Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 13 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 13 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
» Posteri
Danas u 12:23 am od digitalmandrak

» Šta ste danas kuvali?
Juče u 11:57 pm od Vukota

» KAladont u koliko hoces reCI...
Juče u 11:52 pm od Kementari

» Priznati grešku, da ili ne?
Juče u 11:11 pm od Mojra

» Vic po vic
Juče u 10:04 pm od Avramova

» Znati reči NE!
Juče u 6:44 pm od Avramova

» Muzika koja u vama izaziva jezu..
Juče u 6:37 pm od slavena

» Šta trenutno slušate?
Juče u 6:25 pm od slavena

» Samokontrola
Juče u 6:22 pm od naOpaka

» Ljubav i muzika...preplitanje emocija..
Juče u 6:05 pm od naOpaka

» Tigar
Juče u 6:05 pm od Johny Bravo

» Reč koja se završava na J
Juče u 5:08 pm od madam mim

» Misao dana
Juče u 4:33 pm od Prince



55. Oktobarski salon - 19.09-02.11



Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Istorija naoruzanja

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Uto Dec 14, 2010 5:53 pm

Ovu temu pocinjem sa Nemcima i meni omiljenom puskom iz perioda WW2...

StG 44




Sturmgewehr 44 (StG44) je bila jurišna puška razvijena u nacističkoj Nemačkoj tokom drugog svetskog rata. Takodje je označavana i sa Maschinenpistole 43, Maschinenpistole 44 (MP43 i MP44) što su oznake za ranije modele te puške. MP43, MP44 i StG44 su različita imena suštinski iste puške, sa malim izmenama u produkciji i datumima. Različita imena su rezultat komplikovane nomenklature pešadijskog naoružanja nemačke armije. Razvijena iz "mašinskog karabina" Mkb 42(H), StG44 ima crte karabina, automata i automatske puške.

Puška je napravljena za metak 7.92 x 33 mm, takodje poznatog i kao 7.92 mm Kurz (kratki). Ova skraćena verzija nemačkog standardnog puščanog metka (7.92 x 57 mm), u kombinaciji sa promenljivom vrstom paljbe, omogućuje vatrenu moć automata na bliskim odstojanjima sa preciznošću i snagom karabina 98k na srednjim odstojanjima. Iako je StG imala manji domet i snagu nego jurišne puške današnjice, studije Vermahta pokazuju da se većina borbi odvijala na daljinama manjim od 300 metara, gde se StG i dokazala.

Na početku drugog svetskog rata nemačka pešadija je bila naoružana slično kao i pešadija drugih zemalja. Pešadijska jedinica je od naoružanja raspolagala puškama i nekim vrstama lakih ili srednjih mitraljeza. Jedina razlika u odnosu na pešadijske jedinice drugih zemalja je bila u ulozi mitraljeza kao osnovnog oružja pešadije, suprotno od korišćenja mitraljeza kao oružja podrške.
Nemačke jedinice su težile "teškom" mitraljezu, noseći više municije za njega nego za puške, koristeći redenike, kako bi postigli veću praktičnu brzinu paljbe, i generalno su puške smatrali sekundarnim pešadijskim oružjem. Iako je bilo razmatranja novih konstrukcija pušaka, nikada se nisu smatrale važnim.

Jedan od problema, objektivnih, je bio taj da je standardna puška prevelika za upotrebu u mehanizovanim i oklopnim jedinicama, gde je teško manevrisati oružjem u skučenom prostoru. Automati kao što su bili MP28, MP38 i MP40 su imali zadatak da povećaju vatrenu moć vojnika, ali se javljao i nedostatak: smanjen domet i preciznost na daljinama većim od 100 metara.

Sporno pitanje se pojavilo prilikom invazije na Sovjetski Savez. Crvena armija je bila u procesu prenaoružavanja poluautomatskim puškama Tokareva, SVT38 i SVT40, koje su u sve većem broju pristizale u jedinice. Automatsko oružje je bilo široko rasprostranjeno; pojedine pešadijske jedinice su bile u potpunosti naoružane automatima.

Iskustvo stečeno u susretima sa protivnikom naoružanim automatskim naoružanjem primorala je nemačke komandante da ponove zahteve za novim oružjem. Nemačka armija je nameravala da predstavi poluautomatsku pušku Gewehr 41, ali su se rani primerci ovog oružja loše pokazali na terenu. Takodje je bilo pokušaja da se konstruiše lako automatsko oružje, ali su bili neuspešni zbog korišćenja puščanog metka 7,92 mm, koji je bio prejak i oružje se nije moglo kontrolisati prilikom rafalne paljbe.

Nemačko rešenje je bila upotreba metke "srednje" jačine, negde izmedju puščanog i pištoljskog metka. Eksperimenti sa takvom vrstom municije su pokrenuti još tridesetih godina, ali su brzo bili trajno odbačeni za upotrebu u vojsci. Do 1941. godine postalo je jasno da se nešto mora preduzeti. Tako je izabran jedan od eksperimentalnih metaka, Polteov 7.92 x 33 mm Kurzpatrone (kratki metak).

Ugovor za konstruisanje i proizvodnju oružja koje će koristiti "kratki metak" je ponudjen dvema fabrikama: Valteru i Henelu, čiju je radnu grupu vodio konstruktor Hugo Šmajser. Obe fabrike su zamoljene da naziv oružja bude mašinski karabin 1942 (Maschinenkarabiner, skraćeno MKb 42). Oba dizajna su bila slična, koristeći princip pozajmice barutnih gasova i imali su regulator paljbe.


Prototipovi Henelovog modela, MKB 42 (H), je prilikom paljbe imao otvoreni zatvarač i za opaljenje je koristio udarač (mehanizam baziran na češkom ZB vz.26). Henelov dizajn se u odnosu na Valterov MKb 42(W) pokazao kao superiorniji, tako da se Valter povukao iz posla, a Henel dobio listu izmena koje je morao da uradi na oružju kako bi započela proizvodnja. Jedna od izmena je bila ugradnja montaže za standardni bajonet, druga da se smanji snaga okidanja. Jedna serija ovog oružja poslata je na teren u novembru 1942. godine, gde je primljena sa izvesnom rezervom. Drugi set modifikacija je obuhvatao dodavanje zglobnog poklopca na otvoru izbacača čaura i šine za montiranje optičkog nišana. 11833 komada ovako modifikovanih pušaka je poslato na teren na trupno ispitivanje krajem 1942. i početkom 1943. godine. Kasnije je skraćen gasni cilindar, nosač optike je prebačen na desnu stranu, i uz te modifikacije je, naravno, sledovala nova oznaka, MP 43. MP43 svoje vatreno krštenje doživljava sredinom 1943. godine. Jedina primedba na pušku od strane vojnika je bila primedba na dužinu okvira koji je "smetao" prilikom paljbe iz ležećeg stava i činio siluetu vojnika u ležećem stavu prilično dobrom metom. Ostalo su bile sve same pohvale, od brzine gadjanja, preciznosti ...

Suočen sa tim da je proizvedena jurišna puška veoma kvalitetna, Hitler 6. aprila 1944. godine izdaje naredjenje koje je obuhvatalo i sledeće:
a) Bivši MG 42 će zadržati svoju raniju oznaku;
Bivša poluautomatska puška, poznata kao Gewehr 43, preimenovaće se u Karabiner 43 (K43);
c) Bivša MP, poznata kao MP43, preimenovaće se u MP44.

Jula 1944. godine na sastanku čija je tema bila Istočni front, Hitler je upitao svoje komandante šta im je potrebno, na šta su oni zatražili "još ovih novih pušaka". Ovo traženje je izazvalo malu konfuziju, ali kada mu je data prilika da isproba novu pušku, Hitler ju je konačno preimenovao u jurišnu pušku (Sturmgewehr) i naredio da se njome prenaoruža i njegova lična garda.

Do kraja rata je proizvedeno oko 430 000 pušaka StG44 u svim varijantama. Bila je veoma dragocena na bojištu, naročito na Istočnom frontu gde je imala premijeru. Kvalitetno obučen vojnik je sa StG44 imao kvalitetno poboljšan taktički "repertoar", koji se najviše ogledao u tome da je mogao efikasno da zaustavlja protivnika na većim daljinama nego sa MP40, i da je StG44 bila mnogo korisnija i upotrebljivija od Kar98k u gradskim borbama. Takodje je svojom vatrom, mogao da pruži vatrenu podršku sličnu podršci iz lakog mitraljeza.


Jedan od "čudnih" dodataka u priboru puške je bio "Krummlauf", zakrivljena cev sa periskopskim nišanom koja je služila za gadjanje iza prepreke. Proizvodjena je u nekoliko varijanti, verzija "I" za pešadiju, zatimn verzija "P" za posade tenkova (u cilju pokrivanja mrtvih uglova, te odbrane od pešadije), potom verzije sa uglom od 30, 45, 60 i 90°. te verzija za StG44 i za MG 42. Najznačajnija i najkorišćenija verzija je bila verzija za StG44 za poešadiju ("I" varijanta) i uglom zakrivljenja od 30 stepeni.





Kasnije je Mauzer napravio nekoliko prototipova, označenih sa StG45(M), u koju je ugradio prilagodjen mehanizam paljbe mitraljeza MG42. Ovaj mehanizam je kasnije razradjen od strane inžinjera koji su za vreme rata radili u fabrici Mauzer, a nakon rata prebegli u Španiju.Kao finalni proizvod je dobijena puška CETME i Hekler i Kohov G3 i G5.

Generalno prihvaćena kao prva jurišna puška, uticaj dizajna StG44 na posleratno oružje je bio veliki. Dugo se zadržala u naoružanju pojedinih zemalja, izmedju ostalih i u JNA gde se zadržala na upotrebi u padobranskim jedinicama sve do 1983. godine. Iz naših magacina, oko 40 000 pušaka StG44 je otputovalo u Libiju.

digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Uto Dec 14, 2010 6:08 pm

Gewerh 43







UVOD

Prvu poluatomatsku pušku u Nemačkoj patentirao je još 1898.godine Mauzer (Mauser). Ta prva puška radila je na principu kratkog povratnog trzaja i nosila je oznaku Gew C98 (od nemačkih reči Gewehr-puška i Construcion-konstrukcija). Sledeća konstrukcija Mauzera bila je iz 1902.godine i nosila je oznaku Gew C02 i za razliku od prethodnog radila je na principu dugog povratnog trzaja. Obe ove konstrukcije kao i treću iz 1906.godine (Gew C06/08) odlikovao je previše složen mehaniza, osetljiv na blato i prljavštinu, i podložan čestim zastojima, tako da ih vojska nikada nije usvojila u naoružanje (i pored izvesne količine koja se našla na frontu). Tek su modeli tzv. avijatičarskog poluautomatskog karabina Mauser Model 15 i švajcarskog SIG “Mandragon Model 1908” ušli u većim količinama u naoružanje posada aviona i cepelina (pre usavršavanja sinhronih mitraljeza) ali i oni su patili od istih nedostataka gore nabrojanih poluautomata.

DIZAJN I RAZVOJ

U Drugi svetski rat Nemačka je ušla sa poznatom obrtočepnom repetirkom K98 (proverenog sistema Mauzer, jednog od najboljih u istoriji ali i starog preko 40 godina) kao osnovnom puškom. U to vreme i njihovi protivnici su bili naoružani takođe obrtočepnim repetirkama (Lee Enfield, Mosin Nagant, MAS-36...). Ubrzana priprema za ulazak u rat kao i veliki troškovi i napori kojima je bila izložena celokupna nemačka vojna industrija, jedan su od razloga što se, bar u početku nije razmišljalo o zameni repetirki. Još jedan bitniji razlog zanemarivanja daljeg razvoja poluautomatskih pušaka je i nemačka taktička doktrina (sa početka rata), gde je puška smatrana oružjem “podrške”. Doktrina upotrebe npr. jednog pešadijskog odeljenja bila je skoncentrisana oko puškomitraljeza MG34 koji je bio osnovni “izvor vatre” a strelci sa puškama K98 su mu bili podrška. On je mogao ispaliti više metaka nego sve puške zajedno, i vojnici su nosili više municije za MG nego za svoje puške. Ali u realnim borbenim uslovima nije sve baš kao na papiru. Puškomitraljezi MG su bili veoma teški i nezgrapni (sa svojim postoljima) da bi se koristili iz pokreta, tako da su vojnici prečesto morali koristiti svoju pušku u napadu. Za vojsku koja forsira brzi napad iz pokreta (a nemački Blitzkrieg je to bio) ovo je predstavljalo veliki nedostatak koji se posebno ogledao u borbama vođenim u naseljenim mestima (selima i gradovima), gde je bilo neophodno brzo prenošenje vatre sa cilja na cilj, koji bi se pojavljivao i nestajo među objektima. Zbog ovih nedostataka u trupe se u većem broju počeli uvoditi automati MP-38/40 ali njihov pištoljski kalibar, skromnog dometa i snage nije mogao odgovoriti zadatku. Na kraju stratezi su se ipak odlučili vratiti na početak i tražiti rešenje u unapređenju puške i povećanju njene borbene efikasnosti.

U skladu sa tadašnjom tendencijom razvoja pušaka u svetu nemački stratezi su još 1940. uvideli da je potrebno razviti neki oblik poluautomatske puške koja će imati veću brzinu vatre i povećati borbenu efikasnost pešadije. U godinama neposredno pred početak Drugog svetskog rata, u američkoj i sovjetskoj vojsci već su počeli sa uvođenjem poluautomatskih pušaka (M1 Garand i Tokarev SVT-38/40), tako da se može reći da je Nemačka već i tada pre početka rata dosta kasnila za njima, što će se kasnije i odraziti na to da njihove konstrukcije poluautomatskih pušaka nemaju neku zapaženu istorijsku ulogu, i to prvenstveno zbog kasnog pojavljivanja i uvođenja u jedinice (za koje postoji dosta razloga, od kojih su neki već navedeni a o nekima će tek biti reč). Posebno je Operacija “Barbarosa” (napad na SSSR) bila pravi podsticaj Nemcima za razvoj sopstvene poluautomatske puške, jer su u njoj bili neprijatno iznenađeni ali i zadivili vatrenim učinkom sovjetskih "poluautomata" - puškama Tokarev SVT-38 i SVT-40. Neretko su se ova puške mogle videti u rukama vojnika Vermahta, što pokazuje kakvo su mišljenje sami vojnici na bojištu imali o njima. Zbog kratkog zadatog vremenskog roka i nedostatka adekvatnog tehničkog rešenja, prvi projekti su kasnili gotovo godinu dana.




Nemački vojnik sa sovjetskom poluatomatskom puškom SVT-40

Na konkurs su se u isto vreme javila dva nemačka giganta - firme Valter (Walther) i Mauzer (Mauser) sa svojim konstrukcija poluatomatskih pušaka G41(W) i G-41(M) u kalibru 7,92x57mm Mauser. I jedan i drugi model su imali karakterističan kompresor na ustima cevi koji je koristio da se deo pritiska gasova iskoristi za repetiranja oružja. Razlog postojanja ovog kompresora je proistekao iz zahteva koje je pred konstruktore postavila HWaA (Heereswaffenamt - agencija za istraživanje i razvoj kopnene vojske Nemačke) da cev ostane čitava, tj. da se ne buši radi pozajmice gasova. Još neki od zahteva bili su i to da puška nema nikakvih pokretnih delove sa spoljne strane kao i da u slučaju kvara poluautomatskog mehanizma puška ima mogućnost ručnog repetiranja. Proizvedene su izvesne količine oba modela i poslate na trupna ispitivanja na istočni front. Iako osim ne bušenja cevi, Valter nije ispunio ostale uslove vojne komisije, njegova konstrukcija je "pobedila" jer se puška pokazala jednostavnijom i što je u tom momentu bilo veoma bitno, jeftinijom za proizvodnju. Mauzerovih pušaka G41(M) proizvedeno je prema raznim izvorima između 7.000 i 12.000 komada u Mauzerovim fabrikama u mestima Oberndorf i Neckar (sa kodnom oznakom "byf") i danas prestavljaju pravi raritet među kolekcionarima.





Kada je zvanično usvojena u naoružanje Valterova verzija, puška dobija službenu oznaku G41 ili Gew.41 (gubi se "W") i od 1942. do 1944.godine u pogonima dve fabrike - Valterovoj u mestu Zella Mehlis (kod.oznaka "ac") i Berlin Lubecker Maschinenfabrik - BLM (kod.oznaka "duv" а од 1945. "qve") broj proizvedenih primeraka varira od izvora do izvora i kreće se od 40.000 do 145.000, u svakom slučaju količina je bila znatna. Iako u to vreme jedina poluautomatsksa puška u naoružanju Vermahta (Wehrmacht) u borbenim uslovima, na frontu ova puška se veoma loše pokazala. Sam gasni sistem je bio veoma osetljiv i sa dosta delova tako da se prilikom konstantnog korišćenja u borbenim (terenskim) uslovima često kvario. Položaj teškog gasnog kompresora (na ustima cevi) izbacivao je pušku iz ravnoteže, težina kompletne puške (nešto preko 5kg) bila je velika a punjenje integralnog magacina sa 2 klipsa (sa po 5 metka) bilo je složeno i sporo. Zbog svega nabrojanog ova puška nije bila omiljena među vojnicima, što je bilo poznato i konstruktorima koji su radili na njenom usavršavanju.



G41 na leđima nemačkih vojnika


Konačno, posle upornog izbegavanja sovjetskog dizajna, Valterovi konstruktori su progutali svoj ponos i uz neke modifikacije kopirale taj isti dizajn pozajmise gasova sa puške SVT-40 i izbacili novi model poluautomatske puške pod oznakom G43 (Gew.43). Nova puška je znači pored novog, daleko boljeg i sigurnijeg sistema pozajmice gasova (bušenjem cevi), zadržala isti zatvarač (s' tim što je ručica za zapinjanje prebačena sa desne na levu stranu) a imala je i sa desne stranu fabručki montiranu šinu za montažu optike kao i zamenjiv okvir od 10 metaka u odnosu na integralni macacin puške G41. Na pušcu su testirani i tromblonski dodatak (Schiessbecher) i prigušivač pucnja (Schalldampfer) ali su pre serijske proizvodnje odbačeni. Za pušku se koristio kožni remen mod.98 koji je bio standardan za repetirke Mauzer i na pušku nije bilo predviđeno montiranje bajoneta. Jedna od osnovnih prednosti nove puške bila je jednostavnija, jeftinija i brža proizvodnja kao posledica primene novih materijala i procesa izrade. Masovno su korišteni delovi od presovanog lima (zatvarač, magacin, branik obarača, itd.), livenjem su rađeni poklopac i sanduk zatvarača a samo su radne površine bile obrađivane tj.glačane.




Prve puške bile su gotove u martu 1943. i poslate u trupe radi ispitivanja. Puška je odmah pokazale sve svoje kvalitete i prednosti (bar u odnosu na raniji model) tako da odlučeno da se kompletna proizvodnja odmah prebaci sa G41 na G43. To je automatski značilo i promenu dela alata i mašina pa je prava serijska proizvodnja počela tek u oktobru 1943.godine. Do kraja godine proizvedeno je, prema različitim izvorima, od 3000 do 10.000 pušaka od kojih je veoma mala količina (par desetina) i stigla na prvu liniju fronta. Kontinuirano savezničko bombardovanje nemačke industrije krajem 1943.godine uslovilo je da se proizvodnja pušaka G43 podeli u više fabrika i radionica, tako da se pored ranije pominjanih fabrikama (Valtera i BLM) u proizvodnju uključuje i firma Wilhelm Gustloff (Gustloff-Werke) sa kod.oznakom na puškama "bcd". Manje je poznato da je ova firma koristila i Koncentracioni logor (KL) "Buchenwald" za proizvodnju pušaka kao i da je Valterova fabrika koristila radnu snagu i prostor KL "Neuengamme". Proizvodnja u pogonima Gustloff-Werke trajala je samo jedan kraći period sa kraja 1943. i početkom 1944.godine, po jednim izvorima zbog potpuno unišetenih pogona od strane britanskih bombardera (jer su se u blizini nalazili i pogoni za proizvodnju raketa V-1) a po drugim jer je u tom periodu puška Stg.44 potpuno potisnula sa proizvodnih traka puške G43. Puške pravljene u koncentracionim logorima bile su sabotirane od strane logoraša. Sabotaže su bile npr. u nepravilnom tretiranju pojedinih komponenata puške tako da bi isti posle određenog perioda korišćenja pucale/lomile se, što je nekada dovodilo i do eksplozije pušaka. Da je ovo verovatno bilo poznato i Nemcima ali da su bili primorani da koriste i takve puške možda govori i podatak (ako je istinit) da te puške nikada nisu korištene kao snajperske. Do kraja rata broj proizvedenih pušaka bio je između 400.000 i 500.000 primeraka.



Panzergrenadieri sa puškom G43


Negde sredinom 1944.godine puška menja službenu oznaki iz G43 u K43 ili Kar.44 (K od Karabiner) bez nekog posebnog razloga jer nisu postojale nikakve značajne promene u konstrukciji ili merama. Doduše bilo je malih razlika u dužinama cevi ali u okviru mašinskih tolerancija, ili u zavisnosti iz koje fabrike je dolazila cev kao i par sitnijih tehničkih izmena i poboljšanja (npr. kvalitetnija šina koja je omogućavala čvršću montažu optike) kao i pojednostavljenja u proizvodnji. Tokom proizvodnje bilo je i par modifikacija u koje spada i proizvodnja zaštitna obloga cevi od plastike (od 1945.godine) koja je do tada pravljena od drveta kao i ceo kundak. Razlog ove modifikacije je čest lom drvene obloge koja je morala biti dosta izdubljena da bi primila gasnu polugu. Bilo je i eksperimenata sa prepravljanjem poluautomatske puške K43 u automatsku sa kalibrom 7,92x33 "Kurtz". Ova puška je trebala da koristi okvire automatske puške Stg.44 ali nikada nije odmakla dalje od eksperimenta.




Automatska puška K-43

Iako su sve puške imale fabrički ugrađenu šinu za montažu optike u stvarnosti samo je mali deo pušaka i bio opremljen optičkim nišanom, negde između 50.000 i 60.000 komada. I one su uglavnom korištene kao snajperske puške. U početku je bila montirana optika Zielfernrohr 4 ili ZF 4, uvećanja 4x sa odgovarajućom montažom. Ove nišane su proizvodile firme "Voightländer und Sohn" (Braunschweig-Nemačka) i "Opticotechna" (Prerau-Čehoslovačka). Pred sam kraj rata na puške je montiran i usavršeniji optički nišan firme "Carl Zeiss" službene oznake ZF 43/1 ali u izuzetno malom broju. Jedan od razloga ovako malog broja proizvedenih optičkih nišana je i njihova visoka cena. U ulozi snajpera puška G/K43 se nije pokazala loše, oni koji su je koristili bili su izuzetno zadovoljni istom. Mada zbog užurbane proizvodnje, sabotaža i nekih ograničenja samog dizajna, puške G/K43 u ulozi snajperske puške nikada nije uspela da potisne stare, proverene, repetirke K98 kojima je ostala verna velika većina iskusnih snajperista. Nekoliko godina posle rata čehoslovačka armija je koristila ove puške kao snajperske.




G43 sa montiranom Zielfernrohr 4 optikom




Zielfernrohr 4 iz bliza



Šta reći o ulozi puške G43 u Drugom svetskom ratu, prve Nemačke poluautomatske puške proizvedene u širem obimu. Sa jedne strane njena proizvodnja je počela relativno kasno, u vreme kada su Nemci već gubili rat a proizvedenih repetirki K98 je bilo u ogromnim količinama. Da se pojavila ranije sigurno bi potisnula pomenute repetirke i zauzela svoje mesto u istoriji rame uz rame sa sovjetskim i američkim poluatomatskim puškama. Sa druge strane njena pojava poklopila se sa pojavom automatske (jurišne) puške Stg.44 koja je u startu prevazišla pušku G43 jer je objedinjava u sebi i poluautomatsko i automatsko oružje. Sa stanovišta borbene upotrebe ova puška se pokazala izuzetno dobrom iako nikad nije dostigla nivo proizvodnje pa ni pouzdanosti kao npr. američka M1 Garand, tako da i pored periferne uloge koju je puška G43 imala u naoružanju Vermahta, vojnici su je rado dužili i nosili.




G43 na terenu (vojnik u sredini). Vojnik sa leve strane drži Stg.44





G43 pored Stg.44 i Panzerfausta

KARAKTERISTIKE



Model
G41
Kalibar 7,92x57 mm Mauser
Pripadnost Nemačka
Masa oružja 5,03 kg
Masa okvira
- praznog -
- punog -
Kapacitet magacina 10 metaka
Dužina 1124 mm
Dužina cevi 546 mm
Efektivan domet (500-800) m


Model
G43
Kalibar 7,92x57 mm Mauser
Pripadnost Nemačka
Masa oružja 4,4 kg
Masa okvira
- praznog -
- punog -
Kapacitet magacina 10 metaka
Dužina 1117 mm
Dužina cevi 549 mm
Efektivan domet (500-800)m


digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Uto Dec 14, 2010 10:14 pm

Automatska puska FG 42



Nemacka automatska padobranska puska FG 42(Fallschirmjaeger-gewehr 42),nastala je sredinom drugog svetskog rata,zbog izrazene potrebe za jednim univerzalnim automatskim oruzjem,koje bi zamenilo dotadasnje licno naoruzanje nemackog vojnika-zastareli karabin Mauser 98k.Namera je bila da se vojniku pojedincu znatno poveca vatrena moc.
FG 42 je razvijana paralelno sa jos jednim takvim projektom,tzv.jurisnom puskom Stg 44(sturmgewehr 44),s tim sto je prva bila cedo Luftwaffe,a druga kopnene vojske-Wehrmachta.I jedna i druga konstrukcija bile su vrlo napredne za ono doba i na neki nacin predstavljaju temelj za razvoj svih kasnijih automatskih pusaka,pa i onih najmodernijih iz danasnjeg doba.

Povod za razmisljanje o jednom ovakvom oruzju u okrilju Luftvafe nastao je,najverovatnije,posle desanta na Krit u maju 1941.U borbama koje su trajale 10 dana,nemacki padobranci su pretrpeli velike gubitke,narocito prvi talasi.Britanci su pruzali neobicno zilav otpor,koji je slomljen tek posle dovlacenja brdskih jedinica,gebirgsjegera. Za ovako velike gubitke ima vise razloga.Prvi je taj sto su Britanci,navodno,uspeli da provale nemacki sistem sifara,pa su tacno znali plan desanta.I naravno,skoncentrisali odbranu tamo gde je bilo najpotrebnije.Mozda je to i tacno,ali glavni uzrok velikih gubitaka medju nemackim padobrancima je bio taj sto su iskakali-nenaoruzani.
Naime,njihove puske i puskomitraljezi izbacivani su iz aviona u posebnim kontejnerima.Tako su prvi talasi morali da prihvate borbu,tek sa ponekim pistoljem i automatom.A koliko vredi boriti se pistoljem protiv utvrdjenog mitraljeskog gnezda,to prosudite sami. Prema tadasnjim normama,jednom padobrancu je bilo potrebno minimum 80 sekundi da se oslobodi padobrana,a tek posle da potrazi najblizi kontejner sa naoruzanjem koji je spusten posebnim padobranom.I to sve pod uslovom da je kontejner pao negde blizu.Tek kad se dokopa oruzja iz kontejnera,padobranac je mogao ravnopravno da prihvati borbu.Dakle,u tom kriticnom intervalu-od doskoka do naoruzavanja iz kontejnera-i izginulo je najvise ljudi.

Posle gorke lekcije sa Krita,uvedene su podhitno nuzne izmene.Padobranci su od tada morali,po mogucstvu,da iskacu sa svojim naoruzanjem.Uvedeni su i novi vezovi za padobrane,tako da su padobranci mogli da se oslobode za desetak sekundi.Ipak,ono sto je bilo najvaznije,doneta je odluka da se razvije novo oruzje specijalno za padobrance.Novo oruzje je trebalo po gabaritu da bude takvo ,da padobranci mogu da iskacu sa njim,a da pritom ispunjava jos dva zahteva-da bude poluautomatsko,sa mogucnoscu izbora automatske vatre i da koristi puscanu,a ne pistoljsku municiju. Evo i narucenih specifikacija za razvoj novog oruzja:
-Ne sme da bude duze od 1m.
-Ne sme da bude teze od karabina Mauser98k(po mogucstvu lakse).
-Koriscenje standardne puscane municije.
-Kapacitet punjenja minimum 10 metaka,sa mogucnoscu punjenja pojedinacnim mecima.Punjenje putem okvira koji moze da se vadi i menja.
-Opticki nisan otporan na udarce,,sa mogucnoscu uvecanja od jedan i po puta.
-Mogucnost biranja pojedinacne i automatske vatre.
-Stabilnost prilikom automatske paljbe,cak i kad se gadja iz stojeceg stava.
-Montaza za tromblon.
-Sina za mali bajonet ili sklopivi siljati bodez.
-Opsti oblik oruzja da bude takav da se u bliskoj borbi moze koristiti kao batina.
-Radi preciznosti,da pojedinacno gadja sa zatvorenim zatvaracem,a automatski sa otvorenim.
-Izmena cevi nije neophodna.Vek cevi najmanje 2000 metaka.
-Oruzje ne mora da ima klasicni kundak,ali mora da ima oslonac za rame.
-Za gadjanje iz lezeceg stava,potrebno je da ima jednostavne nozice radi stabilnosti.
-Pri automatskoj paljbi oruzje ne sme da odskace, vec mora da bude stabilno.
-Da bude maksimalno zasticeno od prljavstine.
-Da bude otporno na sve vrste potresa i udaraca,zbog prirode namene.

Nemacko vazduhoplovstvo bilo je u svemu"drzava za sebe",pa i po pitanju naoruzanja.Niko ne moze da objasni otkud toliki rivalitet sa Vermahtom,ali je cinjenica da je postojao. I zato FG 42 nije prepusten uobicajenim instancama,zaduzenim za svo nemacko pesadijsko naoruzanje.Poveren je "svojim" ljudima iz Ministarstva vazduhoplovstva,koji se dotad nikada nisu bavili pesadijskim naoruzanjem,vec samo avionskim.Jedino sto su jos 1938,avionski mitraljez MG 15 pokusali da pretvore u puskomitraljez za kopnenu upotrebu.To je sve,ali sigurno je postojalo mnogo sjajnih i lucidnih inzinjera.
Nema sumnje da je FG 42 malo remek-delo konstruktora Luisa Stangea.Uprkos tome sto je mauzerova puscana municija veoma jaka,uspeo je da napravi jednu relativno kratku i laganu automatsku pusku.Stange je ubacio i neke konstruktivne elemente koje konzervativni Vermaht nikada ne bi prihvatio.Npr.okvir koji se utice sa leve strane,prav kundak i diopterski nisan.Ipak,ne zaboravimo da je Stange bio veoma inventivan i plodan konstruktor.U njegove zasluge,spadaju i automat Stajer-Zoloturn i puskomitraljez MG 34.

Proizvodnja FG 42 je dosla sa velikim zakasnjenjem,tek pred sam kraj rata.Razloga za to ima vise.Nemci potkraj rata vise nisu imali ni vremena,za jedno tako ekscentricno i cak,luksuzno oruzje.
Uostalom,StG 44 je vec bio u masovnoj proizvodnji i sasvim je zadovoljavao sve potrebe za jednu modernu automatsku pusku.Padobranci su u medjuvremenu pretvoreni u kopnene jedinice,tako da nije bilo ni taktickih razloga zaprioritet proizvodnje nekog specijalnog oruzja za njih.Dosuse,i sam Gering je jednom prilikom gadjao iz FG i rekao"da se tog oruzja ne treba odreci'.Ali tek kad su nemacki padobranci u jednoj operaciji oslobodili Musolinija u Gran Sasu,prvi put je primecena upotreba FG 42.
Cak se i Hitler zainteresovao za nju i trazio da mu se podnese izvestaj sa probnog gadjanja.Bio je zadovoljan i naredio da se "odmah stavi u masovnu proizvodnju". Ali vec je stigla 1945.Bilo je prekasno...

Niko tacno ne zna koliko je ukupno komada FG42 uopste proizvedeno.Postoje samo okvirne procene,ali ni one se ne slazu.Jedni navode cifru od 5000,drugi cak 7000.A jedan izvor tvrdi da je napravljeno tacno 11380 komada.Sudeci po svemu,a narocito foto-dokumentaciji,taj broj je bio daleko manji.Manji cak i od 5000.Realna brojka je negde oko 1500 komada.

Postojale su dve verzije:prva,koja je koriscena u Gran Sasu i druga,koja se zvanicno zvala "nova verzija",prepoznatljiva po drvenom kundaku.Nemacki padobranci su imali FG42 u svom naoruzanju i u cuvenoj bici za Monte Kasino,sasvim sigurno,jer postoj fotografija koja o tome svedoci.Koriscena je kasnije,u Francuskoj,gde su padobranske jedinice(kao kopnene trupe) pruzale ogorceni otpor saveznicima.Koliko je poznato,u desantu na Drvar nije koriscena FG42,verovatno zato sto upotrebljeni padobranci nisu pripadali Luftvafe,vec Vafen-SS.Rec je o 500.SS padobranskom bataljonu.
Sve u svemu,FG42 spada u kategoriju retkog oruzja.Dosla je prekasno na pozornicu i u premalom broju.Cak su i pouzdane fotografije retke,a zanimljivo je da je na svima prva verzija.Ona je poboljsana, jer je "pucala preglasno,pa je razmak izmedju strelaca morao da bude minimum 3 m.Poboljsana verzija je dobila drveni rukohvat i kundak,ali gde je i u kolikom broju koriscena ostace tajna,jer foto-dokumenata nema.



Prva i druga verzija FG 42

digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od Fraya taj Čet Dec 23, 2010 9:45 pm

Nemacki izvori kazu da je brojka 7.500 komada, cak je bilo i tri
verzije pri cemu su prva i druga jako slicne. Razlog da se nije proizvodila
u vecem broju je taj sto Firer i kompanija nisu bili bas odusevljeni jer
je stalno bilo nekih izmena od strane konstruktora, tako da su prednost
dali StG 44 . Inace jeste tacno da je Luftwaffe bila kao drzava za sebe,
sa jako visokim ugledom a i legendarnim pilotima.

Pisi dalje o oruzju, svom muzu sam malo prevodila ovaj tvoj post,
a i mene ( neces verovati) zanima istorija naoruzanja,narocito deo
iz WWI i WWII.

Fraya
Super profi
Super profi

Broj poruka: 2139
Datum upisa: 19.04.2010
Lokacija: suncana strana sokaka

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Pet Jan 28, 2011 2:48 pm

Prvi put cujem za trecu verziju...Ako imas fotke i ako te ne mrzi,postavi sliku ovde...

Drago mi je da ti se dopada tema

digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Pet Jan 28, 2011 3:21 pm

Steyr-Solothurn MP 34



Steyr-Solothurn (Stajer-Zolotutn) je automat-veteran prve generacije iz tridesetih godina proslog veka.Ovaj klasicni automat bio je delo vrlo inventivnog nemackog konstruktora Luisa Stangea iz Rajnmetala,kome se pripisuju i druge izuzetne konstrukcije poput puskomitraljeza MG 34 (popularnog "sarca") i padobranske automatske puske FG 42. Preteca Stajer-Zoloturna nastala je jos 1920. i nosila je oznaku MP 20. Za to doba bila je to izuzetno moderna konstrukcija, ali trebalo je nekoliko godina da se dotera i usavrsi za serijsku proizvodnju. Kako je Versajskim ugovorom Nemcima bila zabranjena proizvodnja oruzja( narocito automatskog ), to je domisljati Stange nasao proizvodjaca u neutralnoj Svajcarskoj, firmi "Solothurn", koja je na neki nacin bila podruznica "rajnmetala". Prvi proizvodni model "Solothurna" dobio je oznaku S-100. Kako se oruzje odlicno prodavalo na medjunarodnom trzistu, poslovni Svajcarci su izbacili niz varijanata, od kojih je jedna imala izuzetno dugu cev. Isto tako, automat je radjen i u razlicitim kalibrima-9 mm Steyr, 7,63 mm Mauser, 7,65 mm Parabellum, 9 mm Parabellum, 9 mm Mauser, pa cak i 45 ACP.Dakle za svaciji ukus i potrebu-sve prema zeljama musterija.



Automat je imao jednu dodatnu originalnu "caku", koju bi mnogi strelci i danas pozeleli: mogao bi da se puni i bez rezervnih okvira. Kako? Na usadniku okvira, koji je smesten s leve strane, nalazi se jos jedan otvor sa donje strane. Kada utaknemo okvir u taj otvor, mozemo da ga punimo odozgo klipovima sa municijom. Sistem je vrlo bezbedan, jer sprecava da se slobodni zatvarac pri punjenju vrati napred i izvrsi opaljenje metka koji je ostao u cevi. Jedini problem je bio sto, ako zelite da brzo napunite oruzje, morate imate spremljeno nekoliko punih klipova, jer u okvir staje 32 metka. U protivnom, dok nizete municiju u klipove, izgubicete puno vremena, a onda i cela stvar gubi smisao.



Punjenje okvira klipovima

Jedno vreme je "zoloturn" izradjivao automat u kooperaciji sa austrijskim "Stajerom", da bi 1935,"Stajer" preuzeo licencu za kompletnu proizvodnju a prve primerke u kalibru 9 mm Steyr je isporucio austrijskoj policiji, koja ga je uvela u naoruzanje pod sluzbenom oznakom MP 30. Austrijska vojska je takodje usvojila jednu varijantu u kalibru 9 mm Mauser i nazvala je MP 34. Posle aneksije Austrije od strane Treceg Rajha (cuvenog Anslusa),ovi automati su zadrzali oznaku MP 34.
Automat se vrlo dobro prodavao na medjunarodnom trzistu. Juznoamericke drzave:Cile,El Salvador ,
Bolivija i Urugvaj kupovale su ga u velikim kolicinama. Svoje prvo vatreno krstenje, automat je doziveo vec u bolivijsko-paragvajskom Cako ratu ( 1932-1935 ).Juznoamerikanci su imali i specijalne prohteve. Tako je za njihovo trziste izradjena i manja kolicina varijante u kalibru 45 ACP sa prednjom rucicom i okvirom od 25 metaka, verovatno za policijsku upotrebu. Portugal se 1935, takodje snabdeo vecom kojicinom u kalibru 7,65 para. Njihova oznaka je glasila Pistola metralhadora Steyr m/935.
Automat je ostao u naoruzanju portugalske carinske straze( Guarda Fiscal ) sve do sedamdesetih godina 20. veka! To dovoljno govori koliko je bio pouzdan i kvalitetan. Tokom Drugog svetskog rata, automat je prodavan cak i Kini i Japanu. Koliko je automata ukupno prodato u svetu i u kojim sve kalibrima, danas je tesko ustanoviti.



Delimicno rasklopljen automat



Selektor paljbe


Ipak, Nemci su 1940, obustavili proizvodnju.Klasicni automati prve generacije, morali su da ustupe mesto modernijem i jeftinijem konceptu kao sto je MP 40, popularni"Smajser". Otpao je drveni kundak, kosuljica sa otvorima za hladjenje cevi i opcija pojedinacne paljbe. Novi automat, narocito u ratnim uslovima, morao je da bude jednostavan i lak za masovnu proizvodnju, ali i jeftin jer nije bilo sirovina za bacanje. Ipak, to ne znaci da Stajer-Zoloturn nije koriscen sve do kraja rata. Pritom valja istaci, da ovaj automat nikada nije bio u sluzbenom naoruzanju Vermahta. Od regularnih jedinica, vidjen je jedino u naoruzanju pesadijskih jedinica Luftvafe i to pre svega u borbama za Lenjingrad. Zato su ga obilato koristile nemacka policija, SS i razne lokalne oruzane formacije. Ni kod nas nije bio redak. Sudeci po foto-dokumentaciji, koristile su ga sve zaracene strane,narocito ustase. Moze se videti i u naoruzanju cetnika i naravno,partizana. To ne znaci da je bio cest, sigurno ne kao MP 40, ali ni toliko redak kao,recimo,Erma.





Stajer-Zoloturn su u Jugoslaviji koristile sve zaracene strane...


digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od Fristajlo taj Pet Jan 28, 2011 3:45 pm

Bravo, Digi, zanimljiva tema... Biće i mojih priloga.

Fristajlo
Platinasti član
Platinasti član

Broj poruka: 19651
Datum upisa: 17.03.2010
Lokacija: Beograd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Pet Jan 28, 2011 3:55 pm

Automati MP 38 i MP 40



MP-38 sa sklopljenim kundakom

MASCHINEPISTOLE 38 (MP38)

Ovo je, verovatno, najpoznatiji vojni automat svih vremena koji je u istoriju ušao pod potpuno pogrešnim imenom. Često su ga zvali Šmajser (Schmeisser) iako Hugo Schmeisser nije imao nikakve veze ni sa njegovom konstrukcijom, ni sa proizvodnjom (konstruktor je Vollmer, a proizvodio se u "Erma-Werke"). Ovo oružje prati jedan veliki mit, koji je počeo da se stvara već u prvim godinama rata. Predstavljalo je sinonim nemačke vatrene moći i „Blickrig“ doktrine uopšte. Nemci su ga koristili u svojim marketinškim kampanjama, na propagandnim plakatima. Za njegovu ogromnu slavu najvećim delom zaslužna je holivudska industrija u posleratnim godinama, gde se stekao utisak da je svaki drugi Nemac bio naoružan „Šmajserom“.

Realnost je bila daleko drugačija „Šmajseri“ su bili relativno rijetko zastupljeni u naoružanju Vermahta. Od 1939. do 1945. proizvedeno je ukupno 908.317 komada automata oba modela, što je skoro zanemarljivo u odnosu na višemilionsku proizvodnju karabina K98k. Automat je na bojištu bio inferioran u odnosu na K98k, naročito na MG34, MG42 i Stg44. Istina, on je i zamišljen kao oružje tenkista, padobranaca i za blisku borbu u urbanim sredinama, dakle prvenstveno za specijalne trupe, a ne za opšti sastav. Konačno, tokom svoje eksploatacije iskazao je nekoliko opasnih nedostataka.

NASTANAK

Početkom 1938. nemački vojni Ured za oružje je od „Erfurter Maschinenfabrik“ (ERMA), zatražio razvoj automata pogodnog za naoružanje posada oklopnih vozila, tj. pogodnog za dejstvo kroz otvore na njima. Već početkom juna iste godine ERMA je vojsci ponudila MP38. Razlog ovako brzog odgovora na zahtev leži u tome što je fabrika iz Erfruta već imala razvijen svoj automat. Naime, nemački konstruktor Hajnrih Folmer je još dvadesetih godina pristupio rekonstrukciji automata sa slobodnim zatvaračem, MP18 9 mm Luger, čiji je plod bio automat VMP25 (Vollmer MP25). Međutim novom oružju je, od strane naručilaca, stavljeno niz zamerki od kojih je najkarakterističnija velika dužina povratne opruge, ali je uprkos svemu odobreno njegovo dalje razvijanje. Kasniji modeli su takođe imali mane VMP 26 – loše se pokazala zaštitna obloga cevi, VMP 30 – previsoka kadenca (700 met/min). Bez obzira na sve primedbe ERMA nastavlja da razvija oružje. Automat doživljava i svoju komercijalnu primenu, izvozi se, pod nazivom ERMA-MP (EMP, bivši VMP 31), u Bugarsku, Južnu Ameriku, a po nekim indicijama i u Kraljevinu Jugoslaviju. ERMA je vizionarski jos 1936. prilagodila EMP zahtevima oklopnih trupa. Klasični drveni kundak je zamenjen preklopnim metalnim, za sigurno držanje predvidjen je pištoljski rukohvat, uklonjena je prednja drvena obloga, a za prihvat automata levom rukom predviđen je usadnik okvira, koji je zbog udobnijeg prihvata postavljen pod uglom od 30° ulevo i nagnut nešto unapred. Osigurač okvira rešen je polugom plasiranom sa zadnje strane usadnika, zadržan je sistem teleskopske obloge opruge, regulator za jedinačnu i rafalnu paljbu, a na ustima cevi ugrađena je preklopna kuka, koja je služila za kačenje o spoljnu površinu puškarnice, pri dejstvu iz oklopnog vozila. Zadovoljni ovim rešenjem, pripadnici Waffen-SS naručili su oko 10.000 primeraka EMP36.



Testiranje automata


ZAHTEVI VOJSKE

Tako je ERMA 1938. po stizanju zahteva Ureda za oružje već imala spreman model automata i uhodanu proizvodnju. Za kratko vreme na oružju su izvršene minimalne prepravke po zahtevima naručilaca: masivni sanduk od glodanog čelika zamenjen je sandukom od profilisanog lima, automat je prilagođen samo automatskoj vatri, usadnik okvira postavljen je na sanduk pod uglom od 90° u obe ravni. Utvrđivač okvira zamenjen je dugmetom sa leve strane usadnika, zadnji drveni usadnik zamenjen je bakelitnim. Preklopna kuka na ustima cevi zamenjena je stalnim nastavkom i na kraju na donjem delu cevi dodata je šina za oslonac automata na zid otvora oklopnog vozila. Novo rešenje je prihvaćeno 29. Juna 1938. pod zvaničnim nazivom MP38, a serijska proizvodnja je počela 2. avgusta iste godine.

MASCHINEPISTOLE 40 (MP40)



Kako je oružje projektovano po mirnodopskim standardima, uz primenu tehnologije izrade delova glodanjem, Vermaht je do napada na Poljsku, dobio samo nekoliko hiljada MP38. Već u prvim danima rata pokazalo se da je neophodno preći na jeftiniju, bržu, masovnu proizvodnju oružja. Vojna industrija je, novim uslovima počela da se prilagođava 1939. U proizvodnji ručnog naoružanja počela je da se primenjuje tehnologija presovanja limova. Proizvodnja MP38 uz primenu novih tehnologija, startovala je između marta i jula 1940. Tako nastaje novi model, MP40, koji je u suštini bio isto oružje, samo s razlikama koje su se odnosile na izbacivač, utvrđivač magacina (koji je u početku bio orebren a kasnije gladak) i sanduk. Dakle osnovna razlika je bila u načinu proizvodnje, jer je ovaj model koristio presovani lim i jednostavne sastavne delove koje su mogli da izrađuju i drugi proizvođaci širom Nemačke. Upotreba visokokvalitetnog čelika se izbegavala u najvećoj meri, a za vezivanje delova koristilo se tačkasto zavarivanje. Masovna produkcija MP40 poverena je firmama „ERMA“, „Haenel“ i „Steyr“. Pri tome presovane elemente isporučivali su „Merz-Werke“ i „National Krupp Registrierkassen GmbH“, „Grazer Zwergwerk von Steyr“ isporučivao je pribor, okvire i punjače okvira.



Presek MP40 gde se vidi mehanizam automata


MP40 je imao nekoliko varijanti, ali je spoljašnji izgled neznatno menjan. Najinteresantnija verzija je bio MP40/II. To je bio pokušaj da se parira ubojitoj snazi ruskog PPSh 41 sa tanjirastim magacinom u koji se smeštao 71 metak. Bio je prava noćna mora za nemačkog vojnika. Novi model je proizveden krajem 1943. godine i imao je duplo kućište magacina, u koja su mogla da se smeste dva magacina sa po 32 metka. Jedan je bio povezan stazom za punjenje, a kad se on isprazni, drugi se potiskivao na njegovo mesto, tj. ubacivao se novi. U praksi se to nije pokazalo dobro zbog velike težine i lošeg balansa. Ovaj očajnički pokušaj nije imao većeg uspeha i predstavljao je svojevrstan kuriozitet.



Nemački vojnik naoružan MP40 automatom na položaju

Oružje sa drvenim kundakom, nastalo na osnovu MP40, poznato pod oznakom MP41 bilo je Haener-ova probna investicija, ali nikad nije prihvaćeno kao službeno oružje.



MP 41

NEDOSTATCI

Tokom borbene eksploatacije , još u Poljskoj, vojnici su zapazili nekoliko nedostataka ovog automata. Prvo, dešavali su se zastoji posle prvog ispaljenog metka. Nemci su dugo proučavali razlog, ove po vojnika smrtonosne mane. Uočeno je nekoliko uzroka: vojnik je levom rukom obuhvatao okvir (po propisu smeo je hvatati samo za usadnik), čime je, tokom trzanja, dolazilo do njegovog krivljenja i fatalne promene ugla hranjenja. Vojnici su, prema uputstvu, podmazivali okvir, prašina koja je zapadala u unutrašnjost, vezivala se za ulje, što je trenje između zidova okvira i municije povećavalo sa koeficijenta 0,15 na 0,30. Osim toga, cik-cak raspored dovodio je do nepovoljnog međusobnog pritiska municije i promene položaja metka. Ova mana nikada nije u potpunosti otklonjena, iako je izdato strogo uputstvo o pravilnom držanju oružja, uvedena pojačana opruga donosača (što je kapacitet okvira smanjilo sa 32 na 28 metaka), i novi propis o čišćenju i održavanju.

Drugu manu predstavljalo je slučajno opaljenje kada je zatvarač u prednjem položaju. Prilikom jačeg potresa, dešavalo se da zatvarač, usled inercije, „poleti“ unazad, izvrši punjenje i opaljenje. Kao privremeno rešenje, izdato je uputstvo o primeni specijalnog kožnog remena, koji je fiksiran oko cevi. A specijalnim jezičkom ručica zatvarača čvrsto je fiksirana. Ovo privremeno rešenje je čak i pohvaljeno, jer je remen prekrivao otvor za izbacivanje čaura i sprečavao prodor nečistoće. Kao trajno rešenje od sredine 1942. na svim proizvedenim automatima, stara ručica u vidu kuke zamenjena je novom, sa osiguračem koji je u prednjem položaju zatvarača upadao u izrez sanduka. Zamena je izvršena do sredine 1943. (adaptirani automati M38 oznaceni su kao MP38/40), a svi novoproizvedeni automati opremani su novim ručicama.


digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Pet Jan 28, 2011 4:00 pm

Bravo, Digi, zanimljiva tema... Biće i mojih priloga.

.Postavljaj,rodjace,sve sto ti se ucini interesantno...Ne mora hronoloski.Eto,ja sam poceo sa WW2,jer volim oruzje iz tog perioda...

digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Pet Jan 28, 2011 4:24 pm

Beretta 38A



Beretta 38 A bila je ponos i perjanica italijanske industrije streljackog oruzja,od pojave 1938, pa do kraja Drugog svetskog rata. U toku 1942, izbacena je i pojednostavljena varijanta, nazvana Beretta 38/42, ali nju treba smatrati zasebnim modelom.



Beretta 38/42


Proizvodnja Berette 38 A nastavljena je i posle rata, do 1950, kada je ustupila mesto modernijim konstrukcijama.
Beretta 38 A je najpoznatiji italijanski automat iz Drugog svetskog rata. Mnogo je doprineo da fabrika "Beretta" stekne dobar glas, a bio je popularan gde god je bilo italijanske vojske: od Severne Afrike, do Jugoslavije. Vrlo rado su ga koristili svi ucesnici u ratu, Saveznici i Nemci, narocito posle kapitulacije Italije 1943. Konstruktor ovog automata, bio je oproban majstor, Tullio Marengoni. On je pre toga vec imao iskustva sa poluautomatskim karabinima Beretta, koji su takodje koristili pistoljsku municiju i na neki nacin, predstavljaju veznu kariku izmedju dva roda oruzja. Mogli bi da se upisu kao "automati koji gadjaju poluautomatski", ma koliko to neobicno zvucalo. Narocito je model iz 1935, licio na kasniju Berettu 38 A. Ipak, ti poluautomatski karabini ostali su u senci i prakticno su nepoznati izvan Italije. Zato je sa Berettom 38 A Marengoni napravio pun pogodak i to mu je, bez sumnje, najuspesnija konstrukcija.
U toku svog "zivota", Beretta 38 A je izradjivana u vise varijanti, ali su nama najinteresantnije verzije koriscene u ratu. Bilo ih je ukupno tri, iako pojedini autori smatraju da su postojala dva modela ( od kojih je drugi radjen u dve verzije ). Uglavnom, automat je do 1944, pretrpeo je tri modifikacije, u cilju usavrsavanja, odnosno pojednostavljenja i jeftinije proizvodnje.



Sistem biranja vatre pomocu dva obaraca.
Prednji sluzi za pojedinacnu, a zadnji za rafalnu paljbu.
Interesantna je i sina koja u sklopu rucice zatvaraca
sluzi kao poklopac za zastitu mehanizma od prljavstine...[/i

Prva varijanta pojavila se u januaru 1938, i prepoznacemo je po duguljastim otvorima na kosuljici cevi, kao i po jednostavnom kompezatoru, sa dva velika otvora sa gornje strane. U standardnu opremu , spadao je i kratki bajonet, koji se sklapa ispod cevi. Automat ima dva obaraca. prednji sluzi za pojedinacnu, a zadnji za automatsku vatru. Poluga kocnice smestena je s leve strane oruzja, odmah iznad obaraca. Postoje dve pozicije, "F" i "S", od italijanskih reci "fuoco"(vatra) i "sicuro" (sigurno,bezbedno). Kocnica se, naravno, aktivira kada se poluga gurne u polozaj "S". Ovaj rani model Berette nema poprecnu sigurnosnu civiju, koja blokira zadnji obarac. Okviri su izradjivani od tankog presovanog celicnog lima i to u tri velicine-za 10,20 i 40 metaka.

Druga varijanta je zadrzala jednostavan kompenzator i sklopivi bajonet, ali su duguljasti otvori za hladjenje na kosuljici cevi zamenjeni mnogobrojnim okruglim rupicama. Isto tako, dodana je i kocnica u obliku poprecne civije koja blokira zadnji obarac, odnosno onemogucava automatsku vatru. Oruzje tako dejstvuje samo kao poluautomatski karabin. Izgleda da je Marengoni, na izvestan nacin bio opsednut poluautomatskim dejstvom i da se te ideje vrlo tesko oslobadjao .
Ova varijanta obicno ima na kundaku, s desne strane utisnut grb italijanske kraljevske vlade. To je, u stvari, bio prvi model koji je usao u proizvodnju u sirim razmerama.

Treca varijanta je bila standardna i najpoznatija od svih. Pojavila se krajem 1938. i masovno je proizvodjena do 1944. Njena pojava vezuje se za potrebe ministarstva"Africa Italiana" ( Italijanska Afrika ), koje je trazilo laganiji i jednostavniji automat, pogodan za pustinjsko ratovanje u Africi. Kao prvo, otpao je sklopivi bajonet, a kosuljica cevi dobila je efikasniji kompenzator, sa cetiri izreza sa gornje strane.



[i]Nemacki vojnik sa Berettom 38 A



Beretta 38 A ima specifican sistem zapinjanja zatvaraca, koji sprecava prodiranje prljavstine i prasine u unutrasnjost mehanizma. To je, verovatno ucinjeno kao preventiva od africkog peska. Rucica zatvaraca je sastavni deo jedne klizne sune , s desne strane sanduka. Povlacenjem rucice unazad zatvarac se zapinje, ali se rucica sa sinom vraca u prednji polozaj i fiksira pomocu jednog zapora. Tako sina funkcionise kao zastitni poklopac mehanizma. Prilikom paljbe, rucica ne seta zajedno sa zatvaracem unazad, tako da mehanizam ostaje zatvoren. Ovo resenje je vrlo korisno, jer obezbedjuje nesmetano funkcionisanje zatvaraca, bez obzira na spoljasnje uslove. Takodje, doprinosilo je i visini cene izrade automata.




Mornaricki komandosi sa automatima Beretta

Ova standardna verzija, izradjivana je masovno sve do kraja rata. Veliku kolicinu je 1939,narucila rumunska vojska, a bila je vrlo popularna medju nemackim trupama u Italiji. To se narocito odnosi na padobranske jedinice i kopnene trupe Luftwaffe, ali sudeci po foto-dokumentaciji, rado su je nosili cak i pripadnici regularne vojske,Wehrmachta, da ne govorimo o brojnim policijskim i SS sluzbama. Tome, verovatno, doprinosi i sto je Beretta bila u istom kalibru kao i nemacki automati-9mm, ali glavni razlozi su sigurno neni kvalitet i pouzdanost. Nisu samo Nemci uocili kvalitete ovog automata. Saveznici u S. Africi i u Italiji takodje su ga rado koristili, bas kao i svi moguci ucesnici rata na nasim prostorima. Pre svega, u italijanskoj okupacionoj zoni, ali i sire. Jedini ogranicavajuci faktor ovog automata, bili su njegovi okviri, koji su uvek bili u hronicnom pomanjkanju. U suprotnom, upotreba ovog automata, bila bi jos masovnija na saveznickoj strani.

Tehnicke karakteristike

Kalibar: 9 mm
Duzina (mm): 947
Duzina cevi (mm): 320
Masa( g ): 3.954
Brzina paljbe: 500-600 met/min
Kapacitet okvira: 10,20 ili 40 metaka

digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Pet Jan 28, 2011 4:53 pm

.


Poslednji izmenio digitalmandrak dana Pet Jan 28, 2011 5:03 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Pet Jan 28, 2011 5:02 pm

Automat Orita M1941




Rumunija je pristupila Trojnom paktu Nemacke, Italije i Japana 23. novembra 1940. Naoruzanje rumunske vojske bilo je u tom trenutku relativno zastarelo. Nesto modernije oruzje bilo je ceskog porekla i izradjivano po licenci u fabrici " Cugir " u Transilvaniji. U sklopu reorganizacije i modernizacije vojske posle pristupa Trojnom paktu, poceo je i rad na konstrukciji originalnog automata.

Novo oruzje bilo je zavrseno za testiranje 1941. i dobilo zvanicnu oznaku Model 1941, a ime Orita dato je u cast rumunskog konstruktora Marina Orite. ( U nekim izvorima, moze da se nadje podatak da je za dizajn oruzja najzasluzniji Leopold Jaska ). Konstrukcija i proizvodnja ovog automata tempirana je za poretak napada na SSSR, u kome je ucetvovala i rumunska vojska. Medjutim, serijska proizvodnja je kasnila, pa je oruzje otislo na front tek 1942. Zapravo, tada se zvanicno pominje u jednom vojnom prirucniku rumunske vojske, a prema nekim izvorima, veca kolicina je isporucena trupama tek naredne godine. Orita je stigla na Istocni front u najgore vreme po Nemce i njihove saveznike...
Logicno bi bilo da novo oruzje, pod takvim uslovima , bude sto jednostavnije i jeftinije za proizvodnju, ali to nije bio slucaj sa Oritom. Automat je izradjivan sa frezovanim kucistem i imao je besprekoran finis, kao da je bio namenjen komercijalnoj prodaji u mirnodopsko vreme. Rumuni su ocito hteli da njihova vojska ima kvalitetan automat, jedino sto nisu predvideli razvoj dogadjaja na frontu.



Automat Orita u muzeju u Bukurestu

Orita radi na principu slobodnog zatvaraca i koristi municiju 9 mm Para. Njen uspravni okvir lici na onaj kod nemackog MP 40. Iako je municija ista, okviri ne mogu medjusobno da se menjaju. S obzirom da je zbog potreba na frontu proizvodnja isla uvek ispred daljeg razvoja i usavrsavanja, izmene i poboljsanja su dodavani "u hodu". Tako je nastalo nekoliko varijanti ovog oruzja, iako je zvanicna oznaka i dalje bila Orita Model 1941.



Verzije automata

Najzanimljiviji tehnicki detalj na Oriti je zatvarac. Da bi sprecili prevremeno opaljenje metka, sto se cesto desavalo kod automata sa slobodnim zatvaracem, rumunski konstruktori su odacili fiksnu udarnu iglu. Umesto nje , na Oriti je udarna igla pokretna, a u zadnjem polozaju je drzi jedna mala opruga, tako da joj vrh ne viri i ne moze da se vidi. Iza udarne igle smesten je udarac koji rotira na jednoj poprecnoj civiji. Kada zatvarac krene u prednji polozaj, udarac krece iz svog zadnjeg polozaja i rotira, tako da donji deo ide unatrag, a gornji napred. Gornji deo udaraca aktivira udarnu iglu, ciji vrh zatim proviri i izvrsi opaljenje metka. Zaista zanimljiva i korisna konstruktorska doskocica, barem kad je bezbednost u pitanju. Jedino sto je u vreme kad je automat bio u upotrebi predstavljala luksuz, jer je prolongirala proizvodnju i iziskivala dodatne troskove.
Brzina paljbe iznosi 600 metaka u minutu, sto je kao kod Berreta 38A, ali nesto brze nego kod MP40.
To u praksi znaci da je Orita pri rafalnoj paljbi i sa daljine po zvuku mogla da se razlikuje od nemackog automata. Iskusniji sovjetski borci su vec po zvuku mogli da zakljuce da li imaju posla sa Nemcima ili Rumunima.
Prva verzija Orite imala je selektor vatre-prekidac, kojim je strelac birao da li zeli da gadja pojedinacnom ili rafalnom paljbom. Kada je prekidac u donjem polozaju, ukazuje se slovo"A" i oruzje je podeseno na automatsku vatru. I obrnuto, kad je u gornjem polozaju, ukazuje se broj "1" i automat je u rezimu jedinacne vatre. Korisna stvar za mirnodopsko vreme, ali ne za teska ratna vremena, pa je ovaj detalj na kasnijim verzijama izostavljen.
Isto tako, tokom proizvodnje izostavljen je i podesivi zadnji nisan, koji je imao podeoke od 100 do 500 m. Umesto njega montiran je preklopni zadnji nisan sa samo dva polozaja: za 100 i 200 m. Rastojanje izmedju nisana i musice kod Orite iznosi 39 cm. Musica je dobro zasticena od mehanickih udaraca i zbog toga cev iz profila pomalo podseca na cev neke vazdusne puske, sto Oriti daje jedinstven i karakteristican izgled.



Presek automata


Prvi modeli imali su kocnicu zatvaraca koja se aktivirala dugmetom smestenim odmah iza obaraca, ali bila je vrlo nepouzdana i desavalo se da se sama od sebe deaktivira pri nekom jacem udarcu. Na kasnijim verzijama postavljena je kocnica u obliku klizne poluge, koja se nalazila sa desne strane, odmah pored zadnjeg nisana. Kroz jednu okruglu rupicu, strelac je mogao da vidi u kom se polozaju kocnica nalazi, odnosno da li je oruzje zakoceno ili nije. Potkraj rata, uvedena je i treca verzija kocnice, ovog puta na rukohvatu kundaka sa donje strane, odmah iza stitnika obaraca. Bila je to poluga koja je morala da se stisne, da bi oruzje moglo da opali. Ista poluga je blokirala i zatvarac u prednjem polozaju. Ni ova verzija kocnice nije bila bas najsrecnije resenje: povecavala je troskove proizvodnje i iziskivala dosta problema pri sklapanju i rasklapanju oruzja.
Uporedo sa menjanjem kocnice zatvaraca, menjao se i kundak. Prvi modeli imalu su manu da je kundak bio podlozan lomljenju u svom najtanjem delu, na rukohvatu. Kako je rukohvat sa dodatkom poluge kocnice bio dodatno oslabljen, na posleratnom modelu, zvanom Orita Model 1949, ojacan je celicnim limom. Ovaj model se prepoznaje i po pet uzduznih zlebova, izdubljenih u drvetu potkundaka koji sprecavaju klizanje sake, odnosno prstiju. Svi "preziveli" modeli posle rata su dopremljeni u "Cugir" i prepravljeni po standardu modela 1949. Mogu da se prepoznaju po tragovima nekadasnjih kocnica i selektora vatre, koji su uklonjeni. Najzad, kod posleratnog modela je rucica za zapinjanje zatvaraca premestena sa leve, na gornju stranu sanduka.
Rasklapanje svih modela vrsi se na isti nacin. Najpre se odvrne metalna kapa sa zadnje strane sanduka, a zatim se izvuce zatvarac sa oprugom. Kada zelite da samo oristite oruzje, dalje rasklapanje nije potrebno.
Okvir Orite zvanicno je kapaciteta 32 metka iako prima samo 31. Usadnik okvira je vrlo robustan, tako da okvir stoji utaknut cvrsto i stabilno i prilikom paljbe moze pouzdano da se koristi kao predna rucica oruzja. Nema klimanja i klamparanja, kao kod nekih drugih automata. Dugme za oslobadjanje okvira smesteno je skriveno iza usadnika, tako da ne moze da dodje do nehoticnog pritiskanja i ispadanja okvira. Okvir je dvoredan, iako se u gornjem delu suzava i postaje jednoredan. Donosac metka nije bruniran, vec je visoko ispoliran i vrlo kvalitetno izradjen.



Rasklopljen okvir



Suzenje na vrhu okvira

Ne zna se tacno koliko je ukupno Orita proizvedeno, kako onih iz ratnih godina, tako ni posleratnih. Poznato je samo da su serijski brojevi na ratnim Oritama sestocifreni, a na posleratnim petocifreni.

Orita je zvanicno izbacena iz sluzbenog naoruzanja rumunske vojske 1957-58, iako je, zajedno sa oruzjem iz Drugog svetskog rata, ostala u naoruzanju Patriotske garde sve do 1989


digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Sub Jan 29, 2011 12:22 am

Nemacka PT puska GrB 39



Na pocetku Drugog svetskog rata, dok je oklop tenkova jos uvek bio relativno tanak, pesadija je u svom naoruzanju imala vrlo neobicno protivoklopno oruzje-tzv. protivtenkovske puske.Bile su to prilicno nezgrapne, za danasnje vreme cak smesne naprave, koje nisu mogle da naude ni malo jacem oklopu. Naravno, sa pojavom bolje oklopljenih tenkova, ovakva oruzja su postala prevazidjena, bar za frontovsku upotrebu, a borbu protiv oklopa preuzela je artiljerija. Sto se tice nemackih protivtenkovskih pusaka, one su prakticno otisle u "penziju", onog trenutka kada se na frontu pojavio sovjetski tenk T-34...
Tadasnja standardna nemacka protivtenkovska puska, Pzb 39, sa svojim slabasnim projektilom kalibra 7,92, nije mogla na daljini od 100 m da probije oklop deblji od 30 mm. To je za novi sovjetski tenk bilo nedovoljno, kao ubod komarca. Potpuno je razumljivo sto se u izvestajima sa Istocnog fronta navodi da su trupe izgubile poverenje u nju i da je izbegavaju, tako da se koristi jos jedino na vozilima.



PzB 39

Pocetkom 1942, nemacka pesadija je ostala bez efikasnog protivtenkovskog oruzja. Mogla je jedino da se osloni na protivtenkovske mine i u nuzdi, na tromblon montiran na Mauzerov karabin, tzv."sisbeher". Rad na razvoju rucnog bacaca, poznatog kasnije kao "pancerfaust", bio je tek u povoju. Protiv tenkovska puska PzB 39, bila je do tada jedino protivoklopno sredstvo u rukama pesadinaca.
Od marta 1940, kada je usvojena u naoruzanje, do novembra 1941, proizvedeno je cak 40 000 komada! Medjutim, dogodilo se da je pesadija prakticno ostala bez prave odbrane od tenkova...

Nemacka vrhovna komanda se nasla u "nebranom grozdju''. Kako da svoje pesadijske jedinice na brzinu naoruza nekim efikasnijim protivoklopnim oruzjem? Izmedju ostalog, obratili su se fabrici WASAG iz Rajnsdorfa u Saksoniji, koja je proizvodila tromblonske protivoklopne granate Gg/P40 specijalno za Luftvafe. Poznato je da je izmedju Vermahta i Luftvafe,vladao izvesni rivalitet.
Ova tromblonska granata imala je nesto bolje karakteristike od Vermahtove.Imala je kumulativno punjenje i krilca-stabilizatore,mogla je na 100 m da probusi celicnu plocu debljine 35 mm,ali ni to nije bilo dovoljno. Vojska je trazila granatu koja ce na 75 m da busi oklop od 100 mm i koja na 100 m moze sa sigurnoscu da pogodi cilj. Potrebno je da se razjasne neke specificnosti nemacke vojno-tehnicke terminologije. Pod terminom granata, u ovom slucaju se misli na tromblonsku minu, odnosno bombu, a ne na topovsku granatu, kao sto je kod nas slucaj. Nemci i rucnu bombu zovu granata, dok pod pojmom bomba, misle samo na avionske bombe. Da bi se tacno znalo da je rec o tromblonskoj, a ne artiljerijskoj granati, dodaje se pridev puscana, tj. tromblonska.



Da bi se pristedeli resursi i smanjili troskovi,reseno je da se postojece protivtenkovske puske PzB 39 preprave i na njih montira tromblon iz kojih bi se ispaljivao novi kumulativni projektil, konstruisan na bazi WASAG tromblonske mine. Mnogo jeftinije je konstruisati novi projektil, nego gomilu postojecih pusaka baciti u staro gvozdje i praviti potpuno novo oruzje. Nije bio povoljan momenat za to. Zemlja je bila u ratu i svaki ustedeni pfenig je bio dobrodosao. Tako je puskama PzB 39, na neki nacin, produzen vek. Pocelo je groznicavo testiranje i rad na novom , kumulativnom projektilu. Kao osnova je uzeta WASAG tromblonska mina, pri cemu je raznim modifikacijama, pokusavano poboljsanje performansi.
Pri testiranju su koristeni trombloni na karabinima Mauzer, jer novi, specijalni tromblon za protivtenkovsku pusku jos nije bio gotov. Na poligonu je ustanovljeno da je WASAG kumulativna mina
izuzetno osetljiva na vetar. Karakteristican je izvestaj s jednog probnog gadjanja na poligonu u Kumersdorfu od 4. aprila 1942, u kome se navodi da je pri malo jacem vetru od 30 ispaljenih prijektila, samo 9 pogodilo cilj. I to jedva, sa razdaljine od manje od 50 metara! Na kraju je zakljuceno da je
projektil Gg P40 iz navedenih razloga potpuno neupotrebljiv i da dalji razvoj na njemu treba da se obustavi. Time je njegova sudbina zapecacena.
Tada su sve oci uprte u fabriku "Gustlof" iz Tirginije, koja je po nalogu vojske vec radila na razvoju jednog tezeg tromblonskog projektila (po uzoru na dotadasnji Vermahtov tip tromblonske mine ).
Novi projektil je imao probojnu moc od 70 mm i prilicno je obecavao. Medjutim, rad na novom projektu je isao vrlo sporo. Do pocetka jula 1942,"Gustlof" je isporucio samo 53 komada prepravljenih pusaka PzB 39. O planiranoj serijskoj proizvodnji od 6000 mesecno, koja je trebalo da krene od 1. jula1942, nije bilo ni govora.



Detalji tromblona, kumulativnog projektila i inicijalnog metka 7,92 za GrB 39


Serijska proizvodnja je konacno krenula u decembru 1942. Prepravljene puske PzB 39 su dobile novu oznaku-GrB 39 i nove serijske brojeve. Nove oznake i brojevi su utisnuti na metalnu plocu, zanitovanu na gornjoj strani oruzja. Prepravke na samom oruzju,svodile su se na sledece: cev je skracena sa
1085 na 590 mm, montiran je novi nisan sa leve strane, kundak je cvrsto fiksiran i ojacan, produzene su nozice i modifikovan je tromblon, koji se prisrafljuje putem navoja na ustima cevi



Nove oznake i serijski brojevi



Nisan sa leve strane oruzja

Oruzje se sastojalo iz dve celine: cevi sa tromblonom, nisanom i rucicom za nosenje i sandukom sa zatvaracem,kocnicom, zadnjim nisanom, rukohvatom i kundakom. sastavljalo se pomocu jedne velike matice, koja je spajala zadnji deo cevi sa kucistem zatvaraca. Poluga kocnice nalazi se sa gornje strane oruzja i ima dve pozicije. Kada se gurne ulevo(crveno slovo F), oruzje je otkoceno. I obrnuto, kada je u desnom polozaju, oznacenim belim slovom S, znaci da je zakoceno.

Za razliku od PzB 39, kod koje je kundak mogao da se sklopi nadole, kod nove puske je zavaren za sanduk i cvrsto fiksiran. Oslonac za rame sastoji se iz dva postavljena jastucica, koji sluze da koliko-toliko ublaze trzaj. S leve strane cevi nalazi se metalno,cetvrtasto kuciste, u kome je smesten osetljiv ram sa musicom. Kuciste ima zadatak da ga zastiti od mehanickih ostecenja. S desne strane sanduka zatvaraca nalazi se pljosnato sanduce sa poklopcem, kao spremiste za rezervni ram sa musicom.
Tromblonska puska GrB 39, koristila je specijalni projektil, tzv."veliku protivoklopnu tromblonsku granatu"- Grosse Gewehr-Panzergranate. Inicijalna municija Treibpatrone 318, bila je vrlo slicna manevarskoj za protivtenkovske puske, jedino je drveni kursum bio nesto kraci. Zbog veoma jakog punjenja inicijalne municije, samo je velika tromblonska granata bila upotrebljiva. Svaka druga bi se po opaljenju rasprsla ili eksplodirala.
U februaru 1943, zapocet je rad na jednom novom, poboljsanom projektilu za GrB 39, koji bi imao vecu probojnu moc. Ipak, projekat je ubrzo obustavljen, jer je u aprilu iste godine prekinuta proizvodnja pomenute protivtenkovske puske. Pokazalo se da, po svojim performansama, mozda samo za nijansu prevazilazi Mauzerov karabin 98k sa montiranim tromblonom, a sa tezinom od 10,5 kg i duzinom 1230 mm je znatno teza i nezgrapnija. Kada je konacno povucena iz upotrebe, na neki nacin je laknulo i trupama na frontu, koje je nisu preterano volele. Proizvodnja tromblonske puske GrB 39
trajala je tacno pet meseci, u kom periodu je proizvedeno ukupno 28 023 komada (1416 komada 1942,a 26 607-1943.)
U oktobru 1944,izdata je naredba da se GrB 39 i uopste, sve druge protivtenkovske puske
( i trofejne ) iseku u staro gvozdje. Krajem rata je bilo ukupno 3000 pusaka GrB 39, od cega samo 118 na frontu. Zbog svega toga, danas je dobro ocuvana i celovita tromblonska puska GrB 39 pravi raritet i
predstavlja vredan kolekcionarski primerak.



Crtez iz jednog britanskog izvestaja o nemackom naoruzanju, sacinjenog tokom rata.
Lepo se vide bitni detalji oruzja

digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Sub Jan 29, 2011 12:33 am

Integralno priguseni De Lisle Commando Carbine Mk II



Tokom 1940, Viljem Gadfri d'Lajl, inzinjer u britanskom ministarstvu vazdusnog saobracaja, najzad je dobio priliku da ostvari svoje decacke mastarije-napravi priguseno oruzje namenjeno vojsci.
Lajl je rodjen 1905,u Juznoj Africi. Skolovao se u Britaniji i 1935,zaposlio u ministarstvu. Jos kao adolescent, eksperimentisao je sa prigusenim oruzjem i u kucnoj radinosti napravio nekoliko prototipova za sebe i svoje prijatelje. Na pocetku Drugog svetskog rata, konstruisao je dva integralno prigusena karabina-jedan poluautomatski u kalibru 22 LR i drugi,repetirajuci, oko omiljenog metka .45 ACP. Tadasnja "cetrdesetpetica" imala je idealne performanse: zrno mase 15 gr sa podzvucnim pocetnim brzinama od 260 m/s kod pistolja i 302 m/s kod automata. Oba modela imala su modifikovani prigusivac na principu Hajrema Persija Maksima (sina"onog" Hajrema Maksima ). U principu, cev je pri kraju radijalno izbusena (radi smanjenja brzine zrna ), a prigusivac je bio ekscentricnog,vrtloznog tipa, sa ekspanzionom komorom, "blendom" i 12 stalnih helikoidnih pregrada.




Lajl je oruzje radio sam, koristeci se savetima Marka Dajnlija, vlasnika firme za proizvodnju filmskog oruzja ('Beptis" ). Prototipovi su isprobavani sa Edelfa zgrade, locirane na obali reke, u londonskom Darham Jardu, tako da je kao "hvatac zrna" sluzila - Temza.
Lajl je uskoro uspostavio kontakt sa legendarnim kapetanom Malkomom Kempbelom, iz staba Konbinovanih operacija britanske tajne sluzbe. Kempbel je konstruktoru sugerisao da izradi i treci prototip u kalibru 9 mm, kako bi oruzje bilo kompatibilno za vojnu upotrebu ( kalibar automata "Sten" ). Ubrzo se, medjutim, pokazalo da resenje u kalibru 9 mm Luger nije najsrecnije: cesto se desavalo da otvori na cevi ostete kosuljicu i destabilizuju zrno koje je ostecivalo pregrade ili "blendu". Tako se Lajl vratio svom omiljenom modelu u kalibru .45 ACP. Oruzje namenjeno vojsci predstavljalo je eklekticko resenje; kombinaciju cevi automata Tompson, zatvaraca, sanduka, mehanizma za okidanje i glave kundaka britanske puske SMLE i okvira za pistolj Colt M 1911.
U decembru 1943, na vojnom strelistu kraj Kembridza, pocela su paralelna testiranja Lajlovog karabina, standardnog automata Sten Mk.I i integralno prigusenog Sten Mk.II(S). Rezultati merenja bili su izrazeni u fonima (1 fon je odgovarao jednom decibelu). Sten Mk.I odavao je 117, Sten Mk.II(S) 91, a Lajlov integralno priguseni karabin 95 fona. Pcetna brzina zrna kod Mk.I iznosila je 340 m/s, kod Mk.II(S)-223 m/s, a kod Lajlovog oruzja-264 m/s. Probe su obavljene standardnom municijom, brzina zrna 9 mm Luger "oborena" je busenjem cevi automata Sten.



Takodje 1943, narucena je opitna serija od 17 De Lisle karabina ( serijski brojevi od 1002 do 1018 ).
Po zelji, tada vec majora Kempbela, a zbog tajnosti, oruzje je proizvedeno van Londona, kod "Forda" u Dagenhemu. Vojsci je na trupna ispitivanja upuceno 15, a karabini br.1002 i 1015 zadrzani su radi daljih ispitivanja u Cesentu. Tako je 19. februara 1944, na testiranju preciznosti, Lajlov karabin sa distance od 18 m imao grupu od pet pogodaka u kvadratu 45X25 mm, dok je Sten Mk.II(S) imao vece rasipanje-!00X65 mm. Narednog dana, ispitivana je otpornost oruzja na 5 000 hitaca. Kod Lajlovog oruzja br. 1002, posle 4 500 hitaca ostecena( "zavarena") je "blenda", tako da prigusivac nije vise mogao da se rasklopi.
Dalja ispitivanja Lajlovog oruzja br.1015 i Sten Mk.II(S) nastavljena su u Nacionalnoj laboratoriji za fiziku. Tamo je konstatovano da je kod Stena samo prvi pucanj bio "tisi" od Lajlovog, pri daljem dejstvu automat je postajao sve glasniji. Ovo je sasvim razumljivo, ako se uzme u obzir da se Stenov prigusivac zasnivao na gumenim prstenovima, koje je zrno probijalo. Sto se duze dejstvovalo, otvor na gumi se sirio i efekat prigusenja slabio.
Postavlja se pitanje: sta je bilo sa prvih 17 integralno prigusenih karabina? Oruzje poslato u trupu nepovratno je izgubljeno tokom operacija u Normandiji ili na nekom drugom bojistu. Delovi ostecenog broja 1002 iskorisceni su za reparaciju broja 1015, koji je, posle rata, firma "Beptis" poklonila Kempbelu.
U svakom slucaju, vojska je ugovorila izradu 500 De Lisle Commando Carbine Mk.II. Ovaj put, oruzje po ceni od tri silinga po komadu, naruceno u firmi "Sterling" iz Dagenhema (severni deo Londona). Izrada je, medjutim, obustavljena 1945, po zavrsetku rata, tako da je vojsci isporuceno samo 130 karabina, cime se je njihova cena naglo skocila na neisplativih 37 funti po komadu. Kako je Britanija i posle rata nastavila borbe u kolonijama, od "Sterlinga" je zahtevano da preostali deo karabina prilagodi standardnoj britanskoj municiji .303. Osim toga, G. Pacit je Lajlovo resenje rekonstruisao u tzv. padobransku verziju sa preklopnim kundakom. Planirano je da se izradi 50, ali proizvedeno ih je samo jedan ili dva.



Pacitov eksperimentalni padobranski karabin

Danas je poznato nekoliko razlicitih verzija karabina Mk.II. Prva serija, radjena kod "Forda", imala je oblogu prigusivaca od celika i tangentni nisan podesiv za distance do 600 jardi. Kasniji modeli iz "Sterlinga", imali su aluminijumsku oblogu prigusivaca (smanjenje mase oruzja) i fiksni nisan za distance od 50 do 200 jardi. Mora se reci da je 200 jardi predstavljalo pravu iluziju, oruzjem se precizno moglo dejstvovati najvise na distanci do 50 m.
Posle rata, De Lisle karabini su uglavnom korisceni u operacijama u Burmi, a primeceni su u rukama pripadnika SAS i tokom rata na Foklandima i u akcijama u Severnoj Irskoj. Danas, ovo integralno oruzje predstavlja pravu kolekcionarsku vrednost.



digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Sub Jan 29, 2011 10:41 pm

Automat Fjodorova
-Prva jurisna puska-




Kapetan ruske carske vojske V.G.Fjodorov,puskar i odlican poznavalac automatskog streljackog oruzja(mitraljeza),poceo je 1906,konstruisanje prve poluautomatske puske.Ova puska ,na cijoj je konstrukciji asistirao V.Degtjarov,kasnije jedan od majpoznatijih konstruktora automatskog streljackog oruzja,koristila je standardni ruski kalibar 7,62x54R i imala magacin sa pet metaka.U to doba,poluautomatske puske bile su najveca novina od pojave mitraljeza krajem 19.veka,tako da se za ovo oruzje zainteresovao i vojni vrh.Ispitivanja su pocela 1911,a kako su utisci bili pozitivni,sledece godine je naruceno jos 150 pusaka,za dodatna ispitivanja.


V.G.Fjodorov



Poluautomatska puska,kapaciteta 5 metaka

Vec 1913,Fjodorov je ponudio automatsku varijantu na kojoj je u medjuvremenu radio i koja je bila na "pola puta" do puskomitraljeza.Medjutim,ispaljivala je posebnu municiju,komstruisanu od strane Fjodorova kalibra 6,5 mm sa caurom bez oboda,daleko pogodniju za automatsko oruzje od 7,62x54R.
Masa zrna iznosila je 8,5 grama,a pocetna brzina 869m/s,tako da je energija zrna na ustima cevi bila 3143 J. Ovo je bilo tek nesto manje od municije 7,62x54R(oko 4000 J) i Fjodorovljeva municija nikako ne moze da se nazove pretecom srednjeg metka,jer su energija na ustima cevi i energija trzaja,bile znacajno vece nego kod nemackog metka 7,92x33 i sovjetskog 7,62x39.Balistika zrna ove municije sigurno je bila sjajna,jer je poznato da su druge vrste municije ovog kalibra imale znatno slabije karakteristike:6,5x52 Carcano 10,5 g i 700 m/s, 6,5x50 Arisaka 9 g i 762 m/s,tj.kineticku energiju na ustima cevi od oko 2600 J.Jos jedna vazna karakteristika automatske puske,bilo je koriscenje okvira veceg kapaciteta.Za svoj rad Fjodorov je dobio ,u to vreme prestiznu,Mihajlovsku nagradu.



Familija pusaka i puskomitraljeza Fjodorov: u originalnom kalibru 6,5 Fjodorova, u kalibru 6,5 mm Arisaka i puskomitraljez u 6,5 Arisaka

Kada je izbio Prvi sveski rat,bilo je potrebno povecati proizvodnju municije i uvodjenje potpuno novog kalibra nije dolazilo u obzir,tako da je rad na ovom,za to vreme egzoticnom oruzju-zaustavljen.
Vec prva ratna iskustva ,nedvosmisleno su pokazala da je automatsko oruzje itekako potrebno ruskoj carskoj vojsci,tako da je 1915,ipak odluceno da se nastavi sa razvojem.Kako proizvodnja nove municije jos uvek nije dolazila(sto je neosporno bila ispravna odluka), predlozena je upotreba japanske munizije 6,5 Arisaka koja je,iako slabija, obezbedjivala sasvim adekvatne performanse. Velike kolicine ove municije dospele su u Rusiju preko Velike Britanije iz Japana 1914-1915, zajedno sa istoimenim puskama, u fazi kada proizvodnja domacih pusaka Mosin sa obrtno-cepnim zatvaracem, jos uvek nije mogla da zadovolji potrebe velike, mobilizovane vojske za Prvi svetski rat. Za prilagodjavanje novoj municiji bile su potrebne minorne intervencije,vezane za leziste metka ,zatvarac i zadnji nisan. S druge strane, koriscenje ove municije je takodje u velikoj meri smanjilo trzaj, omogucavajuci laksu kontrolu automatske paljbe.



Sematski prikaz rada mehanizma zatvaraca automatske puske Fjodorova

Kako je do 1916,proizvodnja domacih brzometnih pusaka dostigla potreban nivo, iskustva sa ratista su potvrdila da su potrebne i velike kolicine automatskog oruzja. Rusija je imala dovoljno mitraljeza, ali ne i puskomitraljeza, tako da je Fjodorovljeva puska dosla kao melem na ranu. Probni primerci, krajem 1916,poslati su na Rumunski front, tacnije pripadnicima posebne grupe Izmailovskog puka. Odusevljeni vojnici, izvestavali su o sjajnim karakteristikama oruzja, sto se posebno odnosilo na strelce iz mitraljeskih odeljenja. Automatske puske date su i pilotima 10. vazduhoplovne divizije, gde su koriscene kao avionsko naoruzanje. Iako iskustva iz ove vazduhoplovne jedinice nisu poznata, u odnosu na avionske mitraljeze, automatska puska Fjodorov nije imala sansu, jer ni municija, ni sistem hranjenja sa okvirom kapaciteta 25 metaka nije bio konkurentan(sto i nije bila namena oruzja ).



Crtez ruskog avijaticara naoruzanog puskom Fjodorova


Ohrabren iskustvima sa fronta, Komitet za naoruzanje ruske vojske, odlucio je da u jednoj privatnoj fabrici proizvede najmanje 25000 ovih pusaka. Inicijalno, bilo je predvidjeno da se one podele jurisnim jedinicama posebne nemene, sto su Nemci ucinili i 1918, organizovali tzv. Stosstruppen- udarne trupe naoruzane automatima MP 18. Medjutim, dah revolucije se vec osecao: vlasnik fabrike u kojoj je trebalo da se pokrene proizvodnja odbio je da primi narudzbinu, sto je bilo necuveno, jer je sva vojna industrija bila podredjena Glavnom komitetu za snabdevanje vojske Sveruskog zemskog i gradjanskog saveza ( ZEMGOR ). Kasnije se pokazalo da su celnici ZEMGOR na taj nacin zeleli da naprave sabotazu, pripremajuci se za Februarsku burzoasku revoluciju. Ipak, porudzbina je data Sestoreckom zavodu, ali je izgubljeno dragoceno vreme.Pocetkom 1918, porudzbina je bila smanjena na 9000, a dogadjanja oko Oktobarske revoluvije i gradjanski rat, sveli su broj proizvedenih pusaka na 3200. Sve ove puske proizvedene su izmedju 1920. i 1924, pod komunistickim rezimom u gradu Kovrovu ( u Kovrovskim mehanickim zavodima ). Do 1928, sve puske su povucene iz upotrebe,uz objasnjenje da ne koriste standardnu municiju 7,62x54R!
Logistika je vrlo cesto predstavljala razlog za odustajanje od nekog oruzja, ali je puska Fjodorova bila toliko superiorna nad repetirkama Mosin kalibra 7,62 mm, da covek ne moze da ne predpostavi- da se iza ove odluke krije jos nesto. U prilog tome govori i cinjenica da ni Fjodorov, ni njegove mladje kolege ( kao Degtjarov ili Tokarev ), nije nastavio rad na oruzju ove koncepcije. Ako se poblize analizira politicka situacija U SSSR tog doba, primetno je da se prestanak proizvodnje dogodio u istoj godini, kad je Lenjin umro. Iako je Staljin preuzeo vlast dve godine ranije, kada se Lenjin razboleo, njegova prava narav se nije odmah pokazala. Medjutim, kada je Lenjin umro, Staljin je mogao da radi sta hoce i to se mozda reflektovalo i na sudbinu automatske puske Fjodorova...
Poznato je da se Staljin tokom cele vladavine direktno uplitao u razvoj i nabavku vojne opreme. Tako je, na njegovu intervenciju, jedno oruzje prolazilo, a drugo ne...Cinjenica da individualni vojnik naoruzan ovim oruzjem, posedovao izuzetnu vatrenu moc, u odnosu na vojnika sa klasicnom repetirkom, nije bila po Staljinovom ukusu-nije moglo da se pretpostavi u cije ce ruke da padne i koja ce jedinica, naoruzana ovim puskama otkazati poslusnost. Tolika moc u rukama pojedinca ili neke buntovne jedinice, sigurno nije bila po volji ksenofobicnog diktatora...

Automat Fjodorova je automatsko oruzje koje je funkcionisalo na principu trzaja, gde se pored zatvaraca trzalai cev. Ova dva elementa bila su povezana bravom, koja je u odredjenom trenutku, tokom kretanja prema nazad oslobadjala cev koja se vracala napred, dok je zatvarac nstavljao unazad. Na taj nacin je povecana trzajuca masa, istovremeno smanjena ukupna masa, a teoretska brzina gadjanja svedena na 600 met/min, sto je do danas najcesce koriscena brzina gadjanja nekog streljackog automatskog oruzja! Sistem za okidanje je sa udaracem, a postoji selektor paljbe sa sigurnosnim polozajem.



Mehanizam, gde je cev u zadnjem polozaju. Rucica za repetiranje je sfericnog oblika, ispred koje se nalazi brava



Sematski prikaz sistema rada automatike. Gore je cev zabravljena za zatvarac, a dole je
odbravljen polozaj. Delovi:1-cev,2-zatvarac,3-brava i 4-greben postavljen unutar sanduka



Izrada je klasicna, od elemenata dobijenih glodanjem sa drvenim kundakom i potkundakom, ispod kojeg se nalazi profilisani vertikalni rukohvat, koji je sigurno obezbedjivao cvrst hvat i neodoljivo podceca na jurisne rukohvate najsavremenijih pusaka. postojala je i varijanta bez prednjeg vertikalnog rukohvata, ali sa sklopivim dvonoscem, koja je trebalo da se koristi kao laki puskomitraljez. Na prednjoj strani podkundaka, u sastavu celicnog okova nalazio se izvlaceci bajonet, kao na pusci SKS. Dvoredi zakrivljeni okvir od presovanih profilisanih limova, neodoljivo je podsecao na okvir AK-47 i imao kapacitet 25 metaka. Utvrdjivac je bio poluznog tipa, vrlo slican kao kod AK-47, s tom razlikom sto je rucica sa spoljne strane.
Puska se po svemu, pa i dimenzijama i masi, uklapala u kasnije okvire jurisnih pusaka: duzina cevi bila je 520 mm,ukupna duzina 1045 mm, masa prazne 4,4 kg, a masa sa punim okvirom 5,2 kg. Takodje, ne bi trebalo zaboraviti da je koriscena municija 6,5x50 SR Arisaka, izuzetno dobro resenje u funkciji tzv. srednjeg metka, odnosno municije koja ima efikasan domet od oko 400 m, ujedno obezbedjujuci uspesnu kontrolu automatske paljbe, daleko pre pojave nemacke 7,92x33 i sovjetske 7,62x39 mm. potencijalove municije i drugih tipova municijekalibra 6,5 mm i duzine caure oko 50 mm
svojevremeno,na zalost, nije ni izbliza iskoriscen, jer se danas pojavljuje municija slicnih balistickih karakteristika, npr. 6,8 SPC i 6,5 Grendel, kao zamena za 5,56 mm, sa karakteristikama koje "pomiruju"5,56 i 7,62 NATO.

digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Sub Jan 29, 2011 11:16 pm

V-2




Rakete sa pogonom na čvrsto gorivo korišćene su tokom Prvog svetskog rata zbog čega je Versajskim sporazumom Nemačkoj zabranjeno istraživanje i razvoj raketa na čvrsto gorivo. Tokom 1932. god. nemački Rajhsver je počeo da pokazuje interesovanje za njihovo istraživanje zbog moguće vojne upotrebe raketa. U tom cilju istraživački tim nemačke vojske predvođen generalom Valterom Dornbergerom posetio je njihov istraživački centar gde im je prikazana demonstracija vozila na raketni pogon kojim je upravljao Verner fon Braun. Iako je raketa imala ograničene sposobnosti, Dornberger je prepoznao fon Braunovu genijalnost i privoleo ga da počne da radi za nemačku vojsku.



Verner fon Braun

Preostali članovi društva sledili su fon Brauna tako da su uskoro svi radili za nemačku vojsku. U decembru 1934. god. fon Braun je postigao zapažen uspeh kada je uspešno lansirana raketa A2 (A za agregat), mali model koji je kao pogonsko gorivo koristio etanol i tečni kiseonik. Dalja istraživanja nastavljena su u pravcu povećanja pouzdanosti rakete. Ispitane su različite vrste goriva ali je nemačka vojska podržavala upotrebu etanola zato što je Nemačka oduvek imala problema sa nedostatkom fosilnih goriva. Tokom Drugog svetskog rata, veliki broj raketa koristio je kao pogonsko gorivo etanol koji se dobijao iz krompira.

1936. god. tim je započeo rad na usavršenim modelima raketa A3 i A4. A4 je bila raketa u pravoj veličini sa dometom od oko 175 km, plafonom od 80 km i nosivošću od 1 t. Do povećanja u performansama došlo je nakon kompletnog redizajniranja raketnog motora Valtera Tiela. Ubrzo je postalo jasno da se fon Braunovi projekti polako pretvaraju u pravo oružje zbog čega je Dornberger preselio kompletan tim iz mesta Kumersdorf (u blizini Berlina) u mali gradić Peneminde, na ostrvu Usdom na nemačkoj baltičkoj obali, kako bi se obezbedio potreban prostor za testiranje i osigurala tajnost.

Ispostavilo se da je A3 problematična dizajn zbog čega je izvršena njena modifikacija koja je nazvana A5. Novi model je bio izuzetno pouzdan i do kraja 1941. god. uspešno je lansirano 75 raketa A5. Prva raketa A4 poletela je u martu 1942. god., ali se nakon leta od 1.6 km srušila u more. Prilikom drugog lanisranja raketa je eksplodirala nakon što je dostigla visinu od 11 km. Treća raketa lansirana 3. oktobra 1942. god. izvela je savršen let. Ova raketa, koja je preletela 193 km bila je prvi objekat napravljen ljudskom rukom koji je dosegao svemir.

Početkom 1943. god. pokrenuta je serijska proizvodnja raketa A4 pod nazivom ili skraćeno V2 kako je nazvana na insistiranje nemačkog ministra propagande Jozefa Gebelsa. Saveznici su već bili upoznati sa postojanjem ovog oružija. Poljki pokret otpora uspeo je da na desnoj obali reke Bug dođe do ostataka ove rakete ispaljene u opitnom centru Blizna tako da su svi vitalni tehnički podaci dostavljeni Britanskoj obaveštajnoj službi. Britanci su pokrenuli masovnu bombardersku kampanju protiv Penemindea zbog čega je poginuo veliki broj stručnih radnika što je značajno usporilo testiranje i proizvodnju.

Tehnički podaci

Fau 2 je bila bespilotna, inercijalno vođena balistička raketa. Kratko vreme nakon lansiranja koristila je sopstveni pogon dok ju je sistem za navođenje usmeravao ka cilju. Nakon gašenja motora nastavljala je slobodan let (otuda izraz balistička). Fau 2 je imala operativni domet od oko 300 km i bojevu glavu od 1.000 kg. Najveće moguće odstupanje od cilja iznosilo je 17 km. To znači da je na udaljenosti od 300 km bilo samo 50% šanse da raketa padne u prečniku od 17 km oko cilja. Zbog male preciznosti njome se nisu mogli gađati manji ciljevi, kao što su fabrike ali je bila dovoljno precizna za gađanje velikih gradova kao što je London.



Fau 2 je kao pogonsko gorivo koristio alkohol (etanol i vodu) dok je kao oksidant korišćen tečni kiseonik. Pumpe za gorivo i oksidant su bile parne turbine, a para je dobijana iz koncentrovanog vodonik-peroksida dok je kao katalizator korišćen kalijum-permanganat. Pogonsko gorivo bilo je smešteno u aluminijumske rezervoare kako bi se smanjila težina rakete zbog čega je njena proizvodnja, s obzirom na veliku cenu i nedostatak ove legure predstavljala veliko opterećenje za nemačku privredu. Motor je startovan tako što bi se dve hipergolične supstance ubrizgale u komoru za sagorevanje, gde je prilikom njihovog mešanja dolazilo do samozapaljenja i stvaranja varnice koja je palila gorivo.

U komori za sagorevanje temperature su se kretale između 2.500 do 2.700°C. Smeša alkohola i vode pumpana je duž dvostrukog zida glavne komore za sagorevanje. Na taj način hlađena je komora i zagrevano gorivo. Gorivo je zatim upumpavano u glavnu komoru za paljenje kroz 1224 dizne čime je postizana odgovarajuća smeša alkohola i kiseonika. Male rupice omogućavale su da male količine alkohola prođu direktno u komoru za sagorevanje gde su formirale tanak sloj koji je dodatno štitio zidove komore, naročito na otvoru gde je komora bila najuža. Ovaj zaštitni sloj palio se u dodiru sa atmosferom i proizvodio dugački izduvni trag koji je ostajao za raketom.

Fau 2 je imao inercijalni žiroskopski navigacioni sistem koji je upravljao sa četiri zakrilca repnim krilnim površinama i sa četiri unutrašnja grafitna zakrilca koja su se nalazila na samom izlazu iz motora. Kasniji modeli Fau 2 koristili su „zrake za navođenje“ (radio signale koji su se emitovali sa zemlje) koji su ih usmeravali prema cilju, ali su prvobitni modeli koristili jednostavan analogni računar koji bi podešavao azimut rakete dok je njen domet kontrolisan prekidom rada motora koji je aktiviran od strane zemaljske kontrole korišćenjem Dopler sistema ili od strane ugrađenih akceleromera. Raketa bi prestala sa ubrzavanjem i ubrzo bi dostigla najvišu tačku na putanji leta.

Prvi proizvedeni modeli rakete bili su kamuflažno ofarbani ali je pred kraj rata raketa uglavnom isporučivana u maslinasto-zelenoj i zelenoj boji. Tokom testova raketa je bila ofarbana kao šahovska tabla, sa crnim i belim poljima zato što je ovakva šema za bojenje omogućavala da se ustanovi da li se raketa tokom leta okreće oko svoje uzdužne ose.



Kamuflazna sema



Tokom Drugog svetskog rata ukupno je proizvedeno oko 6.000 Fau 2 dok je samo oko 3.500 upotrebljeno protiv savezničkih ciljeva. Više stotina ovih raketa zarobljeno je na kraju rata od strane saveznika.



Lansirna mesta

Dornberger je smatrao da Fau 2 mora da ima pokretnu lansirnu rampu ali je prevagnulo Hitlerovo insistiranje na izgradnji podzemnih bunkera odakle bi se lansirale ove rakete. Prema njegovim planovima, rakete Fau 2 bi se u neprekinutom nizu dovozile železnicom do ovih bunkera odakle bi se stalno lansirale na neprijateljske ciljeve.

Izgradnja prvog ovakvog bunkera počela je 1943. god. u Eperleku u blizini Sent Omera u oblasti Pa de Kalea u Francuskoj. Britanci su odmah uočili masivne građevinske radove na ovoj lokaciji zbog čega su otpočeli masivnu bombardersku kampanju koja je naterala Nemce da odustanu od dalje izgradnje iako su najteže britanske avionske bombe „Tol boj“ (en. „Tall boy“ – visoki dečko) teške 10 t, koje su bačene tokom bombarderskih napada imala slab učinak i nisu uspele da nanesu veću štetu objektu.

Izgradnja drugog ovakvog objekta pod nazivom „Kupola“ (La Cupole) otpočela je nedaleko odatle u obližnjem kamenolomu ali je i ona ubrzo prekinuta zbog teških napada iz vazduha. Poslednja lokacija na kojoj je pokušana izgradnja podzemnog bunkera za lansiranje raketa Fau 2 bila je južnije u blizini Šerbura ali je ovaj put napad britanskih bombardera usledio pre nego što se beton stegao.

Neuspeh izgradnje fiksnih mesta za lansiranje primorao je Hitlera da se vrati na prvobitnu Dornbergerovu ideju i da odobri izgradnju pokretnih lansirnih rampi. Potrebna oprema za lansiranje i gorivo bilo je smešteno na 30 kamiona. Raketa je do mesta za lansiranje transportovana posebnom prikolicom „Vidalwagen“, a zatim bi posada montirala bojevu glavu. Raketa bi zatim bila prebačena na prikolicu „Meillerwagen“ kojom je transportovana na mesto za lansiranje gde bi bila uspravljena na sto za lanisranje. Pre lansiranja raketa bi bila napunjena gorivom, naoružana, bili bi podešeni žiroskopi, a zatim bi bilo izvršeno lansiranje. Od mesta dolaska na mesto lansiranja pa do samog lansiranja bilo je potrebno 90 min. Posada je mesto za lanisranje mogla da napusti u roku od 30 min.



Transport rakete V-2



Komandno mesto

Ovakav sistem se pokazao veoma uspešan pa je dnevno lanisrano oko 10 raketa Fau 2. Posle rata je konstatovano da je zahvaljujući ovakvom sistemu Nemačka imala mogućnost da lansira preko 100 ovih raketa dnevno ali da ju je u tome sprečila nestašica goriva.

Raketa je mogla biti ispaljena sa bilo koje ravni koja je bila dovoljno velika da se na njoj uspravi raketa. Sistem za lansiranje je bio izuzetno mala i pokretna meta zbog čega do kraja rate nije zabeleženo da je i jedna raketa Fau 2 uništena prilikom lansiranja.

digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Sub Jan 29, 2011 11:38 pm

Vergeltungswaffe 3
~V-3~



Između ostalih projekata, razvijenih za bombardovanje južne Engleske artiljerijskom vatrom, tzv. „Pumpa visokog pritiska“ („Hochdruckpumpe“) je bila najčudnija i najmanje konvencionalno oružje. Poznato je još i pod imenima „Stonoga“, na koju podseća po svom izgledu zbog dužine i pomoćnih komora, ili „V3“ („Vergeltungswaffe 3” - „Oružje odmazde 3“). Ovaj sistem je prvi put demonstriran, uključujući tu i neuspele pokušaje, u SAD-u oko 1885. godine. To je bio projekat Lyman-a i Haskell-a, koji je bio zamišljen na principu pomoćnih, dopunskih, punjenja koja su bila smeštena u pomoćnim komorama. Pomoćne komore su postavljene sa bočnih strana čitavom dužinom cevi i to pod uglom od 45°. Princip rada ovog topa se zasnivao na tome da je granata ispaljivana inicijalnim, osnovnim, punjenjem i sa malom početnom brzinom koja se postepeno, precizno usklađenim serijskim eksplozijama pomoćnih punjenja, povećavala tokom celog puta projektila kroz cev.



Princip rada V-3

Oružje je bilo izgrađeno po instrukcijama artiljerijske komande i nije bilo nalik savremenim konvencionalnim artiljerijskim oruđima, kako zbog principa rada, tako i zbog izgleda. Prvo, cev je bila toliko dugačka da je morala biti položena na tlu pod određenim nagibom, tj. na odgovarajućoj kosini, i drugo imalo je pomenute pomoćne komore. Na kraju oružje nije funkcionisalo: zaptivanje („dihtovanje“) granate u cevi je bilo loše, tako da je bljesak od osnovnog punjenja zaobilazio granatu i vršio paljenje dopunskih punjenja pre vremena, što je uzrokovalo eksplozijom i uništavanjem čitavog sistema na probnoj vežbi. Lyman i Haskell su odustali, a projekat je završio u istorijskim knjigama. U jednom trenutku u toku prvog svetskog rata je bio pokušaj da se ovaj projekat oživi, od strane Britanaca, ali je ideja još jedanput napuštena.



V-3 na položaju

1943. nemački inženjer, Cönders, koji je radio za "Röshling Eisen – und Stahlwerke" (nisu se bavili samo proizvodnjom gvožđa i čelika, bili su takođe aktivni i u polju vojne opreme) predložio je identično oružje. Zahvaljujući uspehu jednog drugog Cönders-ovog projekta, tzv. „Röshling Shell“, ovo je privuklo pažnju Fireru, a naročito Albertu Šperu, ministru naoružanja, tako da je projekat usvojen. Cönders-u je naloženo da napravi prototip ovog oružja. On je napravio jedan prototip-maketu kalibra 20mm i postignuti su zadovoljavajući rezultati, na osnovu čega je Hitler, koji je pratio razvoj sa naročitim interesovanjem, odlučio da usvoji projekat. Nije bilo planirano da se sagradi samo jedan ili dva ovakva topa, već cela baterija od 50 ovakvih cevi, koji bi bili postavljeni na pogodnim položajima iza Kalea i stabilizovani prema Londonu na oko 160 km udaljenosti. Pogodno zemljište je bilo pronađeno kod mesta Marquise-Mimoyecques iza Cap Gris Nez-a, veoma blizu južnog kraja današnjeg Tunela Kanal (La Manš). Ovo nije bilo potpuno jednostavno izvesti, kada uzmemo u obzir da su lansirna postrojenja za V1 i V2 već bila u izgradnji u istom ovom području. Radovi su početi na dva iskopa, u koje je trebalo da se smesti po 25 ovakvih topova. Topovi su trebali da ispaljuju projektile nalik strelama, sa stabilizatorima na kraju, koje je Cönders smatrao savršenim. Na svakom projektilu su se nalazile po dve ćelije sa eksplozivnim punjenjima.



Projektil koji se ispaljivao iz V-3

Cönders je izgradio jedan top punog kalibra na ispitnom poligonu Hillersleben, u blizini Magdeburga, gde su iskrsli ozbiljni problemi u vezi samog uvođenja principa u praksu, odnosno kod izvodljivosti dizajna same granate. I pored svega planovi za izgradnju jednog topa u punoj velicini sa 150 metara dugom cevi u Misdray-u kod Peenemiinde-a su tekli dalje. U isto vreme pripreme zemljišta za montiranje topa su bile u poodmakloj fazi, a formiran je i specijalni artiljerijski bataljon. Sredinom marta loše vesti stižu u Misdroy, HWA (Heereswaffenamt – Kancelarija za razvoj i proizvodnju oružja) je odlučila da je izvršeno dovoljno pripremnih radova. Na zakazanim probnim gađanjima starešine nisu bile zadovoljne postignutim rezultatima. Generali von Leeb i Schneider iz HWA preuzimaju kontrolu nad projektom. Uzrok smene na mestu rukovodioca projektom je bilo nadoknađivanje izgubljenog vremena, a Cönders je prebačen na mesto jednog od inženjera koji su radili na rešavanju tri osnovna problema: dizajn projektila, zaptivanje projektila u cevi i paljenje pomoćnih punjenja. U šest različitih specijalizovanih firmi, uključujući Škodu i Krup radili su na razvijanju zadovoljavajućeg dizajna projektila. Problem zaptivanja je bio rešen postavljanjem zaptivnog klipa između projektila i inicijalnog punjenja. Ovo rešenje je samo po sebi rešilo i problem precizne kontrole rednih detonacija pomoćnih punjenja, jer sada blijesak od osnovnog punjenja nije mogao zaobilaziti projektil i izvršavati samoopaljivanje pomoćnih punjenja pre vremena tako da nije bilo potrebno razvijati električno paljenje, kako je bilo planirano u jednom trenutku.



Prototip V-3

Krajem maja, top je postigao mnogo više zadovoljavajuće rezultate, domet se povećao na 80 km, dok nije došlo do eksplozije i uništavanja dve sekcije. Novi delovi su sređeni, a neki su i unapređeni za ispitivanja početkom jula, ali je u međuvremenu RAF zaustavio radove. Posle napuštanja zapadne strane Marquis-a, izgradnja je poverena „Todt Organisation-u“, veliki napori su uloženi u skrivanje pristupa istočnoj strani, gde su nastavljeni radovi. Ipak, krajem juna, po snimljenim fotografijama, iz vazdušnih izviđanja, su se nagoveštavala sumnjiva kretanja, na osnovu čega je saveznička bombarderska komanda odlučila da pošalje elitnu 617. Eskadrilu da izbaci gigantsku (5443 kg tešku) „Tallboy“, duboko prodiruću, „zemljotres“ bombu. Efekat napada 6 juna je bio razarajući: jedna bomba je pogodila cilj, a izbrojana su i još četiri vrlo bliska pogotka koji su bili podjednako efikasni. Posle ovog napada svi dalji radovi su bili obustavljeni i odustalo se od projekta.
4. jula je bila izvedena još jedna proba. Ovog puta je ispaljeno 8 projektila – od kojih je jedan dostigao udaljenost od 93 km – pre nego što je došlo do eksplozije. Kada su savezničke trupe zauzele Hillersleben, pronašli su dva topa u devastiranom stanju, jedan sa deset pari pomoćnih komora i drugi sa pet pari pomoćnih komora. Oba su bila duga po 75 m. U nepotvrđenim izveštajima je raportirano o dve kratkocevne verzije ovog oružja koje su bile sagrađene i korišćene u borbi protiv Amerikanaca u toku bitke u Ardenima u decembru 1944.



V-3 baza u francuskom gradu Mimoyecques


Vergeltungswaffe 3

~Tehničke karakteristike~

Prečnik cevi~ 150mm
Kalibar ~ 110mm
Dužina cevi ~ 130/150 m
Domet do 160 km
Kadenca ~3 granate za sat
Brzina Projektila na ustima cevi ~ 1500 m/s
Brzina projektila na kraju trajektorije ~ 800 m/s
Težina projektila ~140 kg
Težina ekplozivnog punjenja projektila ~30kg
Dužina projektila ~ 3 m
Trajanje trajektorije ~ 150km za 3 min
Krivina trajektorije ~ 36/40 km
Ugao ispaljivanja projektila ~50°
Ugao padanja projektila ~ 70°

digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Ned Jan 30, 2011 9:00 pm

Mitraljezi i topovi sistema GATLING



Jos od 14.veka,postojali su pokusaji da se obezbedi velika gustina ispaljenih zrna iz vatrenog oruzja.Cak postoje podaci da je i genijalni Leonardo da Vinci bio opsednut konstruisanjem jednog takvog "bljuvaca vatre",iako nisu sacuvani njegovi originalni nacrti.Prvi u praksi isproban takav "pramitraljez" delo je Dzejmsa Paklija iz 1718,visemetno oruzje sa cilindrom kao na revolveru,cevi duzine 90 cm i kalibra oko 30mm.Cilindar je bio kapaciteta 11 metaka- granata a brzina vatre impresivna za taj period-preko 60 opaljenja za 7 minuta.Odnosno oko devet hitaca u minuti,sto je bilo trostruko brze od mogucnosti najvestijeg strelca- pesadinca tog doba.
Paklijev top je uspesno koriscen kao brodsko oruzje.Sve do 1862. i patenta Ricarda Dzordana Gatlinga,osmisljeno je vise oruzja sa rotirajucim cevima,koje se obrcu oko centralne osovine,ispaljujuci po jednu cev velikog kalibra..To je bio konstrukcijski korak napred,u odnosu na mornaricke "pacije noge":topove malog kalibra,koji su imali vise paralelnih cevi postavljenih u ravan,a koje su se ispaljivale jednovremeno,bez mogucnosti brzog prepunjavanja.
Iako postoji pogresno uverenje da je Gatlingovo oruzje masovno korisceno tokom gradjanskog rata,istorijski podaci govore da je njegov pronalazak u vidu orudja sa deset cevi koje se manuelno okrecu rucicom,upotrebljen tek u kasnoj zavrsnoj fazi sukoba-kada je general Dzejms Ripli iz vojske severa ,opremio deo trupa pod svojom komandom ovim novitetom.Drugi podaci govore da je general Bendzamin F. Batler,prvi koristio "gatlinge" u sukobu kod Petersburga u Virdziniji,tokom 1864.
Dodajmo,da je konstruktor Gatling bio pristalica snaga Juga,ali mu to nije smetalo da razvije biznis sa deklarativno suprostavljenom grupacijom u ratu.



Prvobitna koncepcija mitraljeza u kalibru .58 i sa sest rotacionih cevi koje su obezbedjivale brzinu vatre od 350 metaka u minuti,u vreme perkusionih sprednjaca,svakako je bila zastrasujuci "argument"
pobednicke strane.Americka vojska je po zavrsetku rata narucila usavrsenu verziju u kalibru .30 sa deset cevi i nesto vece brzine paljbe.Zvanicno je u naoruzanje vojske SAD Gatlingovo oruzje usvojeno 1866.,a uskoro je iskorisceno i protiv pobunjenih Indijanaca na zapadu zemlje.
Medjutim,nije sve teklo tako impresivno,prvenstveno zbog tadasnjih metaka koji su bili od hartije,a i nisandzija je cesto u zaru borbe prebrzo okretao rucicu,tako da se oruzje pregrejavalo i postajalo neupotrebljivo.Tek od 1880. i pronalaska bezdimnog baruta,za sjedinjenu metalnu municiju,sve je postalo mnogo efikasnije.Sem toga,orudja su bila izuzetno masivna-41kg,tako da ih je bilo vrlo tesko prenositi sa polozaja na polozaj tokom borbe,pa su "gatlinzi"uglavno korisceni zdruzeno u baterijama,kao vatrena podrska nastupajucoj pesadiji.



Posle ogranicene upotrebe na americkom kontinentu,Gatlingovi mitraljezi su u vecoj kolicini prodati Britanskoj kraljevskoj mornarici,koja ih je montirala na brodove,a mornaricka pesadija ih je sa velikim uspehom koristila i 1879,protiv pobunjenih Zulu ratnika.Britanci su ovaj sistem oruzja proizvodili u svojoj fabrici"WG Armstrong & Co" u dva kalibra:.65 za mornaricu i .45 za kopnenu vojsku.Posle bitke sa Zuluima kod mesta Ulundi,stigao je izvestaj kako su sa razdaljine od 500 jardi naprosto masa krirani pobunjenici u fanaticnom jurisu.Na bojistu su ostala 473 poginula Zulu ratnika,koji su u roku od nekoliko minuta bili sravnjeni sa zemljom paljbom iz baterija "gatlinga".Kao velika imperijalna sila,Britanija je ovo oruzje stravicnih mogucnosti sa uspehom koristila i tokom napada na Aleksandriju 1882.Pre toga su i Francuzi isprobali novitet tokom sukoba sa Pruskom 1870,kao i japanci u njihovom Boshin ratu,dve godine ranije.Cetiri japanska "gatlinga su doneli premoc Imperijalnoj vojsci Japana i tokom borbi na ostrvu Ganghwa u Koreji 1876,a sa uspehom su ih koristili Rusi protiv Turaka i Amerikanci u ratu sa Spanijom.
Gatling mitraljezi su se proizvodili u vise tipova i modela,pa je prva intervencija bila na sistemu za "hranjenje" municijom,kada je vertikalni gravitacioni okvir kapaciteta 20 metaka zamenjen zakrivljenim na modelu 1871,a uskoro je usvojen i Brodvelov dobos,sa cak 400 metaka.




Prvobitna orudja su imala vise delova(u zoni sanduka i mehanizma) izradjenih od bronze i mesinga,a kasnija poboljsanja su se ticala primene cvrscih materijala,jer je svaka cev imala sopstveni zatvarac i zabravljujuce povrsine.Sem toga,unifikovani su kalibar .45 i tripod,sa kog su mitraljezi dejstvovali.Pocetkom dvadesetog veka americka vojska je i dalje koristila "gatlinge" u novijim kalibrima .30-40,.30-03 i .30-06 Springfield.U to vreme vojske drugih razvijenih zemalja uveliko su usvajale mitraljeze sistema Maksim,koji su koristili vodeno hladjenje i imali samo jednu cev.Amerikanci su svoje omiljene visecevne mitraljeze"penzionisali " tek 1911,posle 45 godina aktivne sluzbene upotrebe(iako su pojedini primerci povremeno korisceni i u Prvom svetskom ratu).
Sve do kasnih cetrdesetih godina proslog veka,nije bilo interesovanja za mitraljeze i topove sa rotirajucim cevima,kada je avijacija iskazala potrebu za orudjima velike gustine vatre.Tako je nastao cuveni "Projekat Vulkan",poveren firmi"General Electrik Co".Trazeno je oruzje,koje bi ispaljivalo topovske granate kalibra 20mm velikom brzinom i moglo da se montira na savremene ratne avione.Vec 1956,sestocevni top u kalibru 20mm nazvan T171 je usvojen kao model 61,a po specifikacijama je mogao da ispali 1000 metaka u minuti.Ovo orudje Gatlingovog principa je korisceno na avionima,ali i kao PA sistem protiv niskoletecih aviona.



model 61

Masovna primena borbenih helikoptera ranih sezdesetih godina 20.veka,navela je "General Electrik" da osvoji proizvodnju mitraljeza slicnih karakteristika u kalibru 7,62x51 NATO.Novo oruzje,sluzbeno nazvano M134 Minigun,imalo je teoretsku mogucnost vatre od 4000 metaka u minuti i prilicno je korisceno iz helikoptera AH-1 Cobra i na avionima A/C-47 i AC-119.



Dva mitraljeza Minigun u tureti na helikopteru Cobra

U Vijetnamu se ovo oruzje proslavilo,jer su helikopteri Cobra obicno bili opremljeni sa dva mitraljeza M134,koji su u borbenom kompletu imali cak 12000 metaka i sa izuzetnim uspehom upotrebljavani protiv neprijateljske pesadije.Amerikanci su eksperimentisali i sa jos manjim sistemom u kalibru 5,56x45 koji je nazvan XM-214 Microgun,ali se municija pokazala preslabom za dejstvo sa vecih daljina,pa se ostalo pri nekoliko standardnih kalibara za mitraljeze i topove-.50 BMG,20mm,25mm i 30mm.Posebno je uspesan top GAU-8/A montiran na "lovcu tenkova" avionu A10 Thunderbolt,koji je dejstvovao municijom APDS sa jezgrom od osiromasenog uranijuma,u sta smo mogli da se uverimo i na nasim prostorima 1999,za vreme NATO bombardovanja.



GAU-8/A

I nekadasnji SSSR i sada Rusija,koristili su originalni Gatlingov koncept za avionska i protivavionska orudja,pa su se u njihovim helikopterima nasli cetvorocevni mitraljezi kalibra 7,62x54R i 12,7 DSK,a u avionima 23 i 30mm sa sest cevi.Ovi savremeni modeli u svim vojskama koje ih koriste,opremljeni su elektromotorom i znatno su pouzdaniji i laksi od direktnih predhodnika iz 19.veka.Recimo,mitraljez M134 je tezak samo 18,8 kg,a ruski GShG-7,62 - 19kg.
U danasnjoj americkoj vojsci,"gatlinzi" se koriste u razne namene.Mitraljezi se sem na helikopterima,montiraju i na brojna borbena vozila i desantne camce,tako da njihova vojska raspolaze sa cak 9500 primeraka M134.S druge strane,Mornarica sve vise camaca i brodova manjih dimenzija,oprema visecevnim topovima 25mm koji iz upotrebe izbacuju stari,teski mitraljez 12,7mm Browning M2.
To samo potvrdjuje genijalnost originalne zamisli americkog konstruktora,koji je pre skoro vek i po osmislio jedno od najznacajnijih oruzja svih vremena ,obezbedivsi sebi mesto uz velikane oruzarstva

digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Ned Jan 30, 2011 9:24 pm

Ruski avionski mitraljez SKAS





Prica o ovom oruzju pocinje krajem dvadesetih godina dvadesetog veka, u tadasnjem SSSR. Zeleci da dokaze zapadu koliko je vojna industrija komunisticke zemlje jaka i samostalna, Staljin je sovjetskim konstruktorima i inzinjerima nalozio izradu projekata i studija velikog broja razlicitog naoruzanja. Jedan od zahteva bio je i projekat avionskog mitraljeza, koji bi po karakteristikama, narocito u brzini vatre, bio superiorniji od svih do tada poznatih modela, upotrebljavanih u vazduhoplovstvima evropskih drzava.

Konstruktorski tim, na celu sa Borisom Gabrielovicem Spitalnim i Inharom Andrevicem Komaritskim, radio je nekoliko godina u potpunoj tajnosti na razvoju mitraljeza. Zahtevi koji su stajali pred konstruktorima, nisu bili nimalo laki: Mitraljez je po projektu trebalo da ima sto vecu brzinu paljbe, a da pri tome ostane dovoljno lak, kako ne bi kvario letne karakteristike tadasnjih aviona, koji su jos bili relativno nezne konstrukcije. Automatiku mitraljeza zasnovali su na Berthier sistemu, koji je bio jednostavan i lak, dok je koncept punjenja, praznjenja i ostalog - potpuno originalna konstrukcija.
Rezultat je bio prototip koji se pojavio 1932. Imao je jednostavnu kodnu oznaku Mitraljez 426 i mogucnost paljbe od cak 1.800 metaka u minuti,sto je i za danasnje pojmove neverovatno! Prvi serijski
, tacnije predserijski model, jer je 1933, izradjeno samo 365 komada, dobio je oznaku 7,62 mm SKAS KM-33( Spitalni-Komaritski-Aviacioni-Skorostrelni-Brzometni vazduhoplovni Spitalnoga i Komaritskog konstrukcija modela 1933). Proizvodio se samo u fleksibilnoj varijanti, odnosno kao defanzivno oruzje na visesednim avionima za zastitu od lovaca.



Prvi model SKAS KM 33

Sledeci, nesto usavrseni model KM-35, pojavljuje se posle dve godine. ovoga puta, proizvodi se i u fiksnoj varijanti, namenjenoj ugradnji u krilo aviona. Zatim, model KM-36 fleksibilni, a naredne godine i sinhronizovana varijanta, namenjena dejstvu kroz polje elise. Sinhronizovani model imao je dugu cev, nesto sporiju brzinu palbe ali i vecu pocetnu brzinu zrna.




SKAS KM-36 postaje standardni model i njegova proizvodnja, uprkos komplikovanoj konstrukciji, iz godine u godinu raste. Sa 3.566 komada modela KM-35( 1935. ), do 13.005 primeraka modela KM-36( 1937. ). Plan je bio da se svi serijski avioni naoruzaju sa SKAS. Naime, kompletan mitraljez izradjivan je od kvalitetnog celika, potpuno masinskom obradom i tako reci-polurucno! Sve je to donelo mu je reputaciju vrlo pouzdanog oruzja. Problemi koji su otklanjani u pocetku proizvodnje, uglavnom su uzrokovani teskocama sa povratnom oprugom, koja se usled velike brzine vatre cesto lomila. Resenje je nadjeno tako sto su umesto do tada uobicajene jednostruke celicne zice, pocele da se primenjuju opruge od dve ili tri medjusobno isprepletane zice. To je opruzi dalo mnogo vecu otpornost od lomljenja.



Dva mitraljeza SKAS na Il-2

Prvo vatreno krstenje SKAS dozivljava iznad Spanije, zahvacene gradjanskim ratom, a zatim i u sukobu sa Finskom. Finalni proizvod, oznacen jednosstavno kao SKAS Model 1941, dostigao je brzinu od cak 2.000 metaka u minuti! Do pocetka Drugog svetskog rata proizvedeno je oko 80.000, a do 1945, ukupno u svim varijantama-fleksibilnoj, sinhronizovanoj i krilnoj-151.492 komada.
Iako je vec u drugoj polovini rata ovo oruzje zastarelo, jer avionski mitraljezi u puscanom kalibru vise nisu bili dovoljno efikasni, upotrebljavan je sve vreme rata, pa cak i posle njega. Pojedine primerke, adaptirane za upotrebu u pesadijskim jedinicama, zarobljavali su Amerikanci i u Korejskom ratu. Njegova genijalna konstrukcija, nikoga nije ostavila ravnodusnim. Postoji prica da su ruske jedinice, prilikom zauzimanja Berlina 1945, u jednoj od kancelarija Rajhstaga pronasle gomilu raznih trofeja, a posebno mesto, u staklenoj vitrini zauzimao je-SKAS...
Pored njega, sa Hitlerovim potpisom, stajao je tekst u kome se nemackim konstruktorima sugerise da nastoje da izrade slicno oruzje.



Delovi mitraljeza SKAS


Sta je to ovaj mitraljez cinilo tako izuzetnim, sem njegovog avangardnog izgleda? Pre svega , velika brzina paljbe , moja je iznosila 1.800-2.000 metaka u minuti. SKAS je vazio za vrlo pouzdano oruzje i imao sve osbine, potrebne mitraljezu za naoruzanje vazduhoplova-malu masu i kompaktnost. Masa sinhronizovane varijante je 11,1 kg, fleksibilne 10,5 kg, a verzije za krilo- samo 9,8 kg. Velika brzina kod avionskih mitraljeza je neophodna, jer se meta vrlo kratko nalazi u nisanu, pa je potrebno u sto kracem roku ispaliti sto vise metaka i time povecati verovatnocu pogotka. Pritom, zagrevanje cevi nije imalo znacaja, jer se dejstvovalo kratkim rafalima, a strujanje hladnog vazduha, narocito na vecim visinama, omogucavalo je dobro hladjenje.
Nacin na koji su konstruktori SKAS uspeli da postignu tako visoku brzinu paljbe, ogledalo se u skracivanju vremena potrebnog za uobicajen ciklus automatskog oruzja. Lagani zatvarac, bravio se jednostavno za donji deo sanduka,( slicno Zbrojovki ili Brenu, ciji se zatvarac bravi za gornji deo sanduka, a gasni klip se nalazi ispod cevi-kod SKAS je ovaj sklop obrnut). Medjutim, ukoliko je sistem automatike iole konvencionalan, sve ostalo je daleko od toga. Sistem punjenja je zaista neverovatan.
SKAS koristi tzv. "vevericiji kavez" koji municiju iz metalnog clankastog redenika dovodi do zatvaraca. Posluzilac puni oruzje, tako sto pomerajuci rucicu za punjenje uvede sedam-osam metaka u "vevericji kavez", pritom obodi metaka ulaze u jedan helikoidni zleb na unutrasnjoj strani spoljnjeg dobosa i postepeno se izvlace iz clankastog redenika. Prilikom paljbe, specijalni mehanizam , koji je u vezi sa rebrom na nosacu zatvaraca, pomera "vevericji kavez" za desetinu kruga i time postepeno dovodi municiju, oslobodjenu redenika na donju stranu mitraljeza, pred zatvarac. Time se znacajno ustedelo na vremenu potrebnom za te operacije, u odnosu na konvencionalan nacin.



Nacin hranjenja

Ovako konceptovana konstrukcija , nije ostavljala mesta za konvencionalno izbacivanje caura. Resenje je nadjeno u izbacivanju caure u dve etape. Kada je zatvarac posle opaljenja krenuo unazad, vukuci praznu cauru, jedna poluga sa zubom, zarotirala bi 90 stepeni i smaknula cauru sa glave zatvaraca, ubacujuci ga u zleb u unutrasnjosti sanduka. prilikom ponovnog pokreta unapred, zatvarac je hvatao novi metak, a jedan zub na nosacu zatvaraca pogurao bi ispaljenu cauru iz zleba u sanduku i izbacio je unapred kroz otvor predvidjen za to.

SKAS je projektovan za standardni metak 7,62x54R. Da bi postigao projektovanu brzinu, koriscen je specijalni metak koji je za oko 20 % bio jaci od standardnog. Radi raspoznavanja, na dance caure ove municije utisnuto je cirilicno slovo "S".



Uspeh sa SKASOM podstakao je i ostale konstruktore, da na osnovu njega konstruisu jos brze oruzje! Tako u I.V. Savin i A.K. Norov u periodu 1934-1936, konstruisali mitraljez SN koji je pucao neverovatnih 2.800-3.000 metaka u minuti! Ne odolevsi izazovu, konstruktori"shkasa" modifikuju njihovu konstrukciju u Ultra SKAS, s kojim takodje dostizu brzinu paljbe od 2.800 metaka u minuti!



Ultra SKAS


Iako su oba oruzja prosla testove i zvanicno primljena u naoruzanje, cak i upotrebljena u Sovjetsko-Finskom ratu 1939-40, izradjena su u malom broju primeraka i na kraju povucena iz naoruzanja. Ispostavilo se da nisu dovoljno pouzdana u eksploataciji. To i ne cudi, jer 3.000 metaka u minuti, za jednocevno automatsko oruzje, zaista je bilo previse!
Jedan od ogranicavajucih faktora za dalji razvoj SKAS bio je nacin punjenja, koji je mogao da funkcionise samo sa municijom cija caura ima obod. Tako je pred Drugi svetski rat, kada je uoceno da su za efikasno obaranje modernih aviona potrebni veci kalibri, odluceno da se na osnovu SKAS konstruise mitraljez kalibra 12,7 mm, a kasnije i to od 20 mm-SVAK. Za oba orudja, morala je da se konstruise specijalna municija sa obodom na cauri.

Bez obzira na odredjene mane, mitraljez SKAS u istoriji naoruzanja zauzima jedno od prvih mesta, zahvaljujuci brilijantnoj konstrukciji, ali i po tome sto je najbrze serijski proizvodjeno oruzje u svojoj klasi.

digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Pon Jan 31, 2011 5:12 pm

Snajperske puske na bojistima Evrope u Drugom svetskom ratu





Mozda izgleda cudno,ali SSSR je docekao pocetak Drugog svetskog rata najbolje pripremljen u odnosu na "konkurenciju", kako u pogledu obucenih snajperista, tako i njihove opreme. Zapravo, Sovjeti su vec u toku 1932, poceli sa intenzivnom obukom snajperista i izborom pusaka za njih. Izabrano oruzje je od pocetka bila standardna vojnicka repetirka Mosin-Nagant M 91/30, bez ikakvih posebnih dorada. Naravno, puske za snajpersku namenu su brizljivo proveravane i odabirane izmedju mnogih drugih, a zatim opremane optickim nisanom. Sama puska je koncipirana jos u toku 1891, kao prva ruska repetirka. Bila je to duga pesadijska puska u kalibru 7,62X54R sa petometnim kutijastim magacinom, koji se punio odozgo, pri otvorenom zatvaracu pojedinacno ili pomocu posebnog lamelastog okvira, sa svim nanizanim mecima. Puska je u toku 1930, delimicno modernizovana. Ukupna duzina je smanjena na 1230 mm, masa praznog oruzja na 4 kg, cev je duga 730 mm i 4X izolucena udesno. Izmenjen je sanduk oruzja, ali najvece promene odnose se na nisane, koji su potpuno izmenjeni. Zadnji podesivi nisan sada je tangentnog tipa, dok je prednja musica dobila prstenasti stitnik. Zadrzana je stara municija 7,62X54R. Zrno mase 9,6 g ima pocetnu brzinu od 865 m/s. Ocigledno, to je i dalje ostalo prilicno dugacko i tesko oruzje, sto nije smetalo Rusima da pusku Mosin-Nagant M91/30 kao osnovno pesadijsko oruzje, zadrze kroz ceo Drugi svetski rat.
Istovremeno, oko 185 000 ovih (probranih) pusaka od 1932, do kraja rata, opremljeno je optickim nisanima i namenjeno snajperistima. Pored njih, optickim nisanima je opremljen i izvestan broj poluautomatskih pusaka SVT 40. Medjutim, poluautomatske puske nisu uvek bile najpouzdanije u
borbenim uslovima, pa im snajperisti nisu bili naklonjeni, sto je i ogranicilo njihovu upotrebu. Prema brojnim strucnim izvorima, Sovjeti su pocetak rata docekali sa 60 000 obucenih snajperista, o cemu su sve druge vojske mogle samo da sanjaju. U pocetku, puske su opremane nemackim Carl Zeiss optikom sa 4X povecanjem, a zatim su koriscena dva tipa domacih optickih nisana, sa povecanjem 3,5X. Stabilniji i masivniji tip PE mogao je da se koristi samo na repetirkama Mosin-Nagant M91/30, zato je razvijen i kraci tip PU za montazu na poluautomatskim puskama SVT 40.



Prototip snajperske puske iz 1920-ih, sa Carl Zeiss optikom




Mosin-Nagant M91/30 sa optikom PE



Mosin-Nagant M91/30 sa optikom PU



STV 40 sa optikom PU

Iako manje stabilan, time podlozan cescim korekcijama, ovaj laksi i prirucniji nisan je ubrzo zauzeo mesto i na vecini repetirki. Bez obzira na primenjeni tip, opticki nisani su uvek montirani sa leve strane sanduka i visoko. U slucaju potrebe, npr. ostecenja ili kvara optickog nisana, strelac je odmah imao na raspolaganju klasicne nisane, bez skidanja optike.



Karakteristicna bocna montaza

Velika Britanija je u Drugi svetski rat usla sa zalihama snajperskih pusaka, preostalih iz Prvog svetskog rata. Po pravilu, to su bile puske P14-zanimljiv usputni ratni model. Impresionirani cvrstinom nemackih mauzerki, Englezi su pred sam raty poceli sa testiranjem puske sa mehanizmom po uzoru na nemacki Mauser, najozbiljnije razmisljajuci da zamene svoje puske SMLE Mk.III.
Drzavni arsenal "Enfield" je u toku 1913, izradio probnu seriju od 1000 pusaka pod oznakom Pattern13.
Buduci da su im proizvodni kapaciteti vec bili zauzeti tekucim ratnim potrebama, izrada pusaka je narucena u americkim firmama "Remington" i "Winchester". Mehanizam je razvijen iz nemackog "mauzera" iz 1893.(tzv.spanski model), sa dve bradavice za bravljenje zatvaraca i drugim detaljima.
Puska je uvedena u naoruzanje u toku 1914, kao Pattern 14(skraceno P14). U medjuvremenu su se
engleske SMLE Mk.III iskazale na svim bojistima i njihova zamena uopste nije dolazila u obzir. Ipak, narasle ratne potrebe su daleko prevazilazile njihovu proizvodnju, pa su americke firme u periodu izmedju 1914. i 1917, isporucile engleskoj vojsci oko 1 700 000 pusaka P14 u engleskom kalibru .303 British.
U toku 1917, situacija se obrnula. Amerikanci su usli u rat potpuno nepripremljeni, pa su manjak sluzbenih pusaka Springfield M 1903 nadoknadili, tako sto su u potpunosti preuzeli isporuke pusaka P14, koje su sad dobile oznaku U.S. M.1917. Puska P14 je predvidjena kao "all purpose" oruzje(jednaka za sve korisnike). Upravo ovu pusku Englezi su u toku Prvog svetskog rata koristili za montazu optickog nisana, a zatim preostale zalihe reaktivirali 1939. i upotrebljavali prvih godina Drugog svetskog rata. Istovremeno, popularna "Smelly"(SMLE Mk.III) je ostala standardno oruzje engleskih vojnika i kroz celi Drugi svetski rat. Koncipirana jos 1895, ova puska je uvedena u naoruzanje svih rodova engleske vojske u toku 1902, kao Short magazine Lee-Enfield Mk.I, da bi u
masovnu proizvodnju usla tek 1907, kao SMLE Mk.III. Puska je od svojih predhodnica preuzela kalibar
.303 British, neprevazidjen mehanizam zatvaraca i dvoredi desetometni izmenjivi magacin konstruktora Leea.
Puska je duga 1130 mm, dok je cev 640 mm i olucena 5X ulevo. Drveni usadnik se proteze bukvalno do usta cevi i to je njen nadaleko prepoznatljiv znak. U pocetku su mnogi korisnici stavljali primedbe na ove puske. Ratni dogadjaji su bili najbolji test za "Smelly", kako su je obicni vojnici ubrzo prozvali.
Nije bilo bojista u toku Prvog svetskog rata, bez obzira na klimatske i terenske uslove, na kome se ova puska nije iskazala i sto se rat vise zahuktavao, ona je uzivala sve veci ugled. Pouzdana i prirucna, sa izuzetno brzim i glatkim kretanjem zatvaraca, laganim okidanjem i lako izmenjivim desetometnim magacinom, ubrzo je stekla reputaciju jedne od najboljih bojnih repetirki, iako nije imala onako cvrsto bravljenje kao "mauzerke". Repetirke "Smelly" su ostale u prakticno u nepromenjenom obliku u proizvodnji i upotrebi sve do sedamdesetih godina 20.veka i milioni primeraka su bili osnovno oruzje engleskih vojnika kroz oba svetska rata.
Zanimljivo, prakticno jedina uspela i siroko prihvacena varijanta standardne puske, koja je pred pocetak Drugog svetskog rata ugledala svetlo dana, bila je puska SMLE No 4 Mk.I. Ona se odlikovala malo povucenim usadnikom od usta cevi (za oko 8 cm), sto je omogucavalo (po potrebi), montiranje raznih nastavaka, kao sto su tromblon, prigusivac, skrivac plamena, po zadnjem nisanu koji je sada montiran sasvim pozadi iza mosta sanduka. Upravo ovu varijantu puske SMLE, engleska vojska izabrala za buducu snajpersku pusku.
Tek u septembru 1942, engleska vojska je sklopila ugovor sa poznatom oruzarskom firmom"Holand&Holand", o montazi optickih nisana na posebno odabrane primerke pusaka-repetirki
SMLE No 4 Mk.I. Za buduce snajperke izabran je zadnji nisan tangentnog tipa i one su sada dobile oznaku SMLE No 4 Mk.I(T). Na puske je montiran opticki nisan No.32 Mk.I (ili II) sa 3X povecanjem, originalno dizajniran za puskomitraljez Bren. Puske su i dalje koristile metak .303 British sa zrnom teskim 11,3 g koje ima pocetnu brzinu od 731 m/sec. I dok su magacini svih drugih snajperskih pusaka mogli da se pune pojedinacnim ulaganjem metaka, jer zbog montirane optike nisu mogle da se koriste lamelasti punjaci, engleske snajperske puske zahvaljujuci izmenjivim magacinima odozdo,nisu imale taj problem. U slucaju ostecenja ili kvara optickog nisana,strelac ga je lako demontirao i zatim koristio mehanicke nisane. Firma "Holand&Holand" je do kraja Drugog svetskog rata opremila optickim nisanima ukupno 26 422 puske SMLE No 4 Mk.I(T).



SMLE No 4 Mk.I(T)


Amerikanci su usli u Drugi svetski rat bez sopstvene snajperske puske i tek u januaru 1943, doneta je odluka o njihovoj proizvodnji. Iako su tada vec uveliko uvodili u naoruzanje poluautomatsku pusku M1 Garand, za montazu optickih nisana izabrali su svoju repetirku Springfield M 1903 A3, koju su jos uvek sporadicno izradjivali u firmi "Remington". Repetirka Springfield M 1903 A3 se pojavila u toku 1942, kada su izvrsene manje izmene (u cilju pojednostavljenja izrade) na standardnoj pusci Springfield M 1903. Ova zadnja je u mehanickom smislu samo varijanta nemackog"mauzera" i jos od 1903, sluzbeno oruzje americke vojske. Odabiranje puske i montaza optickih nisana je poverena maticnoj firmi "Remington".
Odabranim puskama je montiran kundak sa polupistoljskim rukohvatom, a mehanicki nisani su skinuti.
Naime, opticki nisan je fabricki trajno montiran i u slucaju njegovog ostecenja ili kvara, za razliku od konkurentnih oruzja, ova puska je bila prakticno neupotrebljiva. Zbog toga su snajperisti po pravilu za pojasom nosili i neko kratko oruzje. Vojska se odlucila za opticki nisan M73 B1 (sa povecanjem od 2,5X) firme"W.R. Weaver Company" iz El Pasa(Teksas), koji je poznatiji pod komercijalnim imenom Model 330 C. Snajperske puske su odmah uvedene u naoruzanje kao Springfield M 1903 A4.
Puske su duge 1105 mm, a cevi 610 mm izolucene 4X udesno. Zajedno sa optickim nisanom, prazne puske teze 4340 g. Zadrzan je standardni kalibar .30-06, a zrno tesko 9,72 g ostvaruje pocetnu brzinu od 820 m/sec. Petometni magacin se puni rucno, jer montirana optika onemogucava upotrebu lamelastih okvira. Firma "Remington" je do kraja Drugog svetskog rata izradila ukupno 28 000 snajperskih pusaka Sprinfield M 1903 A4, koje su isporucivane jedinicama u Evropi i na Pacifiku.



Springfield M1903 A4 sa optikom M73 B1

Iznenadjuje da pedantni Nemci u toku Drugog svetskog rata nisu imali standardizovanu snajpersku pusku, vec su koristili, zavisno od situacije razne puske i opticke nisane. Tako je zabelezena prica jednog od njihovih najuspesnijih snajperista, Seppa Allebergera. On se u toku borbi, jos na pocetku rata dokopao ruske snajperske puske Mosin-Nagant M91/30 i tako, prakticno, poceo uspesnu snajpersku karijeru. Tek u toku 1944, kao iskusan snajperista, prosao je sluzbeni snajperski kurs i dobio snajpersku pusku nemacke izrade. Ipak, vremenom su dve nemacke puske-repetirka Mauser Karabiner 98 k i poluautomatska Walther K43, najcesce koriscene za montazu optickih nisana.
Hitler je 1935, poceo kompletnu reorganizaciju vojske, forsirajuci na svim podrucijima naoruzanja nova, cesto i futuristicka resenja. Kod pusaka je medjutim, ostao na proverenom, iako u taktickom smislu prilicno vremesnom Mauser 98, neospornom "sampionu" medju puskama repetirkama. Istini za volju, ne dirajuci proverenu mehaniku, Nemci su pusku nesto skratili, a u naoruzanje novog Wehrmachta je uvedena pod oznakom Karabiner 98 K(kurz). Masovna proizvodnja je potekla u svim znanim nemackim arsenalima, zatim i u preuzetim pogonima fabrike FN po okupaciji Belgije i trajala je do kraja Drugog svetskog rata.
Puska je duga 1110 mm, teska(prazna) 3900 g, dok je cev duga 600 mm i izolucena 4X udesno. Oslanjajuci se na kvalitete proverene repetirke, upravo je Wehrmacht najvise kasnio sa razvojem poluautomatskih pusaka. Prve puske ovog tipa izasle su u toku 1941, iz firmi "Mauser"(G 41 M) i "Walther"(G 41 W). Vec na prvi pogled se stice utisak, da su konstruktori pokusali na brzinu da prerade staru"mauzerku" na novi sistem, dodavanjem gasne cevi sa gornje strane i ugradnjom 10-metnog magacina. Obe puske se smatraju neuspesnim resenjima. Tek kada je "Walther" izbacio model G 43 sa zamenjivim 10-metnim magacinom( prakticno, kopiju famozne ruske puske Tokarev SVT 40), Nemci su dosli do upotrebljivog poluautomatskog oruzja za raznovrsnu upotrebu, ukljucujuci i snajpere.
Puska je duga 1117 mm, dok je cev duga 558 mm i izolucena 4X udesno. Do kraja rata je izradjeno tek 400 000 ovih pusaka, premalo i prekasno za neki veci ucinak. Obe nemacke puske ( K 98 k i K 43 ) imaju skoro identicnu konfiguraciju cevi i koriste tadasnju nemacku standardnu puscanu municiju 7,9X57, pa zrno tesko skoro 10 g ostvaruje pocetnu brzinu od 820 m/sec.
Na pocetku rata, Nemci su uglavnom koristili komercijalne, lovacke opticke nisane, najcesce sa povecanjem od 4X, koji su montirani na Karabiner 98 k, konvencionalno iznad mehanizma. Ovi nisani su po pravilu bili prilicno teski, a punjenje petometnog magacina moralo je da se obavlja rucno. Zato su Nemci relativno rano poceli da koriste i posebno dizajniran lagani vojnicki opticki nisan Zf 41 sa povecanjem od samo 1,5X, kojeg su montirali na zadnjem delu cevi. Ovaj nisan je koriscen samo na pusci Karabiner 98 k i nije ometao simultano punjenje magacina pomocu lamelastog okvira sa nanizanim mecima. Iako se ovako skromni nisani danas uglavnom primenjuju na raznim "skaut puskama", strelci u toku rata nisu imali nekih vecih primedbi na njegove performanse. Naime, uprkos uvrezenom misljenju, kako snajperisti "skidaju" ciljeve na daljinama od 1000 i vise metara, sve ozbiljnije analize su pokazale, da je vecina snajperskih hitaca u Drugom svetskom ratu ispaljena na mete udaljene izmedju 200 i 300 metara. Za takva rastojanja i nisu neophodni preterano jaki opticki nisani, posebno ako se ima u vidu njihova tezina i glomaznost. Konacno, Nemci su u toku 1943, predstavili i jaci vojnicki opticki nisan Zf 4 sa povecanjem od 4X, koji je po mnogima samo kopija ruskog optickog nisana PU.



Mauser K 98k sa optickim nisanom Zf 41



Walther K 43 sa optickim nisanom Zf 4

digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Uto Feb 01, 2011 8:35 pm

Puska Johnson M 1941



Drugi svetski rat je za Holandiju trajao vrlo kratko. Vec posle 4 dana, sve je bilo gotovo. Ne mogavsi da se odupre nemackoj vojnoj sili, mala holandska vojska je kapitulirala vec 14. maja 1940. Medjutim, posle nekoliko dana, formirana je u londonu izbeglicka vlada, koja je cak ponudila i svoju vojsku! Rec je o delovima vojske i mornarice, koji su blagovremeno prebaceni za Englesku. Ni to nije bilo sve. Holandjani su u svojim kolonijama,tzv. Zapadnoj Indiji (Surinamu) i Istocnoj Indiji (danasnjoj Indoneziji), imali jos uvek netaknute kolonijalne trupe. Kraljevska holandsko-indijska armija (KNIL) narasla je u narednih sest meseci na 120 000 vojnika. Jedino su manjkala ratna sredstva-oprema i naoruzanje. Za pocetak, najmanje 30 000 pusaka. Da bi resila taj problem, izbeglicka vlada formirala je u junu 1940, posebnu komisiju i poslala je u Ameriku sa ovlastenjem da kupi potrebno naoruzanje. Nazalost po Holandjane, americke fabrike oruzja bile su preopterecene, zbog naoruzanja sopstvene vojske i slanja pomoci Engleskoj. Da stvar bude jos gora, Holandjanima se veoma zurilo, jer se svakog trenutka ocekivala japanska invazija na Bataviju...
Da bi se zadovoljio bar deo potreba, komisija je od americkog Ministarstva odbrane zatrazila zastarele puske Enfield P17, koriscene jos u Prvom svetskom ratu. Amerikanci su posle Prvog svetskog rata, lagerovali u svoje arsenale oko milion komada ovih pusaka. Medjutim, kako su britanci ponovo imali prioritet, za Holandjane je ostala samo manja kolicina. Tek u junu 1941, "smilovao" se nacelnik staba, general Marsal i Holandjanima izdao 20 000 Enfield pusaka i sedam miliona metaka kalibra .30-06. Narednih 20 000 pusaka isporuceno je posle japanskog napada na Perl Harbor, jer su Amerikancima odjednom bili potrebni saveznici na Pacifiku. Holandjani su u medjuvremenu resili da se naoruzaju modernim, poluautomatskim puskama. Svidela im se nova, americka Garand puska, ali njena proizvodnja nije uspevala da zadovolji ni potrebe americke vojske. Dakle, bilo je malo verovatnoce da ce Holandjani ikada stici na red...A tek o nabavci neke ozbiljnije kolicine, nije moglo da bude ni reci. Logicno, u takvoj situaciji razmisljali su o alternativi.
Za oko im je zapela konstrukcija Melvina Maynarda Johnsona Juniora, takodje americkog konstruktora. U pitanju je bila poluautomatska puzka neobicnog, nevojnickog izgleda, koja je pre licila na lovacko, nego na vojno oruzje.Dzonson je nudio i neku vrstu laganog puskomitraljeza( ako tako moze da se kaze ). Nevolja je, medjutim, bila sto su i puska i puskomitraljez bili jos uvek u prototipskoj fazi. Bilo je zavrseno tek nekoliko eksperimentalnih komada. Jos veci problem je bio, sto Dzonson nije imao svoje proizvodne kapacitete, ni novcana sredstva da ih podigne. Tako su Holandjani morali sami da finansiraju pripreme za proizvodnju. Kada su napravili narudzbinu za 10 200 pusaka i
2 000 puskomitraljeza i posle bezbrojnih probnih gadjanja, proizvodnja je konacno mogla da pocne. Nesto kasnije, Holandjani su povecali narudzbinu na 25 000 pusaka i 2 400 puskomitraljeza.
Melvin Dzonson je proizvodnju poverio firmi " Universal Windings of Providense ", a ona fabrici " Cranston Arms" iz Cranstona. Promucurni Dzonson je iz markentinskih razloga predstavljao ovu firmu kao svoju. Cak su napravljene i fotografije, na kojima je na krovu livnice u Cranstonu pisalo "Johnson Automatics". Starije fotografije su pazljivo retusirane i dodavan je novi natpis. Stvarni vlasnici fabrike nisu se bunili, njima je bilo vazno samo da pristizu guldeni...





Ko je u stvari bio Melvin Majnard Dzekson? Rodjen je 1906, u dobro stituiranoj bostonskoj porodici. Otac mu je bio poznati univerzitetski profesor, a majka cuvena teniserka tog doba. Posle skolovanja u najboljim skolama Nove Engleske, Melvin je 1934, diplomirao prava na Harvardu i vratio se u Boston, da radi kao advokat. U isto vreme, sluzio je i u rezervnom marinskom korpusu Nove Engleske, u kome je 1933, proizveden u cin potporucnika. Kao izaslanik Korpusa, prisustvovao je u svojstvu posmatraca testovima u Springfield Arsenalu, gde je bilo uporedno isprobavanje poluautomatskih pusaka Garand i Pedersen. Ovi testovi probudili su u Dzonsonu interesovanje za poluautomatske puske. Posle vise uzaludnih pokusaja, Dzonsonu je poslo za rukom da 1935, sklopi svoj prvi prototip. Kazemo "sklopi", jer je bukvalno sklapao to svoje prvo oruzje, od raznih delova starih pusaka. Tako je, npr. cev poticala od Springfielda 03, a mehanizam za okidanje od Browning Riot gun. Za udarnu iglu je,navodno,
upotrebio komad stare igle za pletenje. Oruzje je radilo na principu zakasnelog trzaja zatvaraca. Posle toga, usledio je jedan model sa kratkim trzajem cevi i jedan sa obrtnim zatvaracem sa osam bradavica.
Svoj prvi patent, registrovao je 28.septembra 1937. Posle toga, stiglo je jos desetak razlicitih patenata. Sa patentima u dzepu, otisao je u fabriku "Marlin Firearms" i dao da se izrade prototipovi, koje je podneo na probu Vojnoj komisiji za naoruzanje. Puska se pokazala veoma zadovoljavajuce, jedino su upucene kritike na racun izvlakaca i rucice zatvaraca.Sledeca, poboljsana verzija imala je po prvi put, umesto klasicnog okvira , integrisani dobos-magacin. Za izradu i poboljsanje svojih prototipova Dzonson nije zalio para,jer u slucaju da istisne Garanda kao konkurenta, dobio bi ugovor na milionski iznos. Tako je narucio proizvodnju sedam prototipova kod firme "Taft-Pierce Company", koja je bila poznata po izradi luksuznih lovackih poluautomatskih pusaka. Ali visok kvalitet podrazumeva i- visoku cenu. Tako je svaki komad prototipova kostao Dzonsona po 3 500 dolara, sto je za to vreme bila izuzetno visoka svota.




Punjenje puske uz pomoc klipsova

Troskovi nisu bili uzaludni. Na ponovnom testiranju u Aberdeenu, Taft-Pirsovi komadi su se pokazali izuzetno pouzdano. Od preko 6 000 ispaljenih metaka, u samo 12 slucajeva doslo je do manjih smetnji. Ipak, konacna odluka komisije bila je negativna; priznali su visok kvalitet oruzja i pouzdanost, ali konstantovali da nije za vojnu upotrebu. Glavni razlog bio je u - bajonetu! Dzonsonova puska nije mogla da radi sa nataknutim bajonetom, zbog dodatne tezine, koja bi nepovoljno uticala na ravnotezu oruzja. Ocito je svest oficira iz komisije, jos uvek jednim delom bila u rovovima Prvog svetskog rata, jer ne bi od jedne poluautomatske puske trazili da sluzi za borbu prsa u prsa. Dzonsonova puska je ispala iz kombinacije da postane standardno poluautomatsko oruzje americkog vojnika u novom ratu.
Ta cast pripala je Garandu.



Presek dobos-magacina



Bajonet puske

Iako razocaran, Dzonson se nije obeshrabrio, vec je oruzje ponudio na probu Marinskom korpusu, u nadi da ce bar tu da istisne Garanda. Prvi test je bio vise nego uspesan. Najbolji strelci u Korpusu, testirali su i Dzonsonovu i Garandovu pusku na 300 i 500 jardi. U izvestaju stoji da je Dzonsonova puska daleko superiornija od Garanda, sa preciznoscu od 81,2% u odnosu na 71,3%. Medjutim, u ponovljenom testu, u kome je ucestvovao i prototip kasnijeg Winchesterovog M1 karabina, Dzonson je konacno otpao. Ovoga puta, Garand je bio superioran. I sto je najvaznije, Garand se vec nalazio u fazi masovne proizvodnje, tako da sa logistickog stanovista, vise nije bilo nikakvih dilema. Ovakav ishod i nije iznenadjenje. Dzonsonovo oruzje je imalo je i prednosti i mana u odnosu na Garandovo. Glavna prednost je bila u mogucnosti punjenja dobos-magacina sa deset metaka, kao i pojedinacno, dok je Garand primao samo svoj , specijalni okvir sa osam metaka. Drugo: cev kod Dzonsona je mogla lako da se skine, sto moze da bude vrlo prakticno za padobranske jedinice. Trece: i puska i laki puskomitraljez pripadali su istoj porodici,sto bi znatno ubrzalo i olaksalo obuku vojnika. Americka vojska u tom trenutku nije mnogo marila za puskomitraljeze, vec se tvrdoglavo drzala stare Browning automatske puske, popularnog BAR, koji, ruku na srce, nikada i nije bio pravi puskomitraljez. Iskreno,nije to bio ni Dzonsonov model. I on je vise bio automatska puska sa nozicama, ali je bio laganiji od BAR-a. Ovde je interesantno , da je vojska SAD bila jedina ucesnica u drugom svetskom ratu koja, prakticno, nije imala puskomitraljez! Neverovatno, ali je tako.



Laki puskomitaljez Johnson M1941



Laki puskomitraljez Johnson M1944

Holandjani su, dakle, bili u takvoj oskudici sa poluautomatskim i automatskim oruzjem, da su oberucke prihvatili i Dzonsonovu pusku i puskomitraljez. sem Holandjana, jedino su jos Cileanci narucili 1943, hiljadu komada Dzonsonovih pusaka za svoju konjicu, ali ne u kalibru .30-06, vec usvom starom, oprobanom kalibru 7 mm Mauser. Ni isporuka Holandjanima nije isla kako je bilo planirano. Zbog nedostatka sirovina i drugih poteskoca, trupama u Bataviji stiglo je u martu 1942, samo 1 999 pusaka i nijedan puskomitraljez! Prvih 500 puskomitraljeza, Dzonson je zavrsio tek u septembru 1942, ali nisu poslati Holandjanima, nego americkim marincima! Proizvodnja je konacno obustavljena pocetkom 1943, sa ukupno proizvedenih 30 000 pusaka i 70 000 rezervnih delova. Posle kapitulacije holandskog KNIL, americkim marincima je dobrodoslo njihovo naoruzanje, jer su do tada bili naoruzani pretezno starim Springfildovim repetirkama. Garandove poluautomatske puske, prakticno, nisu ni dolazile do njih.( Ovo rusi mit, da je Marinski korpus bio elitna, privilegovana jedinica u americkoj vojsci)
Marinci su odusevljeno razgrabili svo Dzonsonovo oruzje koje su zatekli posle kapitulacije holandsko-indijske vojske. Njime su naoruzali svoje padobranske bataljone, koji su se borili na Solomonskim ostrvima. Izvestan broj Dzonsonovog oruzja nabavila je i OSS-Vojna obavestajna sluzba, za svoje potrebe i pomoc raznim pokretima otpora u Evropi. Obicno je to oruzje bacano padobranima, ali nikad u vecim kolicinam. Posle rat, najveci broj zatekao se u arsenalu Marinskog Korpusa u San Dijegu. Poznato je da je CIA pocetkom sezdesetih godina 20. veka, naoruzavala Kubance, Kastrove protivnike i Dzonsonovim puskama i puskomitraljezima. Iz marinskog arsenala, jedan deo pusaka je otkupio sam Melvin Dzekson da bi ih preradio i ponovo prodao, a najveci deo je otkupila "Winfred Arms Co". Preradila ih je na lovacke i druge kalibre i prodavala sve do sezdesetih godina proslog veka.



digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Automatska puska Browning BAR M1918

Počalji od digitalmandrak taj Ned Apr 03, 2011 1:07 am

Automatska puska Browning BAR M 1918







Nastanak ove automatske puške / puškomitraljeza povezana je sa Prvim
svetskim ratom i stizanjem U.S. ekspedicionog korpusa na zapadni front. U
okviru 79.divizije iz sastava US ekspedicionog korpusa (79th Division
A.E.F.) na zapadni front stiže i poručnik Val Brauning (Val Browning)
sin čuvenog Džona Brauninga (John Browning) da saveznicima (između
ostalog) demonstrira konstrukcije svoga oca. Pored uveliko korišćenog i
reklamiranog, teškog mitraljeza, Browning M1917 sam Val lično je nosio
nešto novo - moćnu automatsku pušku BAR (skraćeno od
Browning Automatic Rifle) u standardnom vojnom kalibru .30-06 Spr.
(7,62x63mm). Brauning je "preskočio" jednu stepenicu u razvoju ličnog
naoružanja tj. poluautomatsku pušku i vojnicima odmah ponudio automatsko
oružje, zamenjivih okvira od 20 metaka u zvaničnom vojnom kalibru.
Službeno je nosio oznaku Model 1918.

DIZAJN I RAZVOJ

Princip rada zasnivao se na sistemu pozajmice gasova (koji je bio dosta
uprošćen), opaljenje se vršilo iz otvorenog položaja zatvarača, gde se
pritiskom na obarač, zatvarač zahvata metak iz okvira, "gura" ga u
ležište u cevi gde udarna igla vrši opaljenje metka. I pored svega, za
ono vreme, sistem je funkcionisao dosta jednostavno i pouzdano.

BAR M1918


Nakon rata stručnjaci u SAD su zapazili i par
nedostataka prvobitnog BAR-a a oni su se ogledali u prevelikoj težini za
prosečnog vojnika (duplo teži od standardne puške - repetirke M1903) i
njihov dalji razvoj išao je ka odeljenskom puškomitraljezu. Tako je
nastala verzija M1922 Light Mashine Gun, koja je imala
bipod nožice ispred podkundaka (oslonjene na cev) kao i pomerivu nožicu
ispod kundaka (jer je prvobitni BAR pri rafalnoj paljbi "iz ruke" bio
prilično neprecizan) kao i nišane sa mitraljeza M1917 i kao takva ušla u
naoružanje američke konjice.



BAR M1922


Dalji razvoj vodi preko verzije M1918A1 (oslanjanje nožica na gasni cilidar a ne na cev) do konačne verzije M1918A2
usvojene 1940.godine. Obe su korišćene u Drugom svetskom ratu
(masovnije verzija A2) kao i u ratu u Koreji. Verzija M1918A2 dobija
nožice pomerene ispod skrivača plamena, ukida se poluautomatski režim
paljbe (sa ranijih modela) i ostavlja se samo automatski režim i to u
varijantama normal (fast) rate (500–650 met/min) i reduced (slow) rate
(300–450 met/min), tj. normalna i reducirana (smanjena) automatska
vatra. Proizvodnja se odvijala još i u fabrikama "Colt",
"Marlin-Rockwell" i "Winchester".



Delovi BARa M1918A2




[i]Selektovanje brze paljbe


[/i]Pešadija i Marinci američke vojske koristila je
verziju sa nožicama i imao je ulogu puškomitraljeza dok su rendžeri i
padobranci koristili stariju varijantu automatske puške. Odeljenje US
pešadije (Army infantry squad) sastojalo se od 9 ljudi i bilo je
taktički organizovano oko jednog BAR-a a odeljenje US marinaca (Marine
squad) od 13 ljudi, taktički je bilo organizovano sa 3 vatrena tima
svaki sa po jednim BAR-om. Tako da je vod marinaca (Marine platoon) imao
daleko veću vatrenu moć sa svojih 9 puškomitraljeza BAR od pešadijskog
voda (Army infantry platoon) koji je imao "samo" 4 puškomitraljeza BAR.



Treba još napomenuti da je između dva rata BAR licencno i sa nekim
izmenama proizvođen prvo u belgijskoj kompaniji FN ("Fabrique
Nacionale") kao starim saradnicima Brauninga, pod oznakom Kg
(Kulsprutegevär – “machine rifle”) m/1921 (u kalibru 6,5x55mm), zatim
isti model prodat a zatim i licencno proizvođen u Švedskoj ("Carl
Gustafs Stads Gevärsfaktori") pod oznakama LMG (Light Mashine Gun) Kg
m/1921 i model Kg m/1937 i svi su imali pištoljski rukohvat. Poljskoj je
FN prvo prodavao BAR pod oznakom wz.1928 (u kalibru 7,92x57mm) a zatom
je nastavljena licencna proizvodnja u samoj Poljskoj ("Państwowa Fabryka
Karabinów") pod oznakom 7,92 mm RKM Browning wz. 1928 (“7.92 mm
Browning hand-held machine gun model 1928”).



ZAKLJUČAK



Najmasovnije korišćen u Drugom svetskom ratu, BAR je ili osporavan ili
hvaljen od svojih korisnika. Jedni su hvalili pouzdanost rada u svim
uslovima, brzinu vatre i veliku ubojitost, dok su kritičari zamerali
nedostatak pištoljskog rukohvata, nestabilnost i nepreciznost pri
rafalnoj vatri, mali kapacitet okvira, nemogućnost brze zamene cevi i
veliku težinu. Realno, i pored robusne konstrukcije otporne na zastoje,
BAR se nikada nije smatrao posebno kvalitetnim - ni kao puškomitraljez
ni kao automatska puška. Posebno ne u poređenju sa britanskim BREN-om,
ruskim DP-27 i nemačkim MG34 i MG42.


KARAKTERISTIKE

Model
BAR M1918A2
Kalibar.30-06 Spr (7,62x63mm)
Pripadnost SAD
Masa oružja 8,8kg (prazan)
Masa okvira
- praznog0,2kg
- punog0,7kg
Kapacitet okvira 20 metaka
Dužina 1214mm
Dužina cevi661mm
Efektivan domet 450-500m
Brzina vatreselektivno 450 i 650 met/min

digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Ned Apr 03, 2011 1:30 am

Puške porodice ARISAKA






UVOD




Prva što
svakome od nas padne na pamet kada se spomene Japan i njegova istorija
je sigurno japanski ratnik-samuraj, naoružan katana mačem. Drugo, čega
ćemo se setiti, vezana za ovu istoriju ove mistične zemlje su japanski
vojnici i njihova fanatična hrabrost sa kojom su se borili u Drugom
svetskom ratu. E tu dolazimo do puške Arisaka bez koje se japanski
vojnik nije mogao ni zamisliti. Istorija japanske vojske i njene puške
Arisaka kao i moderne japanske države usko su povezani i isprepletani,
tako da se mora napraviti mali istorijski uvod kako bi priča o pušci
Arisaka razumela i bila pravilno ispričana.


ISTORIJAT




Japan od prve polovine 17.veka pa sve do sredine 19.veka je bio
(samo)izolovano i zatvoreno društvo, bez ikakvih spoljnih uticaja. Do
otvaranja Japana dolazi pod pritiskom Amerikanac, i to dolaskom komodora
Metjua Perija (Commodore Matthew C.Perry) u Japan, poslatog od
tadašnjeg predsednika SAD, 1853.godine kako bi uspostavi trgovinske
odnose izmeđ dve države, do čega i dolazi već 1854. potpisivanjem čuvene
“Convention of Kanagama“. Do konačnog otvaranje Japana i prepuštanja
savremenim uticajima dolazi nakon “Pobune samuraja” 1867.godine
tj.svrgnavanjem klana šoguna Tokugava i dolaskom na vlast cara Mucuhita
(Mutsuhito) i dinastije Meidži (Meiji). Taj događaj istoričari nazivaju
Meidži (Meiji) revolucija ili Meidži preporod (Meidži restauracija) i od
tada Japan se veoma ubrzano transformiše u moderno industrijsko društvo
slično tadašnjim naprednim evropskim državama.

Kako i u običnim stvarima tako i na polju vatrenog oružja Japan je
stagnirao i vekovima se ništa nije menjalo. Prvi put, u većem broju
upotrebljene puške fitiljače u Japanu viđene su u Bici kod Nagašina
(Battle of Nagashino) 1575.godine i nakon toga narednih 250 godina ništa
se značajnije nije menjalo. U kontaktu sa kineskim vojnicima Japanci su
se po prvi put “videli” modernije puške – nemačke i francuske ostraguše
firmi Mauser i Chassepot. Tada dolazi do odluke vlade da se major
Cunejoši Murata (Tsuneyoshi MURATA) pošalje na put po Evropi, gde je
obišao Nemačku, Holandiju, Francusku, Italiju i video kakve puške
poseduju i kako ih prave ove zemlje. Po povratku u Japana konstrusao je
prvu japansku ostragušu – pušku sistema Murata, kalibra 11x60mm, koja je
po njemu i dobila ime. Puška je, iako promovisana kao orginalna, bila
kombinacija već proverenih i dokazanih elemenata pušaka tog vremena -
Mauser M1871 (Nemačka), Gras M1874 (Francuska), Beaumont (Holandija) i
sličnih.


NASTANAK PUŠKE SISTEMA "ARISAKA"




Nastanak pušaka ARISAKA vezan je za Prvi Kinesko-Japaski rat
(1894-1895) gde su Japanci sa svojim, tada već i unapređenijim i
savremenijim verzijama Murata puškama (Type-13 i 22 ili M.1880 i 1889)
susreli sa modernijim , tek nabavljenim iz Nemačke, puškama M.1888
(Commission rifle / Gew.88). Ove puške, punjene magacinom, pružale su
dosta brže i komfornije punjenje i bila je superiornija u odnosu na
pušku Murata. Nakon uočenih nedostataka i vidnog zaostajanja za ostatkom
sveta na ovom polju, japanska vlada je formirala komisiju na čelu sa
pukovnikom Nariake Arisakom (Nariake ARISAKA) po kojem će buduća
puška-sistem nositi ime, kako bi konstuisali novu pušku, ravnopravnu sa
tadašnjim svetskim rešenjima. Vodeći konstruktor u ovom programu bio je
Kijiro Nambu, čovekom koji je konstrusao čuveni japanski pištolj
”Nambu”.
Trebalo bi na početku još
objasniti i kako su zvanično obeležavane puške Arisaka (ili puške
Murata). Po otpočinjanju “Meidži preporoda” tj. od 1868.godine, vreme
se, u čast cara, računalo po Meidži kalendaru, pa je tako 1868.godina –
prva Meidži godina. Tako su npr. puške Arisaka Type 30 (Meiji 30) ili
Type 38 (Meiji 38) ustvari puške iz 1897. i 1905.godine. Da bi se stvar
oko obeležavanja pušaka još više zamrsila Meidži kalendar je bio na
snazi do 1930.godine kada otpočinje računanje vremena po starom
japanskom kalendaru, gde se za početak računanja vremena uzima
660.godina pre nove ere, pa tako puška Arisaka Type 99 označava
2599.godinu po japanskom starom ili ti 1939.godinu po “našem”
kalendaru.

FAMILIJA PUŠAKA "ARISAKA" U KALIBRU 6.5x50mm


Prvi model puške Arisaka imao je oznaku Type 30 (Meiji 30 ili M1897) i
izrađivana je u varijantama klasične puške i karabina, u izvornom
japanskom kalubru 6,5x50mm Arisaka. I ova puška kao i Murata predstavlja
ponovo kombinaciju proverenih rešenja nekoliko evropskih proizvođača
pušaka (Mauser, Styer Mannlicher, Schmidt-Rubin, Carcano ...) sa nekim
orginalnim japanskim rešenjima (kočnica, ojačani rukohvat, magacin i još
par rešenja). Pored dobrih balističkih osobina i vrhunske finalne
izrade puške sistema Arisaka imale su i svoje mane, kao npr. manje
savršena oblik metka 6,5x50mm - čaura je bez preke potrebe suviše
zaobljena, pa je stvara male probleme pri repetiranju (Šveđani i
Italijani mnogo bolje su rešili čaure na mecima istog kalibra), suviše
složen sklop zatvarača i udarne igle sa mnogi sitnih delova koji su se
pri raastvljanju puške mogli izgubiti, slabiji izvlakač nego na sistemu
Mauzer kao i mnogo lošija rešenje kočnice. Prvi put upotrebljena tokom
kampanje u Kini (1900-1901) kao i tokom Rusko-Japanskog rata (1904-1905)
ove puške su se pokazale veoma ne otporne na prljavštinu i korišćenje u
lošim terenskim i vremenskim uslovima, za razliku od ruskih Mosinki.
Ako bi se tako mogle reći puške Arisaka su bile ”previše kvalitetno”
urađene za grubu vojničku upotrebu. I pored svih mana ovog modela
Arisaka puške je napravljeno preko 550.000 primeraka, počev od 1897. pa
do 1905/06.godine. Korišćene su čak i u Drugom svetskom ratu u centrima
za obuku kao i u pozadinskim jedinicama u Koreji i Kini.




Malo je poznato da su puške Arisaka (većinom Type
30) korišćene u Prvom svetskom ratu od strane Britanaca, Rusa i drugih
zaraćenih evropskih strana. Tokom 1914.godine Rusija je kupila preko
600.000 pušaka Arisaka Type 30, koji su u japanskoj vojsci već
zamenjivane novim modelom - Type 38. Pored ovih pušaka Rusija je kupila i
35.000 preostalih ”meksičkih Arisaka” Type 38 u kalibru 7x57mm koje
nisu isporučene Meksiku zbog izbijanja tamošnje revolucije. Tokom iste
godine Velika Britanija je kupila 150.000 komada pušaka i karabina Type
30 i Type 38 većinom za opremanje Kraljevskog vazduhoplovnog korpusa
(Royal Flying Corps) i Kraljevske mornarice (Royal Navy). Veći deo od
ovih pušaka, oko 128.000 komada Velika Britanija je isporučila/prodala
Rusiji tokom 1916. i 1917.godine. Veliki broj Arisaka pušaka zarobiljen
je od strane Austro-Ugarske vojske, tokom 1915.godine koja je svoje
pozadinske jedinice opremila istim sa sve orginalnom municijom 6,5x50mm
Arisaka, koje je takođe bilo zarobljene u velikim količinama.

Velika dužina Arisaka puške sa montiranim bajonetom (1660mm od čega je
gotovo ¼ otpadala na sečivo bajoneta) uklapala se u japansku pešadijsku
taktiku koja je naglašavala upotrebu bajoneta. Korišćenje bajoneta
dužine 510 (525)mm od čega je na sečivo otpadalo 390 (400)mm, kao mačete
u uslovina prašuma i predela sa bujnim rastinjem bilo je više nego
pogodno. Primarni model koji se, takoreći, ne razdvojivo koristio sa
bajonetom bio je Type 30. Bajoneti su se većinom razlikovali po obliku
štitnika što je zavisilo od toga u kom su arsenalu napravljeni. Dužina
svih je bila gotovo ista.






Nakon početnog modela Type 30, već 1905. (1906.).godine pojavljuje se
model označen kao Type 38, omiljena puška japanskih vojnika u Drugom
svetskom ratu. Ova puška nastaje na osnovu iskustava iz Rusko-Japanskog
rata i predstavlja usavršeniji Type 30 i sa ispravljenim manama koje su
se javile tokom borbene upotrebe. Kalibar je i dalje 6,5x50mm kao i kod
prethodnog model i pored klasične puške i postojao je i karabin dužine
970mm (u odnosu na 1270mm kolika je bila dužina klasične puške) koja je
označavana kao (Cavalry) Carabin Type 38. Pored ovog karabina konstrusan
je 1911. i već sledeće godine uved u naoružanje i konjički karabin
označen kao (Cavalry) Carabine Type 44 koji se od svih pušaka sistema
Arisaka razlikovao po integralnom bajonetu, koji se preklapao ispod cevi
i imao je oblik bodeža (i bio kraći od klasičnog, dužine 345mm) za
razliku od ostalih bajoneta koji su bili tipa mač. Zbog posedovanja
integralnog bajoneta ova puška je za razliku od svih ostalih Arisaka
modela imala u posebnom odeljku (pregradi, koja se nalazila u kundaku),
smeštenu dvodelnu šipku za čišćenje. Ovih karabina je do kraja Drugog
svetskog rata napravljeno oko 92.000 komada. Pored konjice, karabine su
koristile i artiljerijske jedinice, inženjerija, intendanti, pozadinske
jedinice i slično. Početkom Drugog svetskog rata Imperial Japanese Army
(IJA) je za potrebe Imperial Japanese Navy (IJN) kupila u Italiji
određen broj pušaka označenih kao Type I, koje su bile u japanskom
kalibru 6,5x50mm i gotovo identične Arisaka puškama Type 38 samo je
sistem-akcija bio italijanski – Carcano. U ovom kalibru treba pomenuti
još i padobranski karabin Type 38 kao i snajpersku pušku koja se
pojavila 1937. sa oznakom Type 97. Osnova ove snajperske puške bila je
model Type 38, što je u to vreme bila ustaljena praksa i u drugim
armijama da su snajperske puške dobijane sitnim prepravljanjem osnovnih
pešadijskih pušaka. Od svoje osnove Type 97 razlikovao se po nešto
lakšem kompletnoj drvenoj oblozi i kundaku, dužoj i zakrivljenoj ručica
za repetiranje, žičanom sklopivom monopodu i naravno montiranom optici
uvećanja 2,5x.. Procenjuje se da je u raznim varijantama pušaka Type 38
proizvedeno preko 3.000.000 primeraka.




Duge cev kod snajperske i klasične puške Type 38 (810mm) u kombinaciji
sa slabom municijom 6,5x50mm dovodile su do toga da pri opaljenju
bljeska (vatre) na ustima cevi gotovo da nije ni bilo. Razlog tome je
što je čitavo barutno punjenje sagorevalo u cevi i pre izlaska zrna iz
iste, pa se mit o "bezplamenom" japanskom barutu širio među protivničkim
vojnicima, a stvarni problem su bile protiv-snajperske mere koje je
bilo gotovo nemoguće izvesti. Ovaj "fenomen" nedostatka bljeska naravno
nije postoja na karabinima kraće cevi koji su ispaljivali istu municiju.




Nakon višedecenijske upotrebe municije kalibra
6,5x50mm Arisaka, japanski vojni stručnjaci su došli do zaključka da je
taj metak ipek preslab za vojnu upotrebu. Slaba zaustavna moć na većim
daljinama i pored dobrih balističkih karakteristika kao i iskustva sa
početka Drugog Kinesko-Japanskig rata (1937-1945) gde se pokazalo da na
većim udaljenostima preciznost japanskih puška ne može da se poredi sa
kineskim u kalibru 8x57mm samo su potvrdili takvo stanovište vrha IJA.
Po rečima kineskih vojnika koji su dolazili u sukob sa Japancima, ako
zrno kalibra 6,5mm ne bi pogodio neki vitalni organ, arteriju ili kost
posledice su bile minimalne. Rane su malo krvarile i većinom nisu bile
bolne. Jedina prednost ovog metka ogledala se u prikrivenosti dejstva
(gore opisano) kao i slabijem trzaju i mogućnošću nošenja većeg borbenog
kompleta municije, što je više odgovaralo japanskim vojnicima koji su
bili nižeg rasta i sitnije telesne građe.


FAMILIJA PUŠAKA "ARISAKA" U KALIBRU 7.7x58mm


Sve ovo dovelo je do razvoja nove puške 1939.godine, naslednice puške
Type 38, ali ovaj put u kalibru 7,7x58mm pod oznakom Type 99 Arisaka.
Metak kalibra 7,7x58mm razvijen je na osnovu britanskog metak .303
(7,7x57mm) s' tim što Japanski metak nije imao ispupčeni obod oko dna
čaure. Ovaj metak, koji su već koristili japanski mitraljezi, nije
stvarao više energije od Britanskog ”orginala” a bio je na nivo
američkog .30-06 Springfield. Puška Arisaka Type 99 rađena je u više
varijanti – duga puška (samo u manjem broju), kratka (standardna) puška
(koja je po dužini odgovarala Mauzerkama K98), padobranska puška Type 99
(rasklopiva) i padobranska puška Type 2 (takođe rasklopiva) kao i
snajperska puška Type 99.




Ova puška je bila samo logičan nastavka u razvoju pušaka sistema
Arisaka, većinom identična modelu Type 38 sa par dodataka. Na početku
proizvodnje svi modeli su posedovali žičano monopod kao i jednu
egzotičnu novinu - zadnji protivavionski (AA) nišan. Sam nišan je
konstrukcijski bio veoma interesantno urađen ali o nekoj njegovoj
primeni za ono za šta je bio namenjen – nišanjenje pri gađanju
niskoletećih aviona, nije bilo ni govora. Pogoditi u letu brzi i dobro
oklopljeni avion tipa Hellcat ili Corsair obrtočepnom repetirkom i
naneti mu pri tome neki ozbiljan pogodak, zrnom kalibra 7,7mm bilo je
ravno nuli. Ove osobenosti (monopod, AA nišan) su sa kasnijih serija
nestale, i to zbog njihove praktične ne upotrebljivosti. Puška se mogla
puniti pojedinačno metak po metak ili "klipsovima" sa po 5 metaka.
Bajonet se nije menjao, ostao je kao na ranijim modelima a borbeni
komplet je japanski vojnik najčešće nosio oko pojasa u dve fišeklije
(futrole) u kojim je bilo po 6 "klipsova" sa po 5 metaka, ukupno 60
metaka. Dobro uvežbani strelac mogao je u borbi da za 30 sekundi ispali
svih 5 metaka, dok je lošije obučeni strelac za isto vreme uspevao da
opali samo 2 metka. Kraća cev (na tzv. kratkoj pušci Type 99 -
standardnoj za taj model) i dosta jači metak pravili su veći trzaj i
blesak na ustima cevi što je bilo totalno suprotno od Type 30 i 38 tako
da ih nekako japanski vojnici nisu u startu sa velikim oduševljenjem
prihvatali. I do kraja rata bilo je onih koji su ostali verni puškama u
kalibru 6,5x50mm. Namere IJA je bile da kompletno zameni puške Type 38
sa novim Type 99 i time olakšaju sebi logistiku unificiranjem kalibara
ali rani početak rata na Pacifiku (malo nakon početka proizvodnje ”99”)
omeo ih je u tome. Zamena pušaka Type 38 sa Type 99 išao je od divizije
do divizije, jer je snabdevanje municijom moralo biti standardizovano.
Prvo su puške menjale jedinice u Mandžuriji pa zatim jedinice bliže
domovini kao i one u samom Japanu. Jedinice na Pacifičkom frontu
poslednje su bile u redu za zamenu pušaka. Snajperska puška je bila kao i
kod Type 38 regularna verzija Type 99 samo sa optičkim nišanima
uvećanja 2,5x i 4x. Padobranska puška Type2 interesantna je zbog
mogućnosti jednostavnog rasklapanja na dva dela putem posebnog vijka
(čivije), gde jedan deo čine kundak i prijemnik (magacin) a drugi cev i
prednji podkundak. Do kraja rata oba kalibra-modela Type 38 i 99 ostala
su u upotrebi a pušaka Type 99 je proizedeno preko 3.500.000 primeraka
(ne računajući specijalne modele-padobranske, snajperske i dr.)



Monopod




Protivavionski nisan



Type 2


Puške Type 99 kao i generalno ostali modeli sistema Arisaka koje su
napravljene pre i na početku rata bile su dosta kvalitetne i dobre
puške, dobro mašinski obrađena, sa bruniranim metalnim delovima i dobro
upresovanim, uglačanim drvenim delovima. Hromirana cev, koja je pokazala
izuzetnu otpornost na agresivne klimatske uslove Pacifičkog ratišta
(vlažnost, slana voda ...). Osobenost svih modela Arisaka pušaka je i
svojevrsni klizni poklopac–štitnik (od presovanog lima) preko zatvarača i
prijemnika municije, koji se pokretao zajedno sa obrtnočepnim
mehanizmom pri repetiranju. Ovaj dodatak sprečavao je ulazak prljavštine
i vlage u prijemnik kao i zatvarača ali je i otežavao repetiranje tako
da su ga vojnici na terenu većinom skidali jer ih je usporavao u
dejstvu. Kako je rat odmicao a resurski se smanjivali, počev od Bitke
kod Midveja (Battle of Midway), tako je kvalitet proizvedenih pušaka
opadao, pa su često ovakve puške bile opasnije za korisnika nego za
neprijatelja. Korišćeni su čelici nižeg kvaliteta, mašinska obrada je
bila veoma loša, mnogi delovi su uprošćeni ili čak izbačeni kao
npr.sigurnosna kočnica i ručica za repetiranje su zavarene a ne
mehanički spojene i sl. Primer su dvodelni kundaci, koji se mogu videti
na puškama iz kasnije faze proizvodnje za koje su mnogi mislili da su to
fizička oštećenja nastala na kundacima. Zbog nedostatka drveta i
njegove uštede, donji deo kundaka i pištoljskog rukohvata bio je od
jednog manjeg komada drveta dok je veći deo kundaka i prednjeg
podkundaka-rukohvata bio od drugog komada drveta koji su uklapani i
lepljeni. Ove loše puške proizvedene od 1943.godine poznate su pod
imenom ''Substitute Type 99'' ili ''Last Ditch Arisaka''.




Kundak "Last Ditch Arisaka" puške



Glavna oznaka na svim modelima pušaka Arisaka bila je ''Carska
hrizantema'' (''Imperial Chrysanthemum'' ili kako su je još nazivali
''mum'' ) sa 16 latica, koja je bila simbol carske dinastije i nalazila
se na prstenu prijemnika. Pored ove carske oznake postojao je još jedan
simbol i brojna/slovna oznaka sa leve strane prijemnika, koja je
označavala seriju kao i arsenal gde je puška napravljena. Jedna od
poslednjih naredbi Vrhovne komande IJA je bila da se sa pušaka i ostale
opreme mora fizički ukloniti ''Carska hrizantema'' kako bi se sačuvala
čast cara. Tako da se danas kolekcionarski primerci (kojih u SAD ima u
velikom broju, jer su ih američki vojnioci masovno donosili po povratku
iz rata) koji na sebi sadrže čitav, ne oštećen carski simbol mogu
smatrati ''verovatno zarobljenom'' Arisakom, dok oni sa oštećenim i
izgrebanim simbolom smatraju ''formalno predatom'' puškom. Ovu naredbu
IJA podržao je i general Daglas Mekartur (Douglas MacArthur) pa je broj
primeraka sa očuvanim simbolom daleko manji u odnosu na one bez njega.



Carska hrizantema


ZAKLJUČAK


Da su
puške Arisaka i to one napravljene pred izbijanje i sa početka rata
jedne od najkvalitetnijih obrtočepnih repetirki iz perioda Drugog
svetskog rata svedoče i brojna testiranja u SAD nakon rata, koja je
vršila NRA ("National Rifle Association") i priznati inženjeri-oružari,
sa ''glavnim'' repetirkama iz tek završenog rata. U njima se Arisaka
Type 38 pokazala kao jedna od puška sa najjačim zatvaračem (najčvršćim
bravljenjem) i jedina je izdržala sve testove u kojima su se razne
laboracije municije ispaljivale do skoro potpunog onesposobljavanja
funcionalnosit puške. Sledeća puška koja je izdržala svu ''torturu'''
bila je Arisaka Type 99. Među testiranim puškama nalazili su se modeli
Springfield, Mauser, Lee Enfield, Krag, Mosin-Nagant i dr. Možda i
slučaj potporučnika Hiroa Onode (Hiroo Onoda) koji se 1974.godine
konačno predao filipinskim vlastima (nakon gerilskog preživljavanja) i
izašao iz džungla nakon 29 godina od završetka Drugog svjetskog rata. Uz
svoj oficirski mač i nekoliko granata, predao je i potpuno upotrebljivu
pušku Arisaka Type 99 sa 500 metaka. Sve do sad navedeno kao i skoro
pedesetogodišnja upotreba puške Arisaka čini je najvažnijom i
najsjajnijom puškom Dalekog istoka svih vremena.

KARAKTERISTIKE




digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od Prince taj Ned Apr 03, 2011 1:31 am

I ja sam jedno relativno "kratko" vrijeme imao pod dozvolom 9,62 koji sam zadužio zbog divljih životinja. Ali i razdužio zato što se ne krećem dalje Sarajeva..

Prince
Super profi
Super profi

Broj poruka: 4934
Datum upisa: 22.05.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija naoruzanja

Počalji od digitalmandrak taj Ned Apr 03, 2011 1:55 am

[b] IL-2 Sturmovik[/b]








Kada se danas povede razgovor o Crvenoj armiji i njenom doprinosu u Drugom svetskom ratu, sa tehničke strane, uvek se u prvi plan stavljaju njeni tenkovi, naročito slavni T-34. I zaista, T-34 je bio od vitalnog značaja za Sovjete. Ipak, postoji još jedan „tenk“ koji je imao važnu ulogu u sovjetskoj pobedi nad nacizmom. Taj je tenk bio daleko drugačiji od svih drugih jer nije imao gusenice i kupolu sa topom. Umesto toga imao je propeler i krila. Reč je o sovjetskom jurišnom avionu Il-2 Šturmovik, koji je zbog svoje ubojitosti od strane vojnika Crvene armije dobio ime „Leteći tenk“.
Il-2 Šturmovik prošao je kroz celi rat i sva ratišta na Istočnom frontu. Od početnih stidljivih pobeda ubrzo je izrastao u ono po čemu je ostao najbolje upamćen – ubojitu mašinu za napade na tenkove koji je sejao strah među nemačkim vojnicima. Pored svog moćnog naoružanja koje je uključivalo mitraljeze, topove, bombe i rakete avion je imao izuzetno izdržljiv oklop zbog čega ga je bilo teško uništiti. Uticaj koji je imao na nemačke vojnike možda i najbolje dočarava nadimak koji su mu oni dali – „Crna smrt“.



Tokom 30-ih godina dvadesetog veka u Sovjetskom savezu se rodila
zainteresovanost za protivtenkovski avion. Skoro tokom cele dekade
nicali su projekti koji su se, svi redom, pokazali neuspešnim. Kasne
1938. godine, kada je rat počeo da se doživljava kao realna opasnost,
dodatni zahtevi od strane Sovjetske vlade upućeni su konstrukcionim
biroima. Kao odgovor na ovaj zahtev Sergej V. Iljušin i njegov tim u
Sovjetskom Centralnom Konstrukcionom Birou predali su nacrte za avion
koji je nosio oznaku TsKB-55. Bio je to oklopljeni
dvosed i odmah su naručena dva prototipa. Prvi let je obavljen u Oktobru
1939. godine. Zanimljivo je da je još jedan poznati sovjetski
konstruktor – Pavel Suhoj ponudio svoj projekat pod nazivom „Su – 6“ ali je on došao prekasno i tako je Iljušinov projekat usvojen. Sovjetsko ratno vazduhoplovstvo dalo mu je ime Bsh–2.
Međutim, iako se avion pokazao kao veoma lak za letenje, glavni problem
je bio motor. Mikulin AM–35, sa svojih 1350 KS, koji je prvobitno bio
ugrađen bio je preslab za ovakav avion. Zbog toga je izrađena nova
verzija ovog motora koja je nosila oznaku AM–38 i sa svojih 1680 KS
pokazao se kao odličan za ovaj avion. Avion je sada dobio novu oznaku TsKB–57 i prvi prototip je poleteo 12. Oktobra 1940. Avion je zadovoljio na svim testovima i u aprilu 1941. je dobio novu oznaku Il-2 te je dobio ime „Šturmovik“.
Iako je originalno bilo planirano da se avion naoruža sa 4 mitraljeza
ShKAS kalibra 7.62 mm nakon dodatnih testova je odlučeno da to budu dva
mitraljeza ShKAS kalibra 7.62 mm i dva topa ShVAK kalibra 20 mm. Dostava
u borbene jedinice počela je u maju iste godine. Iako se to tada nije
činilo, možemo slobodno reći da je zvezda bila rođena...




Skica prednjeg dela trupa sa ucrtanim oklopom


Rane verzije Šturmovika, iako je zamišljen kao dvosed, bile su
jednosedi. U prednjem delu trupa koji je okruživao motor i kokpit
nalazilo se 700 kg čelika koji je činio oklop debljine od 5 do 12 mm.
Radijatori motora su bili smešteni iza motora a usisnik za vazduh na
gornjem dolu nosa. Za staklo kokpita korišteno je K–4 oklopno staklo
debljine 55 – 65 mm. Čitav avion je bio vrlo izdržljiv i pogodan za
nepripremljene piste. Pored osnovnog naoružanja od 2 mitraljeza i 2 topa
Šturmovik je na svakom krilu mogao nositi 8 raketa tipa RS 82 kalibra
82 mm. Pod krilima je mogao nositi i bombe, a za to su postojale i dve
unutrašnje gondole u krilima. Ukupna nosivost aviona je bila 400 kg.
Maksimalna brzina u horizontalnom letu bila je 433 km/h a operativna
visina leta iznosila je 2 000m.



Il-2 Šturmovik (prva serija)



POČETAK RATA I OPERATIVNA UPOTREBA


Do
početka Nemačke invazije na Sovjetski savez u junu 1941 proizvedeno je
249 Šturmovika. Međutim, u tim početnim mesecima rata oni su bili od
male koristi. Glavni razlog za to, pored činjenice da je Sovjetska
vojska bila totalno neorganizovana u odbrani, bio je u tome što piloti
nisu imali gotovo nikakvu obuku za ovaj avion. Sve što su do tada prošli
bilo je samo poletanje i sletanje bez ikakvih vežbi gađanja ili
taktike.
Prve borbene operacije sa Šturmovikom
izvedene su nekoliko dana nakon početka invazije kod reke Berezina.
Avioni su bili toliko novi da piloti nisu imali nakakav trening na
njima, a zemaljske ekipe nisu znale ništa o popravkama i naoružavanju
aviona. Sve što su piloti umeli bilo je da polete i slete, jer vežbe sa
naoružanjem uopšte nisu prošli. Samo je 249 aviona bilo dostupno u Junu
1941. U prva tri dana 4. Vazdušni jurišni puk izgubio je 2 Šturmovika a
do kraja Jula ostao je sa samo 10 aviona, od 65 koliko ih je bilo na
početku rata (prema: wikipedia/wiki/Ilyushin_Il-2).
Nakon
početnih meseci krize i neuspeha Šturmovik je počeo dobijati na
značajnosti. Piloti su postajali sve bolji i bolji a nove dostave aviona
su počele pristizati nakon što su fabrike premeštene iza Urala. Jedan
od bitnih razloga za sve bolju opskrbu Šturmovicima bio je i poznati
Staljinov telegram upućen rukovodiocima fabrika u kome on kaže: „ Avioni
Il -2 su potrebni našoj Crvenoj armiji kao vazduh, kao hleb“ (prema:
wikipedia/wiki/Ilyushin_Il-2).
Ratna dešavanja
su pokazala da avion ima dosta mana. Dva topa ShVAK kalibra 20 mm nisu
bila dostatna za efikasno uništavanje neprijateljskih oklopnih jedinica a
sam avion je bio vrlo ranjiv prilikom dejstava u niskom letu od strane
Nemačkih lovaca. Zbog toga su u nekim borbenim jedinicama zemaljske
posade instalirale lažne mitraljeze iza kabine da bi izgledalo kao da
avion ima zadnjeg mitraljesca. Nakon toga su napravili položaj za pravog
mitraljesca što je znatno doprinelo sigurnosti aviona ali su, u isto
vreme, ti mitraljesci bili potpuno nezaštićeni jer su sedeli izvan
oklopa. Početkom 1942 Iljušin i njegov tim sastao se sa pilotima sa
fronta koji su naglašavali potrebu da se avionu doda zadnji mitraljezac i
poboljša vatrena moć. Odmah se krenulo sa radom. Odbačeni su ShVAK
topovi a instalirana 2 VYa topa kalibra 23 milimetra. Ovi su topovi bili
znatno jači od prethodnih. Brzina granate pri izlasku iz cevi je bila
900 m u sekundi a težina granate je iznosila 200 g (dok je brzina
granate kod ShVAK topa iznosila 800 m u sekundi a težina granate 96 g).
VYa top je mogao probiti oklop debljine 25 mm. Ovaj avion je dobio
oznaku Il–2M (prema: Il-2 Sturmovik 1946). Zadnji
mitraljezac bio je naoružan mitraljezom UBT kalibra 12.7 mm. Težina
oklopa je takođe povećana na 950 kg da bi se on zaštitio. Zbog teškoća u
opskrbi kvalitetnim aluminijumom nova serija Šturmovika imala je krila
sa aluminijskim kosturom ali su paneli bili od drveta. Time je povećana
ranjivost aviona pri izloženosti neprijateljskoj vatri ali i pri većim
brzinama kod poniranja (kada se dešavalo da drveni paneli odlete sa
krila). Međutim, i pored toga ova serija Šturmovika se pokazala izuzetno
uspešnom.



Il-2M u letu


Iljušin i njegov tim nisu mirovali i stalno su smišljali načine kako da
poboljšaju svoj avion. Iduća serija Šturmovika pojavila se 1943. godine i
nosila je oznaku Il-2 tip 3M. Ova serija bila je
opremljena poboljšanim motorom AM-38F koji je imao 1 720 KS. Ugrađeni su
i novi, bolji filteri za vazduh. Znatno je poboljšana i longitudinalna
stabilnost koja se pokazala problematičnom u prethodnoj seriji, tako što
je centar ravnoteže pomeren unapred. Zadnji mitraljezac je dobio novo
ture koje je omogućavalo nišanjenje mitraljezom pod većim uglovima.





Poboljšano je i osnovno naoružanje Šturmovika. Tako su VYa topovi od 23
mm zamenjeni topovima NS-37 kalibra 37 mm. Ovi topovi, koji su bili
posebno dizajnirani za dejstva protiv novih Nemačkih „Tigar“ tenkova,
mogli su probiti oklop debljine 40 mm. Svaki top je imao 50 granata i
prva dejstva po neprijatelju izvršena su u toku bitke za Kursk gde se
ovo oružje pokazalo veoma efikasnim. Međutim sami topovi su ipak imali
jednu manu u vidu jakog trzaja prilikom ispaljivanja granate što je
rezultiralo nemogućošću preciznog nišanjenja prilikom kontinuirane
paljbe. Ipak, uz pravilnu upotrebu, ovako opremljen Šturmovik bio je
ubojit.



Il-2 tip 3M

Razvijena je i posebna verzija Šturmovika koja je nosila oznaku Il-2T
a bila je namenjena Sovjetskoj mornarici za dejstva protiv
neprijateljskih brodova. Il-2T je potekao od modela Il-2M s tim što su
skinuti topovi VYa od 23 mm. Glavno ružje koje je mogao poneti bio je
torpedo 45-12N ili 4 rakete RS-82 od 82 mm ili RS-132 od 132 mm.





Il-2T


Postojala je još jedna verzija Šturmovika koja je nosila oznaku Il-2I
a bila je zamišljena za ulogu teškog lovca presretača. Na ovom tipu
ostavljena su samo dva topa VYa od 23mm sa 300 granata. Iako sa većom
brzinom od standardnog Šturmovika ovaj avion je i dalje bio prespor za
tu ulogu pa nikada nije ušao u serijsku proizvodnju.




Il-2I


ŠTURMOVIK NA DELU

Taktike koje su piloti razvili u borbenim dejstvima počivale su na
velikoj izdržljivosti aviona prilikom oštećenja od neprijateljske vatre.
Meke mete su napadane tako što bi 10 – 12 aviona letelo vrlo nisko i
brzo, te bi potom zasuli neprijatelje bombama i topovskom vatrom. Čvrste
nepokretne mete napadane su u obrušavajućem letu. Ipak, najpoznatija i
najubojitija taktika bila je poznata kao „Krug smrti“ a koristila se za
uništavanje grupa oklopnih vozila i tenkova. Formacija Šturmovika
doletela bi do mete te počela kružiti okolo a po jedan Šturmovik bi
izašao iz formacije, napravio jedan napadački prelet te se vratio u
formaciju gde bi ponovo čekao svoj red. Na ovaj način jedna
neprijateljska grupa bila bi pod neprestanom vatrom dok god i poslednji
Šturmovik ne bi ostao bez municije (prema:
break-left.org/air/il-2.html).
Liss
(Liss W, 1966 prema: wikipedia.org/wiki/Ilyushin_Il-2) u svojoj knjizi
navodi da je 7. jula 1943. u toku bitke za Kursk, 70 Nemačkih tenkova
uništeno za samo 20 minuta od strane Šturmovika. Međutim, po jednom
Sovjetskom izveštaju od istog dana navodi se da je 20 do 30 Šturmovika
uništilo 34 Nemačka tenka (Glantz and Orenstein, 1999 prema:
wikipedia.org/wiki/Ilyushin_Il-2).
Koliko je Šturmovik bio izdržljiv u borbenim dejstvima pokazuje i
sledeća priča koju je ispričao Sovjetski pilot lovac Vladimir Alekseevič
Tihomirov: „Sećam se jednog pilota na Šturmoviku koji je leteo pijan.
Išli smo na zadatak iznad Viburškog zaljeva a ja sam mu bio lovačka
pratnja. Kada smo poleteli, negde oko podneva, krenuli smo prema Finskoj
granici. Nije mi bilo jasno gde idemo pa sam preleteo ispred njega.
Zatim sam pokušao da mu privučem pažnju i navedem ga na pravi kurs ali
on nije reagovao. Zatim sam, sa svojim avionom Yak-7 zapucao na njega.
Tada je konačno počeo da me prati pa smo se okrenuli i vratili u bazu.
Kada smo sleteli primetio sam da su on i njegov mitraljezac bili potpuno
pijani. Nakon što su odspavali saznao sam da su njih dvojica bili
zaspali u toku leta te da su ih moji meci probudili. Pošto nismo obavili
misiju predveče smo ponovo krenuli na zadatak. Kada smo ugledali konvoj
brodova iznad Baltičkog mora taj pilot sa Šturmovikom je krenuo u
napad. Odabrao je jedan transportni brod i ispalio rakete – i sve su
rakete promašile cilj. Na moje čuđenje, umesto da krenemo nazad u bazu,
on se okrenuo i napao brod topovima. Kad smo se vratili nazad videli smo
da je vrh brodskog jarbola ostao zaboden u krilu. Naravno, pilot
Šturmovika bi to primetio da nije bio mamuran...“




Pilot i mitraljezac na avionu Il-2M




Il-2 u akciji



KARAKTERISTIKE


Model

Il-2m
Tip jurišni bombarder
Pripadnost SSSR
Dimenzije:
- raspon krila14.60 m
- dužina 11.60 m
- površina krila 38.5 m²
Težine
- praznog aviona 4,360 kg
- maksimalna poletna težina 6 740 kg
Pogonska grupa AM-38 (1 600 Ks)
Maksimalna brzina 415 km/h
Krstareća brzina 399 Km/h
Plafon leta 6 360 m
Dolet 765 km
Naoružanje
Osnovno: 2 x ShKASS 7.62 mm
2 x VYa 23 mm
1 x UBT 12.7 mm
Dodatno: 400 kg bombi
4 x RS-82 ili RS-132
Ukupno proizvedeno36,183 aparata

digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka: 10814
Datum upisa: 22.03.2010
Lokacija: Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu