpuno iznemogao od starosti, on najednom
mladićki ustade sa odra i, kao očekujući svetle goste Nebeskoga Cara, vesele
duše ukrasi sebe odećom svetog anđelskog lika, i pričesti se besmrtnim i
životvornim Tajnama, rekavši: Slava Bogu za sve! Posle ga kao smrtnog čoveka
obuze oganj prirodne smrti; a ljubljeni sin se svu noć tu ne odmicaše od oca,
nego mu usrdno služaše, sa mnogim suzama pročitavši kraj njegova odra sav
psaltir u toku noći. I nikome ne dopuštaše da uđe k njemu, nego jedan drugoga
tešahu i jedan drugoga opominjahu da uznose zahvalne molitve Bogu.


A kad svanu, prepodobni Sava unese roditelja svog u crkvenu
papertu. Osećajući da mu se približuje poslednji čas, sveti otac reče svetom
sinu: „Čedo moje! Prinesi mi ikonu Presvete Bogorodice, jer sam se zavetovao da
pred njom ispustim duh svoj“. I kada mu ta želja bi. ispunjena, sveti starac
reče: „Čedo moje! Učini mi ljubav pa me obuci u rasu, određenu za moj pogreb, i
spremi me onako kako ću u grobu ležati. I prostri rogožu na zemlju, položi me
na nju s kamenom pod glavom, da tako ležim dok me Gospod ne poseti da me uzme
odavde“.


I beše dirljiv prizor krajnjeg smirenja: onaj koji je nekada
kao vladalac ležao na zlatnim i mekim posteljama, sada na izdisaju ležaše samo
na rogoži kao poslednji ubožjak. Oko njega stajahu bratija i plakahu što ostaju
bez oca. Prepodobni jedva podiže ruku dajući im znak da se utišaju. Lice mu beše
svetlo; on veselo gledaše ka ikoni Gospoda Hrista i Prečiste Matere Njegove:
izgledalo je kao da sa nekim tajanstvenim posetiocima peva psalam. A kad dođe
na kraj psalma, on jasno reče: Vsjakoje dihanije do hvalit Gospoda = Svako
stvorenje neka hvali Gospoda! (Psal. 150, 6). Tada tek svi razumeše da
prepodobni, odlazeći iz ovog života, sa anđelima peva anđelsku pesmu i slavi
Boga. Posle ove pesme prepodobni hristoljubac ništa više ne progovori, nego
samo radosno gledaše na ikonu Hristovu, kao predajući mu u ruke dušu svoju. I
gle vazduh se ispuni nekim prijatnim mirisima, te se svi prisutni divljahu. I
tako slatko usnu u Gospodu sveti starac, 13 februara 1200 godine, predavši dušu
svoju Hristu Bogu, koga zavole iznad svega.


A ljubljeni sin pade na svečesno lice očevo, i umesto toplom
vodom omi ga vrelim suzama; tako i prepodobne ruke njegove omi mnogim suzama; i
stavljajući ih na svoju glavu i prinoseći ih k svojim očima, on ih celivaše, pa
ih prekrštene položi na prsa. Potom, u društvu svekolike bratije, sa svećama i
kadionicama, on isprati česno i sveto telo prepodobnog oca propisanim pogrebnim
pesmama i mnogim suzama, i položi ga u mermerni grob unutra u crkvi Presvete
Bogorodice Hilendarske.


Za bogomudrog Savu rastanak sa ocem beše ujedno i izvor
žalosti i radosti: žalosti, jer se lišio sapodvižnika, samolitvenika i
bogoumnog učitelja; radosti, jer se udostojio videti oca ukrašena svima
vrlinama do kraja života, i jer je poslao ispred sebe toplog molitvenog
posrednika ka Hristu. Dane u koje se vršio sveti pomen za dušu preminulog oca,
mudri Sava obeleži obilnom milostinjom ubogima: razdade sve zlato što je imao.


Ostavši sam, bogoljubivi Sava se odade još surovijem životu,
jer liši sebe svakog telesnog odmora, naročito naloži na sebe bezmerni post,
provodeći sve noći u nedremljivim molitvama, i izobilujući sve više u duhovnoj
utesi umnožene blagodati.


Ostavši bez novca, nužnog za manastirske potrebe, prepodobni
Sava se opomenu reči one pobožne žene u Carigradu o dva skrovišta blaga u
okolini Hilendara. Ali bez molitve on ne hte pristupiti traženju tih skrovišta.
I on se ovako moljaše Hristu Bogu: „Čujem Davida kako govori: Prolaznom
bogatstvu ne predajite srca. Utoliko više zaslužuje ukor i grdnju čovek koji
prekopava zemlju, da bi našao i uzeo blago koje nije tamo ostavio. Toga radi,
Gospode, molitvama Prečiste Matere Tvoje, ne daj da mi se naruga neprijatelj
moj, izazivajući u meni želju za pagubnim i truležnim bogatstvom. No ako to
nije kušanje od strane protivnika; ako mi je to bilo rečeno radi Tebe, Boga mog,
onda neka mi se po volji Tvojoj, Gospode, javi sakriveno blago. U protivnom,
neka se i od nas, slugu Tvojih, sakrije, kao što se ranije skrivalo od drugih“.


Došavši na označena mesta, prepodobni Sava i učenik njegov
malo kopnuše, i odmah naiđoše na otvor rova u kome behu smeštena skrovišta, kao
da im sama zemlja rukama svojim izdavaše ono što je čuvala.Mislim, veli
životopisac Teodosije, da je to bila sama Presveta Bogorodica Dobrotvorka, kaja
se u Carigradskom manastiru javila svetome, samo svetitelj iz smirenosti nije
to hteo reći, tajeći u sebi veliko skrovište, i budući sam smestilište Svete
Trojice. Našavši ogromno blago, sveti Sava ga prenese u manastir. Ali ovo blago
svetitelj nije smatrao svojim, te jedan deo posla u Carigrad manastiru Presvete
Bogorodice Evergitide, drugi razdeli manastirima u Svetoj Gori, treći
pustinjacima po usamljenim kelijama, a četvrti svome manastiru Hilendaru i
svima ništima. Božanstvena Dobrotvorka se i javljala njemu radi toga što on
razdavaše sve što imaše, jer u svemu bejaše izvršilac evanđelskih reči.


Ranije je rečeno, kako je hristočežnjivi Sava imao silnu
želju da se povuče u pustinjačku usamljenost. Ali je bilo razloga zbog kojih on
to nije mogao ostvariti: prvo, iguman mu nije dopustio zbog mladosti; lrugo,
dolazak oca i služenje njemu; treće, putovanje u Carigrad; četvrto, osnivanje i
izgrađivanje svog vlastitog manastira. No pošto on Božjom pomoću uredi manastir
i postavi igumana da se stara o spasenju bratije; i pošto isprati k Bogu oca
dobro snabdevena evanđelskim vrlinama, sveti Sava se mogao pobrinuti oko
ostvarenja svoje davnašnje želje. Radi toga on ode u Kareju; tamo nađe jedno
izvanredno mesto, bogato vodom i ukrašeno plodonosnim drvećem; kupi ga od
prota, i podiže sebi keliju za mučanje, sihastiriju, i sazida crkvu u ime
svetog Save Osvećenog. Odrekavši se življenja u zajednici sa mnogiada, on se
zadovolji samo trojicom, koji strogo ispunjavahu sav crkveni ustav; a sam,
pobožno tihujući u keliji, upražnjavaše samo molitvu. Tu on i požive, veli
Domentijan, po podobiju drevnih prvih svetih otaca sa velikom uzdržljivošću,
pošćenjem, bdenjem, obnoćnim stajanjem; liši sebe svake telesne utehe; u
pošćenju i suzama satvori svu silu svoju; sav život svoj provođaše po ugledu na
anđele, upodobljavajući se Bestelesnim Silama, svaki dan duhovno se veseleći
bujicama suza, svom silom podražavajući život svetih. I svagda umrtvljujući
telo svoje podvižničkim molitvama, on dušu svoju zalivaše bogopoznanjem“. On
boravljaše tu u velikom pobožnom ćutanju bdijući svenoćnim molitvama, nikada um
ne skrenu, čekajući pomoći od Višnjega; i radi toga umrtvljavaše sebe svaki
dan, jedući hleb po meri, pijući vodu po meri, i dajući telu svom odmora jedan
čas ili dva.Obnavljajući mladićke trudove u sihastiriji, sveti Sava provođaše
oskudniji i suroviji život nego ranije; i pošćenjem, bdenjem, metanijama
kolenoklanjanjem i noćnim stajanjima postajaše još viši; i zaboravljajući po
rečima Apostola, ono što je ostrag, on se sezaše za onim što je napred (Flb. 3,
13). I kada bi smo kako valja, i kako je ustvari bilo, ispričali sva njegova
tajna i javna uzdisanja i sve umilne suze, onda bi to neiskusnima i lenjivima
izgledalo neverovatno. Jer u takvom usrdnom podvigu, posle smrti svoga oca,
monah Sava provođaše svaki dan, sav pomišlju ka Hristu plenjen, i sećanjem na
smrt kao da umiraše svaki dan. Od velikog i neprekidnog pošćenja usahnu mu
utroba, nestade mu svake masti, obole mu slezina i iznutrica, te se tako
neizlečivo obolesti. I kada je kasnije i hteo da se posluži kojom đakonijom,
zabranjivala mu je bolest. I tako sav život njegov beše post. Tu bolest svoju
on ljubljaše kao bogodanu mu pomoć, jer smatraše da je smrt Boga radi bolja
nego život u strastima, poučavajući se apostolskom rečju: kada se naš
spoljašnji čovek raspada, unutrašnji se obnavlja (2 Kor. 4, 16); kada sam slab,
onda sam silan ka Bogu (sr. 2 Kor. 12, 10).


Udarajući u telo i dušu svoju svakom dobrovoljnom mukom,
nebočežnjivi Sava sticaše sve veće i veće evanđelsko smirenje, i uistini
smatraše sebe grešnijim od sviju, gorim od sviju, poslednjim među svima. On
istinu duše svoje smerne i srca svog skrušenog kaže kada govori i piše o sebi:
„ja poslednji od sviju i grešni, uvek slab i lenj za duhovno podvizivanje“;
„poslednji od sviju Sava grešni“; „ja najgori od sviju“; „ja grešni i lenjivi i
poslednji od sviju monah Sava“; „ja mnogogrešni i uvek slab na duhovna
podvizivanja“; „ja nedostojni i lenji i hudi monah Sava“. On iskreno i
nepoštedno naziva sebe bludnim sinom, koji „mrtav bi i ne ožive, izgubljen beše
i ne nađe se“. Isto tako on naziva sebe zabludelim i izgubljenim jagnjetom. A u
Životu svetoga Simeona on piše o sebi ovo: „Ja jadni i neblagodatni, pomešah se
sa nerazumnom stokom i upodobih se njima, ubog dobrim delima, a bogat
strastima, pun srama, lišen smelosti prema Bogu, osuđen od Boga, oplakan od
anđela, bivajući na smeh besovima, obličavan od svoje savesti, posramljen
svojim zlim delima. Mrtav sam i pre smrti, i pre Suda sam sebe osuđujem, pre
beskonačne muke sam sebe mučim“. – A istina, kojom on danonoćno živi, razlivena
je po ovim njegovim evanđelskim sveistinitim rečima: „Šta bi drugo bilo
najjasniji dokaz krotkog i smirenog srca, ako ne hrabro podnositi svaku nevolju
i sebe prekoravati u svemu“.


Dok se tako podvizavao, hristoljubivi monah Sava je silno
želeo i mnogo Gospoda sveblagog molio da ga udostoji nekog obaveštenja o
pokojnom ocu. I jedne noći javi mu se, sa nekim svetlim ličnostima, prepodobni
Simeon u neiskazanoj lepoti i slavi, i sa presvetlim vencem koji je jače od
sunca sijao. I kao otržući sina od tuge, on mu veselo govoraše: „Više ne tuguj,
niti žali radi mene, sine mili, nego se raduj i veseli, jer evo, po prošenju
tvom, Bog ti javlja o meni roditelju tvom, ti vidiš: sveblagi i prebogati Bog
ukrasi me ovom presvetlom slavom, i obogati me večnim blagima u istinitom i
neoduzimljivom carstvu Hristovom. Primivši sada ono o čemu si mi za života
govorio, ja se sada radujem, i naslađujem se gledanjem nezamislivih lepota.
Blagosloven si ti od Boga, jer ti meni bi posrednik za večno blaženstvo i za
ovaj beskrajni život. Tvoji dakle, i za mene trudovi, podvizi, molitve i
milostinje uzidoše na pamet Bogu (sr. D.A. 10, 4), i za njih te očekuju sa mnom
pripremljena blaga. Ali ćeš se najpre obogatiti od Boga apostolskom blagodaću i
vlašću, da vezuješ i razrešuješ ljudske grehe; ti ćeš, u činu arhijerejskom,
prosvetiti i naučiti svoje otačastvo; verom, pravdom i pokajanjem privešćeš
ljude svoje ka Hristu; te ćeš se pokloniti i svetim mestima, koja telom pohodi
Gospod naš Isus Hristos, gde dobrovoljno postrada za nas: sve to napisaćeš na
tablicama srca svog, i mnogima ćeš šti obrazac vrline, i sve zakone Hristove
ispunićeš i utvrdićeš u otačastvu svom. Posle toga doći ćeš k nama i
udostojićeš se većih darova, kako zbog mene tako i zbog mnogih drugih; i bićeš
ukrašen dvostrukim vencem: vencem isposništva i vencem učiteljstva; i
udostojivši se besmrtnog blaženstva, mi ćemo sa svima svetima likovati u
beskrajne vekove vekova, naslađujući sa stvarnim gledanjem Presvete Trojice“.


Došavši k sebi od viđenja, ovaj sveti bogozvanac nađe srce
svoje umireno svakim veseljem i radošću, i mišljaše da je na nebu a ne na
zemlji, jer Nebesni je ovo i govorio s njim u obliku očeve pojave. I odmah
ustade sa rogože, i svetla lica podigavši ruke svoje k Višnjemu, gromko ridaše
i suzama kao kišom zemlju natapaše. Kakve sve zahvalnosti Bogu ne izreče zbog
toga, klanjajući se i veličajući, slaveći i blagodareći Onoga koji čini velika
i neispitana, slavna i divna dela kojima nema broja. I gledajući ka prepodobnom
ocu svom kao na vidljivog, govoraše: „Slavim tvoju neizmenljivu ljubav prema
deci, oče sveti, jer i u životu i posle smrti ne odvajaš se od izdanka srca
tvog, i mnogo si tužnu dušu moju i žalosno srce moje osladio i razveselio
viđenjem toga lika u anđelskoj pojavi. Ko sam ja nedostojni, te si me svetim
molitvama tvojim k Bogu udostojio da mi dođu Njegovi sveti anđeli nebeski, i da
mi tvojim javljanjem ono rekneš, i da mi dušu od tuge otrgneš i razveseliš?
Sada si mi živ, gospodine moj; sada te videh, i uveravam se u ono što je
rečeno: Pravednici žive vavek, i od Gospoda im je nagrada (Ps. 37, 29), i od
Višnjega delanje i sila. Slava i veličina na visinama čovekoljubivom Bogu, koji
te udostoji takve blagodati! Slava i čast i poklonjenje blagodati Njegovoj, jer
je i mene grešnoga udostojio svetim Svojim anđelima da te vidim među njima.
Sada se, duše, pouzdano radujem zbog tebe i srcem se veselim, što i sam kao
zemaljsko biće primam ono čime se ti sada naslađuješ radujući se. Sada ću
položiti početak služenja Bogu mome, da se bojim i treptim od svetog imena
Njegovog, i da zapovesti Njegove neizostavno izvršujem“.Bogoljubivi Sava, kako
je govorio tako je i tvorio, jer dobrim delima sve više i više dušu svoju
izgrađivaše i uzlažaše k Bogu. Razumevši Duhom Svetim da je roditelj njegov
našao traženo, bogočežnjivi Sava se odade na preveliku vrlinu, uze na sebe
iznad sile podvig pošćenja, bdenja, zaboravljajući svoje prvašnje podvige i
smatrajući ih ni za šta, i pomišljajući da je bolji jedan dan u dvorima
Gospodnjim nego hiljadu godina ovoga vidljivog sveta. I umnoži bdenje iznad
sile i ushođenje molitvama ka višnjim bogoviđenjima, još priležnije prinoseći
dela duhovna i bogougodna, po običaju svagda milujući neprestano uboge i
ispunjujući molbe potrebitima, i u svemu beše svima sve. Jer, iako vođaše
usamljenički život, on i dalje obilažaše po pustinji otšelnike koji bedno žive,
i obdarivaše uboge, i pomagaše potrebite, i zbrinjavaše putnike; svi, burom
uboštva vitlani, pribegavahu k njemu kao pristaništu i dobivahu mir milosti. On
se svima sav u pomoći nalažaše; Hristovo skrovište nikada ne oskuđevaše za
njega, jer mu ili zemlja otkrivaše blago, ili mu brat vladalac, Stefan, šiljaše
mnogo, sve više i više, pošto ga veoma ljubljaše, i na njega kao na anđela
Božjeg gledaše, i služaše ga.


Cvetajući u te dane lepolikom mladošću, i držeći istinito
podobije crnorizačkoga čina, bogoozareni Sava po svoj Svetoj Gori sijaše svetim
životom kao sunce. I verujte mi, braćo i sveti oci, veli bogobojažljivi
životopisac Domentijan, da bogonosnog Savu prvi črnci, koji su isprva živeli s
njim i videli njegovo izvanredno življenje, nazivahu bestelesnim anđelom, i
kazivahu mi da je imao toliko duhovni podvig u telu, i toliko se bio približio
Bogu postom i svetim molitvama, da je i mrtve vaskrsavao, a ne samo čuda
tvorio. No zbog velike smernosti svoje, rekoše, toga se sam klonio, da ne bi
bio proslavljen na zemlji, dok ga Bog ne proslavi na nebesima.Neizmerne su i
bezbrojne vrline ovoga bogoljupca i trudoljupca, i mi ih zemljani ne možemo
lako znati; one su poznate jedino Tvorcu srca i tajnoprovidiocu – Bogu. A
bogoljubac Sava sve dane života svog provođaše: brinući se o ugađanju Hristu i
o pravdi Njegovoj; imajući duševnu tugu za spasenje duše svoje; svagda
upućujući dušu svoju na dobru misao; vazda imajući pred očima svojim buduće ispitivanje
i objavljivanje srdačnih misli i telesnih dela i jezičnih reči. Sve ovo on
prozre bogoumnim očima, te se neprestano odavaše sve većem ridanju srca i plaču
očiju, svagda želeći da veselim likom, cvetnim licem, neiskazanom radošću,
svetlom dušom i čistim očima ugleda Boga koji sedi u velikoj slavi na sudu, i
da od Njega primi utehu i nagradu radosti koja ne prestaje, i neiskazano
veselje u budućem veku. Eto, o tome se on usrdno staraše.U Svetoj Gori postoji
manastir, zvani Karakal. Jedne noći morski razbojnici ga opljačkaše, igumana i
bratiju svezaše, pa ih zajedno sa manastirskom imovinom na svojim lađama
odvezoše sa sobom. Onda ih staviše na muke. Ali pošto ovi nemađahu čime da se
otkupe, oni ih osudiše na smrt, pa u Lavru vezane oteraše, i kao stoku izložiše
na prodaju. No pošto ih beše mnogo, i razbojnici ih prodavahu sve zajedno a ne
ponaosob, to nije bilo novaca da ih otkupe. A razbojnici izjavljivahu: ili da
se svi otkupe, ili ćemo ih sve poklati. – U takvoj nevolji, sužnjevi se
dogovoriše sa svojim igumanom, da manastir sa svim imanjem predadu Lavranima,
pa da se tako izbave iz smrti. Lavrani ih onda otkupiše, njihov manastir i
imovinu pod svoje uzeše, a igumana sa svojom bratijom oteraše. Tada izgnanici
pribegoše k svetome Savi kao k pristaništu svih nevoljnika, pa mu ispričaše
sve. Slušajući njihove nevolje, sveti čovekoljubac proli mnogo suza, jer zbog
blagog i nezlobivog srca on uvek beše tako skrušen i suzama potopljen. I odmah
radosnom dušom ispuni njihove molbe: otkupi manastir Karakal sa celokupnom
imovinom, pa ih predade prognanom igumanu i bratiji. I ne samo to, nego i sve
što beše porušeno on obnovi, i sve manastirske potrebe zbrinu, i obeća da će ce
do kraja života svog starati o njima.Od istih razbojnika zapuste i pade u
krajnju porušenost i svetogorski manastir Svetih Četrdeset Mučenika
Ksiropotam.Iguman i bratija ovoga manastira, gotovi već da zbog uboštva napuste
manastir, dođoše k svetom Savi, tražeći ruku pomoći i milosti. A on, Bogom
bogati darodavac, sažali se i na njih: založena manastirska imanja otkupi,
porušeno obnovi, i crkvu živopisa i ukrasi svakim blagoljepijem. Stoga bi
nazvan ktitorom ksiropotamskim.Isto tako on mnogo učini i svetogorskom
manastiru, zvanom Filotej. Njega poče zidati neki bogoljubac, ali ga ne imade čim
dovršiti. I on dođe k prepodobnom Savi, moleći ga za pomoć da dovrši manastir,
te da i on postane ktitor. I prepodobni mu dade vrlo mnogo zlata na dovršenje
manastira. Uopšte, milostivost njegova beše neiskazana, sva prožeta samilosnom
molitvenošću i plodotvornom ispošćenošću.Utešen i obradovan neiskazanom slavom
svog pokojnog roditelja, hristočežnjivi Sava sve više ushođaše k Bogu pojačanim
monaškim podvizima, postom, bdenjem i molitvama. I ko bi mogao iskazati kakvu
sve revnost pokazivaše on u trošnom telu, da bi postigao život Bestelesnih?
Njegova plamena ljubav prema ocu i prema svom narodu zapali u njemu želju da
slava očeva, kojom se tajno naslađuje on jedan, postane dostojanje svih vernih
i celog naroda njegovog. Toga radi se sve više milostinjom ukrašavaše, i sve se
više k Bogu podvizavaše. I usrdno se moljaše svemogućem Gospodu da na zemlji
proslavi telo oca njegova, poslavši na njega Duha Svetoga i učinivši ga
mirotočivim; i govoraše: „I šta će mi pomoći, Gospode, što se samo ja, videv u
tajnosti Tvoju blagodat prema mome ocu, radujem i zadivljen hvalim Tvoju
milost, ako Tvoju dobrotu o njemu ne pokažeš svima javno? Znam, Gospode, Tebi
je moguće sve što hoćeš, i za rečju Tvojom ide delo koje se dahom usta Tvojih
izvršuje. Usliši mene, slugu Tvoga, i ne prezri moljenja moga, o čemu se Tebi,
Bogu mome, usrdno molim: pošlji Presvetog Duha Tvog i obnovi kosti onoga koji
je Tebe radi tuđinovao za nas na zemlji, i napoj ih rosom blagodati Tvoje, da
se napoje obiljem milosti Tvoje i iskipe miomirisno miro, kojim će se pomazati
duše i lica slugu Tvojih koji se boje Tebe. Neka razumeju svi silu Tvoju i
beskrajnu milost Tvoju, i koliko si dobar darodavac onima koji se boje Tebe i
čuvaju zapovesti Tvoje. I kao što si pred anđelima na nebu ukazao milost Svoju
ocu mom, tako ćeš ga i pred ljudima na zemlji, Gospode, proslaviti, da bih i
ja, nedostojni sluga Tvoj, dobio pouzdaniju slobodu što si uslišio moljenje
moje, i da bih se ubuduće potrudio da Ti ugodim, i svi ljudi koji znaju ime
Tvoje i slave Ga, te da Te opet proslavimo sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek
i kroza sve vekove, amin“.Sa velikom slobodom i verom uznošaše bogoljubljeni
Sava ovu molitvu, punu proročkih predznanja, jer znađaše da će mu je Gospod
uslišati. Životopisac Teodosije veli: „Vidim dar proroštva na prepodobnom Savi,
a njegova sloboda i vera prema Bogu divi me i užasava. Jer on znađaše da će Bog
ispuniti njegovu molbu. I znajući da će ga Bog poslušati, on prizva prota sa
ostalim igumanima i starcima na pomen prepodobnom ocu svom“.I sleže se mnoštvo
gostiju zvanih i nezvanih, tako da manastir postade tesan i teskoban. Crkva i
sam grob blaženog Simeona behu divno ukrašeni. Kad nastade navečerje, na grobu
se otpojaše propisne pesme i pročitaše molitve o pomenu. A posle večere, kada
je trebalo da idu na odmor, prepodobni Sava uze svetog oca prota, uvede ga u
crkvu, pa mu reče: „Ja ću, oče, sa svojom bratijom uzići na pirg da na svom
jeziku[13] svršim jutarnja slavoslovlja, a ti, oče sveti, sa svima svojima,
otpojte ovde, u velikoj crkvi, propisna jutarnja pojanja o pomenu na grobu oca
moga, i, molim, molite se za upokojenje njegovo. I kada Bog proslavi slugu
Svoga, ako me pozovete, ja ću doći k vama“.


Zaključavši crkvu, prepodobni Sava predade ključ protu, pa,
uzevši od njega blagoslov, pope se na pirg. A prot, ne shvatajući o čemu mu to
govori prepodobni, reče: „Neka bude volja Gospodnja!“ i predade ključ služaščem
jeromonahu, pa ode u keliju da se odmori. Odoše na odmor i svi što behu s njim.
A bogonosni Sava s večeri otpoče svenoćno bdenje, i plameno se moljaše, i
prošaše milosti od svemogućeg Boga, govoreći: „Preblagi Gospode, Svedržitelju,
usliši slugu Svoga, koji Te svagda, i opet sada, moli: rosu blagodati Svetog
Duha Tvog izlij na, Tebe radi, postom izmučene i sasušene kosti sluge Tvoga,
oca moga; obnovi ih mirom, i učini da iskipe, te ćeš kao na nebu i na zemlji
proslaviti služitelja Svog, da bi svi koji su danas došli, videvši milost Tvoju
na nama, proslavili Tebe, i poznali da smo i mi verne sluge Tvoje, koji,
nadajući se u Tebe i ljubeći Tebe, sve svoje ostavismo i za Tobom pođosmo“.


A kad nastade vreme jutarnjeg slavoslovlja, i kad prot i svi
što behu s njim služahu u sabornoj crkvi, pominjući prestavljenog i proseći mu
od Boga upokojenje, odjednom se sva crkva ispuni kao nekim miomirisnim mirisom
blagodati Duha Svetoga. I svima se srca i duše ispuniše nekom neiskazanom
sladošću, radošću i tišinom, te se svi zadivljeni pitahu: „Otkuda ovo?“ Oni pak
koji stajahu blizu groba svetog Simeona čuše kao neki šum i žuborenje iz groba,
i kad pogledaše, gle, odmah ugledaše kako je mermerni grob svetiteljev
navodnjen mirom kao vodom, kako je sav ispunjen mirom, i kako iz njega teče
izvor mira koji crkvu zaliva i ispunjava prijatnim mirisom. Zadivljeni i
zaprepašćeni, oni otskočiše i protu javiše. A prot, i svi koji behu s njim,
pritekoše i videše grob izviranjem mira odasvud ispunjen, te oni zadivljeni, a
i užasnuti, obiljem izvora koji je tekao na zemlju, ostaviše jutarnja pojanja,
pa sa strahom i suzama stadoše vapiti: „Gospode, pomiluj!“ Tada se prot opomenu
reči blaženoga Save: „Kada Bog proslavi Svoga ugodnika, ako me pozovete, i ja
ću doći“, pa odmah zapovedi da ga brzo pozovu. Prepodobni Sava radosno siđe s
pirga i, videvši ono što ne neznađaše, proslavi sveblagog Boga. Pa grleći sveti
i mirotočivi grob očev kao samoga oca, on ga celivaše i mnogim suzama i toplom
ljubavlju zalivaše.


Potom prot prvo pomaza sebe krstoobrazno svetim i
blagouhanim mirom, zatim prepodobnog Savu, pa onda sve ostale redom. U isto
vreme dodirom groba i mazanjem svetim mirom dobijahu iscelenje i zdravlje
bolesnici koji paćahu od nečistih duhova i od drugih svakovrsnih bolesti, i svi
slavljahu ugodnika Božjeg. A miro isticaše ne samo od svetih moštiju blaženog
bogougodnika, nego i od suhoga kamena i od njegove ikone, izmalane na zidu
iznad njegovog groba. Videvši to, prot i svi s njim kroz plač uzvikivahu:
„Gospode, pomiluj!“ i sa zahvalnošću govorahu: „Divan je Bog u svetima Svojim i
velik u dobrotama Svojim! Nama grešnima dovoljno je ovo svedočanstvo Tvoje
milosti, i koliko je velika ljubav Tvoja prema ljudima koji drže zapovesti
Tvoje! Slava milosrđu Tvom, Gospode! Slava čovekoljublju Tvom!“


Po svršetku jutarnjeg slavoslovlja i svete liturgije prot,
sa svima igumanima i starcima, blagosloviše prepodobnog Savu da napiše žitije svog
svetog oca Simeona, da mu sastavi kanone i stihire, i da se spomen njegov
praznuje sa svetima. Utešeni i obradovani sin priredi veliko slavlje svima
prisutnima, ljubazno ih ugosti, i milostivom dušom i darežljivom rukom obdari
sve, od prvog do poslednjeg. A prota, i sve koji s njim behu, došli, zadrža tri
dana časteći ih, pa, obdarivši ih bogato, otpusti ih.


Pošto se svi raziđoše, bogočežnjivi Sava uđe u crkvu, i,
zatvorivši je za sobom, padaše na zemlju i pripadaše k Bogu, bijući se
nepoštedno u prsa, prolivajući ognjene suze, i blagodareći, govoraše k Bogu:
„Ko sam ja, Gospode, i šta je dom oca moga, te nas obasipaš ovakom milošću, i
nisi prezreo moljenje moje, moljenje nedostojnog i grešnog sluge Tvoga, i
ispunio si prošenje moje k Tebi? Šta da Ti uzvratim za sva dobra Tvoja?
Iznemogava mi um, diveći se Tvojoj dobroti, i ja nisam u stanju da Te dostojno
slavim i pevam. Slava Tebi sveblagom! slava Tebi svemilosrdnom! slava Tebi
snishodljivom prema svima koji Ti se s verom mole! Vladiko Hriste, Ti vladaš
životom i smrću; osim Tebe drugog Boga ne znam. Oči moje videše spasenje Tvoje,
kojim si i posle smrti sada proslavio slugu Tvoga, oca moga, pred licem svih
ovdašnjih ljudi. Svetlosti na otkrivanje naše, da bi ljudi Tobom poznali da smo
i mi istinite sluge Tvoje i verni poklonici Svete Trojice. Ko se ne divi
velikom milosrđu Tvom? Slava Tebi, Bože, slava Tebi!“


Zatim priđe svetom grobu prepodobnog oca svog, pa ga grljaše
i celivaše, i mnoge suze svoje sa prijatnim mirom njegovim mešaše; i prinoseći
srce, i usne, i oči, i sva čuvstva svoja, on ih mazaše mirom, i tako
osvećivaše. I sagnuvši se, on mu kao živome govoraše, nazivajući ga svojim
usrdnim molitvenikom i zastupnikom pred Bogom. „Varljiv je ovaj život“,
govoraše on: „ljudska priroda je sklona padu, i niko nije izuzet od strasti i
poroka“.Ovo i mnogo drugo on izgovori kao u uši ocu na grobu, pa napuni
staklenicu dragocenoga mira od svetih moštiju njegovih, da ga pošalje svom
bratu samodršcu Stefanu kao očev blagoslov. Zatim, izišavši iz crkve, on uteši
svoju hilendarsku bratiju, nasitiv duše njihove duhovnim rečima, pa se vrati u
svoje bezmolvije, u svoje molitveno samovanje – u Karejsku keliju.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od ANDJEO82 taj Sub Jan 22, 2011 4:52 pm

PODVIZI SVETOGA SAVE PO PRESTAVLJENjU PREPODOBNOG SIMEONA





Prepodobni prot Dometije, čovek pun blagodati Svetoga Duha,
veoma poštovaše bogonosnog Savu, videći u njemu mnogo blagodatnih darova.
Prozorljiv, on proviđaše Savinu budućnost kao dobroga pastira stadu Hristovom,
i proričući govoraše: da će mnogima biti nastavnik u bogopoznanju i bogozvanju;
da će žezlom vere spasavati duše zabludelih; da će propoveđu prizivati na
livadu pobožnosti, i da će svima tužnima biti milostiva uteha. Zbog toga ga
prot neobično mnogo ljubljaše. A i svi ga ljubljahu i poštovahu zbog njegove
bezmerne smernosti, i prostodušne krotosti, i nelicemerne ljubavi. I kada u
saboru na Kareji zasedavahu oci, davahu mu mesto sa prvima. Hoteći da uzima
blagoslov od njega, prot ga mnogo puta nuđaše da primi sveštenički čin. A on,
izbegavajući ljudsku slavu, izjavljivaše da je nedostojan toga. No, uz pomoć
mnogih drugih, prot jedva uspe da ga privoli na to. „Volja Gospodnja, oče, neka
izvrši zapovest tvoju na meni!“ reče Sava, i ode u svoj manastir Hilendar, kuda
bi pozvan tadašnji episkop grada Jerise Nikolaj. Episkop ga jednoga dana
posveti za đakona, a drugoga dana za prezvitera. Onda novoposvećeni jeromonah
ugosti episkopa sa njegovom pratnjom, bratiju i nište, i sve ih obdari. I pošto
blagoslovi igumana i svu bratiju, novi jeromonah se opet povuče u molitveno
samovanje u svoju keliju na Kareji. Tamo, otišavši k protu, da ga izvesti da je
izvršio njegovu volju, odnosno Božju, prepodobni Sava htede, po običaju, da
uzme od njega blagoslov, ali ga prot s ljubavlju presrete i dočeka kao sina, i
uze blagoslov od njega kao od oca, celiva mu novoposvećenu ruku, položi je na
glavu svoju, i posle bratske trpeze otpusti ga na isposničke podvige.


Posle nekog vremena manastirski poslovi pobudiše prepodobnog
Savu da ide u Solun, po veličini i sjaju drugi grad u prostranom Vizantiskom
carstvu. Pošto se u Solunu poklonn grobu svetog velikomučenika Dimitrije i
pomaza svetim mirom njegovim, on otsede u svome manastiru Filokali, za čijeg je
ktitora smatran, pošto je bio priložio mnogo zlata pri njegovom podizanju. U
Solunu on poseti tadašnjeg mitropolita Konstantija, koji beše mnogo slušao o
njegovim vrlinama i davno želeo da ga vidi. U to vreme desi se u Solunu i
episkop Jerise Nikolaj: on ispriča mitropolitu o čudesnom tečenju mira od groba
Savinog oca, prepodobnog Simeona, i o podvizima samoga Save. Čuvši to, mitropolit
odade hvalu Bogu, i često prizivaše k sebi prepodobnog Savu, naslađujući se
razgovorom sa njim. Jednoga praznika mitropolit hoćaše da služi svetu liturgiju
zajedno sa tri episkopa: Nikolajem Jeriskim, Mihailom Kasandriskim i Dimitrijem
Adramitskim. Na ovu službu bi i sveti Sava pozvan da služi. Na toj svetoj
liturgiji oni mu saborno dadoše čin arhimandrita i blagosloviše ga da nosi
nabedrenik[14].


Iz Soluna arhimandrit Sava posla bratu svom, samodršcu
Stefanu, staklenicu mira sa očeva groba i pismo, u kome mu opisa sva čudesa
koja Bog učini preko svetog oca njihovog – prepodobnog Simeona. Potom se opet
vrati u Svetu Goru. A poslanici odnesoše u Srpsku zemlju staklenicu mira sa
pismom i predadoše samodršcu Stefanu. Stefan se uteši nebeskom slavom svoga
roditelja, i s radosnim plačem celiva česno miro; pa prizvavši svoga episkopa i
blagorodnike, pročita im bratovlje pismo i povest o čudesima na grobu
roditelja.Hteo bih ovde da ispričam o mržnji između braće, ali se stidim, veli
životopisac Teodosije. Uostalom, nećemo osuditi braću, nego onoga koji je bio
uzrok njihove mržnje – đavola. Jer đavo izazva mržnju među braćom. Najstariji
sin Nemaljin, veliki knez Vukan, postade neprijatelj svome bratu samodršcu
Stefanu zbog blagoslova očeva, što mu ostavi presto. Obuzet zavišću, Vukan
govoraše u sebi: „Kada se završe dani oca moga, osvetiću se“. I zaista, posle
Nemanjine smrti Vukan ustajaše mnogo puta na brata svoga Stefana, da mu otme
presto. U toj borbi protiv brata on je prizivao i strance, inoplemene narode.
Tako, on sklopi savez sa ugarskim kraljem Emerikom, i pomoću ugarske vojske
potisnu Stefana i zavlada srpskom državom u proleće 1202 godine. Ali uskoro
posle toga Stefan uspe da suzbije Vukana i da opet zauzme presto, u leto 1203
godine. Od ovoga neprijateljstva među braćom mnogo postrada Srpska zemlja: zbog
građanskog rata polja ostadoše neobrađena te strašna glad pustošaše zemlju, i
zbog čestih krvoprolića zapusteše gradovi i sela. Tada samodržac Stefan napisa
pismo svom hristoljubivom bratu Savi, moleći ga i govoreći: „O mnogo mili srcu
i duši mojoj, gospodine i oče sveti, čuj plač moj i počuj uzdisanje moje, i ne
prezri molbu ovu. Učini nam milost: sažali se na nas, uzmi svete i mirotočive
mošti svetog i prepodobnog oca našeg, pa nam ih iz tuđe zemlje donesi u svoje
otačastvo, da se svetim molitvama vašim prosveti vaše otačastvo, i svi mi
budemo blagosloveni. Jer otkad otidoste od nas, zemlja se naša oskvrni
bezakonjima našim, i bi ubijena krvoprolićima, i zapadosmo u plen inoplemenika,
i narugaše nam se neprijatelji naši, i zbog mržnje naše bismo na prekor i
porugu onima okolo nas. O, da bi se svetim molitvama vašim i dolaskom vašim
svemilostivi Bog smilovao na nas, i rasejane naše sabrao, i protivnike naše
uništio!“U to vreme jedan događaj ogromnog značaja silno potrese mirne i Bogu
predane duše svetogorskih isposnika: krstaši četvrtog krstaškog rata zauzeše
Carigrad, u aprilu 1204 godine, uništiše Vizantiju, i počeše širiti svoju vlast
na sve strane[15]. Jedno odeljenje krstaške vojske zauze Svetu Goru. Ti su
krstaši sa rimokatoličkim sveštenicima i kaluđerima, koji su sa njima i za
njima došli, vršili tamo razna nasilja i radili na tome da Svetu Goru podvrgnu
papskoj vlasti. Usled toga u Svetoj Gori zavlada velika nesigurnost. Težinu
takvoga stanja sveti Sava je duboko osećao. A kad dobi molbeno pismo od brata
da sveto telo njihovog roditelja prenese iz tuđine, gde vlada tolika
nesigurnost, on se reši da bratovljevu molbu ispuni.Pročitavši pismo brata
vladara, Božji čovek se ožalosti dušom, veli životopisac Teodosije. Ali se
uteši nepokolebljivom verom u Hrista, jer se smelo nadaše, da će Gospod, koji u
Svetoj Gori proslavi blaženog oca njegovog čudotvorstvom i mirotočivošću, i u
Srpskoj zemlji proslaviti ga pred sinovima i narodom njegovim. I uzevši česne
mošti svoga roditelja, on krenu u Srpsku zemlju, pošto blagovremeno izvesti o
tome brata samodršca. Kada dobi tu vest, hristoljubivi Stefan se ispuni
nezamislive radosti, i uznese molitvenu blagodarnost Bogu. I odmah sa episkopom
svojim, monasima, sveštenicima i mnogim blagorodnicima pođe u susret ocu i
bratu. I došav do grčke granice, tu srete svete mošti. Pri pojanju psalama i
pesama i kađenju miomirisnim kadionicama, oni se sa radosnim suzama klanjahu
svetim moštima, s ljubavlju ih celivahu, očima i licem ih se doticahu, da bi se
osveštali. I toga dana prirediše bogosaborno slavlje. I onda na svojim rukama
poneše sveti kivot. Brat vladalac i svi koji behu s njim, s takvim istim suzama
grljahu bogonosnog Savu i celivahu, proseći njegove svete molitve i blagodareći
mu za svete mošti. A svetogorski monasi, koji behu u pratnji svetoga Save,
divljahu se velikoj ljubavi i prevelikom smirenju samodršca Stefana, koji
padaše pred noge njegove i u prašinu metaše česnu glavu svoju, proseći od sviju
njih blagoslov i molitve.Zaista beše milina ne samo za ljude nego i za anđele
videti onaj prizor: prenošenje svetih moštiju patrijarha novog Izrailja –
svetog oca Simeona – iz Svete Gore; prenosi ih sin – anđeo, dočekuje ih sin –
blagočestivi samodržac. S takom češću svete mošti biše prenesene u Studenicu,
zadužbinu samog blaženog Simeona Mirotočivog, koju on podiže kao samodržac
srpski. I tu, u crkvi Presvete Bogorodice, u već spremljenu mermernu raku, biše
položene svete mošti, i odslužena božanstvena služba. Onda samodržac bogato
ugosti sve; a sve uboge, kojih beše mnogo došlo, on s ljubavlju dovoljno nasiti
i milostivo obdari. Blaženi Sava, sa atonskim monasima koji behu došli s njim,
ostade u Studenici do druge godišnjice pomena blaženom ocu njegovom, pa da se
onda vrati u Svetu Goru.Kada se približi dan godišnjeg pomena blaženom Simeonu,
veliki župan i samodržac Stefan dođe u Studenicu sa svima blagorodnicima. Uoči
toga dana bi otsluženo večernje; ali se bogonosni Sava ne povuče na odmor, kao
što to drugi uradiše. Naprotiv, kao nekada u Svetoj Gori, on svenoćnim
stajanjem ne dade sna svojim očima, moleći Gospoda da se pred narodom srpskim
ponovi čudo isticanja mira iz svetih moštiju blaženog oca njegovog, kao što je
to bilo u Svetoj Gori, da bi svi proslavili Gospoda i Njegovog ugodnika, i da
bi oni što su s njim došli iz Svete Gore poznali Pravoslavlje Srpske zemlje. I
prišavši grobu svetog roditelja svog, on mu se molitveno obrati i umilno mu
govoraše: „Evo nas svih ljudi Tvojih i dece tvoje, koje Ti je dao Bog. Sabrani
u tvojoj crkvi, mi očekujemo tvoje otačaske darove. He skrivaj za sebe sama
darovanu ti od Boga blagodat, nego nam izlivanjem mira otkrij bogatstvo koje
imaš od Boga na nebesima, da bi uverio čeda svoja i ljude svoje na zemlji, te
da bi se oni, pomazani njima, radovali kao obogaćeni“.Potom Sava naredi da
udare u bilo za jutrenje. Po svršenom jutrenju, kada sveti u oltaru sa plačem i
suzama služaše božanstvenu liturgiju za svoga oca, Bog ga usliši zbog njegove
smernosti: crkva se iznenada ispuni neshvatljivim miomirom, tako da su se svi u
nedoumici čudili tome. I gle, opet, kao i ranije u Svetoj Gori, bi šum od
vrenja mira. A blagočestivi Stefan samodržac, stojeći blizu groba prepodobnog
oca svog, htede da sam vidi otkuda taj šum. I najednom ugleda kako je mermerni
grob ispunjen mirom kao mnogom vodom, i kako miro šumi izvirući odasvud.
Uplašen i udivljen, on od užasa povika: „Gospode, pomiluj!“ Tada i
blagorodnici, videvši šta biva, zadivljeni od radosti uzvikivahu: „Veliki si,
Gospode, i divan u delima Svojim, slava Tebi!“ U hramu od uzbuđenja nastade
takva graja i plač, da svetome beše nemoguće vršiti svetu liturgiju. I on sam,
od velikog umilenja i od mnogih suza ne beše u stanju progovoriti narodu kako
treba, dok jedva najzad ne uspe da prozbori samodršcu i svima koji plakahu da
ućute. No gle, mirom provre i ikona prepodobnog Simeona, što beše živopisana na
zidu u crkvi, kao i ikona njegova na zidu u trapezi. Kada to videše samodržac i
blagorodnici, plač na plač podizahu. No bojeći se Svetoga u oltaru, oni ćutke,
bez graje kropljahu zemlju suzama. A časno i sveto miro sabirahu u zlatne i
srebrne sasude, dok je Sveti vršio svetu božanstvenu službu; a kad je izlazio,
sijaše sav kao oganj. I prošav k svetom i mirotočivom grobu, okadi ga, otpoja
što treba, očita molitvu, zahvali svesrdno Bogu, pa celiva česnu raku okropivši
je mnogim suzama. Zatim pomaza sebe mirom, pa brata samodršca, i onda sve
redom, i ne nasićavaše se truda ni stajanja radi časti oca i radi utehe ljudi
svojih. Tada se i mnogi bolesnici isceliše pomazivanjem svetim mirom i
dodirivanjem svetoga groba. I blagodat Božja beše na svima i veselje i radost
neiskazani. Tada se „čudesni bogonosac jeromonah kir Sava“ obrati samodršcu
bratu, bdagorodnicima i svima prisutnima, ovim rečima: „Gledajte šta se zbiva
pred vama; od Gospoda je to. i divno je u očima našim. Evo dana koji stvori
Gospod! Radujmo se i veselimo se u nj! Jer evo otac naš, koji je do nedavno bio
s nama, pa duhom otišao ka Gospodu, opet nam je danas duhovno došao, i ne
otstupa od nas molitvama svojim. Jer mi vidimo: kao što nas je ranije, za
života svog na zemlji veselio u onom što je telesno, tako nas sada, i to
nesravnjeno više, veseli u onom što je duhovno. Juče on, kao Avraam, sabiraše
strane i uboge, i predlagaše im gostoljubivu trpezu; a danas je on sam priman u
naseljima Avraamovim, i raduje se s njim koga je podražavao. Juče on smireno
priklanjaše pred nama glavu svoju; a danas se mi priklanjamo svetom grobu
njegovom i celivamo ga. Juče nam čašu s ljubavlju nalivaše; a danas nas iz te
iste čaše pomazuje mirom svetih moštiju svojih i čudesima zadivljuje. Koliko je
dobar Bog Izrailjev prema pravima srcem! On podiže smirene na visinu i daje
milost onima koji Ga se boje sada i kroza sve vekove vekova! Zar da se ne
zadivimo tome? zar da sa apostolom ne reknemo: He zaboravi Bog na trud i
nagradu slugu Svojih, koji u ime Njegovo poslužiše svetima i svima ubogima.
Evo, molitve i milostinje i sva ostala dobra oca našeg iziđoše na pamet Bogu, i
za dobra on je od Boga primio dobra; kao što sami vidite danas: pred svima vama
Bog ga proslavi i uzveliča divnim čudesima, te ne samo toči miro iz svetih
moštiju svojih, i nedužne isceljuje, i duhove izgoni, nego učini da i na zidu
naslikana česna ikona njegova provre mirom iz tvrdog kamena i suhog maltera. To
ce već jednom dogodi u tuđoj zemlji, u Svetoj Gori; to se i sada ponovi među
vama čedima njegovim, u zemlji sopstvenog naroda njegovog. Tako se on penje iz
slave u slavu, da bismo mi, videći slavu njegovu, postali podražavaoci dobrih
dela njegovih, kojima on ugodi Bogu. Hoteći da nas pridobije za ljubav Svoju,
Bog preko svetih Svojih čini čudesa među nama, da bismo shvatili da On zna
ljubav svakoga prema Njemu, i da se ničije dobro, učinjeno Njega radi, neće
sakriti od svevidećeg oka Njegovog, jer je On nagraditelj dobrih. Sveti, uzeti
sa zemlje na nebo, ne trebaju truležne slave zemaljske, niti traže počasti od
ljudi, jer primaju od Boga na nebu slavu i počast, kakve oko ljudsko ne vide
niti uho ljudsko ču, i zajedno sa psalmopevcem kliču: Prema onom što imam na
nebu od Tebe, šta bih ja poželeo na zemlji? (Ps. 72, 25). Sva čudesa sveti čine
radi spasenja našeg, da bismo videvši ih, proslavljali Boga, divnog u svetima
Svojim, i slaveći njih, podražavali ih dostojno i po mogućstvu u svima
bogougodnim delima njihovim.Zato i ja srdačno molim sve vas po krvi srodnike
moje u Gospodu: podražavajte dela oca našeg koja videste: istinitu veru
njegovu, pravdu i sud, smirenost i krotost, ljubav prema bližnjima,
darežljivost prema ubogima, milost prema jednokalnim nam stvorenjima i
jednorodnim nama po krštenju, koja su pod vlašću vašom, znajući da je i vaš i
njihov Gospod na nebesima, i da u Boga nema gledanja ko je ko. Pred Njega će
stati car sa vojnikom, gospodar sa robom, sin sa ocem i otac sa sinom, kada se
prestoli postave. I Bog će sesti kao Sudija, i reka će ognjena poteći sa hukom,
gotova da primi grešnike, i otvoriće se knjige dela naših, gde smo svi prstom
Božjim zapisani. I tada će gresi naši istupiti protiv nas kao teški tužitelji,
optužujući nas; i strašno će se svaki na toj strašnoj raspravi ispitivati; tamo
će biti nemoguće istinu lažju prikriti, ili sudiju podmititi; i tada će svaki
svoja dela videti, i uplašiće se, i neće imati kuda pobeći, jer će sam Gospod
suditi ljudima Svojim. Znajući to, apostol kaže: Strašno je pasti u ruke Boga
živoga (Jevr. 10, 31). Toga radi i ja vam govorim, da se otresete svakoga zla i
da činite sve što videste i čuste od oca vašeg, da bismo, molitvama njegovim
izbegnuvši gore spomenute strahote, dobili sa njim i večna blaga u beskonačne
vekove[16]. Bog mira i ljubavi, molitvama svetog oca našeg, sa svima vama i
nama. Amin“.Čuvši ovu strašnu pouku, samodržac i svi blagorodnici sa suzama
prikloniše glave svoje, i od velikog umilenja zaboraviše i da se hlebom založe,
iako je dan već bio na izmaku. Čuđaše se stariji brat, vladalac, sladosti
jezika i sili reči blagodati Božje, koje izlaze iz usta mlađega. Pa sa svima
pavši ničice, pokloni mu se, govoreći: „Bog koji nas molitvama vašim udostoji
da budemo slušaoci vaših svetih reči, udostojiće nas da ih i delom izvršujemo“.
Potom iziđoše iz crkve i svi sedoše za trpezu, te se posle duhovne hrane
nasladiše i telesne. I uboge, kojih beše došlo mnogo, oba brata obilno ugostiše
i bogato obdariše.





DELATNOST ARHIMANDRITA SAVE U SRBIJI


Uskoro posle toga, bogonosac Sava, izdanak pustinje, čeznući
za svetim pustinjacima svetogorskim, i njihovim molitvama udostojen velike
blagodati, pomenu svome bratu vladaru, da mu se valja vratiti u Svetu Goru sa
svojom pratnjom. Ova reč kao koplje prođe kroz srce vladaru, i on pade k nogama
svetog brata svog, i moljaše ga u ime svoje i blagorodnika, govoreći: „He
ostavljaj nas u ovaj čas, o oče sveti! i nemoj mi pre vremena tugom uzimati
dušu iz mene. Umoljen svetim ocem našim Simeonom, molim te, ostani ovde u
obitelji Presvete Bogorodice, koju je on sazidao: starešinuj nad bratijom, ne
slave radi, nego radi dobra bratije i nas samih i svih ljudi otačastva tvoga.
Jer, mislim, Bog te radi toga i posla da ocem našim nedovršeno dovršiš. A ja
sam sluga tvoj u svemu dobrom ka Gospodu; što god hoćeš i što god rečeš, biću
ti dobroposlušan kao gospodaru svome. No ako nas u Gospodu možeš pomoći ka
Hristu, a ti zbog lenjosti pobegneš od nas, onda ćeš odgovarati Gospodu za
nas“.Milostiva, mudra i vrlo krotka duša Savina, koja nikada nikoga nije htela
žalostiti, videći usrdnu molbu brata, blagorodnika i svih prepodobnih otaca
svetogorskih koji behu sa njim došli, bi i ovoga puta pobeđena svojim
milosrđem. Neprestano goreći Duhom Svetim, i sve časove dnevne i noćne idući za
Gospodom svojim, i imajući sva stradanja Njegova napisana na srcu svome,
prepodobni Sava posluša ljubljenoga brata. I pokorivši se njihovoj molbi, reče:
„Volja Gospodnja s nama neka ispuni vašu molbu“. Kada to ču blagočestivi Stefan
i ostali sa njim, duše im se ispuniše božanstvene radosti, kao da su našli neku
prebogatu riznicu. I tako prepodobni Sava bi postavljen za igumana u manastiru
Studenici. Primivši manastir, on naredi da se zove lavra svetoga Simeona, a
starešina u njoj da bude arhimandrit.


Primivši ovu malu vlast, bogonosni Sava stvaraše velika
dela, jer ne porobova trpezama, niti se odade mnogome vinu, niti spavaše na
mekim posteljama, nego življaše kao i u pustinji: sve većim trudima, pošćenjem
i noćnim stajanjima umrtvljavaše telo; i ne samo inocima bivaše ugled ili
zakonodavac, nego se i pre episkopstva radom pokazivaše apostol. Jer, putujući
po svoj zemlji svoga otačastva, on apostolski propovedaše Evanđelje, mudro
objavljivaše Svetu Trojicu, sve učaše ovaploćenju Sina Božjeg, jeresi razoravaše,
crkve podizaše, predavaše ljudima način života od apostola, ukrašavaše svoje
otačastvo običajima i zakonima hristoimenitih ljudi, u crkvama ustanovllvaše
svetogorska bogosluženja, svima inocima sam beše obrazac, vlasnicima prećaše
Božjom kaznom zbog nepravdovanja, svuda rasprostiraše veru pravoslavnu, uboge
zbrinjavaše, poukom svojom bratsku ljubav utvrđivaše. Reč njegova sve
nasićavaše slašću kao medom. A čudesa i sile njegove ne behu daleko od svetih:
molitvama svojim i pomazivanjem mirom on duhove nečiste izgonjaše, bolesne
isceljivaše, raslabljene podizaše, i mnoga druga čudesa činjaše. On sve činjaše
po volji Oca Nebeskoga: svako dobro delo Božje u Bogu počinjaše, i Bog mu
izvršenje davaše. Podobeći se Gospodu svome Hristu, koji je nebo zvezdama ukrasio,
on po istome činu ukrasi svoje otačastvo svakim dobroverjem i svetim crkvama
polja i doline i brda; a gde ne stiže satvoriti crkve, tu postavi krst, da se
na svakom mestu proslavlja ime Božje, i da svi verni, videći sveto znamenje
krsta, u sve časove raspinju volju svoju raspetome na njemu Hristu, istinitom
Bogu našem.Videći sve to, svi se divljahu, i behu poslušni veri blagočešća, i
smatrahu ga za proroka Bogom poslanog. Dolaskom Svetoga braća se pomiriše:
samodržac Stefan i veliki knez Vukan. Pouka Svetoga mnogo je uticala na Vukana,
te se ovaj stideo što je narušio zapovest očevu. Onda prestade gonjenje i
plenjenje, i svi protivnici, videći kako braća žive zajedno u ljubavi,
ljubavlju im se pridruživahu. Srpska zemlja tada beše velika po prostranstvu, i
vera pravoslavna se svuda po njoj širaše molitvama svetih otaca naših Simeona i
Save. Mnoge crkve, male i velike, sazida Sveti dok je bio arhimandrit u
Studenici, ne samo kamene nego i drvene, da se na svakom mestu vladavine Božje
slavi Bog.


U to vreme počeše samodržac Stefan i sveti Sava zidati i
veliku crkvu Vaznesenja Gospodnjeg u Žiči[17], za episkopsko sedište. Jednom
prepodobni Sava dođe sa samodršcem Stefanom da razgledaju kako se zida
arhiepiskopija, radi čega su iz Grčke zemlje bili dovedeni mnogi odlični zidari
i vešti kamenoresci. Baveći se tu, sveti Sava jednoga dana nađe gde kraj puta
leži radi milostinje čovek raslabljen rukama, nogama i svim udovima svojim.
Videvši da raslabljeni ne može nikako da se uspravi, samilosnom svetitelju udariše
suze i on zaplaka nad trošnošću ljudskog bića. Onda položi raslabljenoga na
svoju mantiju, pa ga sa jednim učenikom svojim odnese u crkvu i postavi pred
Spasiteljevu ikonu. Ostavši sam sa bolesnikom, Sveti odmah pripade k Bogu, i
pošto My najpre smireno ispovedi svoje grehe, on se onda dugo, sa suzama i
metanijama, moljaše za bolesnika. U ovom usrdnom molitvenom podvigu, onebesivši
se sav dušom svetlom, i bogomisaonim umom prozrevši sedmosvetla nebesa, on sa
toplim suzama vapijaše iz dubine duše k Bogu za ovog paćenika. A kad završi
molitvu reče raslabljenome: „U ime Gospoda Isusa Hrista, čedo, tebi govorim:
ustani i hodi sa svakom snagom!“ I raslabljeni odmah, kao da je od mnogo godina
zdrav, skoči sa mantije kao sa odra i hođaše. I uznese blagodarnost Bogu i
zahvaljivaše svetitelju. A svetitelj ga pouči da ne zaboravlja ovu milost Božju
i da se čuva od svakoga zla, „da ti docniji život, reče, ne bude gori od
ranijeg“. I otpusti ga kući njegovoj.


Glas o ovome čudu brzo se pronese na sve strane. I svi donošahu
svoje bolesnike i polagahu ih pred nogama Svetoga. A on, polažući ruke na
svakoga od njih, isceljivaše ih. Kada bi se pak nalazio u Studenici, on je
polagao bolesnike kraj groba svetog oca svog, pa ih pomazivao svetim mirom od
svetih moštiju njegovih, i oni su svi, obogaćeni molitvama svetog Simeona,
odlazili svojim kućama isceljeni i zdravi. I beše sin divan ocem, i otac
slavljen sinom. Takvim se svetilima svetljaše tada Srpska zemlja; takvim se
muževima ukrašavaše. Slušajući o čudesima koja bivaju od svetih, vladari i
žitelji susednih zemalja ispunjavahu se poštovanjem, ne samo prema prepodobnom
Savi, nego i prema bratu njegovom – samodršcu Stefanu.


Čudotvorna sila ugodnika Božjeg svetog Save pojavi se
naročito kada on istupi kao zaštitnik nevinih i karatelj krivih, i molitvom
svojom spase otačastvo svoje od krvoprolića. Samodržac Stefan beše dao utočište
rođaku bugarskog cara Kalojovana, Strezu. Ovaj bugarski car pogibe pri napadu
na Solun, na koji beše pošao, koristeći to što su krstaši bili zauzeli
Carigrad. Strez, bežeći od novog bugarskog cara Borila, koji ga je hteo ubiti
kao carevog rođaka, nađe zaštitu i utočište kod samodršca Stefana.
Hristoljubivi Stefan ga primi ne kao prebeglicu nego kao sina, ukazavši mu
svaku ljubav i poštovanje. Car Boril se nekoliko puta obraćao Stefanu da mu
preda Streza, nudeći mu nekad darove a nekad preteći mu ratom. Strez je znao za
ovo, pa se plašio i pomišljao da beži na drugu stranu. No blagočestivi Stefan
nipošto nije hteo da Streza preda caru Borilu, a Streza je hrabrio da se ništa
ne boji. Štaviše da bi ga uverio u svoju ljubav, on se pobratimi sa Strezom, na
svetom Evanđelju, bez obzira na to što su mnoge velmože upozoravale Stefana na
surovu i svirepu narav ovog bugarskog prebeglice. Stefan mu dade na upravu tvrdi
grad, zvani Prosek, kraj Vardara; a dade mu i vojsku. I tu ga utvrdi i
ovlasteli, udostojivši ga da ima u njemu druga i brata. No Strez tu tek poče
pokazivati svoju svirepost, i svoju neblagodarnost. Utvrdivši svoj dom u
Proseku na vrlo visokoj steni nad Vardarom, on poče upražnjavati svoja
zadovoljstva. Njegova omiljena zabava bila je: pijančiti na visokoj steni, i sa
nje, bacati u Vardar ljude, koji su mu ma čim zgrešili. Kad koga tako bacahu,
on veseo uzvikivaše: „Pazi da ne okvasiš kožuha“. Niko nije smeo slobodno proći
pored tvrđave, jer je svakome pretila opasnost od svirepog vlastelina. Okolni
žitelji su se ne jedanput obraćali žalbama županu Stefanu, i on je nekoliko
puta slao k Strezu svoje ljude da ga urazume. I sam mu je mnogo puta pisao, savetujući
ga i moleći ga da prestane sa nedelima. Nezahvalni Strez se svemu tome smejao.
He bojeći se Boga, on pokvari dušu svoju, i stade svome velikom dobrotvoru
vraćati zlo za dobro. Najzad, okupivši oko sebe mnogo sebi sličnih pokvarenjaka
i najamnika, i stvorivši veliku vojsku, on krenu na Stefana. Stefan, „vaspitan
u dobroj veri, i savršen u pobožnosti“ posla Strezu nekoliko puta izaslanike,
potsećajući ga na pređašnju ljubav i prijateljstvo i moleći ga da se okane tako
svirepe namere. Ali Strez bejaše neosetljiv kao kamen i surovo uporan. Tada
Stefan, pomolivši se Bogu, sakupi svoju bogodarovanu mu vojsku, i spremaše se
da iziđe protivu neprijatelja.


Videći to, saosetljivi i samilosni bogougodnik Sava,
sapaćaše srcem u brizi brata, sastradavaše dušom za otačastvo svoje, i žaljaše
sunarodnike svoje, jer je znao da će u ratnom sukobu mnogi izginuti. I
zaustavljajući samodršca Stefana i sve glavne vojvode njegove, on im reče:
„Idem prvo ja k neprijatelju, i govoriću mu; pa ako i mene, kao i mnoge dosada,
ne posluša kad ga budem savetovao u Bogu, onda vi činite svoju čovečansku
dužnost“. I svetitelj ode u Strezov logor. Strez, koji je poznavao svetog Savu
još za svoga boravka na Stefanovom dvoru, ugledavši svetitelja, pade na zemlju
i pokloni mu se, a Sveti ga s ljubavlju zagrli i celiva. Onda ga svetitelj
blagim rečima stade savetovati i moliti da se okane svoje zle namere,
potsećajući ga na raniju ljubav i dobročinstva Stefanova. Ali on, gorak dušom,
tvrd srcem, gluv nepažnjom, kao guja prema obajniku zapuši uši svoje, da ne
sluša svetiteljeve reči i sve što mu on slatko i divno, strašno i užasno
izgovori. Videvši nesvesnu savest, i nesmernu volju, i neosetljivu prirodu
kamenog uma njegovog prepodobni mu reče: „Mi dakle ovako govorasmo želeći dobra
i tebi kao sebi, i pošto, uzdajući se u oružje, ne primaš mene koji ti
savetujem dobro, sam ćeš sebi zla pocrpsti. No znaj, da se i mi, imajući nadu u
Gospoda, nećemo uplašiti vas, niti ćemo se ukloniti ispred vašeg mnoštva. Konj
je gotov na borbu, od Gospoda pomoć, neka Gospod presudi između tebe i nas“.





I tako rastavši se s njim, izađe od njega, jer beše već
veče. A kad dođe u svoj šator, on podiže k Bogu prepodobne ruke svoje, i iz
dubine duše moleći se i proseći pomoć, govoraše: „Pomoći nam daj, Gospode, jer
sem Tebe pomoćnika u nevolji nemamo. Gospode sila, Ti pravedno sudiš, Ti
ispituješ srca i misli, Tebi je poznata nevinost naša, i Ti znaš da mi Strezu
ništa žao ne učinismo.

ANDJEO82
Banovan

Broj poruka : 563
Datum upisa : 13.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od cvjeticanin taj Pet Mar 25, 2011 4:29 pm

Mene zanima samo po kakvim rezonima SPC dodjeljuje orden svetog save jer znam da su ga već dobili Putin,Dodik i neki ljudi koje lično poznajem?

cvjeticanin
Član
Član

Broj poruka : 3753
Datum upisa : 24.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od Prince taj Čet Mar 31, 2011 1:23 am

Svetog Savu kao Krsnu slavu rijetko slave pojedinci, a najviše obilježavaju škole, ustanove .. itd ,a sveti Nikola je najzastupljenija slava kod pojedinaca.Srbi koji proslavljau kao Krsnu slavu kao npr svetog Nikolu i koja je posna slava a nekad poste nekad ne ,neki kažu do lomljenja slavslog kolača pa tek poslije mrse ,ili ne poste uopšte i za takve "srbe" se kaže bolje i da ne slave.U crkavi se pojavljuju da bi bili primjećeni, neki sami kažu da moraju tako ako obavljaju neku diplomatsku ili političku funkciju.. Question Razgovarao sam sa mnogima koji su poslije komunizma počeli da slave i obilježavaju rođenje Isusa Christa,ne znaju ništa o svecima, kulturi i tradiciji,ali jedino neke stvari znaju :albino:

Prince
Član
Član

Broj poruka : 5432
Datum upisa : 22.05.2010
Godina : 50

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od Prince taj Uto Apr 12, 2011 12:53 am

cvjeticanin ::Mene zanima samo po kakvim rezonima SPC dodjeljuje orden svetog save jer znam da su ga već dobili Putin,Dodik ? :

Prince
Član
Član

Broj poruka : 5432
Datum upisa : 22.05.2010
Godina : 50

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od cvjeticanin taj Uto Apr 12, 2011 1:26 am

Prince ::Svetog Savu kao Krsnu slavu rijetko slave pojedinci, a najviše obilježavaju škole, ustanove .. itd ,a sveti Nikola je najzastupljenija slava kod pojedinaca.Srbi koji proslavljau kao Krsnu slavu kao npr svetog Nikolu i koja je posna slava a nekad poste nekad ne ,neki kažu do lomljenja slavslog kolača pa tek poslije mrse ,ili ne poste uopšte i za takve "srbe" se kaže bolje i da ne slave.U crkavi se pojavljuju da bi bili primjećeni, neki sami kažu da moraju tako ako obavljaju neku diplomatsku ili političku funkciju.. Question Razgovarao sam sa mnogima koji su poslije komunizma počeli da slave i obilježavaju rođenje Isusa Christa,ne znaju ništa o svecima, kulturi i tradiciji,ali jedino neke stvari znaju :albino:

cvjeticanin
Član
Član

Broj poruka : 3753
Datum upisa : 24.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od cvjeticanin taj Uto Apr 12, 2011 1:26 am

cvjeticanin ::Mene zanima samo po kakvim rezonima SPC dodjeljuje orden svetog save jer znam da su ga već dobili Putin,Dodik i neki ljudi koje lično poznajem?

cvjeticanin
Član
Član

Broj poruka : 3753
Datum upisa : 24.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od cvjeticanin taj Pet Jul 01, 2011 10:44 pm

Ne znam kako su oni dobili orden ali koliko sam ja n ovca poslao preko raznih agencija u RS smatram da sam zaslužio orden nekog sveca.. Dat ću otkaz tranutnom poslodavcu jer neću više da zarađujem novce.
Ne mogu napraviti obujmica i tirfora ,a ...


Poslednji put izmenio cvjeticanin dana Pon Mar 12, 2012 10:38 am, izmenio ukupno 3 puta

cvjeticanin
Član
Član

Broj poruka : 3753
Datum upisa : 24.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od Avramova taj Pet Jul 01, 2011 10:53 pm

cvjeticanin ::Dat ću otkaz tranutnom poslodavcu ,jer neću više da zarađujem novce..

I kome ćeš nauditi osim ako imaš pride prihoda?

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67327
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od Prince taj Pon Sep 21, 2015 9:23 am

Avramova ::
cvjeticanin ::Dat ću otkaz  tranutnom poslodavcu ,jer neću više da zarađujem .

I kome ćeš nauditi osim ako imaš pride prihoda?
Хтео сам рећи овце
навадили се Срби да закидају за новце
,не само тај већ имадем и ја поголем списак таквих превараната









Ни једна православна црква не обиљежава првог  Српског архиепископа као празник већ само има мјесто у црквеним календарима:Грчке,Македонске и Руске ПЦ.


Грчка ПЦ

January 14 Thu

38 Monastic Fathers slain at Sinai and Raitho

Saint Sabbas, Archbishop of Serbia.


Saints

Saint Sabbas, Archbishop of Serbia.
Christ

With their father now gone, Sabba's brothers, Vukan and Stefan, were at strife over the throne, and because of their discord, the Serbian State, as well as the Orthodox faith, was gravely threatened with extinction.

In1204 AD, St Sabbas was compelled to return to Serbia with his father's relics that he might restore peace between his two brothers, who were struggling over the rule of the kingdom. St Sabbas then entered the Monastery of Studenitza, the endowment of Nemanja, and with the grace of their father's relics and the mediations of St Sabbas, healed the division between his brothers.

Following this, he was appointed Superior of the Monastery of Studenitza, instructing and training many of the monks to become Serbian priests and teachers, and in addition, assisting his brother Stefan, in affairs of state, counselling him wisely at all times.

Realising the necessity for the Serbs to have their own Archbishops and Bishops and an independent Church, St Sabbas, in accord with his brother, King Stefan, departed for the city of Nicea (Asia Minor), where lived the Emperor and Ecumenical Patriarch. After persuading the Emperor in Constantinople and the Ecumenical Patriarch to grant autocephaly to the Serbian Church, the Saint against his will was ordained first Archbishop of his native land in 1219 AD, where he laboured diligently to establish the Orthodox Faith.

Upon his return to Serbia, St Sabbas, in agreement with his brother Stefan, divided the Serbian land into Bishoprics and appointed Bishops. For himself he chose as his seat the Monastery of Zitcha.

In 1221 AD at Monastery of Zitcha, St Sabbas with great solemnity crowned his brother Stephen first King of Serbia. Thus, the coronation of the first king of Serbia, Stefan, the First-Crowned, took place in an Orthodox Church, by a Serbian Archbishop. St Sabbas worked especially toward the enlightenment of the Serbian people. Numerous churches and monasteries were erected everywhere, throughout the state. Monasteries in that time served as schools, in which the Serbian youth were taught to read and write. Following completion of their learning, they were appointed priests and teachers.

In 1234 AD, foreseeing by divine grace his coming departure to the Lord, he resigned the Archiepiscopal throne, named his disciple Arsenios as his successor, and made a pilgrimage to Jerusalem and Mount Sinai; while returning through Bulgaria as guest of his friend, the Bulgarian Emperor. Celebrating the Divine service of Theophany, on a chilly day, caught cold, became ill and died on January 14 in the year of 1235 AD.

The Bulgarian Emperor insisted that the body of St Sabbas remain in Bulgaria. Consequently, the Serbian king, Vladislav, nephew of St Sabbas, with great difficulty succeeded in claiming the body of his uncle and interring it in Serbian soil at the Monastery of Mileshevo, an endowment of St Sabbas.

To the Serbs, the grave of St Sabbas was most sacred. During the time of Turkish dominance, the Serbs came from all sides to his grave, offering prayers to God, and seeking consolation in their suffering, and strength in their hope for liberation. Realising to what extent the Serbs revered their saint, the Turks disinterred the body of the Saint from Mileshevo, taking it to Belgrade at a place called Vrachar, where on a pyre, his body was burned to ashes, in the year of 1594 AD.

In burning the body of St Sabbas, the Turks believed that the people would forget entirely their great benefactor and enlightener, even that his name would be forgotten, but that was not the case.

Albeit centuries have passed since the cremation of his remains, there does not exist today, a Serb who is not familiar with his name, nor is there a Serbian school existing which fails to venerate him every year.

Due to his meritorious and holy life, and being a national hero of Serbia and an invincible bulwark strengthening the Orthodox Faith, the Moslem Turks burned his incorrupt relics in the year 1594 AD. The Church celebrates him as their greatest saint and enlightener.

Dismissal Hymn of the Feast (First Tone)

When You, O Lord, was baptized in the Jordan, the worship of the Trinity was made manifest! For the voice of the Father bares witness to You, and called You His beloved Son. And the Spirit, in the form of a dove, confirmed the truthfulness of His word. O Christ our God, Who has revealed Yourself and have enlightened the world, glory to You.

Dismissal Hymn of the Saint (Third Tone)

You were a guide of the way that leads to life, and a first prelate and teacher; you were the first to enlighten your fatherland, O St Sabbas, having given it rebirth in the Holy Spirit. You planted your sanctified children like olive trees in the spiritual Paradise. Wherefore, as we honour you as an equal of the Apostles and Holy Hierarchs, we implore you to pray to Christ God to grant us great mercy.

Kontakionof the Feast (Fourth Tone)

The Original Melody

Today You have appeared to the universe, and Your light, O Sovereign Lord, has shone on us, who with understanding praise and chant, "You have come and revealed Yourself, O Light Unapproachable!".

Kontakion of the Saint (Plagal of Fourth Tone)

The Church of your people glorified you as her first great prelate and a companion of the Apostles, O Saint, but since you have boldness with Christ God, by your prayers save us from all harm, that we may cry to you "Rejoice, O divinely wise Father Sabbas".







РУСКА ПЦ


Calendar for Today

Tuesday January 27, 2015


34th Week after Pentecost. Tone eight.
Apodosis of the Theophany.
The Holy Fathers slain at Sinai and Raithu: Isaiah, Sabbas, Moses and his disciple Moses, Jeremiah, Paul, Adam, Sergius, Domnus, Proclus, Hypatius, Isaac, Macarius, Mark, Benjamin, Eusebius, Elias, and others (4th-5th c.).
St. Nina (Nino), equal-to-the-Apostles, enlightener of Georgia (335).
New Martyrs bishop Ambrosius (Gudko) and others slain at Raithu Monastery near Kazan (1918).
Venarable John confessor (1961).
Venerable Joseph Analytinus of Raithu Monastery (4th c.).
Venerable Theodulus, son of Venerable Nilus of Sinai (5th c.).
Venerable Stephen, abbot of Chenolakkos Monastery near Chalcedon (716).
Martyr Agnes.
St. Kentigern (Mungo), first bishop of Strath-clyde (Glasgow), Scotland (612) (Celtic & British).
St. Sava I, enlightener and first archbishop of Serbia (1235).
St. Meletius, bishop of Ryazan, missionary to Yakutia (1900).

Holy Equal-to-the-Apostles Nina, Enlightener of Gruzia (Georgia)
Commemorated on January 14

     Holy Equal-to-the-Apostles Nina, Enlightener of Gruzia (Georgia), was born in about the year 280 in the city of Kolastra in Cappadocia, where many of the Gruzian people had gathered. Her father Zabulon happened to be a kinsman to the holy GreatMartyr George (Comm. 23 April). He was descended of illustrious lineage and of pious parentage, and he stood in good favour with the emperor, Maximian (284-305). Zabulon, a Christian, served in the military under the emperor, and he took part in the setting free of Christian captives from Gaul (modern France). Saint Nina's mother, Susanna, was a sister of the Jerusalem Patriarch (some suggest named Juvenalios).
     [trans. addendum: in 1996 the parents of Saint Nina were enumerated to the ranks of the Saints; the commemoration of Saints Zabulon and Susanna is 20 May].
     At twelve years of age Saint Nina went to Jerusalem together with her parents, who had but only this one daughter. By their mutual consent and with the blessing of the Jerusalem Patriarch, Zabulon devoted his life to the service of God at the Jordan, and Susanna was made deaconness in the church of the Sepulchre of the Lord. The upbringing of Saint Nina was entrusted to the pious woman-elder, Nianphora. Saint Nina displayed diligence and obedience over the space of two years: with the help of the grace of God, she got into the firm habit of fulfilling the rule of faith and she read the Holy Scripture zealously.


     One time, while in tears reliving the experience of the Gospel passages describing the Crucifixion of Christ the Saviour, the thought would not leave her mind over the fate of the Chiton (Tunic) of the Lord (Jn. 19: 23-24). To the questioning of Saint Nina as to where the Chiton (Tunic) of the Lord had gone (the account about it may be found under 1 October), the woman-elder Nianphora declared that the undecayed Chiton (Tunic) of the Lord, by tradition, had been carried off by the Mtskheta rabbi Eleazar and taken with him back to a place named Iveria (Gruzia or Georgia), and called the Appanage (i.e. the "allotted portion") of the Mother of God. The All-Pure Virgin Herself during Her earthly lifetime had received the Apostolic allotment for the enlightening of Gruzia, but an Angel of the Lord in appearing to Her foretold, that Gruzia would become Her earthly appanage only afterwards upon Her Repose, and that the Providence of God had prepared for Her Apostolic service too at Athos (likewise called the Appanage of the Mother of God).
     And learning further from the woman-elder Nianphora, that Gruzia had not then yet been enlightened by the light of Christianity, Saint Nina both day and night in prayer besought the MostHoly Mother of God, that She might grant her to see Gruzia converted to Christ, and indeed too might enable her to find the Chiton (Tunic) of the Lord.
     The Queen of Heaven heard the prayer of the young righteous one. One time, when Saint Nina was taking rest after long prayer, the All-Pure Virgin appeared to her in a dream, and entrusting her a cross plaited together of vineyard sprigs, She said: "Take thou this cross, for it wilt be for thee a shield and protection against all enemies both visible and invisible. Go thou to the land of Iveria, proclaim there the Gospel of the Lord Jesus Christ and spread forth His grace: and I wilt be thine Protectress".
     Awakening, Saint Nina saw in her hand the cross (now preserved in a special reliquary in the Tbilisi Zion cathedral church). Rejoicing in spirit, she went to her uncle, the Jerusalem Patriarch, and told him about her vision. The Jerusalem Patriarch thereupon blessed the young virgin in her deed of Apostolic service.
     On the way to Gruzia, Saint Nina in miraculous manner escaped a martyr's death under the Armenian emperor Tiridates, which however befell her companions – the emperor's daughter Ripsimia, her guide Gaiania and 35 virgins (Comm. 30 September), who had fled to Armenia from Rome to escape persecution under the emperor Diocletian (284-305). Bolstered in spirit by visions of an Angel of the Lord, appearing the first time holding a incenser, and the second time a scroll in hand, Saint Nina continued on her way and appeared in Gruzia in the year 319. News about her soon spread through the surroundings of Mtskheta, where she asceticised, with numerous signs accompanying her preaching. Thus on the day of the MostGlorious Transfiguration of the Lord, during the time of a pagan sacrificial offering made by pagan priests in the presence of the emperor Mirian and a multitude of the people, through the prayers of Saint Nina were toppled down from an high mountain the idols – Armaz, Gatsi and Gaim. This apparition was accompanied by a strong storm.
     Having entered Mtskheta, the ancient capital of Gruzia, Saint Nina found shelter in the household of a childless imperial official, the wife of whom – Anastasia, was delivered from her infertility through the prayers of Saint Nina, and she came to believe in Christ.
     Saint Nina healed from grievous infirmity the Gruzinian empress Nana, who upon accepting holy Baptism, ceased with her idol-worship and became instead a zealous Christian (Comm. 1 October). In spite of the miraculous healing of his wife, the emperor Mirian (265-342), in heeding the complaints of the pagans, made ready to subject Saint Nina to fierce tortures. "At that very moment, when they did contrive execution for the holy righteous one, the sun darkened and an impenetrable mist covered the place where the emperor was". The emperor suddenly fell blind, and seized by terror his retainers began to beseech their pagan idols for a return of the light of day. "But Armaz, Gaim and Gatsi were deaf, and the darkness did intensify. Then with one voice the terrified cried out to God, Whom Nina did preach. Instantly the darkness dissipated, and the sun shone in all its radiance". This event occurred on 6 May in the year 319.
     Emperor Mirian, healed from his blindness by Saint Nina, accepted holy Baptism together with all his retainers. Over the course of several years, by 324 Christianity had ultimately consolidated itself in Gruzia.
     The chronicles relate, that through her prayers it was revealed to Saint Nina, where the Chiton (Tunic) of the Lord was hid. And at this place was built the first Christian temple in Gruzia (at first a wooden church, but now the stone cathedral, in honour of the Twelve Holy Apostles, the "Svetitskhoveli").
     During this period at the request of the emperor Mirian, with the assist of the Byzantine emperor Saint Constantine (306-337), there was dispatched to Gruzia the Antioch bishop Eustathios, with two priests and three deacons. Christianity took an definite hold upon the land. The mountain regions of Gruzia however remained without enlightenment. In the company of the presbyter James and one of the deacons, Saint Nina set off to the upper regions of the Aragva and Iori Rivers, where she preached the Gospel to the pagan hill-people. Many of them came to believe in Christ and accepted holy Baptism. From thence Saint Nina proceeded to Kakhetia (Eastern Gruzia) and settled in the village of Bodbe, in a small tent aside a mountain. Here she led an ascetic life, dwelling in constant prayer, and converting to Christ the surrounding inhabitants. Amidst all these was the empress of Kakhetia, named Sodzha (Sophia), who accepted Baptism with all her court and a multitude of the people.
     Having completed her Apostolic service in Gruzia, Saint Nina perceived from above about her impending end. In a letter to the emperor Mirian, she requested him to send bishop John, so that he might prepare her for her final journey. But it was not only bishop John that came, but also the emperor together with all the clergy set off to Bodbe, where at the deathbed of Saint Nina were occurrences of many an healing. For the edification of the people that had come, and at the request of her students, Saint Nina told about her origin and life. This narration, written down by Solomia of Udzharm, has served as the basis of the Vita of Saint Nina.
     Reverently having communed the Holy Mysteries, Saint Nina gave final instructions that her body be buried at Bodbe, and then she peacefully expired to the Lord in the year 335 (according to other sources, it was in the year 347, at 67 years of age, after 35 years of Apostolic works).
     The emperor, together with the clergy and the people – grieving over the death of Saint Nina, wanted to transfer her remains to the Mtskheta cathedral church, but they were not able to remove the coffin of the ascetic from her chosen place of rest. And on this place in the year 342 emperor Mirian started with the foundations, and his son the emperor Bakur (342-364) completed and dedicated the church in the name of Saint Nina's kinsman, the holy GreatMartyr George. Later on at this place was founded a women's monastery in the name of Saint Nina. The relics of the saint, at her command concealed beneathe a crypt, were glorified by many miracles and healings. The Gruzian (Georgian) Orthodox Church, with the assent of the Antioch Patriarchate, designated Saint Nina the Enlightener of Gruzia as in rank Equal-to-the-Apostles, and having enumerated her to the rank of the Saints, established her memory under 14 January, on the day of her blessed end.




St. Sava I, enlightener and first archbishop of Serbia (1235)

Commemorated on January 14

This best-loved Saint of the Serbian people was born in 1169, the son of Stephen Nemanja, Grand Prince of Serbia. He was named Rastko by his parents. At the age of fifteen he was appointed governor of the province of Herzegovina, but worldly power were of no interest to him, and he began to wish to give himself more fully to God. He secretly left home and traveled to Mount Athos, where he became a novice at the Monastery of St Panteleimon. His father learned where he had gone and sent soldiers to bring him back, but before the soldiers could claim him, he was tonsured a monk with the name of Sabbas (Sava), after St Sabbas the Sanctified (December 5).
  In time, under the influence of his son, Stephen Nemanja abdicated his kingship, and in 1196 he became a monk under the name of Symeon, traveling to the Holy Mountain to join his son. Symeon was quite old, and unable to endure all the ascetic labors of long-time monks, so his son redoubled his own ascetical struggle, telling his father, "I am your ascesis." The two monks together founded the Chilander Monastery, which became the center of Serbian piety and culture. Saint Symeon reposed in 1200, and his body soon began to exude a miracle-working myrrh; thus he is commemorated as St Symeon the Myrrh-streaming (February 13).
  Saint Sava retired to a hermit's life in a cell on the Holy Mountain, but was compelled to return to the world: his two brothers were at war with one another, causing much bloodshed in Serbia. The Saint returned home with his father's holy relics, mediated between his brothers, and persuaded them to make peace with one another over their father's tomb, restoring peace the Serbian land. At the pleas of the people, St Sava remained in Serbia thereafter. He persuaded the Emperor and the Patriarch of Constantinople to grant autocephaly to the Church in Serbia. Against his will, he was ordained first Archbishop of his land in 1219. He labored tirelessly to establish the Orthodox Faith, for, though his father had been a Christian, many of the people were still pagan. In old age he resigned the episcopal throne and went on pilgrimage to the Holy Land. While returning from his pilgrimage, he fell asleep in peace in 1236.

Prince
Član
Član

Broj poruka : 5432
Datum upisa : 22.05.2010
Godina : 50

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od mamant taj Pon Nov 09, 2015 5:17 pm

Принц,
Дајте превод што пре. Уколико га не буде пост ће бити обрисан.
Препорука: погледајте Правилник форума.

____________________________________________________________________________________
<br>

mamant
Administrator
Administrator

Broj poruka : 76
Datum upisa : 01.05.2010
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sveti Sava 27.01.

Počalji od Sponsored content Danas u 10:40 am


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu