Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 56 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 56 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
http://https://s23.postimg.org/jq15wtlp7/vostok.png
https://s28.postimg.org/sbinr7rvx/bloggif_58f133ee2ca1e.png
http://https://s23.postimg.org/jq15wtlp7/vostok.png
https://s26.postimg.org/vwdqtqr5l/biogen_DVA.png
https://s26.postimg.org/4ohd5ry7t/Art_CENTAR-header.png
https://s23.postimg.org/tipvwi28r/ruska_kultura_u_srbiji.png
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


AUTORI

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

AUTORI

Počalji od digitalmandrak taj Sub Avg 28, 2010 9:29 pm

Hugo Pratt - biografija





Hugo Pratt, sin Rolanda Pratta i Eveline Genero, rodio se 15. juna 1927, u Italiji u jednom malom mestu u blizini Riminija. Otac mu je bio britanskog porekla, čovek poretka i pristalica Musolinija, vojnik, pri čemu mu je glavna sporedna tema bilo proučavanje raznih tajnih društava i masonskih loža. Suprotno od oca Hugova majka je bila skroz drugačija. Bila je obuzeta ezoterizmom, kabalom, kartomanijom. Prvih nekoliko godina svoga detinjstva (1927-1937), Hugo Pratt provodi u Veneciji. Sa svojih 7 godina, posle preležane sunčanice, biva smešten u bolnicu za mentalno zaostalu decu, međutim posle 6 meseci, iznenada postaje normalan i nastavlja svoje detinjstvo. Bio je član grupe mangupa sa trga Santa Marija Formoza. Već kao klinac počinje da se zanima za knjige, tako da su prva dela koja je pročitao, a koja su ostavila veliki utisak na njega, bila:adaptirane Homerove priče, Keltske priče, američki avanturistički romani, a prvi strip sa kojim je dosao u kontakt bio je Tim Tejlor amerikanca Lajmena Janga (prica o dva dečaka i njihovim avanturama u Africi). 1936. godine, Hugov otac dobija posao u Etiopiji, tadašnjoj italijanskoj koloniji, a godinu dana kasnije, pridružuju mu se žena i sin. Sam boravak u Etiopiji bilo je veliko iskustvo za mladog Pratta. Otac ga na silu ubacuje u kolonijalnu policiju, tako da je mladi Hugo sa svojih 14 godina bio ubedljivo najmlađi Musolinijev vojnik.
1941. godine Savezničke trupe oslobađaju Etiopiju, a Hugo prisustvuje
ulasku trupa cara Hajla Selasija i pukovnika Orda Vingejta u Adis
Abebu. Posle određenog vremena provedenih u logoru, Hugo i njegova
majka bivaju vraćeni u Italiju, dok njegov otac umire od infekcije kao
zarobljenik francuskih snaga (Hugo Pratt će njegov grob naći tek 1969,
dok će se sa majkom redovno viđati sve do njene smrti 1986). Tokom
godina provedenih u Etiopiji, Hugo se osećao bližim sa domorodačkim
stanovništvom i običnim ljudima, nego sa kolonizatorima. Sprijateljio
se sa mnogo Abisinaca, naučio je amharski jezik i doživeo prve avanture
sa ženama (koje će biti prisutne tokom njegovog celog života).
Nastavlja da čita američke romane (Kejvuda, Greja…) i prvi put se
susreće sa stripom Teri i pirati, američkog strip crtača Miltona
Kanifa, koji mu je ujedno i probudio želju da se bavi stripovima. Po
povratku u Italiju, posle određenog vremena provedenog u vojnoj školi,
biva optužen od strane nemačkih SS trupa da je južnoafrički špijun, i
biva prisiljen da stupi u službu pomorske policije. Posle nekoliko
nedelja uspeva da pobegne i pređe na drugu stranu. U savezničkim
trupama ugalvnom je radio u svojstvu prevodioca. Po završetku Drugog
svetskog rata, odmah napušta vojsku, ali nastvlja da se bavi
prevodilaštvom jos neko vreme u venecijanskoj luci. Završetak rata bio
je zapravo početak Hugove crtačke karijere. Međutim na Huga je rat
ostavio duboke tragove, tako da se skoro u svim njegovim autorskim
delima, pojavljuje njegova osuda ratu i vecina njegovih dela je
posvecena pojedinačnim ljudskim sudbinama, stradanjima ljudi u ratovima
i samom besmislu rata.Prvi radovi budućeg velikana u strip
umetnosti, nisu bili naručito atraktivni. 1945. crtao je tadašnji strip
As pik, i još neke manje poznate serijale. Tada je bio član poznate
strip grupe, nazvane Venecijanska grupa koju su činili još Belavitis,
Karkupino, Damijani, Kampani, Batalja i Pavoni. 1949. godine odlazi sa
još nekim kolegama u Argentinu, gde nastavlja svoju crtačku karijeru. U
Argentini se skoro neprekidno zadržao sve do 1962. Tu je živeo sasvim
opušteno, može se reći boemski. Crtao je, išao u lov u Patagoniju,
svirao, pevao u jednom orkestru pod pseudonimom Zbrindolin (vetropir).
Upozno je i sprijateljio se sa mnogim ljudima, svih boja , porekla,
socijalnih statusa. Boravio je uglavnom kod običnih ljudi. Taj period
njegovog života obelezile su i tri žene: Guki Vogerer (jugoslovenskog
porekla, sa kojom je imao i dvoje dece), Gizela Dister, nemačkog
porekla, koja mu je bila i asistentkinja i An Fronje, koju je upoznao
1954. dok je još bila devojčica i koja mu je poslužila kao inpiracija
za lik Ane iz džungle.Hugo
Pratt je u Argentini nacrtao hiljade tabli. Nastavio je i završio
serijal Džanglmen, koji je započeo još u Italiji. Zatim je 1953.
stvorio Narednika Kirka. Da bi izbegao probleme autorskih prava 1959.
godine odlučuje da sam počne da piše scenarija. Počinje sa stripom En i
Den (Ana iz džungle), a poslednji stripovi iz argentinskog perioda
Kapetan Kormoran i Viling, su mu ujedno bila i najbolja dela iz tog
doba. Zbog velike ekonomske krize koja je tada potresala Argentinu,
biva prinuđen da se vrati u Italiju. U periodu od 1962. do 1970. Hugo
Pratt nije previše radio, ali svakako ovaj period za njega nije bio
izgubljen, jer je puno putovao i akumulirao energiju za buduća dela. Od
1962. do 1967. radio je s vremena na vreme za jedan dečiji list za koji
je crtao ilustracije za priče sa tekstom ispod slike (Sinbad
moreplovac, Ostrvo sa blagom... ). Jedan period je proveo u Južnoj
Americi, gde je lutao po Amazoniji, uživao u prirodi i živeo sa
indijancima Savantes. 1967. godine upoznaje imućnog stripofila iz
Genove, Florenca Ivaldija, i zajedno pokreću mesečnik “Sgt. Kirk”, u
kome je pored svojih stripova objavljivao i poznate američke stripove.
Sam Prattov junak Narednik Kirk, bio je specifičan, jer je sam strip
gledao na indijance sa simpatijama, a ne kao na krvoločne zveri, što je
tada teško prihvatano i sa velikom dozom skepse. Već se tada Hugo
prikazao kao originalan, hrabar i nadasve slobodan autor. U julu 1967.
godine objavljeno je prvih 10 tabli nove priče Huga Pratta, Balada o
slanom moru, a jedan od glavnih likova bio je i neki mornar, gusar, sa
minđusom u uhu, koji se zvao Korto Malteze…. Na žalost, revija se gasi
1969. i Hugo praktično ostaje bez posla (bilo je pokušaja da se kasnije
opet pokrene ali je sve bilo kratkog daha).1970.
godine na Međunarodnom salonu stripa u Lucci (Italija) stupa u kontakt
sa Žoržom Rijeom, glavnim i odgovornim urednikom poznatog i
visoko-tiražnog casopisa “Pif”. Njegovu tadašnju odluku da nastavi da
koristi lik Korta Maltezea , uprava časopisa prihvata. Nisu ni slutili
kakav je to bio pogodak! Ne samo za njih već i za strip kao umetnost. U
aprilu 1970. pojavila se prva epizoda pod nazivom Tristan Bantam.
Uprkos blagim reakcijama čitalaca, zahvaljujući urednicima koji su
prepoznali određenu crtu posebnosti, specifičnosti i genijalnosti,
strip nastavlja da izlazi. Izdata je 21 epizoda, koje su objavljene
kasnije u 4 albuma i to:- U znaku jarca (epizode 1-6)- Korto uvek malo dalje (epizode 7-11)- Kelti (epizode12-17) I- Etipoljani (18-21)Ovako
dugo pojavljivanje u jednom od najpoznatijih časopisa posvećenih
stripu, označava početak velike karijere Huga Pratta, koga stručnjaci
već od 1971. proglašavaju za jednog od tri-četiri najveća strip autora.
Uspeh Korto Maltezea postignut u Francuskoj odjeknuo je zatim u
Italiji, pa u Holandiji a onda i u drugim zemljama. 1970. godine Pratt
prelazi da živi u Francusku. Međutim i pored slave i novca on nije
promenio način zivota. I dalje putuje svetom i malo po malo postaje
legendarna ličnost. Njega nisu smatrali samo tvorcem stripova, on
dobija najrazličitije ponude , počev od toga da drži predavanja na
kanadskim i američkim univerzitetima o severno-američkim ratovima u 18.
veku, pojavljuje se u francuskim, kanadskim italijanskim filmovima (Zla
krv-Lea Karaksa…), političke partije ga sa svih strana zovu (ali
uzalud) da im se priključi. Osim Kortoa, Pratt tada ostvaruje serijal
Pustinjske škorpije i razne nezavisne priče: Čovek sa Kariba, Zapadno
od raja, Jezuita Džo, …, a 1983. piše scenario za crtača Mila Manaru,
Indijansko leto. 1984. lansira novi serijal Kato Zulu. Postepeno
stripovi Huga Pratta postaju kulturni fenomen. Intelektualci poput
Umberta Eka i Žana Markela ne ustručavaju se da napišu predgovor za
Korto Maltezea.
Godina
1986. može se smatrati godinom Huga Pratta. Slave ga u Argentini, u
Americi izlaze albumi Korta, posvećuju se izložbe Prattu. Zahvaljujući
Hugu Prattu, svet oficijelne kulture, posle duge odbojnosti, počinje da
priznaje kako strip ponekad može biti i umetnost. Hugo Pratt je polako
postojao mitska ličnost. Sve manje se pojavljivao u javnosti. Putovao
je. Nije se previše zadržavao po svojim kućama i stanovima, koje je
uglavnom iznajmljivao. A kada se odlučio da kupi kuću u Granvou, uradio
je to zato što mu je bilo nepraktično da seli svoju biblioteku od
30.000 knjiga, u kojima je večito nalazio inspiraciju i podršku za sva
svoja dela. Ušao je u rečnike i enciklopedije. Tema je univerzitetskih
radova. Jedan restoran u Veneciji uzeo je ime Tajno dvorište arkana
(originani naziv Kortoa u Sibiru), a na trgu Sv.Marka u Veneciji, u
čuvenom kafeu Florijan, možete naručiti koktel Korto Malteze, a ako baš
imate sreće možda i sretnete Korta kako se šeta ispred trga Sv.Marka.Iako
je imao mnoštvo ponuda za ekranizaciju svojih dela uvek ih je odbijao,
zato što nije dobijao dovoljne garancije o samom sadržaju filmova.
Njegov zadnji strip koji je izdao je Morgan. Imao je u planu još mnogo
toga. Korto je trebao da nastavi svoju avanturu kroz stvarne snove i
imaginarnu realnost. Ali nije. 1995., u šezdesetosmoj godini, umro je
Hugo Pratt, jedan od najvećih strip umetnika svih vremena i tvorac
Korto Maltezea, tvorac novog žanra;crtane književnosti. Međutim za nas,
njegove čitaoce, i posle smrti bibliotekara snova Huga Pratta, ostaju
živi mnogi njegovi junaci (pa prema tome i sam Hugo).…i medju njima je bar jedan besmrtan - Korto Malteze, onaj što veruje u snove.
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: AUTORI

Počalji od digitalmandrak taj Sub Avg 28, 2010 9:52 pm

Christian Godard - Tvorac Aster Blistoka
Christian Godard jedna je od retkih preostalih živih legendi francusko-belgijskog stripa. Ispisao je i iscrtao neke od najvažnijih stranica evropskog stripa u drugoj polovini 20. veka. Rođen 1932. u Francuskoj, pedesetih godina je počeo objavljivati u raznim časopisima kao što su bili Pierrot, Mon Journal, Fillette i Bonne Soirée, za koje je nacrtao brojne stripove. Ozbiljan uspeh počeo je ostvario je surađujući s Reneom Goscinnyem za koga je crtao serijale Pipsi, Jacquot Le Mousse i Tromblon & Bottaclou. Nakon toga se posvetio sopstvenim projektima, najviše serijalima Norbert et Kari i Martin Milan. Istovremeno, prateći pustolovine tog lika, Christian Godard bavi se i drugim stvarima i nameće se kao jedan od najboljih scenarista svoje generacije. Tako, među ostalim, sarađuje s Micom Delinxom (Ludilo u džungli), Mittéijem (Nepoželjni Željko), Dufranneom (sjajni Phamphile i Philéas, nepravedno zaboravljeno djelo), Florencijem Clavéom (vrsni Arhanđelovi dosjei, nažalost, nedovršeni), Deribom (Čovjek koji je verovao u Kaliforniju) i nedavno Besteauom (Toupet). U ranim sedamdesetim godinama udružio se s crtačem Juliom Riberaom s kojim je za strip reviju Tintin, a kasnije Pilote, razvio jednu od najpoznatijih evropskih naučnofantastičnih strip saga svih vremena Le Vagabond des Limbes (kod nas poznatu pod nazivom Aster Blistok). Serija je imala golem uspeh i razvila se u pravi ep s više od 30 nastavaka. Nakon kratkog izleta u izdavaštvo s kućom Vaisseau d’Argent, Christian Godard se izgleda potpuno posvetio pisanju. Godard je još uvijek aktivan, ponajprije kao strip scenarist, iako se u međuvremenu bavio pisanjem pozorišnih komada, mjuzikla, scenarija i kriminalističkih romana, te televizijskom produkcijom. Godine 1998. potpisuje scenario nove epizode serijala Achile Talona (Nova Novator) Nova Novator sa zelenom rukom koji crta Widenlocher.
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: AUTORI

Počalji od digitalmandrak taj Pon Nov 15, 2010 6:49 pm

Enki Bilal - biografija

Kao što se mogu uočiti razlike između američkog i evropskog načina života, tako se mogu osetiti i razlike u umetnosti, kao segmentu svakodnevnog života. Za Ameriku se može uopšteno reći da je mlada, žustra, bestidna… Voli eksplozivno i šokantno. Živi od skandala. U poređenju s njom Evropa je mirnija, odmerena, ponekad pasivna. Ipak to ne znači da je stara Evropa konzervativna i da ne voli novo. Enki Bilal, autor kome je posvećen sledeći tekst, je dokaz da je Evropa otvorena za novo i savremeno. Možda je samo život u Evropi suzdržaniji za onoliko koliko nalažu pravila dobrog ukusa. Možda sve i nije tako. To su samo karakteristike mentaliteta podneblja, koje podrazumevaju izuzetke. Ono što je sigurno, to je da postoje podele i u samoj Evropi. Podela na Istok i Zapad možda je najznačajnija i najdublja. Zemlje zapada su zemlje razvijenog kapitalizma i visokog ekonomskog standarda, a nasuprot njima zemlje istoka još uvek nose teret nasleđa real socijalizma i danas su, uz par izuzetaka, u procesu tranzicije. Ekonomske i političke razlike su sociološka baza na kojoj leže i ostale sfere života. Zato postoji izvesno nerazumevanje zapada prema istoku, i obratno, mada Enki Bilal je autor koji stoji negdje između. Rođen je na istoku, a živi na zapadu. Crta i piše o istoku, a objavljuje pretežno na zapadu. Otac mu je Hercegovac, majka Čehinja, rođen je u Beogradu, a živi i stvara u Parizu. On je Evropljanin i istražuje Evropu. Amerika ga ne privlači. Kao mali i on se kao sva deca igrao kauboja i indijanaca, ali jeizgleda “suviše ižvakanih žvaka i suviše odgledanih vesterna učinilosvoje.” Kada se sa svega deset godina, sa majkom i sestrom, selio izBeograda ocu u Pariz, gotovo bežeći od Titovog režima, mali Enki je biojako zbunjen. Ali slike su se urezivale u sećanje i danas su mu jakainspiracija. O tom putovanju vlakom kroz Evropu danas kaže:”Teška parnamašina prešla je sa istoka na zapad, pod plavim nebom, noseci grozotukontinentalne klime…Nesumnjivo je da se u tom vlaku počela nagrizatimoja očaranost Amerikom… Kroz prozor vlaka mogu se i u Evropi videtiširoka prostranstva…”Enes (kako mu je pravo ime, od čega dolazinadimak Enki) Bilal je rođen 1951. u posleratnom Beogradu u kom su“duhovi rata još uvek lovili svakodnevni život.” 1961. je sa majkom isestrom emigrirao u Pariz, gde mu je otac radio kao mondenski krojač.Enkijevo beogradsko detinjstvo je prekinuto na silu, ustupivši mestopariškoj mladosti, koja je bila zbunjujuća, onoliko koliko je biozbunjujuć i nepoznati jezik koji mu je trebao zameniti materinji.Enkijev odgovor životu bilo je crtanje. U njemu je našao spas iinficirao se za celi život. Svoje radove počinje objavljivati 70-tih.Na početku doživljava neuspeh na konkursu u magazinu Pilote. Međutimprivukao je pažnju Renea Goscinnija i on ga bodri da ne posustaje. Već1971. na sledećem konkursu Bilal je podelio prvu nagradu i dobio posaou Pilotu. Kao mlad autor bio je na margini prvih godina. Crtao jeuglavnom karikature političara i poznatih ličnosti. Istovremeno jepohađao i Fakultet lepih umetnosti, ali se na njemu kratko zadržao.
Prvisamostalni strip Le Bol maudit (Prokleta zdela), objavljuje 1972. uPilotu. Tada, još uvek na samom početku, zlobnici mu prigovaraju dakopira Moebiusov stil, najviše zbog tehnike šrafiranja koju koristi.Ima i onih koji ga brane, pominjući Albrechta Durera, Gustave Duorea, ijoš neke slavne grafičare, pokazujući da nije Moebius izmisliošrafiranje. Enki nema potrebu da komentariše. On je tih i miran čovek,koji gradi svoj neobičan svet. U građenju tog sveta, jako je bitna1975. godina. Tada se sreo i započeo sardnju sa tada već poznatim icenjenim scenaristom Pierre Christinom. On je osim sa Enkijem radio isa takvim veličinama stripa kakvi su Jean Giraud (već pominjaniMoebius) i Jije. Enki već te 1975. godine objavljuje svoj prvi album LaCroisiere des Oubliés (Krstarenje zaboravljenih), po Christinovomscenariju. Iste godine objavljuje i L'Appel d'Étoiles (Zov zvezda) ukom su skupljene kratke priče objavljene između 1971. i 1974. SaChristinom objavljuje 1976. Le Vaisseau du Pierre (Kameni brod), a1977. La Ville qui n'existait pas (Grad koji ne postoji). Sledeće 1978.objavljuje samostalno zbirku kratkih stripova Mémoires d'Outre-Espace(Sećanja s one strane kosmosa), a 1979. sa scenaristom Jean PierreDiobonnetom album Exterminateur 17 (Eksterminator 17). Tada je većcenjen, ali slava dolazi tek sa narednim albumom. To su Les Phalangesde l'Ordre Noir (Falange crnog reda) u tandemu sa Christinom. Pierre jeu svom scenariju otvorio Enkiju široke mogućnosti i dozvolio mu da serazmahne. Ovaj strip je ušao na top liste najboljih 20 knjiga za 1979.godinu u Francuskoj!Enkinakon toga 1980. objavljuje La Foire aux Immortels (Vašar zabesmrtnike) po svom scenariju, čime započinje Nikopolsku triologiju,koja se smatra centralnim delom njegovog dosadašnjeg opusa. Dokazao sei kao scenarist. Kompletan je autor! Javnost je poludela za njim. Pričau Vašaru je kritika totalitarizma. Karikatura fašizma, mačoizma. Radnjaje smeštena u Paris 2023. godine, ali ne bi bilo pretenciozno ni da jeu sadasnjosti. Međutim Bilal kaze da mu je mučno crtati zločin usadašnjosti. Neukusno! Kada ga vremenski distancira onda je to drugo.Zato su svi njegovi samostalni albumi negde u budućnosti. Moglo bi sereći i da su žanrovski SF, ali Enki “prezire žanrovska svrstavanja”.Godine1982. Bilal dolazi u dodir s filmom. Radi scenografiju i kostime zafilm Alaina Resnaisa "La vie est un roman" (Život je roman). Ali on seu film zaljubio mnogo ranije. Još kao dečak glumio u kratkom filmu“Boja na asfaltu” u Beogradu. Njegovi su glumački snovi uspavaniodlaskom u Pariz, ali ih je razbudio Alain Resnais svojim pozivom.1982.Enki objavljuje i zbirku ilustracija i naslovnica Crux Universalis, kaoi zbirku crteža Die Mauer Berlin, inspiriranih Berlinskim zidom. To jesjajna uvertira za 1983, kada sa Christinom objavljuje Partie de Chasse(Partija lova). Strip priča o socrealizmu Istoka, i šokira Zapad, kojinije imao predstavu o tome. Spominje se da je ovaj strip začeo novižanr, politički strip! Neki se pitaju da li je to konačno pronađen“dugo traženi strip za odrasle”? Od ovog albuma, štampa i televizija seotimaju za Bilala, jer on ne poštuje trendove, već sam stvara nove.Radi verodostojnijeg doživljaja socijalne situacije zemalja istočnogbloka, Bilal i Christin su putovali po SSSR-u, pre početka rada nastripu. Isto kao što su pre Falangi crnog reda išli u Španjolsku, uBarselonu. 1984. su se odlučili za novi put. Ovaj put tamo gde jeChristin ranije živio, a Enki sebe najmanje mogao zamisliti! U LosAngeles. Enki je dakle ipak otišao u SAD, prema kojima je gajionezainteresiranost, na granici odbojnosti! Iz ovog puta proistekao jealbum, tačnije tzv. Grafička novela, zbirka retuširanih fotografija LosAngeles - L'étoile oubliée de Laurie Bloom (Los Anđeles, izgubljenazvezda Lori Blum).Drugidio Nikopolske triologije, pod nazivom La Femme Piege (Žena klopka)pojavljuje se 1986, a iste godine i L'état des stocks (Stanje zaliha),zbirka crteža. Prvo izdanje Žene klopke je doslovno razgrabljeno, madaje tiraž iznosio 120 000 primeraka. To će za Bilalove albume postatiuobičajeno, tako da se neposredno po pojavljivanju njegovi albumi teškonalaze, osim na crnom tržištu, na kom dostižu visoke cene! Enki Bilalzatim surađuje sa Patricom Covenom, na albumu naručenom povodomSvetskog nogometnog prvenstva 1986. u Meksiku. Album se zove Mickson BDFootball Club, a Bilalu tematika nije nepoznata, jer kako kazu njegoviprijatelji, on je vrlo dobar fudbaler. Sledeća potvrda Bilalovogkvaliteta dolazi već 1987. Na 14. salonu stripa u francuskom graduAngoulemeu Enki dobija Grand Prix festivala. To je verovatnonajznačajnija nagrada koju je dobio do sada. Bilal i Christin 1988,nastavljaju suradnju i objavljuju Coeurs Sanglants (Krvava srca), albumu kom se svaka od desetak kratkih priča odigrava u nekom od svetskihgradova. Motiv svih priča je ubistvo, a osim New Yorka, Pariza iostalih metropola, jedna priča je posvećena i Beogradu. Do 1990. jevećinu spomenutih albuma izdala čuvena izdavačka kuća Dargaud. Tegodine izdavač Les Humanoides Associes otkupljuje prava i reizdaje svedotadašnje Bilalove albume. Nikopolsku triologiju je završio 1992. saalbumom Froid Équateur (Ledeni Ekvator), koji je proglasen knjigomgodine u Francuskoj. Zatim 1994. sledi novi album Plava krv, kojidoživljava izložbu. Albumom Le Sommeil du Monstre (San monstruma) 1998,započeo je novu triologiju, koju je nastavio 2002. sa albumom 32.decembre (32. decembar). Suradnju sa Christinom je nastavio 2001,radeći ilustracije za knjigu The Sarcophagus.Ovim se završavapregled njegovog dosadašnjeg rada na stripu, ali ne i pregledkompletnog stvaralačkog rada. Bilal nesumnjivo ima snažan nagon zaestetskim izražavanjem. Osim stripa, uspešno se bavi i filmskomumetnošću. Film ga zaokuplja još od spomenute dečačke avanture uBeogradu. Zatim sledi suradnja sa Alainom Resnaisom sa kim je osim ufilmu La vie est un roman surađivao i u filmu Moj ujak u Americi, z akoji je radio plakat. Na Resnaisov nagovor oprobao se uglass-paintingu, slikanju na staklu. Uraditi film, to je bio noviizazov za Enkija. I nije mu odoleo. Za film pod nazivom Bunker PalaceHotel uradio je režiju, scenario, kostimografiju i scenografiju! Ipored toga, nedostajala mu je sloboda koju ima u stripu. Interesantnoje da film pomalo proročanski govori o građanskom ratu, mada jesnimljen 1988. Snimano je u Beogradu, a pored poznatih francuskihglumaca poput Jean-Louis Trentignana i svetski poznate CharlotteRempling, pojavljuju se i Ljuba Tadić i Mirjana Karanović. Sledećimfilmom iz 1995. Tykho Moon doziveo je veći uspjeh širom sveta. U jednojod uloga se pojavljuje i Svetozar Cvetković, danas upravnik pozorištaAtelje 212 u Beogradu, a muziku za film je pisao Goran Vejvoda,studijski muzičar, koji je reputaciju stekao još u SFRJ. Ubrzo nakonfilma izdao je i ilustrovanu knjigu Le Sincel d’ Amor u saradnji sa DanFranckom. Bilal je u svojim poslednjim umetničkim poduhvatima sve višeslikar, a sve manje crtač. I to se, ma što god skeptici mislili,savršeno uklapa u strip kao umetnost i daje jednu novu dimenziju kojustrip do sada nije upoznao. Radnja spomenute knjige, čiji naslov značiStoleće ljubavi, je u stvari radnja filma Tykho Moon. Tema je XX vek,vek stradanja. Priča počinje u Sarajevu 1914, a završava se u istomgradu 1999. Bilal kaže da bi hronološki logičnije bilo da se završava uSarajevu 1995, ili na Kosovu 1999, ali je svesno htio biti nedosledan ineveran istoriji. Sarajevo je simbol celog jednog nesretnog veka.Stoljeća ljubavi, kako ironično Bilal i Franck daju težinu svojojknjizi već u naslovu.TrenutnoEnki radi na svom trećem filmu, koji je adaptacija jednog delaNikopolske triologije. Film bi trebao biti do sada neviđen spoj živeglume i kompjuterske animacije. Enkijev pristup filmu je umetnički.Kaže da ne voli veliki budžet, jer to za sobom povlači stroge rokove istvara imperativ komercijalnog uspjeha, a to je atmosfera koja gušikreativnost. Osim filma i književnosti, radi i u kazalištima širomsveta, uglavnom kao kostimograf i scenograf u dramskim predstavama,baletima i operama. Možda smo se udaljili od Enkijevog prvog poziva, ato je crtanje stripa, što je i tema zbog koje nalazi mesto na ovimstranicama, ali širina njegovih interesnih sfera nesumnjivo govori oBilalu kao umetniku.Enki Bilal ne voli da ga nazivajufantastičnim crtačem, jer kako kaže to ništa ne znači. Može seeventualno reći da ima fantastičan stil. Za sebe čak skromno kaže danije neki vanserijski crtač, jer tome ni ne teži. Crtež je za njegaoruđe, a ne cilj. On je naime ostvario originalan rad na boji. Crtež jekod njega u službi boje. “Način njene primene odlikovati će različitostmaterijala, pedantnost kojom su predstavljene, kvalitet njeneslojevitosti, nijansiranja i providnosti. Bilo da su boje ocrtane iline, u punom tonu ili lavirane, polikrone iz Vašara za besmrtnike ilimonokrone iz Kamenog broda. Svaki album odrediti će svoju posebnostjedinstvom određenog tona: modeliranje i postizanje oblika potezom perai tuša za Krstarenje zaboravljenih i Kameni brod; potez u punoj linijiza Grad koji nije postojao; pastelni i monokroni tonovi za Falangecrnog reda; beli gvaš za Partiju šaha…” Enki crta desnom rukom. Nekoristi trokute i lenjire, tako da nema precizne linije. Izbegava bilokakve šablone. Onomatopeju prezire, radije stavlja tekst u off.“Pucanj!”, u offu, radije nego ogromno BANG preko vinjete. Stidi seonog jednog BLAM, koje završava Partiju šaha. Ima sklonost ka crtanjuspodoba i propalih gradova. Kao scenarist stoji pod uticajem “mračnijihpisaca” Lovecrafta, Poea, Baudelairea ili Kafke. Uvek ima i malohumora, ali po pravilu crnog. Nijedan njegov album nema eksplicitankraj. Uvek postoji neka nedovršenost, za koju je kaže “ i samzaintersiran kao čitatelj.” Ono što je još karakterističnije je da Enkine stvara junake. On se bavi gradovima. “Nikad ne bih mogao da gradimsvoj rad oko nekog junaka kako se to obično radi u stripu. Junakpripada kolektivnom nesvesnom, on lako izmiče svom tvorcu. Junak meuvek asocira na američke stripove.”Enki nije zaboravio svojeslovensko poreklo. Čest je i rado viđen gost i u Beogradu i u Sarajevui u Zagrebu. Primera radi, deo tromesečne pariške izložbeEnkibilalandeuxmilleun je prenesen u Beograd i Sarajevo. Bilal kaže daprati dešavanja na području Balkana, i da su ga događaji u vezi saraspadom bivše domovine pogodili kao “pesnica u lice”. Tome je posvetioalbum San monstruma, za sada jedini objavljen na ovim prostorima. Albumje objavljen u izdanju sarajevske Publike, u vrlo kvalitetnom izdanju,po francuskim standardima, a zatim i distribuiran u sve zemlje bivšeJugoslavije, te se mogu oprostiti neshvatljive početničke štamparskegreške. Može se reći da se Enki nije stavljao ni na jednu odsukobljenih strana, a da je jedinog neprijatelja video u ratu. Zbogsvega toga, i svog vrhunskog kvaliteta na prvom mestu, Bilal ima mnogopoštovatelja svog rada u svim delovima bivše Jugoslavije, mada je natim prostorima objavljen samo jedan njegov album do sada (osim nekolikološe izvedenih piratskih albuma). Takođe mu je posvećen dvobroj 141/142časopisa Gradac iz Čačka, koji je poslužio kao bogat izvor podataka zarealizaciju ovog teksta. Gradac je do sada posvetio brojeve još jedinoMoebiusu i Milu Manari, od strip autora, pa i to moze biti pokazateljBilalovog kvaliteta. Nadajmo se da ce ova zanemarenost Bilala u domaćemizdavaštvu uskoro biti ispravljena, te da ćemo uskoro uživati u npr.Nikopolskoj triologiji ili nekoj drugoj Enkijevoj poslastici.
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: AUTORI

Počalji od digitalmandrak taj Pon Nov 15, 2010 9:15 pm

John Buscema



Rođen je 11. decembra 1927. u Bruklinu, Njujork. Od malih nogu voleo je crtanje i provodio je puno vremena u muzejima i bibliotekama, tražeći knjige o životima velikih slikara i o tome kako su oni stvarali svoja dela. Bio je solidan učenik, ali je, zbog velikog interesovanja za crtanje, uz podršku nastavnika upisao i završio High school of music and art na Menhetnu, a takođe je jedno vreme dva puta sedmično pohađao časove crtanja i dizajna na institutu Pratt.

Kao što je to bio slučaj i sa nekim drugim velikim crtačkim imenima, i mladi Buscema je bio zainteresovan za ilustracije, takođe. Voleo je i stripove, ali nakon što je završio srednju školu, njegovo dečačko interesovanje za njih se izgubilo. Međutim, nije uspevao da nađe posao kao ilustrator i 1948. godine ipak se našao u svetu stripa! Javio se na oglas koji je pročitao u New York Timesu i zaposlio se u izdavačkoj kući Timely comics, koja je kasnije prerasla u Marvel. Umetnički direktor i urednik u to vreme – kao i dugo nakon toga – bio je čuveni Stan Lee.

Što se tiče radova za Timely comics, ali i neke druge izdavače u to vreme, lepeza žanrova u kojima se John Buscema oprobao obuhvatala je vestern, avanturu, fantastiku, misteriju, kriminalistiku, istoriju, pa čak i tzv. romance comics. Svoj talenat uvek je uspevao da prilagodi izazovu koji se pred njim nalazio, a u to posleratno vreme, superherojski strip, na kome je kompanija Timely izgrađena, bio je sasvim skrajnut.

Njegovi uzori iz Zlatnog doba stripa bili su Hal Foster («Tarzan», «Prince Valiant»), Alex Raymond («Flash Gordon»), Burne Hogarth («Tarzan»), Milton Caniff («Terry and the pirates») i dr. Osim kvalitetnog crteža, Buscema je obraćao pažnju i na pripovedački aspekt stripova, a Fostera je smatrao najboljim pripovedačem u svetu stripa. Međutim, kasnije je potpuno izgubio interesovanje za klasike devete umetnosti, kada je već dobrano izgradio sopstveni stil i način pripovedanja.

1951. proveo je u vojsci, a 1953. godine oženio se Dolores, s kojom je kasnije dobio sina i ćerku. Zanimljivo je da je i Johnov mlađi brat, Silvio – poznatiji kao Sal, takođe poznati strip crtač, a tuširao je i Johnove radove! Johnova unuka, Stephanie Buscema, krenula je takođe stopama slavnog dede, i sama se baveći ilustrovanjem i crtanjem stripova.

Kasnih 50-ih, zbog ne baš sjajnog stanja u kome se našla kompanija Timely, Buscema se vratio ilustracijama. Ali, još neko vreme crtao je stripove, mahom u okviru saradnje Dell comics-a i Western publishing-a, radeći čuveni serijal «Roy Rogers», baziran na ulogama istoimenog vestern glumca; kao i strip adaptacije istorijskih događaja, klasičnih romana i filmova, poput «Grof Monte Kristo», «Jelena Trojanska», «Vikinzi», «Herkules» i dr. Na žalost (iako on nije za to preterano mario), Western mu nije dozvoljavao da se potpisuje na svojim radovima.

Radio je reklamne ilustracije za Chaite Agency, veliki njujorški reklamni studio, uz Boba Peaka i Franka McCarthyja, poznate po ilustracijama filmskih postera, između ostalog. U tom periodu, preokupiran advertisingom i radeći uglavnom kod kuće, bio je gotovo potpuno izgubio svako interesovanje za strip.

U ostalom, kako je i sâm često izjavljivao – Buscema nikada zapravo nije ni želeo da bude crtač stripova! Želeo je da bude slikar, ali kako na taj način nije mogao da obezbedi egzistenciju, prihvatio je najpre posao u Timely-ju (potonjem Atlas-u), a kasnije i brojne druge... Uz to, retko je čitao stripove i nije se opterećivao čuvanjem primeraka istih, uz obrazloženje da, pošto su najčešće «drugi tuširali njegove crteže, to nisu bili njegovi radovi». (Izuzetak tome su neki brojevi «Conana», koji su mu uvek bili dragi.)Marvel revolucija i Srebrno doba stripaBucseminom povratku stripu prethodi nastanak Srebrnog doba stripa! A, kako se to desilo? Ukratko, urednik izdavačke kuće DC comics, Julius Schwartz, dao je u tom periodu novu šansu Flashu, najbržem čoveku na svetu, ali u drugoj inkarnaciji u odnosu na Zlatno doba. Uspeh nije izostao, pa su se potom pojavili novi «Green Lantern», a potom i «Justice league of America (JLA)», superherojski tim u kome su se našli najpopularniji junaci DC-a – Superman, Batman, Wonder Woman i dr.

Uvidevši priliku koja se pojavila, čelnik Atlas comics-a, Martin Goodman, naložio je uredniku i scenaristi Stanu Leeju da i naslovi koje oni izdaju budu u skladu s trendom koji je pokrenuo DC, pa je tako superherojski strip postao dominantan i otpočelo je Srebrno doba stripa (Silver age of comic books). Atlas prerasta u Marvel comics, a prvi superherojski naslov koji je trebalo da bude odgovor na poteze konkurentskog DC-a bio je «Fantastic Four». Radi se o timu superheroja koje je Lee kreirao zajedno sa čuvenim crtačem Jackom Kirbyjem, a kasnije je ovaj sjajni tandem osmislio i Hulka, X-Mene, Iron Mana, Thora...

Početkom 60-ih, Lee je sa svojim saradnicima napravio pravu revoluciju superherojskog stripa. A da ne ostane «dužan» DC-u, Marvel je pokrenuo i serijal koji je postao pandan «JLA» – «The Avengers, Earth's mightiest heroes». U početku, ovaj tim činili su Iron Man, Thor, Ant-Man, Wasp i Hulk, da bi im se već od 4. broja pridružio i Captain America.

Povratak Johna Busceme stripu usledio je 1966. godine. Njegovi prvi radni zadaci u Marvelu bili su na epizodama «Nick Fury, agent of S.H.I.E.L.D.» (magazin «Strange tales») i «The Incredible Hulk» (magazin «Tales to astonish»). Međutim, njegov tada već zastareli način crtanja nije odgovarao novom vremenu, iako je bio vrlo kvalitetan. Dobio je od Leeja zadatak da dobro prouči stripove nastale u prethodnih nekoliko godina i prilagodi se standardima koje je postavio Jack Kirby. Buscema ne samo da je u tome uspeo, već je čitavu stvar uzdigao na jedan još viši nivo!

Ono što je zanimljivo u vezi ove dvojice velikana devete umetnosti, to je da oni nikada nisu bili preterano bliski. Naime, John je u jednom intervjuu rekao da od prilike može na prste jedne ruke da nabroji koliko puta su se videli i popričali. (Mada, to u neku ruku i nije čudno, jer je Buscema stripove mahom crtao kod kuće!) Ali, postojalo je veliko poštovanje s Buscemine strane prema iskusnijem kolegi i, u istom intervjuu, dodao je da «ne bi opstao u svetu stripa da nije bilo Jacka Kirbyja».

Nakon perioda uvežbavanja i prilagođavanja, usledio je prvi duži Buscemin run, na «Avengersima» (#41-62, od juna ’67. do marta ’69.), u saradnji sa scenaristom Royem Thomasom, koji je ostao upamćen pre svega po #49-50, gde se pojavljuje Hercules, kao i po #57-58, gde se Osvetnicima pridružio Vision! Potom je crtao «Sub-Marinera», radio na serijalu-maskoti Marvel-a, «The Amazing Spider-Man», da bi mu potom bilo povereno crtanje novog serijala, «The Silver Surfer» – naredni veliki korak u karijeri. Buscema je uglavnom tokom karijere bio olovkar (penciller), a u ovom periodu njegove radove tuširali su Frank Giacoia, Dan Adkins, Joe Sinnott, brat Sal Buscema, zatim sjajni Tom Palmer i dr.

Silver Surfer (kod nas preveden i poznat kao Srebrni Letač) pojavio se ’66. na stranicama «Fantastic Four» #48, da bi 1968. dobio sopstveni serijal. Njegovo pravo ime je Norrin Radd, a bio je naučnik na rodnoj planeti, tehnološki nadmoćnoj Zenn-La, sve dok se ona jednom nije našla na putu Proždirača planeta, moćnog Galactusa. Da bi spasio od uništenja svoj narod i onu koju voli, Shallu-Ball, Norrin postaje Galactusov Glasonoša i njegov je zadatak da svom gospodaru iznova pronalazi nove planete. On sada poseduje kosmičku energiju, telo mu je prekriveno srebrnom opnom koja ga čini otpornim na razna oružja i zračenja kojima bi mogao da bude izložen, a diljem vasione kreće se na dasci nalik onima koje koriste pravi surferi, pa – otuda i ime: Silver Surfer!

Letač tokom svojih lutanja stiže do Zemlje, gde sreće Fantastičnu Četvorku i, ganut njihovim postupcima, odlučuje da se suprotstavi svom gospodaru, Galactusu. Zbog toga biva zatočen na našoj planeti – protiv svoje volje, jer je moćni Galactus postavio oko Zemlje neprobojnu barijeru za njega. Ubrzo, Letač uviđa kako ovaj svet zaista funkcioniše, želi da pomaže nemoćnima, ali često nije u stanju da razlikuje dobro i zlo, usled čega postaje žrtva svoje naivnosti i pada pod uticaj onih čije namere nisu dobre. Ljudima on deluje kao bad guy i dugo ostaje neshvaćen i odbačen.

Stan Lee je svojim rečima predivno uspeo da dočara ovu izmučenu, gotovo mesijansku figuru, ali je za to još više zaslužan John Buscema, koji je svojim maestralnim crtežom iskazao i najsitniju Letačevu emociju, maksimalno ga približivši čitaocima. Međutim, danas, preko 40 godina od izlaska, pojedine Leejeve rečenice mogu delovati usiljeno modernom čitaocu, jer on se iz broja u broj neretko ponavljao, posebno u introspektivnim Letačevim monolozima. No, te dirljive, melanholične i često filozofske trenutke, Buscema vrlo brzo razbija izuzetno dinamičnim scenama borbi, u kojima je prosto briljirao – kako crtajući ovaj, tako i druge serijale nakon «Surfera»! Tako da, u toj smeni krupnih kadrova u kojima je Letač usamljen, bilo visoko iznad površine Zemlje ili u nekim njenim udaljenim i nenasaljenim krajevima, i pokušava da razume ljudsku prirodu i dokuči gde je on, tuđin, u svemu tome, i onih kvadrata gde jureći na svojoj dasci odlazi da se suprotstavi neprijatelju ili pomogne nekom čoveku, često i dami u nevolji – u tome leži najveća draž ovog sjajnog stripa.

A, evo šta je o tome rekao Stan Lee! Najpre se, na stranama samog stripa, u epizodi u kojoj se Letač prvi put susreće sa Spideyem (didaskalija na slici ispod), malo našalio na račun svog saradnika... (I diskretno nas čitaoce podsetio kako je – ili je bio makar tokom Srebrnog doba – osnovni cilj zbog koga su stripovi tu da nas što bolje zabave!)

Dok u uvodu za Marvel Masterworks izdanje «Silver Surfera», koje je i njemu sâmom jedan od najdražih radova, Lee kaže:

«Dozvolite mi da vam kažem nešto o crtežu koji će vas oboriti s nogu! Ako postoji lepše i maštovitije nacrtan strip serijal, takav nisam video. Ako postoji strip koji sadrži ovako grandiozne, spektakularne i opčinjavajuće momente – ja za njega ne znam. Zapravo, ako postoji veći umetnik od veličanstvenog Johna Busceme danas, to bi bila novost za mene. Njegove ilustracije daju i najobičnijoj priči koju čitate šekspirijanske dimenzije. Stoga, ako nisam dovoljno jasan, onda ću još samo dodati: on je jednostavno najveći.»

A u trenutku kada je strip izlazio i kada je Big John pokazao Leeju četvrtu epizodu – legendarni megdan Letača i Thora, koju je tuširao Johnov fratelo Sal – Stan je bio toliko zgrožen da je svaku stranu pocepao, jer je Buscema možda po prvi put pokušao da pruži nešto novo, nov pristup crtanju, koji se razlikovao od ustaljenog kirbyjevskog. Tada je uvređeni John izašao iz njegove kancelarije i taj nesporazum rešen je tek nekoliko godina kasnije. Stan ga je pozvao telefonom i rekao mu kako je to bila «najbolja stvar koju je ikada uradio, najbolji strip ikada i nešto najbolje što su njih dvojica mogli zajedno da urade».

Iako izuzetno cenjen od strane kritičara, prodaja «Surfera» nije išla dobro, pa je serijal otkazan nakon 18 epizoda (koje mnogi smatraju samim vrhom superherojskog stripa), od kojih Buscema potpisuje 17, da bi se u poslednjoj vratio Jack Kirby (koji je prvi i nacrtao Letača nekoliko godina ranije).

Potom je usledio jedan kraći povratak «Avengersima», tokom kog je (pored drugih), sarađivao sa tušerom Tomom Palmerom, čime je bio oduševljen. Zaista, njihova saradnja pružila je čitaocima neke nezaboravne table! Kako je rekao Big John, Palmer je savršeno «umeo da isprati njegovu olovku», a to je bilo ono što je uvek očekivao od tušera. (Potpisnik ovih redova zainteresovanima za čitanje preporučuje sjajni story arc «Kree/Skrull War»!)Zreliji period karijere i njen vrhunacSledi preuzimanje «Thora» (#182-259) i «Fantastične Četvorke» (#107-141), početkom 70-ih, nakon Kirbyjevog odlaska iz Marvel-a na kojima se zadržao prilično dugo. Taj run takođe je bio vrlo zapažen i uspešan, a čitaoci u nekadašnjoj Jugoslaviji su Busceminog «Thora», kao i «Silver Surfera» čitali u Stripoteci i pratećim izdanjima.

70-e su najplodniji i najvažniji period Buscemine karijere. Bila je to njegova decenija! Naime, oktobra 1970., scenarista Roy Thomas pokrenuo je izdavanje serijala koji se po mnogo čemu razlikovao od superherojskih naslova, zahvaljujući kojima je Marvel doživeo enormnu ekspanziju. Bio je to «Conan the Barbarian», nastao po književnom predlošku pulp pisca iz 30-ih godina prošlog veka, Roberta Ervina Howarda.

Thomas je želeo da crtež poveri Johnu Buscemi, s kojim je pre toga radio na «Avengersima», ali je on u to vreme bio preskup za projekat čija je budućnost bila prilično neizvesna, te je Simerijanca u početku crtao i vizuelno osmislio sa Thomasom Barry Windsor-Smith. Poslednja epizoda koju BWS potpisuje bila je #24, koju je sâm i tuširao, legendarna «The Song of Red Sonja», tokom story arca poznatog kao Makkalet War.

Od epizode #25, aprila 1973., crtanje preuzima Buscema, koji je, pre svega u saradnji sa tušerom Erniem Chanom, a sve do kraja Thomasovog desetogodišnjeg angažmana na «Conanu», uradio neke od najboljih Simerijančevih avantura, među kojima posebno mesto zauzima saga o Belit, kraljici Crne obale (#58-100). On je, takođe, od Smithovog Conana-mladića napravio junaka kakvog i danas znamo i dao mu prepoznatljiv izgled: bronzani ten, duga crna kosa, plave oči, namršten pogled i atletska građa. (A, možda ne tako bitno, ali vredno pomena: najveću sword & sorcery strip heroinu, Red Sonju, obukao je u čelični bikini!)

Big John se i nakon promene scenariste zadržao na serijalu, sve do broja #190, a ako se uzmu u obzir i epizode crtane za c/b strip magazin «Savage sword of Conan», onda broj epizoda «Conana» koje potpisuje John Buscema prelazi 200! I to je definitivno najvažniji deo njegove karijere. U «SsoC» se kao tušer ispred svih izdvojio sjajni Alfredo Alcala, u vezi koga je, zanimljivo, Buscema jednom prilikom izjavio da «kada je prvi put video njegov rad, smatrao je svoj crtež uništenim», a nasledio ga je Tony DeZuniga i dr.

Buscema je smatrao Conana svojim «detetom», jer je, za razliku od crtanja superherojskih stripova, ovde mogao da dopusti svojoj kreativnosti da maksimalno ispliva na površinu. To je rezultiralo predivnim crtežom fantazijskog Hyborian sveta i bogatim pozadinama koje je osmislio sputan isključivo sopstvenom maštom, za koju – po svemu sudeći – granice nisu postojale. Naime, ako za trenutak ostavimo po strani sci-fi aspekt superherojskih stripova, njihova radnja je mahom smeštena u realni svet, gde svaki crtač mora da obrati pažnju na to da građevine, automobili, različite letelice, oružja i dr. u pozadini budu realistične, dok je za «realnost» Hyborian sveta dugo, dugo bio zadužen samo jedan čovek. Čovek koji je kasnije bezbroj puta bio kopiran! Uopšte, kada god je imao priliku da u stripove na kojima je radio ubaci bilo kakve mitološke motive – Buscema bi prosto eksplodirao!

Krajem 70-ih, još će delimično raditi na «Conanu» i «Thoru», neko vreme se potom zadržavši na terenu gde je dugo bio neprikosnoven – superherojskom stripu, radeći «Daredevila», «Captaina Americu», «Fantastic Four», «Warlocka» i druge junake...

Vremenom je Buscema postao produktivniji, radeći 3-4 epizode različitih serijala mesečno, pa se okreće, tj. vraća i drugim žanrovima – krimićima, naučnoj fantastici, hororu, pa opet sword & sorcery žanru koji ga je najviše i proslavio, radeći «Red Sonju»; zatim avanturističkom stripu – crta Marvel-ovu verziju «Tarzana» i brojne, brojne druge naslove. Međutim, zarad brzine, Big John je žrtvovao celovitost koja ga je krasila na vrhuncu karijere, pa – iako se njegov udeo u stvaranju nekog stripa uvek prvenstveno odnosio na olovku, kasnije radove karakteriše nedostatak detalja, kao i senčenja i renderinga, zbog čega se primećuje razlika u odnosu na vrhunac karijere.

A koliko su ti stripovi bili lepi, posebno «Conan», svedoči i sledeća anegdota! Naime, ljubiteljima varvarinovih avantura poznato je da su u 70-im strip tuširali brojni crtači filipinskog porekla (Chan, Alcala, DeZuniga). Jedan od njih bio je i Steve Gan. Prema rečima Bryana Hitcha, jedna epizoda je tako završila negde na Filipinima, čekajući na tuširanje. Prošlo je nekoliko nedelja, ali Gan se pravio lud! Potom ga je pozvao urednik Ralph Macchio...

«Steve, rok je odavno istekao i hitno nam je potreban taj broj.Usledila je kraća pauza, da bi Gan odgovorio: «Ne. Table su prelepe.»
«Kako to misliš?»
– začudio se Macchio. «Moraš odmah da završiš taj broj!»
«NE MOGU, prelepo izgleda ovako.»

Macchio je pokušao da ga ubedi da makar pošalje te table nazad, ako već neće da ih istušira, kao i da se urazumi, jer bi to značilo da za njega u Marvel-u više neće biti mesta. Pri tom ga je bukvalno molio da vrati taj broj, kako bi bio završen i odštampan na vreme... Ali, Gan se nije dao!

«Ne mogu, ovo je predivno.» – ponovio je još jednom uporno.

Urednik se tako našao pred svršenim činom, jer je bilo ostalo svega nekoliko dana da taj broj bude distribuiran, a onda je u njegovu kancelariju navratio Buscema i Macchio mu je ispričao šta se desilo...

«Bože, kakva budala! Te table su ionako bile obično sranje... Hoćeš da ih uradim opet za vikend?» – mrtav hladan pitao ga je Big John.

I tako je i bilo, dok u nekom stanu u Manili, na Filipinima, stoje Buscemine table «Conana», koje zbog svoje lepote nikada neće biti «pokvarene» tušem!Na zalasku karijereI pored odlazaka Thomasa i DeZunige, popularnost «Conana» dugo nije jenjavala, a 1982. snimljen je i sjajni film «Conan the Barbarian», sa Arnoldom Schwarzeneggerom u glavnoj ulozi. Kasnije se pojavio i novi strip serijal, «King Conan», ali rezigniran lošim pričama, Buscema se vrlo brzo povlači, kao i sa «CtB» i «SsoC» serijala.

Vredan spomena je i njegov povratak «Avengersima», sredinom 80-ih (epizode #255-300), kao i «Letaču» nešto kasnije (tačnije, sa Stanom Leejem uradio je graphic novel «SS: Judgment day»). Usledili su mini-serijal «Mephisto», zatim crtanje «Wolverina» kog su tuširali Al Williamson i Bill Sienkewicz, pa «The Punisher: War Zone» i drugi, kao i izleti u sword & sorcery i povremeni rad na «Conanu», a posebno je bio ponosan na graphic novel «Conan the Rogue», koji je sâm nacrtao, tuširao i obojio!

Buscema u tom periodu uglavnom radi layoute (grublje okvire i skice) strip tabli, a ne punu olovku, pa je pad kvaliteta primetan, a konačan izgled zavisio je u mnogome od tušera, iako je i sâm ponekad tuširao svoje stripove.
Levo – puna olovka, «Avengers»; desno – layout za "Punishera"
Lista naslova na kojima je radio prilično je duga, ali sredinom 90-ih veliki majstor, već u osmoj deceniji života, polako počinje da usporava i 1996. se i zvanično povlači. Zanimljivo je da se 2000. po prvi put odlučio za saradnju sa Marvel-ovim najvećim konkurentom, kućom DC comics! Sa starim kolegom, Royem Thomasom, uradio je prvi broj mini-serijala «Justice league of America: Barbarians», Međutim, negde u to vreme dijagnostifikovan mu je tumor, od čijih posledica je preminuo 10. januara 2002. godine.

Verujem da su mnogi od vas čuli za knjigu «How to draw comics the Marvel Way», koja je nastala 1978., nakon održavanja jedne radionice kojoj su, pored Busceme, prisustvovali još Stan Lee, Roy Thomas i Gil Kane. Veliki deo onoga što bi budući crtači (i true believers) trebalo da znaju nalazi se na stranicama ove knjige – počevši od pribora koji će im biti potreban, preko skiciranja do finalnog izgleda jedne strip table!

Naime, iako je Letača, pa i druge junake, Stan Lee osmislio u saradnji sa Jackom Kirbyjem, John Buscema bio je taj koji je Kirbyjev popularni pristup crtanju usavršio, podigao na najviši mogući nivo i dao mu svoj lični pečat. Kadriranje, krupni planovi, izrazi lica i prikazi emocija, anatomija likova, pokreti i sve drugo vezano za nastanak jedne valjane strip table, sve je to kod Busceme bilo besprekorno. Pa tako, stripovi koje on potpisuje karakteristični su po tome što detaljno nacrtani likovi izražene muskulature defiluju pozornicama koje su tako detaljno nacrtane i lepo osmišljene, da je zaista teško poverovati u to da on zapravo nije voleo stripove! Kako je to sjajno formulisao jedan forumaš i očigledno veliki Buscemin fan na jednom inostranom forumu:

«Anatomically perfect drawing! Motion! Emotion! He had it all! (Let’s not forget the beautiful women…) One of the masters.»

I pored sve obimne i vredne zaostavštine ljubiteljima devete umetnosti, neizmernog uticaja na njen razvoj i velikog broja sledbenika, ostala je jedna opaska Roya Thomasa, povodom smrti njegovog kolege, koja ostavlja zauvek otvoreno pitanje šta bi bilo da je Buscemina karijera u jednom trenutku pošla u sledećem smeru:

«Uz svo dužno poštovanje prema izuzetnom talentu Johna Cullena Murphyja, John Buscema, i niko drugi, bio je taj koji je trebalo da preuzme ‘Princea Valianta’ nakon što se Hal Foster povukao.»

Pored dve «Alley» nagrade za najbolju kompletnu priču («The Silver Surfer» vol. 1, #1 i #5), Buscema je, kao najbolji crtač (penciller) 1974. osvojio «Shazam» award, zatim 1977. «Eagle» award (od strane britanskih fanova) za najbolju pojedinačnu priču (Howard the Duck #3). 1978. dobio je «Inkpot» award, koju dodeljuje San Diego Comic-Con, a 1997. «Author that We Loved” nagradu koja se dodeljuje u Španiji za stripove koji su tamo izlazili.

Konačno, 2002. je posthumno uveden u Eisnerovu Kuću slavnih (Hall of fame).
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: AUTORI

Počalji od digitalmandrak taj Sre Nov 17, 2010 12:12 am

Peter O'Donnell

Ovih je dana umro Peter O'Donnell, jedan od ključnih strip-autora, otac Modesty Blaise.



Modesty Blaise, iako već neko vrijeme mrtva, ovog je tjedna po drugi put ostala siroče. Prvi put joj se to dogodilo još za Drugoga svjetskog rata, bar tako kaže priča, kad je negdje na Balkanu 12-ogodišnja djevojčica pobjegla iz logora i krenula životnim putom skitnje, kriminala i, najposlije, pravde. Ovog je tjedna, pak, u 90. godini života preminuo njezin “usvojitelj”, Peter O’Donnell, čovjek koji je kao mladi dočasnik britanske vojske na Bliskom istoku ugledao samodostatno i samosvjesno siroče koje će ga nadahnuti da dvadesetak godina poslije - kad mu ponude pisati strip “kakav je oduvijek želio” - stvori Modesty Blaise, možda najveličanstveniju stripovsku junakinju svih vremena.



Dijete crne kronike

Peter O’Donnell rodio se u Londonu 11. travnja 1920. Njegov je otac bio novinski izvjestitelj crne kronike pa je mladi Peter, kad ne bi slušao tipkanje pisaćeg stroja, znao u vlastitoj kuhinji zateći likove iz polusvijeta koje je njegov otac, u potrazi za ekskluzivnom reportažom, ondje skrivao pred konkurentskim novinarima. Rijetko su kome preduvjeti za spisateljski zanat i građa za pisanje bili tako spremno dani.Sa 17 godina O’Donnell je počeo pisati stripove za djecu, za funtu i pol tjedno.Oženio se s 20 godina i, izuzme li se vrijeme provedeno u vojsci, obitelj je prehranjivao pisanjem svega što bi mu ponudili. Iz 1948. tako datira anegdota kad se uredniku za kojeg je pisao dvije priče tjedno došao požaliti da ima problema s idejama jer mu je žena pred kompliciranim porodom, na što ga je on samo poprijeko pogledao i procijedio “A ti si kao neki autor? Onda odj*** i autoriraj.” O’Donnell je to poslije često isticao kao najbolji savjet koji je dobio u karijeri te autorirati nije prestao tijekom idućih malo više od pola stoljeća.Heroina ispred svog vremena

Ime Modesty Blaise nastalo je kad je Peter O’Donnell jednom krivo otipkao riječ ‘modestly’, što će reći ‘skromno’, a prezime je dobila po Merlinovu učitelju - anticipirala je trendove. Tajice kakve je odijevala za borbu ubrzo su ušle u modu, a još je bitniji prototip bio njezin odnos s pobočnikom Williejem Garvinom. Willie, oblikovan po tada još slabo poznatom Michaelu Caineu, bio je Modestyn pouzdanik, no nikad ljubavnik, te su tako njih dvoje ostvarili savršenu svevremenu romansu: onu u kojoj on zauvijek ostaje njezin odani vitez, a ona princeza koju on nikad neće posve imati te je zato može zauvijek voljeti.

U ozbiljnije stripove, one objavljivane u dnevnim novinama i namijenjene odrasloj publici, O’Donnell se upustio ranih pedesetih, preuzevši strip čiji se scenarist razbolio. Taj dobro obavljeni posao donio mu je iduću ponudu: pisanje “Gartha”, svojedobno i u nas popularnog stripa. O’Donnell je za Daily Mirror “Gartha” pisao idućih trinaest godina, a autorski je pečat na seriji ostavio stvorivši lik boginje Astre, dolične djevojke za svog nadčovječanskog protagonista.Pogledaju li se s ove distance idući angažmani koje je prihvaćao - egzotične pustolovine pomorca Tuga Transoma, glamurozne priče o Evi ili humorističko-erotske doživljaje detektiva Romea Browna - svaki se od tih stripova čini poput nesvjesnog, ali nužnog koraka u stvaranju O’Donnellove najpopularnije junakinje, Modesty Blaise. Posebno je Romeo Brown, svojedobno također objavljivan i u nas, odigrao presudnu ulogu jer je na tom stripu scenarist O’Donnell prvi put sparen s fenomenalnim crtačem Jimom Holdawayem.Junakinja modernog doba

Strip kakav je O’Donnell oduvijek želio, pokazalo se, bio je strip koji su svi oduvijek željeli. Prvi dnevni nastavak “Modesty Blaise”, tri sličice koje nas upoznaju s bivšom šeficom zločinačke organizacije koju iz mirovine u akciju mogu probuditi samo dugovi koje osjeća prema prijateljima, objavljen je 13. svibnja 1963., a strip je zaustavljen tek 2001., na O’Donnellov 81. rođendan i njegovu izričitu želju. Za vrijeme 38 godina postojanja - s više od deset tisuća dnevnih pasica (nakon Holdawayeve smrti, Modesty su crtala još četvorica crtača, od kojih najpoznatiji ostaje Enrique Badia Romero) i 13 romana u kojima se pojavila - Modesty Blaise nametnula se kao prototip junakinje modernoga doba.Svoju jedinstvenost Modesty duguje zapravo očitom triku kojeg se - trebalo sjetiti. Iako su djevojke šetale britanskim novinskim stripom barem od drugosvjetskoratne “Jane”, do Modesty je njihova glavna i jedina uloga bila da - kao u “Romeu Brownu” - što brže izgube što više odjevnih predmeta, dok su pustolovine i razmišljanje ostavljani muškarcima.Premda se Modesty ni sama nije libila golotinje kad joj je to za ostvarenje ciljeva bilo nužno, ni ona ni O’Donnell nisu vidjeli razloga zašto bi prestižne funkcije trebalo prepustiti inferiornijem muškom spolu. “Oduvijek sam se divio ženama”, izjavio je više puta O’Donnell i to se iz stripa o Modesty Blaise vidjelo te je pridonijelo tome da Modesty bude jednako omiljena kako među muškarcima - gdje se glasnim obožavanjem ističu Kingsley Amis i Quentin Tarantino - tako i u probirljivijem djevojačkom čitateljstvu.Koliko traje zauvijek?

Strip o Modesty Blaise završio je 2001. Prije toga se, u kratkoj priči “Cobra Trap”, O’Donnell pobrinuo da svojim junacima podari dostojan (i dostojanstven) svršetak, posljednje što im je nedostajalo za ulazak u mit. Konačno se, 3. svibnja ove godine, i Peter O’Donnell pridružio svojim junacima. Je li tu priči kraj?Nije, jer dobro ispričane priče nikad ne staju. Neka je kritičarka za O’Donnellove povijesne ljubiće, koje je on pod pseudonimom “Madeleine Brent” (primijetite te inicijale!) pisao naizmjence s romanima o Modesty, napisala kako su joj svojom kvalitetom “pokvarili sve ostale ljubiće”. Tako je nekako i s Modesty: strip je završen, novih knjiga više neće biti, filmovi o njoj su slabi, ali ništa od toga nije joj naudilo. Modesty Blaise živjet će dok se ne nađe nasljednica koja bi je mogla zbaciti s trona.A, poznavajući Modesty, to bismo zaista mogli čekati zauvijek.
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: AUTORI

Počalji od digitalmandrak taj Sre Nov 17, 2010 12:41 am

Frank Miller





Frank Miller je rođen 1957. Olmie, Maryland.Odrastao je u Montpelieru, Vermont. Naravno, sledi klasična priča kao i kod većine budućih strip crtača. Obožavao je stripove, obožavao je da mašta. Pored mnoštva stripova koje je čitao, najveći utisak na njega je ostavio Batman (a, kasnije će se ispostaviti da će mu baš ovaj junak doneti svetsku slavu). Međutim nisu samo stripovi zaokupljali njegovu pažnju. Čitao je knjige, naručito trilerskog žanra, i gledao filmove (filozofija filma će kasnije dosta uticati na njegov način izražavanja i kreativnost u stripu).Kao i kod većine ljudi koja izabere da joj životni poziv bude neka grana umetnosti (u ovom slučaju strip) počeci su mu bili izuzetno teški i mučni. Dešavalo se da je u jednom periodu života praktično bio beskućnik, i da danima nije mogao da dođe do pristojnog obroka. 1977 godine polako su počela da mu se otvaraju vrata ka svetu stripa. Počinje da radi za razne izdavače među kojima su najpoznatiji bili Gold Key, Marvel i DC. Veću pažnju na sebe prvi put je privukao radom na Marvelovom Spectacular Spider Manu-u, u priči u kojoj se kao gost-junak pojavljuje Dare Devil (kod nas preveden kao Nebojša) . Posle godinu dana rada svega i svačega za Marvel ukazuje mu se prilikaza nešto ozbilnije jer je čovek koji je bio zadužen za crtanje Dare Devila , Gene Colan, napustio taj posao. Miller se prijavljuje za isti, naravno dobija posao, i to direktno od šefa Marvela, Jima Shootera. Narednih nekoliko godina u saradnji sa tušerom Klausom Jansonom, počinje da stiče značajniju popularnost i broj fanova polako počinje da raste.Međutim, Millerove ambicije su bile mnogo veće od pukog crtnja i pisanja po narudžbini za neku veliku izdavačku kuću. Njegova želja je bila da pokuša da ostvari nešto potpuno sam, i da da svoj lični pečat kao kompletan autor, i crtač i pisac. U tom periodu kreira ninja plaćenog ubicu – Elektru, koja će se pojavljivati zajedno sa Dare Devilom, a kasnije periodično i u drugim izdanjima. Onda su došle osamdesete. Magic Johnson, Michael Jordan i Larry Bird su podigli košarku na neke nove vanzemaljske nivoe, Maradona je žario i palio fudbalskim terenima, a Miller je pokušao nešto slično da uradi na američkoj strip sceni, da je malo prodrama iz učmalosti i dosade.Prvo je na scenu stupio Ronin. Ono što je već samom pojavom bilo karakteristično jeste to što je Miller radio i crtež i pisanje (uz koloring Lynn Varley), što baš nije čest slučaj u američkoj strip indusrtiji. Ronin je predstavljao jednu mračnu futurističku high-tech pop avanturu i početak jednog novog pogleda na strip.
Istorija počinje ovde: Ronin
Ništa nije crno-belo, mešaju se žanrovi, po prvi put neko počinje u stripu, da se bavi dubljom, tamnom stranom ljudske ličnosti, koja samu sebe vuče u totalnu apokalipsu. Na osnovu ove grafičke novele veoma je primetno još i to, da je Miller imao veoma širok dijapazon interesovanja i za ne-američku strip scenu. Oseća se veliki udeo istočnjačke kulture i filozofije. Iz tog ugla velik uticaj na Millera su ostavili čuveni japanski autrori stripa Kazuo Koike i Goseki Kojima tvorci legendarne samurajske epopeje Lone Wolf & Cub. Par godina kasnije Miller će raditi posebno naslovne stranice i uvode za ovaj strip, za američkog izdavača First Publishing a kasnije i za Dark Horse.Ipak, široj čitalačkoj publici, naviknutoj na super-heroje, trebalo je očigledno nešto malo ‘američkije’ da bi se totalno pomamila. Zasićena, pre svega, od kojekakvih bezveznih i grozomornih isklišeiziranih priča, gde dobri momci uvek pobedjuju loše, i spasavaju svet, prosto je vapila za nečim novim. Trebalo im je nešto drugačije, nešto sveže. A ono što su tražili to su i dobili! O, da! Pojavio se Batmen, ili u ovom slučaju bolje reći Crni Vitez (The Dark Knight), koji je u trenutku razbio klasičnu superherojštinu i postavio nove temelje.
A, kako je zapravo nastao? Bila je 1985. Miller se nalazio u svom stanu i razmišljao. Razmišljao je o Batmenu. Uvek jak. Uvek pravičan. Uvek 29 godina. A Milleru se ubrzano bližila trideseta. To je značilo da će on, Miller, uskoro biti stariji od svog heroja iz detinjstva! To je značilo da će biti stariji od te večno mudre očinske figure, koja poput svetionika uvek pokazuje pravi put! Ne!! To je bilo ne podnošljivo. Nešto je moralo da se uradi i to pod hitno! I uradio je. Zasukao je rukave i tako su nastale 4 svešcie : The Dark Knight Returns, The Dark Knight Triumphant, Hunt the Dark Knight i The Dark Knight Knights Falls. Četri male sveščice koje su napravile velike tektonske poremećaje u poimanju stripa i digli ga na stepeik više. Dobili smo super-heroja, koji zapravo to nije, već je samo običan čovek. Čovek pun ne savladanih strahova i dilema. Dilema koje mu postvljaju pitanje da li je uopšte uredu to što radi, da li uopšte ima pravo na to, i iznad svega da li ljudi uopšte zaslužuju da neko podnese takvu žrtvu. Razmišljanja Batmena, i tok njegovih misli predstavljaju deo stripa u kome Frank Miller posebno briljira. Ako je u Roninu, tek predstavljao mogući talenat i potencijal, ovde je postao konačan i apsolutni gospodar unutrašnjih monologa u svetu stripa. Ali da bi se upotpunosti poigrao sa svetom super-junaka nije bio dovoljan samo Batman, još je neko tu bio potreban. Ali, ko? Pa naravno Superman. Cela priča na kraju kulminira sukobom čoveka-šišmiša i savršenog čoveka, koja oslikava borbu između nečeg novog i nadolazećeg i starog vezanog okovima stagnacije i propasti. No neću više ništa reći o Crnom Vitezu jer bi se previše odužilo a i zahtevalo bi jedan ozbiljniji pristup. Treba spomenuti jos i to da je fantastični koloring, netipičan za amerikance radila Lynn Varley, dok je tuširanje radio Klaus Janson.Ovaj Betmen je označio pravu renesansu na američkoj strip sceni sredinom osamdesetih (uz Moorovog i Gibbonsovog Watchmena). Prodaja stripova, koja je stagnirala, je skočila, počeli su da se pojavljuju novi horizonti. Docnije je čak pod naletom Batmenove popularnosti snimljen i film o ovom junaku, u kome su glumili Jack Nikolson, Michael Kiton, i Kim Bejsinger. Uspeh je bio potpun a Miller je već tada postao legenda.
Otprilike u isto vreme kada je nastala legenda o Crnom Vitezu, pojavljuje se još jedan strip u čijem je kreiranju velikog udela imao Miller, ovoga puta kao tekstopisac. Svetlost dana je ugledala Elektra, za čiju je vizuelnu čaroliju bio zaslužan Bill Sienkiewicz. Naziv serijala bio je Elektra: Assasin, a kasnije se pojavljuje još jedan deo, (ovoga puta bez Sienkiewicza)- Elektra lives again.Uspeh, međutim uopšte ne opija Millera i on nastavlja sa radom. Opet radi Batmana, piše priču Batmana: Year one, dok je za crtež bio zadužen David Mazzuchelli. Za razliku od prethodnog Batmana koji je neka mešavina naučne fantastike i bliske surove budućnosti, Godina prva je sasvim realna priča. Ona govori o počecima Bruce Waynea, upoznavanju sa komesarom Gordonom, i polakom stvaranju urbane legende o maskiranom borcu za pravdu. Može se reći da je to zapravo jedan krimi roman, naravno predstavljen na Millerov način.Devedesete vraćaju Millera malo na stare stvari, pišući novu verziju Dare Devila-The man without fear (crtač John Romita), ostvaruje neke nove saradnje pre svega sa Dave Gibbonsom (serijal o Marti Washington), Mekfarlandom (na Batman vs. Spawn) i Geof Darrovom (Hard Boiled), ALI pre svega se okreće nečim potpuno novim i svežim. Nečim surovim. Do tada najmračnijim i najgrešnijim. Nastaje Sin City (Grad Greha). Ako su i najveće cepidlake mogle reći da i pored velikog dostignuća sa The Dark Knight returns-om, Batman ipak nije Millerovo autorsko čedo, Sin Cityjem je pokazao da je itekako sposoban da stvori nešto apsolutno i samo svoje.Marv (glavni lik iz prvog dela koji i sam nosi naziv Sin City) upao je u svet stripa naglo, razbijajući sve na šta naiđe i ubijajući sve koji to zaslužuju. On kao i ostali Millerovi junaci koji se pojavljuju u stripu, a to su plaćene ubice, prostitutke, pijanice i ostale ljudi sa margine, totalno odbačeni od tzv. ‘društva’ predstavljaju klasične antiheroje. Ceo svet Grešnog grada, je nabijen surovim tučama, ubistvima, seksom, najgorim perveznjacima i svakakvim ološem, a Millerova sklonost ka pričama koje oslikavaju tamnu stranu današnjeg društva i ljudskih karaktera dolazi do punog izražaja. Ali i pored sjajne priče i još boljeg narativne sposobnosti da tu priču pretstavi na svoj karakterističan način, Miller je učinio nešto veoma riskantno. U Americi gde se u poslednjih par decenija prvo umoči četka u farbu, pa se prvo sve fino iskoloriše, pa se tek onda smišlja priča i crta crtež, on se okrenuo crno-belom stripu. Ni traga od boje! Sve je bilo crno belo, a pokazalo se da je čak i u USA tako nešto moguće progurati a da pri tome bude opšte prihvaćeno. Naravno, pod uslovom da je neko majstor! Genijalni grafizam, umeće da se samo pomoću crne i bele, samo pomoću kontrasta dve suprotnosti, predstavi ceo jedan svet, emocije na licima i telima ličnosti, bez nepotrebnih detalja, već prikazom samo onoga šta je bitno, ovoga puta stavio je Millera na pijedestal koji jasno govori da je i u crtežu dostigao nivo i stil koji pre njega niko nije.
Marv, najpopularniji lik serijala Sin City

Grad greha je doživeo veliki uspeh, a neki su čak predviđali da će zaseniti i Dark Knighta. Možda bi to i uradio da je priča pratila uvek fantastični crtež. Na žalost nije, kvalitet nekih priča je za čistu desetku, dok neke predstavljaju osrednjost. No, u svakom slučaju doživljaji Marva, Dvajta, Nensi, Goldi, Hartigana, Mio i ostalih, koje su sakupljene u sedam trejdova (Sin City,A dame to kill for, The big fat kill, Family values, Booze, Broads & Bullets, That yellow bastard, Hell and back) i mogu se naći maltene u svakoj strip prodavnici širom sveta, vredi pročitati i imati, jer predstavljaju obavezno štivo, sa kojim se svaki ljubitelj stripa koji drži do sebe mora upoznati.Takođe je veoma interesantno napomenuti da je jedna priča iz ovoga serijala (Silent night), posvećena velikanu stripa Hugo Prattu, i to je drugi put da Frank radi jednu minijaturu u kome odaje počast ovom majstoru devete umetnosti. Prvi put je to uradio u Dark Knightu, davši ime jednom ostrvcetu, oko koga se bore dve zaraćene strane, Korto Malteze ( baš se pitam da li je većina američkih čitača stripova mogla da skonta poentu?). Pred kraj starog milenijuma, rešava malo da se posveti daljoj prošlosti, i događajima koji su se desili 480. godine pre nove ere. Nastaje strip pod naslovom ‘300’ koji obrađuje čuvenu bitku kod Termopilskog klanca, i borbu kralja Leonide i njegove vojske od trista ljudi. Naravno Miller je radio i crtež i priču, dok je za boju opet bila zadužena sjajna Lynn Varley.Za početak 21 veka opet je pokušao da fanovima predoči nešto novo. Izbacio je nastavak Dark Knighta , Dark Knight strikes again. Ovoga puta publika je bila podeljena na one koji su ga opet hvalili i slavili na sav glas i na one koji su bili skorz razočarani. U svakom slučaju opet je uzdrmao strip scenu i pokazao jedan drugačiji pristup.
Čuveni Spartanac: kralj Leonida u svom poslednjem jurišu
Šta bih još mogao reći o Milleru? Ono što mi se posebno sviđa jeste njegov stalni pokušaj da pri stvaranju stripa, uvek izađe van okvira čvrsto utabane staze. Njegove priče na neki način jedan eho starijih vremena, vremena velikana kao što su Homer i Sofokle, oslikavajući tragedije na jedan moderan egzistencijalni i nihilistički način. Njegovi heroji i broci za pravdu nikada nisu nagrađeni za njihov trud, već često i ginu zbog tog truda. Miller oslikava jednu brutalnu realnost današnjice i upozorava nas da budućnost može biti mnooooogo gora. I zato pazite šta radite i budite dobri, to vam poručuje Marv…or else..



avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: AUTORI

Počalji od digitalmandrak taj Sub Nov 20, 2010 12:31 pm

Herman Hupen


U zemlju crtica Hermann je zakoračio razmjerno kasno, tek u dvadeset petoj godini i to sa nekoliko kraćih storija urađenih ponarudžbi jednog malog belgijskog nakladnika. Michael Reiner-Greg ove je smatrao pouzdanom potvrdom talenta i Hermannu ponudio rad na serijalu koji će ostati zapamćen kao jedna od ponajboljih klasičnih avanturističkih "nadeljevanki".

Već i sama pilot - epizoda "Bernarda Princa", objelodanjena 1966.godine, predstavila je Hermanna kao potpuno "dovršenog" autora i priskrbila mu nemali kredit za budućnost Istini za volju, nije trebalo dugo čekati da sam Hermann poradi u korist vlastite štete. Dva albuma "Jugurthe", potpisana u kolaboraciji sa scenaristom Laymilieom, bili su, doduše, sasvim solidan komad pitke pustolovine, ali daleko ispod profesionalnih standarda ovog autora. Neuspjeli eksperiment sa stilizacijom likova (koji se doimaju kao daih je netko sa widescreen formata ugurao u tijesni ekran televizora),iako nije ostavio trajnih posljedica na Hermannov rukopis, dao jenaslutiti kako je riječ o autoru kojemu polako počinje ići na jetraelegantni i umiveni crtež te tradicionalno kadriranje i montaža.Premijera"Comanche" 1969.godine donijela je samo novu potvrdu ovimnagađanjima.Premda će Hermann sve do konca sedamdesetih održavatipriključak sa tradicijom pustolovnog stripa, ciklus o Redu Dustu injegovoj gazdarici zrcali osjetne iskorake. Novi pristup (sustavnijauporaba krupnih planova, snjelo kadriranje, sve grublji crtež...)podržan Gregovom "logistikom" (scenarijem koji "tranšira" tradicionalnuwild west mitologiju u duhu novoholivudskog revizionizma) priskrbio jeautorskome tandemu lavinu komplimenata i definitivno cementirao njihovprestiž.Idilaje trajala sve dok se u Hermannu nije probudio cjelovit autor. Sitpokornog opsluživanja tuđih priča domislio je "Jeremiaha" i, onakousput, okrenuo naglavce mnoge standarde striperskog zanata. Uvjeren davišak "proze" stripu može samo naškoditi, afirmirao je načela vizualnenaracije i svojim primjerom uvjerljivo posvjedočio kako je strategija"pričanja (i) slikom" imperativ za sve autore, bez obzira dali je riječo umjetničarenju sklonim mudroserima i alternatvcima ili pakproizvođačima storija po ukusu široke publike. Premda slučajno, snaguovog poučka definitivno su potvrdili " Tornjevi Biris-Maurya",prilažući, usput, gornjem "ustavu vizualne naracije" još pokojiamandman. Napominjem, slučajno, jer "Tornjevi" izvorno nisu bilizamišljeni kao serijal. Naime, tijekom svoje karijere Hermann jepotpisao i tri kraća rada koja su dugi niz godina bila poznata teknajzagriženijim fanovima. Zamisao o njihovom plasmanu u albumskomepaketu izložio je Ervinu Rustemagiću koji je ponudu sa zadovoljstvomprihvatio i od Hermanna naručio još jednu storiju za kompletiranjezbirke. Nakon što su prvi tabloi stripa iz srednjovjekovnog miljea bilidovršeni, Rustemagić ih je pokazao nekolicini utjecajnih nakladnikakoji su očitovali iznimno zanimanje.Komercijalni potencijalovoga stripa ponukao je Sarajevskog lisca da Hermannu predloži"pretvorbu" "haiku priče" u pilot za serijal koji je naknadno"utefteren" pod naslovom "Tornjevi Boisa-Maurya". Tko zna, zna. Nafinalizaciju albuma "Abominable" trebalo je stoga čekati sve do1987.godine kada je Hermann potpisao dugo očekivanu četvrtu storiju.Iako svi stripovi od kojih je skrojena ova zbirka podastiru na uvidjezovite priče, bilo bi uistinu smjelo zaključiti kako su posrijediizdanci iste žanrovske obitelji. Ako je vjerovati samome autoru, uvodnastorija pod naslovom "Masakr" (Le massacre), premijerno publicirana1976.godine na stranicama fanzina "Ran Tan Plan", zacijelo nikada ne bibila začeta da Charles Manson nije odlučio zaklati Sharon Tate.Neposrednipovod i nadahnuće ovome naslovu, nije odveć lako razabrati iz samogastripa koji ne osobito inventivno varira tradicionalni motiv osvete,ostavljajući po strani negativce i njihovu motivaciju. Grubi potezikista podcrtavaju dojam kako je posrijedi brzopotezna, neobvezujućaetida, pa stoga samo dojmljivo kadriranje i montaža (dramatična izmjenaplanova koja uistinu dižu temperaturu kod čitatelja) spašavaju ovajnaslov od zaborava. Druga priča pod naslovom "Bijeg" (La futine)nastala je dvije godine kasnije po narudžbi istog fanzina, odnosnonjegova nakladnika Andrea Leborgnea, i može poslužiti kao uistinuuvjerljiva potkrepa tvrdnjama kako Hermannu pripada titulanajmorbidnijeg djelatnika u cehu.Premda je riječ o iznimnosugestivnom uratku (koji je bez sumnje izazvao mučninu u mnogimželucima), čitateljima se tu ne nudi ništa osim prilično tanke iolinjale dosjetke koju smo u različitim varijacijama imali prilikesresti iks puta. Ako prva polovica albuma i ne nudi puno više odinstruktivna uvida u Hermannov rukopis iz "četkarske" faze, ostatakpruža neusporedivo više razloga za zadovoljstvo, a mjestimice čak iushit. Storija pod naslovom "Kavez" (La cage), premijerno publicirana1982.godine u knjizi koju je nakladnik Alain Litaye posvetio pretresuHermannova minula rada, briljantna je potvrda činjenice kako mršaviopseg stripa ne mora biti alibijem za plošne i šuplje priče. Pridružimoli vrlinama predloška (scenariju koji mimo uzbudljiva akcionog slojanudi i nešto dublje primisli) još i virtuoznu izvedbu, svaka je dodatnapreporuka suvišna.

avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: AUTORI

Počalji od digitalmandrak taj Čet Mar 31, 2011 11:49 pm

Robert Kramb



Teško je odrediti granicu između genija i ludaka, ali Robert Kramb (30. avgust 1943. godine), američki strip-crtač i jedan od najvećih živih strip-umetnika, uspešno je „pomirio” ove dve krajnosti.
Ovaj autor i ilustrator koji je, i to čudom, s obzirom na specifičan način života, upravo proslavio 65 godina života, stvorio je neke od najčudesnijih likova na alternativnoj strip-sceni i, usput, postao planetarno popularna ličnost.
Iako nijednog trenutka nije iskoračio iz statusa andergraund umetnika, stekao je na stotine hiljada obožavalaca širom planete.

Autor kultnog „Mačka Frica”, Gospodina Prirodnog, Snoida i Đavolice i desetina drugih čudesnih likova, rođen je u veoma nesrećnoj porodici u Filadelfiji, u kojoj je živeo sa dvojicom braće i dve sestre. Njegov brat Čarls proveo je većinu svog života zatvoren u kući, pored njihove posesivne majke. Izvršio je samoubistvo 1994. godine. To se dogodilo neposredno pre prikazivanja filma „Kramb”, režisera Terija Zvigofa, zapanjujućeg dokumentarca o Robertovom životu, umetnosti i njegovoj izvitoperenoj porodici. Brat Makson, koji se takođe pojavljuje u tom dokumentarcu, i dalje živi u Filadelfiji i izdržava se tako što skitničari i prosi. Makson je slikar, a posle filma se donekle socijalizovao i počeo da prodaje svoje slike.
Njihov međusobni, veoma prisni odnos, kao i specifičan smisao za humor koji poseduju sva trojica, takođe je ovekovečen na filmskoj traci i čak i za stručnjake koji se bave ovom problematikom predstavlja pravo svedočanstvo o naslednom ludilu u jednoj umetnički orijentisanoj porodici. Na njihov specifičan razvoj uticao je i strogi otac, narednik u američkim marincima.
Nesrećni brat Čarls najviše je uticao na Roberta da počne sa crtanjem stripova. U toku šezdesetih godina prošlog veka, Robert se selio u Ohajo, gde upoznaje prvu suprugu, Dejnu Morgan Kramb. Objavljuje „Mačka Frica” u satiričnom časopisu „Med”. Uskoro prelazi u San Francisko, tadašnje središte slobodnih umetnika, i 1968. godine pokreće časopis „Zap Komiks”, čuveni andergraund strip magazin koji okuplja istaknute strip crtače tog vremena, Rika Grifita, Kleja Vilsona i Gilberta Šeltona.
Otprilike u to vreme razvodi se od supruge i taj događaj ostaviće traga na čitavo njegovo stvaralaštvo. Po sopstvenom svedočenju bio je na ivici samoubistva i stalno je bio pod dejstvom droge LSD koja je uticala na to da napravi neke od najpoznatijih likova, poput Snoida, muške šovinističke kreature koja ga je, između ostalih, proslavila širom sveta. Osim muško-ženskih odnosa, u svojim stripovima Kramb obrađuje i rasne, političke i crnohumorne teme, često kritički veoma oštre.
Družeći se sa pripadnicima hipi pokreta, upoznaje i legendarnu pevačicu Dženis Džoplin koja ga angažuje da joj nacrta omot za njen album „Cheap Thrills”, objavljen 1968. godine.
U toku sledeće dve decenije prošlog veka Kramb neumorno radi, crtanjem se boreći protiv naslednog ludila, stvarajući svoj jedinstveni, neponovljivi stil. Ni njegova kritika, obično uperena protiv potrošačkog američkog društva zaslepljenog novcem i materijalnim dobrima, nije izgubila na oštrici. Uvek je bio veoma kategoričan što se tiče umetničkog integriteta: poznato je da je odbio da uradi omot albuma za Rolingstonse, pod objašnjenjem da prezire njihovu muziku.
Posle godina provedenih u izmaglici LSD-a, Kramb upoznaje i Alin Kominski, svoju drugu suprugu, koja će ga smiriti. Ona je, verovatno, zaslužna što je Kramb još uvek živ. Sa njom trenutno živi na jugu Francuske, u kući koju je dobio za šest svojih knjiga ilustracija. Sa njom ima ćerku Sofi. Iz prvog braka ima sina Džesija Kramba.
Retko koji umetnik je dobio toliko priznanja od istaknutih kritičara i vernih čitalaca. Umetnički kritičar Robert Hjuz uporedio ga je sa Franciskom Gojom, Albrehtom Direrom i Piterom Brojgelom. Njegova satira poređena je sa delima Džonatana Svifta, Fransoa Rablea i Marka Tvena. Sa druge strane, često je optuživan za rasizam i mizoginiju. Uprkos tome, mnoge kolege stripadžije odavno su ga proglasile genijem i jednim od najvećih umetnika 20. veka.
– Osećam se toliko bolno izolovanim iz društva. Zakleo sam se da ću se osvetiti tako što ću postati slavni crtač – rekao je jednom prilikom Kramb. Objašnjavajući fenomen andergraund stripa, izjavio je da on predstavlja apsolutnu slobodu, jer autoru niko ne stoji iznad glave.

Izdavačka kuća „Lom” je u Srbiji objavljivala u više navrata Krambove stripove i tako ga učinila dostupnim domaćim čitaocima, čime je Kramb stekao poklonike i na ovim prostorima. Njegovi radovi izašli su sabrani u dve knjige pod nazivom „Kakav svet!”, objavljene su 2001. i 2007. godine, i u njima se nalaze stripovi iz najplodnije Krambove ere, od 1968. do 1973. godine. U mnogima od njih pojavljuje se i lično Kramb, često potpuno obnažen, i izriče svoje stavove o svetu i životu, koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Ovaj ekscentrični umetnik se, između ostalog, proslavio i po tome što je opsednut krupnijim ženama, što se vrlo dobro vidi u njegovim radovima, a često prikazuje sebe u čudnoj pozi: prosto obožava da ga osobe lepšeg pola nose „na krkače”.
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: AUTORI

Počalji od digitalmandrak taj Sre Sep 28, 2011 2:31 pm

Umro Sergio Bonelli, jedan od najuticajnijih ljudi evropskog stripa

Sergio Bonelli jedna od najuticajnijih ličnosti evropskog stripa, osoba zbog koje su mnogi čitaoci sa ovih prostora zapravo zavoleli strip, umro je 26.septembra u 78. godini života.

Kao što je svim ljubiteljima stripova verovatno već odavno poznato, autor je nekih od najuspešnijih italijanskih serijala kao što su Zagor i Mister No. Sergiov otac Gian Luigi Bonelli originalni je tvorac serijala Tex, kojeg je Sergio nastavio da piše tokom sedamdesetih godina, što je ubrzo dovelo do toga da postane prvo urednik, a zatim i predsednik izdavačke kuće CEPIM koja se specijalizovala u izdavanju stripova, a koja će kasnije biti preimenovana u njegovu čast. Sergio Bonelli Editore i danas je jedan od najvažnijih evropskih izdavača, a samim tim i najpopularnija italijanska izdavačka kuća. Široka lepeza likova i popularnost istih, uslovile su opstanak ove kuće čak I u najtežim vremenima za izdavaštvo, a veliki broj ovih likova našao je svoje fanove na prostoru bivše SFRJ.

Sergio Bonelli često se često u toku svoje karijere objavljivao stripove pod pseudonimom Guido Nolitta, a ponekad čak i pod ženskim imenom Annalisa Macchi. Uz sve uspehe na polju strip izdavaštva, neporeciva je činjenica da je Sergio Bonelli upravo ona ličnost bez koje italijanska strip scena nikada ne bi dobila onaj oblik koji ima danas.
Čak i u svojim poznim godinama, Segio nastavlja da radi na svojim voljenim stripovima, a nije ga napustio ni njegov istraživački duh, te je s vremena na vreme voleo da se upusti u mračne i zabačene delove surovog Amazona. Ipak, na žalost mnogih, došlo je vreme da ovaj stripski mag krene na najmisterioznije putovanje do sad...



Pocivaj u miru...
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: AUTORI

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu