Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 36 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 36 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Четништво-део светле српске традиције

Strana 3 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od laza taj Ned Okt 16, 2016 4:35 pm

Бондарев: Четници су Крушевац ослобађали заједно са Црвеном армијом
14:41 25.07.2016.4 коментараШтампај
НИ ЗВАНИЧНИ НИ „НЕЗВАНИЧНИ“ ЧЕТНИЦИ НИСУ ДОЛАЗИЛИ У СУКОБ СА ЦРВЕНОМ АРМИЈОМ
Село Ба, на Светог Саву 1944. Дража љуби ратну заставу из Првог светског рата

Све до ослобођења Југославије, руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: „Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик”
Четници су црвеноармејце свуда дочекивали као пријатеље и ослободиоце. У градовима и селима су их чекали натписи: „Живео генералисимус Стаљин”, „Живео краљ Петар”, „Живео Дража Михаиловић”
Сачуване су и фотографије на којима четнички војвода Драгутин Кесеровић и пуковник Црвене армије Проњин стоје заједно на балкону крушевачког хотела „Париз” и поздрављају војнике - црвеноармејце и четнике који марширају испред њих
Данас је за руске политичаре и историчаре најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до 90-их година добијала из Југославије. Најважније је да се избрише стереотип по којој су четници и усташе једно исто
Пише: Никита БОНДАРЕВ

АКО погледамо историју читавог региона, видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен.

На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти - бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом.

Четници су, додуше, имали и идеолошки оријентисане људе, али то су углавном били официри који су служили још у краљевској војсци - неко у Босни, неко у генералном штабу заједно са Драгољубом Михаиловићем - и који су ратовали у Првом светском рату или у Балканским ратовима.

Међутим, тај део четника „са идејом” и истинским ратним искуством био је крајње дисциплинован и лојалан Драгољубу Михаиловићу. Према оценама савремених историчара који се баве четничким покретом, такви људи су у најбољем случају чинили четвртину покрета.

Остале три четвртине четника нису били регуларни одреди, него они који су благовремено „отишли у шуму” и затим се формално изјашњавали као четници и формално се потчињавали Дражи Михаиловићу, али су то у суштини били самостални шумски одреди.

Они су се крили по шумама близу својих села и никоме нису полагали рачуне. Управо они су вршили већину погрома симпатизера комуниста и управо они су, касније, за време социјализма, највише и довођени у везу са четничким покретом.

Они су понекад дејствовали и заједно са фашистима - Немцима или Бугарима. Сачуване су фотографије на којима неки наоружани људи, наводно четници, пију ракију са усташама. Међутим, уопште се не може са сигурношћу рећи ко су ти људи. Није било никаквих знакова препознавања, нити их је могло бити.

Једно је сигурно: ни званични ни „незванични” четници нису долазили у сукоб са Црвеном армијом.

Црвеноармејци су свуда дочекивани као пријатељи и ослободиоци. У градовима и селима су их чекали натписи: „Живео генералисимус Стаљин”, „Живео краљ Петар”, „Живео Дража Михаиловић”.

Добро је познат случај ослобођења Крушевца. Тај град су ослобађали четници заједно са Црвеном армијом. Сачуване су и фотографије на којима четнички војвода Драгутин Кесеровић и пуковник Црвене армије Проњин стоје заједно на балкону крушевачког хотела „Париз” и поздрављају војнике - црвеноармејце и четнике који марширају испред њих.

Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима.

У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: „Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик“.

С десна на лево: академик Драгиша Васић, капетан Звонко Вучковић (иза), Дража, др Живко Топаловић, др Стеван Мољевић (иза) и капетан Божа Перовић

Титу и његовим сарадницима пошло је за руком да коначно убеде Совјетски Савез да четници сарађују са фашистима тек када су партизани по уласку Црвене армије у земљу узурпирали улогу посредника у контактима са совјетским војницима.

Титови следбеници су учинили све како би приказали четнике у таквом светлу, јер је у току Другог светског рата на територији Србије вођен и унутрашњи, грађански рат.

Четнички покрет је био веома популаран у народу, између осталог и због тога што су четници без одлагања почели да пружају отпор окупатору, док су комунисти чекали 22. јун, када је Совјетски Савез ступио у рат са Хитлеровом Немачком.

А и после 22. јуна, и све до краја 1941. године, четници и партизани су изводили заједничке борбене операције.

Око Драгољуба Михаиловића је било доста људи левичарских схватања. Такав је, на пример, био Живко Топаловић, један од оснивача Комунистичке партије Југославије. Или рецимо, Драгиша Васић, национално оријентисани социјалиста који је био ожењен совјетском држављанком и у више наврата је боравио у СССР-у. О њему се чак писало да је тобоже био мајор совјетске обавештајне службе, али то нису историјски потврђене чињенице.

Такви људи су могли изградити „мостове пријатељства” између четника и партизана. Другим речима, постојали су сви услови да четници и партизани постигну договор, али ни једни ни други нису били за то заинтересовани.

Двосмислена формулација коју је усвојио суд приликом рехабилитације Драже Михаиловића покреће многа питања, и у српској јавности се доста дискутовало о томе. Међутим, сам факат рехабилитације је позитиван.

Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до деведесетих година добијала из Југославије.

Најважније је да се из свести читавог друштва избрише стереотипна представа по којој су четници и усташе једно исто. Додуше, старија генерација балканолога тешко се може одрећи такве тезе.

Треба, ипак, имати на уму да највећи број симпатизера Русије истовремено гаји симпатије и према четницима.

Према томе, ако Русија подржава рехабилитацију Драже Михаиловића, тиме она уграђује још један камен у темеље руско-српског пријатељства.
avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13617
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od Bela_golubica taj Ned Okt 16, 2016 4:39 pm

Holokaust u Vraniću



U jednoj od soba zaklana je Dragomirova supruga Milojka (20 godina) i njihovo dete Ljubomir. Imao je samo godinu dana. Zaklan je u kolevci i na osam mesta uboden nožem u grudi i stomak. Mrtvu Milojku četnici su namestili da kleči pored. Jednu ruku su joj postavili da drži kolevku, a drugom da drži ručicu deteta… Kad je Pavlija ušla u sobu u kojoj je bilo dete u kolevci, ponadala se da su dete poštedeli i ostavili, da je možda plakalo, pa zaspalo. Pažljivo ga je uzela iz kolevke i podigla, a njemu je glavica pala na rame – držala se samo na tankom parčetu kože. (Iz knjige Dragoljuba Drage Pantića, Noć kame-pokolj nevinih u selu Vraniću).

Stotine Beograđana tiskalo se 16. maja, u Noći muzeja, da vidi arsenal srednjovekovnih sprava za mučenje. Isti dan. Subota. Ibarskom magistralom, drumom smrti, pošto smo prošli pakao pazarnog dana na Auto pijaci kod Bubanj potoka, stižemo na četrdesetak kilometara od srpske prestonice. Desno je Vranić. Usput, nema putokaza. Sem table koja upućuje na crkvu Svetog Ilije. Podne. Centar sela. Spomen dom. Muk. Nigde žive duše. Ovce žvaču travu zaborava i venac u spomen na 68 ubijenih članova partizanskih porodica. Poklanih. Pre 72 godine. Na dan Svetog Nikole. Džabe su gorela kandila ispod ikone sveca čudotvorca. Svetac suzama nevernika ne veruje. Okrenuo je glavu kad su bogobojažljivi četnici digli iz kolevke jednogodišnjeg Ljubu. Bacali ga u vis. I dočekivali na nož. Ni svečeva nebeska bratija nije čula vrisak Ljubine majke, zavezane pored kolevke. Samo se mesec sakrio od tuge, te noći između 19. i 20. decembra. Kad su srednjovekovni mučitelji zavideli četničkim dželatima. Bio je to holokaust u Vraniću.
Minuo je tek neki dan od rehabilitacije četničkog vođe Draže Mihailovića. Dok silazimo sa Trga palih boraca, u susret nam ide Zoran Milijanović, vlasnik obližnje trgovine. Pitamo ga za spomen sobu porodice Pantić. Te noći, četnici su poklali deset Pantića. Jednogodišnjeg Ljubu. 87-godišnjeg Joksima. 16-godišnju Vidu, desetogodišnjeg Branislava, sedmogodišnjeg Svetomira, Dragomira starog 22 godine, dve godine mlađu Milojku, Stevana i njegovu ženu Milevu i 30 godina staru Milenu. Tačno. To su učinili četnici, pod komandom majora Trifkovića. Najbolje ćete o tome saznati od samih Pantića, kaže i pokazuje put do njihovog doma.
Potomci preživelih Pantića svili su gnezdo u zaseoku Taraiš. Na 200 metara od pradedovskog ognjišta. Gde su četnici izveli krvavi pir. U sadašnjoj ulici Dragoljuba Drage Pantića. Pisca knjige Noć kame. Priči o pokolju nevinih u Vraniću. Partizanskoj republici kako su selo zvali u ratu. Domaćin Vladan Pantić, sin pokojnog Dragoljuba uvodi nas u dvorište. Sedamo na verandu. Izmoždeni od dugog puta nalivamo se čašama vode. Između gutljaja pitamo: Dolaze li ljudi, deca, ekskurzije… Danas je noć muzeja? Domaćin odgovara: Ima tome dvadeset godina kako retko ko dolazi. Osim ponekog novinara… Dobro došli!
Vladan Pantić kaže da je zgrožen naknadnim tumačenjima zločina u Vraniću. I rehabilitacijom Draže Mihailovića, komandanta kraljevske vojske. Ide se dotle da se govori da su, ustvari, partizani okrvavili ruke, pobivši porodice saboraca. Istina je samo jedna. Ljudi su poklani, posle Dražinog naređenja od 17. novembra da se Kosmaj sve do Beograda očisti od komunista. Pokolj je izvršio Prvi bataljon Posavske brigade Avalskog korpusa. Pod komandom podnarednika Spasoja Drenjanina zvanog Zeka. Komandant brigade bio je major Sveta Trifković. Taj je naredio da ni mačka pod šporetom ne sme da ostane u porodicama sa liste smrti. Neshvatljivo je da pripadnik ljudskog roda ispolji takvu krvoločnost. Oni su uživali u zločinu. Mukama žrtava. Sutradan, slavlje uz pesmu i muziku. Dodela odlikovanja, novčanih nagrada, uz pečenog vola u Draževcu, slavila se tri dana i noći. Bez trunke kajanja i samilosti. I šta sad. Ponovo treba da gledamo kame za pojasom i kokarde. Zašto ćuti Srbija. Da li je moguće da je i sad dnevna politika jača od istorijske istine i činjenica, pita se Vladan Pantić.



Kaznena ekspedicija dražinovaca krenula je, u noći između 19. i 20. decembra iz susednog Jasenka. Prva na udaru bila je kuća Stevana Pantića. Pred nju su stigli, sakriveni u decembarskoj tmini, preko voćnjaka. Pre nego što će poklati deset ukućana, ubili su Boška Joksića, mobilisanog seljaka koji je rekao da ne može da uđe u kuću, jer su mu Pantići kumovi. Slagao je, nisu mu bili kumovi, ali je ovu porodicu izuzetno cenio. Ubio ga je četnik Vojo Kopilan, da “proba pištolj”.
Pošto su opkolili kuću, borci za kralja i otadžbinu, pozvali su ukućane da otvore vrata. Budni su bili samo Stevan i njegov sin Dragomir. Žene i deca su otišli na spavanje. Otac i sin znali su da su u zamci četnika. Dragomir, koji je bio u partizanima se sakrio, a Stevan je otvorio vrata. Nešto nam sporo otvaraš… Nema čega da se plašiš. Mi smo kraljevska vojska u otadžbini. Srpska vojska, domaćine… Čuo je četnike, Dragomir u svom skloništu. Zatim su naredili da svi ukućani ustanu. Da vide bandu komunističku. Na mig podnarednika Zeke, koljači su kao besne zveri upadali u spavaće sobe. Pospane i uplašene ukućane izbacivali su u kuhinju. Nabacivali na kame drugih koljača. Do pola komadane žrtve vrtele su se, vrišteći, u krugu smrti. Iz koga nije bilo izlaska.



Bradate nakaze krenule su na kolevku u kojoj je spavao Dragomirov jednogodišnji sin Ljubomir. Otac sakriven iza šifonjera odbacio je orman na jednog od koljača. Oteo mu nož i pojurio da uzme sakrivenu pušku. Nije daleko stigao. Pao je pošto je udaren kamom u teme. Polumrtvog, četnici su ga uneli u kuhinju. Oborili na pod. Zeka mu je kleknuo na grudi. Urlao je. Tražio da otkrije gde su ostali partizani. Pošto nisu dobili odgovor, bradonje su katrirale Dragomira. Bio je toliko iskasapljen da preživeli u porodici nisu mogli da ga prepoznaju. Vladan Pantić priča da su Ljubu bacali u vis iz kolevke i dočekivali na kame. Imao je osam rana. Glava skoro prerezana. Utroba nađena na dnu kolevke.



Šesnaestogodišnja Vida telom je branila braću. Desetogodišnjeg Branu i tri godine mlađeg Svetu. Molila je dželate: Nemojte ih klati. Oni nisu ništa krivi. Razdraženi njenim pokušajima da otme lampu i tako u mraku nekako sačuva braću, mučitelji su je sustizali ubodima. Golim rukama hvatala je kame. Onda je četnik zvani Ustaša pritrčao i gotovo devojčici odsekao glavu. Pa otkud ustaša, među četnicima u Vraniću, pitamo Vladana. Tako su ga ti zlotvori prozvali, jer je bio najbolji među njima sa kamom. Na Vidinom telu izbrojano je 22 rana. Zaklana su joj oba brata. Tražeći plen, dražinovci su po krvavom podu dečje sobe bacali knjige. Kundacima su razbili hrastov sanduk, u sobi gde su zaklali Stevana, Milevu i deda Joksima. U njemu je bila posmrtna odeća i oprema. Sve su odneli odela, košulje, čarape, marame, pokrove… Onda su nad telima žrtava namestili sto i večerali. Onako krvavih ruku. Suvo, meso, slaninu… Oglodane kosti pobacali su po dvorištu.

Šest članova porodice Pantić je preživelo. Bili su u drugoj udaljenoj kući. U nju četnici nisu ulazili. Među njima bio je i Vladanov otac, pokojni Dragoljub. Imao je u to vreme deset godina.
avatar
Bela_golubica
Banovan
Banovan

Broj poruka : 1607
Datum upisa : 21.04.2016

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od laza taj Ned Okt 16, 2016 4:44 pm

Драгољуб Дража Михаиловић – најодликованији српски официр
10:59 01.04.2014. 3
Подели на Фејсбуку Објави на Твитеру
Београдски процес је назив за суђење генералу Драгољубу – Дражи Михаиловићу и групи од још двадесет тројице оптуженика. Суђење је одржано у Београду, од 10. јуна до 15. јула 1946. године.

draza-mihailovic-100Драгољуб Дража Михаиловић стрељан је 17. јула 1946. у Београду на непознатом месту. Место где је сахрањен је и данас непознато.

Званичан назив поступка је био „Суђење Драгољубу-Дражи Михаиловићу и осталим колаборационистима за издају и ратне злочине почињене на простору Југославије за време рата (1941-1945)“.

Михаиловићеве судије су били Михаило Ђорђевић (Председник Војног већа), Милија Лаковић, Михаило Јанковић, Никола Станковић и Радомир Илић (судије) и Тодор Попадић (секретар). Оптужницу је заступао Милош Минић, каснији функционер и министар спољних послова СФРЈ, а помагао му је Милош Јовановић.

Процес је попримио огроман публицитет у свету и у тадашњој Југославији. На процесу су поред домаћих присуствовали и инострани новинари, фоторепортери и извештачи.

Од 47 тачака оптужнице коју је Милош Минић прочитао 10. јуна 1946. у Београду, Дража је осуђен по осам тачака. Прва је гласила:

„Крив је што је од почетка друге половине 1941, па за све време рата и непријатељске окупације организовао и руководио оружане четничке формације познате под именом „четници Драже Михаиловића“ и такозвана Југословенска војска у отаџбини, које су имале за циљ да оружаном акцијом и терором у сарадњи с окупатором подрже окупацију и угуше оружани устанак и ослободилачку борбу српског и осталих народа Југославије.“

Дража Михаиловић никад није осуђен као ратни злочинац, како се касније нашло у историјским уџбеницима, већ углавном због борбе против НОБ-а.

Генерал Михаиловић је на крају суђења изнео своју завршну реч:

Остао сам ипак само војник. Убеђен сам био да сам на правом путу и позивао сам сваког страног дописник, па чак и једну мисију Црвене армије да дођу у мој Главни штаб. Судбина је била немислосрдна према мени, када ме је окрутно убацила у овакав вихор, најтежи могући који може једног човека снаћи. Много сам хтео, много сам започео, много веровао, али светски вихор однео је мене и мој рад.

Генерал Михаиловић је 15. јула 1946. године осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и грађанских права као и одузимање целокупне имовине. Казна је извршена 17. јула 1946. године. Током процеса рехабилитације (који још није завршен) предочене су чињенице из којих је јасно да је суђење Драгољубу Михаиловићу било пристрасно, неутемељено на чињеницама, и да је комунистички режим усмеравао ток суђења и директно креирао предуслове за осуду на смрт. И данас не знамо ко су џелати ове срамне пресуде, такође ни данас није познато место гре је стрељан и где се налазе земни остаци српског џенерала.

Биографија

Draza_kao_ucenikДража као ученик

Драгољуб М. Михаиловић је рођен 26. априла (по јулијанском календару 14. априла) 1893. године у Ивањици, од родитеља Михаила и Смиљане Михаиловић. Име је добио име по мајчином оцу Драгољубу Дражи Петровићу, домаћину рашког села Тисовица.

Пошто је завршио четири разреда основне школе, Михаиловић је у јесен 1904. године уписан у први разред Треће мушке гимназије. У овој гимназији завршио је прва три разреда, а следећа три у Другој београдској гимназији. Првог септембра 1910. године Дража је ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије у Београду. После шест месеци, 1. марта 1911. године био је унапређен у чин питомца-каплара, а после две године, 1. септембра 1912, у чин питомца-поднаредника. У септембру 1912. 43. класа Ниже школе војне академије је кренула у рат против Турске, а одмах потом, почетком 1913, и у рат против Бугарске

Први балкански рат

У лето 1912. српска јавност се све чешће суочавала са вестима о злочинима Албанаца над српским живљем у Османском царству на подручју Старе Србије. Влада Краљевине Србије је сматрала да влада у Цариграду дозвољава Албанцима да врше притисак над Србима на Косову и Македонији. Чланице Балканског савеза Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора напале су Османско царство октобра 1912. Дража је као питомац доспео први пут на бојно поље, у 19 години.

Дража се налазио у IV прекобројном пешадијском пуку првог позива. Ова јединица је била у саставу Дринске дивизије, али је на почетку рата пребачена у Дунавску дивизију другог позива, тако да се Дража борио на македонском фронту. У Кумановској бици Дража је доспео сред најжешћих окршаја, код Нагоричина и реке Пчиње. Добро се показао, па је поред Сребрне медаље за храброст добио и чин наредника.

Други балкански рат

У ноћним часовима, 29./30. јуна 1913. бугарске трупе, охрабрене подршком Аустро-угарске, извршиле су изненадан напад на српске положаје на Брегалници. Почетком јула водила се огорчена битка на Брегалници, у којој је бугарска армија била поражена. У Другом балканском рату Дражин IV прекобројни пук најпре се борио на правцу од Страцина до Криве Паланке. Потом је из Дунавске дивизије другог позива пребачен у Моравску дивизију другог позива. На дужност водника једне пешадијске чете. Дража је учествовао у борбама на Злетовској реци и даље према Кочанима. Ту је преболео своје прве ратне ране. Заједно са својом класом, 18. јула 1913. године произведен је у чин потпоручника.

Албанска побуна 1913.

После Другог балканског рата Дража је прекомандован на дужност водника у пешадијски пук првог позива „Стефан Немања“, мобилисаним у Ваљеву. Пук је кренуо према Косову и Метохији, ради гушења арнаутске побуне. Дража остаје на Косову до краја 1913. као водник 2. чете 1. батаљона IV пешадијског пука првог позива.

Први светски рат

Јануара 1914. године 43. класа је позвана на допунски курс Ниже школе Војне академије, ради завршетка наставе по скраћеном поступку и програму. По окончању курса, класи је признато да је завршила војну академију, а потпоручници су враћени на дужност водника пешадијских чета. Дража је био одличан студент: дипломирао је као четврти у класи. Дража је требало да пређе у артиљерију, али се од тог распореда одустало због напада Аустроугарске на Србију.

Аустроугарска Србији објављује рат 28. јула 1914. и бомбардује Београд. Током мобилизације српске војске, Дража је постављен за водника 3. чете 1. батаљона III прекобројног пука првог позива Дринске дивизије, у саставу Треће армије. Аустроугарске Балканске војске, прешла је реку Саву код Шапца и Дрине код Лознице и наставила напад ка Ваљеву и другим правцима. Током августа вођене су жестоке борбе на планини Цер. Дража је учествовао у Церској бици, да би већ 9. септембра постао и заступник рањеног командира исте чете, капетана II класе Чедомира Станојлевића.

Дража се добро показао и у тим борбама против Аустроугара, због чега га је похвалио мајор Душан Бесерабић. Све три српске армије су и даље биле у тешком стању. Преломни догађај се одиграо у Колубарској бици, новембра и децембра 1914., у којој је Српска војска победила. Дража учествује и у жестоким борбама у Колубарској бици, истакао се 24. и 25. октобра на Костајнику и 7. новембра на Пламомишту где је остао на положају иако му је батаљон одступио. Мајор Љубомир Ђорђевић у службеним белешкама предлаже да се потпоручник Михаиловић одликује Златном медаљом за храброст, што је после победе Српске војске и учињено.

Албанска голгота

Улазак Италије на страни Антанте маја 1915. пробудило је наду да ће војни притисак на Србију да попусти. Међутим, уласком Бугарске у рат на страни Немачке и Аустроугарска, Централним силама је пружило нову прилику да рашчисте рачуне са Србијом. Ратну 1915. Дражин прекобројни пешадијски пук започео је код Шапца, почетком јула.

Крајем септембра 1915. Дража је наставио борбу против Немаца у околини Пожаревца, ту је добио нову дужност командира 4. чете 3. батаљона. Због великих губитака, његов батаљон је расформиран 10. октобра 1915. а потом се повлачио према Пећи.

Немачка војска са севера и бугарска армија са истока напредују према Косову са јединим циљем да униште Српску војску у расулу. Дража је у том периоду био водник или заступник командира одређених пешадијских чета у 3. и 2. батаљону, да би 20. новембра 1915. уочи поласка Српске војске у Албанску голготу, био постављен за водника пуковског Митраљеског одељења, које је имало четири митраљеза заплењена од Аустроугара.

Једини пут Српској војсци и избеглицима према савезницима и јадранској обали водио је преко албанских планина. Српска војска са народом креће у повлачење преко Албаније и Црне Горе у зиму 1915. под страшном хладноћом, снегом завејаним путевима у општем расулу на температури 25 °C испод нуле. Војску у расулу и избегли народ изморен гладом и хладноћом нападају албански разбојници. Са својим митраљеским одељењем, Дража се повлачио правцем Пећ – Беране – Подгорица – Скадар.

Прве групе пристижу у Валону, малу луку на југозападу Албаније. Међу њима је и потпоручник Дража Михаиловић. Дражин III прекобројни пук је 9. фебруара 1916. прекомандован у Вардарску дивизију, да би следећег дана био упућен у логор Ипсос на острво Крф. Дража је током Албанске голготе успео да сачува митраљезе које је дужио, мада је све тешко оружје остављено још у Метохији.

Солунски фронт

Од 15. фебруара 1916. године Михаиловић је у саставу Митраљеског одељења 2. батаљона XXIII пешадијског пука Вардарске дивизије. Овај пук је настао спајањем III и IV прекобројног пешадијског пука I позива. Бродом Абда Михаиловићева јединица је 22. априла напустила Крф и кренула пут Солунског фронта.

На Солунском фронту Михаиловић је учестовао у борбама на Островском језеру, Горничеву, код Жиове, на котама 1050 и 1368, на Сокоцу, Зеленом брду, Говедарском камену и Добром пољу. У бици код села Неокази и Доње Врбине, 11. септембра 1916, тешко је рањен. Лекарска комисија у Солуну проценила је да због последица рањавања потпоручник Михаиловић више није за строј, па му је понудила службу у позадини, међутим, он је то одбио. После опоравка, вратио се у своју јединицу на прву линију фронта, априла 1917. године. Почетком 1918. године, Михаиловић је са својим митраљеским одељењем пребачен у новоосновани 1. југословенски пешадијски пук Југословенске дивизије. У саставу те дивизије учестовао је у пробоју Солунског фронта. На Солунском фронту унапређен је у чин поручника, 25. јануара 1918. године. Орден белог орла са мачевима 4. реда добио је 25. јануара 1918. године, за стечене заслуге и показану храброст у рату. Михаиловић је, једини у дивизији, добио и Енглески војни крст и то одлуком команданта дивизије.

Између два светска рата

На Косову и Метохији је боравио од краја септембра 1918, па све до краја зиме 1919. године. Његово прво мирнодопско одредиште је касарна Краљ Петар I у Скопљу. Као најбољег официра у пуку, командант га је предложио за прелазак у краљеву гарду у Београд. У јесен 1919. године поручник Михаиловић је постао водник 3. чете 1. батаљона пешадијског пука краљеве гарде. Међутим, није се дуго задржао у краљевој гарди, због једног инцидента у кафани Слобода, уочи поноћи 31. децембра. Његов друг, гардијски поручник Стефан Бухоњицки, припит је држао здравицу, у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију. Када су Бохоњицком због тога упућене претње, Дража је извадио пиштољ, репетирао и ставио на сто, рекавши: Да видимо ко је бољи Србин од мене!. Добио је 15 дана затвора, а онда је већ 25. јануара 1920, враћен у 28. пешадијски пук у Скопље.

Неколико месеци после свог првог боравка у затвору, Михаиловић је, 11. априла, још једном одликован златном медаљом за храброст. 11. маја је постављен за водника митраљеског одељења у 3. подофицирској школи у Скопљу. Уследило је унапређење у чин капетана 2. класе, 14. октобра, и још једно одликовање, Орден белог орла са мачевима 5 реда, које му је уручено 1. децембра 1920. године.

1921. године, Михаиловић је накратко, од 7. јула до 30. септембра, службовао у Сарајеву. Био је наставник у Другој подофицирској пешадијској школи. Вратио се у Београд пошто је примљен за полазника 23. класе Више школе војне академије. Две године касније дипломирао је са одличним успехом. У међувремену, 5. новембра 1921. године Дража Михаиловић је одликован Албанском споменицом, а 24. октобра 1922. унапређен је у чин капетана 1. класе. Као капетан 1. класе Дража је годину и по дана радио у обавештајном одељењу, а шест месеци у наставном одељењу. Мајорски испит је положио 16. марта 1925. године, да би у чин мајора био унапређен крајем те године, 17. децембра. У генералштабну струку је преведен 24. фебруара 1926, која се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука. У то доба Краљевина Југославије је своје најбоље официре слала у Француску на специјализацију, па се и Михаиловић обрео у Паризу 1930. године.

Пре него што ће отићи у дипломатију, Дража је обављао више дужности у земљи. За помоћника начелника штаба Дунавске дивизије у Београду постављен је 19. марта 1926. године. Поред тога, за 1926. годину био је стални члан испитне комисије за чин потпоручника економске струке. На генералштабне послове у штабу краљеве гарде премештен је 19. јануара 1927. године. У гарди је био помоћник начелника штаба, вршилац дужности начелника штаба, и најзад начелник штаба, а једно време је командовао 3. батаљоном пешадијског пука краљеве гарде. Истовремено, Дража је био члан више испитних комисија, као и наставник стратегије у Нижој школи интендантске академије. Просветни Орден Светог Саве 2. реда добио је 25. јануара 1928. године. Чин потпуковника добио је на Васкрс 1930. године.

Службовање у краљевој гарди потпуковник Михаиловић завршио је 14. фебруара 1935, када је прекомандован у организацијско одељење генералштаба министарства војске и морнарице.Ту је остао до 28. маја, кад је стигла наредба за одлазак у Софију, на место војног аташеа Краљевине Југославије. Тамо је научио и бугарски језик и добио два бугарска одличја: Орден Александра Невског 3. степена, који му је уручио лично цар Борис приликом одласка, и Орден крста Светог Александра, који ће стићи три године касније, 1939. За време службе у Софији добио је и пуковнички чин, 6. септембра 1935, поводом рођендана престолонаследника Петра Карађорђевића.Михаиловић је маја 1936. године на захтев бугарске владе повучен из Софије, пошто је успоставио контакте са неким компромитованим бугарским официрима, па је премештен за војног аташеа у Прагу.Пуковник Дража Михаиловић је стигао у Праг 22. маја 1936. године и остао је ту до маја наредне године. У Прагу се није бавио политиком већ бројним војним питањима, као што су набавка чехословачких авиона, панцир прслука, упутстава за противоклопно ратовање итд. На опроштајном пријему, председник Чехословачке уручио је Дражи Михаиловићу Орден белог лава 3. реда.

Маја 1937. године пуковник Дража Михаиловић постављен је за начелника штаба Дравске дивизијске области у Љубљани. Његово ново радно место налазило се у касарни Војвода Мишић. Априла следеће, 1938. године, Михаиловић је прешао за команданта 39. пешадијског пука у Цељу, који је припадао истој дивизионој области. Током службе у Цељу, својим претпостављеним је представио план за реорганизацију југословенске војске на националној основи – на српску, хрватску и словеначку – јер је веровао да је национално хомогене војске бити боље од мешовите, што ће увећати јединство војске и борбене способности. Његови претпостављени су одбацили овај план и 1. новембра 1939. су га казнили са 30 дана затвора. После тачно годину дана, априла 1939. године, Михаиловић се вратио у Љубљану, овог пута за начелника штаба утврђивања. Ту остаје до августа, када је постављен за сталног наставника Војне академије у Београду. Током 1940. године више пута су забележени Дражини јавни антихитлеровски испади. Најзад, после његовог напада на Хитлера на једном пријему у британској амбасади, немачки посланик Виктор Фон Херн упутио је протест југословенском министру иностраних послова Цинцар-Марковићу. Зато генерал Недић још једном кажњава Михаиловића са 30 дана затвора. Казну издржава у Мостару, где је, такође по казни, упућен за помоћника начелника генералштаба приморске армијске области, 23. октобра 1940. године.

Други светски рат

Пуковник Михаиловић се првог дана рата налазио у Кисељаку код Сарајева на положају начелника Оперативног одељења Друге армије Југословенске војске. Пуковник Михаиловић прелази у Славонију где организује јединице и њихово пребацивање преко реке Саве услед муњевитог продора немачких снага из правца севера. Пуковник Дража наређује својим војницима 9. априла рушење моста на Сави код Брчког ради заустављања непријатељског напредовања. У Грачаници Дража постаје 13. априла командант Брзог одреда. Током 14. априла бори се против хрватских усташа у Дервенти и Босанском Броду, који настоје да ова места прикључе тек проглашеној НДХ. Пуковник Михаиловић 15. априла одбија наредбу о капитулацији и предаји свог одреда, па са делом Брзог одреда одлази у шуму. Дража је 20. априла Брзи одред преименовао у Горски одред. Група официра, подофицира и војника Југословенске војске, на челу са Дражом пребацила се са планина Источне Босне, преко реке Дрине у Западну Србију, са намером да продужи отпор. Дража са Горским одредом стигао је на Равну гору, 11. маја 1941. где је основао Команду Четничких одреда Југословенске војске.

GUARDEDРавна Гора септембра 1941, Дразина Југословенска Краљевска војска у Отадзбини заробила неколико стотина Немаца у окрсајима на југу Србије

Крајем августа четници ослобађају Лозницу од Немаца, чиме отпочиње устанак у Србији. Почетком децембра 1941. Немци крећу у офанзиву на Равну гору, под шифрованим називом „Операција Михаиловић. Немачка Врховна команда у Србији преко радија, летака и плаката објављује прву потерницу за Дражом. У међувремену, Дража је успоставио везу са Западним савезницима и Југословенском владом, која се налази у Лондону, они потврђују легитимитет његове акције. Нови председник Владе академик Слободан Јовановић, 19. јануара 1942. поставља Дражу за министра војске, морнарице и ваздухопловства. Дража је указом Владе, 7. децембра 1941. произведен у чин бригадног генерала, а указом од 19. јануара 1942. у чин дивизијског генерала. Током марта и априла 1942. британска и нова југословенска влада у Лондону су направили војни план о отварању Другог фронта у Југославији назвавши га „План инвазије Југославије“. Од 15. маја до 3. јуна 1942. Немци покрећу „Операцију Форстрат“, а потом и „Акцију 800“, ради хватања генерала Михаиловића. Јуна 1942. Дража се од немачких потера склања у Црну Гору, у италијанску окупациону зону, а 17. јула 1942. Југословенска влада га указом унапређује у армијског генерала. У Зимоњића Кули код Автовца, 13. јула 1942. Дража одржава састанак са четничким првацима, Херцеговине, Црне Горе и Далмације, ради припрема за стварање мостобрана приликом Савезничке инвазије Југославије на јадранску обалу.

Дража затим одлази изнад Колашина, на планину Сињајавину. Овде се Врховна команда задржала све до маја 1943. где је вршила припреме за заједничко садејство са англоамеричким снагама пред планирану инвазију на Југославију. Залеђе јужног Јадрана, од ушћа реке Бојане до ушћа Неретве за Врховну команду ЈВуО представљало је најзначајније стратешко место, јер је управо у овој области планирано англоамеричко искрцавање из јужне Италије на Југославију. Августа 1942. године британски премијер, Винстон Черчил, је у Москви изнео Стаљину овај план, који је подразумевао да Западни савезници после успешних војних операција против Немаца у северној Африци заузму Сицилију, а потом и доњу Италију, коју је требало искористити као платформу са које би се извршила инвазија око милион војника на Југославију и тиме отворио Други фронт, после чега би се извео брзи продор преко Мађарске, Словачке и Румуније (ове државе нису биле окупиране од Немачке и представљале су Хитлеров меки трбух) и напале с леђа немачке снаге на Источном фронту чиме би се ослабио притисак на Црвену армију и СССР. Међутим, Стаљин је одбио овај план тражећи од Черчила да Западни савезници отворе Други фронт што западније, у Француској, тајно тиме рачунајући на потенцијални ратни плен, источну Европу и Балкан.

vidovdan_1944_ravna_goraРавна Гора, Видовдан, 1944. године

Крајем фебруара 1943. због очекиване савезничке инвазије, у Северној Херцеговини почињу жестоке борбе између, партизана и четника, које се настављају несмањеном жестином крајем априла и почетком маја 1943. на Северу Црне Горе, а затим овај сукоб прекида велика немачка офанзива на оба ривалска покрета отпора, упадом око 65.000 немачких војника у италијанску окупациону зону, ова офанзива је носила шифрован назив „Операција Шварц“. Генерал Михаиловић се успешно извлачи из немачког обруча и са делом својих снага креће на север у правцу Златара и Јавора.

Од даљих немачких потера Дража се склања на планину Чемерно, где се задржава целог лета 1943. Низ неуспелих акција натерао је Немце да уцене главу генерала Михаиловића. Потерница је објављена 21. јула 1943. на 100.000 рајхсмарака у злату.

Почетком септембра 1943. Немци сазнају место Дражиног боравка и упућује знатне снаге према Чемерну. Четници примају борбу са Немцима, које затим савлађују и одбацују. Врховна команда и савезнички официри се затим пребацују на Златибор, а почетком октобра 1943. се премештају у околину Вишеграда.

Тада јаке четничке снаге крећу у офанзиву према Сарајеву, нападају немачко-усташке снаге у Вишеграду, 5. октобра 1943. и после жестоких борби ослобађају место, а потом у бици на Семећком Пољу, 6. октобра разбијају јаке немачке снаге. Четници и савезнички официри су срушили велики железнички мост код Вишеграда, 7. октобра 1943. а истог дана ослобађају после жестоких борби Рогатицу од усташа.

Четници су протерали Немце из Горажда, Фоче и Олова и кренули у напад на Соколац и Сарајево, али су их тада напале са фронта јаке немачко-усташке снаге и натерале на одступање. После победе Црвене армије у тенковској бици код Курска, у наредних пар месеци уследило је ослобођење већег дела СССР. Из страха да Стаљин не потпише сепаратни мир са Хитлером, Западни савезници на Техеранској конференцији у граду Техерану прихватају да отворе Други фронт у Француској и да источна Европа и Балкан постану његов ратни плен. Почетком новембра 1943. Врховна команда на челу са Дражом креће на марш преко планине Таре и Повлена и долази децембра 1943. у Азбуковицу, на планину Бобију.

У село Ба, Дража долази 20. јануара 1944. ради припрема Светосавксог конгреса. Вишестраначки Југословенски национални конгрес је одржан од, 25. до 29. јануара 1944. у селу Ба. Конгресу су присуствовали 272 делегата из 11 различитих политичких партија, на крају заседања усвојена је Башка резолуција, која је предвиђала обнову и демократско уређење Југославије као парламентарне монархије са три федералне јединице, Србијом, Хрватском и Словенијом, у којој би била загарантована сва људска и грађанска права њених држављана. После конгреса Дража одлази у област Овчара, где се задржава до почетка марта 1944.

Четници су спасавали америчке пилоте оборене од стране Немаца изнад Србије. Од краја маја 1944. па до краја фебруара 1945. током Операције Ваздушни мост четници су успешно извршили евакуацију око 700 спасених америчких пилота.

Дража половином септембра 1944. са Равне горе стиже у Мачву. Дан уочи уласка совјетских трупа у Србију, 27. септембра 1944. Дража прелази преко реке Дрине у Семберију. Четници нису пружали отпор Црвеној армији у Србији, већ су их неке јединице дочекивале као Савезнике и помагале у дејствима против Немаца. Главна четничка војска се ипак повлачи у Босну пред наступом идеолошког непријатеља. Дража из Семберије прелази у босанску посавину, а почетком октобра 1944. борави на планини Требави. Током новембра 1944. Дража се налази у околини Сарајева, а током децембра 1944. са Врховном командом борави у Кладњу, одакле се враћа на Требаву, где остаје до средине марта 1945.

Средином марта 1945. све четничке јединице прелазе реку Босну и смештају се на планину Вучијак. Овде Дража доноси одлуку да се преко Централне Босне изврши пробој за Србију. Дражина војска се кретала у три велике колоне. Дража је желео да стигне у Србију пре немачке капитулације. Од планине Мотајице скренули су на југ, па брзим покретима општим правцем: Мотајица – источно од Котор Вароши – између Травника и Зенице, избили су у област Фојнице. Овим правцем колоне су биле стално нападана од усташа. Четници су прешли преко Иван – планине и западних падина Бјелашнице, обишли су Калиновик са запада, скренули су на исток где су покушали да пређу реку Дрину, на месту ушћа Сутјеске. На Зеленгори, четници су се 13. маја 1945. сукобили са партизанима. Главнина војске је изгинула или заробљена и потом већином стрељана.

Наставак борбе и заробљавање

Draza4Дража у заробљеништву

Дража је кренуо на север са групом од неколико десетина четника. У селу Булози код Горажда, у ноћи између 23. и 24. маја 1945. гине Дражин син Војислав. Дража се наредних дана кретао према Дрини са групом од 22 четника, коју је ради лакшег пробоја поделио на више делова.

Убрзо ступа у везу са мајором Драгишом Васиљевићем, командантом Вишеградске бригаде. Дража прелази реку Дрину и неко време остаје у области Крупња и Бајине Баште, али се потом враћа у околину Вишеграда.

Разболео се од пегавог тифуса током фебруара 1946.

Заробљен је у околини Вишеграда 13. марта 1946.

sanstitre2khv

Одликовања

Сребрна медаља за храброст, уручена 1913.
Споменица за Српско – турски рат, уручена 1913.
Споменица за Српско – бугарски рат, уручена 1913.
Златна медаља за храброст, уручена 1915.
Енглески Војни крст, уручен 1917.
Бели орао са мачевима четвртог реда, уручен 1918.
Бели орао са мачевима петог реда, уручен 1920.
Споменица за рат 1914 – 1918., уручена 1920.
Златна медаља за храброст, уручена 1920.
Албанска споменица, уручена 1921.
Орден Светог Саве четвртог реда, уручен 1928.
Бугарски Командирски крст Светог Александра, уручио лично цар Борис у Софији 1936.
Чехословачки Орден белог лава трећег степена за војне заслуге, уручио лично председник 1937.
Француски Ратни крст, доделио генерал Шарл де Гол, 1943.
Америчка Легија заслуга првог степена, највиши орден намењен странцима, доделио председник Хари Труман 29. марта 1948. Уручен Дражиној кћерки Гордани 2005.


Дража је уочи Другог светског рата послао пакет са свим орденима добијеним до 1938. поштом из Мостара, где је био са војном службом 1940., породици у Београд. Али, породица није никад примила пакет. Сви Дражини ордени су бесповратно изгубљени у поштанском саобраћају.

Последња два одликовања која су додељена Дражи, француски Ратни крст и америчка Легија заслуга првог степена, додељен постхумно, данас се налазе у Музеју на Равној гори. Драгољуб Михаиловић је најодликованији српски официр у историји.
avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13617
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od laza taj Ned Okt 16, 2016 4:50 pm

laza ::Драгољуб Дража Михаиловић – најодликованији српски официр
10:59   01.04.2014. 3
Подели на Фејсбуку Објави на Твитеру
Београдски процес је назив за суђење генералу Драгољубу – Дражи Михаиловићу и групи од још двадесет тројице оптуженика. Суђење је одржано у Београду, од 10. јуна до 15. јула 1946. године.

draza-mihailovic-100Драгољуб Дража Михаиловић стрељан је 17. јула 1946. у Београду на непознатом месту. Место где је сахрањен је и данас непознато.

Званичан назив поступка је био „Суђење Драгољубу-Дражи Михаиловићу и осталим колаборационистима за издају и ратне злочине почињене на простору Југославије за време рата (1941-1945)“.

Михаиловићеве судије су били Михаило Ђорђевић (Председник Војног већа), Милија Лаковић, Михаило Јанковић, Никола Станковић и Радомир Илић (судије) и Тодор Попадић (секретар). Оптужницу је заступао Милош Минић, каснији функционер и министар спољних послова СФРЈ, а помагао му је Милош Јовановић.

Процес је попримио огроман публицитет у свету и у тадашњој Југославији. На процесу су поред домаћих присуствовали и инострани новинари, фоторепортери и извештачи.

Од 47 тачака оптужнице коју је Милош Минић прочитао 10. јуна 1946. у Београду, Дража је осуђен по осам тачака. Прва је гласила:

„Крив је што је од почетка друге половине 1941, па за све време рата и непријатељске окупације организовао и руководио оружане четничке формације познате под именом „четници Драже Михаиловића“ и такозвана Југословенска војска у отаџбини, које су имале за циљ да оружаном акцијом и терором у сарадњи с окупатором подрже окупацију и угуше оружани устанак и ослободилачку борбу српског и осталих народа Југославије.“

Дража Михаиловић никад није осуђен као ратни злочинац, како се касније нашло у историјским уџбеницима, већ углавном због борбе против НОБ-а.

Генерал Михаиловић је на крају суђења изнео своју завршну реч:

Остао сам ипак само војник. Убеђен сам био да сам на правом путу и позивао сам сваког страног дописник, па чак и једну мисију Црвене армије да дођу у мој Главни штаб. Судбина је била немислосрдна према мени, када ме је окрутно убацила у овакав вихор, најтежи могући који може једног човека снаћи. Много сам хтео, много сам започео, много веровао, али светски вихор однео је мене и мој рад.

Генерал Михаиловић је 15. јула 1946. године осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и грађанских права као и одузимање целокупне имовине. Казна је извршена 17. јула 1946. године. Током процеса рехабилитације (који још није завршен) предочене су чињенице из којих је јасно да је суђење Драгољубу Михаиловићу било пристрасно, неутемељено на чињеницама, и да је комунистички режим усмеравао ток суђења и директно креирао предуслове за осуду на смрт. И данас не знамо ко су џелати ове срамне пресуде, такође ни данас није познато место гре је стрељан и где се налазе земни остаци српског џенерала.

Биографија

Draza_kao_ucenikДража као ученик

Драгољуб М. Михаиловић је рођен 26. априла (по јулијанском календару 14. априла) 1893. године у Ивањици, од родитеља Михаила и Смиљане Михаиловић. Име је добио име по мајчином оцу Драгољубу Дражи Петровићу, домаћину рашког села Тисовица.

Пошто је завршио четири разреда основне школе, Михаиловић је у јесен 1904. године уписан у први разред Треће мушке гимназије. У овој гимназији завршио је прва три разреда, а следећа три у Другој београдској гимназији. Првог септембра 1910. године Дража је ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије у Београду. После шест месеци, 1. марта 1911. године био је унапређен у чин питомца-каплара, а после две године, 1. септембра 1912, у чин питомца-поднаредника. У септембру 1912. 43. класа Ниже школе војне академије је кренула у рат против Турске, а одмах потом, почетком 1913, и у рат против Бугарске

Први балкански рат

У лето 1912. српска јавност се све чешће суочавала са вестима о злочинима Албанаца над српским живљем у Османском царству на подручју Старе Србије. Влада Краљевине Србије је сматрала да влада у Цариграду дозвољава Албанцима да врше притисак над Србима на Косову и Македонији. Чланице Балканског савеза Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора напале су Османско царство октобра 1912. Дража је као питомац доспео први пут на бојно поље, у 19 години.

Дража се налазио у IV прекобројном пешадијском пуку првог позива. Ова јединица је била у саставу Дринске дивизије, али је на почетку рата пребачена у Дунавску дивизију другог позива, тако да се Дража борио на македонском фронту. У Кумановској бици Дража је доспео сред најжешћих окршаја, код Нагоричина и реке Пчиње. Добро се показао, па је поред Сребрне медаље за храброст добио и чин наредника.

Други балкански рат

У ноћним часовима, 29./30. јуна 1913. бугарске трупе, охрабрене подршком Аустро-угарске, извршиле су изненадан напад на српске положаје на Брегалници. Почетком јула водила се огорчена битка на Брегалници, у којој је бугарска армија била поражена. У Другом балканском рату Дражин IV прекобројни пук најпре се борио на правцу од Страцина до Криве Паланке. Потом је из Дунавске дивизије другог позива пребачен у Моравску дивизију другог позива. На дужност водника једне пешадијске чете. Дража је учествовао у борбама на Злетовској реци и даље према Кочанима. Ту је преболео своје прве ратне ране. Заједно са својом класом, 18. јула 1913. године произведен је у чин потпоручника.

Албанска побуна 1913.

После Другог балканског рата Дража је прекомандован на дужност водника у пешадијски пук првог позива „Стефан Немања“, мобилисаним у Ваљеву. Пук је кренуо према Косову и Метохији, ради гушења арнаутске побуне. Дража остаје на Косову до краја 1913. као водник 2. чете 1. батаљона IV пешадијског пука првог позива.

Први светски рат

Јануара 1914. године 43. класа је позвана на допунски курс Ниже школе Војне академије, ради завршетка наставе по скраћеном поступку и програму. По окончању курса, класи је признато да је завршила војну академију, а потпоручници су враћени на дужност водника пешадијских чета. Дража је био одличан студент: дипломирао је као четврти у класи. Дража је требало да пређе у артиљерију, али се од тог распореда одустало због напада Аустроугарске на Србију.

Аустроугарска Србији објављује рат 28. јула 1914. и бомбардује Београд. Током мобилизације српске војске, Дража је постављен за водника 3. чете 1. батаљона III прекобројног пука првог позива Дринске дивизије, у саставу Треће армије. Аустроугарске Балканске војске, прешла је реку Саву код Шапца и Дрине код Лознице и наставила напад ка Ваљеву и другим правцима. Током августа вођене су жестоке борбе на планини Цер. Дража је учествовао у Церској бици, да би већ 9. септембра постао и заступник рањеног командира исте чете, капетана II класе Чедомира Станојлевића.

Дража се добро показао и у тим борбама против Аустроугара, због чега га је похвалио мајор Душан Бесерабић. Све три српске армије су и даље биле у тешком стању. Преломни догађај се одиграо у Колубарској бици, новембра и децембра 1914., у којој је Српска војска победила. Дража учествује и у жестоким борбама у Колубарској бици, истакао се 24. и 25. октобра на Костајнику и 7. новембра на Пламомишту где је остао на положају иако му је батаљон одступио. Мајор Љубомир Ђорђевић у службеним белешкама предлаже да се потпоручник Михаиловић одликује Златном медаљом за храброст, што је после победе Српске војске и учињено.

Албанска голгота

Улазак Италије на страни Антанте маја 1915. пробудило је наду да ће војни притисак на Србију да попусти. Међутим, уласком Бугарске у рат на страни Немачке и Аустроугарска, Централним силама је пружило нову прилику да рашчисте рачуне са Србијом. Ратну 1915. Дражин прекобројни пешадијски пук започео је код Шапца, почетком јула.

Крајем септембра 1915. Дража је наставио борбу против Немаца у околини Пожаревца, ту је добио нову дужност командира 4. чете 3. батаљона. Због великих губитака, његов батаљон је расформиран 10. октобра 1915. а потом се повлачио према Пећи.

Немачка војска са севера и бугарска армија са истока напредују према Косову са јединим циљем да униште Српску војску у расулу. Дража је у том периоду био водник или заступник командира одређених пешадијских чета у 3. и 2. батаљону, да би 20. новембра 1915. уочи поласка Српске војске у Албанску голготу, био постављен за водника пуковског Митраљеског одељења, које је имало четири митраљеза заплењена од Аустроугара.

Једини пут Српској војсци и избеглицима према савезницима и јадранској обали водио је преко албанских планина. Српска војска са народом креће у повлачење преко Албаније и Црне Горе у зиму 1915. под страшном хладноћом, снегом завејаним путевима у општем расулу на температури 25 °C испод нуле. Војску у расулу и избегли народ изморен гладом и хладноћом нападају албански разбојници. Са својим митраљеским одељењем, Дража се повлачио правцем Пећ – Беране – Подгорица – Скадар.

Прве групе пристижу у Валону, малу луку на југозападу Албаније. Међу њима је и потпоручник Дража Михаиловић. Дражин III прекобројни пук је 9. фебруара 1916. прекомандован у Вардарску дивизију, да би следећег дана био упућен у логор Ипсос на острво Крф. Дража је током Албанске голготе успео да сачува митраљезе које је дужио, мада је све тешко оружје остављено још у Метохији.

Солунски фронт

Од 15. фебруара 1916. године Михаиловић је у саставу Митраљеског одељења 2. батаљона XXIII пешадијског пука Вардарске дивизије. Овај пук је настао спајањем III и IV прекобројног пешадијског пука I позива. Бродом Абда Михаиловићева јединица је 22. априла напустила Крф и кренула пут Солунског фронта.

На Солунском фронту Михаиловић је учестовао у борбама на Островском језеру, Горничеву, код Жиове, на котама 1050 и 1368, на Сокоцу, Зеленом брду, Говедарском камену и Добром пољу. У бици код села Неокази и Доње Врбине, 11. септембра 1916, тешко је рањен. Лекарска комисија у Солуну проценила је да због последица рањавања потпоручник Михаиловић више није за строј, па му је понудила службу у позадини, међутим, он је то одбио. После опоравка, вратио се у своју јединицу на прву линију фронта, априла 1917. године. Почетком 1918. године, Михаиловић је са својим митраљеским одељењем пребачен у новоосновани 1. југословенски пешадијски пук Југословенске дивизије. У саставу те дивизије учестовао је у пробоју Солунског фронта. На Солунском фронту унапређен је у чин поручника, 25. јануара 1918. године. Орден белог орла са мачевима 4. реда добио је 25. јануара 1918. године, за стечене заслуге и показану храброст у рату. Михаиловић је, једини у дивизији, добио и Енглески војни крст и то одлуком команданта дивизије.

Између два светска рата

На Косову и Метохији је боравио од краја септембра 1918, па све до краја зиме 1919. године. Његово прво мирнодопско одредиште је касарна Краљ Петар I у Скопљу. Као најбољег официра у пуку, командант га је предложио за прелазак у краљеву гарду у Београд. У јесен 1919. године поручник Михаиловић је постао водник 3. чете 1. батаљона пешадијског пука краљеве гарде. Међутим, није се дуго задржао у краљевој гарди, због једног инцидента у кафани Слобода, уочи поноћи 31. децембра. Његов друг, гардијски поручник Стефан Бухоњицки, припит је држао здравицу, у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију. Када су Бохоњицком због тога упућене претње, Дража је извадио пиштољ, репетирао и ставио на сто, рекавши: Да видимо ко је бољи Србин од мене!. Добио је 15 дана затвора, а онда је већ 25. јануара 1920, враћен у 28. пешадијски пук у Скопље.

Неколико месеци после свог првог боравка у затвору, Михаиловић је, 11. априла, још једном одликован златном медаљом за храброст. 11. маја је постављен за водника митраљеског одељења у 3. подофицирској школи у Скопљу. Уследило је унапређење у чин капетана 2. класе, 14. октобра, и још једно одликовање, Орден белог орла са мачевима 5 реда, које му је уручено 1. децембра 1920. године.

1921. године, Михаиловић је накратко, од 7. јула до 30. септембра, службовао у Сарајеву. Био је наставник у Другој подофицирској пешадијској школи. Вратио се у Београд пошто је примљен за полазника 23. класе Више школе војне академије. Две године касније дипломирао је са одличним успехом. У међувремену, 5. новембра 1921. године Дража Михаиловић је одликован Албанском споменицом, а 24. октобра 1922. унапређен је у чин капетана 1. класе. Као капетан 1. класе Дража је годину и по дана радио у обавештајном одељењу, а шест месеци у наставном одељењу. Мајорски испит је положио 16. марта 1925. године, да би у чин мајора био унапређен крајем те године, 17. децембра. У генералштабну струку је преведен 24. фебруара 1926, која се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука. У то доба Краљевина Југославије је своје најбоље официре слала у Француску на специјализацију, па се и Михаиловић обрео у Паризу 1930. године.

Пре него што ће отићи у дипломатију, Дража је обављао више дужности у земљи. За помоћника начелника штаба Дунавске дивизије у Београду постављен је 19. марта 1926. године. Поред тога, за 1926. годину био је стални члан испитне комисије за чин потпоручника економске струке. На генералштабне послове у штабу краљеве гарде премештен је 19. јануара 1927. године. У гарди је био помоћник начелника штаба, вршилац дужности начелника штаба, и најзад начелник штаба, а једно време је командовао 3. батаљоном пешадијског пука краљеве гарде. Истовремено, Дража је био члан више испитних комисија, као и наставник стратегије у Нижој школи интендантске академије. Просветни Орден Светог Саве 2. реда добио је 25. јануара 1928. године. Чин потпуковника добио је на Васкрс 1930. године.

Службовање у краљевој гарди потпуковник Михаиловић завршио је 14. фебруара 1935, када је прекомандован у организацијско одељење генералштаба министарства војске и морнарице.Ту је остао до 28. маја, кад је стигла наредба за одлазак у Софију, на место војног аташеа Краљевине Југославије. Тамо је научио и бугарски језик и добио два бугарска одличја: Орден Александра Невског 3. степена, који му је уручио лично цар Борис приликом одласка, и Орден крста Светог Александра, који ће стићи три године касније, 1939. За време службе у Софији добио је и пуковнички чин, 6. септембра 1935, поводом рођендана престолонаследника Петра Карађорђевића.Михаиловић је маја 1936. године на захтев бугарске владе повучен из Софије, пошто је успоставио контакте са неким компромитованим бугарским официрима, па је премештен за војног аташеа у Прагу.Пуковник Дража Михаиловић је стигао у Праг 22. маја 1936. године и остао је ту до маја наредне године. У Прагу се није бавио политиком већ бројним војним питањима, као што су набавка чехословачких авиона, панцир прслука, упутстава за противоклопно ратовање итд. На опроштајном пријему, председник Чехословачке уручио је Дражи Михаиловићу Орден белог лава 3. реда.

Маја 1937. године пуковник Дража Михаиловић постављен је за начелника штаба Дравске дивизијске области у Љубљани. Његово ново радно место налазило се у касарни Војвода Мишић. Априла следеће, 1938. године, Михаиловић је прешао за команданта 39. пешадијског пука у Цељу, који је припадао истој дивизионој области. Током службе у Цељу, својим претпостављеним је представио план за реорганизацију југословенске војске на националној основи – на српску, хрватску и словеначку – јер је веровао да је национално хомогене војске бити боље од мешовите, што ће увећати јединство војске и борбене способности. Његови претпостављени су одбацили овај план и 1. новембра 1939. су га казнили са 30 дана затвора. После тачно годину дана, априла 1939. године, Михаиловић се вратио у Љубљану, овог пута за начелника штаба утврђивања. Ту остаје до августа, када је постављен за сталног наставника Војне академије у Београду. Током 1940. године више пута су забележени Дражини јавни антихитлеровски испади. Најзад, после његовог напада на Хитлера на једном пријему у британској амбасади, немачки посланик Виктор Фон Херн упутио је протест југословенском министру иностраних послова Цинцар-Марковићу. Зато генерал Недић још једном кажњава Михаиловића са 30 дана затвора. Казну издржава у Мостару, где је, такође по казни, упућен за помоћника начелника генералштаба приморске армијске области, 23. октобра 1940. године.

Други светски рат

Пуковник Михаиловић се првог дана рата налазио у Кисељаку код Сарајева на положају начелника Оперативног одељења Друге армије Југословенске војске. Пуковник Михаиловић прелази у Славонију где организује јединице и њихово пребацивање преко реке Саве услед муњевитог продора немачких снага из правца севера. Пуковник Дража наређује својим војницима 9. априла рушење моста на Сави код Брчког ради заустављања непријатељског напредовања. У Грачаници Дража постаје 13. априла командант Брзог одреда. Током 14. априла бори се против хрватских усташа у Дервенти и Босанском Броду, који настоје да ова места прикључе тек проглашеној НДХ. Пуковник Михаиловић 15. априла одбија наредбу о капитулацији и предаји свог одреда, па са делом Брзог одреда одлази у шуму. Дража је 20. априла Брзи одред преименовао у Горски одред. Група официра, подофицира и војника Југословенске војске, на челу са Дражом пребацила се са планина Источне Босне, преко реке Дрине у Западну Србију, са намером да продужи отпор. Дража са Горским одредом стигао је на Равну гору, 11. маја 1941. где је основао Команду Четничких одреда Југословенске војске.

GUARDEDРавна Гора септембра 1941, Дразина Југословенска Краљевска војска у Отадзбини заробила неколико стотина Немаца у окрсајима на југу Србије

Крајем августа четници ослобађају Лозницу од Немаца, чиме отпочиње устанак у Србији. Почетком децембра 1941. Немци крећу у офанзиву на Равну гору, под шифрованим називом „Операција Михаиловић. Немачка Врховна команда у Србији преко радија, летака и плаката објављује прву потерницу за Дражом. У међувремену, Дража је успоставио везу са Западним савезницима и Југословенском владом, која се налази у Лондону, они потврђују легитимитет његове акције. Нови председник Владе академик Слободан Јовановић, 19. јануара 1942. поставља Дражу за министра војске, морнарице и ваздухопловства. Дража је указом Владе, 7. децембра 1941. произведен у чин бригадног генерала, а указом од 19. јануара 1942. у чин дивизијског генерала. Током марта и априла 1942. британска и нова југословенска влада у Лондону су направили војни план о отварању Другог фронта у Југославији назвавши га „План инвазије Југославије“. Од 15. маја до 3. јуна 1942. Немци покрећу „Операцију Форстрат“, а потом и „Акцију 800“, ради хватања генерала Михаиловића. Јуна 1942. Дража се од немачких потера склања у Црну Гору, у италијанску окупациону зону, а 17. јула 1942. Југословенска влада га указом унапређује у армијског генерала. У Зимоњића Кули код Автовца, 13. јула 1942. Дража одржава састанак са четничким првацима, Херцеговине, Црне Горе и Далмације, ради припрема за стварање мостобрана приликом Савезничке инвазије Југославије на јадранску обалу.

Дража затим одлази изнад Колашина, на планину Сињајавину. Овде се Врховна команда задржала све до маја 1943. где је вршила припреме за заједничко садејство са англоамеричким снагама пред планирану инвазију на Југославију. Залеђе јужног Јадрана, од ушћа реке Бојане до ушћа Неретве за Врховну команду ЈВуО представљало је најзначајније стратешко место, јер је управо у овој области планирано англоамеричко искрцавање из јужне Италије на Југославију. Августа 1942. године британски премијер, Винстон Черчил, је у Москви изнео Стаљину овај план, који је подразумевао да Западни савезници после успешних војних операција против Немаца у северној Африци заузму Сицилију, а потом и доњу Италију, коју је требало искористити као платформу са које би се извршила инвазија око милион војника на Југославију и тиме отворио Други фронт, после чега би се извео брзи продор преко Мађарске, Словачке и Румуније (ове државе нису биле окупиране од Немачке и представљале су Хитлеров меки трбух) и напале с леђа немачке снаге на Источном фронту чиме би се ослабио притисак на Црвену армију и СССР. Међутим, Стаљин је одбио овај план тражећи од Черчила да Западни савезници отворе Други фронт што западније, у Француској, тајно тиме рачунајући на потенцијални ратни плен, источну Европу и Балкан.

vidovdan_1944_ravna_goraРавна Гора, Видовдан, 1944. године

Крајем фебруара 1943. због очекиване савезничке инвазије, у Северној Херцеговини почињу жестоке борбе између, партизана и четника, које се настављају несмањеном жестином крајем априла и почетком маја 1943. на Северу Црне Горе, а затим овај сукоб прекида велика немачка офанзива на оба ривалска покрета отпора, упадом око 65.000 немачких војника у италијанску окупациону зону, ова офанзива је носила шифрован назив „Операција Шварц“. Генерал Михаиловић се успешно извлачи из немачког обруча и са делом својих снага креће на север у правцу Златара и Јавора.

Од даљих немачких потера Дража се склања на планину Чемерно, где се задржава целог лета 1943. Низ неуспелих акција натерао је Немце да уцене главу генерала Михаиловића. Потерница је објављена 21. јула 1943. на 100.000 рајхсмарака у злату.

Почетком септембра 1943. Немци сазнају место Дражиног боравка и упућује знатне снаге према Чемерну. Четници примају борбу са Немцима, које затим савлађују и одбацују. Врховна команда и савезнички официри се затим пребацују на Златибор, а почетком октобра 1943. се премештају у околину Вишеграда.

Тада јаке четничке снаге крећу у офанзиву према Сарајеву, нападају немачко-усташке снаге у Вишеграду, 5. октобра 1943. и после жестоких борби ослобађају место, а потом у бици на Семећком Пољу, 6. октобра разбијају јаке немачке снаге. Четници и савезнички официри су срушили велики железнички мост код Вишеграда, 7. октобра 1943. а истог дана ослобађају после жестоких борби Рогатицу од усташа.

Четници су протерали Немце из Горажда, Фоче и Олова и кренули у напад на Соколац и Сарајево, али су их тада напале са фронта јаке немачко-усташке снаге и натерале на одступање. После победе Црвене армије у тенковској бици код Курска, у наредних пар месеци уследило је ослобођење већег дела СССР. Из страха да Стаљин не потпише сепаратни мир са Хитлером, Западни савезници на Техеранској конференцији у граду Техерану прихватају да отворе Други фронт у Француској и да источна Европа и Балкан постану његов ратни плен. Почетком новембра 1943. Врховна команда на челу са Дражом креће на марш преко планине Таре и Повлена и долази децембра 1943. у Азбуковицу, на планину Бобију.

У село Ба, Дража долази 20. јануара 1944. ради припрема Светосавксог конгреса. Вишестраначки Југословенски национални конгрес је одржан од, 25. до 29. јануара 1944. у селу Ба. Конгресу су присуствовали 272 делегата из 11 различитих политичких партија, на крају заседања усвојена је Башка резолуција, која је предвиђала обнову и демократско уређење Југославије као парламентарне монархије са три федералне јединице, Србијом, Хрватском и Словенијом, у којој би била загарантована сва људска и грађанска права њених држављана. После конгреса Дража одлази у област Овчара, где се задржава до почетка марта 1944.

Четници су спасавали америчке пилоте оборене од стране Немаца изнад Србије. Од краја маја 1944. па до краја фебруара 1945. током Операције Ваздушни мост четници су успешно извршили евакуацију око 700 спасених америчких пилота.

Дража половином септембра 1944. са Равне горе стиже у Мачву. Дан уочи уласка совјетских трупа у Србију, 27. септембра 1944. Дража прелази преко реке Дрине у Семберију. Четници нису пружали отпор Црвеној армији у Србији, већ су их неке јединице дочекивале као Савезнике и помагале у дејствима против Немаца. Главна четничка војска се ипак повлачи у Босну пред наступом идеолошког непријатеља. Дража из Семберије прелази у босанску посавину, а почетком октобра 1944. борави на планини Требави. Током новембра 1944. Дража се налази у околини Сарајева, а током децембра 1944. са Врховном командом борави у Кладњу, одакле се враћа на Требаву, где остаје до средине марта 1945.

Средином марта 1945. све четничке јединице прелазе реку Босну и смештају се на планину Вучијак. Овде Дража доноси одлуку да се преко Централне Босне изврши пробој за Србију. Дражина војска се кретала у три велике колоне. Дража је желео да стигне у Србију пре немачке капитулације. Од планине Мотајице скренули су на југ, па брзим покретима општим правцем: Мотајица – источно од Котор Вароши – између Травника и Зенице, избили су у област Фојнице. Овим правцем колоне су биле стално нападана од усташа. Четници су прешли преко Иван – планине и западних падина Бјелашнице, обишли су Калиновик са запада, скренули су на исток где су покушали да пређу реку Дрину, на месту ушћа Сутјеске. На Зеленгори, четници су се 13. маја 1945. сукобили са партизанима. Главнина војске је изгинула или заробљена и потом већином стрељана.

Наставак борбе и заробљавање

Draza4Дража у заробљеништву

Дража је кренуо на север са групом од неколико десетина четника. У селу Булози код Горажда, у ноћи између 23. и 24. маја 1945. гине Дражин син Војислав. Дража се наредних дана кретао према Дрини са групом од 22 четника, коју је ради лакшег пробоја поделио на више делова.

Убрзо ступа у везу са мајором Драгишом Васиљевићем, командантом Вишеградске бригаде. Дража прелази реку Дрину и неко време остаје у области Крупња и Бајине Баште, али се потом враћа у околину Вишеграда.

Разболео се од пегавог тифуса током фебруара 1946.

Заробљен је у околини Вишеграда 13. марта 1946.

sanstitre2khv

Одликовања

Сребрна медаља за храброст, уручена 1913.
Споменица за Српско – турски рат, уручена 1913.
Споменица за Српско – бугарски рат, уручена 1913.
Златна медаља за храброст, уручена 1915.
Енглески Војни крст, уручен 1917.
Бели орао са мачевима четвртог реда, уручен 1918.
Бели орао са мачевима петог реда, уручен 1920.
Споменица за рат 1914 – 1918., уручена 1920.
Златна медаља за храброст, уручена 1920.
Албанска споменица, уручена 1921.
Орден Светог Саве четвртог реда, уручен 1928.
Бугарски Командирски крст Светог Александра, уручио лично цар Борис у Софији 1936.
Чехословачки Орден белог лава трећег степена за војне заслуге, уручио лично председник 1937.
Француски Ратни крст, доделио генерал Шарл де Гол, 1943.
Америчка Легија заслуга првог степена, највиши орден намењен странцима, доделио председник Хари Труман 29. марта 1948. Уручен Дражиној кћерки Гордани 2005.


Дража је уочи Другог светског рата послао пакет са свим орденима добијеним до 1938. поштом из Мостара, где је био са војном службом 1940., породици у Београд. Али, породица није никад примила пакет. Сви Дражини ордени су бесповратно изгубљени у поштанском саобраћају.

Последња два одликовања која су додељена Дражи, француски Ратни крст и америчка Легија заслуга првог степена, додељен постхумно, данас се налазе у Музеју на Равној гори. Драгољуб Михаиловић је најодликованији српски официр у историји.

avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13617
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od laza taj Ned Okt 16, 2016 5:01 pm

Srbija i srpski đaci su posle Drugog svetskog rata iz istorije učili da su gradove i mesta poput Loznice, Gornjeg Milanovca, Čačka, Lazarevca, Kruševca i mnogih drugih od Nemaca oslobodili partizani, međutim, sva ta mesta od fašista oslobodili četnici Dragoljuba Draže Mihailovića!

Miloslav Samardžić, autor mnogobrojnih knjiga o četničkom pokretu i Draži Mihailoviću, i Telegraf nakon konkursa da se jave oni koji poseduju sliku Josipa Broza Tita sa narodom u periodu do 1944. godine, na koji se niko nije javio jer takve slike nema, otvaraju novi konkurs: “Navesti makar jedno gradsko naselje koje su partizani oslobodili od Nemaca pre nego što je Staljinova vojska prešla Dunav, 4/5. septembra 1944. godine“. O oslobođenjima posle ovog datuma nema svrhe govoriti kada je reč o partizanima.

Naime, prema autentičnim slikama iz Drugog svetskog rata, koje je u svojim knjigama objavio Miloslav Samardžić, vidi se kako pripadnici četničkog pokreta ulaze u oslobođena mesta od Nemaca, širom Srbije.


Ovoj je spisak gradskih naselja koja su četnici oslobodili od Nemaca:

1. Loznica (31. avgust 1941)

2. Bogatić (1. septembar 1941)

3. Krupanj (4. septembar 1941)

4. Banja Koviljača (6. septembar 1941)

5. Gornji Milanovac (29. septembar 1941)

6. Čačak (1. oktobar 1941)

7. Stragari (4.oktobar 1941)

8. Ljubovija (oktobar 1941)

9. Prijepolje (12. septembar 1943)

10. Priboj (12. septembar 1943)

11. Zvornik (17. septembar 1943)



13. Bijelo Polje (septembar 1943)

14. Rudo (18. septembar 1943)

15. Brza Palanka (18. septembar 1943)

16. Ljubovija (30. septembar 1943)

17. Bajina Bašta (30. septembar 1943)

18. Nova Varoš (oktobar 1943)

19. Višegrad (5. oktobar 1943)

Foto: Miloslav Samardžić/Album Đenerala DražeFoto: Miloslav Samardžić/Album Đenerala Draže
20. Čajetina (10.oktobar 1943)

21. Rogatica (14. oktobar 1943)

22. Majdanpek (26. avgust 1944)

23. Kučevo (28. avgust 1944)

24. Leskovac (31. avgust 1944)

25. Vlasotince (31. avgust 1944)

26. Svrljig (2. septembar 1944)

27. Kadina Luka (2. septembar 1944)

28. Lazarevac (3. septembar 1944)

29. Podlugovi (10. septembar 1944)

30. Breza (11. septembar 1944)

31. Pljevlja (septembar 1944)


32. Ražanj (oktobar 1944)

33. Varvarin (oktobar 1944)

34. Kruševac (14.oktobar 1944)
avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13617
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od Bela_golubica taj Ned Okt 16, 2016 6:07 pm

Pola familije moje pokojne bake je ubijeno 1944. godine od strane četnika. Među njima ima i žena i dece.
Nijedan zločin ne treba zaboravljati, nebitno koja strana ga je učinila.....Moja baka se tih strahota sećala čitavog svog života...


Poslednji izmenio Bela_golubica dana Ned Okt 16, 2016 6:15 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
Bela_golubica
Banovan
Banovan

Broj poruka : 1607
Datum upisa : 21.04.2016

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od laza taj Ned Okt 16, 2016 6:14 pm







avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13617
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od Bela_golubica taj Ned Okt 16, 2016 6:16 pm

U ime svih žrtava i u ime svoje familije prilažem ovaj tekst.

...Da se ne zaboravi.....I ne ponovi....

Četnici su bili i ostali zločinci!

Apel međunarodnoj javnosti


Potpisnici ovog apela obraćaju se ambasadama prijateljskih zemalja sa molbom da vlade i javnost svojih zemalja upoznaju sa činjenicom da je u Srbiji u toku dramatična kulturna involucija koja će imati dalekosežne negativne posledice po društveno biće i društvenu svest Srbije i po njene odnose sa međunarodnom zajednicom, a posebno sa državama u regionu.

Već više od dvadeset godina u Srbiji se sprovodi zvanična moralna i politička rehabilitacija kvislinškog četničkog pokreta, a završni čin tog procesa treba uskoro da se dogodi sudskom rehabilitacijom vođe tog pokreta Draže Mihajlovića koji je zbog saradnje sa okupatorom tokom drugog svetskog rata osuđen na smrt i streljan jula 1946. godine.

Politički program četničkog pokreta bio je stvaranje etnički homogene države srpskog naroda – Velike Srbije i eliminacija „nelojalnih“ nacionalnih manjina i naroda, a u partizanskom pokretu video je glavnu prepreku za ostvarivanje tih ciljeva. Iz toga je logično proizašla tesna vojna saradnja sa okupacionim snagama, iako je pokret deklarativno osnovan radi borbe protiv okupatora. Sam Draža Mihajlović je 1943. godine to ovako definisao: „Moji neprijatelji su partizani, ustaše, muslimani i Hrvati. Kada se s njima budem obračunao, onda ću krenuti protiv Italijana i Nemaca“.

Iz ovakvog opredeljenja proizašli su mnogobrojni četnički zločini protiv civilnog stanovništva, naročito u Sandžaku protiv Bošnjaka, što je imalo sva obeležja genocida. Ali, iste zločine četnici su činili i u čitavoj Srbiji prema civilnom stanovništvu za koje su sumnjali da pomaže partizane, kao što je to bilo u selu Vranić kod Beograda gde su četnici u noći 20 decembra 1943. godine zaklali 67 meštana, od staraca i žena do dece u kolevci.

Kraljevska vlada u Londonu uspevala je do 1943. godine da drži u zabludi saveznike da se četnici Draže Mihajlovića bore protiv fašizma, ali su saveznici došli do istine preko svojih misija pri Vrhovnom štabu Narodnooslobodilačke vojske. Za ovaj obrt današnji sledbenici četnika optužuju „druga“ Čerčila pripisujući mu da je bio komunista.

Suočen sa neoborivim dokazima, kralj Petar je septembra 1944. pozvao četnike da se stave pod komandu maršala Tita i pridruže Narodnooslobodilačkoj vojsci kao jedinom pokretu protiv fašizma. Jedan deo četnika je poslušao tu naredbu, najveći deo se povukao zajedno sa nemačkim snagama, dok se Draža Mihajlović sa grupom saradnika odmetnuo u planine, kako bi nastavio borbu protiv nove Jugoslavije proizašle iz antifašističke borbe.

Suđenje Draži Mihajloviću bilo je međunarodna obaveza Jugoslavije u skladu sa Sporazumom o osnivanju Međunarodnog vojnog suda i sa rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija broj XXXIX o kažnjavanju ratnih zločinaca. Suđenje je bilo javno, pratio ga je veliki broj domaćih i stranih novinara, a Draža Mihajlović je osuđen na smrt zbog istih onih dela zbog kojih su na smrt osuđeni i maršal Peten u Francuskoj, Musert u Holandiji, Kvisling u Norveškoj i drugi kolaboracionisti fašizma: zbog izdaje otadžbine, saradnje sa okupatorom i zločina koje su počinile snage pod njegovom komandom.

Politička i intelektualna elita Srbije, pod izgovorom da je neophodno raščistiti sa komunističkim nasleđem, da to zahteva Rezolucija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope broj 1481, te da Srbija ne može postati član Evropske unije dok ne rehabilituje Dražu Mihajlovća, započela je sistematsku rehabilitaciju četničkog pokreta i njegovog političkog programa o stvaranju Velike Srbije, što je rezultiralo ratovima u Hrvatskoj i Bosni 1991-95. Ratni zločini koji su pritom počinjeni, a naročito genocidni pokolj Bošnjaka u Srebrenici, verna su kopija zločina četnika tokom drugog svetskog rata, a svi haški optuženici i osuđenici, kao što su Biljana Plavšić, Krajišnik, Karadžić, Šešelj i drugi sa ponosom su se izjašnjavali kao sledbenici Draže Mihajlovića i četničkog pokreta.

Ostajući dosledno na toj ideološkoj matrici politička klasa Srbije krenula je putem zakonske i sudske rehabilitacije četništva i Draže Mihajlovića. Najpre je 2006. donet zakon o izjednačavanju prava četnika i partizana, čime su četnici proglašeni za antifašističke borce, a zatim je 2011. donet novi zakon o rehabilitaciji kojim se predviđa rehabilitacija svih onih koji su posle Drugog svetskog rata osuđeni iz „političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških“ razloga, bez obzira da li su počinili neko krivično delo ili ne. Za rehabilitovane se predviđaju i značajne novčane naknade u vidu rehabilitacionog obeštećenja, povećanja penzija i sl.

Sada je na redu sudska rehabilitacija Draže Mihajlovića, a postupak o tome vodi se pred Višim sudom u Beogradu.

Još opasnije od same pravne rehabilitacije četništva jeste stvaranje euforične četničke atmosfere u društvu, relativizovanje pojmova fašizma i antifašizma, porast animoziteta prema pripadnicima drugih naroda, skandiranje Draži Mihajloviću na sportskim priredbama, osnivanje raznih ekstremno-desničarskih organizacija, negiranje genocida u Srebrenici i ratnih zločina u ratovima 1991-95, kao i negiranje bilo kakve odgovornosti Srbije za te ratove. Dok je Narodnooslobodilačka borba potpuno izbrisana iz kolektivnog sećanja, dotle je Srbija prepuna četničke ikonografije, komemoracija, spomenika, pesama, knjiga, filmova, što govori o tome da politička klasa želi da, planski i sistematski, izvrši indoktrinaciju masa četničkom ideologijom.

Državna televizija RTS sprema seriju od 15 epizoda o četničkom pokretu sa ciljem da epohalnu borbu protiv fašizma prikaže kao besmislen i nepotreban „bratoubilački rat“ kada je „Srbin udario na Srbina“. Poruka toga biće da treba ostvariti opštenarodno jedinstvo radi suprotstavljanja neprijateljima srpskog naroda. A pre nekoliko dana, na komemoraciji Draži Mihajloviću u hramu Svetog Save u Beogradu, Biljana Plavšić, osuđena za ratne zločine u Bosni, izjavila je da se Draži Mihajloviću „uvek divila i sledila njegov put ka odbrani srpstva“. Versku službu služilo je sedam sveštenika Srpske pravoslavne crkve a glavni među njima, citirajući haškog optuženika Šešelja, poručio je Zapadu:

„Okupili smo se ovde da odamo počast velikom sinu Srbije. Braćo i sestre, u poslednjih dvadeset godina svedoci smo harange koja se vodi protiv srpskog naroda od strane Zapada. Ali, što bi im rekao jedan naš heroj koji je u Hagu ‘vi ste belosvetski ološ i niste normalni’.“

Nema sumnje da je ovo osnovna poruka koju politička klasa Srbije želi da uputi rehabilitacijom četništva i Draže Mihajlovića, usmeravajući time srpsko društvo na put ksenofobije, autizma, netolerancije i nepriznavanja opšteprihvaćenih normi međunarodnog prava.

Potpisnici ovog apela dižu svoj glas protiv toga ne samo u ime istorijske istine, već pre svega u ime budućnosti Srbije i srpskog naroda.


Beograd, 29. avgust  2012.

Savez antifašista Srbije
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji
Žene u crnom
Komitet pravnika za ljudska prava
Savez antifašista Vojvodine
Inicijativa mladih za ljudska prava
Antifašistička akcija Novi Sad
Centar za kulturnu dekontaminaciju
Građanske inicijative
Fond „Biljana Kovačević Vučo“
Grupa „Spomenik“
Beogradski centar za ljudska prava
Centar za praktičnu politiku
Nezavisno društvo novinara Vojvodine
Centar za evroatlantske studije
Kopredsednik Koordinacionog odbora IV Vojvođanske konvencije
Živan Berisavljević




Peščanik.net, 30.08.2012.
avatar
Bela_golubica
Banovan
Banovan

Broj poruka : 1607
Datum upisa : 21.04.2016

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od laza taj Ned Okt 16, 2016 6:25 pm







JVO sa američkim i engleskim pilotima i oficirima
avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13617
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od laza taj Ned Okt 16, 2016 6:26 pm



Četnici sprovode zarobljene nemačke vojnike...
avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13617
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od Bela_golubica taj Ned Okt 16, 2016 6:40 pm

Upornim spamovanjem na temi se ne dokazuje ništa čika Lazo...

Jedino što želim reći na kraju je da nijedna žrtva ne treba biti zaboravljena niti omalovažena, nebitno na veru, naciju, pol ili godine....Ne mogu da kažem da su bili ok četnici kad imam dokaz u svojoj familiji da nisu, kao i dokaze mnogih drugih porodica koje su slično prošle...Verovatno postoje i dobre stvari koje su činili, ali to ne znači da će to umanjiti njihove zločine kojih je evidentno bilo...

Ostanimo ljudi, ako je to ikako više moguće....
avatar
Bela_golubica
Banovan
Banovan

Broj poruka : 1607
Datum upisa : 21.04.2016

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od Bela_golubica taj Ned Okt 16, 2016 6:44 pm

Nisam očekivala da će omalovažiti nedužne žrtve , zaista...Zatečena sam.....
avatar
Bela_golubica
Banovan
Banovan

Broj poruka : 1607
Datum upisa : 21.04.2016

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od laza taj Ned Okt 16, 2016 6:47 pm

Američki pilot...



avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13617
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od laza taj Ned Okt 16, 2016 6:49 pm

avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13617
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od laza taj Ned Okt 16, 2016 6:51 pm

avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13617
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od laza taj Ned Okt 16, 2016 6:55 pm

avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13617
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od laza taj Ned Okt 16, 2016 7:00 pm

avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13617
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od laza taj Ned Okt 16, 2016 7:02 pm



Američki film o Četnicima ...mislim da je 1943 godina
avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13617
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od digitalmandrak taj Ned Okt 16, 2016 10:24 pm

U vojsci Draže Mihailovića bio je veliki broj muslimana, koji su uvijek radije prilazili Čiči nego Titu, jer je komunizam za njih uvijek bio bezbožništvo.

Muslimanske jedinice su se borile s njim rame uz rame, poput Avdi-begove Leteće četničke brigade. Mustafa Mulalić iz Dražinog Centralnog nacionalnog komiteta, 7. marta 1944. pisao Ibrahimu Pjaniću iz Gračanice u Bosni: "Neka se muslimani ne zavaravaju iluzijama koje stvara ta nova propaganda, jer partizanstvo odvodi u komunistički poredak, a onda i u očitu propast islama".

Istom prilikom, Mustafa Mulalić je dodao: "Kaži svima muslimanima da đeneral Draža Mihailović u ime Nj.V. Kralja Petra Drugog želi iskren bratski sporazum s nama muslimanima, osnovan na principima naše narodne etike, naše stare bese, čojstva i junaštva, kao i rješenje svih naših političkih, socijalnih, kulturnih i privatnih problema na osnovama bratske uzajamnosti".

Komunisti su poslije osudili Mulalića na višegodišnju robiju, a u optužnici je pisalo da je on Srbin muslimanske vjere. Njegov saborac Alija Konjhodžić bio je bolje sreće, emigrirao je s četnicima u Kanadu. Tamo je objavio memoare, navodeći: "Moje srpsko osvedočenje čisto je kao suza sa izvora".



Muslimanski četnici dok ih obilaze general Draža i američki pukovnik Mekdauel u Semberiji.





General Draža i Mustafa Mulalić u okolini Bijeljine.
avatar
digitalmandrak
Supermoderator
Supermoderator

Broj poruka : 12500
Datum upisa : 22.03.2010
Lokacija : Kruska

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od laza taj Ned Okt 16, 2016 10:32 pm

PISMO DR ISMETA POPOVCA OD 21. JULA 1942. GODINE DRAŽI MIHAILOVIĆU O STAVU MUSLIMANA PREMA NDH I ČETNIČKOM POKRETU I MERAMA ZA NJIHOVO PRIDOBIJANJE



Uvaženi gospodine Ministre



Koristim ovu priliku, da Vam se preko gospodina….. obratim sa slijedećim pismom:



Drago će mi biti ako nisam ja prvi od Muslimana koji sam s Vama direktno stupio u kontakt. U koliko ja budem prvi, to je vjerovatno zato, što drugi nisu imali ove mogućnosti.



Iz Vašeg stava prema Muslimanima kao i iz stava kr. Vlade koji je višekratno objavljen putem radia, vidim da ste i Vi i kr. Vlada stali u pogledu Muslimana na jedno ispravno stanovište, što zaključujem da je posledica dobrog informisanja o stanju stvari i brige za nas na čemu će Vam svi ispravni Muslimani biti zahvalni.



Ovom prilikom hoću da Vam podvučem jednu važnu činjenicu, a ta je, da Muslimani nikada nisu kao cjelina i putem nekog svog kvalifikovanog foruma priznali hrvatsku državu. Što su učinili pojedinci pa i neki istaknuti, učinili su to na svoju ruku, i bez konsultovanja bilo naroda, bilo svojih političkih istaknutih istomišljenika. To priznanje i ta saradnja, makar i pojedinaca, uskoro su izgubili svaki stvarni dublji značaj, jer je demantovano poznatim rezolucijama istaknutih Muslimana iz gotovo svih mjesta Bosne i Hercegovine, koji potpisaše rezoluciju ne samo istaknuti Srbi Muslimani, već i velika većina onih Muslimana koji su se u Jugoslaviji isticali kao Hrvati — Muslimani. Značaj ovih rezolucija može se ocijeniti istom onda, ako se uzmu u obzir sve okolnosti pod kojima su one pisane, a te su nepostojane ikakve političke slobode, niti kakve lične i druge sigurnosti u državi Hrvatskoj.



Na ovome, što ste kr. Vlada odnosno Vi objavili svoj stav prema Muslimanima, držim da ne treba stati, već rad među Muslimanima treba nastaviti u željenom pravcu, jer druga strana ne miruje, već se svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima trudi, da Muslimane održi u svojim rukama i upotrebi u svoje paklene ciljeve.



Meni, i kao Srbinu i kao Muslimanu, stalo je do toga, da se što više Muslimana za koje sam osvjedočen da su ispravni, privede našoj nacionalnoj zajednici, i upotrebi za naše nacionalno ozdravljenje i vaskrs naše države i slobode.



U tome pravcu trebalo bi da se učini dosta predradnja, od kojih je ona dobrog postupka četnika prema Muslimanima u novije vrijeme već pokazala dobre rezultate i dobar odjek u našem svijetu. Potrebno bi bilo gdje to ide, a ja vjerujem da bi pored svega već sada išlo na nekim mjestima, uzimati Muslimane u bilo zajedničke bilo posebne četničke odrede, što bi poslije prvih slučajeva išlo u mnogo većem broju. Stvar s ovim naime iznosim s rezervom zato što su se postupcima četnika, odnosno možda tuđih provokatora među njima, po mnogim mjestima u Bosni, a naročito u Foči i Goraždu, odnosi između pravoslavnih i Muslimana dosta poremetili. U početku hrvatske države, a naročito poslije poznatih rezolucija Muslimana, osobito one sarajevske i mostarske, raspoloženje muslimanskih masa, izuzimajući jedan mali broj ustaša, protivu hrvatske države a za potpunu slogu sa Pravoslavnim bilo je jako napredovalo. Međutim gornji incidenti i propaganda Hrvata i komunista, stvorile su među Muslimanima dosta mučnu situaciju i nepovjerenje prema Srbima (četnicima), koja se ipak dobrom voljom i planskim radom može ukloniti.



Jedna važna stvar u pogledu povjerenja Muslimana u ovu našu akciju, a obzirom, da na našu nesreću nema muslimanskog pretstavnika u kr. Vladi, bilo bi i to, da bi ste Vi uzeli sebi jednog istaknutijeg Muslimana, koji ima dobar glas i političkog korjena u narodu, davši mu odgovarajući rang prestavnika Muslimana i savjetnika po svim pitanjima koja se odnose na krajeve u kojima Muslimani žive.



Ovu stvar smatram za najvažniju, i ukoliko bi se prihvatila trebalo bi joj dati najveći popularitet, zato što se neprijateljska propaganda služi svim mogućim podvalama, kao na primjer onom o namjeri Srba da potpuno iskorijene Muslimane i slično. Kada u kr. Vladi u Londonu mogu da sjede dva Hrvata i to u vrlo važnim funkcijama, čija su sabraća i jučerašnje političke pristaše skoro kolektivno dejstvovala u pljačkama i zločinima nad Srbima, a da se ni jedan od njihovih ranijih pristaša nije javno ogradio od tih zločina i pljačka, onda je moj gornji zahtjev odnosno prijedlog potpuno razumljiv i opravdan, ne samo sa gledišta Muslimana, nego još više sa gledišta srpskog, odnosno sa gledišta cjeline.



Izlažući Vam i predlažući gornje, i ja i svi ispravni Muslimani priznajemo s bolom u duši i gnušanjem, da su se mnogi Muslimani odrekli ne samo svojih bratskih nego i čovječanskih obzira, i počinili zločine koje mi najodlučnije osuđujemo. Mi smo svi za to jednodušno, da se svi ovi zločinci privedu zasluženoj kazni kad za to dođe momenat. Mi idemo još i dalje i kažemo, da ćemo privesti kazni i one koji su u momentu srpske tragedije bili pasivni, a mogli su nešto pomoći.



Verujem gospodine ministre, da sam s ovim pismom, odnosno sa izloženim u njemu, pogodio i Vaša intimna osjećanja i raspoloženja, pa Vas molim da i ovom prilikom primite moje iskreno poštovanje i vjerujte u moju odanost.



Nevesinje, dne 21. jula 1942.



Vaš Dr Ismet Popovac
avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13617
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od laza taj Ned Okt 23, 2016 7:51 pm

Штаб 4. батаљона 1. Гружанске бригаде.
Први с лева је наредник Велисав Стефановић из Топонице, други наредник Славомир Ћировић из Опланића,
трећи п.поручник Никола Петковић из Крагујевца,
четврти наредник Голуб Станковић и пети наредник Љубиша Умељић из Опланића.

Zamisli,nemaju masne brade,kvarne zube,krvave oči...

avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13617
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od laza taj Pon Nov 14, 2016 11:06 pm

Ni na ovim slikama nema ,, bradatih koljača,,

avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13617
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od laza taj Uto Nov 15, 2016 2:07 pm

Ovde je Dragoljub Draža Mihailović ,,zaradjivao,, ordenje a u njega ,u uniformi austrougarske vojske, puca kaplar Josip Broz.



http://www.vice.com/rs/read/kada-okupator-hvali-hrabrost-branilaca-zaboravljeno-groblje-iz-prvog-svetskog-rata-u-beogradu?utm_source=vicefbsr
avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13617
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od laza taj Čet Nov 17, 2016 1:34 pm

Реч ”ЧЕТНИК“ се везује за Матију Бана. Матија Бан је рођен у Петровом Селу код Дубровника 1818. год у србској породици која је била римо-католичке вероисповести као и већина Срба тог доба на простору Далмације. Због тога га данас Хрватска уписује као Хрвата и цинично говори да је Хрват створио четнике.




Матија Бан је био један од најобразованијих свог времена.

У Београд се преселио 1844. где је и остао до краја живота. Био је професор Лицеја,политичар, писац, дипломата… Награђен је чланством у Српској краљевској академији наука. Умро је 1903.год. Баново брдо данас по њему носи назив.
avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13617
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od paket taj Čet Nov 17, 2016 1:35 pm

Mihailovic je legalizirao svoje koljace kod generala Nedica, a Nediceve trupe su bile pod kompletnom kontrolom i operativnom komandom Njemaca.Na ovaj način se većina četničkih komandanata iz Srbije ( Miloš Glišić, Vučko Ignjatović, Predrag Raković, Dragomir Topalović-"Gaga", Vojislav Pantelić, Neško Nedić, Velimir Piletić i drugi ) sa svojim jedinicama stavila u službu Njemaca pod maskom Nedićevih trupa.Formalna i direktna suradnja sa Njemcima,ovjekovijecena ugovorom pocinje od 1943 godine, a plodna suradnja ce se nastaviti do kraja cetnika na zelengori.....1945 godine.
Suradnja između Njemaca i četnika u zapadnoj Bosni započela je već krajem 1941., a posebno je pojačana nakon kapitulacije Italije godine 1943. Tako se potkraj 1941. dogodilo da se četnički vođa Uroš Drenović obratio Talijanima za saradnju i pomoć u borbi protiv partizana, a oni su ga uputili Njemcima u Banju Luku, što je on i prihvatio.Njemci su prihvatili Drenovićeve prijedloge, ali su držali da je primjerenije da on sklopi sporazum s vlastima NDH, uz njihovo posredovanje i pod njihovim nadzorom, nego izravno s njima. To je Drenović prihvatio. Slično su postupili i drugi krajiški četnički komandanti, kao npr. Rade Radić, Vukašin Marčetić, Jovo Mišić i drugi, te su sudjelovali u borbama protiv partizana pod njemačkim zapovjedništvom zajedno sa snagama NDH. Suradnja zapadnobosanskih četnika i Njemaca nastavljena je i godine 1943., a dobila je i konkretne pisane oblike.
Cetnici su odigrali ulogu koljaca srpske djece upravo na Kozari 1942 godine, ali to su bila srpska partizanska sela, koja su po cetnickoj definiciji srpstva bila neprijateljska
Topalovic je u svojoj knjizi "pokreti narodnog otpora" pokusao da opravda cetnicki pokret.i na strani 52, on kaze: " za cetnicki pokret nacija i drzava i vera, su nepodeljive.Znaci srbin, pravoslavac, smatra svakog katolika Hrvatom, i svakog muslimana turcinom.U srpskoj drzavi, ti elementi, trebaju da budu ili unisteni, ili izbaceni."
Prema toj logici, ni partizani nisu Srbi, nego su izjednaceni sa katolicima i muslimanima, cak i gore od toga, zato sto su bezbozni.Posto su u partizanima pravoslavci bili zajedno sa katolicima i muslimanima, za cetnicke vodje to je bila izdaja srpstva.
avatar
paket
Radoznali član
Radoznali član

Broj poruka : 300
Datum upisa : 07.08.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Четништво-део светле српске традиције

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu