Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 44 korisnika na forumu: 1 Registrovan, 0 Skrivenih i 43 Gosta :: 2 Provajderi

Klaudije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Poruka Srbima

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Poruka Srbima

Počalji od Avramova taj Pet Jan 21, 2011 9:42 pm

Čujte Srbi

[1. juna 1928.]

Bio sam s vama kada ste bili u nevolji. Delio sam s vama patnje i da bih to mogao, žrtvovao sam sjajan život i veoma lepu karijeru koja je mnogo obećavala. Zavoleo sam vas, jer sam na delu video vaše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenucima, kada se prepoznaje istinski karakter neke nacije. Zavoleo sam vas i zbog žrtava koje sam radi vas podneo, jer za ljude i stvari se u toliko jače vezujemo u koliko nas to vezivanje košta žrtvovanja.

Video sam vam, međutim, i mane, mane koje su se užasno iskazale posle rata. Neke vaše mane će, ako ih ne otklonite, biti pogubne po vašu naciju. Ne bih vam bio prijatelj ako ne bih povikao "čuvajte se" i ako vam ne bih, uz vrline, koje su istinske i lepe, ukazao, kao u ogledalu, na vaše loše strane.

Vaša nacija je imala veoma lepu prošlost, posle koje su usledili dugi nesrećni vekovi. Pošto ste osnovali veliko carstvo, koje je, sudeći po onome što je od njega ostalo, mnogo obećavalo i u svoje doba bilo napredno poput zapadnih carevina i kraljevina, pali ste pod prevlast Turaka, zatim i u njihovo ropstvo.

Ipak, uprkos svim tim nevoljama, veoma je malo vaših voljenih pokušalo da izbegne taj grozni položaj prihvatanjem muslimanske vere. Velika većina vaših predaka je, i pored dugotrajnih patnji, ostala odana staroj veri i nije htela da povije vrat pred okrutnim tuđinom.

Narod vam je hrabar i njegova hrabrost često seže do junaštva. Mogu to s pravom da kažem, jer sam gledao vaše vojnike, a oni su bili ništa drugo do sam narod, u skoro svim bitkama Velikog oslobodilačkog rata.

Narod vam je rodoljubiv. Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas.

Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu, bolje reći u narodnu tradiciju. Međutim, vi niste religiozni. Niste mogli da prihvatite Boga kakav je u Bibliji, pretvorili ste ga u večnog i svemoćnog glavara svog naroda. Ako bih mogao da u ovoj oblasti upotrebim trivijalan izraz, rado bih rekao da vaš "bog" nosi oklop i bradu Kraljevića Marka, šajkaču vašeg ratnika sa Cera i Jadra, Kajmakčalana i Dobrog polja.

Vaš narod je gostoljubiv.

Narod vam je demokratičan, i to zaista demokratičan, a ne na način političara. Među vašim ljudima čovek se ceni onoliko koliko je čovek, a ne po onome što su od njega učinili odelo i titule. Vaš narod zna za samilost i ponekad je takav u trenucima kada se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu ljudsku osobinu. Narod vam je ponosan, ali ne i ohol. Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video.

Pogledajmo sada mane vašeg naroda.

Niste veliki radnici. često odlažete za sutra, čak i za prekosutra, ono što biste mogli da učinite danas. Posledica je da se to, često, nikada i ne uradi. Koliko ste samo ličnih i, još gore, koliko ste gubitaka po svoju zemlju podneli zbog tog olakog dangubljenja! Treba, ipak, reći da se kod vas taj nedostatak radne energije objašnjava na dva načina. Najpre, pod turskom vlašću vam je i najteži rad malo koristio. Od njega se bogatio samo vaš ugnjetač. Tokom vekova navikli ste se da radite samo onoliko koliko je neophodno. Zatim, zemlja vam je toliko plodna. Uz veoma malo rada imate što vam je potrebno za život.

Jedna od vrlina koja je kod mnogih među vama iščezla jeste zahvalnost.

Postali ste strašno nezahvalni. Mnogi među vama su veoma bogati i nemilice troše da bi se istakli i iz zabave, ali kada valja pokazati zahvalnost prema onima koji su se žrtvovali, ništa ne daju, ama baš ništa. Vaše vođe nisu još, za ovih deset godina koliko je prošlo od završetka rata, svečano obeležile ni jedan od onih velikih događaja kojima dugujete slobodu i veličinu zemlje. Jasno je, takve svečanosti bi bile nezgodne većini vaših sadašnjih vođa zato što oni, dok vam je zemlja bila u smrtnoj opasnosti i kad se trebalo žrtvovati, ništa nisu učinili za nju, već su se samo brinuli kako da sklone na sigurno svoju dragocenu ličnost, čak su neki iskoristili nesreću otadžbine da bi se obogatili.

Šta ste učinili za svoje ratne invalide? Od svih zemalja koje su učestvovale u ratu vaša se najgore odnosi prema njima. Dok nekoliko stotina vaših bivših ministara, samoživih političkih profesionalaca, koji, u većini slučajeva, ništa nisu učinili za otadžbinu, već obilato napunili džepove, sređuje sebi isplaćivanje "penzija" koje vas koštaju nebrojenih miliona, invalidi vam mogu umirati od gladi.

Vaš čovek iz naroda, seljak, neiskvaren uticajem profesionalnih političara, nije podmitljiv. "Inteligencija" vam to jeste, i to od najsitnijeg činovnika sa ili bez diplome, do ministra. "Inteligencija" Srbije skoro ništa nije učinila za svoju zemlju i jedina joj je briga bila da svoje dragocene članove skloni na sigurno.

Vrativši se u otadžbinu posle pobede, u kojoj nisu učestvovali, vaši intelektualci su težili da upravljaju svim poslovima. Seljaci njima nisu ništa značili iako su činili ogromnu većinu u Srbiji, a vojnici, tvorci pobede, za njih su bili "prostaci", dobri da mlate neprijatelja i ginu, i ni za šta drugo.

Kao i sva nemoralna bića, i inteligencija se divi sili, čak i kada se najviše zloupotrebljava. To ju je navelo da se, posle rata, skoro odmah pomiri sa najgorim neprijateljima svoje zemlje, sa Nemcima.

Umesto da deluje pozitivno vaša inteligencija je delovala negativno. Umesto da gradi, ona je razgrađivala. Ona je žarište truleži i iskvarenosti, od čega toliko trpite. Ako joj dopustite da nastavi, zemlja vam je izgubljena.

Vaš narod je veliki ljubitelj političkih ili bolje rečeno, stranačkih vođa.

Sa sve nadmoćnijim stupanjem na vlast inteligencije, pojavljuju se ljudi koji shvataju kakva se lična korist može izvući iz vaše sklonosti za stranačku politiku. Oni stvaraju zanimanje od iskorišćavanja vaše sklonosti za stranačku politiku, pa sada imate profesionalne političare koji na tome zarađuju za život. Ma, šta govorim – oni zgrću bogatstvo.

Tako su vam političari iskvarili zemlju.

Običaji profesionalnih političara prvo iskorenjuju vrline srpskog tla. A, na nesreću, političari su vam svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Ukaže li se neko mesto u vlasti, bilo ono važno ili osrednje, svejedno, o izboru ne odlučuju zasluge kandidata, već političke veze. Može on biti i najveća neznalica, najnečasniji čovek, ako je "štićenik" političara-strančara stranke na vlasti, pobediće i čoveka najkvalifikovanijeg i u stručnom i u moralnom pogledu.

Funkcioneri su vam, po pravilu, najgoreg kvaliteta. Često nisu ni sposobni da obavljaju posao koji se traži od mesta koje zauzimaju.

Posebno dobro poznajem vašu policiju jer sam, na svoju nesreću, neko vreme sarađivao sa njom. U policiju su vam političari postavili ljude kažnjivane zbog krađe i drugih zlodela. Vaši policajci su, posebno u Južnoj Srbiji, krali od naroda i otimali novac. Prijavio sam to vašim vlastima, ali ti policajci-zločinci, koji su istovremeno bili i strančari, nisu bili kažnjeni, a mene su toliko izvređali da sam bio prinuđen da podnesem ostavku.

Kada stignu do ministarskog položaja, vaši političari postaju toliko oholi da je to skoro smešno.

Opasan vetar vam zahvata omladinu i gasi onaj pročišćavajući rodoljubivi plamen. Za većinu vaše sadašnje omladine rodoljublje se sastoji od neke vrste zavisti pune mržnje. Zavide zemljama koje su bogatije ili moćnije od njihove i tom ponižavajućem osećanju nakaradno daju ono lepo ime rodoljublje.

Savremeni mladić smatra da nije njegovo da obezbeđuje život državi, nego da je država dužna da njemu pribavi sve kako bi on mogao da vodi što je moguće prijatniji život. Otuda i ona jurnjava mladih za funkcijama. Svi bi da budu činovnici, i mladići i devojke. Vidite, mladi oba pola jako dobro znaju da sada u vašoj zemlji nije potrebno nikakvo znanje ili sposobnost da bi neko postao činovnik, potrebno je samo da ga pogura neki poslanik, ministar, ili uticajni političar-strančar.

Današnja omladina će vam odlučno reći da nipošto ne želi da gine, jer joj to ništa ne donosi. Zna ona iz iskustva, gledala je to svojim očima, i kako oni koji su se žrtvovali, kod vas, u vašoj modernoj Srbiji, dobijaju samo nogom pozadi.

Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom đubretu koje se na njoj nataložilo naročito posle rata. Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je, izgnana iz svoje zemlje, ali ne i poražena, uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik – ne dopušta da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinskih profitera i zelenaša.

(1928)

Arčibald Rajs

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Vidra taj Sre Maj 18, 2011 9:47 am

avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Vidra taj Sre Maj 18, 2011 1:11 pm

'' Ali nekoji Srbi i sada se nazivlju jos: Crnogorci, Bosanci, Hercegovci, Dalmatinci, Bokelji, Hrvacani, Licani, Banovci, Krajisnici, lavonci, Srijemci, Bacvani, Banacani, Srbijanci, Sumadinci, Starosrbijanci, Mecedonci, itd. Sve su ovo samo pokrajinski nazivi i ne znace nista drugo nego samo zemlje i pokrajine one dje ti Srblji zive. Ali svaki Srbin, ma gdje se on rodio i ma gdje zivjeo, ostaje Srbin te Srbin, dokle god govori srpskim jezikom i drzi srpske obicaje. Isto tako nekoji Srblji nazivaju se i po vjeri: Riscani, Krscani, Sokci, Latini, Turci itd. Ovo je zaostalo iz onoga sramnog i ropskog doba, kad su ljudi jedni druge gonili i ubijali zbog vjere i razlikovali se po vjeri. Ali danas bi to bila sramota, besmislica i necovjestvo. Jer danas Srbi ispovijedaju nekoliko raznih vjerosipovjesti a - brat je mio koje vjere bio.
(...)
O zivotu, obicajima i vjeri tih prastarih Srba naslucuje se samo toliko - da su bili mnogobosci i da su imali neko vojnicko -pastirsko uredjenje, ali rascjepkano na plemenske knezevine. A bas to je bilo ono sto ih je slabilo te su cesto podlegali i mnogo slabijem osvajacu. Za to najstariji povjesnicar Herodot i kaze o nasim praocima: Kad bi oni imali jednog starjesinu, ili bar kad bi medju se bili slozni, bili bi oni najsilniji narod na zemlji. (...) ''

Sima Lukin Lazic, Kratka povijesnica Srba... ( e-izdanje)
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Vidra taj Ned Jul 24, 2011 1:40 pm



(...)
Стефан Високи
У повести о судару два велика царства и два владара постоји и прича о трећем учеснику, српском кнезу кога је битка код Ангоре прославила иако је у њој учествовао на страни поражених.
Стефан Лазаревић био је без сумње изузетна личност, како га је описао његов биограф Константин Филозоф и како је касније остао запамћен у историји. „Он беше изванредан још као млад”, пише Константин, „и био је руковођен од благочастивих и из дана у дан јављаше се да ће бити напредан, у говору и у делу, чиме се истицао... Било у стварима ратовања и борбе и уметности, која многима није лака, у свему овоме био је први и другима показивање. И по лепоти тела и снаге био је међу вршњацима као сунце посред звезда...”
Још као малолетан, Стефан је пратио сестру Оливеру (Деспину) на њеном путу у Бајазитов харем (1390). Наводно, према његовом биографу, Стефан се свидео султану који се према њему „односио са сваком истином и чистом љубављу као према љубљеном сину”. Овакав опис Константина Филозофа свакако је средњовековно претеривање, јер већ на другом месту исти писац приказује како се, неколико година касније, Стефан нашао у смртној опасности, очи у очи с опасним турским владаром. Стефан је, наиме био оклеветан да из потаје преговара са Мађарима, турским непријатељима. Био је приморан да дође на Бајазитов двор где му је рекао: „Ево, живот је мој пред Богом у твојој руци, што хоћеш, учини.” Бајазит се, међутим, показао као благонаклон, можда и под утицајем супруге Оливере. „Отиде Стефан својој кући и о чуда! Он који је дошао крив и готов на смрт, примио је као син од цара власт.”
Од 1393. године, као шеснаестогодишњак, Стефан Лазаревић је, у складу с тадашњим обичајима, био проглашен за пунолетног. Србија је била у обавези да, као вазална земља, шаље помоћне јединице у турску војску. Тако је Лазарев син, у историјској иронији каквих није било мало у прошлости, с преживелим српским војницима из Косовске битке, некадашњим саборцима Обилића, учествовао у турским борбама и освајању Балкана. Учествовао је у бици на Ровинама у рату Турака и Влаха (1395), а, према сведочењима, допринео је и великој турској победи код Никопоља (1396) када је скршена здружена војска западних крсташа, Мађара и Влаха. Није имао другог избора него да се, као слабији и вазал, приклони турској сили. Беше то опште правило у феудално доба. Шта је о том раздобљу мислио, сам је касније у једној повељи написао:
„Од Косова бих порабоћен исмаиљћанском народу (тј. постадох роб Турака), док не дође цар Перса и Тарата и разруши њих, и мене Бог својом милошћу избави из њихових руку.”
Пријатељство с моћним султаном било је и корисно. Стефан Лазаревић је, наиме, остао практично једини значајан турски вазал на Балкану уочи битке код Ангоре. Сви остали у међувремену су или нестали, а њихове земље придодате османској држави, или је њихова сила и држава била сведена на врло мали значај (попут византијског цара).
„Султан Бајазит у некадашњим српским и бугарским земљама на северној страни Балканског полуострва није имамо никаквог већег вазала од кнеза Стефана. Одношаји међу Бајазитом и кнезом Стефаном и међу Бајазитом и Оливером су били што бити може бољи...” (Стојан Новаковић) Стога је Стефан „држао више територија него кнез Лазар када је на Косову погинуо”. Стефан је тако постао Бајазитов близак савезник и први саборац у биткама. До те мере да је у одсудној бици Турака и Монгола командовао десним крилом турске војске.

(...)
Борбени султан Бајазит запамћен је као једини турски владар који је завршио живот у непријатељском заточењу. Постоји прича да су заробљеног и у око рањеног Бајазита увели у шатор Тамерлана, који је у том тренутку играо шах са сином. На смех монголског вође, Бајазит му је рече: „Грешиш што ми се смејеш, ово се могло десити и теби.” А Тимур му одговори: „Не смејем се теби, него томе да је Алах одлучио да подели свет између једног који шепа и једног који је ћорав.”
По неким сведочењима, турски султан био је држан у гвозденом кавезу, понижаван и приморан да посматра како његова омиљена ханума Оливера, полунага, служи монголског владара. По другим записима, Тамерлан је уважавао свог царског заробљеника готово као госта. Султан Бајазит умро је заточен у пролеће 1403. године под околностима које нису сасвим јасне. Да ли је заиста извршио самоубиство или је скончао од туге, беса и очаја није много ни важно. Увек је трагичан и патетичан призор пораженог владара који је приморан да сасвим другим очима посматра свет у коме више није господар, него роб.
Након битке код Ангоре дошло је до борбе за наслеђе између четворице Бајазитових преживелих синова. Борба је била на смрт јер је, на крају, могао да остане само један. Прво је Мехмед победио и погубио Ису (1406). Онда је Муса убио најстаријег брата Сулејмана (1411). Најзад, Мехмед је победио и убио Мусу (1413). Тако је Мехмед (I) остао једини султан и настављач лозе Османлија.
Стефан Лазаревић вратио се у Србију преко Цариграда, где је од византијског цара добио титулу деспота. Успут је нашао и невесту, цареву рођаку. Сукобе међу турским принчевима искористио је да осамостали и ојача своју државу. Српска деспотовина је, додуше само накратко, поново засјала као најзначајнија и најбогатија балканска земља тог времена. Сестру Оливеру деспот Стефан успео је да избави из монголског заточеништва. Он „посла (поклисара) ка овоме (Тамерлану) због неких уговора, и да иште сестру његову (Оливеру) коју као заробљеницу са свима Бајазитовима узеше, коју и са много мудрости отуда (из ропства) изведе.” Од тада, Оливера је све до смрти (око 1444. године) живела у Србији.
(...)
ceo tekst
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Vidra taj Ned Jul 24, 2011 2:25 pm


oтац и син на фронту, тренутак одмора

Родитељ
(...)
Чича стоји гологлав пред командантом и гледа бојажљиво у њега.
— Шта ћеш ти старче овде? — пита га.
— Ама, до тебе сам дошао, — одговори старац снебивајући се.
Погледа командант: није мештанин. На њему гуњ и чакшире како носе сељаци из Шумадије, па ће га запитати:
— А одакле си ти?
— Отуда... из смедеревског округа.
— Па одкуда ти овде и шта тражиш?
Старац се невољно почеша по глави.
— Тражим сина.
— А где ти је син ?
— Ту у осамнаестом пуку... молим те да ми допустиш да се видим с њим.
— Зар сад?
— Донео сам му нешто преобуке и мрса и поздрав од мајке и сестара.
— И ти отуда запео чак овамо за сином!?
— Добро ми је дете, господине. Борац је, војник и по! Да није добар, не бих му долазио.
Задивљен командант посматра родитеља, који је толики пут превалио само да види сина.
— Јеси ли ти луд, човече? Зар не видиш овај окршај? Зар не чујеш, како прашти паклена ватра, како севају гранате?
— Ако господине, ако ће. Слушао сам ја њих пре двадесет и толико година,. па ништа. Нека свирају — то им је и посао.
— Е... твој син сад не може никуда из ланца да излази.
— Све једно. Не тражим ја да он дође мени, него те молим, да ти допустиш да ја одем њему у ланац, да му предам ово што му је мати спремила.
Командант га уздржава:
— Зашто не би причекао?
— Ко ће чекати и ко зна докле ће овај кркљанац трајати? Зар довде дошао, па да га не видим...
— Може те зрно погодити.
— Те што! Што Бог дадне вама, нека и мени буде. За то смо и дошли, да се бијемо, да гинемо. Ако буде суђено — то му је.
Најзад командант немаде куд. Само махну руком:
— Иди старче, нађи сина!
(...)
Понова се јавља команданту да му заблагодари што му је допустио да се види са сином.
— Нађе ли га? — пита га овај.
— Нађох!
Пажљив поглед командантов угледа крв. Он боље загледа старца, заиста: с десне стране под раменом, танак млаз још свеже крви.
— Шта је то, болан не био?
— Баш добро што си ме пустио, те замених сина; да је он био на том месту, ко зна како би га и где тане ударило.
— А где те рани?
— У ланцу. Док се мој Јеротије пресвлачио, ја сам га замењивао, па ме, пасја вера, нађе. Добро да није њега. Него те молим не говори о овоме ништа мом детету, он није ништа ни запазио... А сад хвала и прошћавај!
И весели старац оде из борбе на превијалиште ...

Мил. Павловић.
Освета Косова и Сливнице, 1912-1913.
сa...
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Vidra taj Ned Jul 24, 2011 2:53 pm



Какав су народ Срби у Старој Србији

Поодавно сам читао, не сећам се где (али не мари ништа: и Апостол Павле, на једном месту, не помиње извора свом наводу, па му опет верују толики хришћани) како је покојни Фуад-Паша, Бог да га прости по његовој вери, једном дописнику Јевропљанину доказивао да су Турци права срећа за балканске народе, који би се, уверавао је стамболски државник, међу собом поклали, да није Турака, који их чувају од те погибије!
Не знам би ли се ти народи поклали на мртво, али да би се гребли, да би се чупали, гризли, па чак мало и наклали – доказали су сами чим су осетили своје руке одрешене, и у рукама ножеве, које су други наоштрили! Та једнокрвна и једноверна браћа тако се јуначки умеју свађати око једне нурије, или око каке прљуше, као други око највећега предела, или најбогатије државе.
На несрећу, као да је Фуад погодио!
***
Пре неколике десетине година име Србин за Турке бејаше исто што и: бунтовник, одметник, револуциoнар! У свој турској царевини нико није смео на сва уста назвати се Србином; а Срби у Кнежевини били су падишах-хаинлари (цареве издајице). Према томе, врло је ласно протумачити: Зашто су се Срби у Турској царевини од сваке руке довијали само да се, пред Турцима и турским властима, не називљу Србима! Они су се, дакле, називали по месту одакле су; по вери у којој су, или како било другојаче, само да им се не рече да су: падишах-хаинлари!...
Некако у то доба пада најживља радња бугарских родољуба, који усташе будити свој давно заспали народ на борбу с цариградском васељенском патријаршијом за васкрс народне бугарске цркве.
Кроз дуге векове име Бугарин међу Хришћанима на истоку бејаше име мирна и вредна земљорадника, а међу Турцима то беше име најпокорније и најверније султанове раје. Турци су веровали, да су Бугари толико заборавили своју некадашњу народну самосталност, да би се пре побојали да на Султана не устану прави мусломани, него ли Бугари хришћани!
Имајући у Бугаре тако поуздање, Турци не само не сметаху њиховој пропаганди за васкрс народне им цркве, него су им још снажно помагали и ауторитетом државне власти на једној страни против Грка а на другој – против Срба.
Тада се у Турској, захваљујући том стицају прилика, бугарском племену видик ширио преко сваког очекивања, а Србима се напротив, код очигледних права, сужавао.
То беху тешки и чудни дани, у које се три рака пецијаху на једној ватри, па један другоме не само не вероваху, него се још један на другога жаљаху! Бугарин Раковски, један од најжешћих бораца за бугарску мисао, у патриотском заносу, доказиваше: да је „Стефо-беј,1 Кнез-Лазарев син, са својим Србима, војевао за бугарска права“! Жарки родољуб, он чак људе из Босне родом називаше: Българским Словенима!...

***
У то време, као што је већ речено, Срби у у Турској не смеђаху ни изговорити свога народнога имена, а Срби у Србији и у другим земљама, жудни да им се браћа Бугари што пре ослободе, гледаху у том прегоњењу бугарских првака само патриотску ревност коју ће, надаху се они, потоњи хладнији радници, боље обавештени, више засићени, умерити и свести у правичне границе.
– Та, забога, – говораху онда многи Београђани: – зар се Бугари могу толико заборавити да траже себи оно што је очевидно српско? Зар они не виде толике српске задужбине које и данас држе духовни живот Старој Србији и Македонији? Зар они не слушају песме о прошлости српској, које једине блаже јаде нашој браћи у тим земљама? Зар они могу не знати чији је град Прилеп, ко ли последњи царова у лепом Скопљу на Вардару?
Али Београђани, и сви који овако питаху, заборављаху да се „једући, расклимају вилице“; они држаху да им је и Охрид обезбеђен, а не предвиђаху да би се могла наћи братска рука, која би се чак и за Ниш машила, па да не задркће ни пред крвавом Ћеле-Кулом!
Без сумње је и међу браћом Бугарима било врло много добрих и умерених људи, који су осуђивали прегоњење; али освајачку пропаганду нису водили разборити умерењаци него ватрени прваци!...
***
У то време Кнез Михаило купи један прости дунавски пароброд за превоз обичних терета, и надену му име Делиград.2 На то Турци у Стамболу јекнуше, и одмах једном свом ратном броду дадоше име Косово, да нама Србима напомену: „где су сабље разделиле царство!“ И то им не би доста. Чињаше им се да је власт према Србији сувише раздробљена. Зато склопише нарочиту Косовску област, у коју уђоше: Ниш, Пирот, Врања, Скопље, итд.
Сваком свом мутесафиру (управнику), у тим градовима, поставише по једнога помоћника Бугарина, коме једини посао бејаше: увећавати број Бугара, који су цару покорна раја; а смањивати број Срба, који су свакад падишини хаинлари!...
Најбезобзирнији у овој служби беше неки Драган-Ефендија.3
У поменутим местима Срби беху силом позивани да одговоре на ова два питања:
1. Јесте ли ви Грци?
2. Јесте ли ви Бугари?
Ако одговоре да су Грци, могли су се надати да остану под Цариградским васељенским патријархом. Одговоре ли да су Бугари, морали су доћи под Бугарскога егзарха.4
Србима тада беше до Бога тешко. Они нису Грци, а нису ни Бугари; међутим, Турци не хоћаху чути ни за каку трећу групу народа.
Тога ради је бивало, по разним местима, разних случајева, жалосних, а и смешних. Један од тих испричаћемо овде.
***
(...)
Паша махну руком за знак да не треба прилазити к скуту његовом. Па, погледавши у свога помоћника, Драган-Ефендију, рече:
– Џанум, почните питања.
Драган-ефендија оштро промери очима и владику и све његове људе, па поче питати овако:
– Какав сте народ ви, деспоте?
– Ми смо Велешани, Скопљанци, Врањанци, Лесковчани, Нишлије, – одговори владика за све своје другове, који се дубоко поклонише те тиме утврдише владичине речи.
– Велешани су који живе у Велесу; Врањанци, који живе у Врању, – вели Драган-Ефендија, – али народ који сте ви, питам ја?
– Сви смо каури, – одговорише питани.
– И то знам; ваш је мезхеб (вера) хришћански, зато сте каури; али народ, милет који сте, кажите овде пред честитим пашом, и пред овим светлим меџлисом?
– Кој знаје; ми смо људи прости, неучевни; не умемо ни да кажемо.
– Е, па јесте ли јаудије?
– Несмо, ни дао Бог!
– Турци нисте?
– Е, тако је Божја воља!
– Јесте ли Грци?
– Грци несмо.
– Јесте ли Арнаути?
– Несмо.
– Јесте ли Бугари?
– Ни Бугари несмо.
– Е, па што сте?
– Казасмо малопре: Велешани смо; Скопљанци смо; Врањанци смо, и...
– А језик ваш какав је? – прекиде их већ нестрпљиви Драган.
Владика Калиник окрете се и погледа по својим људма; један старац истаче се из гомиле напред, поклони се дубоко, и рече:
– Ефендум! ваша милост безбели зна, да у царевини нашег милостивог падише, има језик бошњачки: наш језик и бошњачки језик тако су једно, као што је једно млеко из кравина вимена, и ако се музе на четири сисе!..
Драган-Ефендија ухвати се за чело, и срдито рече, као сам себи да говори:
– Кешки! Ноге да сам скршио боље би било, него што сам дошао да ове хајине питам!... Дишери! – викну он, и махну руком.
Владика Калиник, и дружина му, поклонише се, и изиђоше из меџлиса...
– Аџаит! – тромо проговори Абдураман-паша: – Боље их оставите, да они вас траже!
– Добро је док се год ови гложе,6 – шану кадија мутесарифу на ухо: – њихова свађа продужава наше царовање!...
Овим се исцрпе дневни ред овога меџлиса!...

Милан Ђ. Милићевић,
1895

преузето
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od inspy taj Pet Avg 05, 2011 2:15 pm

SVE CE POKRITI TRAVA I ZABORAV , SAV PRAISKONSKI UZAS U OCIMA LJUDI KOJI SE ODVODE U NEUMITNU SMRT I KRIK MAJKE I VRISAK DETETA,
SAMO TREBA UPORNO PONAVLJATI JEDNOM USAGLASENU LAZ I INSISTIRATI NA NJOJ.
TREBA SEJATI TU TRAVU LAZI I ZABORAVA, NEPRESTANO I OPET, DOK NE IZBLEDE SLIKE STOTINE HILJADA UMORENIH LJUDI,
KOJI BI MORALI DA PRONADJU SPOKOJ U NASEM LJUDSKOM CISTOM SECANJU.



avatar
inspy
Profi član
Profi član

Broj poruka : 3239
Datum upisa : 09.04.2010
Lokacija : Бгд.

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od inspy taj Pet Avg 05, 2011 2:16 pm

avatar
inspy
Profi član
Profi član

Broj poruka : 3239
Datum upisa : 09.04.2010
Lokacija : Бгд.

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od inspy taj Pet Avg 05, 2011 2:18 pm

avatar
inspy
Profi član
Profi član

Broj poruka : 3239
Datum upisa : 09.04.2010
Lokacija : Бгд.

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Fristajlo taj Pet Avg 05, 2011 4:51 pm

Bravo, Inspy; treba ovo da se vidi, ljudi su skloni da zanemare...

Fristajlo
Legendarni član

Broj poruka : 19643
Datum upisa : 17.03.2010
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Vidra taj Ned Avg 07, 2011 4:47 pm



Istorijske i drustvene okolnosti djelovanja katolickih Srba
Politicko-istorijsku raspravu "Katolicki Srbi" prof. dr Lazo M. Kostic objavio je 1964.g. u Torontu, u izdanju kanadskog ogranka Srpskog kulturnog kluba "Sveti Sava". Ona predstavlja iskreno i sentimentalno iskazivanje postovanja prema iskrenim srpskim patriotima katolicke vjeroispovjesti koji su prezreli sve primamljive ponude, prevashodno austrougarskih vlasti da na osnovu svog religioznog opredjeljenja i eventualnog odricanja od spostvenih nacionalnih korjena postignu najvise drzavne i drustvene privilegije. Mnogi su bili kaznjeni, zatvarani, gonjeni, ali se od Srpstva nisu htjeli odvajati, niti ga negirati. Ja sam im se kao dijete divio: u njima sam gledao apostole, patrijarhe, tribune. Svaki mi je izgledao beskrajno veliki, nedostizan. I sretan sam sto mi se na kraju zivota pruzila prilika da im se u ime Srpstva malo oduzim: da ih spomenem, da ih otrgnem iz zaborava, da im izrazim posthumnu zahvalnost."

Istorijski, Srpstvo je tjesno integrisano sa pravoslavljem i njegovim specificnim izrazom koji sadrzi drzavotvornu komponentu, a naziva se svetosavljem. Pravoslavlje je dalo najvisi doprinos odrzanju srpskog naroda i vijekovima je napustanje pravoslavne vjere znacilo i raskid sa srpskim nacionalnim bicem.

Kod priprostog, neobrazovanog svijeta identifikacija Srpstva i pravoslavlja bila je gotovo apsolutna. Medjutim, u spisima iz XVII i XVIII v. brojna su svjedocanstva i o Srbima katolicke vjere koji su sacuvali svoj nacionalni identitet, a Bunjevce i Sokce su austrijske vlasti i zvanicno nazivale katolickim Racima, sto znaci Srbima.


Izraz Raci je jedan od starih naziva za Srbe i ocigledno se ispoljio u nazivu jedne od najstarijih srpskih drzava - Raske. Polovinom XVIII v., 1744.g., kako navodi Kostic, biskup Matija Karaman, povodom pitanja Srba u mletackom dijelu Dalmacije, pisao je rimskoj Kongregaciji za propagandu vjere (inkviziciji): "No posto se tu nalazi i izvjestan broj Srba katolika, oni bi htjeli za episkopa Srbina katolicke vjere", pa navodi izvjesnog T.Pasica kao srpskog vladiku katolicke vjere. "Kolektivno, odnosno masovno, doslo je do deklarisanja Srpstva kod onih katolika koji su postali svjesni da su im stari bili Srbi, da su oni srpskog porijekla, da krv i narodnost ostaju isti, da oni samo ostaju ono sto su njihovi preci bili, da drugo biti ne mogu. To je narocito bio slucaj u onim predjelima koji su jos u VII v. bili srpski." Uz to, prevagnulo je saznanje o kome u knjizi "Srbi u Dalmaciji" pise istaknuti Srbin katolik Lujo Bakotic: "U cisto narodnom pogledu mi smo vodili racuna o cinjenici da su Srbi bili Srbi jos prije nego su primili hriscansku vjeru."

Njemacki jezuita Racinger je smatrao da su SVI SRBI BILI KATOLICI, pa onda presli na pravoslavlje, a Kostic istice da to do hriscanskog raskola 1054.g.uopce nije bitno, a nakon raskola je prevagnuo katolicizam, da bi svojom misijom Sveti Sava Nemanjic doveo do prevlasti pravoslavlja.

Kasnije vecina,Srba katolika je imala pravoslavne pretke, ali i tu ima izuzetaka jer su,npr, dubrovacke plemicke srpske porodice izvorno katolicke.

"Cak i tamo gdje su preci ovih Srba bili pravoslavni, gdje se to moglo, takoreci, sigurno dokazati, niko nije provjerio odnosno revertirao i presao ponovo u pravoslavlje. Oni su ostali dobri, cak i revnosni katolici. Posto je vjera samo forma, a ne bitno obiljezje narodnosti, sto je. "brat je mio koje vjere bio", posto su njihovi preci bili duze katolici nego prapreci pravoslavni, posto nije samo tudjinska vlast, vec i domaca (u Dubrovniku) izvrsila konverziju itd., to su sva ova lica ostala vijerna svojoj religiji. Ovo tim prije, sto je medju njima bilo dosta klirika, pa cak i prelata katolickih, a sto pravoslavni Srbi sa kojima ovi sad hoce da se izjednace nisu nasli ni najmanji prigovor da oni ostanu katolici. Naprotiv, Srbi su imali razloga da to potpomazu."

Na cijelom srpskom primorju od Skadra do Sibenika i Ravnih Kotara, starosjedioci su vecinom Srbi a doseljenici u potpunosti, pa o tome svjedoci i vise ili manje izrazeno cuvanj krsne slave, koja je iskljucivo srpsko obiljezje, do danasnjeg dana, uprkos prelasku na katolicanstvo.

Dubrovacki katolicki prelat dum IVAN STOJANOVIC govorio je svojim sugradjanima: "Srbin si po rodu i po obicaju, u Srpstvu ti je jedini spas, vjera ti ni najmanje ne preci da budes Srbin." I kod onih koji su kroz vjekove gubili srpsku narodnu svijest NIJE PREVLADALA NIKAKVA TUDJINSKA, nego su svoj jezik nazivali "NASKIM",a za razliku od prastanovnika gradova Romana, identifikovali se kao Sloveni. U 19.vijeku, u vreme budjenja nac.svijesti, Srbi katolici juznog Jadrana listom se izjasnjavaju kao Srbi, dok u sjevernoj Dalmaciji do izrazaja dolazi hrvatski ekspanzionizam i od strane vjerskih krugova protezirana identifikacija KATOLICANSTVA sa HRVATSTVOM. U Boki Kotorskoj i Dubrovniku do kraja XIX vijeka uopce nije bilo Hrvata.

MARKO CAR, je kao istaknuti Srbin katolik, 1902.g. u "Brankovom kolu" objavio clanak "Vladika Rade i Srbi katolici", pisuci o Njegosevim prijateljskim vezama sa bokeljskim Srbima katolicke vjere i posebno kontom JOSIFOM IVANOVICEM, pa kaze: "Porodia konta Ivanovica pripada i danas katolickoj vjeroispovjesti, sto njenim clanovima opet ne smeta da cestvo "srpstvuju", kao pravi ljudi i bokeljski starosjedioci. Nazalost, njihovo je srbovanje, kao uopce srbovanje bokeljskih katolika, postalo danas veoma tesko i dozlaboga zazorno u ocima onih koji se vjerom sluze, da njome postignu odredjenje politicke svrhe. Kao danas u Boki K. i u Dubrovniku, kad katolik ima srca da se prizna za Srbina, taj se kao gradjanin izlaze mnogim neprilikama i stupa u otvorenu borbu sa svestenicima svje vjeroispovjesti , koji su bezmalo svi revni branioci antisrpske propagande koja se tamo tjera."

Prema geografsko-statistickom opisu Boke Kotorske iz cetinjskog kalendara "Grlica" za 1838.g. "u Boki SRBI pravoslavnog ispoviedanija imadu svoji brodova... a SRBI RIMOKATOLICKE VJERE imace treci dio toga." Vuk Karadzic je pisao 1849.g.: "U cijeloj Boki ima oko 34 hiljade dusa, sve pravijeh SRBA kakvi igdje biti mogu; jedna cetvrt od ovoga bice zakona RIMSKOG, a ostalo je sve grckoga." Na poziv da se prikljuce banu Jelacicu i Hrvatskoj, koji im je uputio Hrvatsko-slavonski sabor iz Zagreba, 400 najvidjenijih Bokelja odrzalo je 13.jula 1848.g. zbor, u skoro iskljucivo katolickom mjestu Prcnju, u dvoristu katolickog franciskanskog manastira, a domacin je bio prcanjski kapetan ANTUN SBUTEGA.

Pa ipak su se svi oni opredjelili kao Slaveni-SRBI i odgovor i Zagrebu i Vladici uputili CIRILICOM."

Kostic navodi i druge upecatljive primjere: " Opstinsko vijece Kotora, opet opcine tada sa preteznom vecinom katolika (bar tri cetvrtine) bira 1861.g. za pocasnog gradjanina kap. Josipa Djurovica iz Prcnja, izabranog sina Boke Kotorske i daje mu na srpskom jeziku (CIRILICOM) i na italijanskom diplomu, u kojoj se istice kao "djelateljan, neumoran u promicanju napretka SRBSKO-slovenskog naroda." I on je bio katolik kao i gradonacelnik Kotora." Povodom pruzanja pomoci hercegovackim ustanicima i crnogorske objave rata Turskoj 1875.g. "Slavjanska citaonica" u Dobroti salje 17.decembra telegram knjazu Nikoli u kome stoji: "Dobrocani, susjedi zasluznoj Crnoj Gori, ushiceni srcem vape: u dobar cas knjaze zasijao mac u tvojoj viteskoj desnici. Neka se vec skrse lanci suznji nase brace i ponovi po tebi SRPSKA SLAVA! Telegram je potpisao predsjednik KAP. VIDO KAMENAROVIC. Mislim da su svi clanovi citaonice, bez i jednog jedinog izuzetka, bili katolici. Ali ISTICU SVOJE SRPSTVOI VAPIJU ZA SRPSKOM SLAVOM."

Svetozar Pribicevic je u svojoj knjizi "Diktatura kralja Aleksandra" pisao: "Oko 1860-1870.bilo je u Hrvatskoj i Slavoniji (narocito Slavoniji) KATOLIKA koji su se smatrali SRBIMA i koji su u Hrvatskom saboru isticali svoju SRPSKU NARODNOST (npr.BRLIC iz Broda na Savi); pa cak i medju katolickim vodjama hercegovackih ustanika, koji su se borili protiv Turaka, bilo jeubjedjenih SRBA. Poneki put su se i katolicki svestenici izjasnjavali kao Srbi. Ali je identifikovanje pravoslavne vjere sa sa srpskom narodnoscu uskoro postalo takvo, da je svaka srpska djelatnost medju katolicima bila nemoguca, tako da je ime Srbin biloograniceno samo na pravoslavne." Andrija Torkvat Brlic je pisao 1854.g. da su "u cielom Ilirskom trokutu zivili SRBI RIMOKATOLICKOG i istocnog ZAKONA."

U ZEMUNU se povodom 1000-godisnjice Svetog Cirila i Metodija NA KATOLICKOJ CRKVI VILA SRPSKA ZASTAVA. Hrvatski visoki drzavni sluzbenik i knjizevnik OGNJESLAV UTJESINOVIC OSTROZINSKI otvoreno je pisao 1840.g da se smatra SRBINOM.

ovde ima vise

probajte na Scribdu knjigu , nije mi uspelo da vam ostavim link jer sam clan
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Vidra taj Uto Nov 08, 2011 12:48 pm



Đogin, tako je bilo ime slavnom konju junaka Banović Strahinje, nije imao premca po onome što je bio, što je značio i što je ostao u srpskom epu.

Đogin je bio, po mnogo čemu, ispred svih srpskih, legendarnih konja: lepote neizmerne, pameti ljudske. Mnoge, od svojih čuvenih megdana, Banović Strahinja je dobio uz pomoć svog Đogina. Taj pametni i snažni konj spašavao je svoga gospodara i onda kada je ovaj bio totalno izgubljen:''Uzmahuje i snagom i glavom, te u sedlo baca gospodara!''
Đogin je iz carske ergele. On je venčani dar Jug-Bogdana zetu iz Banjske. Jedini miraz. Najveći srpski megdandžija nije mogao dobiti vredniji poklon.
Njegov tast, potomak Nemanjića, najkrupnija figura na carskom dvoru, najuticajniji čovek carstva, kao vrli poznavalac konja, odabrao je u carskoj ergeli ždrebe sa najboljim pedigreom. Velmoža iz Banjske, koji je do tada promeni mnogo konja, prepaznao je u tom ždrebetu budućeg bojnog konja. Pokazalo se da je taj konj vredniji i verniji od žene, jedine Nemanjićke koja je izdala, a koja se udala za najplemenitijeg srpskog plemića Banović Strahinju.

Đogin je odgajan u Banjskoj. Tamo u beskrajnim ravnicama Kosova, treniran je po svim pravilima trenaže tog doba, hranjen i timaren najbolje, trčao sa najboljim konjima, učestvovao u improvizovanim dvobojima vitezova.
Banović Strahinja je, kažu, najveći duelista nemanjićke Srbije. Taj strašni i divni junak našeg epa, naš Ahil, nosilac našeg etosa, nad čijom sudbinom i lepotom karaktera zasuzi oko jednog Getea, nije nikad izgubio dvoboj.
Onaj najslavniji, koji se odigrao na Goleč planini sa Vlah-Alijom, ušao je u pesmu, kao dvoboj sa najdubljom etičkom osnovom: to je bila borba za čast, ne za slavu. Da savlada tog silnog poturčenjaka (jer ima dokaza da je Vlah-Alija islamizirani Mladen Moravac) pomogao mu je i njegov konj Đogin.
''Ima konja Đoga od megdana, što ga danas u Srbina nema, u Srbina, niti u Turčina.''

Đogin je znao sve što treba da zna jedan konj u takvim prilikama. ''Soko Đogo pade na kolena iznad njega koplje preletelo.''
Koliko je Đogin bio dobar konj, najbolje govore reči jednog Turčina, koji je dobro poznavao Strahinju i njegovog konja: ''Tvome Đogu i tvome junaštvu, svud su brodi gde god dođeš vodi!''

Banović Strahinja je poginuo na Kosovu, kao i ostali srpski junaci. Legenda kaže da je bio teško ranjen i da ga je njegov Đogin izneo sa poprišta i galopom poneo u Banjsku. Ali, kad je osetio da mu je u sedlu umro gospodar, stao je, tri puta zarzao, a onda laganim hodom krenuo prema dvoru slavnoga ratnika. Konj je strepeo da mu sa leđa ne padne na zemlju mrtav čovek. Takav konjski instikt ima prirodu ljudske pameti. Tek trećeg dana posle kosovske bitke Đogin je stigao u Banjsku, s mrtvim Strahinjom na leđima. S čuđenjem i velikom žalošću sluge su dočekale mrtvog gospodara.

Banović Strahinja je jedini srpski junak koji je umro u sedlu svoga konja. Ta činjenica je dobila mitološko značenje u predanju. Niti je bilo pametnijeg konja, niti boljeg junaka.
Kad je rangirao kosovske junake, narodni pevač je Banović Strahinju stavio ispred svih drugih pa čak i Srđe Zlopogleđe. Ono što je Strahinji pripisano nije pripisano ni Homerovom Ahilu.
Legenda još kaže da je Đogin jedne noći, tajno, posle sahrane velikog bana napustio Banjsku i otišao u Goleč planinu (nije razjašnjeno kako je i ko ga je odrešio u konjušnici). Kažu da su ga mnogi čobani i lovci godinama viđali kako u zoru, kad se deli dan od noći, galopom trči s kraja na kraj Gazimestana.


Mnogi veruju da taj sjajni konj i danas trči Kosovom. Prestaće, kažu, da trči tek onda, kad Srbi uspostave svoje carstvo i njime zavladaju ljudi slični Banović Strahinji i onima koji leže na Gazimestanu. Dotle, Đogin će trčati svakog jutra.


"Strahin - bane, ti sokole srpski,
tvome Đogu i tvome junaštvu
svud su brodi đe god stigneš vodi…"


preuzeto sa drugog foruma
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Fristajlo taj Uto Nov 08, 2011 11:32 pm

Лепо...

Fristajlo
Legendarni član

Broj poruka : 19643
Datum upisa : 17.03.2010
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Vidra taj Ned Nov 27, 2011 10:31 am


ТУМАЧЕЊЕ СРПСКОГ ИМЕНА ПО МИЛАНУ БУДИМИРУ

Милан Будимир - професор класичних језика кроз које је открио покопане истине о своме народу. Његови радови су на високом научном нивоу, који ипак надмашује његов осећај за српски народ те је он нашао начина, да своје родољубље обавије рухом велике лингвистичке стручности. То је управо случај у његовој краћој студији, коју смо узели као базу ове главе. Та кратка Будимирова расправа носи наслов: "О старијим поменима српског имена";
на крају свога приказа он ју је резимирао под латинским називом

"De nominis Serbici vestigiis classicis"

"Nomen Serbicum Sirbu eisque compositum paserb "consanguineus",
unacum appellatione sebar (ex antiquiore simbro), "consociatus",
*** Mercurii Pelastici epitheto Imbroset *** Sigynnis Danuvianis
contiungitur. Propter formam sibuna, quae idem valet atque siguna,
nomen Sigynnarum ex antiquiore sibyna, collatis lithuanicis dubnas
ex dugnas. Nomen collectivum si(m)bu "affines, necessarii " praeter
numerum collectivum heteroclytum simben /ros, qui in slav. simbra
sirba paserb extat, derivato Hesychiano zibu-nth-ides 'αι Θρασσαι,
η Θρακεσ γνησιοτ' confirmatur. Eiusdem stirpis saip- /simb- "unio,
consocio", lat prosapia, illyr. Sabus Sabelli SABINI Samnium, thrac.
Sapai Abioi Gabioi, et fortasse Kaprontai esse videtur. »

"Српско име Сирбу и његова сложеница пасерб "истокрвни" јединствена
је с називом себар (од старијега симбро) "сaдруг" и са епитетом Меркурија
пелазгијског Имброс, као и са дунавским Сигинима. Стога облик сибуна,
који значи исто што и сигуна, а име сигина од старијег је сибина... Заједничко
име Си(м)бу "суседи, рожаци" осим колективне хетероклитне категорије
симбен/рос, која у словенском даје симбра, сибра, пасерб, потврђује, да је
произишло из Хесихијевог зибу-нт-идес, што значи "Трачани, Трачани рођењем".
Исти је корен изгледа за саип/симб- "сјединити, удружити", за латинско
просапиа, за илирско сабус, сабели, САБИНИ, Самниум, за трачко: сапаи,
абиои, Габио и, можда, капронтаи. "


Јасно је на први поглед, да се излагање професора Будимира налази на истој линији с нашим: СРБИ, ТРАЧАНИ, ИЛИРИ, САБИНИ - у давној прошлости истородни и истојезични, не узимајући у обзир дијалекталне разлике, које су у говореном језику неизбежне. Стога сматрамо ову кратку студију Милана Будимира важним доприносом и потпором идеје, која се провлачи кроз све наше закључке у односу на старост српског народа, па логично - и његовог језика.
Повод за расправу професора Будимира дао је један одломак из Херодота, који ћемо ми овде приказати у целости:

"μουνοζ δε δυναμαι πυθεσθαι οικεονταζ περην του "Ιστρου
ανθρωπουζ, τοισι ουνομα ειναι Σιγυνναζ, εσθητι δε χρεομενουζ
Μηδικη. Τουζ δε ιππουζ αυτων, σμικρουζ δε και οιμουζ και
αδυνατουζ ανδραξ φερειν, ζενγνυμενουζ δε υπ αρηατα ειναι
οξυτατουζ. Αρματηλατεειν δε προζ ταυτα τουζ επιχωριουζ.
Κατηκειν δε τουτων τουζ ουρουζ αρχου. Ενετων των εν τω Αδριη.
Ειναι δε Μηδων σφεαζ αποικουζ λεγουσι. Οκωζ δε ουτοι Μηδων
αποικοι γεγονασι, εγω μεν ουκ εχω επιφρασασθαι, γενοιτο δ' αν
παν εν τω μακρω χρονω. Ειγυναζ δ' ων καλεουσι Λιγυεξ οι ανω
υπρ Μασσαλιηζ οικεοντεζ τουζ καπηλουζ, Κυπριοι δε τα δορατα"

"Једини људи за које сам могао да чујем, да живе с оне стране Истра (Дунава), њихово име је СИГИНИ, а облаче се на медски начин. Њихови коњи су прекривени длаком по целом телу, која може да достигне дужину до пет прстију, растом су мали, затубасте главе и слаби, да би носили човека - међутим, упрегнути у кола, врло су оштри; зато се ти људи по тој земљи возе колима. ГРАНИЦЕ СИГИНА ПРУЖАЈУСЕ ДО БЛИЗУ ЕНЕТА /ВЕНЕТА/ Јадранског Мора. Како су они досељеници из земље Међана, ја то не бих могао рећи; све може да се догоди у току дугог времена. Лигурикоји живе изнад Масалије (данашњи Марсељ) зову Сигине трговцима на мало, док међутим Кипрани тим именом (тј. СИГИНИ) називају копље. "
(...)


Poslednji put izmenio Vidra dana Ned Nov 27, 2011 10:47 am, izmenio ukupno 2 puta
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Vidra taj Ned Nov 27, 2011 10:37 am


Према Суиди, "СИГИНЕ", или СИГИНУС", називају се копља и у старој Македонији. Ову прилику Будимир користи да нагласи, да су стари Македонци били трачко-илирска мешавина, премда су неки старији стурчњаци заступали више њихово трачко порекло...

"Разуме се, закључује професор Будимир, због централног положаја
старо-македонске области мора се рачунати не само с Трачанима и
Илирима, него и... са грчким инфилтратима..."

Ова појединост је важна због опште проширене заблуде данас у свету о *Александру Великом... Јасно је, наиме, из примедбе Будимирове, да Грци у доба "Трако-Илира" нису у Македонији представљали ни мањину.
Пре него што уђемо у саму расправу Милана Будимира, ми ћемо да прикажемо коментар уз име "СИГИНИ" француског члана Академије Наука, Пх. Е. Легранд, уз његов превод пете књиге Херодотове историје:

По њему горњи текст:
"... потиче, да Сигине сместимо према Мађарској; ту се он позива на
Страбона (Х1,11.,8.), па на Аполонија са Рода (IV, 320.) и на Ктесију
(фрагмент 88.М), који сви локализују тај народ по имену "Сигинои",
или "Сигиннои" и град "Сигиннос" према Кавказу, близу доњег Дунава
и у Египту. Мора бити да се радило о настањеним групама, или можда
о номадима једног расејаног народа, који би, судећи по његовом оделу,
и његовом афинитету с Персијанцима, био дошао са истока."

У последњој реченици француски академик се пита:
"Може ли њихово име да се споји с именом Цигана (немачки Цигојнер)?"

И с тим знаком питања Легран завршава коментар о Сигинима, не налазећи за сходно ни да покушава да њихов проблем расветли. Додуше, то није ни била намена његовог превода Херодота, али је ипак чудна незаинтересованост западних Европљана!
Међутим, професор Будимир прилази имену "СИГИНИ" на један сасвим други начин. Милан Будимир у почетку свога разматрања закључује, да се име "СИГИНИ" јавља у разним облицима због
"... последица хеленистичког начина писања,у коме се често брка јота са ипсилоном", те тако - у односу на ово име - највеће тешкоће произилазе због "грчке нестабилности у писању". Врло стручном филолошком анализом, која нама овде није неопходна, професор Будимир долази до закључка, да су ти Сигини, или Сигине древни подунавски Срби, који су се протезали све до јадранских Енета одн. Венета. Даље дознајемо, да је прастари облик СИМБРА - Себар, потврђен Аристофановим обликом кимберо, који је очигледно старији од каснијег киммеро, у коме се дакле "б" изгубило; исто тако, за копље је старији облик - не сигине, или сигинус, већ СУМБИНЕС, како се то види из података у речнику Liddel-Scotte Jones-a. Он даље каже: "Паралелизам морфолошких дублета у облику сумбинес насупрот симберо, који је документован у Аристофана, може се илустровати паралелизмом између нашег облика СЕДЛО од старијег седуло...

Но ми ћемо да изоставимо његово дубоко улажење у филолошке проблеме, да бисмо се усредсредили само на оно, што је најбитније за нашу главну тему.
Закључивши, да су још у протословенском постојала два истородна облика симба и симбра, професор Будимир каже, да се овај други облик сачувао непромењен, док је први дао СИРБА, јер је назал (носни сугласник "М" у контакту с усненим сугласником "Б", дао ликвиду, или "текући' сугласник "П". А то значи, сматра професор Будимир, да са фонетске (гласовне) стране не може да буде озбиљнијег приговора повезивању назива СИМБРА, СИРБА, ПАСЕРБ, ПРИСЕРБИТИ, СЕБРА, ПРИСЈАРБИТИ И ПРИСЕРБИТИ, док семантика (значење речи) пружа довољно јак разлог за такво везивање.

По Будимировој истанчаној анализи, српско име СЕ СЕЛИЛО ДАЉЕ ОД АЗОВСКОГ МОРА ПРЕМА ИСТОЧНО-КАВКАСКИМ СТАРИНЦИМА у чијим многобројним дијалектима постоји једно -Б-, које служи за стварање скупних, збирних именица. Тако би - по Будимировом тумачењу корен СУР- или СЕР-, који означава ЧОВЕКА", са споменутим додатним "Б", означавао збир и множину, тј. "ЉУДЕ", људска бића у првобитном облику. Но за професора Будимира је при овоме веома важна чињеница, да се ово "балканско-словенско племе" налази у оним крајевима, у које већ Плиније смешта своје Сербе као суседе Птоломејевих Сербои...


Српско име је, расправља даље Будимир, у закарпатској области стигло до Лабе, где је забележен средњевековни латински облик Сурби, док источно-сорбски облик гласи Серб. Но још чудније је за професора Будимира то, што је српско име према југоистоку отишло ДАЛЕКО У БАЛКАНСКО-АНАДОЛСКИ ПРОСТОР. То показују топоними Серб(л)и а на тесалској Бистрици, Гордосерба, одн. Сервокхориа код Нисе (Нидерле, Мануел, I., 97.), документована већ у VII веку, што значи, да ако су Срби, како каже Порфирогенит, стигли у област Серб(л)ије у то исто доба, како је могуће, да су свега за неколико недеља основали град, па му чак наденули тако дубоко укорењено име? Турски облик за место - Серфиџе, излаже даље Милан Будимир, према излагању Петра Скока6, даје нам право да закључимо, да је право име било Сербица. На ово, ми надопуњавамо примедбу професора Будимира тврђењем Сипријана Робера, који овај топоним такође означава као СЕРБИЦА, тврдећи, да тај назив потиче из предхришћанског времена.


Настављамо даље приказ коментара професора Будимира, који пише:
"ИЗУЗЕТНА РАСПРОСТРАЊЕНОСТ СРПСКОГА ИМЕНА ДАЛА ЈЕ
ПОВОДА МНОГИМ СЛАВИСТИМА ДА САСВИМ ОЗБИЉНО УЗМУ
OHAЈ ПОДАТАК АНОНИМНОГ БАВАРСКОГ ГЕОГРАФА ИЗ
ДЕВЕТОГ ВЕКА.

"ZERUIANI, QUOD TANTUM EST REGNUT UT ЕХ ЕО
CUNCTAE GENTES SLAVORUM ЕХОРТАЕ SINT ET
ORIGINEM SICUT AFFIRMANT DUCANT. "

"СРБИ (ЗЕРУИАНИ), ЧИЈЕ ЦАРСТВО ЈЕ ТОЛИКО, ДА СУ СЕ
ИЗ ЊЕГА РАЗВИЛИ, како тврде, СВИ СЛОВЕНСКИ НАРОДИ."

"За српске Словене, наставља даље професор Будимир, у крајевима
између Дњепра и североисточних Карпата, зна нешто и Порфирогенит, али
- и без њега и његовог изразитог сведочанства, имена дњепарских катаракта,
тј. ПРАГОВА, насупрот термину Запорожје, УТВРЂУЈУ СРПСКО ПРИСУСТВО
У НЕКАДАШЊОЈ ОБЛАСТИ ТРИПОЉСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ."
"Из исте области имамо и украјинске податке и то не само именску
сложеницу пасерб "пасторак", него и глаголску изведницу од именице
"присербит сја", с очигледно старијим значењем "придружити се".

Како показује пољско пасиерб, изгледа да се реч јавља и код западних Словена, ако се не рачуна с позајмицом из украјинског. Против такве претпоставке говорило би белоруско пасерб, са истим значењем. Фасмер не сумња ни за моменат, да се ова словенска сложеница из родбинске терминологије, са својом глаголском изведницом (глаголски дериват), НЕ МОЖЕ ИЗДВОЈИТИ ОД СРПСКОГ ИМЕНА.
После других филолошких истанчаних објашњења, које овде не можемо да узмемо у обзир, професор Будимир се враћа на источне именице симбру и себар, које би значиле "друг земљорадник", али не и "наполичар", него "спрежник, сувезник", да би закључио: "Тај заједнички архетип овог важног термина, морао је гласити у протословенској епохи симбра", уз што он ставља - не мање стару реч СИРБА у смислу "савезник, саплеменик, рођак", да би опет - после једне дуже расправе - устврдио: "... није без основа претпоставка, да у имену Кимберо ИМАМО ТРАКИЗИРАНО СЛОВЕНСКО ИМЕ Симб(е)рс, јер ти БАЛКАНСКИ ИНДО-ЕВРОПЉАНИ иницијални сибилант развијају у правцу гутурала"... Дакле, првобитно СИМБРО, било би дало КИМБРО...
(...)


Poslednji izmenio Vidra dana Ned Nov 27, 2011 10:49 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Vidra taj Ned Nov 27, 2011 10:44 am


Проширујући даље своју језичну анализу, Милан Будимир прави закључак:

"Према изложеноме, Плинијеви Серби и Птоломејеви Сербои јављају се
управо у оним областима, које су источно од Кимеријског Босфора, а у те
области стигла су кимеријска племена из простора трипољске цивилизације,
у којој Порфирогенитови обавештачи знају за СРПСКЕ СЛОВЕНЕ.
Тај податак потврђује и геоморфолошки термин ПРАГ за дњепарске катаракте. То би значило, да се СРПСКО ИМЕ ПОМИЊЕ ЗНАТНО РАНИЈЕ, НО ШТО ЈЕ ТО СЛУЧАЈ СА ИМЕНИМА ОСТАЛИХ СЛОВЕНСКИХ ПЛЕМЕНА ПА И СА САМИМ ИМЕНОМ СЛОВЕН... Разуме се, ДА ОВАКО РАНО ДАТОВАЊЕ СРПСКОГ ИМЕНА САМО СОБОМ НЕ БИ БИЛО ДОВОЉНО, ДА ПРВУ ПОЈАВУ СЛОВЕНА НА МЕДИТЕРАНСКОМ ХОРИЗОНТУ ПОМЕРАМО ЗА ГОТОВО ЦЕЛИ МИЛЕНИЈ УНАТРАГ. СРЕЋОМ, ИМА ЈОШ НЕКОЛИKO ЛИНГВИСТИЧКИХ ПОДАТАКА ЗА ТАКВУ РЕВИЗИЈУ ТРАДИЦИОНАЛНОГ СХВАТАЊА O РЕЛАТИВНО ПОЗНОЈ ПОЈАВИ СЛОВЕНСКИХ ИНДО- ЕВРОПЉАНА. Те лингвистичке податке дао сам у мом раду "Протославица".


На овом месту скрећемо особиту пажњу на текст професора Будимира у белешци, на истој страни:

"Оне стручњаке, који с неповерењем гледају у Порфирогенитове Србе
између источних Карпата и Дњепра, треба потсетити на ЖИВУ ЧИЊЕНИЦУ,
да данашњи становници Влашке и Молдавије зову именом СРБУЛ своје јужне суседе у Подунављу, тј. данашње Бугаре.
Без обзира на румунску теорију континуитета романизованог елемента од Трајана до данас, овај детаљ НЕЋЕБИТИ ЗА ПОТЦЕЊИВАЊЕ... А НАЧИН БРОЈЕЊА У РУМУНСКОМ ОД ДЕСЕТ НАВИШЕ ЈАСНО ДОКАЗУЈЕ, ПОРЕД ОСТАЛИХ РЕЛИКВАТА КАКАВ ЈЕ БИО СУПСТРАТ (старији слој језика) У ТИМ ОБЛАСТИМА ".

Додајмо уз горње тврђење професора Будимира, да оно подупире наше закључке у поглављу ове студије о томе "КОЈИ ЈЕЗИК ЈЕ НАУЧИО РИМСКИ ПЕСНИК ОВИДИЈЕ У ИЗГНАНСТВУ НА ОБАЛАМА ЦРНОГ МОРА". Доказа за тачност наше поставке има доста! Треба само добре воље и истраживачког елана, да се овај предмет прошири, употпуни и успостави као једно солидно, добро засновано и необориво учење.
Пошто је професор Будимир с великом компетентношћу филолошког стручњака доказао постојање древних Срба даље источно од Азовског Мора ЈОШ У ПРЕТХРИШЋАНСКИМ ВРЕМЕНИМА, он затим прелази на сасвим у почетку споменути народ СИГИНА, и на назив копља - сигуне. То му даје повода за примедбу, да се овај други, "технички термин", јавља у разним графијама, као нпр.: СИБУНЕ, ЗИБУНЕ, СИБУНЕС, СИБУНЕ, СУБЕНЕ, СУ(М)БИНЕС, СИГУНЕС, СИГУННЕС, СИГУННОС. На ово он додаје: "Пошто се у овим случајевима ради о нарочитој врсти кратког ловачког копља, већина савремених лексикографа мисли, да је у питању једна те иста реч, која је ушла у грчки са севера. Тако нпр., Ernou-Meillet у своме речнику кажу:
"Mot illyrien. Le grec a sibune, sibunes et sigunnes (cypriote,
selon Herodote, macedonien, thrace out scythique, selon d'autres). "

"Илирска реч. У грчком се налази СИБУНЕ, СИБУНЕС, СИГУНЕС, СИГУННЕС (реч са Кипра, према Херодоту, македонска, трачка, или скитска, према другима). "
(...)
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Vidra taj Ned Nov 27, 2011 10:55 am


Шантрен (Pierre Chantraine) их сматра позајмицом из неког "догрчког медитеранског идиома", док. Ј. В. Хофман у свом издању Валдеова речника (II., 532.) подржава схватање о идентичности обеју варијаната: СИБУНЕ и СИГУНЕ, па их, као и други, везује за Херодотов народ СИГУННАИ, који су живели у ПРОСТОРУ ИЗМЕЂУ ЦРНОГА И ЈАДРАНСКОГ МОРА...
(Горњим Будимир и нехотице потврђује тезу француског антрополога Милеа о јединствености расе - још у претхришћанско доба између Јадранског и Црног мора! О томе је било у овој студији мало више речи у одговарајућим поглављима.)
Враћајући се разматрањима професора Будимира, наићи ћемо на његову констатацију да је анализа имена Сибуне, Сигуне, итд., "замршен лексички и ономатолошки7 материјал", но који он с лакоћом доброг познаваоца изванредно савладава. Тако он - као да продужава мисли Нестора Кијевског и Сипријана Робера (да не спомињемо друге писце), и захваљујући својој изванредној филолошкој компетенцији, доказује, да је северни Балкан с Подунављем још у најдавније доба био настањен Србима, које он доводи у везу с "доахајским", тј. предгрчким Пелазгима. У Пелазге Будимир убраја и Трачане, напомињући, да су у Фокиди, дакле, у самој каснијој Грчкој, Аполоново пророчите држали ТРАЧКИ СВЕШТЕНИЦИ. Ту везу професор Будимир објашљава и једним језичким феноменом, чија анализа би нас одвела одвећ далеко, а који се јавља и на западу, у Етрурији, близу Рима, чиме наш аутор хоће да подвуче давну јединственост становника Балкана и Италије... Тако Будимир у наставку горње мисли пише:

"То се може сасвим поуздано објаснити тиме, што Тирсени-Етрурци
(ми додајемо РАСЕНИ, како су искључиво они сами себе називали!), долазе
у те крајеве СА ИСТОЧНОГ БАЛКАНА И ИЗ СЕВЕРО-ЗАПАДНОГ
АНАДОЛА.
Истим путем долазе и кимеријски рудари у област данашњег
Напуља, како се види из епитома Верија Флака, који се слаже с историчаром
Ефором и географом Страбоном... Јасно је, да су италски Кимеријци сачували... ПРЕНЕШЕНИ ЦЕНТРАЛНО - БАЛКАНСКИ ТЕРМИН. Због синонима rugia, arrugia "прокоп", corrugus "канал", вероватна је етимолошка веза са РОВ и са РГА.. "


Пошто је изређао језичке везе и упоређења на једном широком географском простору, објаснивши најпажљивије са филолошког становишта све промене, професор Будимир пише:
"То значи, име СИГИНА, или заправо СИБИНА и по њима прозваног
оружја, гласило је у колективу SI(m)BU-, SIMB-EN/R-.
За ове хетероклитичне основе показао је давно Ј. Шмит у својој чувеној расправи о образовању множине код индоевропских именица средњег рода, да припадају најстаријем слоју именичких образовања... "

Што се пак "оружја" тиче, Будимир наставља:
"Име овог оружја, тј. СИГИНЕ "копље", био би стога још један доказ више
о везама између Подунавља, с једне и Апенинског Полуострва, с друге стране... То значи да је у балканско - подунавској области била већ почетком последњег миленија пре Христа важна индустрија. оружја, чији је експорт допирао до Лигуријепрема западу и до Кипра према југо-истоку..."

Мало касније, у наставку своје студије, Милан Будимир доводи у везу с напред споменутим називима римског ерхегету10 SABUS-a, коме прикључује: SABIUS, SABINUS, SABISIUS, SABELLI, SAMNIUM, SAMNITES. Изређавши све те називе римских племена, Будимир каже, да - по извесним француским лингвистима - име САБУС представља тешкоћу због "квантитета и квалитета" основног слога САБ-, па се већ раније помишљало на "спас (ми надопуњавамо: за објашњење тог "тешког" слога) помоћу неке илирске непознанице, која се "током бурне италске историје изгубила у римској каши".

"Но то је сада много јасније, наставља професор Будимир, јер поред ових
имена, РАСПОЛАЖЕМО И РЕАЛНИМ чињеницама КАО ШТО СУ СИБОНЕС
и СИБУНЕ.
Наиме, вокализам -а- основног слога имамо не само у ТРАЧКИМ ПЛЕМЕНСКИМ ИМЕНИМА САПАИ, а вероватно и КАПРОНТАИ, него и у
дублетима имена подунавских АБИОИ и ГАБИОИ."
По њему Г у Габиои потиче од првобитног С, или - како тачно гласи његова реченица: "Овај гугурал потиче од иницијалног сибиланта."
(...)
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Vidra taj Ned Nov 27, 2011 11:02 am


Овде се ради само о томе, да се пронађу и објасне КЛАСИЧНИ ТРАГОВИ И СТАРИЈИ СПОМЕНИ СРПСКОГ ИМЕНА, КОЛИКО ЈЕ ТО МОГУЋЕ НА ОСНОВУ АНТИЧКИХ ПОДАТАКА И ИСТОРИЈСКЕ ФОНЕТИКЕ. КАКО ЈЕ ЗНАЧЕЊЕ ТОГ ИМЕНА ДОСТА ШИРОКО... САСВИМ ЈЕ ПРИРОДНО, ДА СЕ ОНО ЈАВЉА И ВАН НАЈСТАРИЈЕГ ТЕРИТОРИЈА КАРЈАТСКО-ПОДУНАВСКИХ КИМБЕРА И КИМЕРИЈАЦА. ИСТИ ЈЕ СЛУЧАЈ И СА ВЕНЕТСКИМ ИМЕНОМ, КОЈЕ СЕ ЈАВЉА - не само на ПОНТУ И У ЦЕНТРАЛНОМ БАЛКАНУ, него, како је познато, И У СЕВЕРНОЈ ИТАЛИЈИ И ЦЕНТРАЛНИМ АЛПИМА, ПА НА ОБАЛИ БАЛТИКА И АТЛАНТИКА. Нико разуман и не помишља, да су сви ти Венети били у директној генеалошкој вези са старим руским Вјатићима, чије име је по законима историјске фонетике сродно имену Венета... Облик VENТО-односи се према VENETOS потпуно истоветно као грчко GENETIS према латинском GENTIS..."
Укратко, професор Милан Будимир мисли управо исто што и Сима Лукин - Лазић, само су његова средства истраживања другојача. Он чак није могао да издржи, а да на свој начин не подвуче предани рад Симе Лукин -Лазића, ношеног једним снажним осећајем, кроз који је повезао историјске чињенице и свој лични полет. Када човек испитује хемијски састав стена, он то може да ради "хладан управо као стена", али језик је нешто живо, нешто што припада вишим сферама стваралаштва људског бића, нешто што један народ чини народом. Уколико је језик богатији, утолико је и духовно стваралаштво
народно на вишем нивоу, што најбоље сведочи српска народна песма и поезија уопште, о чему је професор Лазо Костић тако савесно сабрао "Мишљења странаца о српској народној поезији". Но он се није ограничио само на поезију, већ је сабирао стране изјаве о оном, на чему та поезија почива, а то је српски језик, те зато велику пажњу заслужује и његова краћа студија "Изјаве странаца о српском језику"...
Но да се после ове дигресије опет повратимо професору Будимиру, који се у даљем излагању своје грађе, осврће на име бога Хермеса, које је код индоевропских Пелазга гласило ИМБРОС. У вези с тим он пише, да је "ситуација у протословенским реконструкцијама нешто компликованија", но ипак не одустаје да то на овом месту покуша. Захваљујући томе дознајемо:
"Према Нилсону11 ово божанство је пре свега водило бригу око ситне стоке, коју је требало пратити на пашу и чувати, да се не растура. Природно је, да је таква функција учинила од њега - не само путника и посредника, него - у првом реду - САБИРАЧА. Сточарство првобитних индоевропских племена дуго је сачувало првобитни карактер таквих божанстава у Подунављу и у простору између Карпата и Понта. Тако читамо и код Херодота за Трачане и њихове поглаваре: Херодот, књ. V., гл. 7.

"Θεουζ δε σεβονται μουνοζ τουσδε Αρεα και Διονυσον και
Αρτεμιν. Οι δε βασιλεεζ αυτων, παρεξ των αλλων πολιητεων,
σεβοναι Ερμεην μαλιστα θεων, και ομνυουσι μουνον τουτον,
και λεγουσι γεγονεναι απο Ερμεω εωυτουζ."

Дакле, Трачани и њихова господа:
"Од богова поштују само ове: Ареса, Диониса и Артемиду. Њихови
краљеви, за разлику од осталих грађана, највише од свих богова поштују
Хермеса, куну се само њиме и кажу, да су пореклом од њега самога. "

На основу Херодотове вести, Будимир закључује:
"Ако је Херодот поуздано обавештен о трачкој господи и суштинској
природи бога Хермеса, постају разумљиви трачки етници:
САПАИ, АБИОИ, ГАБИОИ и КАПРОНТАИ, а пре свега основни елеменат у Хесихијеву деривату ЗИБУНТХИДЕС, који је у погледу вокализма НАЈБЛИЖИ СЛОВЕНСКОМ ТЕРМИНУ СЕБАР и речима СИБИНА и СИГИНА.
Како се Хермесово обредно име ИМБРОС, за које сазнајемо од Стефана Византинца, и према његовим функцијама и према прописима историјске
фонетике, ОЧИГЛЕДНО ПОКЛАПА СА ПРОТОСЛОВЕНСКИМ СИМБРА
и са Аристофановим КИМБЕРО, повезивање тих имена НЕ НАИЛАЗИ НА
НИКАКВЕ ТЕШКОЋЕ, ПА СЕ СТОГА И С РЕАЛНЕ И СА ФОРМАЛНЕ
СТРАНЕ ПРОСТО НАМЕЋЕ. Ипак не смемо пустити из вида још једну
могућност тумачења српскога имена, које не обухвата временски, ни
просторно толику област као изнесено тумачење, које код тог имена
подржава традиционалну везу са сложеницом пасерб и са термином себар.
Али, ако одбацимо сасвим везу с тим термином, код ког Даничић бележи
и модерну варијанту сребар.. и задржимо само везу са сложеницом пасерб,
у том случају се српско име као обележје словенске господе може напросто идентификовати са латинским називом биљке сорбус, чије је значење "црвен".
Тако би СРБИ били, слично староруским Вјатићима и Венетима,
НАЗИВ ЗА ЧЛАНОВЕ ДРУШТВЕНЕ ВРХУШКЕ, КОЈА ЈЕ ИМАЛА ПРАВО НА ЦРВЕНУ БОЈУ, КАО И СТАРОМАКЕДОНСКА ГОСПОДА и донедавно Турци и Потурице у Босни, где ниједан хришћанин није смео носити нешто црвено од тканине. Ни у том случају преиначена база имена СРБА не би била умањена, ЈЕР БИ СЕ ПОТПУНО ПОКЛАПАЛА СА ИМЕНОМ СИРБИС, КАКО СЕ ЈОШ ДРУКЧИЈЕ ЗВАЛА ТРОЈАНСКА РЕКА КСАНТОС, одн. Скамандрос. Оба та хидронима указују на боју као на ономасиолошки моменат..."
(...)
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Vidra taj Ned Nov 27, 2011 11:04 am


Допустићемо себи само једну кратку напомену уз сва предња објашњења професора Будимира. Чудно нам је, да он није узео у обзир - као класични филолог - извесне чињенице, о којима смо ми изнели неке појединости у глави о "грчким и римским натписима", који садрже било име Сербиос итд., било једну од његових на грчки начин направљених варијанти. Познато је, наиме, да су Грци СЕРБ- каткада замењивали са СЕРОУ-, тј. ΣЕРВ-, ΣEPOY-; у вези са тим, цитираћемо овде један одломак из Страбона14, који иде у прилог тврђења нашег писца о језичном изједначавању код извесних балканских и италских племена... Тако је у Италији постојало племе SERVII, а и један римски краљ се звао SERVIUS TALIUS... (Тулиус колико ја знам - моја упадица)

Не упуштајући се овде у значење другог дела имена тог - по реду - шестог римског краља (што спада у специјалност госпође Ружице Борисављевић), из шестог века пре Христа, напоменућемо само, да Страбон о њему каже, да је изградио до краја зид око Рима, од есквилинског до виминалског брега, написавши при томе његово име Сероуиос, одн. Σερουιοζ, што одговара тачно имену Сербиос.
Истина, римска традиција каже, да се Сервије прозвао по мајци робињи...
Али, Сервии су били и римско племе, па није ваљда цело једно римско племе било састављено од робова?! Уз то, Сервије је познато римско мушко име; нису ваљда родитељи давали својим синовима ропско име?
Има уистину још много недовољно објашњених ствари, чије би разбистравање било врло занимљиво, а и корисно за установљавање истинске историје, етнографије, па и лингвистике... Јер, како професор Милан Будимир рече, много што-шта се: "... током бурне италске историје изгубило у римској каши." А можда и није... Јер никада се Словени научници нису упуштали у те проблеме, а научници Несловени Словене уопште нису ни у чему узимали у обзир, као нпр. у вези с објашњењем "етрурске тајне"... Западноевропска наука је покушала да доведе "мистериозне" РАСЕНЕ - РАШАНЕ и у везу са црнцима и са црним ђаволима, како би рекао Милојевић, или Лукин - Лазић, само не са Словенима!
А у ствари Словени - и то антички, српски Словени носе кључ многих неразјашњених проблема на европској позорници. Но они су се понајвише изгубили у грчко - римској каши..., те су задаци, пред које нас ставља та чињеница, недогледни.

biografija
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Avramova taj Ned Nov 27, 2011 11:08 am

Srbi,

Ne zaboravite da ste Srbi, nikada i nigde.

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Fristajlo taj Ned Nov 27, 2011 1:14 pm

Видра решила да одбрани тезу...

Fristajlo
Legendarni član

Broj poruka : 19643
Datum upisa : 17.03.2010
Lokacija : Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od SKYKING taj Ned Nov 27, 2011 1:38 pm

Avramova ::Srbi,Ne zaboravite da ste Srbi, nikada i nigde.
Ako negde vani i zaboravite, uvek se nadje neko da vas podseti...
avatar
SKYKING
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1461
Datum upisa : 15.01.2011
Lokacija : Mile ti nacuka

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Vidra taj Ned Nov 27, 2011 1:44 pm


Fristajlo ::Видра решила да одбрани тезу...
nadam se da jesam, i da Skaj nije cinican...
avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Avramova taj Ned Nov 27, 2011 2:20 pm

SKYKING ::
Avramova ::Srbi,Ne zaboravite da ste Srbi, nikada i nigde.
Ako negde vani i zaboravite, uvek se nadje neko da vas podseti...
Mene ne mora niko podsećati šta sam, ko sam, koji su mi koreni i tome sl. To u srcu buja ljubav prema rodu svome. Mnoge ne vredi podsećati. Ko pokuša, kažu da nije čitao povijest, a ja šutim dok ne progovorim.

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)
avatar
Avramova
Legendarni član

Broj poruka : 69583
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Vidra taj Čet Feb 16, 2012 10:52 am



avatar
Vidra
Legendarni član

Broj poruka : 10650
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poruka Srbima

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu