Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 44 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 44 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
https://s28.postimg.org/sbinr7rvx/bloggif_58f133ee2ca1e.png
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Učiteljski poziv i njegov značaj

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pon Maj 09, 2016 3:06 pm

OD PREDŠKOLSKE RADOSTI DO ŠKOLSKOG USPEHA



Sadržaj: str.
1. Početak obrazovanja i sticanja znanja................. 5-29
2. Primeri roditelja...................................................29-32
3. Porodična klima...................................................33-37
4. Socijalni i ekonomski status porodice.................37-40
5. Struktura porodica...............................................41-43
6. Podrška roditelja i motivacija dece......................43-48
7. Obrazovni nivo roditelja.......................................48-51
8. Zdravstveno stanje roditelja i uticaj
spoljašnje sredine na zdravlje..............................51-54
9.Slobodno vreme i njegov uticaj na
psihofizički razvoj.............................................................55-58
10.Kako roditelj može pomoći
vaspitaču ili učitelju...........................................................58-62
11.Iskustva koja deca stiču u toku
obrazovanja......................................................................63-77
12.Upotreba računara i video igrica na formiranju navika i
usvajanju moralnih normi i postizanje socijalnih odnosa između vršnjačkih grupa..................................................................................78-91
13. Upitnik za učenike(omiljena video igrica)...............91-93
14.Razvijanje drugarstva i uticaj dečje igre u vrtiću
i u životu deteta................................................................94-113
15. Lista posmatranja razvijenosti dečje kreativnosti
i stvaralaštva...................................................................114-115
16. Dete i televizija i njegovi uticaji i
efekti televizijskog programa..........................................115-120
17. Koliko dugo gledati televiziju.................................121-122
18.Da li dozvoljavati deci da gledaju
sve sadržaje na televiziji..................................................123-131
19. Da li roditelji treba da podržavaju
sve sadržaje na televiziji...................................................131-133
20 Da li društvo treba da se uključI u alarmiranje i signaliziranje pojedinih neprimerenih sadržaja na televiziji kada deca dođu iz predškolske ustanove ili iz škole…………………………………………………………………………….133-134
21 Učenje identifikacijom , imitacijom i
učenjem uloga……………………………………………………….……..…134-145
22. Ostvarivanje radosti predškolskog deteta
i uspeha u školi…………………………………………………….…………...145-143
23.Literatura……………………………………………………………..………145-148















Početak obrazovanja isticanje znanja


Detetu kao i svakom živom biću je potrebna određena pomoć da bi odrasli i dostigli starosnu dob kada mogu sami da se brinu o sebi. Iz raznih životnih situacija uočavamo da je svako živo biće kad se rodi bespomoćno u obavljanju svojih osnovnih životnih potreba, pa na osnovu toga zaključujemo da je veoma važna delovanja i uticaj odraslih. Dete kad se rodi ne može samo da se hrani i da se brine o sebi i zato ih svrstavamo u osnovne primarne potrebe. Zato je potrebno mnogo vremena da nauči neke osnovne sposobnosti. Odrastanje predstavlja jedan vrlo složen i kompleksan proces koji zahteva adekvatan pristup i prilagođavanje vremenu.
Dete je u životu slabo, podređeno,često nemoćno. Ono oseća taj podređeni položaj u društvu odraslih. U mnogim životnim situacijama: u porodici, u školi,i društvu ono doživljava neuspeh i razočarenja. Ono ih svojom osetljivošću teško podnosi , zbog čega trpi i pati. Njemu je u takvim prilikama potreban moralni oslonac, potpora i tuđa pomoć. I ono ih žarko želi i traži kod ljudi u koje veruje, prema kojima ima poverenja. Naša je dužnost da svako dete podignemo i podržimo u stvaralačkom radu, da nađu svoj uspeh, da otkriju i razviju svoj talenat i da steknu svoje mesto u društvu. Odrastanje je individualan proces i vrlo svojstven i jedinstven. Na razvoj pojedinca utiču pojedini faktori koji svakodnevno utiču na naš psihofizički razvoj. Dakle sazrevanje je individualno. Dete koje se rodi predstavlja deo porodice. Zapravo, dete ima svoje mesto u porodici čineći porodicu kao i ostali članovi porodice.
Za odrastanje dece i postizanje socijalizacije zaduženi su roditelji, društvo, socijalna sredina koja veoma utiče na formiranje, oblikovanje ličnosti i prihvatanje i usvajanje moralnih normi , kulturnih svojstava i duhovnih vrednosti kojim će se pojedinac pridržavati u toku života. Svakako da je pojedinac u početnoj fazi razvoja u nemogućnosti da zadovolji svoje potrebe , pa su mu zato potrebni roditelji koji predstavljaju primarni faktor razvoja. Počev od ishrane, hodanja, izgovaranje prvih reči, učenja, zapažanje, itd.
Vrlo je važno naglasiti da se emotivna struktura, takođe, prvo izgrađuje u okviru porodice koja je veoma značajna za uspostavljanje emotivne ravnoteže. NašI ljudi vole decu. Uvek su skloni da se njime pozabave, porazgovaraju, našale. Ne samo u slobodno vreme, već i na radom mestu, uz svakodnevni rad. To prijateljstvo sa odraslim ljudima raznih profesija je od velikog značaja za razvitak njihovog radnog iskustva i vaspitavanje uopšte. Dete koje uspostavlja prvi odnos jeste odnos sa roditeljima koji su osnova za uključivanje deteta u društvenu grupu i obrazovne institucije u kojoj će dete usvajati znanja, umenja, veštine i navike.
Dakle, porodica je primaran i veoma značajan faktor za celekupni razvoj pojedinca. Kako dete odrasta roditelji predstavljaju model ili obrazac ponašanja koji će dete prihvatiti kao univerzalni način. Sa polaskom u predškolsku ustanovu započinju se inetezivni socijalni procesi , razvijanje mentalnih sposobnosti, navika, veština, znjanja, higjenskih navika itd. Tada se deca odvajaju od svojih roditelja na neki određeni period na koji nisu navikli pre pohađanja vaspitno- obrazovne ustanove






Tada svoje vreme, pre svega, usmeravaju na usvajanje znanja, igranju u kojoj uče, druženju itd. Susreću sa jednim novim načinom života i korišćenje vremena. Zapravo ,vreme koje su provodila kući dok nisu pohađala predškolsku ustanovu i vreme koje koriste u predškolskoj ustanovi predstavlja jednu novinu, odnosno inovaciju.
Susreću se sa novim objektom koji ga okružuje, nova lica i nove autoritete koji će neko vreme zameniti njihove roditelje. Zatim, postepeno se navikavaju na poštovanje određenih kodeksa koji preovlađuju u vrtiću. A sve to iziskuje prilagođavanje i adaptaciju dece u predškolskoj ustanovi u kojoj će provoditi vreme sa svojim vaspitačima i sa ostalom decom. Sasvim je sigurno da će biti prisutnosti otežavajuće okolnosti prilagođavanja dece, zatim teškoće odvajanja dece od svojih roditelja, neprihvatanje vaspitača koji na neki način preuzimaju ulogu njihovih roditelja itd. Zato je veoma važan pristup vaspitača i njihovo znanje , osposobljenost i stručnost u iznalaženju pravih i adekvatnih rešenja koja će dovesti do povoljnih rezultata.
Kada se deca uključe u predškolsku ustanovu , pa zatim u školu, jedan od prvih procesa koji nastaju u njoj jeste učenje bontona ili pravila ponašanja koji će biti prihvatljiv u toj ustanovi, u socijalnoj sredini i u odnosu sa odraslima, roditeljima, drugom dece, ostalim vaspitačima itd. Važno je poštovati reč vaspitača u svim situacijama i u svim okolnostima. Zatim, uče da pozdravljaju jedni druge pri susretu, zatim kada zatraže nešto od svog druga ili drugarice da iskaže rečima: Da li mogu da pozajmim ?(npr. nešto od didaktičkog materijala, bilo to da su u pitanju neke kockice, papir na kome će dete nešto crtati, bojice…). Ukoliko njegov drug ili drugarica mu pozajmi, bitno je da se zahvali svom drugu ili drugarici, pa čak i da ne pozajmi svom drugu da iskaže zahvalnost. Da ne treba da govore jedni drugima ružne i neprimerene reči ii kreveljenje, pa čak i da se desi da čujemo takav izraz da nikako, odnosno da ni po kojoj ceni ne smemo da uzvratomo takav način komunikacije sa svojim drugovima.
Zapravo da uvek, u svokoj prilici govorimo primerene, blage reči koje će veoma značiti našim drugovima iz vrtića. Kada bude obrok(užina), da moramo ćutati dok jedemo i da kažemo jedni drugima prijatno. Postavlja se pitanje da li će se deca ponašati u predškolskoj ustanovi kao što su se ponašala dok su bila kod kuće? Da li će imati sva prava u toj ustanovi kao što sui mala kod kuće? Da li će imati prava da rade šta požele? To su jedna od glavnih smernica na koje treba obratiti pažnju.
Naravno da neće imati iste mogućnosti i iste povlastice koje je imalo kod kuće. U jednoj tako društveno organizovanoj vaspitno- obrazovnoj ustanovi sva deca imaju , pre svega, podjednaka prava , iste obaveze, iste dužnosti i sva deca poštuju ista pravila. Dakle, tu deca stiču osnovna pravila ponašanja i osnovna znanja koja će proširivati kada pođu u školu i to će im biti, baza ili osnova za dalje sticanje znanja.
Kada su usvojila osnovna načela i osnovne norme ponašanja i interakcije sa stalom decom lakše će se uključiti u dalji proces obrazovanja. Vaspitno obrazovne aktivnosti koje se organizuju i podstiču, usmeravaju i bogate, najvažniji su putevi uticaja na razvoj i učenje. Zbog čega je potrebno da se obezbede odgovarajući uslovi i podsticaji za sve aktivnosti dece neophodne za uspešno dostizanje zrelosti i uključivanje u društvenu sredinu. Putem odgovarajućih aktivnosti dece stiču se perceptivno - motorne veštine neophodne za uspešno snalaženje u oklini i uočavanje odnosa koji vladaju u njoj, od čega zavisi njegov kognitivni razvitak. Potreba za kretanjem je veoma velika u ranijim uzrastima u čitavom predškolskom periodu života, jer obezbeđuje deci prirodan rast i spontano učenje. Deca treba da u što većoj meri uče u dodiru na neposrednom stvarnošću uz direktno usmeravanje vaspitača koji im pomaže da protumače i organizuju svoje iskustvo. Postavlja se zahtev za bogatom i raznovrsnom čulnom stimulacijom, koja pored toga što treba da što više angažuje čula, zahteva i korišćenje svih njegovih sposobnosti(psihomotornih, mentalnih, kreativnih).
Zahtevi:
1. Biti pokretač, a ne poučivač;
2. Mobilisati dečju aktivnost;
3. Uključiti školu u život;
4. Polaziti od dubokih interesovanja deteta;
5. Stvoriti od razreda pravu dečju zajednicu;
6. Zameniti spoljašnju disciplinu slobodnom prihvaćenom unutrašnjom disciplinom;
7. Spojiti manuelne aktivnosti sa radom duha;
8. Razvijati kod deteta stvaralačke sposobnosti.

Vaspitač dok je dete u predškolskoj ustanovi treba biti pokretač , organizator i početnik u razvijanju interesovanja i znatiželjosti kod dece. On je taj koji treba da animira i stvori kod dece ljubav i da zainteresuje dete za ono što priča i pokazuje detetu. Vaspitač ne treba samo da govori o nečemu samo da bi nešto rekao kako bi dece naučila, već je potrebno da dete želi da nauči i da ostvari ono što vaspitač ili vaspitačica radi. Ukoliko samo govori deci sa dosađivanjem i kako bi vreme što pre brže prošlo, na takakv način neće moći da zainteresuje decu i da postane pokretač.
Biti pokretač znači da vaspitač usmeri dečju pažnju na neku određenu aktivnost, da dete pažljivo gleda ili sluša kako vaspitačica čita ili nešto objašnjava. Znatiželjnost i smisao igre i učenja je u tome da i deca žele da nauče ili da budu likovi pojedinih tekstova za decu.
Zadatak je da se kod svakog deteta stvori zainteresovanost i želja da se nauči i da se deca igraju sa radošću. Takođe, važno je reći da vaspitač treba da razvija kod dece interesovanja za ono što se radi u vrtiću. . Mobilisati dečju aktivnost podrazumeva pre svega usmeriti dečju pažnju na ono o čemu se govori na času ili kada se izvodi neka aktivnost u dečjem vrtiću. Jako je bitno kada su deca pre svega u vrtiću da se zainteresuju i da svu svoju pažnju usmere ka onome o čemu vaspitač govori. Umetnost vaspitača je da mobiliše, odnosno, da prisvoji i usmeri pažnju deteta sa nečega što je nebitno i manje važno od onoga što govori vaspitač. Treba reći da dužina pažnje deteta u predškolskom periodu je dosta kratka, pre svega iz razloga što su deca još mala da bi imala pažnju koju imaju odrasli. Ali je jako bitno da ta pažnja bude usmerena na aktivnost. Da dete razmišlja o onome o čemu se govori u vrtiću i ono što vasitač objašnjava deci. Dečja pažnja će biti vrlo usmerena na ono što priča ili pokazuje vaspitačica ukoliko to bude dovoljno interesantno deci.
Deca u vrtiću veoma vole da se igraju i zato je veoma važno da ukoliko o nečemu uče da postoji maketa ili neki omanji predmet koji deca mogu da drže u rukama, da zagledaju i da steknu znjanja sa više čula.
Kada deca pođu u školu isto tako veoma je važan odnos učenika i učitelja.
Koliko će dete biti uspešan učenik zavisi će i, pored toga, koliko dete uči i posvećuje pažnju učenju i školi, ali isto tako i od učitelja, njegovog ponašanja, njegove aktivnosti na času, ljubavi prema deci koju pruža itd. Bitno je reći i za učitelje da je jako važno da budu dobri pokretači i animatori u procesu učenja, sticanju znanja, veštine, sposobnosti. Da li učitelj treba samo da priča deci o onome o čemu se uči na času? Naravno da ne. Njegov zadatak je da nauči decu potrebnima znanjem, da stvori ljubav i prijateljstvo sa decom, da razume dete, da shvati njegove potrebe i njegov način života. Nastava na času treba da bude što interesantnija i očiglednija. Da uče iz života i prirode u kojoj odrasta.
Zato je bitno da učitelj ne bude samo neko ko ih uči kako bi nešto naučili, već da deca zavole školu, učitelja, da razvijaju drugarstvo u školi, da nauče da shvate kako im je škola jako bitna kao sastavni deo života u kojoj provode vreme kao i kod kuće. Učitelj treba da kod dece razvija sve aspekte njegove ličnosti , da ih bodri, da im uliva samopouzdanje i motiviše za učenje. Svakako je da sva deca ne mogu biti uspešna na svim predmetima i ostvarima o kojima govori učitelj. Neko dete će biti više zainteresovanije za srpski jezik, neko za matematiku, a, pak, neko dete za likovno, muzičko, ili fizičko. Zato je važno da bude podjednaka vrednost svakog znanja. Učitelj treba da otkriva dečje talente, da posmatra dečje angažovanje, da ih usmerava i podržava.
Kako dete odrasta njegova pažnja biva sve dugotrajnija, ali ,opet, zavisi od veštine i sposobnosti učitelja i njegovom pristupu deci. Kada učitelj govori o nekoj pojavi, predmetu ili o nekom procesu jako je bitno da to bude očigledno, da to deca mogu da vide, da upoređuju sa prirodom, sa živim bićima, da shvate uzrok i posledice. Zato je veoma važno da učitelji u učionicama imaju pomoćna sredstava, plakate, ilustracije, razne makete, kako bi učenici lakše učili i kako bi im bila pažnja usmerenija na ono o čemu želi učitelj da ih nauči. Ukoliko nema ničegana stolu, ili u dečjem okruženju, a učitelj želi da zaokupira dečju pažnju, nailaziće na mnoge prepreke i neuspešnosti u realizaciji onoga što želi da postigne. Sledeća važna stavka jeste uključivanje škole u život. Postavlja se pitanje da li deca mogu da uče, da stiču znaja, iskustva ukoliko to što uče nema veze sa njihovim životom ? Naravno da ne mogu, jer u školi i u vrtiću deca stiču znanja, veštine, navike, postupke, umenja kojima će se služiti tokom svog školovanja i odrastanja. Život dece je veoma povezan sa školom. Uostalom, dečji život je pre svega ispunjen vremenom koje dete provodi u vrtiću i školi. U najranijem detinjstvu, dete provodi vreme u vrtiću. Tamo se igra i stiče znanja. Da li ta znanja koja deca stiču , mogu ili treba da primenjuju u svom životu? Naravno. Ta znanja su veoma bitna.
U vrtiću deca uče kako treba da se druže, da se igraju , da poštuju sebe i svoje drugove, da dele svoje igračke i da imaju razumevanja jedni prema drugima. Kada dete nauči osnovne parametre ponašanja i osnovu znanja koje im je potrebno za taj uzrast, moći će veoma lako da se prilagode porodici, drugoj deci, da pričaju sa drugim ljudima i da se obostrano uvažavaju.
Mnoga znanja stiču u vrtiću, pa ta znanja treba da primenjuju i kod kuće. U školi , takođe, detetov život je uključen u školu. Deca ona znanja koja su stekla u vrtiću ili u nižim razredima škole, razvijaju, produbljuju i stiču nova znanja, tj. proširuju ona znajna koja su do tada stekla. U školi deca uče o mnogim stvarma koje su im potrebne u životu i za njihovo odrastanje. Vaspitno- obrazovni rad je veoma značajan pre svega što razvija i otkriva dečja interesovanja. Veoma je važno poštovati i uvažavati dečja interesovanja i dečju potrebu da nešto nauče više od onoga što uče u školi ili potrebu da nauče nešto što nisu učili. Na taj načun deca razvijaju interesovanja i počinju da stiču i proširuju zanja koja će im biti potrebna.
Sa polaskom dece u vrtić, pre svega, pa zatim u školu, deca imaju različita interesovanja, različitih jačina prema nekoj oblasti ili predmetu koji će izučavati u školi. Cilj vaspitača je da otkrije šta dete želi, šta dete voli, zbog čega se dete baš interesuje za to područje itd. U toku vaspitnog obrazovnog rada dužnost je vaspitača da razvija kod dece ispoljavanja njihovog znajna i interesovanja. U toku rada, vrlo često se može primetiti šta dete želi da nauči. Šta je to što ga interesuje. U pojedinim aktivnostima deca će se interesovati za različita znanja. Pa tako neko dete će se više zainteresovati kada su pitanju matematički pojmovi. Na primer geometrijska tela kao što su: lopta, valjak, kupa, kocka, kvadar itd.
Njihova interesovanja će se bazirati na tome kako nastaje loptasti predmet, zatim čega sve ima u prirodi u obliku lopte. Zatim će upoznavati i druge geometrijske figure, npr: valjak, kvadar, piramida… Upoređivaće sa predmetima koje vidi u svojoj okolini,u kući itd. Isto tako kada su upitanju brojevi, proste računske operacije . Neka deca će se više interesovati za recitovanje, učenje pesmica, da upoređuje koje su dobre a koje loše strane ljudi, prijateljstvo, učenje prvih slova itd. Neka deca će se više interesovati za likovno izražavanje isl. Ovde je potrebno napomenuti da je veoma važno razmatrati interesovanja dece. Podstaći dete i podržati ga u njegovom interesovanju. Predložiti mu još neka didaktička sredstva iz kojih može nešto naučiti. Škola je ,takođe, bitan faktor za razumevanje i prihvatanje dečjih interesovanja. Svako dete će ispoljiti svoja interesovanja u toku školovanja, a najbitnije je podržati dete i razvijati kod dece njihova interesovanja. Stvaranje prave dečje zajednice od razreda predstavlja , takođe, jedan od važnih preduslova za sticanje znanja i razvijanja pozitivnih efekata u obrazovanju. Jako je bitno stvoriti vrlo pogodnu atmosferu u kojoj učenici mogu da uče i da steknu znanje koje im je potrebno. Veoma je važno razviti kod dece međusobno uvažavanje i vrednovanje.
Treba težiti ka tome da svako dete pomogne svom drugu ili drugarici kada se zadese u nekoj teškoj situaciji, kada ne mogu nešto da nauče ili kada im je potrebna pomoć kako bi napisali domaći zadatak. Deca treba da nauče da vrednuju svoje drugove sa kojima provode vreme u školi, sa kojima se druže, ali isto tako da vrednuju i svog učitelja ili vaspitača. Ukoliko se kod dece razvije drugarski odnosi i zajednička rešavanja pojedinih školskih zadataka, nastajaće funkcionalnost i atmosfera za učenje i radost.
Naravno i kada deca pohađaju predškolsku ustanovu veoma je važno druženje dece i ravnomerno i podjednako pružanje ljubavi i podrške. Jedan od takođe važnih elemenata jeste razvijanje unutrašnje discipline. Deca se susreću sa raznim oblicima ponašanja i načinima sagledavanja na obrazovanje. Vrlo često dok su u školi susreću se sa decom starijih razreda koji obrazovanje i sticanje znanja shvataju na neki olakšavajući i bezbrižan način i takav odnos kod pojedine dece stvara pometnju. Treba naučiti da razvija utrašnju slobodu i unutrašnju disciplinu duha koja će mu biti veoma značajna za učenje i sticanje sazanja. Jako je bitno spojiti manuelne aktivnosti kao što su igranje kockicama, slaganje slagalica, bojenje, popunjavanje pojedinih stvari koje nedostaju itd. sa radom duha. Dakle, kada učenik počene da se bavi nekom aktivnošću jako je bitno da to što radi bude ispunjeno duhovnom potrebom i unutršnjim zadovoljstvom koje će doprinositi celokupnom razvoju deteta.
U glavnom sve što deca rade u vrtiću, pa zatim u školi doprinosi i razvoju duhovnosti i unutrašnjih potreba za realizacijom dečjih potreba. Manuelne aktivnosti u dečjem vrtiću zahtevaju upotrebu mišljenja i mašte koje dovode do razvijanja intelektualnih sposobnosti dece. Ukoliko npr: grade neku kućicu ili kulu od kockica ili domina, ono će osećati u sebi je radost i zadovoljstvo, zato što gradi i ulaže intelektualni i fizički napor da to ostvari. Kada se dete igra u vrtiću, ono pre svega se razvija i gradi kako duhovno tako i moralno. Razvija i takmičarski duh i zadovoljstvo u tome što radi.
Svaka fizička aktivnost koju dete obavlja u vrtiću vrlo je povezana sa unutrašnjim nagonom i unutrašnjom aktivnošću koje doprinose ostvarivanju dečjeg interesovanja. Jako je bitno da manuelne aktivnosti doprinose unutrašnjoj duhovnoj izgradnji. Uutrašnja duhovna potreba deteta treba da doprinese razvijanju svojih sposobnosti, jer je to jako bitan segment koji će značiti za uspeh deteta i radosti u vrtiću. Kada dete pođe u školu isto tako je veoma važno da dete razvija unutrašnje zadovoljstvo i radosti koje će doprinositi celkupnom razvoju ličnosti deteta. Važno je to da je potrebno kad deteta, da bi bilo uspešno u školi, razviti duhovne potrebe i stvoriti kod dece radost i zadovoljstvo zato što idu u školu. Svaki postignuti uspeh deteta doprinosiće ka usavršavanju i težnji ka ostvarivanju boljih i uspešnijih rezultata. Ukoliko dete oseća radost i ljubav prema školi i učitelju ono će iz duhovnih potreba i isunjenošću težiti ka sticanju saznanja , razvijanju većih interesovanja prema nastavi. Dete će samo stvoriti harmoniju unutrašnjih težnji, i dečjih potreba sa zadacima koji ih očekuju u školi ukoliko budu ispunjeni radošću, podsticanjima, toplinom i razumevanjem od onoh ljudi koji ih uče i razvijaju potrebe za sticanjem zanja. Postavlja se pitanje ukoliko dete kada pođe u školu i u većini slučajeva ne oseti radost i zadovoljstvo zato što je učenik i zato što ide u školu, da li može da postiže povoljne rezultate u školi? Sasvim je sigurno da tu imamo limitirajuće faktore koje dovode do umanjivanja dečjih unutrašnjih nagona i nedovoljno motivacionih sredstava koje će dovoditi do uspešnog školovanja. Zato je veoma važan zadatak učitelja, da stvori pozitivnu radnu atmosferu u kojoj će svaki učenik biti zadovljan bez obzira na svoje intelektualne mogućnosti.
neko živo biće, predmet ili pojavu. Dok je još sasvim malo ono oseća potrebu da crta i da se likovno izražava. Najčešće u tom period dok još ne krene u predškolsku ustanovu žvrlja i crta stvari koje nisu razumljive i koje su predstavljenje žvrljanjem. Tek kasnije kada dete krene u predškolsku ustanovu dete se likovno izražava i najčešće crta. U tom period dete vrlo često započinje svoja likovna izražavanja tako što crtaju sebe, svoju porodicu, mamu, tatu, brata, sestru itd. Na samom početku njihovog crtanja, njihovo likovno izražavanje je sasvim uprošćeno , bez celokupnih detalja i delova. Pa tako da dete započinje crtanje živih bića tako što prvo nacrtaju krug ili dva kruga koja će predstavljati njihovo ili njegovo telo, pa zatim na te krugove crta izdužene delove koji predstavljaju njihove ekstremitete, odnosno, njihovi udovi, ruke i noge.
Kako dete odrasta ono dodaje sve više i više detalje kao što su oči, obrve, usne itd. i njihov crtež postaje kompletniji i potpuniji. Sa razvojem njihovih intelektualnih mogućnosti deca crtaju sve složenije i ostale članove svoje porodice. Tada od jednostavnijih crteža njihovo izražavanje prelazi u složeniji nivo. Kasnije se dete u starijoj predškolskoj grupi upoznaje i sa likovnim tenikama i materijalima za crtanje. Dete će crtanje započeti olovkom i to najčešće grafitnom, pa zatim koristiće flomastere, drvene bojice, voštene bojice, vodene boje, tempere itd. Tada detetu crtanje postaje sve interesantnije i na taj način razvija kreativne sposobnosti, stvaralačke i maštovitost. Dete će takođe da zapaža i prirodna nebeska tela kao što su: mesec, zvezde, sunce, zatim prorodne pojave kao što su kiša, sneg, magla itd. Na većini njihovoh prvih i početnih radova dete će crati sunce sa oblacima pa zatim ostale elemente crteža. Vrlo često će crtati mesec i zvezde na nebu, prirodu kao što je drveće, travu, životinje, i kućice. Delove crteža i njihova struktura zavisi će, pre svega, od njihovog zapažanja. Zatim, kada dete nacrta svoj crtež imaće mogućnosti da svoj crtež oboji nekom od tehnika. Crtanje je jako bitno za dete u predškolskom periodu pre sve iz nekoliko razloga a to su načini i mogućnosti razvijanja sposobnosti za pisanje kada deca krenu u školu.
Deca dok crtaju upoznaju tanku, debelu, krivu, pravu, izlomljenu liniju koje će im značiti za pisanje prvih slova kada pođu u školu.Te linije predstavljaju elemente slova koje su veoma bitne za pravilno pisanje slova. Kada pođu u školu imaju nastavni predmet likovno vaspitanje na kome crtaju i boje i uče o važnostima likovnog izražavanja.
Sposobnosti i veštine koje su stekli u predškolskoj ustanovi su veoma bitne za polazak u školu. U školi će deca crtati složenije stvari sa više detalja. Sa polaskom u školu crtaju predmete i pojedina živa bića kompletno i potpuna koje zatim boje. Veoma je bitno posvetiti pažnju crtanju i razvijati interesovanja kod dece za ctranje.

Modelovanje predstavlja jedan od veoma značajnih radnji za razvijanje strvaralaštva kod dece. Kada govorimo o modelovanju obično mislimo na oblikovanje, pravljenju pojedinih oblika, pojava, predmeta, živih bića isl. Dakle, modelovanje podrazumeva detetovu aktivnost u izradi pojedinih predmeta od nekog materijala koji može da se oblikuje. Ovde najčešće mislimo na plastelin i glinu. Plastelin predstavlja sredstvo koje se koristi u vrtiću za modelovanje , odnosno, oblikovanje, dečijih zamišljenih ideja. Plastelin se najčešće nalazi u kutiji u različitim bojama.
Dete kada uzme plastelin u ruke, ono ima mogućnost da ga oblikuje, da pravi određenu formu i da tako napravi pojedini predmet, čoveka ili životinju.
Plastelin je veoma mek i dete može stiskajući ga u ruke da napravi šta god poželi. On može da se kida na više delova i ponovo sastavlja. Pa tako kada dete želi da napravi neki predmet od plastelina npr: kuću, drvo,neko prevozno sredstvo isl. On će uzeti malo plastelina crvene, bele i žute ili plave boje i na osnovu tih boja će plastelinom napraviti imenovane predmete.
Ukoliko želi da napravi, tj, modeluje neku životinju ili čoveka. Dete će najpre napraviti telo životinje, pa zatim glavu, rep i ostale delove tela i na taj način će napraviti celokupnu životinju. Dete će kombinovati više boja i tako će autentičnost doći do izražaja. Sledeće sredstvo koje se koristi u modelovanju jeste glina. Ovo sredstvo možemo ređe da susrećemo u dečlem vrtiću ali se ponegde još koristi , pre svega zbog pristupačnosti i povoljnosti. Glina predstavlja vrstu zemljišta uz pomoć koje dete uspeva da modeluje i pravi predmete isto kao i sa plastelinom. Ono što je specifično za glinu jeste to da je ona jednobojna i brzo se suši. Deca koja modeluju glinom imaju mogućnost da to što naprave da oboje. U školi takođe deca na ovaj način razvijaju stvaralačke sposobnosti.

Pletenje predstavlja takođe jedno od veoma važnih etapa koje treba da se primenjuju u dečjem vrtiću. Deca uče da uz pomoć pojedinih materija pletu i izrađuju pojedine predmete. Ti predmeti mogu biti pojedina postolja, odevni predmeti, krošnje, narukvice itd. Pletenje se uči.
Dakle, vaspitač je dužan da pokaže deci rukovanje i veštinu izrade pojedinih predmeta pletenjem. Pletenje može biti koncem, slamom, prućem, kanapom, papirom itd.
Deca mogu da koncem pletu pojedine predmete. Recimo u dečjem vrtiću u pojedinim kutićima nalaze se lutke koje su oštećene, ili koje se vremenom oštete odnosno pocepaju. Zadatak dece je da svako dete ili da svaka grupa dece dobije po jedan ili više predmeta koji će popraviti. Koncem će deca obavijati pocepane i oštećene predmete, čineći od njih lutke ili igračke koje mogu poslužiti u daljem korišćenju. Slama ,takođe, može veoma biti korisna u pletenju. Deci je potrebno obezbediti slamu ili listove od kukuruzovine.
Objasniti deci postupak pletenja.
Kada deca nauče pletenje mogu da ispletu pojedine predmete kao što su pojedini podmetači, venčići,pojedini predmeti koji mogu da se kombinuju sa korišćenjem raznovrsnog pruća. Pletenje može da se obavlja i kanapom. Kanapi mogu biti raznovrsnih boja. Pa tako da deca sebi mogu da ispletu pojedine narukvice, ogrlice, ukrase za igračke itd.

Izrezivanje hartije je veoma značajan segment u radu sa decom. Deca mogu da izrežu papir koji je prethodno presavijen. Prsavijanjem papira i izrezivanje na različitim mesatima predstavlja veoma maštoviti rad dece ,i to kada se papir vrati u prvobitno stanje. Takođe mogu da režu kružiće, kvadratiće, i raznoliko krivolinijsko rezanje koje će izraziti kreativnost.
Papiri mogu biti bele ili drugih boja. Deca mogu da od papira izrezuje razne geometrijske figure kao što su: krug, trougao, kvadrat itd.Te geometrijske oblike koje izrežu mogu zatim da ih i oboje. Vaspitačica može da kaže deci da izrežu neki geometrijsku figure pa da upoređuje sa predmetima koji ih okružuu ili sa predmetima koji su na slici. Na taj način mogu da upređuju dužinu, visinu i druge osobine koje su značajne. Takođe mogu da izrezuju pojedine predmete koje će lepiti na papiru ili u svesci i koje će zatim obojiti.
Tako da na primer mogu da imaju zadatak da nacrtaju u svesci drveće, šumu, kućicu, i čoveka pa zatim da izrežu papire koji će odgovarati njihovoj veličini i obliku i zatim da ih zalepi.
Organizovanje i rad sa decom na razvijanju dečje mašte i stvaralaštva najviše ima uticaja od vaspitačice i njenog angažovanja oko razvijanja dečje znatiželje. Takođe deca mogu da imaju nacrtane krugove koji su poređani po veličini i zadatak svakog deteta je da isečak od svakog kruga koji odgovara datoj boji zalepi na odgovarajuće mesto. Izrezivanje može biti i karton od koga deca mogu da prave sve što im je potrebno za rad na nastavnim aktivnostima. Postoje velike mogućnosti u razvijanju višestrukih segmenata koji obuhvataju ličnost deteta.

Izrada predmeta od prirodnog materijala odnosi se na pravljenje i izradu pojedinih predmeta od priridnih materijala. Prirodni materijali mogu da budu: plodovi mahunarki, odnosno povrća kao što su: pasulj, grašak, zatim zrna od kukuruza, grančice, plodovi kestenja,perje, kamenčići, plodovi voća i povrća itd. Postoje razne mogućnosti u izradi pojedinh predmeta uz pomoć prirodnih materijala. Na ovaj način se deca upoznaju sa prirodnim materijalima, njihovim mogućnosti i primene.
Veoma je važno kada su deca u vrtiću da veoma veliku pažnju usmeravaju prema prirodnim materijalima i njihovim mogućnostima.
Deca mogu uz objašjavanje vaspitačice da prave određene umetničke izrade. Tako da mogu deca na nekom izrezanom kartonu da lepe kamenčiće u koncentrisanim krugovima i da uoče njihovu različitost kada je u pitanju oblik i boja. Zatim mogu da od pasulj, graška i drugih plodova da ,takođe, lepe i ostvaruju zamišljene ideje. Tako da može vaspitačica svakom detetu ili da se deca podele u dve,tri ili više grupa i svaka grupa da dobije na kartonu crtež na kojem će lepiti priridne materijale. Pa, tako da na primer mogu da put zalepe plodove od pasulja i graška ili žita, pa, zatim, da za travu zalepe slamu ili pravu travu, pa zatim kućicu od kamenčića ili od kukurznog zrna itd. Na ovaj način deca razvijaju kreativnost i postižu uspeh u razvijanju stvaralaštva i mašte.
Isto tako deca mogu da lepe prirodne materijale na slici neke životinje ili nekog predmeta. Zatim mogu da izbuše plodove pojedinih mahunarki kao što su pasulj, grašak, boranija, kukuruzna zrna, pa da od njih prave pojedine ogrlice i narukvice. Način izvođenja i upoznavanja dece sa ovim načinom rada umnogome zavisi od kreativnosti i mašte vaspitača njihove osposobljenosti i sl.
Škola kao ustanova u kojoj učenici stiču zanja predstavlja jednu ozbiljniju kategoriju u kojoj učenici , takođe, stiču socijalizaciju( razvijanje društvenosti), zatim uče i stiču znanja, razvijaju određene psihofizičke sposobnosti, interesovanja, veštine, moralne norme, mentalne sposobnosti itd. Treba težiti i biti veoma obazriv da našom decom ne ovlada “gospodski duh”, otuđivanje i negodovanje prema svakodnevnim brigama i fizičkom radu.
Obavezno školovanje naše dece traje osam godina i zahteva onaj deo detinjstva kada dete sve više prelazi sa igre na ozbiljan rad. Dakle, dok je dete u predškolskom periodu , njegov način učenje se bazira pre svega na učenje kroz igru, dok polaskom u školu prvenstveno je usredsređeno na udjbenik i učenje. Poseban značaj škola ima u postepenom prevođenju od igre na ozbiljan rad, u negovanju svih onih ljudskih osobina koje učenjem nastaju, iskustvom i koje se razvijaju i održavaju.
U školi se dete susreće sa raznovrsnim zadacima, školskim vežbama koja škola postavlja detetu, nisu značajni samo po tome što se dete uči pismenosti, upoznaje istorijski razvoj nauke i tehnike, kulture i tradicije dalekih zemalja itd, nego i po tome šta ti zahtevi, školski zadaci i vežbanja imaju karakter obaveze, tj. zakona koje podjednako važe za sve.
Školski rad , odnosno, učenje i sticanje znanja, se tretira kao nešto izuzetno, iznad svih drugih poslova. Za uspešan školski rad i odličan uspeh u školi treba imati neke osbine kao što su: upornost, istrajnost, svakodnevno učenje, čitanje knjiga, itd. A takve osobine treba poštovati i uvažavati.
Vrste i vidovi školskog rada su mnogobrojni i toliko složeni da im treba pokloniti puno pažnje, razumevanje i pomoć.
Školski časovi, učenje lekcija iz knjige, rešavanje zadataka, u školskoj radionici, biblioteci u muzeju, posete preduzećima, radne akcije itd. predstavljaju oblike školskog rada koje prevazilaze, može se reći, i radno vreme jednog odraslog čoveka. Ali u čitavom školovanju postoji danas jedna mnogo važnija stvar od koje ne zavisi samo ono što se obično zove uspeh u školi: nedovoljan, dovoljan, dobar, vrlo dobar, odličan, već nešto od čega zavisi vrednost školovanja uopšte.
Naime, današnja škola i sve ono što se obično uzima u obzir kada se ceni uspeh u školi, zatim racionalna shvatanja o značaju škole, školovanju, i naposletku pogrešna shvatanja roditelja o obaveznom osmogodišnjem školovanju. Svi ti elementi čine preduslove i stvara mogućnosti za otuđivanje učenika od stvarnosti, od svakodnevnog života porodice, brigama čoveka uopšte.
Dete se u školi uči da ceni i poštuje znanje koje se vrednuje. Tu pre svega, doživljava lepotu stvaralaštva.
Obrazovanja je saznajna aktivnost u kojoj dete uči i stiče nova znanja o nečemu što nije znalo. Ono se stiče, usavršava, uobličava i proširuje iskustvo dece i prenose im se odabrana saznanja koje je čovečanstvo tokom svoga razvoja prikupilo i strukturiralo u oblastima nauke, tehnike, rada, proizvodnje, umetnosti i društvenih odnosa.
Treba istaći a to je da škola u životu deteta treba da se pojavljuje kao jedan element, sastavni deo njegovog života, ali , sasvim sigurno je, da dete treba da ostane sa porodicom prevazilažeći zajedničke problem i životne poteškoće.
Obrazovanje ukoliko vodi računa o zrelosti deteta i njegovom ličnom iskustvu, može da ima značajnu funkciju u razvojnom procesu obrazovanja koje je sastavni deo šireg procesa vaspitanja kao omogućavanja, potpomaganja, usmeravanja i uobličavanja procesa razvoja.
Da bi se na najbolji način ostvarile vaspitne funkcije obrazovanja, ono treba da se osloni na saznajna interesovanja dece za pravi život socijalnu i prirodnu sredinu koja ih okružuje, njihovu radoznalost, žeđ za saznanjem i potrebe za stvaralačkim izražavanjem. Sve to treba da doprinese da se dete razvija i emancipuje kao ličnost svesna sebe i svojih potencijala, svoje prirodne i društvene sredine kojima će se prilagođavati bez potčinjavanja kao i svoje povezanosti sa pojavama oko sebe i odgovornosti koju čovek ima za svoje postupke.
Najveći je problem u činjenici da obrazovanje treba da priprema za budućnost koja je neizvesna zbog sve bržih promena koje se odigravaju u tehnologiji i načinu življenja uopšte.


Treba reći da postoje pojedini elementi koji su veoma važni kao faktori koji za roditelje i uspeh dece u školi i njihovo pravilno odrastanje, a to su:
• Primeri roditelja
• Porodična klima
• Socijalni i ekonomski status porodice
• Struktura porodice
• Podrška roditelja i motivacija dece
• Obrazovni nivo roditelja
• Zdravstveno stanje roditelja i uticaju spoljašnje sredine na zdravlje


Primeri roditelja



Ovo je veoma važna osobina i uticaj roditelja na psihofizički razvoj pojedinca. Uzor ili primer je veoma značajan za prihvatanje pojedinih stavova i vrednosti koje su značajne za razvoj ličnosti. Dete kada dostigne određeni nivo psihofizičkog razvoja, roditelji će mu biti glavni i jedini uzor sa kojim će se identifikovati i od koga će dete usvojiti sve načine sagledavanja i ono što čuje ili vidi od roditelja. Dakle, roditelji su osnovni uzor ili model prema kojem će i dete ophoditi kao idealnim i prihvatljivim. Dok su roditelji u mlađim godinama, vrlo često i vrlo malo obraćaju pažnju o svom ponašanju, komunikaciji( u kojoj vrlo često možemo čuti neprimerene i pogrdne reči, gordost, srdjbu, netrpeljivost itd.). Svojom komunikacijom roditelj reguliše porodičnu klimu, podstiče pozitivne emocije, poslušnost dece, deca stiču pozitivnu ili negativnu sliku o sebi, dominantnost ili submistivnost.
Dok je dete u ranom periodu odrastanja vrlo je važan pristup roditelja prema detetu. Najvažniji elementi pristupa jesu komunikacija i odnos roditelja prema detetu. Treba naglasiti da neprimerene reči ukoliko roditelji upotrebljavaju može se vrlo negativno i podražavajuće manifestovati i reflektovati na psihički razvoj deteta. Mogu se formirati vrlo ozbiljne i negativne osobine kod dece u koliko roditelji, često upotrebljavaju jedan takav obrazac komunikacije i ukoliko vrlo često komunicira na takav način i postane univerzalni model ponašanja. Jer će takvim načinom komuniciranja uticati na formiranje stavova i uticaće na prihvatanje i primenjivanje takvih načina komunikacije. Roditeljevo komuniciranje će se direktno ili indirektno odraziti na ponašanje i komunikaciju deteta. Pored primera komunikacije, veliki uticaj roditelja kao učitelja jesu primeri ponašanja roditelja.
Gestovi, mimike,neprikladno ponašanje, takođe se reflektuje na formiranje i oblikovanje ličnosti. Nekada roditelji „usađuju“ detetu pogrešne stavove i vrednosti druge dece. Na primer kada dete ide u školu sa ostalom decom, tada se deca susreću
sa raznim izazovima koji se odnose na to da pojedini učenici pokazuju uspešne rezultate od ostalih učenika, ili da su pojedini učenici nestašniji od ostale dece i takve situacije gotovo sva deca govore kući roditeljima. Bitno je da roditelji ne izdvajaju decu po takvim svojstvima, već da vole jedni druge, da pomažu jedni drugima, da kod njih izgrade moralne i duhovne, osobine ili svojstva. Pogrešno je kada roditelji govore deci :
„ Taj dečak je slab učenik ili učenica, nemoj slučajno da te vidim da se družiš sa njom ili njim“, zatim taj dečak je nevaspitan i šta ćeš sa njim“ itd .
Takve situacije vrlo često srećemo i u predškolskom periodu dok su deca još sasvim mala. Dok je dete malo, roditelji su glavni i osnovni uzori sa kojima se deca identifikuju , usvajajući stavove, vrednosti, vrednosti društvenih normi, koje istovetno vrednuju i sagledavaju na manje ili više sličan način. Postoji verovatnoća i indicije da će dete većina gestova prihvatiti od strane roditelja. Ukoliko roditelji pred decom prezentuju neprimerene primere u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji sa drugim ljudima, deca će pre ili kasnije prihvatiti i primanjivati određene modele ponašanja a najveće konsekvence baziraće se na vršnjačku grupu i na socijalnu sredinu u kojoj dete boravi. Dete će svakodnevno razmatrati ponašanja roditelja a najviše u školaskom periodu.
Navešćemo nekoliko primera: U jednoj porodici је prikazan primer sagledavanja novca i odnos novca prema detetu. Suprug se redovno kada je primao platu sukobljavao sa svojom suprugom oko novca pred detetom. Većinu svoje plate nije davao svojoj supruzi i detetu i ako je znala potpuno platu, i dolazilo je vrlo često do sukobljavanja i konflikata u porodičnim odnosima.
Kako će dete reagovati na postupke svojih roditelja? Da li će i ono u kasnijem periodu života prihvatiti iste načine prema novcu? Da li će skrivati svoje stvari ? Takođe se postavlja pitanje da li je roditelj autoritet u porodici i da li će takav odnos pospešiti stabilizaciju prodice? U ovom primeru vidimo i uočavamo netolerantnost i pohlepu od strane jednog od roditelja i omalovažavanje i nepoverenje drugog člana porodice. To je vrlo negativan stav koji implaicira vrlo negativan i neprimeren primer sa kojim će se dete sukobljavati. Imamo još jedan primer: U jednoj porodici su živeli roditelji sa decom. Roditelji su govorili detetu da ukoliko neko pozove na vratima da izađe i da kaže nekom ko se nađe pred vratima da roditelji nisu kod kuće i ako su bili kući. Takvim ophođenjem formiraju pogrešnu naviku kod dece i pogrešnui vrlo štetnu interakciju. Jednom prilikom kada je došao sused , devojčica kada je izašla rekla je da će pitati roditelje da li su kod kuće. Dakle, iz ovoga vidimo formiranje negativnih i vrlo štetnih osobina kod dece koje će u kasnijim fazama odrastanja doprineti vrlo negativne posledice po razvoju ličnosti. Iz ovoga zaključujema da su to vrlo neprimereni postupci roditelja kojim će deca steći negativne i vrlo štetne osobine koje će u kasnijim fazama razvoja vrlo teže ispraviti. Roditelji , na primer, u velikom broju slučajeva vode malo računa o izboru knjiga i kvalitetu časpisa za decu koja ih interesuju.

Da zainteresuje dete pojedinim metodama rada, prikazivanjem pojedinih predmeta , upoređivanjem životnog iskustva dece i odraslih sa onome o čemu se uči u školi. Na jedan vrlo jednostavan način koji će se bazirati na ravnopravnošću i upornošću koji će dovoditi do razvijanja unutrašnjih potreba, interesovanja koja će podstaći decu na učenje i važnosti i značaja onoga šta deca uče. Dok, recimo, kada deca polaze u vrtić, pre svega zbog njihovih godina i nedovoljnog iskustva, dešavaće se niz slučajeva ukojima deca neće biti zadovoljna pohađanjem vrtića. Dok su deca vrlo mala ona ne mogu tako brzo da razvijaju potrebu za logičkim povezivanjem i međusobne povezanosti koje su bitni za sve segmente dečjeg razvoja.
Bitno je i veoma veliko zalaganje vaspitača za ostvarivanje mogućnosti povezivanja manuelnih aktivnosti sa duhovnom potrebom i znanjem. To će se ostvarivati veoma postupno i vremenski determinisanim putem ukoliko se radi na povezivanju unutrašnjih težnji i unutrašnjih potreba i mogućnosti sa ostvarivanjem dečjeg uspeha u svim nastavnim aktivnostima.
Razvijanje stvaralačkih sposobnosti su jedan od veoma važnih vaspitno- obrazovnih parametara. Vreme koje dete provodi u vrtiću najčešće je bazirano i najčešće se odnosi na razvijanju stvaralaštva i dečjih sposobnosti. Razvijanje strvaralačkih sposobnosti kod dece proizvod je mašte, kreativnosti i kreativnog rada vaspitača. U stvaralačkim aktivnostima deca izražavaju svoja mišljenja, svoje manipualtivne sposobnosti, i razvijaju mišljenje. Dečje stvaralaštvo se se najčešće razvija putem didaktičkih materijala,a to su pre svega: konstruktivni materijali, crtanje, modelovanje, pletenje, izrezivanje hartije, izrade predmeta od prirodnih materijala.
Konstruktivni materijali
Dečji vrtić je ustanova u kojoj dete uči uz pomoć igre i pmoću didaktičkih materijala. Dete uz pomoć kockica koje mogu biti različitog oblika, veličina i različitih boja, štapića, loptica, kružića, raznih pločica koje takođe, mogu biti različitih veličina, oblika i boja razvija stvaralaštvo i kreativnost.
Dete vrlo često kada pođe u predškolsku ustanovu više svog vremena provodi igrajući se. Dete se najčešće igra nekim igračkama i među tim igračkama najčešće se nalaze i kockice od kojih dete može nešto da gradi. Kockice sa kojima se igra razvija stvaralaštvo i maštovitost kod dece. Kockice se najčešće nalaze u pojedinim kutijama koje su grupisane po svojstvenim obeležjima koje smo napomenuli.
Deca imaju više mogućnosti igranja sa kockicama. Mogu da ih ređaju jedni za drugom, zatim da od kockica grade pojedine objekte. Najčešće od kockica grade kuću, garaže, dvorčeve, škole, bolnice itd. Njih grade na različite načine i tako razvijaju stvaralačke sposobnosti. Pored toga što se igraju kockicama imaju i mogućnosti da koriste i određene štapiće, kružiće i loptice koje će upotpunjavati dečiju maštu i znatiželjnost. Neka deca će graditi kockicama raznovrsne objekte i predmete, životinje, ljude itd, dok će neka deca koristiti i neka dodatna sredstva, kao što su kružići koje mogu krasiti i činiti ono što dete napravi zanimljivije. Dok će se neka deca upotrebljavati i raznovrsne kockice, loptice, kružiće i štapiće.

Crtanje predstavlja jedan od veoma značajnih segmenata razvoja detetove ličnosti.
avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pon Maj 09, 2016 3:08 pm

Skoro svako dete voli da crta, i da crtežom predstavi neko živo biće, predmet ili pojavu. Dok je još sasvim malo ono oseća potrebu da crta i da se likovno izražava. Najčešće u tom period dok još ne krene u predškolsku ustanovu žvrlja i crta stvari koje nisu razumljive i koje su predstavljenje žvrljanjem. Tek kasnije kada dete krene u predškolsku ustanovu dete se likovno izražava i najčešće crta. U tom period dete vrlo često započinje svoja likovna izražavanja tako što crtaju sebe, svoju porodicu, mamu, tatu, brata, sestru itd. Na samom početku njihovog crtanja, njihovo likovno izražavanje je sasvim uprošćeno , bez celokupnih detalja i delova. Pa tako da dete započinje crtanje živih bića tako što prvo nacrtaju krug ili dva kruga koja će predstavljati njihovo ili njegovo telo, pa zatim na te krugove crta izdužene delove koji predstavljaju njihove ekstremitete, odnosno, njihovi udovi, ruke i noge.
Kako dete odrasta ono dodaje sve više i više detalje kao što su oči, obrve, usne itd. i njihov crtež postaje kompletniji i potpuniji. Sa razvojem njihovih intelektualnih mogućnosti deca crtaju sve složenije i ostale članove svoje porodice. Tada od jednostavnijih crteža njihovo izražavanje prelazi u složeniji nivo. Kasnije se dete u starijoj predškolskoj grupi upoznaje i sa likovnim tenikama i materijalima za crtanje. Dete će crtanje započeti olovkom i to najčešće grafitnom, pa zatim koristiće flomastere, drvene bojice, voštene bojice, vodene boje, tempere itd. Tada detetu crtanje postaje sve interesantnije i na taj način razvija kreativne sposobnosti, stvaralačke i maštovitost. Dete će takođe da zapaža i prirodna nebeska tela kao što su: mesec, zvezde, sunce, zatim prorodne pojave kao što su kiša, sneg, magla itd. Na većini njihovoh prvih i početnih radova dete će crati sunce sa oblacima pa zatim ostale elemente crteža. Vrlo često će crtati mesec i zvezde na nebu, prirodu kao što je drveće, travu, životinje, i kućice. Delove crteža i njihova struktura zavisi će, pre svega, od njihovog zapažanja. Zatim, kada dete nacrta svoj crtež imaće mogućnosti da svoj crtež oboji nekom od tehnika. Crtanje je jako bitno za dete u predškolskom periodu pre sve iz nekoliko razloga a to su načini i mogućnosti razvijanja sposobnosti za pisanje kada deca krenu u školu.
Deca dok crtaju upoznaju tanku, debelu, krivu, pravu, izlomljenu liniju koje će im značiti za pisanje prvih slova kada pođu u školu.Te linije predstavljaju elemente slova koje su veoma bitne za pravilno pisanje slova. Kada pođu u školu imaju nastavni predmet likovno vaspitanje na kome crtaju i boje i uče o važnostima likovnog izražavanja.
Sposobnosti i veštine koje su stekli u predškolskoj ustanovi su veoma bitne za polazak u školu. U školi će deca crtati složenije stvari sa više detalja. Sa polaskom u školu crtaju predmete i pojedina živa bića kompletno i potpuna koje zatim boje. Veoma je bitno posvetiti pažnju crtanju i razvijati interesovanja kod dece za ctranje.

Modelovanje predstavlja jedan od veoma značajnih radnji za razvijanje strvaralaštva kod dece. Kada govorimo o modelovanju obično mislimo na oblikovanje, pravljenju pojedinih oblika, pojava, predmeta, živih bića isl. Dakle, modelovanje podrazumeva detetovu aktivnost u izradi pojedinih predmeta od nekog materijala koji može da se oblikuje. Ovde najčešće mislimo na plastelin i glinu. Plastelin predstavlja sredstvo koje se koristi u vrtiću za modelovanje , odnosno, oblikovanje, dečijih zamišljenih ideja. Plastelin se najčešće nalazi u kutiji u različitim bojama.
Dete kada uzme plastelin u ruke, ono ima mogućnost da ga oblikuje, da pravi određenu formu i da tako napravi pojedini predmet, čoveka ili životinju.
Plastelin je veoma mek i dete može stiskajući ga u ruke da napravi šta god poželi. On može da se kida na više delova i ponovo sastavlja. Pa tako kada dete želi da napravi neki predmet od plastelina npr: kuću, drvo,neko prevozno sredstvo isl. On će uzeti malo plastelina crvene, bele i žute ili plave boje i na osnovu tih boja će plastelinom napraviti imenovane predmete.
Ukoliko želi da napravi, tj, modeluje neku životinju ili čoveka. Dete će najpre napraviti telo životinje, pa zatim glavu, rep i ostale delove tela i na taj način će napraviti celokupnu životinju. Dete će kombinovati više boja i tako će autentičnost doći do izražaja. Sledeće sredstvo koje se koristi u modelovanju jeste glina. Ovo sredstvo možemo ređe da susrećemo u dečlem vrtiću ali se ponegde još koristi , pre svega zbog pristupačnosti i povoljnosti. Glina predstavlja vrstu zemljišta uz pomoć koje dete uspeva da modeluje i pravi predmete isto kao i sa plastelinom. Ono što je specifično za glinu jeste to da je ona jednobojna i brzo se suši. Deca koja modeluju glinom imaju mogućnost da to što naprave da oboje. U školi takođe deca na ovaj način razvijaju stvaralačke sposobnosti.

Pletenje predstavlja takođe jedno od veoma važnih etapa koje treba da se primenjuju u dečjem vrtiću. Deca uče da uz pomoć pojedinih materija pletu i izrađuju pojedine predmete. Ti predmeti mogu biti pojedina postolja, odevni predmeti, krošnje, narukvice itd. Pletenje se uči.
Dakle, vaspitač je dužan da pokaže deci rukovanje i veštinu izrade pojedinih predmeta pletenjem. Pletenje može biti koncem, slamom, prućem, kanapom, papirom itd.
Deca mogu da koncem pletu pojedine predmete. Recimo u dečjem vrtiću u pojedinim kutićima nalaze se lutke koje su oštećene, ili koje se vremenom oštete odnosno pocepaju. Zadatak dece je da svako dete ili da svaka grupa dece dobije po jedan ili više predmeta koji će popraviti. Koncem će deca obavijati pocepane i oštećene predmete, čineći od njih lutke ili igračke koje mogu poslužiti u daljem korišćenju. Slama ,takođe, može veoma biti korisna u pletenju. Deci je potrebno obezbediti slamu ili listove od kukuruzovine.
Objasniti deci postupak pletenja.
Kada deca nauče pletenje mogu da ispletu pojedine predmete kao što su pojedini podmetači, venčići,pojedini predmeti koji mogu da se kombinuju sa korišćenjem raznovrsnog pruća. Pletenje može da se obavlja i kanapom. Kanapi mogu biti raznovrsnih boja. Pa tako da deca sebi mogu da ispletu pojedine narukvice, ogrlice, ukrase za igračke itd.

Izrezivanje hartije je veoma značajan segment u radu sa decom. Deca mogu da izrežu papir koji je prethodno presavijen. Prsavijanjem papira i izrezivanje na različitim mesatima predstavlja veoma maštoviti rad dece ,i to kada se papir vrati u prvobitno stanje. Takođe mogu da režu kružiće, kvadratiće, i raznoliko krivolinijsko rezanje koje će izraziti kreativnost.
Papiri mogu biti bele ili drugih boja. Deca mogu da od papira izrezuje razne geometrijske figure kao što su: krug, trougao, kvadrat itd.Te geometrijske oblike koje izrežu mogu zatim da ih i oboje. Vaspitačica može da kaže deci da izrežu neki geometrijsku figure pa da upoređuje sa predmetima koji ih okružuu ili sa predmetima koji su na slici. Na taj način mogu da upređuju dužinu, visinu i druge osobine koje su značajne. Takođe mogu da izrezuju pojedine predmete koje će lepiti na papiru ili u svesci i koje će zatim obojiti.
Tako da na primer mogu da imaju zadatak da nacrtaju u svesci drveće, šumu, kućicu, i čoveka pa zatim da izrežu papire koji će odgovarati njihovoj veličini i obliku i zatim da ih zalepi.
Organizovanje i rad sa decom na razvijanju dečje mašte i stvaralaštva najviše ima uticaja od vaspitačice i njenog angažovanja oko razvijanja dečje znatiželje. Takođe deca mogu da imaju nacrtane krugove koji su poređani po veličini i zadatak svakog deteta je da isečak od svakog kruga koji odgovara datoj boji zalepi na odgovarajuće mesto. Izrezivanje može biti i karton od koga deca mogu da prave sve što im je potrebno za rad na nastavnim aktivnostima. Postoje velike mogućnosti u razvijanju višestrukih segmenata koji obuhvataju ličnost deteta.

Izrada predmeta od prirodnog materijala odnosi se na pravljenje i izradu pojedinih predmeta od priridnih materijala. Prirodni materijali mogu da budu: plodovi mahunarki, odnosno povrća kao što su: pasulj, grašak, zatim zrna od kukuruza, grančice, plodovi kestenja,perje, kamenčići, plodovi voća i povrća itd. Postoje razne mogućnosti u izradi pojedinh predmeta uz pomoć prirodnih materijala. Na ovaj način se deca upoznaju sa prirodnim materijalima, njihovim mogućnosti i primene.
Veoma je važno kada su deca u vrtiću da veoma veliku pažnju usmeravaju prema prirodnim materijalima i njihovim mogućnostima.
Deca mogu uz objašjavanje vaspitačice da prave određene umetničke izrade. Tako da mogu deca na nekom izrezanom kartonu da lepe kamenčiće u koncentrisanim krugovima i da uoče njihovu različitost kada je u pitanju oblik i boja. Zatim mogu da od pasulj, graška i drugih plodova da ,takođe, lepe i ostvaruju zamišljene ideje. Tako da može vaspitačica svakom detetu ili da se deca podele u dve,tri ili više grupa i svaka grupa da dobije na kartonu crtež na kojem će lepiti priridne materijale. Pa, tako da na primer mogu da put zalepe plodove od pasulja i graška ili žita, pa, zatim, da za travu zalepe slamu ili pravu travu, pa zatim kućicu od kamenčića ili od kukurznog zrna itd. Na ovaj način deca razvijaju kreativnost i postižu uspeh u razvijanju stvaralaštva i mašte.
Isto tako deca mogu da lepe prirodne materijale na slici neke životinje ili nekog predmeta. Zatim mogu da izbuše plodove pojedinih mahunarki kao što su pasulj, grašak, boranija, kukuruzna zrna, pa da od njih prave pojedine ogrlice i narukvice. Način izvođenja i upoznavanja dece sa ovim načinom rada umnogome zavisi od kreativnosti i mašte vaspitača njihove osposobljenosti i sl.
Škola kao ustanova u kojoj učenici stiču zanja predstavlja jednu ozbiljniju kategoriju u kojoj učenici , takođe, stiču socijalizaciju( razvijanje društvenosti), zatim uče i stiču znanja, razvijaju određene psihofizičke sposobnosti, interesovanja, veštine, moralne norme, mentalne sposobnosti itd. Treba težiti i biti veoma obazriv da našom decom ne ovlada “gospodski duh”, otuđivanje i negodovanje prema svakodnevnim brigama i fizičkom radu.
Obavezno školovanje naše dece traje osam godina i zahteva onaj deo detinjstva kada dete sve više prelazi sa igre na ozbiljan rad. Dakle, dok je dete u predškolskom periodu , njegov način učenje se bazira pre svega na učenje kroz igru, dok polaskom u školu prvenstveno je usredsređeno na udjbenik i učenje. Poseban značaj škola ima u postepenom prevođenju od igre na ozbiljan rad, u negovanju svih onih ljudskih osobina koje učenjem nastaju, iskustvom i koje se razvijaju i održavaju.
U školi se dete susreće sa raznovrsnim zadacima, školskim vežbama koja škola postavlja detetu, nisu značajni samo po tome što se dete uči pismenosti, upoznaje istorijski razvoj nauke i tehnike, kulture i tradicije dalekih zemalja itd, nego i po tome šta ti zahtevi, školski zadaci i vežbanja imaju karakter obaveze, tj. zakona koje podjednako važe za sve.
Školski rad , odnosno, učenje i sticanje znanja, se tretira kao nešto izuzetno, iznad svih drugih poslova. Za uspešan školski rad i odličan uspeh u školi treba imati neke osbine kao što su: upornost, istrajnost, svakodnevno učenje, čitanje knjiga, itd. A takve osobine treba poštovati i uvažavati.
Vrste i vidovi školskog rada su mnogobrojni i toliko složeni da im treba pokloniti puno pažnje, razumevanje i pomoć.
Školski časovi, učenje lekcija iz knjige, rešavanje zadataka, u školskoj radionici, biblioteci u muzeju, posete preduzećima, radne akcije itd. predstavljaju oblike školskog rada koje prevazilaze, može se reći, i radno vreme jednog odraslog čoveka. Ali u čitavom školovanju postoji danas jedna mnogo važnija stvar od koje ne zavisi samo ono što se obično zove uspeh u školi: nedovoljan, dovoljan, dobar, vrlo dobar, odličan, već nešto od čega zavisi vrednost školovanja uopšte.
Naime, današnja škola i sve ono što se obično uzima u obzir kada se ceni uspeh u školi, zatim racionalna shvatanja o značaju škole, školovanju, i naposletku pogrešna shvatanja roditelja o obaveznom osmogodišnjem školovanju. Svi ti elementi čine preduslove i stvara mogućnosti za otuđivanje učenika od stvarnosti, od svakodnevnog života porodice, brigama čoveka uopšte.
Dete se u školi uči da ceni i poštuje znanje koje se vrednuje. Tu pre svega, doživljava lepotu stvaralaštva.
Obrazovanja je saznajna aktivnost u kojoj dete uči i stiče nova znanja o nečemu što nije znalo. Ono se stiče, usavršava, uobličava i proširuje iskustvo dece i prenose im se odabrana saznanja koje je čovečanstvo tokom svoga razvoja prikupilo i strukturiralo u oblastima nauke, tehnike, rada, proizvodnje, umetnosti i društvenih odnosa.
Treba istaći a to je da škola u životu deteta treba da se pojavljuje kao jedan element, sastavni deo njegovog života, ali , sasvim sigurno je, da dete treba da ostane sa porodicom prevazilažeći zajedničke problem i životne poteškoće.
Obrazovanje ukoliko vodi računa o zrelosti deteta i njegovom ličnom iskustvu, može da ima značajnu funkciju u razvojnom procesu obrazovanja koje je sastavni deo šireg procesa vaspitanja kao omogućavanja, potpomaganja, usmeravanja i uobličavanja procesa razvoja.
Da bi se na najbolji način ostvarile vaspitne funkcije obrazovanja, ono treba da se osloni na saznajna interesovanja dece za pravi život socijalnu i prirodnu sredinu koja ih okružuje, njihovu radoznalost, žeđ za saznanjem i potrebe za stvaralačkim izražavanjem. Sve to treba da doprinese da se dete razvija i emancipuje kao ličnost svesna sebe i svojih potencijala, svoje prirodne i društvene sredine kojima će se prilagođavati bez potčinjavanja kao i svoje povezanosti sa pojavama oko sebe i odgovornosti koju čovek ima za svoje postupke.
Najveći je problem u činjenici da obrazovanje treba da priprema za budućnost koja je neizvesna zbog sve bržih promena koje se odigravaju u tehnologiji i načinu življenja uopšte.


Treba reći da postoje pojedini elementi koji su veoma važni kao faktori koji za roditelje i uspeh dece u školi i njihovo pravilno odrastanje, a to su:
• Primeri roditelja
• Porodična klima
• Socijalni i ekonomski status porodice
• Struktura porodice
• Podrška roditelja i motivacija dece
• Obrazovni nivo roditelja
• Zdravstveno stanje roditelja i uticaju spoljašnje sredine na zdravlje


Primeri roditelja
Ovo je veoma važna osobina i uticaj roditelja na psihofizički razvoj pojedinca. Uzor ili primer je veoma značajan za prihvatanje pojedinih stavova i vrednosti koje su značajne za razvoj ličnosti. Dete kada dostigne određeni nivo psihofizičkog razvoja, roditelji će mu biti glavni i jedini uzor sa kojim će se identifikovati i od koga će dete usvojiti sve načine sagledavanja i ono što čuje ili vidi od roditelja. Dakle, roditelji su osnovni uzor ili model prema kojem će i dete ophoditi kao idealnim i prihvatljivim. Dok su roditelji u mlađim godinama, vrlo često i vrlo malo obraćaju pažnju o svom ponašanju, komunikaciji( u kojoj vrlo često možemo čuti neprimerene i pogrdne reči, gordost, srdjbu, netrpeljivost itd.). Svojom komunikacijom roditelj reguliše porodičnu klimu, podstiče pozitivne emocije, poslušnost dece, deca stiču pozitivnu ili negativnu sliku o sebi, dominantnost ili submistivnost.
Dok je dete u ranom periodu odrastanja vrlo je važan pristup roditelja prema detetu. Najvažniji elementi pristupa jesu komunikacija i odnos roditelja prema detetu. Treba naglasiti da neprimerene reči ukoliko roditelji upotrebljavaju može se vrlo negativno i podražavajuće manifestovati i reflektovati na psihički razvoj deteta. Mogu se formirati vrlo ozbiljne i negativne osobine kod dece u koliko roditelji, često upotrebljavaju jedan takav obrazac komunikacije i ukoliko vrlo često komunicira na takav način i postane univerzalni model ponašanja. Jer će takvim načinom komuniciranja uticati na formiranje stavova i uticaće na prihvatanje i primenjivanje takvih načina komunikacije. Roditeljevo komuniciranje će se direktno ili indirektno odraziti na ponašanje i komunikaciju deteta. Pored primera komunikacije, veliki uticaj roditelja kao učitelja jesu primeri ponašanja roditelja.
Gestovi, mimike,neprikladno ponašanje, takođe se reflektuje na formiranje i oblikovanje ličnosti. Nekada roditelji „usađuju“ detetu pogrešne stavove i vrednosti druge dece. Na primer kada dete ide u školu sa ostalom decom, tada se deca susreću sa raznim izazovima koji se odnose na to da pojedini učenici pokazuju uspešne rezultate od ostalih učenika, ili da su pojedini učenici nestašniji od ostale dece i takve situacije gotovo sva deca govore kući roditeljima. Bitno je da roditelji ne izdvajaju decu po takvim svojstvima, već da vole jedni druge, da pomažu jedni drugima, da kod njih izgrade moralne i duhovne, osobine ili svojstva. Pogrešno je kada roditelji govore deci :
„ Taj dečak je slab učenik ili učenica, nemoj slučajno da te vidim da se družiš sa njom ili njim“, zatim taj dečak je nevaspitan i šta ćeš sa njim“ itd .
Takve situacije vrlo često srećemo i u predškolskom periodu dok su deca još sasvim mala. Dok je dete malo, roditelji su glavni i osnovni uzori sa kojima se deca identifikuju , usvajajući stavove, vrednosti, vrednosti društvenih normi, koje istovetno vrednuju i sagledavaju na manje ili više sličan način. Postoji verovatnoća i indicije da će dete većina gestova prihvatiti od strane roditelja. Ukoliko roditelji pred decom prezentuju neprimerene primere u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji sa drugim ljudima, deca će pre ili kasnije prihvatiti i primanjivati određene modele ponašanja a najveće konsekvence baziraće se na vršnjačku grupu i na socijalnu sredinu u kojoj dete boravi. Dete će svakodnevno razmatrati ponašanja roditelja a najviše u školaskom periodu.
Navešćemo nekoliko primera: U jednoj porodici је prikazan primer sagledavanja novca i odnos novca prema detetu. Suprug se redovno kada je primao platu sukobljavao sa svojom suprugom oko novca pred detetom. Većinu svoje plate nije davao svojoj supruzi i detetu i ako je znala potpuno platu, i dolazilo je vrlo često do sukobljavanja i konflikata u porodičnim odnosima.
Kako će dete reagovati na postupke svojih roditelja? Da li će i ono u kasnijem periodu života prihvatiti iste načine prema novcu? Da li će skrivati svoje stvari ? Takođe se postavlja pitanje da li je roditelj autoritet u porodici i da li će takav odnos pospešiti stabilizaciju prodice? U ovom primeru vidimo i uočavamo netolerantnost i pohlepu od strane jednog od roditelja i omalovažavanje i nepoverenje drugog člana porodice. To je vrlo negativan stav koji implaicira vrlo negativan i neprimeren primer sa kojim će se dete sukobljavati. Imamo još jedan primer: U jednoj porodici su živeli roditelji sa decom. Roditelji su govorili detetu da ukoliko neko pozove na vratima da izađe i da kaže nekom ko se nađe pred vratima da roditelji nisu kod kuće i ako su bili kući. Takvim ophođenjem formiraju pogrešnu naviku kod dece i pogrešnui vrlo štetnu interakciju. Jednom prilikom kada je došao sused , devojčica kada je izašla rekla je da će pitati roditelje da li su kod kuće. Dakle, iz ovoga vidimo formiranje negativnih i vrlo štetnih osobina kod dece koje će u kasnijim fazama odrastanja doprineti vrlo negativne posledice po razvoju ličnosti. Iz ovoga zaključujema da su to vrlo neprimereni postupci roditelja kojim će deca steći negativne i vrlo štetne osobine koje će u kasnijim fazama razvoja vrlo teže ispraviti. Roditelji , na primer, u velikom broju slučajeva vode malo računa o izboru knjiga i kvalitetu časpisa za decu koja ih interesuju.


Porodična klima



Porodična klima i interakcija u sklopu porodice je veoma značajna za celokupni razvoj deteta. Odnosi roditelja i odnosi roditelja prema deci su veoma značajni za celokupni psihofizički razvoj. Šta podrazumevamo pod porodičnom klimom? Podrazumevamo, pre svega adekvatnu komunikaciju , odnose u porodici, razumevanje, pažnju roditelja prema deci, ljubav roditelja prema deci i dečju ljubav prema roditelja, dakle, obostranu ljubav.
Svakako je da je porodična klima jako bitna za celokupni razvoj pojedinca. Adekvatna porodična klima se uspostavlja porodičnom toplinom,bliskošću članova porodice, prihvatanje i uvažavanje tuđih mišljenja u okviru porodice. Komunikacija je jedan od vrlo bitnih faktora koji dovode do oblikovanja porodične klime. Roditelju vrlo često zaboravljaju da se pribavljanjem radosti detetu povećavaju njegova biološka snaga i energija i stavaraju povoljni uslovi za duševni razvoj. Posle doživljenih radosti dečji apetit je veći, san je dublji , telesno razvijanje i jačanje organizma je znatno brže, raspoloženje je vedrije. Svaki roditelj želi da im dete bude srećno i zadovoljno, da se intelektualno, moralno i telesno razvija, zato je potrebno u kući mu pružiti više radosti i zadovoljstava. Često pružena radost deci u kući sačuvaće ih od suvišnog bavljenja dece na ulici, gde ih isto tako čekaju izvesna zadovoljsva u pojedinim igrama kao što su: školica, igranje klikera, žmurki, između dve vatre itd., ali isto tako postoji mogućnost kada malo više odraste i provodi više vremena na ulici da će odražavati negativne i veoma štetne uticaje.
U slobodnim časovima roditelji mogu s decom da igraju neke društvene igre kao što su: čoveče ne ljuti se, domine, šah, mice I dr. Treba naglasiti da dete svoje raspoloženje vrlo rado prenosi na okolinu, i na taj način se lakše zbližava s njom, iskrenije i slobonije joj prilazi. Za formiranje porodične klime najvećih uticaja imaju roditelji.
U koliko se postigne uspeh u realizaciji adekvatne i porodične klime vrlo verovatno će se omogućiti vrlo pozitivan učinak na uspeh učenika u školi, uspostavljanje adekvatne socijalizacije u školi, prihvatanje društvenih normi itd. Treba reći da razumevanje, poštovanje i toplina u odnosima u samoj porodici i svestrano povezivanje razumevanja dece i odraslih. Od toga kako naša deca od malena budu učestvovala u brigama i radostima porodice i životu uopšte, zavisi kako će se u budućnosti kao samostalni ljudi i zasnivati samostalan život. Pažnja je jako bitna u porodici obostarano. roditelja prema detetu ili prema deci i dece prema roditeljma, iz razloga što će se uspostaviti adekvatan balans u porodičnoj atmosferi.
Postoje niz slučajeva kada su upitanju dečiji zahtevi, ili drugim rečima, dečji prohtevi na koje roditelji treba da budu vrlo obazrivi u njihovoj realizaciji. Ukoliko roditelji govore svojoj deci da će realizovati njihove želje, a ne ostvare potvrđene tvrdnje i obećanja, dovodiće porodicu u disbalansiranje i u neadekvatnost u realizaciji porodične klime.
Sfera dečjeg odrastanja je vrlo osetljivo područje za psihofizičko sagledavanje dečjih potreba. Ako je život u porodici skladan, ako teče u uzajamnom razumevanju i poštovanju između starijih, kao i između starijih i mlađih, učenje kao vid sticanja znanja neće predstavljati veliki problem kod dece. Deca će postepeno naći svoje radosti uz vesele igre u stvaralačkom radu, svoje mesto u porodici i društvu. Važno je naglasiti da roditelji treba da imaju toplinu prema svojoj deci, a to se najčešće postiže ljubavlju i razumevanjem. Ukoliko je dete neko uspešnije u pojedinim aktivnostima: matematike ili iz razvoja govora ili čak na aktivnostima fizičkog, tada se deca vrlo često izdvajaju sa uspešnom decom i sa onom decom koja pokazuju veće znanje i više spretnosti.
U svim prilikama kad roditelji prosuđuju dečje greške, kad odmeravaju I i primenjuju kazne, kad ocenjuju uspehe i neuspehe u nastavi, treba pravilno i pedagoški da postupaju i poštuju i da uvažavaju dečju ličnost, kako bi stekli i održali ljubav i poverenje deteta. Često neki roditelji prave digresiju kada je u pitanju odnos u porodici i sagledavanje dečijih potreba, pa dovode dečja odrastanja u jedan vrlo disfunkcionalan pravac. Ljubav je jedna od vrlo važnih kategorija koja je bitna za odrastanje i sazrevanje ličnosti. Vrlo često kod pojedinih ljudi možemo čuti izraz“ Obucite se u ljubav“. Šta to zapravo znači? Da je veoma potrebno shvatiti element i kategoriju ljubavi koja je neophodna za sve članove u porodici. Ukoliko roditelji neprestano pokazuju ljubav prema svojoj deci u svim segnentima njihovog života, dovodiće porodičan odnos u jedano vrlo prijatno stanje.
Dečje mišljenje može biti i pogrešno, pre svega zbog nedovoljnog životnog iskustva i nedovoljnog znanja koje je dete steklo, ail ga treba saslušati u onome šta dete želi da kaže i o onome o čemu misli na jedan vrlo lep, primeren , ljubazan i sa puno pažnje. Ali isto tako, na takva način treba i ispraviti dete kada greši i kada je reklo nešto što nije bilo ispravno, i naučiti dete , davati mu primere iz života. Na taj način ne samo da se dopunjavaju njegovi pojmovi, mišljenje, već mu se ukazuje poverenje i poštovanje, koji podstiču njegov ponos i razvijaju svest o njegovoj vrednosti kao učeniku. Ukazujući na taj način poštovanje i poverenje njegovoj ličnosti, mi kod njega u isto vreme budimo i podstičemo poverenje i poštovanje prema nama i drugim ljudima bilo da su to vaspitači ili učitelji ili ljudi iz njegove okoline, jer na taj način kod njega stvaramo i razvijamo prijateljske i odnose u kojima preovlađuje bliskost i uzajamno obostano vrednovanje. Roditelj pravi gršku veoma često u ljutnji gnevu kada opominje svoje dete i naziva ga raznim imenima i to grubim tonom banalnim rečima, pogrdama, psovkama, („ crklo“, đavo da te nosi) itd. Tada vrlo često povredi dečju moralnu osobinu, njegov ponos, njegovu časti . Ljubav nisu materijalne stavri koje su potrebne detetu da bi zadovoljilo svoje dečje prohteve ili dečje želje za kupovinom pojedinih igračaka koje su videla od svojih drugova. Ljubav je toplina, nežnost, pažnja i razumenja dečjih potreba, relacije između roditelja i deteta. U koliko roditelj uspostavi adekvatan dogovor sa svojim detetom pa mu priušti odgovarajući poklon to , takođe, jeste ljubav roditelja prema detetu.
Ali, veoma je važno istaći da dete ima poverenje u roditelja i da roditelj, pre svega , ljubavlju steknje poverenje u roditelja. Kako se to postiže? Vrlo je kompleksno pitanje koje zahteva duži vremenski period za realizaciju ovakvih postupaka. Dakle, važno je da dete veruje roditelju. Deca se mogu normalno razvijati u sredini gde je radost, sreća i uživanje.
Vedrina, dobro raspoloženje, učenje uz smeh i šalu, to su zdravi primeri koji zadobijaju dete za formiranje ličnosti. Vrlo često imamo primere da roditelji obećavaju deci da će ih nagraditi ukoliko budu bili uspešni u školi. Ali imamo, takođe, primere da deca sporazumno razgovaraju sa svojim roditeljima da ukoliko budu uspešni da ih roditelji nagrade. U koliko dete realizuje očekivan uspeh i saopšti roditeljima ili jednom od roditelja da je postiglo željeni rezultet, a roditelj u takvoj jednoj prilici, ravnodušno prihvati novost, i ne ispuni dogovor, dovodi u veliku destabilizaciju porodice i , pre svega, do disfunkcije porodične klime.



avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pon Maj 09, 2016 3:11 pm

Socijalni i ekonomski statis porodice

Socijalni i ekonomski status porodice zauzima vrlo značajno mesto u psiho fiziološkom razvoju. često roditelji sami sebi postavljaju pitanja kao što su: Koje uslove treba da stvore svojoj deci za školski rad?
Kako da prate i pomažu deci u ostavrivanju školskog uspeha? To je veoma značajna kategorija koja je presudna kada je upitanju razvijanje pojedinca bilo upsihološkom ili u fizičkom razvoju. Da li učenik može da postigne značajne i uspešne rezultete u školi ukoliko nema podršku svojih roditelja u socijalnom i ekonomskom pogledu?
Zašto je veoma važno naglasiti segment “socijalni i ekonomski status porodice”? To zapravo označava materijalna sredstva koja su neophodna za postizanje uspeha u školi i za pravilajn psihomotorni razvoj. Često oskudan život u porodici ali pun ljubavi i ljudske topline, zdravi porodični odnosi prožeti radnom vedrinom, doprinosi da deca i mladi ljudi postepeno prihvate stvaralaštvo, sticanje znanja, kao najplemenitiji izraz dečjeg života. Izmenilo se mnogo štošta i u pogledu ishrane, odevanja, školovanja dece, a isto tako i u pogledu dece u interesovanjima. Roditelji mnogo više i drugčije brinu o svojoj deci. Da li može učenik da pohađa nastavu i da prisustvuje časovima ukoliko nema knjige ili udjbenike koji su neophodni za praćenje navedenog predmeta? Da li će učenik zahtevati od svojih roditelja da mu omoguće urednu garderobu koja mu je neophodna za školu? Zatim, učeniku su potrebna socijalna i ekonomska sigurnost kao”potpora” ili kao “oslonac” za dalje pohađanje škole.
Dete je potrebno obradovati na pojedine načine npr. Kada dete postigne uspešne rezultate u školi potrebno je dete nagraditi: npr: da se druži sa svojim drugovima i da mu roditelji priušte i po neku igračku, ili već ono što dete želi, a roditelj je u mogućnosti da to realizuje. Udjbenici kao deo nastavnog sredstva za rad u školi je neophodno sredstvo da bi učenik pohađao nastavu i bio uspešan u školi. Ukoliko učenik nema odgovarajuće udjbenike, sasvim sigurno je da neće, pre svega, iz opravdanih razloga postizati odgovarajući uspeh u školi. Zatim , treba napomenuti i odevna sredstva koja su potrebna detetu da bi dete išlo u školu.
Dešava se u mnogim situacijama de učenik neće da ide u školu jer nema odgovarajuća odevne predmete, i onda roditelji govore deci : “ Zašto nećeš da ideš u školu kada imaš u čemu da ideš”? Tada učenik odgovara vrlo konkretno i smatra da mu je potrebno još odgovarajućih odevnih predmeta kako bi uredno pohađalo nastavu itd. U koliko dete živi sa roditeljima koji nisu zaposleni, suočava se sa vrlo objektivnim problemom koji zahvataju porodični sistem koji dovodi do destabilizacije porodice. Detetu kao članu porodice škola zauzima glavno i središnje mesto u njihovom životu, a najčešće u period kasnijih školskih uzrasta kada učenici sazrevaju i pripremaju se za svoju struku kojom će se baviti.
U koliko dete nema mogućnosti za učenje i nisu mi ostvareni uslovi u kojima će sticati znanja, takav učenik nije u mogućnosti da prati nastavu i da se adekvatno obrazuje. Zato je od veoma velike važnosti omogućiti detetu da stiče znanja i da se adekavatno razvija u socijalnoj i ekonomskoj stabilnoj porodici.
Dete će se suočavati sa pojedinim situacijama u školskom sistemu, a te situacije, se dakle , odnose na pojedine izlete, ekskurzije, posete bioskopima, pozorištima itd. Tokom školovanja dete će se naći u situaciji kada će morati da obavesti svoje roditelje da njihov razred ima nameru da poseti pojedino područje ili neko mesto koje se nalazi u blizini.
Treba biti vrlo sugestibilan i habitualan kada je u pitanju sagledavanje dečjih mogućnosti prema mogućnostima ostale dece. Ako se razmatra ceo razred i imaćemo situacije kada će velika većina, gotovi svi učenici ići na izlet ili na ekskurziju kao vid sastavni deo nastave i školske godine. Tada dete može zapasti u veoma nezgodnu situaciju , a to je da većina njegovih drugara ide a da on nije u mogućnosti da poseti .
Vrlo često dolazi i dovodi takva situacija do pojedinih konflikata u porodičnom sistemu. A važno je i treba naglasiti da je dete u ranom školskom uzrastu nije u mogućnosti da shvati materijalne mohgućnosti jedne porodice ili nema dovoljno razumevanja prema svojim roditeljima. Ukoliko su deca nižih razreda, vrlo često su zadirkivana od stane svojih školskih drugova, a to je najčešće u detinjstvo i njihovo sagledavanje. Učenici će vrlo objektivno i realistički sagledavati potrebe školskog sistema i usmeravanje njihovih potreba ka prevazilaženju poteškoća koje nameću škole i nastavna gradiva. Ukoliko odrastaju u porodici u kojoj je prisutna socijalna i ekonomska nestabilnost, reflektovaće se psihološki pritisak na decu i članove porodice i takvom situacijom onemogućiće se prirodan tok usvajanja znanja i omogućavanje dečjeg usredsređivanja na potrebe nastave. Ukoliko roditelji „uključe“ decu (pogotovu u mlađem školskom uzrastu), vrlo će se odraziti negativno i podražavajuće na sticanje njihovog znanja u školi.
Bitno je da deca daju svoja mišljenja o nekoj novonastaloj teškoj situaciji u porodičnom sistemu, ali ne treba vršiti pritisak na decu i stalno im pričati o problemima koje nemogu da reše, već je potrebno decu koja su u školskom uzrastu prilagoditi optimalnim mogućnostima porodice i usredsrediti dete na školu i posvećivanje pažnje i vremena koja se odnosi na školu.



Struktura porodice(članovi porodice)


Struktura ili članovi porodice su jedan od vrlo značajnih elemenata ili faktora koji posredno ili neposredno utiču na psihofizički razvoj pojedinca. Članovi jedne porodice čine , pre svega, roditelji, roditelji sa jednim detetom ili sa decom. Treba naglasiti da u ranijem periodu ljudskoga društva bilo je sve više slučajeva kada su u jednoj porodici živelo više generacija, dakle, bila je višegeneracijska porodica. U takvim porodicama živeli su roditelji, njihovi roditelji, pa čak i roditelji njihovih roditelja, odnosno prabake i pra deke. U novijem vremenskom razdoblju uočene su određene disfunkcionalnosti pojedinih porodica i smanjivanju njihovih članova koji sačinjavaju porodicu. U sadašljem vremenu, nailazimo na sve češće situacije koje preovlađuju u porodici a to je , pre svega, da članovi porodice sačinjavaju roditelji ( u skorašnjem vremenu imamo sve više slučajeva gde jednu porodicu sačinjava jedan roditelj sa jednim detetom ili sa više dece).
Zašto je tako?
Vremenska razdoblja su nosila sa sobom i niz određenih promena koja su direktno ili indirektno uticala na formiranje i značaj porodice. U ranijim periodima , pre više stotina godina porodični sistem je imao jednu veoma posebnu kategoriju. S porastom tehnologije i povećenjem i formiranjem normi društvenog sistema i nemogućstvu zasnivanja radnog odnosa u društvenom sistemu, vrlo direktan je prisutan uticaj na porodicu i zasnivanje porodice. Sve češće možemo uočiti stagnaciju društvenih potreba i razvijanju pojedinaca u profesionalno- kulturološkoj sferi. Poželjno je da dete odrasta uz oba roditelja kako bi steklo mogućnost da se razvije u celokupnu psihofizičku ličnost i postane zrela ličnost u određenom periodu života. Važno je napomenuti da dete dok je još u nižim razredima skole da ima svoje mesto u porodici i da sačinjava porodicu.
Postavlja se pitanje da li dete moze da realizuje i da razvije svoje psihosomatsko-socijalne potrebe ukoliko odraste samo sa jednim roditeljem , odnosno da porodicu sačinjava dete sa majkom ili ocem i ono dete ili ona deca koja odrastaju sa oba roditelja i dostižu kompletnu zrelost za doba kada je to predviđeno. Vrlo često se dešava da roditelj govori svom deteu “Ja sam ti i otac i majka”. Šta se time želi reći? Dakle, roditelj u takvoj situaciji želi i teži da zameni mesto postojeće i pozicije oca ili majke. Dete dok je u ranom školskom uzrastu vrlo često je prisutan nedostatak ili” deficit” jednog od roditelja. Vrlo često razgovaraju o svojim roditeljima u školi, tipa: Koliko njihovi roditelji imaju godina? Kako se zovu? Šta su po zanimanju itd., i tada ukoliko je roditelj obrazovan ili živi sa partnerom, tada deca to prihvataju vrlo prirodno i uobičajno.
U jednom školskom odeljenju nailazi se na primere kada postoji cirkumferencijalno stanje u porodici, tj. da dete živi samo sa jednim roditeljem.
Tada deca koja potiču iz takvih porodičnih struktura vrlo često su preibegavana ismejavanju, ogovaranju,omalažavanju, sarkazmu itd. Takav odnos druge dece prema njma izaziva negativne i podražavajuće emocionalne reakcije koje direktno ili indirektno impliciraju introventnom ponašanju, asocijalnim odnosom prema drugoj deci , prisutnosti indignacije itd.
Treba reći i istaći da veoma veliku ulogu zauzima otac kao roditelj u svojstvu zaštitnika i odbrambenih stavova prema deci. Vrlo često možemo da čujemo hvalisanje druge dece npr. Moj tata je veoma hrabar, ima velike mišiće, veoma je veliki itd. Dok u retkim slučajevima ćemo čuti da dete ističe fizička svojsvta majke kao jednog od članova porodice. Tada dete koje nema oca u porodici vrlo često ističe osobine majke i prepisuje ih majci kao pozitivne osobine i svojstva. Dakle, potrebna je roditeljska ljubav, tolerancija, prisnost, razumevanje, emocionalna toplina roditelja prema svojoj deci.
Podrška roditelja i motivacija dece



Ovo je veoma značajno pitanje koje zauzima veoma značajno mesto u porodičnom sistemu i interakciji roditelja i dece. Podržavanje roditelja svoje dece igra veoma značajnu ulogu u psihološkom razvoju i stvaranje sigurnosti kod deteta. Veoma je važno podržavati dete u različitim sferama života koje će dovoditi do obogaćivanju saznanja i razvijanju pojedinih veština.
Vrlo često susrećemo pojedine situacije u podrodicama kao što su na primer da se dete zainteresuje za pojedine školske predmete ili za proučavanje pojedinih zanimljivosti. To je veoma bitno kod dece, potrebno ih je podržavati i motivisati ka sticanju što većeg interesovanja za novim saznanjem. Potrebno je pomoći detetu, ohrabriti ga da istaraje u započetom interesovanju.
Bitno je razvijati kod dece estetsku kulturu, da uoči ono što je prihvatljivo u društvu, u ustanovi koju pohađa, u porodici , odnosno, razvijanje umetničkog ukusa i smisla za lepo. Dok su deca sasvim mala veoma je važno da imaju slikovnice i bojanke u kojima će izražavati svoju kreativnost i znatiželjnost. U porodici se ,pre svega, usavršavaju dugo i uz veliko strpljenje dece i odraslih neke funkcije kao što su: hod, govor, zapažanja itd. Pravi se digresija kada deca školskog uzrasta žele da započnu nečim da se bave, na primer da treniraju neki sport Ili da upoznaju nekog novog druga ili drugaricu a da roditelji onemogućavaju deci da realizuju svoje društvene ili intelektualne potrebe. Treba naglasiti ukoliko dete ima neke “ideje” koje se odnose na sistem učenja i usvajanja sazananja i načinu i redosledu učenja da to roditelji prihvate i da podrže svoje dete. Imamo primere u nekim porodicama da dete želi prvo da se igra a zatim da uči, i to trebe dopustiti detetu. Zašto? Zato što dete dok je još malo želi da pored učenja provodi vreme i igrajući se. Ne treba sputavati dete i navoditi ga na suvoparne šablone ponašanja i gledati drugu decu ili druge roditelje kako postupaju sa svojom decom. Bitno je postići kompromis sa decom koji će dovesti do obostrane saradnje i bifunkcionalnosti.
Roditelj je dužan da podržava svoje dete u socijalnim kontaktima, da stvori takvu situaciju u kojoj će dete implementirati svoje poteškoće i svoje probleme koje ima u školi ili u interakciji sa drugom decom, zatim da da predloge svojim roditeljima šta misli o pojedinim situacijama ili o nekom drugu ili drugarici sa kojim provodi vreme svakodnevno u školi, o budućim planovima koje želi da ostvari, uspehu u školi itd.
Dete vrlo često priča svojim roditeljima o svojim drugovima i drugaricama sa kojima provodi vreme u školi, njihovom odnosu, zadirkivanja pojedine dece, pohvala ili uzicaji nekih učenika ili nekog učenika koji dovode do poboljšanja uspeha nekog pojedinca itd.
Teba reći da i preterane ambicije roditelja, preterani zahtevi prema deci u pogledu sticanja znanja, izazivaju suprotno dejstvo od onoga koje bi roditelji želeli da postignu. Takvih slučajeva ima najviše prema deci koja idu u školu.
Mnogi roditelji žele da im deca pokazuju uspeh koje prevazilazi dečje moći ili što je još češći slučaj, čim dete započinje da zaostaje u nekom predmetu, oni odmah angažuju ljude koji će mu davati časove. Možda treba započeti sa tim kada dete oseti potrebu za tako nešto ili kad nije u mogućnosti da prevaziće školsko gradivo samostalno, sa svojim učiteljem, sa svojim drugovima ili roditeljima. Trenutni neuspeh ne sme sprečiti vedrinu čoveka koji svojim primerom vaspitava. To znači da roditelj treba da razgovara sa svojom decom o teškoćama koje ga u životu i školi uopšte zadese.
Dete treba sa svojim roditeljem da razgovara i roditelj je potrebno u tome mu pomoći. Bitno je da ima drugarskih odnosa prema svakom detetu i prevazilaženje pojedinih manje prijatnih situacija. Treba reći detetu da svoje dete treba da razume ponašanje i delovanje druge dece, da takvo ponašanje prevazilazi iz nekih porodičnih okolnosti. Ukoliko dete ima pomoć druge dece u savladavanju školskog gradiva i dogovaranja oko domaćih zadataka, važno je negovati drugarske odnose i obostrano pomagati u sticanju znanja i razumevanja. Sigurno se dešava da pojedinim periodima školovanja dete „iznemogne“ ili „ohladi se“ od škole i školskih potreba, i veoma je važno motivisati dete i podržavati dete u učenju i sticanju saznanja. Ukoliko dete oseti podršku roditelja i pomoć svojih roditelja u prevazilaženju poteškoća, olakša ćemu mogućnost da realizuje svoje potrebe. Između dece i ljudi treba da postoje topli prijateljski odnosi.
Roditelji su primarni faktori koji su dužni da podržavaju svoju decu u prevazilaženju poteškoća i u pronalaženju adekvatnog rešenja. Javlja se jedan od vidljivijih problema u podržavanju i motivisanju dece a to je opšta psihofizička sposobnost ili mogućnost roditelja u pružanju takvog odnosa prema detetu. . Dete je u školi doživelo neuspeh i teži da se nekom poveri i nađe ohrabrenje. Ona imaju svoje unutrašnje(duhovne) potrebe koje žele da iskažu roditeljima i okolinil. Ona isto tako imaju svoja mišljenja o stvarima, događajima i postupcima drugih (braće i sestara, drugova i drugih osoba) koje bi hteli da saopšte odraslima. Nekad iz intelektualne radoznalosti postavljaju pitanja i žele da na njih dobiju odgovore roditelja. Neki roditelji pokazuju za unutrašnje težnje dece, ali se odsta često dešava da oni i okolina prekinu dete u govoru , da mu ne dopuste da se izrazi i ispolji ono što oseća, želi i misli.
Roditelj„nema vremena“, ponekad strpljenja i raspoloženje da sasluša dete šta želi da kaže. Kada želi dete po drugi put da iznese svoje mišljenje i da kaže o onome o čemu misli, on prosti ignoriše dečje želji i mišljenje ili što je još veća greška roditelja a to je da ismejava svoje dete. Zar če sesto u porodici ne čuju ljutiti glas majke i nervozna opomena oca: „Dosta je s stim zapitkivanjem“. „Pusti me jednom na miru“, Nemam vremena „ , „ Ili ,,baš mi ti nešto znaš“. Pričaj to deci i tvojim drugovima a ne meni., i slično. Nekad se dete umeša u razgovor starijih , a otac i majka ga na grub način prekinu ili ga udalje sa mesta razgovora na primer: „Idi igraj se“ Odlazi smesta“, Zašto si dosadan“ i slično.
U svim ovakvim ili sličnim slučajevima roditelji ispoljavaju nepoštovanje dečje ličnosti , grubo vređeju njihov ponos i častoljublje, krši se dečje samopouzdanje, dete počinje da stavra pogrešnu sliku o sebi itd. Dete misli I donosi zaključke o stvarima, osobama i događajima. Stalne i krupne nepravde koje se često , nekad svesno, a nekad nesvesno, čine deci u porodici, nanose štete njihovoj moralnoj ličnosti. Tako roditelji zbog nerazumevanja dečjih potreba i onoga što je potrebno za pravilan rast i razvoj deteta uskraćuju detetu neka opravdana zadovoljstva(igru, igračke,šetnju ili drugu zabavu).
Treba reći i kada dete čini greške , roditelji, nastavnici i vaspitači moraju voditi računa da načinom ophođenja, a pre svega govornim izražavajnjem, ne vređaju dečji ponos. Govor može imati ozbiljniji i hladniji ton, ali ne sme biti povišenog glasa , grube i surove reči. Nateži najštetniji roditeljski postupak je ophođenju s decom jeste primena telesne kazne. Njene posledice su mnogo teže za moralnu nego za fizičku stranu deteta. Ona teško dopire do dečjeg ponosa, častoljublja i dostojanstva. Roditelji koji primenjuju ovu metodu vaspitavanja ispoljavaju nepoštovanje dečje ličnosti, odsustvo pedagoškog takta i nerazumevanje dečje prirode.
Telesna kazna, ako se često primenjuje , izaziva strah kod deteta, koji isključuje poverenje , ljubav i zahvalnost i poštovanje roditelja. Telesnom kaznom narušava se moralna struktura, uzajamno poštovanje i uvažavanje mišljenja kako detetovog, tako i roditeljevo mišljenje, zatim između vaspitača i deteta, nastavnika i učenika.


Obrazovni nivo roditelja



Jedan od veoma važnih i značajnih segmenata za uspeh i ostvarivanja obrazovanja i sticanje opštih kulturno-socioloških mogućnosti je obrazovanje roditelja, tj. obrazovni nivo roditelja. To je jedan od glavnih elemenata za sticanje saznanja i prihvatanje društvenih vrednosti i razvijanja svesti kod dece. Postoji jedan vrlo važan problem koji mnnogi roditelji zanemaruju dakle, taj problem se odnosi na podržavanje društvenih vrednosti socijalne sredine ili čitavog društva roditelja koji prenosi društvene i moralne vrednosti kod dece. Postavlja se pitanje da li će roditelji prihvatiti vrednosti koje su prisutne u društvu ili one vrednosti koje su u školi I koje dete prihvata i primenjuje u svom ličnom životu. Tu postoji digresija u prihvatanju pogrešnih vrednosti društvenog sistema.
Jako je bitno napomenuti da je potrebna satisfakcija dece od samog početka sticanja znanja i postizanje uspeha u školi. Jako je važno da se roditelji trude da pomognu deci u zajedničkom zavladavanju gradiva i sticanje znanja. Ako roditelj sam donekle nije obrazovan, umetnički svestran, ako nema razvijen smisao za lepo ne može vrednost obarzovanja predstaviti detetu na odgovarajući način ali ga može podržavati i govoriti o značaju obrazovanja i sticanja znanja. Vrlo često dok su deca mala u ranom školskom uzrastu ili u predškolskom periodu izjednačavaju se sa svojim roditeljima tj. identifikuju se. Najčešće prihvataju njihove osobine, svojstva, komunikaciju sa drugim ljudima, pokazivanje emocija, interpersolnalnih odnosa i interakciji u društvenoj sredini.
Zato je veoma važno da roditelji usmeravaju decu i da ne usvajaju one vrednosti koje se negativno kategorizuju u društvu. Vrlo često deca se susreću sa problemima sticanja saznanja i usvajanje određenih navika koje su im potrebne za kasnije razrede. Vrlo je važno da se roditelji trude u omogućavanju sticanja znjanja, učenju i razvijanje svesti o značaju obrazovanja kao kao jedan od značajnih elemenata društvenih vrednosti. Vrlo često se dešava da se dete nađe u vrlo zbunjenoj situaciji kada ima zadatak da reši za domaći a roditelj nije u mogućnosti da pomogne detetu. Dete tada obično kaže: “Kako ste vi tako veliki a ne umete da mi pokažete za školu ono što mi je potrebno“. I tada vrlo često dolazi do zamene teze, jer dete u tim momentima ne shvata obrazovanje kao značajnu kategoriju koja je bitna za prevazilaženje problema. U takvim situacijama roditelji obično govore detetu da mu je potreban neko iz škole, obično drug ili drugarica sa kojim će rešavati zadatke ili , eventualno, neko ko je stručan. Važan je adekvatan odnos roditelja i deteta i razumevanje. Postavlja se ptanje da li će roditelj govoriti detetu da je sticanje znanja i učenje važen faktor u postizanju uspeha u školi? Ili će mu govoriti škola nije bitna, i sve jedno je da li ćete ići ili nećete ići u školu? Svako da tu treba napraviti razliku i vrlo decidno razmotriti i razgraničiti svojstva i značajnost koja je baza ili osnova za uspostavljanje funkcionalnosti.
Ukoliko dete poohađa, pre svega, redovno školu i razmišlja svakodnevno o značaju škole i trudi se da stekne uspeh , to je povećati osobinu značajnosti vaspitno obrazovne institucije. Dijametralno značanje je kada se detu nagoveštava beznačajnost pohađanja škole ili predškolske ustanove i posle nekog određenog vremena dete će usvojiti takve stavove i takvo gledište na značajnost i potrebu svakog deteta.
Jako je bitno obezbediti deci pravilan fizički i mentalni razvoj u svakom pogledu i da doprinese pun izražaj njegovoj kreativnoj snazi i sposobnostima. Dakle, jako je važno da dete a i roditelji u kakvoj sredini žive i bitno je da se ostvari, omogući razvoj deteta sa svih aspekata koje će omogućavati deci funkcionisanje i omogućavanje deljeg razvoja što će dovoditi do formiranje kompetente i oformljene ličnosti. Opšte zdravlje se sve češće suočava sa poteškoćama i promenama koje se odigravaju u endogenim, odnosno, unutrašnjim sredinama, uslovima života društva, čiji je jedan element kvalitet sredine u kojoj živi. Zato je veoma važno težiti ka očuvanju životne sredine kako bi se povećao kvalitet života i ostvario pravilan razvoj pojedinca. Svakodnevno se suočavamo sa zagađivanjem vazduha što implicira povećavanje mogućnosti održavanja zdrave socijane sredine u kojij dete pohađa predškolsu ustanovu ili osnovnu školu.
Sve češće se suočavamo sa neodgovornosti pojedinaca koji zagađuju socijalnu sredinu bilo raznim otpatcima ili pojedinim hemijskim supstancama koje dovode do ugraožavanja zdravlja. Promena kvaliteta socijalne sredine u kojoj čovek živi i u kojij deca rastu i razvijaju se , a koja postaje sve obilnija predstavlja jednu od negativnih strana savremene civilizacije. Zašto je to tako? Pre sve iz objektivnih razloga jer svakodnevno primećujemo porast motornih vozila, industriju, itd. koje svakodnevno zagađuju socijalnu sredinu i postepenog udaljavanja od prirodnog načina života. Moderno društvo ima intelektualne sposobnosti i tehničke mogućnosti da ga smanji do mere koja je podnošljiva za čoveka, i da mu omogući da se prilagodi novim uslovima života, otklanjajući na taj način opasnost koju ona predstavlja za zdravlje čoveka i dece. U savremenim uslovima života čovek je doslovno izložen stalnim i različitim uticajima socijalne sredine.


Zdravstveno stanje roditelja i uticaj spoljašnje sredine na zdravlje



Zdravlje predstavlja osnovni i glavni činilac mogućeg pravilnog psihofizičkog razvoja. Bez zdravlja je nemoguće pravilno fukcionisati i uključiti se u društveni život. Ono predstavlja bazu ili osnovu za formiranje dečjeg identiteta i ličnosti. Za pravilno funkcionisanje svih segmenata deteta bitno je zdravlje kao jedan od najbitnijih faktora. Za celokupno funkcionisanje svih članova jednog porodičnog sistema bitno je zdravstveno stanje svih članova porodice, a to se odnosi, pre svega, na zdravlje roditelja koje omogućavaju detetu pravilan psihofizički rast i razvoj i uključivanje u društvenu zajednicu.
Postavlja se pitanje da li mogu roditelji da pomognu detetu u iznalaženje rešenja po pitanju znanja, pojedinih veština i sposobnosti, ukoliko ne poseduju osobinu zdrave i potpune ličnosti?
Da li mogu roditelji da pruže ljubav, nežnost, toplinu, ekonomsku i materijalnu potporu, pružiti pomoć u učenju svome detetu ili svojoj deci ukoliko im je narušeno zdravlje? Ukoliko su roditelji bolesni ili im je ugroženo zdravlje na neki način, direktno ili indirektno onemogućavaju sticanje znanja na najkvalitetniji način. Veoma je važno naglasiti da roditelji ne treba da govore pred decom o svojim zdravstvenim problemima ukoliko ih imaju pred decom koja su sasvim mala, koja pohađaju osnovnu školu nižih razreda. Zato što će takvim ponašanjem onemogućavati detetu adekvatan način usvajanja znanja.
Veoma je važno ukoliko je jednom od roditelja narušeno zdravlje da drugi roditelj pomaže bračnom partneru u prevazilaženju pojedinih poteškoća i svremena na vreme uključivajući i dete da se prilagodi odgovarajućim uslovima. Treba naglasiti, a veoma je važno to da ne treba zapustiti dete i dečje obaveze i ukoliko se desi da jedan član porodice boluje od neke određene bolesti. Zašto? Zato što je bitno da dete stiče znanje, nezavisno od situacije roditelja. Odnosno da je potrebno da dete prevaziđe pojedine poteškoće na koje porodica nailazi uz pomoć stručnog osoblja i svojih roditelja kako bi redovno pohađalo školu. Koliko je jedan član porodice ozbiljno bolestan treba reći detetu da je jedan od članova porodice bolestan, ali ne treba zalaziti u detalje , jer detetu u tom periodu, bilo predškolskom ili rano školskom uzrastu ne može shvatiti situaciju i značaj zdravlja. Još je teža situacija kada oba roditelja imaju ugroženo zdravlje i zdravstvenu situaciju. Tada ni jedan od roditelja nije u mogućnosti da pomogne detetu na bilo koji način. To otežava situaciju po pitanju psihofizičkog zdravlja dece.Postavlja se pitanje da li roditelji mogu pomoći detetu ili deci u sticanju pojedinih znanja i usmeravati ih na prave društvene vrednosti?
Sigurno da će tu biti poteškoće u pronalaženju rešenja u rešavanju pojedinih školskih zadataka i invencija pojedinih rešenja. Tada roditelj nije u mogućnosti da pomogne detetu jer je zaokupiran sopstvenom bolešću i većinu vremena posvećuje sebi nego detetu iz objektivnih razloga. Roditelji, pre sve ga treba da se trude da očuvaju zdravlje porodice, lično zdravlje i zdravlje dece. Kako to može ostvariti? Pre svega pravilnom ishranom, dovoljnom fizičkom aktivnošću, ne unošenjem štetnih materija u organizam, zatim, pravilnim emocionalnim i psiho-socijalnim odnosom prema detetu itd. Slabunjavost, apatija, nedostatak apetita, bledilo itd., često su posledica “izveštačenog vaspitanja”, izolacijom od svojih vršnjaka, nedovoljno kretanje, zarobljenog detinjstva bez igre, rada i tome slično. Čak ni umor, ni trenutna iscrpljenost ne bi smeli roditelja svaliti u sumornu ravnodušnost prema životu, učenju deteta i sticanju znanja.
Treba naglasiti da postoje pojedini faktori na koje čovek u manjoj ili većoj meri ne može direktno ili indirektno da utiče na sprečavanje nastanka pojedinih oboljenja ili oštećenja organizma, a videćemo i kako? Svakodnevno smo izloženi zagađovanjem socijalne sredine u kojem provodimo vreme i kojem boravimo, i tada smo u većoj ili manjoj meri zagađeni. Svakodnevno se susrećemo sa upotrebom motornih vozila i upotrebom pojedinih hemijskih supstanci koje negativno deluju na očuvanje životne sredine. Takođe izduvni gasovi koji nemaju zaštitu , takođe, negativno utiču na zdravlje pojedinaca, zatim neodgovorno i nehumano odlaganje odpadaka u svojoj žvotnoj sredini negativno utiče na očuvanje zdravlja.
Svakodnevno se susrećemo sa povećanim stepenom upotrebe motornih vozila da gotovo se javlja neprijatnostu pešačenju i nemogućstvu očuvanja životne sredine. Zapostavljanjem fizičke aktivnosti i korišćenje motornih vozila vrlo negativno deluje ja očuvanje životne sredine i očuvanje fizičkog i mentalnog zdravlja ljudskog organizma. Kada je dete u razvoju tu treba veoma veliku pažnju obratiti i nastojai ka očuvanju zdravlja. Jer dok se dete razvija vrlo je negativno za organizam i vrlo negativno deluje na razvoj organizma deteta. Zatim, ukoliko se nalaze neka područja koja su u blizini pojedinih useva, obradivih površina gde se nalaze povrće i voće, možemo uočiti veliku upotrebu hemijskih sredstava koje veoma negativno utiču na zdravlje ljudi. Unošemnjem u organizam takve vrste hrane vrlo negativn deluje na celokupno zdravlje.

Pregledom literature stiče se utisak da se pod socijalnom kompetencijom, najčešće podrazumevaju različite socijalne,emocionalne i kognitivne(saznajne) veštine i ponašanja koja su neophodna za uspešnu socijalnu adaptaciju. Mc Fall 1982, socijalna kompetencija podrazumeva da se „individua ponaša efikasno“. Zatim, razvoj socio-kognitivnih sposobnosti i znanja uključujući i kapacitet za emocionalnu kontrolu i odgovarajuće ponašanje u specifičnom kontekstu , koje s druge strane, sama osoba i njena okolina percipiraju kao efikasno ponašanje shodno tome, pojačavaju pozitivno psihosocijalno prilagođavanje, Yeates,Selman, 1989. Sposobnost da se formiraju pozitivni socijalni odnosi smatra se veoma važnom za normalan psihički razvoj, Hartup, 1989. Socijalna kompetencija se ogleda u kvalitetu socijalnih odnosa. Prijateljstvo doprinose razvoju socijalnih veština , usvajanjunekih kulturnih vrednosti, usvajanju polnih uloga,učenju startegija, rešavanje konflikata.




avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pon Maj 09, 2016 3:13 pm

Slobodno vreme i njegov uticaji na psihofizički razvoj




Kada govorimo o slobodnom vremenu kao neophodnom delu našeg života, treba napomenuti da se danas svi slažu da naše vreme karakteriše i stalno traženje novih životnih radosti koje se najčešće ostvaruje kroz aktivnosti u slobodnom vremenu. Zabava je jedna od osnovnih funkcija slobodnog vremena.
Kada se govori o slobodnom vremenu obično se u prvom redu misli na različite vrste zabave. Moralnost zabave ne može se odvojiti od moralnosti celokupnog života, jer zabava je vreme u kome možemo da budemo ono što jesmo više nego u većini naše aktivnosti. Zabava je i važan uslov a i posledica ljudske sreće, te joj je zato potrebno pokloniti veliku pažnju funkcije slobodnog vremena. Kada je dete kod kuće treba da ima neke zadatke kao što su da posprema svoje stvari i svoje igračke, da ih čuva, da čisti svoju obuću i sl., da se samo oblači i umiva kada dostigne određen uzrast. I ne samo to, već mogu da imaju i redovne dužnosti kao što su da zalivaju cveće, da nahrane kućne ljubimce, da spakuju svoje stvari koje će nositi u vrtić ili školu, pomažu u kuhinji itd.
Treba reći da devojčice ili dečaci u četvrtom razredu da odmeni oca ili majku u nekim obavezama, kao što su: plaćanje poreza, telefona, struje, da opera i spakuje svoje stvari itd.Takav položaj deteta koje još u najranijem uzrastu stiče radne navike u porodici, daje osnovu njegovom karakteru i njegovom moralnom liku. Tada se javlja žudnja da se izjednači sa odraslima kada im pomaže. Postavlja se pitanje kako slobodno vreme i da li slobodno vreme utiče na razvoj ličnosti? Svakako da utiče , a i videćemo kako.
Deca dok su deca u vrtiću ili u školi zaokupljeni su raznim aktivnostima koje se baziraju na usvajanje saznanja, umenja i veštine koje su im potrebne. Treba naglasiti da je potrebno imati slobodnog vremena u kome će dete da upotrebi u igranju i bavljenju nekim aktivnostima. Jako je bitno da slobodno vreme koje deca upražnjavaju da bude bazirana na razvijanju intelektualnih, kognitivnih, motornih sposobnosti. Vrlo često dok su deca u obrazovnoj instituciji govore kako provode vreme kada su kod kuće. Tada iznose svoja mišljenja i one aktivnosti kojima upotpunjavaju slobodno vreme. Učenik treba naći vremena kako za školski rad , tako i za zabavu. U tome će on naći potstreka i smisla, oduševljenja, akako za učenje i školske obaveze, tako i za vreme svakodnevnog života.
Sa razvojem tehnologije i kompjuterizacije sve više i više se provodi vreme za takvim uređajima koje sigurno da dovode do negativnih posledica kod pojedinaca i čitavu vršnjačku grupu.
Dakle, načini i sredstva na kojima učenici odrastaju u velikoj meri se razlikuju ili odstupaju od nekadašnjeg vremena osamdesetih ili devedesetih godina. Zašto je to potrebno nagovestiti? Veoma je važno naglasiti da dečje igre i igrolike aktivnosti koje su važile nekada da je to sada zamenjeno elektronskom tehnologijom i upotrebom računara. Veoma je važno rećI i naglasiti da je potrebno da se dete razvija tako da razvija psihofizičke funkcije.
Bez obzira pred kakvim teškim školskim problemima se učenik nalazio, on mora aktivno i svakodnevno učestvovati u domaćim poslovima, u rešavanju svakodnevnih potreba života u kući.
On mora biti svestan svoga mesta, uloge i odgovornosti u svakodnevnom životu porodice, isto onako kako kako i u odnosu na školu u školske zadatke. Jako je bitno u kakvoj će socijalnoj sredini i u kakvom okruženju odrastati dete i koja će interesovanja imati prednosti u odnosu na ostalu decu. Novodruštvene situacije i društvene norme impliciraju određene načine ponašanja i usvajanja načine upotpunjavanja slobodnog vremena. Možemo reći da slobodno vreme koje dete upotrebljava u velikoj meri utiče na formiranje psihosocijalne ličnosti i osobine koje će biti veoma značajne za razvijanje interesovanja. Zatim, treba naglasiti da je veoma značajan i uticaj društva na usmeravanje interesovanja deteta. Veoma je važno reći da je veoma poželjno da obilaze svoje rođake i da odlaze kod njih na selo ili u grad , kod prijatelja njihovih roditelja, poznanika . U nekim školama postoje mogućnosti razmene dece selo-grad, koje mogu organizovati škole itd. Na taj način deca stiču znanje i iskustva na upoznavanju seoskog i gradskog načina života, na uzajamnom razumevanju i poštovanju. Potrebno je razviti i negovati higijenu kod deteta, da održava red i čistoću u stanu, nameštaj, slike ili crteže u dečjoj sobi, prve igračke. Sve to može da deluje u pozitivnom ili negativnom smislu na razvijanje dečjeg ukusa.
Dete traba da zapaža ono što je lepo, da razvije ukus za dečja pravila u poštovanja odraslih, odnosno, da se mora vaspitavati. Ali teba naglasiti da lepi momenat dete nailazi svugde, u porodici, u školi, na ulici, u prirodi , u raznim likovima ljudi, u umetničkim slikama u muzici u čitanju pojedinih priča i pesama. Deca mogu, pored toga, što učestvuju u pomaganju u svakodnevnim aktivnostima, kao na primer angažovanje deteta u aktivnostima u domaćinstvu, ona mogu da učestvuju u pojedinim akcijama kao što su: čišćenje i sprečavanje zagađivanja socijalne sredine, zatim pošumljavanje, radovima u botaničkoj bašti itd. Na takvim angažovanjima deca vrlo često razvijaju intelektualne i kreativne sposobnosti, razvijaju se interesovanja i znatiželjnost kod dece .U tome se porodica, škola i razne dečje manifestacije moraju pomagati, dopunjavati i podržavati.


Kako roditelj može pomoći vaspitaču ili učitelju



Roditelji , vaspitači i učitelji treba da ima ugled svojim ponašanjem i karakternim osobinama da steknu ljubav i razumevanje prema detetu. Međutim , treba reći da u toku rada učitelja i vaspitača sa decom i saradnjom sa roditeljima vrlo često pogrešno protumače i shvate, da se pravilno ne izgrađuju odnosi, da roditelji vrlo često ruše autoritet vaspitača i učitelja. Iz vrlo opravdanih razloga po nekad vaspitači i učitelji opominju decu kada je u pitanju njihovo ponašanje, ili kada ne poslušaju ono što im oni kažu da urade, kada ne napišu domaći zadatak isl. Zatim deca vrlo često govore roditeljima o danu kako je provelo u vrtiću ili školi. Tada roditelji u pojedinim situacijama „štite“ svoje dete i dajući prednost svome detetu umesto vaspitaču ili učitelju. I onda roditelji vrlo često kritikuju njihov rad i sprečavaju izgrađivanje poverenja i autoriteta vaspitača i nastavnika. Na primer: „ Ne sme ništa da kaže mome detetu“, “bude li mi se požalilo na moje dete još jednom, videće kako će proći“, „moje dete može da radi šta god hoće i želi u vrtiću ili u školi“ itd. To je veoma pogrešno zato što roditelji ne dopuštaju detetu da shvati značaj obrazovanja, poštovanja i uvažavanja vaspitača ili učitelja njegove ličnosti i njegovo znanje koje prenosi deci. Isto tako dete u kući sluša nepovoljno mišljenje roditelja o onima koji ih uče.
Veoma je veliki slučaj kada vaspitači hvale ostalu decu od druge dece. Kada vaspitač zagrli ostalu decu a neko dete ne. Bilo to da je neki razlog, ako je slučajno morala da izađe ili je neko pozvao iitd. Takvo dete će ukoliko se ponovi nekoliko sličnih situacija primetiti hladnoću vaspitača i neravnopravnost i nedostatak ljubavi. Zato je dužan da svaki vaspitač voli decu podjednako i da svakom detetu jednako poklanja pažnju.Takođe, imamo slučaj i dece koja pohađaju školu u kojij dobijaju ocene. Mnogi roditelji su skoloni da prihvate izgovor deteta da ga je učitelj ocenio slabom ocenom , odnosno , da nije dobio onu ocenu koju je trebao da dobije i da je njegovo znanje bilo mnogo veće. Tada roditelji pred decom vrlo često govore: “Tvoj učitelj ili učiteljica te je tako ocenila zato što te ne voli i da voli ostalu decu više od tebe”. Kada dete sluša kako roditelj govori, posle nekog vremena i samo prihvati tu činjenicu koja nije realna iz objerktivnih razloga. Iz sažaljenja prema detetu , roditelj vrlo često izgovori i poneku „tešku“ reč na račun učitelja koji u svakom slučaju podriva stabilnost u vaspitno- obrazovnom radu. Na suprot tome imamo dosta primera roditelja koji izgrađuju autoritet vaspitača ili učitelja na silu i strahu. Roditelji bi hteli da ih se dete plaši ,a da ne sme ništa da ih pita, kada kaže vaspitačica ili učitelica da li je jasno ovo što smo danas učili da ne sme nikada da kaže da mu nešto nije jasno, jer će tada onaj koji ih uči početi da viče na nju ili njega i da će ga grditi isl. Takav način vaspitanja i obrazovanja dece nikada se ne može postići poverenje, ljubav i bliskost između vaspitača ,nastavnika, roditelja i samog deteta. Sila i strah koji se primenjuju isključuju uzajamno poverenje, sprečava se stvaralaštvo, kreativnost i bliskost kod dece i na taj način se sputavaju pozitivne naklonosti dečje prirode. Vaspitavanjem na silu i strahu stiču se i razvijaju ropski pokorne ličnosti, koje će u većini slučajeva biti sklone nasilju prema slabijima i nezahvalni prema roditeljima i drugim ljudima. Treba naglasiti da ima i roditelja koji ne teže da kod dece izgradi poštovanje i autoritet. Kod njih postoji samo neizmerna roditeljska ljubav koja nema mere i granice. Kod takvih roditelja detetu je sve dopušteno, ono radi šta hoće, koliko hoće,ne zna ni zakavne zabrane i kazne, dužnosti i obaveze. Takvo dete stiče utisak da ne mora ni vaspitača ni učitelja da poštuje.
Može redovno da ne napiše domaći zadatak, da ne uči ono što je potrebno. Na takav način se nikada ne može razviti poverenje, bliskost i ljubav među decom, vaspitačem i učiteljem. Dete na taj način zloupotrebljava poverenje roditelja, a pogotovu onoga koj ga uči bilo u vrtiću ili u školi. Dete u većini slučajeva će smatrati da će moći da radi u školi sve ono što mu je dopušteno da radi kod kuće. Smatra će ukoliko može da se igra koliko god ono želi da nema kući nikakve obaveze, da će tako moći i u vrtiću ili školi. Na primer kada vaspitačica zahteva u nekoj od aktivnosti angažovanje deteta i da je potrebno dete nešto da uradi, zato što je došao red na njega da ono to ne želi ili u drugom slučaju ako učitelj zahteva da dete napiše ono što uče u školi a da dete ne želi to da napiše i bez obzira što ostala deca pišu. To predstavlja odudaranje normama vrednovanja školskih potreba. Ukoliko se na vreme ne spreči takav odnos deteta prema vaspitaču ili učitelju, dete će podsredstvom roditelja sve više i više graditi takav odnos u kome će omalovažavati rad vaspitača i učitelja i smatraće ono što ono želi prihvatljivim.
U predškolskom uzrastu dete je još malo pa će se saradnjom vaspitača i roditelja preusmeriti način komunikacije između roditelja i deteta. Vaspitač ukoliko primeti takve načine ophođenje prema detetu da razgovara sa detetom, da im ukaže na potrebu i obavezu deteta kao članu porodice. Da je potrebno da i dete učestvuje u izgražđivanju porodičnih odnosa i porodičnih obaveza. Da dete sagledava roditelje kako oni ispunjavaju dužnosti koje su potrebne, da tako i deca ispunjavaju dužnosti i obaveze . Kada dete shvati njegove potrebe i dužnosti i obaveze, pre svega, iz primere svojih roditelja, zatim svojih prijatelja, dece svojih prijatelja, druge dece, drugih ljudi da će početi i ono da primenjuju i ostvaruje obaveze, dužnosti koji su im potrebni da izvršavaju kako bi postali uspešni učenici i razvili se u potpune ličnosti. Zato je potrebno da roditelji često kontaktiraju vaspitače i učitelje, da čuju njihova mišljenja, šta je potrebno izmeniti, popraviti, reći isl. I roditelji nastavnici imaju vrlo često imaju razloge da zamere jedni drugima. Ukoliko ima nekih zamerki, ili nečega što bi trebao učitelj ili vaspitač da kaže roditelju, ili u drugom slučaju ukoliko ima roditelj nešto da kaže vaspitaču ili učitelju to treba izreći kada su sami bez prisustva druge dece, a pogotovu bez prisustva njihovog deteta. I kada roditelji razgovaraju sa vaspitačima ili sa učiteljima o nekom problemu veoma je važno da to kažu blagim tonom, uz dužno poštovanje časti i ugleda nastavničkog osoblja. Bitno je održati poverenje i zajednički cilj koji se odnosi na uspešno obrazovanje dece. Zato je veoma važno obostrano poštovanje i uvažavanje.
Nikako ne bi trebalo da se dogodi da kada dođu roditelji da razgovaraju sa učiteljem ili vaspitačem da se dogodi omalovažavanje i negodovanje pojedinih roditelja zbog nekih razloga ato su: nedovoljnog obrazovanja, nedovoljne kulturne edukacije, uticaji sredine koji formiraju i utiču na ponašanje i prihvatanje pojedinih pravila ponašanja koje su značajne za tu socijalnu sredinu itd. Već je dužnost vaspitača i nastavnika, pa čak i da se dogodi takav pristup, da na vrlo pedagoški način i metodički pristupi u sprečavanju nastanka pojedinih problemskih situacija. Ali isto tako bi trebalo davati prednosti roditeljima koji su autoriteti u nekim drugim društvenim institucijama.
Vrlo često se dešava da roditelji dovedu dete u vrtić ili kada dete pohađa školu da roditelji odvode dete i tada razgovaraju sa njima sa puno sigurnosti i samouverenosti. Nikako ne bi trebali vaspitači ili učitelji da dozvoljavaju menjanje načina rada i ponašanja prema deci, da im dozovoljavaju da rade šta god žele ili da im posvete više pažnje od ostale dece zato što su im roditelji obrazovani itd. Zapravo, svaki roditelj i dete trebalo bi da imaju ista prava, dužnosti i obaveze koji su značajni za vaspitno obrazovni rad. Pedagoški autoritet predstavlja razumevanje dečje prirode , puno poverenja između dece, vaspitača i učitelja, prijateljstvo, dosledno pedagoško ophođenje,objektivna i pravična procenjivanja sposobnosti i uspeha učenika. Uvaženost i njihov značaj uključuje stručnu spremu, savesnost u vaspitno - obrazovnom radu, ugled u društvu itd.







Iskustava koja deca stiču u toku obrazovanja




Sticanje iskustva, kao aktivan oblik učenja u životnoj praksi, uvek podrazumeva lično učešće i angažovanje, zbog čega je značajno za razvitak, odnosno, proces sticanja znanja i veština kao i za razvoj sposobnosti. Postoje sledeće osnovne vrste iskustva: čulna, motorička(fizička) i simbolička.
Iskustvo je pokazalo da se vežbanjem čula može mnogo postići. Dok je dete još sasvim malo i kada ide sa jednim od roditeljem, ono veoma često gleda predmete i objekte oko sebe, i one koje su dostupne i one koje nisu dostune. Pa tako na primer ide dete sa mamom ili tatom u predvečerjim časovima i ugleda mesec i želi da ga dohvati, ili u toku dana vidi sunce ako sija i želi da dođe do sunca. Tada roditelj vrlo često objašnjava detetu da to nije moguće da je to prirodni satelit, odnosno planeta. Isto tako imamo primer do mama sprema ručak svojoj porodici, da dete stoji pored šporeta i gleda kako radi. Vrlo često se dešava da dete drži ruku iznad šporeta ili da prstom dodirne ringlu, i data oseti blagu opekotinu i zatim odmah skloni ruku. Tu vidimo sticanje iskustva čula dodira. Ili recimo, dete dok je još malo ono se igra snegom . Kada uhvati sneg uruke on se postepeno pretvori u led. Dete tada oseća izuzetnu hlasdnoću na prstima i stiče iskustvo čula dodira itd.
Kada je dete još sasvim malo pokušava de gleda u sunce, tada mu ne omugućava svetlost, isto tako na taj način stiče pojedina iskustva čua vida. Sluh takođe je veoma značajan za razvoj deteta. Sluša pojedine zvukove u priodi koji mu omogućavaju da pravilno živi i prilagodi prirodi. Veliki talenti na polju muzike, slikarstva ili književnosti, pored jače izraženh nasleđenih skolonosti , postigli su uspeh na određenom polju zahvaljujući istrajnom radu , vežbanju i pomoću okoline. Prvi susreti sa umetničkim delima , odnosno, prvo uvođenja deteta u umetnost, treba da počne još u predškolskom uzrastu, da bi se kasnije nastavilo dalje u ovom pravcu, širila obuhvatanjem raznih umetničkih strvaralaštvai mnogobrojnih umetnučkih dela.
Jedan od poznatih dečjih muzičkih stvaraoca bio je Dragan Laković rođen( 28 marta 1929- 31 maja 1990 godine).








Bio je srpski glumac i pevač dečjih pesama. Najpoznatija emisija koju je vodio bila je “Deco pevajte sa nama”, u kojoj je učestvovao hor Kolibri. Pesme koje su pevane u dečjem horu “Kolibri “ bile su: Ivin voz, Mrak, Prvi sneg, Baka, Deda, Lako je prutu,Vuče, vuče bubo lenja, Zakleo se bumbar, Nema zemlje dembelije, Braću ne donose rode, Medved Brundo itd. Hor je osnovan 1963 godine Osnivač je bila Milica Manojlović. Neke od pesama su : Brojalica(M. Bajagić ,A lokner), Kad bi meni dali (N. Milosavljević, B. Crnčević, I. Ilić), zatim, Planeta(B. Lalić I ilić), Uvek divan dan(Cukić I.Ilić), Požurite rode(M .Buča, I. Ilić,S .Ranđelović), Sving Bajka(R. Sklopić,M. Šelić, itd.
Nikolaj Andrejević Korsakov rođen (18 marta 1884 - 21 juna 1908 godine) bio je ruski kompozitor opera.











Neke od njegovih poznatih kompozicija su Careva nevesta, Majska noć itd. Ono što je veoma interesantno za njega je to da je u četvrtoj godini tačno pevao sve ono što mu je svirao otac .Treba reći i za jednog od najpoznatijuh talentovanih muzičara bio Folfang Amadeus Mocart kojji je rođen( 27 januara 1756 godine u Salcburgu u Austriji I koji je živeo do 5. decembra 1791 godine).









Bio je austrijski kompozitor i pijanista, jedan od najznačajnijih i najuticajnijih svetskih kompozitora klasične muzike. Pokazao je neverovatne sposobnosti svirajući klavijaturu i violinu. Nastupao je kada je imao samo pet godina.Kada je napunio sedamnaest godina dobio je posao na dvoru u Salcburgu. Njegove najpoznatije sinfonije bile su: Pariska, Hafner, Linc itd. Prvi zvuci i sticanje čula sluha stiče se u porodici kada dete čuje kako roditelji pričaju. U kasnijem periodu dete se suočava sa pojedinim zvukovima u prirodi. Iz praktičnog rada znamo da da čula nisu podjednako razvijena kod sve dece i odraslih. Zatim dete treba zainteresovati i za čitanje pojedinih književnih dela za decu, kao što su: bajke, basne, pesme, pripovetke, romani za decu itd.
Delo koje dete čita treba da izazove osećanja. Bijelinski, veliki ruski kritičar, na primer, kaže za poeziju da se ona najpre prima srcem pa razumom. Najpoznatiji pisci dečjih pesama bili su: Jovan Jovanović Zmaj, Radivoje Ršumović, Duško Radović itd.




Najpoznatije pesme Jovana Jovanovića Zmaja bile su: Kaži mi kaži, Pačja škola, Ciganin hvali svoga konja, dete i baka,zeka zeka iz jendeka, Materina maza, al je lep ovaj svet, tiho noći, prljave ruke, gaša dobar drug, deda i unuk itd. Jovan Jovanović Zmaj je rođen u (Novom Sadu 6. Decembra 1833 godine - 14 juna 1904 ) godine. Školovao se u Novom sadu, a zatim otišao u Beč i studirao pravo. Pored toga što je tokom svog života pisao pesme, bio je i lekar.
Al je lep ovaj svet

Ala je lep ja ga slušam,
Ovaj svet, i moj drug.
Onde potok,
Ovde cvet,
Tamo njiva,
Ovde sad,
Eno sunce,
Evo hlad!
Tamo dunav,
Zlata pun,
Onde trava,
Ovde žbun,
Onde trava,
Ovde žbun,
Slavuj pesmom
Ljulja lug.

Pesma Jovana Jovanovića Zmaja

Kaži mikaži
Kaži mi kaži
Kako d ate zovem,
Kaži mi kakvo
ime da ti dam,-
Hoću li reći:
Diko, ili:snago,
Ili ću: lane,
Ili: moje blago,
Hoću li: dušo,
Ili: moje drago,-
Kaži mi kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena, i lepa,
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa.
Al’ ja bih proveo
Čitav jedan veka
Tražeći i lepše,
Milije i slađe,-
Dečje ime,
Što još ne ču svet,
Da njih nazovem
Moj rumeni cvet.







Dušan Radović rođen u Nišu (29 novembra 1922 godine - 16 avgusta 1984 godine). Pored toga što je pisao pesme, bio je pisac, novinar, aforističar tv. urednik. Bio je glavni urednik “pionirskih novina”, urednik programa za decu Radio Beograda , urednik prograna za decu Televizije Beograd, , urednik lista “Povetarac”.Pesme Dušana Radovića : Šta je na kraju, Kad sedam veselih dečaka, Zelena moda itd. Evo kako glasi jedna od njegovih pesama:

Šta je na kraju

Na kraju neba, na kraju mora,na kraju puta,
Šta je na kraju deca bi htela da znaju?
Zato jedu, zato spavaju,
Zato rastu brže od kaputa,

Šta je na kraju srede? Četvrtak.
A šta- na kraju četvrtka? Petak.
Na kraju svih krajeva?
Uvek je jedan novi početak.

Krajevi se potroše,
Počeci uvek traju .
Početak -eto šta je na kraju!


Takođe, deca vole da čitaju bajke ili dok su još mali u predškolskom uzrastu da slušaju dok im drugi čitaju. Bitno im je nagasiti im da kada čitaju neko delo da “ne žure” sa čitanjem već da pronalaze mudrost i drugarstva , pa se preporučuje da ih negde zapišu. Najčešće su to roditelji ili stariji brat ili sestra u porodici. Lirske Andersenove bajke , na primer koje čitamo deci, stihove koje im recitujemo, lake muzičke kompozicije koje im reprodukujemo to će biti prvo skromno i nenametljivo uvođenja deteta u umetnost.


Motorička iskustva (koje predstavljaju utiske o fizičkom svetu prikupljenje zahvaljujući kretanju kroz njega i delovanju manipulativnim aktivnostima). Motorička iskustva predstavljaju raznovrana kretanja i vežbanja u dečjem vrtiću. Počev od hodanja, trčanja, puzanja, skakanja, provlačenja, dete razvija pojedine mišićne grupe i razvija tzv . motoričke ili telesne sposobnosti.
Telesno razvijanje deteta ide postupno i intezivira se sa porastom deteta i njegovim učešćem u fizičkim aktivnostima. Ono razvija kako male tako i velike mišićne grupe. Tako do je dete od 3-5 godina još sasvim malo u dečjem vrtiću moći će da napravi kulu od kockica. Imaće sposobnosti da pojedinim kockama gradi i složi kulu određene visine, zatim,stiče mogućnost da složi kocke u nizu. Takođe u tom period ima mogućnosti da od plastelina pravi neke određene oblike i figure. Motorni razvoj je veoma intezivan od prve do treće godine , tako da u većini slučajeva deca u drugoj godini prohoda. Zatim dete sve više uočava težinu nekog predmeta. Uočava lako i teško. U tom peridu ukoliko damo detetu dve igračke moći će da raspozna šta je lakše a šta je teže. Krajem treće godine skaču, trče, penju se, voze trocikl i bacaju loptu. U kasnijem predškolskom period dete pogađa loptom u cilj. Razvija veće mogućnosti trčenja. Poskakuje, puzi, provlači se itd. U predškolskom periodu dete razvija spretnost, brzinu, raznovrsne pokrete. Sa sticanjem novih spretnosti, ona su uporna u ponavljanju i osećaju veliku potrebu za kretanjem. Telesni razvoj predstavlja promene u građi pojedinih organa, tkiva i funkcije pojedinih organa. On zavisi , pre svega, od nasleđa, sredine u kojoj dete živi i od nasleđa. Zapravo telesni razvoj podrazumeva promene organa koji se odnose na njihou veličinu, funkcionalnost i efikasnost. Za pravilan telesni , tj. motorni razvoj deteta važno je zdravlje, jer sve bolesti mogu da ometaju ili čak spreče dalji razvoj deteta.
Pojedini psihološki faktori kao što su nepravilna ishrana, stanbeni uslovi u kojima dete živi i porodična nerazumevanja vrlo često dovode do slabijeg telesnog razvoja deteta. Fizičkim razvojem deca postaju teža, višlja, sa povećanim fizičkoim sposobnostima. Fizičke aktivnosti su veoma bitne za decu predškolskog uzrasta jer deca u tom periodu rastu i razvijaju se.
Za pravilan rast i razvoj deteta jako je bitno raznovrsno kretanje tela. To je bitno zato što se tada razvijaju i jačaju raznovrsne mišićne grupe. Treba reći da telesni razvoj dece predškolskog uzrasta naročito je buran odmah nakon rođenja deteta kada je porast dužine tela prosečno 23- 24 centimetara, a porast težine tele oko 7 kilograma. U predškolskom dobu predškolsko dete poraste za oko 5-6 centimetara i to je vreme ubrzanog rasta, a na težini dobije oko 2 kilograma. Brzina rasta nije ista kod sve dece, niti su rast i razvoj jednaki za ceo organizam. Neki organi rastu brže od drugih, kao i proporcija pojedinih delova tela se menjaju tokom razvoja, što se posebno zapaža u proporcijama glave i dužine tela. Treba reći da je dete spretnije u drugoj godini pri oblačenju i svlačenju.
U drugoj godini dete raste u visinu prosečno 11-12 centimetara, dok se težina povećava oko 3 kilograma. U period od 4-5 godine deca rastu u visinu prosečno oko 5-6 centimetara, a na težini dobijaju godišnje 2-3 kilograma.
U trećoj godini u stanju su da povlače crtu gore , dole, da nacrtaju jednostavne poteze, zavrnu i odvrnu poklopac, koriste pribor za jelo, izgrade toranj od većeg broja drvenih kocki, seku hartiju, otkopčavaju dugmad. Videćemo šta je karakteristično za dete od 3-6 godina. Pre svega dete u period od tri godine je nagli telesni, odnosno, fizički razvoj.
Dete se sada spretno kreće, skače i preskače. Treba naglasiti da dete između treće i četvrte godine skače u vis 30 centimetara a udalj od 20-70 centimetara. Deca od 3-4 godina bolje uče metodom pasivnih pokreta, a od 5-7 godina bolje uče metodom imitacijom pokreta. Dete u četvrtoj godini skakuće na jednoj nozi , vozi trocikl, ili mali bicikl sa trenažnim točkovima. Dete sa 5 godina skače na jednoj nozi, pravi kolut preko glave i može da kliza. U period od 5- 6 godina dete je u mogućnosti samo da se oblači isvlači, veže pertle i sl. Vežbanje je osnovni uslov za stvaranje motornih navika.
Zatim baca loptu preko glave, penje se i silazi niz stepenice bez pridržavanja. Dete je u zavisnosti od razvijenosti pojedinih veština, u mogućnosti je da vozi bicikl sa 6 godina. U predškolskom periodu veoma je značajan koštani i mišićni sistem.

Dečje kosti su prvo male, hrskavičave i meke, ali u toku razvoja se okoštavaju i koštano tkivo postaje gušće. Kosti se sastoje od rastegljivog i elastičnog oseina( glavni sastojak koštanog tkiva i on je sličan želatinu) i čvrstih mineralnih soli.

Mišići su meki delovi tela koji su pripojeni za kosti. Kod deteta u ovom periodu postaju sve duži i teži, čvršći, snažniji. Telesna težina se povećava sa razvojem mišića. U svakidašnjem životu nazivamo ih jednostavno meso. Osnovna funkcija mišića jeste pokretanje tela. Svaki mišić sagrađen je od mišićnih vlakana. Veći broj mišićnih vlakana grupisani u manji skup obrazuju manji snopić, ili snopić prvog reda, spolja omotan tankom opnom. Nekoliko snopića prvog reda obrazuju veći snopić ili snopić drugog reda , koji je isto tako, spolja omotan tankom vezivnom opnom. Nekoliko snopića drugog reda grade jedan mišić. Mišić je sa spoljašnje strane zaštićen tankom prozračnom opnom.
Prema građi mišićnog tkiva mišići se dele na:

-Glatke, ili mišiće unutrašnjih organa. To su mišići bledožute ili bledo crvene boje, od kojih su sagrađeni organi za varenje, disanje i dr.
-Porečno-prugaste, ili skeletne mišiće. To su mišići jarkocrvene boje . Posredstvom vezivnog tkiva , koje se produžava od njihovih krajeva, pripojene su za kosti skeleta.
-Srčane mišiće, koji su crveni i nalik na poprečno prugaste.
Trup, noge i ruke rastu veoma naglo u ovom periodu, tako da dete postaje sve čvršće u kretanju i sve spretnije u hvatanju. U drugoj godini života dete raste stabilnim tempom. Tempo je mnogo sporiji od naglog rasta deteta do godinu i po dana. U trećoj godini dete intezivno raste i razvija se i telo je izduženije.

Jedan od veoma važnih aspekata koje dete razvija u predškolskom i školskom period je fizički razvoj. S obzirom da u fizičkom vaspitanju preškolske dece mogu biti deca različitih uzrasta: od veoma ranog detinjstva koje obuhvata period od jedne do treće godine do drugog detinjstva od treće do šeste godine, veoma je važno da se poznaju osnovne antropološke karakteristike, odnosno opšte karakteristike visine i težine i fizičkih sposobnosti dece pojedinih uzrasnih perioda. Poznavanjem telesnog i motoričkog razvoja razvoja dece, njihove saznajne sposobnosti kao što su: osećanje, pažnja, mišljenje itd. koje predstavljaju osnovne odlike motoričkih ili telesnih sposobnosti, psihičkog razvoja kao što su govor i mašta, na koji način oni grade socijalne, odnosno, društvene i emocionalne veze sa drugima.

Simbolička iskustva(koja nastaju preradom i predstavljanjem pomenutih iskustava i aktivnim upoznavanjem simboličkog iskustva. Simboličko iskustvo predstavlja saznanja koja su deca stekla u mlađoj predškolskoj grupi i podrazumeva sticanje pojmova o pojavama, procesima i predmetima. Dakle ako dete posmatra ili gleda neki određeni predmet ono stvara sliku u glavi o tom predmetu, njegovoj funkciji, njegovoj osobini i vrednostima tog predmeta. Isto tako, treba reći ukoliko dete uoči neke pokrete i načine delovanja tela, ono tu vrstu iskustva koje stiče vizuelnim putem, prerađuje u stvaranju pojmova. Tako dok se dete igra sa nekim pojedinim predmetima, ono upoznaje osobine tog predmeta. Pa tako ako se dete igra nekim gumenim predmetom, odnosno nekom gumenom igračkom, ono stiče saznanje i iskustvo o tom predmetu i njegovoj osobini i funkciji tog predmeta. Kakva je struktura tog predmeta, da li će se razbiti ako padne na pod, da li odskače, da li menja svoj postojeći oblik itd. Zatim, dete dok se igra u vrtiću ono uči i pojedine funkcije predmeta. Pa, tako da ukoliko pričamo detetu o nekom predmetu, njegovoj upotrebnoj vrednosti, ono stiče saznanja i znanja o tom predmetu, njegovoj upotrebi i na taj način ono stvara, razvija pojam o tom predmetu i tako razvija i obogaćuje svoja iskustva. Treba reći da dete kada pohađa predškolsku ustanovu, a kasnje školu ono se upoznaje sa jo i drugim karakteristikama pojedinih predmeta ato su: čvrstina, mekoća, boja, oblik, upotreba, material predmeta, težinu, visinu pojedinh predmeta i sl. Dete saznaje svet oko sebe delujući na njega, govorom uči da predstavi stvarnost i razvija saznanja kao što su: stvari mogu biti tvrdi, meki,lomljivi, savitljivi, beli, plavi itd. Na taj način dobija celokupnu sliko o nečemu o čemu uče i tada sva čula učestvuju u izgradnji pojmova o pojedinim predmetzima, procesima, pojavama i dete stiče iskustvo.
Treba obezbediti da iskustvo koje stiče da bude pretežno pozitivno, bogato i raznovrsno i da se povezuje sa ukupnim životnim iskustvom koje ono stiče u igri, radu i učenju u saradnji sa drugim ljudimai u procesu upoznanvanja i ostvarivanja sebe kao društvenog bića i osobene ličnosti.







Upotreba računara i video igrica na formiranje navika i usvajanju moralnih normi i postizanje socijalnih odnosa između vršnjačkih grupa




U današnje vreme se sve više susrećemo sa upotrebom kompjuterizacije, odnosno, upotrebom računara i računarskih uređajima koje u velikoj meri utiču na razvoj pojedinca, a pogotovu dece predškolskog ili školskog uzrasta. Gotovo da nema porodica koje nemaju računar, pa čak i da nemaju, nažalost, sistemi nalažu upotrebe računara kako bi učenici zadovoljili potrebe uspešnog obrazovanja. U našim društvenim uslovima deca sasvim drugačije odrastaju i ranije sazrevaju nego kada su roditelji bili deca.
Današnja deca znaju mnogo više, imaju dosta više informacija i znanja, tehnološki su opremljeniji i odrastaju na način koji je baziran na digitalizaciji i kompjuterizaciji. Ono se sve više vaspitava u društveno aktivnu ličnost postojeći svesno svog položaja u društvenom životu, svojih dužnosti i prava. Kada dete provodi vreme igrajući se, usvaja određena pravila društvenog sistema i vrednosti društva, pravila koja nameću itd.
Bitno je da deca u toku igranja razvijaju intelektualne sposobnosti kao što su mišljenje, govor, senzomotorne soposobnosti, saznajne sposobnosti, tj. sposobnosti učenja, motorne ili fizičke sposobnosti. Zbog toga je veoma važno iz tih razloga obratuti pažnju i usmeravati dečje znatiželjnosti i dečja interesovanja koja će u većoj ili manjoj meri razvijati kod dece ove sposobnosti. Postavlja se pitanje, kako deca provode vreme na računaru?
Da li i njihovi drugovi provode isto toliko vremena za računarom? Koliko dugo provode vremena za računarom? I što je još veoma bitno nagovestiti a to je dužina vreme koje provode uz računar? Da li postoji indicije ka alijinaciji, tj. otuđenosti deteta od porodice i društva, škole itd. To su sve jako važna pitanja na koja treba obratiti pažnju i koja imaju presudni značaj za pravilaj psihofizički razvoj. Sve više se potencira upotreba računara, a zanemaruju se dečje igre, bavljenje određenim sportovima, hobijima itd. Kada govorimo o razvijanju intelektualnih sposobnosti jako je važno naglasiti kako ćemo kod deteta razvijati intelektualne sposobnosti? Upotreba računara olakšava nam realizaciju pojedinih funkcija koje možemo ostvariti na vrlo težak način bez prisustva račinara.
Tako da je prvenstveno zastupljeno pisanje pojedinih tekstova uz pomoć računara, auditivnih materijala, videa na kojima možemo vrlo lako da uočimo pojedine postupke koje su nam potrebne da bismo usvojili pojedina znanja, veštine i sposobnosti koje ne bismo mogli da naučimo bez njih.
Vrlo često se dešava da učenici rešavaju zadatke iz matematike, srpskog jezika, svet oko nas i drugih nastavnih predmeta . To implicira jednu olokšavajuću okolnost i jednostavnost, pragmatičnost i efikasnost. Na ovak način učenici stiču znanja, razvijaju intelektualne sposobnosti. Učenicima se omogućava da stiču znanja iz oblasti matematike, rešavanje matematičkih zadataka koje imaju u školi I drugih predmeta. Naime, postoje različiti zadaci različitih nivoa složenosti i koji su predviđeni za različite uzraste. Dakle, ukoliko dete pohađa osnovnu školu , veoma je važno odabrati one zadatke koje su predviđeni za njegov uzrast i za njegov intelektualni nivo. Tako, recimo ukoliko učenik pohađa 3. Ili 4. Razred moći će da rešava zadatke koje su učili u školi, da vežbaju manje ili više slične zadatke.
Ukolikoje dete motivisano pre svega od strane nastavničkog osoblja, od drugova ili od roditelja postoje indicije da dete rešava zadatke i za teže nivoe složenosti, odnosno, one zadatke koji su predviđeni za uspešnije učenike. Ali isto, takođe, oni učenici koji osete nemogućnost ili poteškoće u rešavanju zadatka koje uče u školi, otvara im se mogućnost da utvrde svoja znanja i utvrde znanja iz onog gradiva koje su utvrđivali ili obrađivali u školi iz imenovanog predmeta. Kada su u pitanju deca mlađeg uzrasta, primer deca predškolskog uzrasta, smatram da treba pribegavati upotrebe računara i računarskih uređaja iz više razloga, a to su:
- Deca u tom period intezivno stiču socijalizaciju,
- Razvijaju im se senzorne i perceoptivne sposobnosti,
- Razvija im se fina motorika, odnosno, razvoj mišićnog i koštani sistem
- Uvođenje deteta u svet mogućeg i realnog itd.
Bitno je da se dete u predškolskom ili ranom školskom periodu deca igraju, da uče kroz igru i da stiču znanja manipulativnim i kreativnim metodičko didaktičkim sredstvima. Treba naglasiti da je mnogo važno da u tom period koriste nastavna sredstva kao što su: bojanke, slikovnice, igranje loptom, slagalicama, kockicama itd. Zašto je to bitnije? Iz vrlo prostog razloga ato je da na taj način učenici razvijaju intelektualne osobine i intelektualne osobenosti koje su veoma bitne za razvitak intelektualne sfere. U koliko učenik ili predškolac ispunjava vreme bojeći bojanku ili radeći nešto na slikovnici, napr:



avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pon Maj 09, 2016 3:14 pm

Oboji sledeće životinje.








Ili da rešavaju određene rebuse koje će im razvijati intelektualne sposobnosti kao što su npr:









Takođe, treba nagovostiti i pomenuti mogućnosti učenja stranih jezika koje u današnje vreme zauzimaju veoma značajno mesto u vaspitno-obrazovnom radu. Nekada strani jezik nije zauzimao centralno mesto u obrazovanju, malo se posvećivala pažnja i učenici su uglavnom učili po jedan strani jezik po sopstvenom izboru. Današnje vreme povlači za sobom nove metode, nova razmatranja i shvatanja koja su veoma značajna za sistem obrazovanja. Uočava se potenciranje stranih jezika, značaj stranih jezika i upotrebe stranih jezika u svakodnevnom životu dece bilo da je u pitanju nastava u školi ili upotreba znanja stranih jezika u komunikaciji sa društvenom sredinom. Na taj način učenicima se omogućava olakšano usvajanje znanja i učenje na računaru.
Na žalost, sve više se susrećemo sa negativnom upotrebom i zloupotrebom računara i računarskuh mogućnosti.
Današnje vreme plasira veće mogućnosti veći izbor rada na računaru. Sve više i više su popularnije video igrice na računarima od ostalih fiunkcija računara. Sve više dece upotrebljavaju računar isključivo zbog video igara, a sve manje za rad pomoću kojeg će steći znanje. Možemo često zapaziti slučajeve kada odlaze deca sa roditeljima da kupe računar, pa zatim razgovaraju sa prodavcem da ih isključivo zanima računar na kome mogu deca da igraju raznovrsne igrice. Dakle, ovo nije samo problem deteta , već jedan deo odgovornosti snosi i proizvođač koji usmerava decu isključivo na video igre.















Dok su deca još sasvim mala pokazuju izuzetna interesovanja za računare i računarske uređaje. Nekada su postojali najednostavniji računari sa osnovnim funkcijama. Danas je to mnogo drugačije, omogućava se široki izbor računara, od lap topa , pa do desktop računara. Možemo zapaziti da , skoro svake godine, pojačavaju se sistemi na računarima koji omogućavaju veće memorije i veće kapacitete. Deca u ranom školskom uzrastu, posredstvm svojih drugova, sve , više i više žele savremenije računare, sa najačim grafičkim karticama koje omogućavaju igranje svih igara. Jedan od glavnih i osnovnih problema našega društva i dece jeste to da računari i računarske igrice sve više i više zamenjuju dečje igre kao što su: žmurke, šuga, zaleđene zeke, između dve vatre itd. Dečje vreme i dečje igre se u glavnom baziraju na sedenjem za računarom i igranje igrica. Postavlja se pitanje da li je to zdravo za organizam deteta koji je u razvoju? Sasvim sigurno je da nije, a videćemo i zašto.
Detetu je potrebno što više igre, sticanja znanja kroz iskustvo, druženje sa drugom decom itd. Mnogo je bolje da dete umesto što sedi za računarom da se igra sa svojim drugovima na ulici ili u dvorištu. Igranjem u prirodi razvijaju intelektualne sposobnosti, veštine, umenja, pokrete, jačaju organizam isl. Jedan od važnih pitanja je da li treba zabraniti upotrebu računara deci? Moje mišljenje je da ne treba zabraniti deci upotrebu i rad računara. Ali treba biti veoma racionalan i objektivan kada je u pitanju svrha i vreme koje se provodi za računarom. Jedan od glavnih problema oko ovog pitanja je kako deca postupaju sa računarom dok su roditelji na poslu ili kada nisu kod kuće. Treba biti veoma umeren i vremenski prihvaćen kada je u pitanju rad na računaru. Novo vreme u kojoj deca sada odrastaju imaju previše slobode, zakonskih odredbi koje ne bi smelo da ima.
Navešćemo nekoliko primera: Mala dečak koji ima 7 godina ulazi na mesto koje poseduje računare i nakome se igraju igrice. Sedi za računarom, uzima da igra igrice po sopstvenom izboru. Bilo to da je upitanju igra u kojoj ima nasilja. Tada vidimo glavnog junaka te video igre kako ima oružje i ide bori se sa ostalim ljudima i tako prelazi određene nivoe. To je veoma pogrešno, pre svega dopustiti detetu da igra takvu vrstu igre. Ili imamo primer: dete ulazi u igraonicu koje ima 10 godina. Seda za računar, uzima igricu u kojoj ima sukob oružjem , tada ima više vrste oružja koje mu je pristupačno i tako prelazi nivoe. Zatim sve više i više se susrećemo sa video igricama koje se odnose na trku ili vožnju pojedinih vozila. Što isto predstavlja veoma veliku opasnost. Tada dete sedi za računarom i počinje da igra igricu. Vozi neko od vozila, prekorasčuje brzinu, dešavaju se saobraćajne nezgode na putu, ali bez ikakvog kažnjavanja itd. Šta je to što je veoma bitno, a treba naglasiti. To je iracionalnost ili nestvarnost u realnom životu. Takvi načini ponašanja su veoma kažnjivi u realnosti i u relanom životu. Igranje igrica i ići u školu ,družiti se sa decom a primenjivati modele ponašanja iz računara je veoma zakonski kažnjivo. Takvo ponašanje odudara od moralnih i religijskih normi, od društvene prihvatljivosti itd. Stiče se utisak da se deca otuđuj od roditelja, više slušaju drugove i druge osobe nego njih. Osećamo da se deca sve više izmiču ispod našeg uitcaja , udaljuju se i otuđuju od nas. Ukoliko dete provodi vreme za račnarom a takav način, reflektovaće se veoma negativno na njegovu okolinu, porodicu, društvo, uspeh u školi . Ukoliko dete igra igricu u kojoj je nasilje, postoji veoma velika verovatnoća da će prihvatiti i primenjivati takav način ponašanja, što će dovoditi do veoma negativno ih efekata po psihološkom razvoju deteta. Treba reći da postoje i one igrice koje mogu da igraju i koje mogu manje ili više pozitivno delovati na njihov psihološlki razvoj. Postoje igrice koje mogu pospešiti učenjeu školi.
Pa tako npr. Imamo igrice iz matematike, sveta oko nas, sporta i td:
Dupligon
Imamo tablu koja je podeljena na dva dela. U jednom delu table imamo nacrtan trougao. Zadatak deteta je da takav trougao nacrta na drugoj polovini table.
Od ponuđenih figutra imamo: kvadrate, romboide, trapeze itd.

The Countries of Europe
Ova igrica je jako zanimljiva pogotovo deca koja pohađaju osnovno obrazovanje, kako za uzraste nižih razreda, tako i za uzraste viših razreda. Ova igrica pomaže deci u razumevanju geografskih područja.
Nacrtana je karta evrope, dete treba da pronađe odgovarajuću državu koja je označena.
Zatim ima mogućnosti da pronalaz države u Aziji, Africi itd.

Brian Safari
Vrlo je praktična igrica na kojoj su predstavljeni ramovi u dva reda.
U gornjem redu imamo cifru koja se nalazi u ramu, pa prazan ram i rezultat. Mi treba da odredimo rezultat koji treba da se napiše u praznom ramu.
U drugom redu imamo u ramovima računske operacije, tako da postavljamo u gornjem redu kako bismo dobili tačan rezultat. Takođe imamo varujantu sa životinjama i voćem. Ukoliko imamo dve iste životinje ili dva ista voća mi tada pišemo broj dva, a u koliko imamo dve različite životinje ili dva različita voća i u donjem redu pokaže voće ili životinju koju treba da oduzmemo ili dodamo da bismo imali tačan rezultat.
Zatim imamo dve krošnje. Jednakrošnja prekriva voće,a druga krošnja na trenutak pokaže voće koje skriva pa zatim prekrije krošnjom. Mi treba da pogodimo iza koje krošnje se nalazi voće. U sledećoj opciji imamo kada prolazi korpa sa životinjama istim ili različitim(panda, nilski konj,žirafe, slonovi, majmuni) i kada prođe iza kućice , na nama je zadatak da uvidimo da li su sve životinje na broju ili je neka ostala u kućici.

Snow White Whistle
Snežana i sedam patuljaka koji sviraju. Svaki patuljak ima svoj ton. Zadatak deteta je da ponovi ton joji čuje da svira patuljak i da odabere ponovo tog patuljka i svira određenu melodiju. Prvo ponavljamo ton jednog patuljka, pa zatim dvoje, troje itd.

Goldfish

U ovoj igrici jedan od morskih predmeta ili životinja je na raspolaganju: školjka s biserom, delfin,morska zvezda, medusa , riba itd. i dete treba da odabere odgovarajući predmet.



U kojima imamo upotrebu računarskih operacija.

Na primer: Izračunaj: 2+5= ; 6+ 8=; 15+20=;
Zatim zadatke u kojima ima množenje, rešavaće se zadaci kao što su na primer:
6x5=; 3x8= ; 9x7; 6x8= ;


Ukoliko je dete znatiželjno, avanturističkog duha, druželjubivo, potrebno je da igra one igrice koje su avanturističke. To su igrice u kojima deca prelaze raznovrsne nivoe složenosti. Ukoliko su deca zainteresovana za igranje video igrica treba biti vrlo pažljiv , a to se odnosi pre svega na mogućnost upotreba bilo koje video igrice. Vidimo vrlo često da dete mlađeg školskog uzrasta imam mogućnost da upotrebljava bilo koju video igricu. Bilo to da je upitanju neko nasilje, igranje oružjem, pucanje itd. Ukoliko dete želi da igra neku od igrica preporučuje se neki sport, zatim avanturističke igrice u kojima će dete prelaziti određene nivoe , sakupljati neke poene, prelaziti neke prepreke itd. Na ovakvim igricama dete može uspešno da upotrebi i mišljenje i razvija snalaženje u pojedinim situacijama. Sportske igrice, takođe, mogu pozitivno delovati na psihološk razvoj deteta.
Imaćemo situacije u kojima dete trenira neki sport, bilo to da je fudbal, košarka, odbojka, rukomet, pa će se dešavati da vrlo često igra baš tu vrstu igrice. Zašto je to veoma važno? Važno je iz prostog razloga, što će se dete identifikovati, tj. postaće mu uzor lik ili glavni junak iz video igrice. Postavlja se pitanje, na koji način taj glavni junak prelazi određeni nivo? Zatim, da li su realni načini na kome taj glavni junak postupa itd. Treba nagovestiti da je vreme i način i vrste igara u sadašnje vreme dosta negativnije po psihološkom razvoju deteta nego u prethodbnim godinama. Vidimo ekspanziju i preveliki izbor igara koje omogućavaju igranje.
Vrlo često možemo zapaziti da dete posle igranja neke igre vrlo brzo postane taj glavni junak i počinje da oponaša njegovo ponašanje, A to može se odraziti veoma negativno i loše po pravilima ponašanja koje važe za društvo i da takva ponašanja krše osnovne standard i prihvatljivost ponašanja. Ukoliko dvoje dece sede za računarom i ograju neki sport , npr. fudbal, sigurno je da ne može mnogo negativno da utiče na psihološki razvoj deteta. Zašto? Zato što je to vrsta sporta i takav način postupanja je prihvatljiv u realnosti. Možemo da vidimo mnoge poznate ličnosti, profesore, učitelje, vaspitače, nastavnike kako odlaze da gledaju neku itakmicu i da navijaju. Vrlo često se dešava da deca se identifikuju sa poznatim sportistima, bilo to da su fudbaleri, košarkaši, rukometaši što predstavljaju model koji je prihvatljiv prihvatljiv i nagoveštava primer deci bavljenjem sportom.



UPITNIK ZA UČENIKE
“Omiljena video igrica”
UNAPRED HVALA NA SARADNJI!
Naziv škole:
Mesto u kome se škola nalazi:
Pol: M) Ž)
Razred:
Uspeh u prethodnom razredu:
U porodici živim(zaokruži sa kim):
a) Sa ocem i majkom,bratom i sestrom, bakom i dekom;
b) Sa ocem,majkom i sa braćom ili sestrama;
c) Sa ocem, bratom ili sestrom(braćom ili sestrama);
d) Sa majkom, bratom ili sestrom(braćom ili sestrama);
e) Sa bakom i dekom;
f) Kod rođaka;
g) Negde drugde, navedi gde:
Da li su tvoji roditelji ili jedan od roditelja zaposleni:
a) Da;
b) Ne;
c) Penzioneri(penzioner);
Da li si član nekog sportskog kluba ili udruženja van škole?
a) Jesam;
b) Nisam;
c) Voleo bih da budem ali ne znam kako da postanem član omiljenog kluba ili udruženja.
Da li iamš neki hobi ili nešto što te posebno zanima ili interesuje:
a) Da to je hobi(napiši koji):
b) Ne;

Ovaj upitnik sadrži nekliko pitanja o tvojim interesovanjima za video igrice, zamolio bih te da napišeš nešto o tome.
1. Da li imate računar?
a) Da;
b) Ne;
2. Moja omiljena video igrica se zove?
3. Koliko puta nedeljno igraš tu igricu(zaokruži):
a) Jedanput nedeljno;
b) Dvaput, triputa ili više puta;
c) Svakog dana;
4.Napiši razlog zbog čega najviše voliš da igraš ovu igricu:


5. Da li bi igrao neku drugu igricu? Napoiši koju?

6. Kada bi ti neko rekao da ta vrsta igrice nije za tebe zato što u njoj ima nasilja, pucnjave ili neprimerenog ponašanje u saobraćaju, ja bih reagovao na sledeći način:
a. Naljuto bih se;
b. Pitao bih roditelje da li mogu da igram tu igricu;
c. Pitao bih učiteljicu da li mogu da igram tu vrstu igrice;
d. Opet bih nastavio da igram tu vrstu igrice i nikoga ne bih pitao.

7. Da li misliš da igrica koju igraš može pogoršati tvoje ponašanje?
a) Da;
b) Ne;











Razvijanje drugarstva i uticaj igre u vrtiću i u životu deteta




U predškolskom periodu intezivno deca počinju da se druže, da zajedno učestvuju u pojedinim aktivnostina. To je proces u kome dete nasleđene potencijale razvija u svojevrsnu individualnost i proces u kome društvo individualnost uklapa u društveno prihvatljivo funkcionisanje.
Dete raste u stalnoj interakciji sa svojim okruženjem. Socijalno saznanje uvek se odvija u kontekstu socijalne interakcije. Dete raste u stalnoj interakciji sa svojim okruženjem. Kroz čitav predškolski period ono se intezivno razvija i formira različite sposobnosti i navike.
Detetove ličnosti zavise od metoda kojima se podstiče njihov razvoj, sputavanje individualnosti, kažnjavanje samosvesti, nasilno nametanje volje autoriteta, onemogućava kreativnost, podsticanja radoznalosti, podržavanja stvaralaštva, negovanje samostalnosti, razvijanje slobode, samosvesnosti. U zavisnosti od individualnih psihofizičkih karakteristika dete se lakše ili teže adaptira na predškolsku a zatim školsku sredinu i učenje.
Socijalni kontakti se u predškolskom periodu razvijaju od usmerenosti na sebe, u trećoj i četvrtoj godini na svoje stvari, specifična interesovanja, preko polaganog interesovanja za drugu decu i prilagođavanja na grupnu igru, život u zajednici, uspostavljanju svoje uloge i mesto u grupi, do potpunog uspostavčjanja grupnih odnosa među vršnjacima, razvijanja osećanja pripadnosti, određenoj grupi vršnjaka i izražavanje radosti druženja sa vršnjacima. Dok se igra ono istražuje svet oko sebe i sopstvene mogućnosti , pronalazi i izmišlja nove mogućnosti delovanja i uticaja u različitim situacijama. Pravilno odmerene i osmišljene dečje aktivnosti u adekvatno pripremljenim uslovima, uz podršku i podsticaj odraslih bilo to da su vaspitači ili roditelji , doprinose tome da se deca slobodno, spontano i kreativno izražavaju.
Uzrast deteta

To je jedan veoma važan segment za ostvarivanje dečjih igara. Deca kada pohađaju predškolsku ustanovu imamo decu od 3, 4 godina koji idu u jaslice ili jasleni uzrast, pa sve do predškolskog perioda koji obuhvata uzrastod 6-7 godina. Veoma je važno napomenuti uzrast koji je veoma bitan za pokretne igre u dečjim vrtićima.
Za svaku pokretnu igru veoma je značajan uzrast deteta jer od uzrasta zavise pojedini faktori kao što su: intelektualna razvijenost kod dece, saznajne sposobnosti,spretnosti, iskustva u predhodnim dečjim pokretnim igrama I sl. Sasvim je jasno da mala deca koja pođu u jasleni uzrast ne mogu da učestvuju u dečjim igrama koje su namenjene starijoj deci, odnosno deci predškolskog uzrasta. Zašto? Zato što njihov pre svega intelektualni razvoj ne može da podrži igre i pravila igre koje se odnose na dete koje pohađa predškolski uzrast. Dete jaslenog uzrasta još nije steklo iskustva u dečjim igrama, parvila koja se odnose na tu igru. Dete u tom period nema dovoljno znanja i saznanja o pojavama i predmetima koje ga okružuju.
Dok dete u predškolskom periodu je već steklo neko iskustvo i zanja u predhodnom periodu sa mlađom predškolskom grupom i poznaje određene pokretne igre koje su se primenjivale u vrtiću. Starije dete predškolskog uzrasta ima razvijeniji mišićni sistem , bolju koordinaciju, veću spretnost i više znanja. Naprimer: Ako kažemo predškolskom detetu da u u ovoj igri treba da budeš neki deček ili devojčica ili da budeš neka životinja , dete predškolskog perioda će to mnogo lakše shvatiti i usvojiti kao pravilo igre nego dete mlađeg predškolskog uzrasta. Kad vaspitačica izvodi neku pokretnu igru veoama je važno da prisustvuju kada ona objašnjava kako bi shvatili i naučili pravila u toj igri.
Dečje igre u vrtiću podstiču razvoj dečjih sposobnosti i stvara preduslove za njihovo usložnjavanje na starijim uzrastima. Pre nego što se započne sa izvođenjem dečjih pokretnih igara, veoma je važno da vaspitačica napravi prilagodljivi i što prirodniji ambijent u izvođenju dečje igre. Isto tako važno je da se prostor u kome se izvode dečje pokretne igre bude “bezbedan”, a to znači da se udalje stolovi i stolice, zatim da se zaštite razni ćoškovi i ivice na kojima deca mogu da se povrede, zatim ukoliko ima nešto na podu da se skoloni ako se dete ne bi saplelo kada izvodi neku pokretnu igru itd. Kada se izvode pokretne igre veoma je važno da postoje neka pomoćna sredstva koja će činiti igru dosta interesantnijom I zanimljivijom nego samo “izvesti pokretnu igru”.
Pokretnu igru je moguće i izvoditi kada pustimo deci neku muziku ili otpevamo i odsviramo neku pesmicu. Postoje pokretne igre kod koji će deca razvijati drugarske odnose i bliskost, zatim pokretne igre u kojoj će deca razvijati intelektualne sposobnosti kao što su: pamćenje, kreativnost, stvaralaštvo, zapažanje, maštovitost itd. Takođe, imamo pokretne igre u kojima će deca razvijati telesne, odnosno, fizičke sposobnosti, zatim imamo pokretne igre koje će kod dece razvijati govorne sposobnosti itd. Treba reći da u pokretnim igrama jako je važno da deca razvijaju ljubav, prijateljstvo i da nauče kako mogu da pomognu jedni drugima. U tim pokrtenim igrama nalaze se deca različite fizičke konstitucije. Neko dete je krupnije i veće, dok neko dete je slabije i manje. Iz ovih razloga je veoma važno da deca shvate kako mogu jedni drugima da pomognu, a da to ne bude nezavisno od njihove veličine.
Zapravo,kada se deca igraju postoji vrlo mnogo situacija kada će deca jedni drugima da pomognu i razvijati drugarstvo. U pokretnim igrama svako dete ima neku ulogu i značaj, svoje mesto u pokretnoj igri. Tada je veoma velika značajnost sve dece i uticaj svakog deteta da pomogne svom drugu ili drugarici.
Dakle radi se o tome da će u pojedinim pokretnim igrama neko dete trebati da “pruži ruku nekom detetu” i da mu pomogne da pređe preko neke prepreke ili da stigne do određenog cilja, zatim da mu pomogne da nešto ponese kako bi došlo do određenog cilja, ili treba nešto da mu šapne ali da ne sme nikome da kaže. Na taj način će se kod dece razvijati poverenje među decom i bliskost koja je veoma važna ako se izgradi na vreme. Takođe im situacija kada dete treba da omogući nekom detetu da se provuče negde ili da otpuzi do određenog mesto, a zadatak drugog deteta je da mu u tome pomogne. Na taj način se izgrađuje drugarstvo i deca treba da nauče da je potrebno jedni drugima pomagati. Skoro u svim dečjim pokretnim igrama u isto vreme razvijaju više aspekata dečje ličnosti.
U toku igranja ono razvija mišljenje, pokreće se, razvija govor, emocije, itd. U pokretnim igrama dete se vrlo često raduje, smeje se, ispunjeno je vedrinom i lepotom i zadovoljstvom prisutnosti u dečjem vrtiću. Zamislite kada se dete ne bi igralo u vrtiću? Da li bi deca volela da idu u vrtić? Sasvim sigurno da ne bi, jer je u tom period igra veoma značajna za psihofizički rast i razvoj deteta. Tada bi deca bila tužna i nezadovoljna, jer dete voli da se igra i da uči putem igre.


Intelektualne sposobnosti



Intelektualne sposobnosti, deca takođe, razvijaju u pokretnim igrama. Intelektualne sposobnosti podrazumevaju razvijanje mišljenja i pamćenja. U procesu intelektualnog razvoja odlučujuću ulogu imaju različiti vidovi dečijih igara.
Kako deca odrastaju i stiču znjanja, umenja, pojedinih sposobnosti i veštine u pojedinim aktivnostima njihova intelektualna strana biva potpunija i razvijenija. Igre koje zahtevaju veću aktivnost mišljenja, logičkog zaključivanja, rešavanje neke situacije na osnovu pojedinih logičkih i misaonih postupaka, takve igre nazivamo pokretne igre zaosnovane na intelektualnim mogućnostima dece.
Ukoliko se izvodi neka pokretna igra u kojoj je bazirano mišljenje dece i logičko zaključivanje takve igre će kod dece razvijati intelektualnu komponentu koja je veoma važna za misaoni proces. U pojedinim igrama dete će trebati prvo da izdvoji neke predmete bilo to da su lopte, kockice, ili neki kružići, pa zatim da ih svrsta na jedno mesto ili d ate predmete iste veličine ili oblike predaje drugom detetu itd. Znači na ovim igrama dete razvija zapažanje koje je jako važno i na osnovu zapažanja koje spade u sferu intelektualnog razvoja uspešno rešava zadatak u pokretnoj igri koja se izvodi u predškolskoj ustanovi.
Intelektualni razvoj deteta, razvoj njegovog mišljenja, neophodno je razmatrati u kontekstu opšteg razvoja ličnosti deteta. Mnoga istraživanja pokazala su da deca starijeg predškolskog uzrasta mogu da razumeju opšte biološke zavisnosti, npr: zavisnost spoljašnje građe životinje od uslova njihovog života, zavisnost razvoja biljaka od količine vlage i toplote. Predmetni sadržaj misaone delatnosti dece predškolskog uzrasta sve se više i više proširuje. U predškolskom uzrastu zapaža se znatno proširivanje i produbljivanje sadržaja misaone delatnosti dece. U procesu svakodnevnog života, u toku opštenja sa odraslima, u toku zanimanja u dečjem vrtiću, pred decom se otkrivaju nove dimenzije stvarnosti, novi aspekti saznavanja već poznatih stvari. Takođe, dete u toku igranja razvija fizičku stranu organizma i takre igre spadaju u grupu u kojoj se prvenstveno razvija mišićni sistem.

To su dečje pokretne igre u kojima najviše preovlađuje kretanje organizma i razvijanje fizičke strane deteta. To su igre u kojima dete hoda, trči, provlači se, penje se, puzi, itd. Neke dečje pokretne igre zahtevaju više angažovanja dece po pitanju fizičke aktivnosti i veći napor dok ostale dečje pokretne igre zahtevaju manje naprezanja i manje fizičkog angažovanja dece. To su igre u kojima deca izvode razne fizičke pokrete.
Postoje igre u kojima je zastupljeno trčanje, pa će u tim igrama prvenstveno tčati i igrati se. Zatim će biti igrara u kojma će dete trčati pa će morati da skoči,ili da opet nastavi da hoda. Zatim postoje raznovrsni obručevi u dečjem vrtiću kroz koji deca prolaze i provlače se. U tim igrama razvijaju mišiće, spretnost i pokrete. Zatim postoje dečje pokretne igre u kojima deca stoje, pa zatim čuče, hodaju, trče itd. Deca se vrlo često u izvođenju dečjiih igara podele u dve ili više grupa, nauče pravilo igre i zatim se igraju.
Treba reći da se razvija osetljivost kod dece kada je u pitanju bacanje ili izbačaj nekog didaktičkog sredstva, najčešće lopte. Zatim, kada treba da ubaci loptu u neki obruč, koš , na taj način dete razvija preciznost i spretnost. Ukoliko se dete više igra u predškolskom periodu nekim pokretnim igrama koje su veoma značajne za neku vrstu sporta, postoje vrlo jasne mogućnosti da dete kada pođe u školu da počne da se bavi nekom vrstom sporta. Tako, na primer, u nekim vrstama pokretnih igara zahteva se kod dece da izvode neku određenu vežbu rukama.
Tako kada razvije tu tehniku ima olakšavajuću okolnost u bavljenju nekim sportom. Tako na primer: Ukoliko drži loptu u ruke i dobacuje je drugu, ono na taj način razvija drugarstvo i pravilo koje važi skoro za sve sportove. Tako kada pođe u školu može da se bavi rukkroz komunikaciju , bilo koja od aktivnosti koje se odvijaju u predškolskoj ustanovi, može biti prilika za vaspitni rad na razvoju govora i govornih sposobnosti dece. Veoma je bitan kvalitet kontakta.
Možemo navesti sledeće osobine vaspitačice od kojih zavisi kvalitet kontakata: unutrašnja otvorenost prema drugom, iskrennost namera osećanja i sentimenata koje izražava u međusobnim odnosima sa drugima, toplina koja se manifestuje predusetljivim i spontanim stavom. Komunicirajući malo dete ulazi u odnos sa drugim ljudima i tako postaje svesno svoje individualnostii otkriva da stvarnost može da se posmatra na različite načine. Kroz komunikaciju dete izražava ono što misli, što oseća, obogaćuje tražeći informacije koje mogu da dopunesaznanja koja samo ono stiče izražavajući svet oko sebe. Dete govori o onome što poznaje.U predškolskom period postoje određen
avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pon Maj 09, 2016 3:15 pm

broj dece koje najčešće imaju poteškoće u izgovaranju pojedinih glasova: l,r I sl. Podsticanje i pomaganje detetu je veoma bitometom, odbojkom, plivanjem, košarkom itd.
Za sve ove sportove jako je važno da deca nauče da barataju loptom, da dobacuju jedni drugima, da hvataju loptu itd. Zatim će deca učiti kako da trče i u trčanju da dobacuju jedni drugima loptu. Zatim će razvijati sposobnost kotrljanja lopte. U nekim pokretnim igrama mogu se postaviti čunjevi ili neka sredstva koja treba kotrljanjem lopte da se pogode i da se obore i koje dete uspe da obori čunjeve ono je pobedilo i sl. Postoje i pokretne igre u kojima se prvenstveno razvija govor i govorne sposobnosti kod dece. To su pokretne igre u kojima se deca igraju ali uz recitovanje, govorenje pojedinih tekstova ili pevanjem. Deca vrlo često izvode pokretne igre uz izgovaranje pojedinog teksta.
Cilj ovakih pokretnih igara je da se razvije govor kod dece, da savladaju izgovaranja pojedinih suglasnika i samoglasnika. Pošto se govor uči
no u izgovaranju pojedinih slogova, reči i rečenica. Možemo navesti jedan primer:
Dete uzme jedan predmet koji drži u ruke.Vaspitačica ga pita : Šta ti je to? Dete odgovara koji predmet drži u ruci i priča o tom predmetu:
- To je au…(auto),
- Izgovaranja jednog dela rečenice: npr:
- Tata vozi…(auto),
- Davanja mogućnosti izbora između dva odgovora:
- Npr: Šta tata vozi…? Kamion ili auto.
- Zatim poređenje koje se poziva na neposredno životno iskustvo deteta:
Npr: to je iste boje kao djemper koji baka plete. itd
U koliko deca uče da recituju neke pesmice ili da ih pričaju, oni će na taj način da nauče da izgovaraju glasove, da ih uvežbavaju i pravilno izgovraju. U toku igre deeca će se radovati i sa zadovoljstvom će pevati I tada će voleti da izgovara glasove i koji neume najbolje da izgovori.
Učestvovanjem u ovakvim dečjim igrama razvija se inteligencija kod dece, mišljenje i govor, pravilno izgovaranje pojedinih glasova itd. Ovde možemo zapaziti višestruku ulogu i funkciju dečjih igara a to je da deca pored toga što se igraju, oni i nauče pesmicu koju izgovaraju u toku igre, ali mogu da je recituju i nezavisno od dečje igre. Takođe, deca kada nauče pesmicu imaju mogućnost i nacrtaju ono što su naučili da recituju. Kada dete u predškolskom periodu uči pesmice u toku pokretne igre ono stiče iskustvo o pravilnom izgovaranju glasova i reči.
Deca u predškolskom periodu dolaze iz raličitih socijalnih sredina, pa tako da će deca pojedine reči akcentovati i izgovarati na različit način. To i nije toliko strašno, ali je veoma važno da se dete prilagodi vaspitnoj grupi koju pohađa i kada čuje od , pre svega vaspitača, pa zatim od druge dece kako se izgovaraju pojedine reči i rečenice, ono postepeno prihvatiti i govoriti u svojoj porodici. Na taj način socijalna sredina i okruženje u kojem se dete nalazi neće imati prevelikog značaja za formiranje govora.
Pri polasku u obdanište svako dete pokazuje određeni nivo sposobnosti, veći ilimanji prema uslovima u kojima je sticalo svoja prva znanja o jeziku, ali razvoj ovih sposobnosti još uvek je u punom zamahu. Teško je odvojiti učenje govora od učenja drugih stvari, zato što se govor koristi kao instrument komunikacije. Dete mora biti u kontaktu sa drugim ljudima , da sluša kako govore drugi , da bi otkrilo pravilo njegove strukturacije. Da bi se podstakla dečja želja za komuniciranjem, važno je u predškolsku ustanovu uključiti i njegovo životno iskustvo.
Navešćemo nekoliko pokretnih igra u dečjem vrtiću za koje su karakteristične za razvijanje i pospešivanje određenih svojstava.
U ovim pokretnim igrama razvija se kod dece intelektualna strana.
Deca u ovim igrama treba mnogo više da razmišljaju, da upoređuju predmete po bojama, veličini, obliku. U ovim dečjim igrama deca upoznaju matematičke predmete, upoznaju živa bića, prirodu. Način života pojedinih životinjskih vrsta itd.


NAĐI SVOJU BOJU

Vaspitačica sakupi decu i podeli ih u više grupa. Grupe mogu biti dve , tri ili četiri. Svaka grupa dece imaju svoju zastavicu koja je različite boje od ostalih zastavica drugih grupa. U koliko ima dve grupa, onda postavljamo dve zastavice u radnoj sobi gde se obavlja vaspitno- obrazovni rad. Ukoliko ima tri ili četiri grupa mi postavljamo još jednu ili dve zastavice, tako da svaka grupa ima svoju zastavicu. Zatim se svakom detetu da po jedna zastavica iste boje oko koje se okupljaju. Nakon postavljanja zastavice, vaspitačica poziva decu da se slobodno kreću- hodaju i trče po čitavom prostoru za igru. Na njene reči: „Brzo kod svoje zastave!“ deca se okupljaju trčeći , svako pored zastave iste boje kao zastavica koju nose. Vaspitačica proverava da li su svi dobro stali , a zatim se igra ponavlja.
Kasnije može , dok se deca slobodno kreću,da izmenja mesto zaztava i time oteža zadatak. Da biigra bilo još interesantnija, to može da se izvede sa decom u starijoj predškolskoj grupi,da jedno dete iz grupe nema zastavicu iste boje, pa da nađe drugo dete i zamene zastavice kako bi se svaka grupa imala iste zastavice. Svako dete iz grupe može bar jednom da traži zastavicu boje koju imaju deca iz njegove grupe.


PRONAĐI SVOJ PREDMET

Vaspitačica sakupi decu i podeli ih u dve, tri ili četiri grupe. Grupe su raspoređene u radnoj sobi. Svaka grupa dobija po jedan predmet(lopta, kocka,kvadrat, kvadar). Vaspitačica ih pravi najčešće od kartona. Zatim svaka grupa dece dobije po jedan predmet. Deca nastavljau da hodaju i trče po radnoj sobi. U radnoj sobi se nalaze na podu nekoliko predmeta koji su isti kao glavni predmet koji imaju deca različitih grupa. Zadatak je savakoj grupi da pronađu po dva predmeta koji su manji i da ih stave pored lopte(manje loptice), kvadrata(manje kvadratiće), kocke(manje kockice) itd.
Koja grupa prva nađe predmete koji su isti, ta grupa pobeđuje.

PTICE U GNEZDA

Na podu se raspodele obručevi . Deca se podele u tri grupe. Svaka grupa ima po jedan ili dva obruča koja će predstavljati njihova gnezda. Deca predstavljau ptičice. Svaka grupa deteta treba da izabere koja ptica želi da bude i ta grupa će predstavljati jato. Tako da jedna grupa može biti vrapci, druga orlovi, a treća vrane. Deca čuče u obručeve. Na znak vaspitačice:“ Vrapci tražite hranu“. Deca koja su u grupi koja predstavljaju vrapce izlaze iz gnezda i trče okolo drugih obručeva u kojim adeca čuče i predstavljaju druge ptice. Kada kaže vaspitačica:“ Brzo vrapci u gnezda“, deca se vraćaju i gnezda i nastavljaju da čuče. Kada kaže: „Orlovi tražite hranu“, tada deca koja su u grupi orlova izlaze iz obručeva i traže hranu, odnosno, trče po sobi. Kada vaspitačica kaže: „Orlovi brzo u gnezda“ tada se deca iz ove grupe vraćaju u gnezda i čuče. Kada kaže trećoj grupi „ Vrane tražite hranu“ deca koja su u toj grupi izlaze iz gnezda i trče. Kada vaspitačica kaže: „Vrane brzo u svoja gnezda“ tada deca koja su u grupi u kojoj su vrane vraćaju se u svoja gnezda.

DA LI ZNATE

Vaspitačica sakupi decu koja hodaju i trče po sobi u kojoj se izvodi vaspitno- obrazovni rad. Svako dete uzima po jednu igračku iz kutića koji je opremljen sa igračkama baš za ovu pokretnu igru. Zatim vaspitačica podeli decu u dve grupe. I svako dete priča o toj igrački koju ima a ostala deca dopunjuju ukoliko znaju nešto više da kažu o tim igračkama. I koja grupa kaže više, ona je pobedila. Zatim deca ostavljaju igračke na svoja mesta.


Zatim imamo igre u kojima deca razvijaju pored mišljenja i mišićni sistem. To su dečje igre u koima je izraženo trčanje, puzanje, provlačenje, skakanje, penjanje itd.

PUTOVANJE KROZ TUNEL

Decu podelimo u tri ili četiri kolone tako da u svakoj bude isti broj. Deca zauzmu raskoračni stav. Na znak vaspitačice svi poslednji u kolonama počinju u provlačenju ispod nogu prednjih i kad stignu na čelo kolone, brzo se usprave i rašire noge. Čim su zadnji malo odmakli, ne čekajući da stigne na čelo kolone, provlačenje počinje pretposlednji i tako redom. Deca mogu da se provlače okrenutim na stomaku i tako da se provlače ili okrenutim na leđima. Pobednik je kolona koja se prva provukla. Igra se može ponoviti više puta.

U KRUG KROZ TUNEL

Vaspitačica podeli decu u dve ili tri grupe. Po dva deteta iz svake grupe stojeći se drže za ruke i rašire noge. Dete se provlači, prvo ispd nogu jednog deteta, zatim ide u krug i provlači se ispod nogu drugom detetu. Tako da svako dete iz grupe u čestvuje u igri i ima ulogu tunela i deteta koje se provlači. Zatim da bi igra bila uspešnija deca menjaju uloge igre iz drugih grupa.

MALA ODBOJKA

Formiraju se dve grupe po šestoro do osmoro dece. N aprostoru za igru obeleži se teren 6X12 metara koji se podeli na dva dela (po 6X6 metara) mrežom(konopcem ili lastišem) razapetim na visini od oko 2 metra. Sa jedne strane staje jedna grupa dece, a sa druge- druga grupa. Deca se na terenu raspodele tako da polovina 3-4 stoji u prednjem delu terena (bliže mreži), a druga polovina u zadnjem delu.
Dete iz jedne iz jedne grupe počinje igru prebacivanjem lopte sa dve ruke preko mreže na teren druge grupe. Deca iz te grupe treba da nastoje da uhvate loptu, jer ukoliko lopta padne na pod , druga grupa dobije poen. Ako je loptu uhvatilo dete iz zadnjeg reda , dodaje je nekom detetu iz prednjeg reda, a ovo je sa dve ruke prebacuje preko mreže i igra se nastavlja. Igra se može igrati dok nega grupa ne sakupi 5 ili 10 poena ili određeno, unapred dogovoreno vreme. U toku igre deca treba da povremeno menjaju mesta iz prednjeg i zadnjeg reda, kako bi sva imala mogućnosti da učestvuju u igri.
Kad god uslovi dozvoljavaju , treba obezbediti dva terena za igru kako bi sva deca mogla istovremeno da se igraju. Pobednik u ovj igri je grupa koja pre dobije dogovoreni broj poena ili koja ih za određeno vreme postigne više.

HODAM I PUZIM

Vaspitačica podeli decu u dve grupe. Tako da jedna grupa stoji na kraju jedne sobe a druga grupa stoji na drugom, tako da postoji mogućnost da prođu jedan pored drugoga. Deca su poređana u kolonama jedan iza drugoga i stoje. Na znak vaspitačice deca počinju da hodaju. Tada kreću deca i iz jednog i iz drugog smera. Kada vaspitačica pljesne rukama, tada deca trče, kada dvaputa pljsne, tada deca počinju da skakuću, a kada tri puta pljesne rukama tada deca počinju da puze i sve tako u krug prolazeći jedna grupa pored druge i nazad.

LOV NA LEPTIRE

Brojalicom se izaberu dvoje dece koji će biti leptiri. Ostala deca se raspodele po ostalom prostoru i svako dete nauči po jedan cvet “ na kojem će stajati”. Ztim se deca rasporede po obeleženom prostoru. To su leptiri koji stoje na cvetu. Na znak vaspitačice leptiri počinju da lete po čitavom prostoru. Hvatači, držeći se za ruke, pokušavaju da uhvate leptire umrežu koji stoji stoje na cvetovima i svako dete govori naziv svog cveta na kome stoji. Uhvaćen je onal leptir oko koga hvatači uspeju da spoje i druge dve ruke. Kada to uspeju, puštaju po jednu ruku i nastavljaju hvatanje.
I ova se igra može igrati ograničeno vreme, uz brojanje. Na kraju se konstatuje koji su hvatači bili najspretniji i koji leptiri nisu bili uhvaćeni.

Navešćemo primere dečjih pokretnih igara u kojima deca razvijaju govor, to su igre:

ZEČEVI NA LIVADI

Na jednoj strani prostora za igru obeleži se “ šuma”. U šumi su zečevi. Vaspitačica odvodi jedno dete – zečića podalje od šume, na livadu a zatim poziva sve zečeve da i oni dođu, da stanu oko malog zeke. Kada se tako postave vaspitačica izgovara tekst:
Na livadi zeka mali
Valjuška se po mekoj travi.
Hajdemo sada svi,
Valjajmo se po travi!
Dok se ovo izgovara , deca ležu na leđa(svakako ako je podloga odgovarajuća, ukoliko nije odgovarajuća, namešta se strunjače) i valja se levo i desno. Zatim vaspitačica nastavlja:
Na travi je ležao
Nogama se igrao.
Veselo, veselo,
Nogama se igrao.
Uz ovaj tekst deca se zaustavljaju na leđima, počinj da spuštaju i podižu ruke i noge, da ih pomeraju u stranu i vrše razne pokrete njima.
Nakon toga sledi:
Aliigra ne potraja,
Jer se začu neka graja.
Potrbuške zeka leže
Duge uši on podiže.
Iglavu je podizao,
Na sve strane okretao.
Deca ležu potbuške, stavljaju podignute podlaktice pored glave i podižući glavu i ramena okreću se na jednu i drugu stranu.
Zatim vaspitačica izgovara:
Tad je nešto lupnulo(pljesak)
Zec je hitro skočio,
Pa u šumu pobeg’o!

Na pljesak deca hitro skaču i beže u šumu. Kad se sve umiri , vaspitačica uzima drugog zečića i igra se ponavlja. Pojedini delovi teksta koji ukazuju na kretanje (valjuška se po travi, nogama se igrao na sve strane okretao) to mogu i deca da izgovaraju. Ponoviti više puta u cilju podsticanja dece na učenje teksta.

MEHUR

Deca zajedno sa vaspitačicom , držeći se za ruke, obrazuju mali krug. Izgovarajući tekst( u početku vasptačica a kasnije i deca):

Rasti nam, mehure plavi,
Da postaneš balon pravi,
Ali pazi da ne pukneš
i na decu da ne hukneš!

Deca hodaju u krugsve više šireći krug. Na reč “hukneš” čučnu ili sednu dole ili pak, izgovarajući “šššš”… sužavaju krug i kada se skupe čučnu. Zatim se igra ponavlja.

RINGE, RINGE RAJA

Deca obrazuju krug držeći se za ruke i izgivaraju tekst:

Ringe, ringe raja,
Puna korpa jaja,
Jedno jaje muć,
A vi deco čuč!

Deca hodaju kružno. Na reč „čuč“ treba što pre da čučnu. Ono dete koje poslednje čučne postaje „mućak“ I u sledećoj igri stoji u krugu.

MEDVED I DECA

U sredini prostora za igru čuči jedno dete- medved koji spava. Deca se uhvate za ruke i obrazuje krug oko medveda.

Hodajući u krug govore:
Stari meda išao,
Pa u šumu zaspao.
avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pon Maj 09, 2016 3:16 pm

Mala deca zapevala,
Nožicama zatoptala.
Ta-pa, ta-pa, ta-pa,ta-pa(lupaju nogama)
Stari medu sad ustaj,
Malu decu poteraj!

Na reči „poteraj“ deca se razbeže prema stolicama ili klupama raspoređenim kružno oko prostora za igru, a napolju prema kružnoj liniji iza koje im je kuća. Medved juri decu i pokušava nekoga da uhvati Kada deca pobegnu u kuće, medved se vraća na svoje mesto i igra se ponavlja.




KOBAC I VRAPCI

Deca se kreću u kolu. U sredini čuči dete- kobac. Kolo se okreće i deca govore(pevaju):

Što tu čučiš, kopče mali,
Sred vrabaca na poljani?
Hajd, poleti, hajd razmahni,
Male vrapce sad uhvati!

Na reč „uhvati“ deca se razbeže, a dete koje je kobac ih hvata. Kada uhvati nekog vrapca, igra se prekida. Bira se novi kobac i igra se ponavlja.




U igri dete stupa u svet. Ono na svoj način pokušava da priđe stvarima i pojavama oko sebe, da ispita njihove osobine, da upozna svet i prilagodi ga svojim potrebama, da u njemu nađe svoje mesto. U igri ono vežba svoje organ: ruke , oči, sluh. Razvija svoje telo, mišiće i nervni sitem, uvežbava, usavršava pokrete. U pojedinim igrama koje iziskuju upotrebu fizičke snage i fizičke spretnosti povoljno utiču na koordinaciju, na razvoj pojedinih pokreta, telesna vežbanja i pokretljivost. U koliko se deca igraju nekom igrom koja zahteva upotrebu poštovanja nekog pravila i zahteva logičko zaključivanje i upotrebu logičkog mišljenja i spretnosti, ona će na taj način da razvija intelektualne sposobnosi. Igra svestrano razvija njegove fizičke i umne snage. Navikava ga na napor i strpljenje. Tako se razvija njegova misao, uzleće fantazija i bogati se njegovo iskustvo, a isto tako jačaju se njegove snage.
U igri ono prvi put oseti potrebu za drugovima i druženjem. Ustupa vršnjacima igračke, navikava se da ceni i poštuje druge, uči da se igra i kolektivu. Primorano je da osmišljeno organizuje igru, kombinuje i pravi red. Najznačajnija osobina dečje igre i njena ogromna vaspitna vrednost jeste orginalnost i sloboda sa kojima dete prilazi stvarima i pojavama kako ih on doživljava- orginalnost i sloboda njegove misli, fantazije i stvaralaštva.
Deca svojom igrom, slobodom, orginalnošću unose svežinu u život starijih. Igra je potreba detinjstva. Pomoću nje se izgrađuje sve one plemenite osobine čoveka: njegova širina, i razumevanje sveta, stvaralaštvo, vedrina, kreativnost itd. Igra je osnovna aktivnost detinjstva i po povoljnim uslovima ona postepeno ustupa mesto ozbiljnom sticanju znanja. Smenjujući veselu dečju igru, ozbiljan stvaralački rad postaje smisao života mladog čoveka, izvor njegovih radosti i sreće. Deta najčešće stiče drugarstvo i razvija drugraske odnose koroz igru i vaitno- obrazovne aktivnosti.













LISTA POSMATRANJA
RAZVIJENOSTI DEČJE KREATIVNOSTI I STVARALAŠTVA

Intezitet učestalosti:
A-Uvek
B- Veoma često
C-Povremeno
Č-Dosta retko
Ć-Skoro nikada
REAKCIJE PROCENE NAPOMENE
Koristi razne materijale na raznovrsan način, igra se i eksperimentiše sa njim(kockice, slagalice itd). A B C Č Ć
Ima smisao za humor, ume da nasmeje drugove i reaguje na ono što je smešno. A B C Č Ć
Maštovito je u toku igre. A B C Č Ć
Uživa u crtanju, slikanju i modelovanju. A B C Č Ć
Voli da nacrta ono što vidi. A B C Č Ć
U stanju je da se izražava putem pantomime. ABC Č Ć
Improvizuje pokretima i pleše uz muziku. A B C Č Ć
Opšta ocena kreativnosti i stvaralaštva posmatranog deteta:



Dete i televizija i uticaj televizijskih programa





Sigurno je da treba rećI da je izrazito veliki uticaj televizije na fizički i psihički razvoj deteta. Detetu dok je još sasvim malo njemu je potrebno vremena da bi se fizički razvilo i dostiglo puno psihološku zrelost. Za to je potrebno da se dete dovoljno kreće , odnosno da provodi potrebnu količinu vremena koja je potrebna za te svrhe. Isto tako, potrebno je detetu i vremenski prostor kako bi učvrstilo intelektualnu sferu, izgradili sobstveni identitet, emocionalnu stabilnost i samostalnost.
Ukoliko se dete više kreće, upotrebljava racionalno vreme za uvežbavanje motoričke , odnosno, telesne sposobnosti, ukoliko provodi više vremena na rešavanju pojhedinih intelektualnih i manipulativnih, tj, stvaralačkih struktura, time će poboljšati i pospešiti izgrađivanje intelektualne sfere, poboljšaće i unaprediće svoje senzorne, mentalne sposobnosti. Lakše će da uočava zašto je to tako, zatim logički će zaključivati. Prvo će trebati ovo da uradi, pa zatim ovo, da bi uspešno realizovao započetu problemsku situaciju koja zahteva intelektualni napor i intelektualnu istarjnost.
Zbog toga je veoma važno istaći da treba težiti ka celokupnom razvoju deteta. Ukoliko dete sedi po čitav dan i provodi dosta više vremna statično za stolom i gleda televiziju , postoje indicije da će takvo dete zapostaviti razvitak bitnih elemenata za pravilan razvoj. Jedan od važnih činilaca i glavnih elemenata za oduzimanje vremna detetu i sprečavanja razvitka prirodnih manifestacija kod dece jeste televizija. Televizija je uređaj koji emituje sliku koja je statična ili se u većini slučajeva pokreće, ton i boju.
Dok su deca mala televizija je veoma interesantna, pre svega zbog toga što postoji veika mogućnost odabiranja televizijskog sadržaja koja je dostupna kako odraslima tako i deci. I tada dok je dete još malo u većini slučajeva stoji pored televizije i menja kanale, tada većina roditelja počinje da ga grde, i da ga sprečavaju u tome, ali detetu je to interesantno i menja kanale jer na svakom kanalu ima različiti program. Pa zatim kad nauči da povećava i smanjuje ton, da namešta antenu itd, sve to izaziva interesovanje kod dece i provođenje više vremena nego što je potrebno za jedan zdrav organizam.








Ali dok je dete sasvim malo to je izuzetno zanimljivo deci, ali kad malo odrastu i kad pođu u školu i budu u nekim starijim razredima treba paziti na sadržaje televizije i vreme koje deca provode za televizijom. Bitno je razmotriti sledeća važna pitanja:
1) Kada početi sa gledanjem televizije?
2) Koliko dugo gledati televiziju( ukoliko deca vide od roditelje da gledaju po čitav dan , zahtevaće i oni)?,
3) Da li dozvoljavati deci da gledaju sve sadržaje na televiziji?,
4) Da li roditelji treba da podržavaju sadržaje na televiziji?
5) Da li društvo treba da se uključi u alarmiranju i signaliziranju pojedinih neprimerenih sadražaja koji su prisutni u vreme kada deca dođu iz predškolske ustanove ili iz škole?

Postavlja se pitanje kada deca treba početi sa gledanjem televizje? To je vrlo važno, jer kada dete počinje da se interesuje za okolinu i stvari oko sebe i postane dovoljno veliko, tada može početi sa gledanjem televizije. To je najčešće period kada dete treba da krene u vrtić. Zašto postavljamo ovo pitanje? Zato ukoliko je dete malo i nema interesovanja , jer nije dovoljno odraslo, takvom detetu tog uzrasta nije potrebna televizija. Neki roditelji, uporno, dok je dete još vrlo malo, kada nema još ni punih godinu dana , stavljaju pred televizorom da bi gledao neko od roditelja. Tada roditelj često ne obraća dovoljno pažnje na dete i uticaji televizije na psihološki razvoj deteta.Važno je usmeriti i zainteresovati dete kada se jave interesovanja. Ukoliko postoji mogućnost biće bolje za dete da iskoristi vremene na neki drugi način. Treba reći da su u današnje vreme dosta pristupačniji sadržaji koji zahtevaju dečje angažovanje i dečju pažnju. U vreme kada sam ja bio dete predškolskog uzrasta nisu bila dovoljno dostupna sredstva kao što su npr. slikovnice, bojanke, flomasteri , da olovkom na papiru nešto nactraju, da žvrljaju i škrabaju i da nešto nacrtaju itd. Sada deca žive u jednom sasvim drugačijem vremenu kada su im pristupačna razna školska sredstva. Ukoliko omogućimo deteu da nešto oboji, da nacrta, da složi neke kockice, to će ga sigurno zainteresovati i odvući pažnju od televizije. Na taj način će razvijati intelektualne sposobnosti, razvijaće kreativnost, maštu, pronalaziće nove načine dolaženja do najboljeg rešenja ili uspeha, razvijaće preciznost i sl. Treba omogućavati detetu da se susreće sa što više sredstava sa kojima će se igrati, modelirati.
Postoje kockice od kojih dete pravi razne građevine. Pa zatim slagalice od koje treba da složi zadatu figuru koja je na slici, bilo da je u pitanju neki predmet ili životinja itd. Bitnije je upoznati dete kada je u procesu razvoja kada prevenstveno vlada interesovanja za neka sredstva koja su bitnija za dete nego televizija.
Ukoliko dete se ne upozna ili ne susretne sa pomenutim stvarima postoji tendecija da će se zainteresovati samo za televiziju, a pogotovo kada vide od odraslih. Zato je potrebno još od najranijeg detinjstva zainteresovati dete. Kada dete malo odraste kada treba da pohađa predškolsku ustanovu ili vrtić tada se javljaju interesovanja za televiziju. Pogotovu za decu koja pohađaju školu itd. Nekada je deci bilo interesantno na televiziji pogotovu emisija“ Laku noć deco“ u kojoj su bile lutke u obliku životinja: lisica, vuk,medved, lav , zec, gavran ,mačak, magarac, pas, miš. To je bila kratkometražna dečja televizijska serija Redakcije programa za decu i mlade RTV Beograda, koja se prvobitno emitovala od 1989 pa do 1993 godine. Urednik serije bila je Donka Špiček. “ Laku noć deco” bila je serija sa lutkama- životinjama u šumi , namenjena najmlađoj deci pred odlazak na spavanje. Bo je to jako lep i nežan crtani sa lutkama, gde su životinje u šumi prikazane kao prijatelji i jedna velika porodica Emitovao se na televiziji Beograd ( RTB, kasnije RTS- TVB) oko 19:05 , a trajanje jedne epizode je bilo između 4 i 6 minuta.
Slika serije sa lutkama “ Laku noć deco"






U sadašnjem vremenu imamo emisiju „Mali dnevnik“ koji se emituje na RTS. U svake večeri od 19:00 časova. U toj emisiji deca vode dečji dnevnik i obuhvata nekoliko segmenata. Pojedine zanimljivosti kao što su podaci iz ginisove knjige rekorda, sportske sposobnosti, poznate ličnosti, vremenska prognoza. Dnevnik vode više dece, i to uglavnom jedan dečak i jedna devojčica.


avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pon Maj 09, 2016 3:17 pm

Koliko dugo gledati televiziju




Dužina gledanja televizije svakako da utiče na psihološki i fizički razvoj deteta. Ukoliko bi dete po čitav dan sedelo i gledalo televiziju svakako da bi mnogo negativno delovalo na psihološku strukturu deteta, njegove emocije, njegovu društvenost, njegovo druženje, igru, učenje, emocuje itd. Ali isto tako negativno odražavanje bi bili i u fizičkom smislu. Nedovoljno kretanje, i nedovoljno igre odrazilo bi se veoma negativno na decu. Zato je potrebno biti umeren u gledanju televizije i gledanja sadržaja na televiziji. U koliko je dete sasvim malo, ukoliko nije pošlo u vrtić ili počelo je da pohađa predškolsku ustanovu, dovoljno je da pogleda neki crtani na televiziji, da odsluša neku pesmu ili da otprati neki naučni program.
Ozbiljnija tematika na televiziji kao što su emisije u kojima gostuju razne poznate ličnosti, dnevnik, filmovi itd. nisu preporučljivi za dete koje je malo. Zato što takav sadržaj ne upotpunjava dečja shvatanja, interesovanja i dete ne obugaćuje svoja saznanja.
Kada dete odraste i kada pođe u školu prporučuje se gledanje televizije i to ne više od sat ili sat i po , najčešće program koji obogaćuju saznanja i oplemenjuju kulturu, razvijaju inetresovanja u stvaralaštvu itd. Jedan od velikih problema dužine gledanja delevizije predstavlja gledanje televizije kada roditelji nisu kod kuće. Kada su na poslu, kod komšija, kod nekih rođaka, itd. Tada deca najčešće sede kući i gledaju televiziju. Vreme je koje im je ograničeno, najčešće prekoračuju. Zanači roditelji bi trebalo da kontrolišu dete u vremenskoj situaciji koje im je dovoljno za gledanje televizije. Poželjno je da roditelji razgovaraju sa svojom decom o gledanju televizije. Ukoliko dete uči i završi sve obaveze koje su predviđene za školu, treba omogućiti detetu da gleda televiziju, neki određeni program koji će biti prilagođen uzrastu deteta. Ili dete može prvo da gleda televiziju, pa zatim da završi predviđene obaveze koje ima za školu.
Preporučuje se da ujutru kada ustane da prvo napiše domaći i da nauči ono što mu je potrebno za školu, pa zatim da gleda televiziju. Zašto? Zato što dete ukoliko prvo gleda televiziju aktivira sve moždane ćelije i ulaže napor da bi gledalo televiziju i pamti sadržaje sa televizije. Televizija deluje dosta iscrpljujuće kada gledamo televiziju, pa zatim posle ostavimo vreme za učenje.








Da li dozvoljavati deci da gledaju sve sadžaje na televiziji?



Ovo pitanje zauzima veoma značajno mesto u životu deteta. Deci ne treba dozvoljavati da gledaju sve sadržaje na televiziji, zato što će delovati veoma negativno na celokupni razvoj deteta. Najpre, treba reći da je potrebno da dete ima vremensko ograničenje da koga ostaje budno, a zatim odlazi da spava.
Ukoliko dete presedi celu noć ili legne isuviše kasno , neće biti spremno za odlazak u školu i neće moći na adekvatan načina da otprati nastavu zbog pospanosti. Zato se preporučuje da dete ide na spavanje oko deset, eventualno pola jedanaest, jer će tada uspeti da se naspava i pripremi za novi školski dan. Jedan od bitnih predmeta interesovanja naučne javnosti jeste uticaj televizijskih sadržaja na socijalno i emocionalno ponašanje.


Postavlja se pitanje da li deca dožvljavaju televizijske sadržaje kao i odrasli? Naravno da ne. Dete dok je još malo u predškolskom ili školskom uzrastu ono je još u razvoju kako u psihološkom tako i u fizičkom. Zato treba biti veoma obazriv. Da li će dete u koliko gleda smešne scene na televiziji i scene u koima ima nasilja gledati sa istim emocijama i istim poukama ? Svakako da ne. Jer svaka sadržaj nosi sa sobom određenu pouku i određeni primer ponašanja i reagovanja. Ukoliko dete gleda scene u kolima je smeh, radost i veselo raspoloženje, svakako je da će veoma pozitivno delovati na dečje emocije. Praveći uporno razliku između “biti u sobi” i biti u “televiziji” dete pokazuje da razlikuje svoj neposredni praktični svet (u sobi) od onoga koji je u televiziji. Da to razlikovanje i pak nije sasvim nedvosmisleno, pokazuje spontana primedba o ekranu, bez koga bi on mogao da uđe u “televiziju”, tj. da je izjednači sa neposrednim svetom. Pod uticajem televizijskih sadržaja može se veoma mnogo uticati na učenje emocija koja je veoma važna za izgrađivanje emocionalne strukture, reagovanje i odgovor na emocije drugih osoba. Sa uzrastom oko 8 god., posebno deca devojčice prepričavaju televizijske priče pominju emocionallna stanja likova i počinju da razumeju mnogo kompleksnije emocije kao što su ljubomora ili zavist.
Deca osnovno školskog uzrasta mogu učiti socijalne i emocionalne poruke sa televizije.Veoma je bitan sadržaj programa , budući da i jednostavno ubacivanje smešnih sporednih scena može da izmeni dečja zapažanja negativnih emocionalnih događaja u programu i dovodi do minimiziranja shvatanja ozbiljnosti sličnih događaja u realnom životu.














Filmovi i televizijski programi koji prikaziju mlađe likove u emocionalnim situacijama koje su poznate i deluju na manje ili više sličan način mogu dovesti do poistovećivanja emocijonalnih reakcija. Isključivo u dečjim programima, javljaju se pozitivna osećanja kao što su radost, sreća, spokojstvo , dok u filmovima u većini slučajeva nasilje. Uticaj televizije na razvoj društvenih i prijateljskih odnosa dece najčešće ja baziran u negativnom kontekstu u smislu ometanja komunikacije i porodičnih odnosa između roditelja i deteta. Utvrđeno je da gledanje televizije ima uticaja na efekte porodičnog odnosa, tako da deca uzrasta od 3-5 godina i njihovi roditelji provode manje vremena razgovarajući međusobno i gledajući jedni u druge onda kada je televizor uključen nego kada je isključen.
Na suprot tome ako dete gleda scene u kojima ima nasilja, fizičkog i psihičkog zlostavljanja sasvim je sigurno da će dete imati veoma negativne emocije. Dete kada ide u školu sasvim je sigurno da se postepeno upoznaje sa značenjem filma. Tada dok je dete još malo veoma često čuje od roditelja kako je to film i da je to neistina. Dakle, dete se postepeno uvodi u razgraničavanje stvarnog od nestvarnog i to veoma utiče na prihvatanje određenih scena.
Ali treba reći da će dete reagovati na sasvim drugačiji način ako neka scena u kojoj ima nasilja i zlostavljanja bude predstavljena kao realna, kao nešto što je stvarno, tada deca to mogu negodovati i takve scene mogu izazvati emocionalne probleme.
Ukoliko dete vidi na sceni da kako se tuku, ili vidi loše primere života, ulična pogrešna ponašanja, proste i neprimerene reči, postupke u ponašanju. To može veoma uticati na psihofizičku strukturu ličnosti. Postoji mogućnost da dete gleda pojedine scene koje mogu ugroziti njegovu psihološku stabilnost. Jedan od najvećih problema sa kojim se susrećemo je da se dete suočava sa pojedinim sadržajima televizijskog programa koji nisu prilagođeni deci i odudaraju od moralnih normi. Čak je bolje da dete odgleda neki sadržaj na televiziji u kome ima ljubavnih scena u određenim granicama pristojnosti, nego fizičkog i psihičkog nasilja.
Vrlo često se susrećemo sa televizijskim programima u ranim večernjima satima u pojedinim scenama u filmovima u kojima ima nasilja i neprimerenih i vulgarnih reči.
Kako će dete reagovati kada čuje takav način komuniciranja? Na samom početku takva komunikacija će predstavljati kulturu i tradiciju našeg naroda ukoliko se dete više puta susretne sa takvim načinom komunikacije, zatim ako roditelji ne reaguju na pristupačnost takvih sadržaja i ne reaguju na strukturu izgovorenih reči ili pojedinih postupaka, tada će dete u nekom određenom periodu polako prihvatati takav model ponašanja i komunikacije.
Kada deca gledaju televiziju, obično prekomentarišu televizijski sadržaj u školi. Često prihvataju takve načine ponašanja i prihvataju takav način odnosa prema drugoj deci i drugim ljudima što predstavlja jedan od loših primera. Jako bi bilo poželjno da deca pitaju svoje roditelje o gledanju televizije i kvalitetu televizijskog programa. Dete ne bi trebalo da se prepusti televiziji kao mediju javnog informisanja. Zašto? Zato što na televiziji u toku jednog dana imamo raznovrsnih televizijskih sadržaja, one koji su primereni dečjem uzrastu i one sadržaje koje ne treba gledati i koji nisu primereni deci. Jako je bitno da upoređuje ponašanje vaspitača, učitelja, svojih roditelja sa televizijom. Da uporede kakva su ponašanja na televiziji a kakva su ponašanja sa ljudima koji komuniciraju sa detetom. Takođe je važno da dete čita knjige, jer će u knjigama pronaći i naučiti mnoga pravila i lepote obrazovanja, kulture, učenja, kako treba da se ponašamo sa drugom decom, sa našim roditeljima, našim vaspitačima, učiteljima itd.





Da li roditelji treba da podržavaju sve sadržaje na televiziji?



Kako deca tako i odrasli se susreću sa raznovrsnim scenama na televiziji. Dok su deca mala pogotovu u školskom uzrastu odrasli su im primer ponašanja i večina stvari koje prihvataju to su odrasli. Za porodicu to važe roditelji koji predstavljaju osnovni uzor I primer u ponašanju. One stvari koje prihvataju odrasli u velikoj većini će prihvatiti i deca, zato roditelji treba da budu veoma pažljii kada je u pitanju prihvatljivost i model ponašanja. Ukoliko dete gleda neku emisiju na televiziji koja je edukativnog karaktera i u kojoj može da se stekne znanje, poučava gledaoce i ako takvu emisiju podržavaju roditelji , rečima: Ova je emisija prelepa, ima toliko toga da se nauči, voditeljka je veoma ljubazna itd.
Dete će razmišljati o emisiji i sadržaju koji se prezentuje. Tada će i ono prihvatiti to što se emituju. Razmisli će u većini slučajeva da li je ponašanje regularno, da tako ponašanje primenjuju u porodici, školi sa svojim drugovima itd. Da je razgovor na televiziji primeren i kulturan i takva dešavanja na televizije će dete prihvatati. Moći če da razgovara sa svojim vršnjacima o tome šta se to emitovalo na televiziji, kakvi su utisci. Šta njegovi drugovi misle o toj emisiji, da li su nešto naučili ili saznali. U drugom slučaj imamo kada se na televiziji emituju televizijski sadržaji koji nisu primereni dečjem uzrastu ali i za uzrast odraslih. To su najčešće scene u kojima ima nasilja, fizičkog i psihičkog zlostavljanja, korišćenje ružja,neprimerenog i vulgarnog razgovora i sl. U koliko roditelji reaguju na takve scene i govore detetu da to nije dobro i nije primereno, dete će se uveriti od svojih , pre svega, roditelja, svojih vaspitača ili učitelja, i najzad od svojih vršnjaka.
Sasvim sigurn će se desiti kada neko dete iz odeljenja prepričava sadržaje koje je gledalo na televiziji, da će se javiti neko dete koje će reći da to nije primereno i dobro za decu, i tada će se vrednovati ona ponašanja koja su društveno prihvatljiva. Treći primer imamo i koji je vrlo pristupačan u većini porodica a to je da kada deca geledaju televiziju i njigovi roditelji ne obraćaju pažnju na sadržaje koji se prezentuju na televiziji, kakvu će pouku deca prihvatiti, da je to primer koji deca treba da prihvataju. Bilo to da su neki sadržaji u kojima ima nasilja, fizičkog obračuna, pogrdnih i neprimerenih reči, ili pak, ako ima humora, edukativnih sadržaja, roditelji će te različite sadržaje smatrati istim i da će bez obzira koji televizijski program budu deca gledala da neće uticati na njihov psihofizički razvoj.
Nije dobro ukoliko roditelji budu bili ravnodušni kada su u pitanju televizijski programi. Bitno ja da roditelji naprave razliku onoga što je pristupačno deci i što će pozitivno uticati na njegov psihofizički razvoj, a ignorisati i govoriti detetu da pojedini sadržaji nisu za njegov uzrast i da to nije društveno prihvatljivo. Jako je bitno da roditelji alarmiraju odmah ono što je prihvatljivo i onda kada nešto nije prihvatljivo. Ukoliko roditelji sa decom gledaju neki film koji nije primeren za pojedini uzrast ili ako gledamo neku emisiju ili čujemo ili vidimo nešto što nije primereno deci, treba i roditelji da se uključe u podržavanju kulturno- obrazovnih sadržaja koji će dovoditi do saznanja, oplemenjivati ličnosti i gde će deca bogatiti svoja saznanja. Ukoliko nešto nije primereno, roditelji treba po nekad i ta kontaktiraju pojedine televizijske programe na kojima se emituju pojedine emisije ili filmovi, kako bi skrenuli pažnju na sadržaje i na neprimerene postupke ponašanja. To je bitno da se takvi sadržaji ne bi ponavljali na televiziji i bili učestali.
Ukoliko roditelj nije dovoljno iinformisan ili u koliko nema dovoljno obrazovanja, može da se konsultuje i porgazgovara sa vaspitačem, učiteljem kako bi mu ukazali na regulisanje problema takvih vrsta.


Da li društvo treba da se uključi u alarmiramnje i signaliziranje pojedinih neprimerenih sadržaja koji su prisutni na televiziji u vreme kada deca dođu iz predškolske ustanove ili iz škole?




Naravno da društvo treba da prati kvalitet televizijskih sadržaja. Odrasli ljudi i deca koja gledaju televiziju jako je važno da prate sadržaj na televiziji, da grupišu sadržaje koje su prilagođene deci i odraslim ljudima i one sadržaje koji nisu primereni. Ukoliko neko roditelji na vreme ne sugerišu na televizijske sdržaje i pouke koje se prenose deci, jako je važno da se uključi društvo u sagledavanje problema sadržaja koji se emituje na televiziji. Društvo koje treba da ukaže na neadekvatan sadržaj koji prenosi negativne i neprimerene pouke deci su drugi ljudi koje roditelji dece poznaju ali isto tako i ljidi koje ne poznaju. Tu, takođe, spadaju i prosvetni radnici, lekari, pravna lica i drugi službenici koji mogu da uvide na pojedine probleme televizijskog sadržaja.
Film i ostali televizijski sadržaji se bez svake sumnje razlikuju. Televizija umesto filma omogućava gledanje i drugih vrsta programa.



Učenje identifikacijom, imitacijom i učenjem uloga



Učenje identifikacijom predstavlja kada se dete identifikuju sa drugim ljudima i drugom decom. Tada deca dok su još mala pogotovo u predškoskom i u školskom uzrastu podražava i imitira svoje nadređene i svoje autoritete. Deca najčešće imitiraju svoje roditelje, svoje vaspitače i svoje učitelje, junake i poznate ličnosti sa televizije ili manje iz nekih pročitanih knjiga, svojih drugova i ostaloj deci ili ljudi koji su u okruženju deteta.
Dete dok pohađa predškolski period vrlo često oponaša svoje roditelje u vrtiću. Tada deca vrlo često se oponašaju kao njihovi roditelji, a pogotovo kao njihovi vaspitači. Kada roditelj nešto radi , najčešće otac u radionici, ili popravlja neki uređaj on predstavlja majstora pred detetom i dete tada želi u većini slučajeva da postane majstor kao i njegov otac. Identifikuje se sa njim. Ili kada su upitanju devojčice. Dok njihove majke nose kecelje i rade na primer: peglaju garderobu, kada majka radi nešto u kuhinji, pravi kolače ili sprema ručak, tada dete vrlo često oponaša svoju majku i voli da se igra kuvarica itd. Isto tako i dok je dete u vrtiću.
Za razliku od ostalih vrste učenja“od stvari“i logičko matematičkog učenja, socijalno učenje se umnogome ostvaruje zahvaljujući imitiranju ponašanja i na osnovu reakcija koje se zapaze kod drugih ljudi. Igračke često prestavljaju umanjene modele ponašanja koje deca upoznaju preko sredstava masovnih komunikacija. Naročito su predškolska deca zainteresovana i sposobna da uče putem identifikacije i podražavanja. Učenje po modelu koristi se da bi se svesno uticalo na dečje ponašanje u procesu vaspitanja tako što se ističu ili opisuju ličnosti koje treba da postanu uzor. Toga ima i u literaturi za decu u kojoj se sreću pozitivni i negativni junaci na koje se treba ili ne treba uugledati, čime im se prinose norme koje treba da usvoje. Ispitivanjem pokazalo se deca koja su imala prilike da posmatraju agresiju u filmovima ili agresivno ponašanje živih modela i sama ispoljavala agresivnost.
Dete se potpuno prenese u datu situaciju , često zamišljajući sebe u ulozi glavnog junaka. Zato deca sa toliko uživanja slušaju bajke, basne, gledaju televiziju, rade na računaru, igraju igrice itd.
Detetova mašta vrlo je vrlo izražajna i uočljiva, preživljavaju sve zaplete zajedno sa glavnim junacima, bilo to da su junaci iz knjige, televizije, računara itd. Ali zato se preporučuje oprezan izbor dela i sadržaja koji se preporučuju deci.
Maloj deci pogotovu u predškolskom uzrastu treba čitati i pričati da bi zavolela knjigu. Brižljivo birati, postupno, dela i sadržaji koji će
avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pon Maj 09, 2016 3:20 pm

odgovarati njihovom uzrastu. Deci treba čitati sve vrste književnih dela koja su za decu. Obično malo dete voli bajku, ali ne i dugu, u kojoj su junaci životinje. Čitanjem dete bogati svoj rečnik , vežba tačnu upotrebu reči i rečenica,razvija logičko rasuđivanje, kao na primer šta je dobro a šta nije dobro što mu kasnije omogućuje tečno i pravilno rasuđivanje. U nekim porodicama se veoma retko čuje recitovanje pesama. Međutim ne treba naročito isticati koliko pevanje unosi vedrine, raspoloženja, osećanja radosti između roditelja i deteta.
Deca u predškolskoj ustanovi i u školi uče da pevaju razne pesme. Ponekad se u kući mogu organizovati „koncerti, izložba dečjih radova u kojima bi se recitovalo, sviralo, pevalo isl. Ukoliko dete nauči u predškolskoj ustanovi da peva neku pesmu može vrlo rado da otpeva svojim roditeljima. Zatim da zajedno sa roditeljem peva pesmicu. Ukoliko dete ide u školu i ima kući neki muzički instrument, veoma je poželjno da dete svira i peva. Zatim da sa svojim drugovima iz odeljenja organizuju koncert na kome će svirati i pevati. Zatim dete može da nacrta nekoliko dečjih radova i da oboji vodenom bjama, temperama, drvenim bojcama itd i da svoje radove okači u sobi. Tada može pozvati svoje roditelje da pogledaju njegove radove i da iznesu svoja mišljenja.
Takođe, mogu da organizuju i grupne izložbe u kojima će učestvovati više dece iz odeljenja, pa da te likovne radove pogledaju roditelji, ostala deca, pa i po mogućnosti da pozovu vaspitačicu ili učiteljicu da pogleda njihove radove .
Roditelji mogu deci čitati bajke, basne, priče, zadavati zagonetke i pitalice koje će izazvati kod dece radost, dobro raspoloženje i razvijatii ljubav. Ponekad će se čitati i neka dela koja su smešna i šaljive sadržine. Roditelji treba i da ispoštuju svoje dete kada su u pitanju pojedine proslave i to pogotovu ako deca čuju i vide od ostale dece iz odeljenja i ako pozivaju jedni druge. Najčešće kada proslavljaju rođendane, zatim roditelji da pozivaju svoje prijatelje kada im dete polazi u školu, kada završetak školske godine itd. U takvim prilikama je važno shvatiti dete i podržati ga u razvijanju društvenosti i drugarstva među decom.
Roditelji treba ne samo da učestvuju u stvaranju radosti detetu već i da je dele sa njim. Kada dete pokaže uspeh u školi neka se i roditelji raduju , neka mu odaju priznanje i zahvalnost u postignutom školskom rezultatu. To će biti podstrek za novi uspeh i radosti.
U uglu sobe nije teško napraviti malo pozorište sa lutkama, gde će deca roditeljima i roditelji deci priređivati zabavne pozorišne predstave. Navešćemo primer kako roditelji mogu deci da naprave lutkarsko pozorište:
U jednom delu sobe, najčešće u blizini ugla treba postaviti sto srednje veličine. Najčešćer je to visine oko 50 cm a širine 1-1,5 metra. Iza tog stola treba da bude malo prostora kako bi moglo da stane dete ili roditelj ili da stanu dvoje njih. Sto može ali i ne mora biti prekriven nekim postoljem.

Zatim, treba izraditi sledeća sredstva: kuću, drvo ili dva, tri drveta, brdo, oblak. Lutke i to: devojčicu, dečaka, baku, deku, vuka, lisicu, medveda, lava, miša, zeca, psa( u zavisnosti od književnog dela, mogu se napraviti manji ili veći broj lutaka). Da bismo napravili pozorište za lutke, najpre moramo napraviti pozorište na stolu. Na stolu je potrebno biti neki karton zelene boje koji će izgledati kao trava. Sa leve i desne strane stola treba postaviti dve letvice na kojima će biti prikačena zavesa. I kada počinje lutkarska predstava ona treba da se raširi I da se skupi kada se završi. Zatim ćemo izrezati 6 delova kartona (može bele ili boju po izboru deteta). Od tog kartona treba napraviti kocku. Sa prednje strane treba nacrtati i izrezati dva prozora i vrata.


Ukoliko se želi postići veća krativnost, može se napraviti ili nacrtati stube naslonjene na kući itd. Sledeće stvar koju treba uraditi jeste izrezati dva kvadrata ili pravougaonika koji će služiti kao krov i to sve treba zalepiti. Ispod krova biće veoma kreativno nalepiti slamu ili nacrtati senjak. Kada sve to kompletiramo i napravimo kuću, to treba postaviti na podlogu stola. Zatim, možemo izrezati i napraviti nekoliko drveta, što većih koji su u blizini i manjih ukoliko se nalaze u daljini. Na zidu može da se zalepi papir koji je obojen u plavo ili plavi papir koji će predstavljati oblake. Sledeći korak su izrade lutke koje su glavni junaci u predstavama. Kako ćemo napraviti lutke? Imamo dve mogućnosti izrade i to:
Uzećemo 7-8 letvica, veličine 40-50 cm na njima ćemo od sunđera i krpica napraviti telo, najpre, devojčica,dečaka, baku i deku. Poželjno je da baka ima maramu, da deka drži neki štap, a devojčica da ima neku korpicu. Tako napravljene lutke treba privezati za štapić i kada dete čučne i stane iza scene samo da se vidi lutka. Tako ćemo napraviti i životinje. Drugi način izrade lutaka su da ih napravimo od krpica i sunđera koji ćemo da izrežemo. Zatim palcem i srednjim prstom ćemo pokretati ruke a dopalcem ćemo pokretati glavu lutke. Na samom početku lutkarske predstave bilo bi poželjno da se pomeri zavesa i da se lutke poklone i da prestava počne.
Navešćemo primer bajku crvenkapa: Za takvu bajku koju želimo da predstavimo u lutkarskom pozorištu potrebno je da se napravi lutka koja će biti crvenkapa. Crvenu kapu i korpicu. Zatim je potrebno napraviti i lutke bake, vuka. Dve kuće koje se nalaze u šumi. Jedna će kuća biti na početku a druga na samom kraju. I napraviće se drveće koje će predstavljati šumu. Za ovu lutkarsku predstavu jako je bitno da učestvuju više likova. Tako da jedno dete može biti crvenkapa, a drugo dete baka, ili vuk, ili neko od roditelja, zatim bajke Hrabri krojac, Snezana i sedam patuljaka, Vuk i sedam jarića, Zlatna jabuka itd.





Takođe deca moogu lutkarskom predstavom da prikažu I pojedine basne: Navešćemo primer basnu “Gavran i lisica”. Za izvođenje ove basne važno je kao za sva ostala dela da pripremimo lutke. U ovom slučaju treba da se naprave lutke: gavran, lisica, drvo, šuma i sir( može najlakše da se napravi od sunđera). Izvođenje lutkarske predstave je isto kao i kod ostalih basni.






Jazavac i lisica



Za izvođenje lutkarske predstave “jazavac i lisica” , treba napraviti lutke jazavca i lutku lisice. Može da se napravi i neka zamka nalik na kljuse u kojoj će se uhvatiti jazavac koga će na kraju pustiit lovac itd.



Lav i miš
U ovoj basni treba napraviti potrebne lutke da bi se izvela lutkarska predstava. Najpre lutke lava, miša I lovca. Zatim treba da se napravi mala mrežica od nekog djakčića i sl.





Ostvarivanje radosti predškolskog deteta i uspeha u školi



Vrlo često roditelji govore dok su deca mala male su i brige, a kada deca odrastu velika onda su i velike brige. Ja se ne bih baš složio sa ovakvom konstatacijom i ovakvim mišljenjima pojedinih roditelja. Detinjstvo je vreme kada su deca “mali ljudi” kada uče, shvataju, kada se igraju, kada pišu domaće zadatke, kada vole svoju vaspitačicu i učitelja, kada pođu u školu sa torbom na leđima punu knjiga ispisanih svezaka, zadataka i punih knjiga pisaca koji su pisali da bi deca nešto naučila i kako bi bili uspešni učenici. Tada u njihov život ulazi vrtić kao posebna ustanova u kojoj se deca igraju, govore svoje tajne, pričaju o svojim roditeljima, drugovima,o onome šta su naučila.
Roditeljski zagrljaj stisak ruke, i obostrani strah je nešto što obuzima svako dete , roditelj, pa čak i onoga koji ih uči. Želja je svakog deteta da im dete bude uspešan đak kako bi se ponosili svojim detetom koje rešava zadatke , množi, sabira, oduzima deli koje vrlo često provodi vreme sa sveskama, knjigama i sa olovkom u ruci. Bbrižljivo, vrlo brižljivo pokušava da reši svoje domaće zadatke koje treba da urade kako bi bili poslušni i primer svome učitelju i ugled u odeljenju. Okreću se deca gledajući učionicu u kojoj se nalaze, pomalom brigom da li će sve biti u redu, da li će uspeti da se prilagode i postanu uspešni učenici.
Tada i roditelj postaje đak i nosi u sebi sve one emocije koje dete ima u sebi. Tu su pogledi deteta kjoji gledaju u nove ljude, svoje nove drugove, vaspitače. Želeli bi da ostanu kući da se igraju da budu uz roditelje, ali su postali veliki i pred njima se postavlja zadatak da hrabro idu u vrtić i u školu, da tamo postane njihov dom u kome će učiti i provesti vreme svog detinjstva.
Roditelji su detetu nešto posebno i nezamenjivo. Vaspitači su na samom početku nešto strano i nepoznato. Radost i želja deteta za vrtićem je nešto najlepše što dete može da doživi, ali isto tako i roditelj, vaspitač. Osmeh je nešto što krasi sve nas, uliva nam nadu i spokojstvo. Tada se vrlo često govori deci: “Vi ćete samo da se igrate i biće vam jako lepo”. Ali deca vole svoje roditelje, da kod kuće uče. Tada deca vrlo često govore da mogu i kući da uče i da porastu veliki. Svaki početak ima svoju težinu i svoja pitanja na koja teško možemo dati odgovore. Deca se suočavaju sa novim izazovima i njihovim mogućnostima. Na njima je da se trude da postanu uspešni đaci koji će redovno ići u školu i pisati domaće zadatke. Bitno je da deca kada pođu u školu osete ljubav, radost i zadovoljstvo zato što polaze u školu. I treba da znaju da će se u njoj igrati, sticati pojedina znanja, sticati nove drugove itd. Važnost je i roditelja da im pomogne u tome. Da ih podržava i da im govore da je ići u vrtić i u školu nešto najlepše. Bitno je da se dete raduje kada vidi svoje drugove, vaspitačicu sa kojom će provoditi vreme i koja ih uči. Osmeh i ljubaznost su veoma važne osobine koje treba vaspitač da ima i da dete oseti ljubav vaspitačice i učitelja. Dete treba da ima podršku i motivaciju od roditelja koji će ih usmeravati i pričati im veoma lepe reči o vrtiću o onima ko ih uči. Da roditelji čak iako ne znaju koja je svrha vrtića da upoznaju vrednosti i značaj vremena koje dete provodi u njemu. Saradnja između vrtića , škola i roditelja, učitelja i vaspitača je veoma jako bitna. Da razmenjuju mišljenja, da iskažu svoje potreba, da li bi trebali nešto dodati ili izostaviti u vaspitno- obrazovnom radu, obostrana razumevanja isl. Deca u školi stiču nova znanja, nove drugove i nove načine pristupa koji zahtevaju svakodnevno učenje i sticanje znanja. Polaskom u vrtić deca menjaju svoj način života, stiču nova znajna. Svoj pogled na okolinu, svoje drugove i načine razmišljanja. U koliko roditelj ima neka neobična dečja pitanja na koja ne može sa sigurnošću da odgovori, treba uvek da razgovara sa onimkoji ga uči i od koga stiče saznanja.
Dok je ono još sasvim malo obično postavlja raznovrsna pitanja na koje roditelji mogu malo teže da odgovore, bilo da je to zbog nedovoljnog obrazovanja ili nedovoljne informisanosti, zato je veoma važno da se i roditelji trude da stiču znanja na raznovrsne načine i koji će pomagati deci da uspešno uče i savlađuju školsko gradivo. Roditelji treba uvek da budu upućeni u ono šta deca rade u školi ili u vrtiću. Kako protiče njihov dan i šta su naučila.
Deca vrlo često zbog uzrasnih razloga nisu u mogućnosti da u potpunosti prate dečji svakodnevni rad, pa im je zato i potrebna pomoć roditelja. Roditeljska ljubav i toplina, pažnja su veoma bitni kada dete polazi u vrtić, pa zatim u školu. Dečja nesigurnost i upoznavanje i proširivanje iskustva i saznanja iz okoline , utiču direktno na razvijanje njihovih saznanja i interesovanja. Da li može dete odmah da se prilagodi dečjem, vrtiću, odnosno, školi u kojoj polazi? Zadržaćemo se na predškolsku ustanovu i reći ćemo da ne postoji mogućnost da dete odmah bude prilagođeno. Zato mu je potrebno vreme, i treba reći da je to jedan od najvažnijih perioda vremena koje dete prvodi u vrtići i uticaj vaspitača, roditelja i ambijenta u kome se dete nalazi da li će razviti težnju i zadovoljstvo u vrtiću u kome je krenulo ili će mu trebati više vremena za prilagođavanje i prihvatanje novog načina provođenja vremena. Kada dete pđe u osnovnu školu isto je jako važno da roditelj ima razumevanja prema učitelju i učitelj prema roditeljima. Učitelj je taj koji će voleti decu, pomagati im i koji će zajedno sa decom provoditi vreme u školi. Vrlo je prisutna individualna razmera koja utiče manji ili veći način dečjeg uspeha. Bitno je da deca zavole svoje vaspitače i svoje učitelje. Kako može dete da zavoli svoju vaspitačicu i učitelja? Pre svega velikom pažnjom, zatim, ljubaznošću, obostranim poverenjem, motivacijom i svakodnevnim kontaktiranjem. Pažnja je veoma značajna ze dete. Kada dete dođe do svoje vaspitačice i kada želi nešto da je pita, na to treba veoma obratiti dosta pažnje. Milovanje po glavi, osmeh i da kada su neke specijalne prilike vaspitačica poljubi svoju decu. Jer kada dete oseti pristupačnost, sigurnost i da oni ne želi ništa loše detetu , već da je i ona njihov roditelj, drug i neko sa kojima se svakodnevno igra i uči.
















Literatura:


• G.Demoulin, S. Frechkop, H. Verheyen Učenička dokumentacija:” Čovečje telo”Industrodidakta- Beograd 1966 godina
• Emina Konac Vukašinović “Uloga igre u razvoju dece predškolskog i mlađeg školskog uzrasta”. Institut za pedagoška istraživanja ,Beograd 2006 godina.
• Emil Kamenov “Predškolska pedagogija”. Knjiga druga 1999 godina. Mirjana Marković, Mara Šain, Ilena Kovačević, Dragana Koruga, Rada Ivanović, “Korak po korak”Ljubica Beljanski –Ristić.
• Miodrag Matić “Značaj poverenja u vaspitanju”. Izdavačko preduzeće rad”
Beograd 1960 godina.
• Miodrag Bogosanljev “Pokretne igre u dečjem vrtiću“ . Novi sad, 1997 godine.
• N. N. Pođakov “Praktično mišljenje kod dece” Zavod za udjbenike i nastavna sredstva
Beograd 1977 godina.
• Nada Korać”Vizuelni mediji i socijalni razvoj deteta”. Zavod za udjbenike i nastavna sredstva –Beograd 1992 godina.

• Pr. Dr Nedeljko Rodić „Metodika nastave fizičkog vaspitanja1“
• Vladimir Živković „ Rad u životu deteta“. Treće dopunjeno izdanje. Izdavačko preduzeće „Rad“ Beograd 1959 godine.
• Tomislav Popović “Govor u predškolskoj ustanovi” Zavod za udjbenike i nastavna sredstva Beograd 1998 godina.
• Radmila Milenković „Razvijanje smisla za lepo“ . Izdavačko preduzeće „Rad“
Beograd 1961 godine.
• Vladimir Živković „ Rad u životu deteta“. Treće dopunjeno izdanje. Izdavačko preduzeće „Rad“ Beograd 1959 godine.

Tomica Petrović, vaspitač i profesor razredne nastave





avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pet Mar 03, 2017 4:27 pm

Tomica Petrović, vaspitač i prof.razredne nastave

Predškolsko vaspitanje i
obrazovanje
Metodika vaspitno- obrazovnog rada







Svilajnac, 2017 godina



Sadržaj strana
• Sadržaj --------------------------------------------------------2-4
• Značaj predškolskog vaspitanja i
obrazovanja------------------------------------------------ 5-8
• Dečije ljuljaške---------------------------------------------- 9-11
• Klackalice-----------------------------------------------------10-12
• Tobogani-----------------------------------------------------12-13
• Vrteške--------------------------------------------------------12-14
• Konstrukcije raznih modela------------------------------14-17
• Tuneli---------------------------------------------------------18- 19
• Vaspitač i ličnost vaspitača-------------------------------20-23
• Ljubav vaspitača prema deci
i prema njihovim roditeljima--------------------------------------23-26
• Pažnja vaspitača -------------------------------------------26-28
• Saosećanje i bliskost prema deci------------------------28-30
• Spremnost vaspitača
da pomogne deci
ili roditeljima u bilo kojoj situaciji----------------------------------30-31
• Zahtev za upis deteta u predškolsku
ustanovu--------------------------------------------------------31-37
• Znanje vaspitača koje je potrebno
da prenese deci-----------------------------------------------------37-44
• Enterijer----------------------------------------------------------44-51
• Igračke i značaj igre u dečjem vrtiću--------------------51-53
• Osobine i svojstva kod izbora igračaka-----------------54-55
• Izbor igračaka u zavisnosti od
uzrasta deteta-------------------------------------------55-58
• Značaj igre u dečijem vrtiću-------------------------------59-63
• Vrste kutaka---------------------------------------------------64-69
• Klijanje semena u sunđeru--------------------------------69-72
• Klijanje semena u stiroporu-------------------------------72-76
• Eksterijer-------------------------------------------------------76-80
• Unutrašnja moticija u regulisanja
dečjeg ponašanja-------------------------------------------------------80-87
• Moralno vaspitanje dece------------------------------------87-92
• Uticaj vaspitača na dečije ponašanje---------------------93-98
• Razvoj dečije samostalnosti-------------------------------99-102
• Odnos vaspitača prema deci i vaspitnom
radu (tipovi autoriteta)------------------------------------102-106
• Pokazivanje, predstavljanje i prikazivanje-------------106-116
• Govor vaspitača, živa reč
vaspitača (čitanje i pričanje) -------------------- ---116-125
• Razvoj predškolskog deteta-------------------------------126-133
• Intelektualni razvoj deteta--------------------------------133-134
• Mišljenje deteta---------------------------------------------134-140
• Govor deteta-------------------------------------------------140-147
• Pamćenje------------------------------------------------------147-148
• Emocije kod dece--------------------------------------------149-153
• Razvijanje smisla za lepo-----------------------------------154-157
• Lepote umetnosti-------------------------------------------158-159
• Razvjanje smisla za muziku i razviujanje muzičkih
spobnosti kod dece---------------------------------------158-167

• Razvijanje smisla za lepote prirode--------168-169
• Razvoj likovne umetnosti kod dece
koja pohađaju predškolsku ustanovu----------169-184
• Posmatranje dečijeg ponašanja i
praćenje razvoja----------------------------------184-191
• Evaluacija povezana sa praćenjem
dečijeg razvoja----------------------------------------------192-195
• Izvori podataka o deci--------------------------------------195-197

• Načini prikupljanja podataka-----------------------------197-199
• Pitanja uz pomoć kojih se mogu
prikupljati podaci o ponašanju i razvoju--------------199-202
• Programiranje, planiranje i evaluacija-----------------203-205
• Tematsko planiranje i programiranje-------------------205-207
• Prednost tematskog planiranja
i programiranja--------------------------------------------208-210
• Radna knjiga vaspitača-----------------------------------210-212
• Struktura modela A------------------------------211-214
• Struktura modela B------------------------------214-224
• Literatura-----------------------------------------------------225-227






Značaj predškolskog vaspitanja i obrazovanja

Tokom razvoja deteta postoje pojedini faktori koji utiču na njegov psihički i fizički razvoj. Veoma lako možemo uočiti pojedine razlike u odrastanju deteta i svega onoga sa čim se dete suočava u toku odrastanja sa čime se nije susretalo u predhodnom periodu. Odrastanje deteta i vreme na koje dete provodi veoma utiče na formiranje dečjeg identiteta i fomriranje veoma važnih karakteristika koje će biti veoma važan element u razvitku ličnosti, odnosno, biće jedno veoma važno obeležje ili svoijstvo ličnosti deteta. Sasvim je sigurno da se dete razlikuje od odraslog čoveka, pre svega, njegovom psihofizičkom nezrelešću. Prema tome postoje određeni parametri koji su veoma važni u odrastanju deteta . Kada je dete malo ono ima minimalne psihičke funkcije i veoma malu mogućnost fizičkog ispoljavanja, već kako vreme prolazi ono se razvija i ovladava sve složenijim i složenijim psihičkim funkcijama koje su veoma značajne za dalji rast i razvoj. Psihički razvoj deteta je veoma povezan sa fizičkim razvojem deteta. Dakle, psihički razvoj deteta prati fizički razvoj deteta. Dete prvo ovladava prostijim motornim i mentalnim radnjama a kasnije sve složenijim. Nije prosto moguće zahtevati od deteta koje je veoma malo da ovladava složenim mentalnim funkcijama kojima ovladava dete koje pohađa školu ili odrastao. Zato je veoma važno razumeti mogućnosti deteta i koje su njegove mogućnosti u toku odrastanja. Veoma je važno naglasiti i fizičke mogućnosti deteta ali i intelektualne mogućnosti deteta. Prve vaspitno obrazovna i socijalna ustanova u kojj dete počinje da provodi vreme jeste predškolska ustanova.
Dok je dete veoma malo ono zamišlja predškolsku ustanovu kao školu u kojoj će učiti a neće imati mogućnosti za igru i takva situacija kod deteta, pre svega, izaziva strah i negodovanje prema predškolskoj ustanovi. Obično roditelji govore deci do nekog perioda uskoro polaziš u predškolsku ustanovu u kojoj ćeš više učiti i neće biti kao kod kuće. Međutim, to je veoma pogrešno govoriti deci kada je upitanju predškolska ustanova i polazak u preškolsku ustanovu. Zašto? Zato što dete kada pođe u vrtić stiče drugove sa kojima će provoditi svakodnevno vreme u vrtiću, pa zatim igra se sa njima, uči, uvažava vaspitača kao sva ostala deca. U predškolskoj ustanovi deca, pored toga što će učiti, ona će imati vremena i da se igraju, odnosno, deca u predškolskoj ustanovui najviše vremena provode kroz igru. Dakle, uče kroz igru. U predškolskoj ustanovi deca uče pojedina pravila koja su veoma važna za dalja odrastanja dece kao što su pravilna interekcija između dece i odraslih, pa zatim kada dete ulazi u predškolsku ustanovu veoma je važno naglasiti očuvanje prostorije. Pa se deca , ali isto tako i roditelji na samom
ulasku u predškolsku ustanovu vode računa o svojoj obući, kako ne bi ugrozili prostorije u kojoj deca provode vreme. Zatim , deca svakodnevno pozdravljaju jedni druge itd. Predškolska ustanova kao institucija ima svoj eksterijer i svoj enterijer koji je veoma bitan za decu ali je isto veoma bitan i za rditelje. Spoljašnji izgled i svega onoga što se nalazi u predškolskoj ustanovi je od izuzetnog značaja za rodielje i decu. Ukoliko dete vidi igračke, pa zatim pojedine sprave uz pomoć kojih se deca igraju ona će, brže i lakše shvatiti predškolsku ustanovu kao neku ustanovu u kojoj će se, pored toga što će učiti i moći da provode vreme kroz igru. Takav eksterijer će vrlo privlačiti decu i zamišljati sebe kako se igraju. Ukoliko dete ne vidi nikave mogućnosti, odnosno, nikakvu opciju koja će delovati i uticati na dete i razvijati pozitivne emocije i maštu kod dece kada je u pitanji igra, tada dete neće biti motovisano za igru. Zelenilo, klupe, stazice, će itekako uticati na dečju zainteresovanost i mišljenje kada je u pitanju predškolska ustanova. Najznačajnije sprave koje možemo uočiti u predškolskim ustanoma su: klackalice, ljuljaške, topogani, vrteške, vozići( ili bilo koji drugi oblik ili prevozno sredstvo) koje je najčešće napravljeno od metala ili drveta. U ranijim godinama ukoliko se zapažalo moglo se uočiti da su dečje sprave većinom bile metalne konstrukcije. U većini vrtića u Srbiji možemo zapaziti da se sprave nalaze na samom ulazu u dečjem vrtiću a u nekim vrtićima možemo zapaziti da se sprave nalaze u dvorištu vrtića neposredno pre ulaska. Kada govorimo o spravama koje se nalaze u dečjem vrtiću mi ih možemo podeliti na sledeći način:
1. Dečje ljuljaške;
2. Klackalice;
3. Topogani;
4. Vrteške;
5. Konstrukcije različitih modela kao špto su: vozići, kućice, razne životinje itd.;
6. Tuneli;

Dečje ljuljaške

Dečje ljuljaške su sprave koje se nalaze u dvorištima dečjih vrtića i različitog su oblika i različitih dimenzija. Napravljene su od različitog materijala kao što su: plastika, drvo, metala. U zavisnosti od dečjeg vrtića obično se nalaze po nekoliko ljuljaški. U koliko je dvrorište vrtića veće i ukoliko ima više deteta ono će imati veći broj ljuljaški pa tako da će veći broj dece imati mogućnosti da se ljuljaju kada se nalaze sa vaspitačicom u dvorištu. Ljuljaške su koncepirane tako da, obično, sede dva deteta koji se ljuljaju. Ljuljaške su obično napravljene od drveta, metala, plastike i različitih je veličina. Kanapom ili lancem je pričvrćena za gornji deo uz pomoć koje se dete ljulja. Ljljuljaške su deci veoma interesantne i zanimljive u predškolskom uzrastu. Mogu biti koncepirane tako da se dve ljuljaške ili čak tri nalaze jedna pored druge ili mogu biti zasebne. Obično su napravljene različitih veličina. Pa tako ako se radi o deci mlađeg predškolskog uzrasta one su znatno manje, a ako se radi o deci starijeg predškolskog uzrasta one su koncepirane znatno veće. Dete kada sedi za ljuljaškom, postoji deo koji se stavlja ispred trbuha kako bi dete bilo bezbednije dok se ljuja. Zatim ze držeći za kanap ili lanac ljulja ili pokreće napred i nazad i tako povećavajući brzinu ono se kreće a to kretanje se naziva ljuljanjem. Ljuljanje u predškolskom periodu je veoma značajno, jer se dete ljuljanjem igra. U toku ljuljanja dete razvija intelektualne, motorne i socijalne odnose sa drugom decom, zatim svest o prostoru, gravitaciji itd. Dete dok se ljulja ono pokreće svoje telo na ljuljašci napred nazad i izaiva kretanje koje se naziva lluljanje.
Ljuljanje je veoma interesantno deci predškolskog uzrasta. Dete dok se ljulja na ljuljašci ono neprestano savija deo noge u preponama i golenjačama i na taj način dete razvija muskulaturu noge i mišićnog sistema noge. Zatim, dete u pojedinim situacijama odgurava od tla izazivajući napor i predelu muskulature noge. Držeći se rukama ono isto tako razivuja muskulaturu u predelu ruke. Ono razvija kako veće mišićne grupe , tako i razvija manje mišićne grupe koje su veoma značajen za predškolski uzrast.



Klackalice

Jedno dete sedi sa jedne strane a drugo dete sedi sa druge strane i tako na osnovu njihove težine balansira se ravnoteža, dete jedno drugo podiže i spušta i sam taj proces nazivamo klackanjem. Prema nekim saznanjima utvrđeno je da postoje i klacklaice za četvoro dece. Pa tako da dva deteta sede sa jedne strane a dve deteta sede sa druge strane održavajući ravnotežu i klackajući se. Dečje klackalice su veoma interesante deci pre svega zbog njihovog uzrasta i njihovog interesovanja. Dečije klackalice su veoma praktične i veoma svrsishodne koje utiču na ravijanje pojedinih segmenata dečje ličnosti. Pa tako dok se dete klacka možemo zapaziti razvoj njihove koordinacije, njihovih pokreta, prvenstveno donjih ekstremiteta i učešće ruku kojom se najčešće pridržavaju dok se klackaju. Dok se dete klacka ono se odbacuje od podloge , ali isto tako dok se približava zemlji ono uči tehniku adaptiranja svoje težine koje vrlo često uspostavlja postepenoj amorticaziji butnih mišića. Takođe, se na ovaj način i razvija muskulutaura ruku, šake. Dok se dete klacka ono se drži za klackalicom i tako da se klacka. Sa druge strane dok se dete klacka ono razvija intelektualnu sferu i i mogućnost u balansiranju i održavanju svoga tela u ravnoteži sa spravom na kojoj se nalazi. Ono razvija i značaj i potrebe drugog deteta sa kojima se klacka. Shvata značaj i potrebe drugog deteta, njegovu težinu, međusobnu zavisnost u težini u kojoj u velikoj meri zavisi drugo dete. Jer ukoliko jedno dete ima odraz od tla , onda će ono drugo dete biti podignuto i suprotno. Uz pomoć klackalice dete razvija mišljenje, pažnju, potrebe drugog deteta, međusobnu zavisnost itd. Dok se dete nalazi na klackalici ono razvija i inerpersonalne odnose sa drugim detetom. Odnosno, dete u toku igranja razvija društvenost , tj. razvija socijalizaciju i socijalni odnos, što će u mnogome značiti sa decom sa kojom se igra u toku pohađanja predškolske ustanove. Vrlo često možemo zapaziti da se deca smeju dok se klackaju, jer je, zapravo to njima interesantno i ona se na taj način druže, razvijaju međusobnu bliskost. Postoji veoma velika verovatnoća da se dok se deca klackaju da će učestvovati još u mnogim drugima nastavnim ili van nastavnim aktivnostima.

Topogani

Topogani spadaju u sprave koje su veoma često koriste u predškolskim ustanovama. Tpogani su napravljeni različitih veličina i različitih oblika i od različitog materijala. Pre nekoliko desetina godina topogani su bili obično napravljeni od metala. Što po nekikm saznanjima i nije najprihvatljivije. Pre svega iz razloga što ukoliko provode više časova na takvim topoganima može se vrlo negativno manifestovati po njihovom zdravlju. U današnje vreme, odnosno, u poslednjih nekoliko godina, materijal od koga su načinjeni topogani su od plastike ili drveta a u ređem slučaju od metala. Kada govorimo o topoganima možemo manifestovati njihovu različitu veličlinu i oblik. Mogu biti oni sasvim mali od samo jednog do dva metra pa sve do onih ogromnih do nekoliko metara skoro do četiri i pet metara. Tobogani na kojima se deca spuštaju mogu biti:
-pravi,
-krivi.
Pravi topogani su konstruisani tako da dete kada se popne na topogan ono klizi samo pravolinijski sve dok ne dođe do tla ili neke podloge. A druga vrsta topogana je takva da dete kada se popne na topogan ono krivudavo klizi sve dok ne dođe do podloge. Ovoj drugi vid topogana je sve češće konstruisan i sreće se u novijem dobu. U nekim malo modernozovanim vrtićima se sve više zapažaju modernizovaniji i veći topogani sa krivolinijskim kretanjem. Topogani su namenjeni za predškolski uzrast, s tim što može i mlađi uzrast ali im je potreban neko stariji koji će ih pridržavati do se spuštaju ili dok se penju. Kada se deca igraju na topoganu razvija se detetova ličnost. Dakle, dete u tom periodu kao kod ostalih sprava razvija više segmente ličnosti kao što su: intelektualnu ili mentalnu sferu, zatim ono što je je jako bitno i zapaženo a to je da razvijaju motornu ili fizičku veštinu i najzad, razvijaju socijalne, tj. interpesonalne kontakte u toku igranja sa drugom decom. Dok se deca spuštaju topoganom ona se i druže, odnosno, ostvaruju svoje interpersonalne kontakte i „ ostvaruju bazu ili osnovu” za formiranje socijalne i društvene ličnosti. Dete u toku igre razvija mišljenje, koordinaciju pokrete, razvijanje određenih mišićnih grupa, zatim razvija uzročno posledične veze a najednostavnija je da „ mora se popeti na toobogan da bi se spustilo kližući“, zatim razvijanje percepcije itd.

Vrteške

Vrteške spadaju u grupu sprava koje se koriste u dečjim vrtićima. Dečije vrteške kao i stale sprave koje se mogu naći u dvorištu predškolske ustanove mogu biti različitih veličina i različitog oblika. Treba reći za vrteške ali isto tako i za sve ostale sprave koje se nalaze u dečjem vrtiću bilo da su veće ili manje da se prilagođene deci predškolskog uzrasta. One mogu biti od različitog materijala bilo od metala, plastike ili od drveta. Funkcionisanje vrteške je obično koncepirano tako da jedno, dvoje ili čak troje dece stojeći na vrtešći se okreću u krug. Jedno dete pokreće vrtešku tako što se odgurne nogom od tla kako bi pokrenulo vrtešku da se okreće. Stojeći na vrtešci dete ili deca se okreću u krug povećavajući ili smanjujući brzinu tako što se odguruju nogom od tla. U koliko se nalaze više dece na vrtešci onda dok se jedno dete odrurava od tla kako bi pokrenulo vrtešku i kako bi se okretali, ostala dva deteta ili ostalo jedno dete se drži za vrteškom kako bi se okretalo. Vrteške koje se koriste u dečjem vrtiću mogu da budu veoma zabavne za decu prdškolskog uzrasta. U toku igre kao i kod ostalih igara deca razvijaju svestranu ličnost. Ono u toku igranja razvija svoje intelektualne ili motorne veštine, zatim, razvija svoju motornu ili fizičku veštinu, ali isto tako razvija i socijanu sferu. Igrajući se deta ravija mišljenje, pamćenje, uticaj gravitacije , silu zemljine teže, uzročno- posedične veze kao što je, pre svega: „ Ukoliko se dete odgurne od tla kao posledicu imaće mogućnost okretanje na vrtešci“, a ukoliko se dete ne odgurne od tla, ono neće imati prilike da se okreće, već će vrteška stojati u mesto. Zatim, ukoliko se dete jače odgurne, utokliko će se vrteška više okretati, odnosno, imaće veći broj obrtaja, i suprotno, ukoliko se dete manjim intezintetom odgurne od tla ono će se kretati manjom brzinom. Zatim, treba reći ono što je veoma interesantno a to je da dok se dete nalazi u vrtešci a ona ukoliko se bude ui dalje kretala a tada dete ukoliko uskoči na tlo ono će izgubiti ravnitežu u večini slučajeva. U toku igranja vrteškom dete razvija motorne veština i razvija finu motoriku. Ono pre svega razvija, igrajući se razvija muskulaturu donjih i gornjih ekstrimeiteta. Da bi se dete kretalo ono se odgurne od tla a za to mu je potreban uticaj muskulature, odnosno, mišićni sistem. Dakle, kretanjem dete će razvijati mišićni sistem nogu i jača će kosti i mišiće. Zatim, dete je potrebno da se drži dok se igra, a držeći se razvijanje muskulaturu šake donjih i gornjih delova ruku, odnosno radijani i ulnarni deo. Dete igrajući se ravija društvenost i zanačjaj drugarstva u toku igranja. Ostvaruje bliskost, osećanje pripadnosti društvu, zatim razvijanje razumevanje i ravnopravnost između svojih drugova. Na taj način dete razvija socijalni odnos sa drugom decom i međusobni značaj.

Konstrukcije različitih modela kao što su: vozići, kućice, razne životinje.

U dvorištu dečjih vrtića vrlo često možemo zapaziti i pojedine konstrukcije koje se ne odnose na navedene sprave na koje možemo naići u predškolčskoj ustanovi. To su knstrukcije pojedinih predmeta kao što su vozići, razne kućice, životinje koje služe da bi se deca zabavila i igrala u njima. Kada kažemo „ u njima“ obično mislimo na takve konstrukcije koje se odnose na takav način igre u koijima se deca igraju u njima. Te konstrukcije mogu biti od različitom materijala kao što su plastika, drvo ili od metala. Kada govorimo o obliku, treba reći da, zaista, postoji veoma različiti modeli konstrukcija koje se nalaze u dečjim vrtićima. Mogu biti veoma različitih veličina i oblika što zavisi umnogome od veličine dečjeg vrtića aili isto tako zavisi i od dvorišta u kojem se nalaze. U njima se deca igraju i mogu da provedu određeni vremenski period. Ono što je veoma interesantno a to je da dok se deca igraju , oni mogu da u njima da provode i veći broj dece. Pa tako kada govorimo o konstrukcijama , prvo ćemo navesti vozić. U pojedinim vrtićima postoje razne konstrukcije a jedan od njih je i vozić. Vozić je koncepiran tako da je napravljen od metala, plastike ili od drveta. On je obično dugačak oko 3- 4 metara i različitih je boja. Pa tako da vrlo često na njima možemo zapaziti raznolike boje koje mogu se naći na njima. U jednom delu vozića se nalaze stepenice koje su naliku stubama na kojima se deca penju i ulaze u vozić. Unutrašnji deo vozića je koncepiran tako da se nalze određene prepreke koje je potrebno preći da bi se došlo do početka vozića na mestu na kojem treba da se nalazi mašinovođa. Pa tako da deca vrlo često se igraju mašinovođa i putnika ukoliko ima više dece u njemu. Deca mogu igrajući se da se penju i po njemu. Vrlo je bitno prisustvo vaspitačice dok se deca igraju, jer postoji opasnost ukoliko je vozić veće veličine da dete ne bi palo. Ovi vozići mogu biti metalni, odnosno, napravljeni od metalnih cevi od kojih je sačinjen vozića i koji može biti raznobojan. Pa tako da možemo videti da je jedan deo vozića crvene boje, drugi deo plave ili zelene boje. Takođe, treba reći da vozić može biti napravljen i od plastike ili od drveta. Ili pak može biti kocepiran tako da se jedan deo nalazi od jedne vrste materijala a drugi deo od druge vrste materijala. Sledeća konstrukcija koja se može nalaziti u dvorištima dečjih vrtića jesu kućice. Kada govorimo o kućicama , treba naglasiti da , takođe, spadaju u veoma intersantnih konstrukcija koje možemo naići u dvorištima dečjuh vrtića. Kućice mogu biti od različitih materijala, različitih oblika, veličina i boja. One su, obično , napravljene tako da se deca penju i kada dođu do kućice tada ulaze u nju i provode neki određeni period. Koncepcija kuće može biti takva da se na njoj nalaze otvori kao ulaz , odnosno, vrata i prozori. U koliko se radi o nekoj većoj konstrukciji tada treba reći da se na kućici mogu nalaziti i po neke lutka od stiropora, drveta, ili bilo kog drugog materijala, zatim odjak, obično od materijala od koga je sačinjena i kućica. One mogu biti postavljene na više načina a to su:
- Mogu biti odmah neposredno iznad zemlje pa tako da deca mogu klečenći i puzeći ući u kućicu ali isto tako mogu biti koncepirane, neposredeno iznad zemlje nekoliko centimetara, ne previše visoko jer bi tada postojla veoma velika mogućnost da dete padne i povredi se. U tim kućicama može se naći i stočić ili neka malena stolica itd.
Dakle, u njoj deca provode vreme igrajući se. I tada vrlo često mogu se igrati da se ono nalaze u kući i mogu se igrati više dece. Treba reći da ova vrsta konstrukkcije je veoma interesantna deci predškolskom uzrastu ali isto tako i deci mlađeg predškolskog uzrasta. Zatim treba reći, da postoje mogućnosti kombinacije pojedinih dečjih sprava koje se nalaze u dečjem vrtiću. Pa tako da vrlo često možemo naići na togbogan na kome se neposredno nalazi i kućica. Pa tako kada se dete popne na topogan ono mora preći kućicu i ući u nju i proći kroz nju kako bi se neposrdno spustilo na toptogan i došlo do tla. O ovakvih konstrukcija mi možemo pomenuti i poneke životinje koje mogu biti napravljenje od pojedinih konstrukcija. Pa tako da može biti konj, žirafa ili slon napravljen od različitog predmeta aili i različitih veličina. S tim mora se voditi računa o veličini koja je prilagođena deci predškolskom uzrastu. Kda govorimo o ovakvim konstrukcijama treba naglasiti da su veoma značajne za decu predškolskog uzrasta. Veoma su zanimljiva i praktična deci. Dok se deca igraju sa ovakvim kojnstrukcijama razvijaju više značajnig sfera u periodu predškolskog uzrasta. Treba reći da deca u ovokm periodu razvijaju intelektualne mogućnosti kao što je mišljenje, pamćenje, uzatim razvijaju maštu što je veoma znmačajna za decu predškolskog uzrasta. Takođe, deca igranjem razvijaju i pažnju, koordinaciju pokreta, razvijaju i jačaju svoj koštani i mišićni sistem. Ono što je veoma bitno a to je je da deca, kao što smo napomenuli, i kroz ostale vrste igara razvija društvenost ili razvija socijalizaciju. Odnosno, dete u ovom periodu razvija onterpesonalne odnose sa drugom decom. Dete se igrajući druži, upoznaje svoje drugove, zatim pravila koja su veoma značajna u toku igranja. Kao na primer možemo navesti da ukoliko se više dece igraju i ako je jedno dete na nekoj spravi koja se nalazi u dvorištu dečjeg vrtića drugo dete ili ostala deca moraju sačekati ono prvo dete da bi i ono učestvovalo u igri. Zatim, dete uči da poštuje i da uvažava svoje drugove sa kojima se igra i sa kojima provodi vrme zajedno. Dete govri o svome mišljenju i svojim idejama o načinu na kojem se igra sa ostalom decom. Uči da uvažava tuđa mišljenja, osećanja, prava i jedankost sa ostalom decom.

Tuneli

Tuneli predstavljaju veoma interesantnu i veoma značajnu konstrukciju ili veoma zanimljivu i važnu spravu koja se koristi u dečjem vrtiću. Kao i ostalim vrstama dečjih sprava koje se nalaze u dečjem vrtiću kojima se deca igraju tako i tuneli predstavljaju veoma značajnu napravu za decu predšklskog uzrasta. Tuneli kao i ostale sprave koje se koriste u dečjem vrtiću mogu biti izgrađene od različitog materijala, različitog oblika i različitih veličina, što je prvenstveno prilagođeno deci predškolskog uzrasta. Oni mogu biti od plastike, drveta ili metala kada govorimo o materijalu od koga je sačinjen, što je veoma važno za decu predškolskog uzrasta. Trebaju biti tako koncepirani da se dete lako prilagodi takvoj napravi i da će biti veoma intereantna detetu predškolskog uzrasta. Tuneli su napravjeni različiih veličina od onih najmanjih u kojima može stati samo jedno dete do onih velikih u kojima može stati nekoliko dece. Tuneli trebaju imati i ulaz i izlaz. To jest mesto koje će predstavljati početak ulaska u tunel i mesto na kome će dete izaći. Iz nekih opravdanih razloga smatra se da tuneli trebaju imati i nekoliko otvora na sredini kako bi dete imalo svetlosti dok prolazi tunelom. Veći tuneli su koncepirani tako da u njemu može stati više dece. Koncepcija tunela treba biti tako izgrađena da može imjati nekoliko oblika koji će biti istao tako prilagođena dece predškolskog uzrasta. Oni mogu biti pravi od samo jednog ili dva metra pa sve do nekoliko desetina metara. Mogu biti i krivudavi. U nekim konstrukcijama zapaženo je da se mogu napraviti tako da dete može proći prvo kroz tunel a zati ići na topogan. Dakle, može se konstruisati zajedno sa još nekom spravom koja se nalazi u grupi dečjih sprava koje možemo naći u vrtiću. Tuneli su veoma značajni za decu predškolskog uzrasta kao i ostale sprave jer utiču višestruko na njihov psihički i fizički razvoj. Predškolski period je period koji je veoma značajan za decu u pogledu njihovog odrastanja i sticanja znanja. Svima nama nam je jasno da det , pogotovu u predškolskom periodu, stiče znanja igrom i da najčešće uče putem igre. Dok se dete igra u tunelu ono razvija, pre svega, intelektualnu komponentu. Jer ono tokom igre razvija mišljenje, pamćemnje, razvija utiske o svetlu i mraku, zatim o uticaju prostora na kretanje itd. Ono razvija i fizičku stranu svoje ličnosti. Jer se dete igranjem savija, zatim pokreće telo u gotovo svim pravcima jačajući mišićne grupe i koštani sistem koji je veoma značajan za decu u predškolskom uzrastu. Ono dok se igra u tunelu , potrebno je saviti se, pa zatim puzati nekoliko metara i zatim ustati. Ovde možemo zaključiti da dete u toku igranja ulaže određeni napor tela i ruku kao ako bi pokrenulo čitavo telo i kretanjem došlo do određenog cilja, odnosno do izlaska iz tunela. Ono što je veoma važno a treba napomenuti to je da se dete tokom igranja druži sa ostalom decom i na taj način ono razvija i ostale sfere društvenog života. Ono se uključuje u ostvarivanju interpersonalnih kontakata, stvaranje bliskosti i poverenja kod druge dece. Zatim, ono shvata i uči uzročno posledične veze, zatm zakone prirode. Uočava ukoliko se nalazimo u nekom prostoru u kome nema dovoljno svetlosti da je tada mračno i suprotno ukoliko se dete nalazi napolju ili u nekom prostoru koje je dovoljno osvetjeno neće biti mračno i sl.

avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pet Mar 03, 2017 4:28 pm

Vaspitač i ličnost vaspitača

Vaspitača u predškolskoj ustanovi predstavlja lice koje je osposobljeno za rad u predškolskom uzrastu. Vspitač može biti osoba muškog i ženskog pola. Postoje različiti uzrasti u dečijem vrtiću a to su:
- Jasleni uzrast
- Mlađi i srednji predškolski uzrast
- Predškolski uzrast.

Vaspitač je lice koje obavlja svakodnevno vaspitno obrazovni rad sa decom svih uzrasta počev od jaslenog uzrasta pa sve do predškolskog perioda. Pružajući im pre svega ljubav, znanje, sigurnost, poverenje, pažnju, toplinu i sve ono što je potrebno detetu da bi se prilagodilo, steklo znanje i osećalo sigurno u predškolskoj ustanovi koju pohađa. Vaspitač sprovodi vaspitno obrazovni rad, vodi evidenciju o svemu onome što se događa u vrtiću, odnosno u predškolskoj ustanovi, zatim kontaktira sa roditeljima, obaveštavajući ih o njihovom znanju, vremenu koje provode u vrtiću, prati njihov vaspitno- obrazovni uspeh koji postižu u predškolskoj ustanovi. Teži ka svestranoj i kompkletnom razvitku ličnosti, počev od mentalnih osobina ličnosti kao što je mišljenje, pamćenje, razvijanje govora kod dece, razvijanje njihovih interesovanja, njihovih saznanja, mogućnosti, razvijanje socijalizacije ili društvenosti kod dece predškolskog uzrasta, ostvarivanje društveno prihvatljive ličnosti, razvijanje individualnih karakteristika dece predškolskog uzrasta, zatim uvažavanje tuđeg mišljenje, poštovanje tuđih mišljenja, sticanje osnovnih socijalno- pedagoških navika i sl. Vapitač teži da dete razvija i svoja fizička svojstva odnosno teži se ka razvitku svih mišićnih grupa, jačanju kostiju, i sticanju što više mogućnosti dece u ostvarivanju fizičkih potencijala.
Jasleni uzrast obuhvata period od najranijeg detinjstva od 3 godine. U tom periodu dete je nejnepomoćnije i u velikoj meri mu je potreban vaspitač. Dakle, posebno u tom periodu vaspitač ima skoro sličnu ulogu roditelja u potpomaganju deteta i njegovih potreba. Uloga vaspitača u tom periodu je od izuzetnog značaja za decu ali isto tako i za roditelje, jer pored toga što sprovode vaspitno obrazovni rad oni odmenjuju njihove potrebe prema deci pružajući im sve ono što im je potrebno u toku jednog dana. Dete u tom periodu navikava se na higijenske oblike ponašanja, zatim na redovnu i pravilnu ishranu i ono što je jako bitno i što je potrebno naglasiti jeste to da se u tom periodu otpočinju socijalni kontakti nezavisno od svojih roditelja, pa će u tom periodu dete imati izuzetno veoma velike potrebe za majkom i njihovo odvajanje u tom periodu je od izuzetnog značaja za dete i njegovou porodicu. Dete se u tom periodu navikava na redovno spavanje, tj. odmor, zatim na igranje i uticaja igre i svojih drugova na psihički i fizički razvoj. U ovom periodu ne treba zanemariti to da dete se u svojoj porodici igra samo ili sa svojim braćama ili sesterama, odnosno, bratom ili sestrom i tako uvažava i njihove potrebe. Međutim u ovom periodu jaslenog uzrasta potrebno je da se dete prilagodi svojim drugovima kako bi uvažavalo i shvatilo njihovu ličnost i njihove potrebe. Dakle, dete je veoma važnmo postepeno naviknuti da njegove potrebe i njegova interesovanje isto tako važe i za drugu decu koje je veoma važno ispoštovati. U ovom periodu je dete najnemoćnije i imaju manju socijalizaciju nego dete u strarijem predškolskom periodu. Dete je veoma više emocionalno osetljivije nego dete u predškolskom periodu ili dete srednjeg predškolskog uzrasta.
Srednjoškolski uzrast je uzrast koji se u mnogome razlikuje od jaslenog uzrasta. Ovaj uzrast podrazumeva od 3- 6 godina. Svakako da je potrebno veoma velika pažnja i pedagoškog takta za ovaj uzrast. Ovaj uzrast omogućava lakše i jednostavnije izvođenje vaspitno- obrazovnog rada, jer će dete u ovom uzrastu razumeti pojedine vaspitne uloge i uloge igre kada je upitanju vaspitno obrazovni rad.
Predškolski uzrast podrazumeva uzrast od 6- 7 godina. Uglavnom vaspitači koji imaju dosta iskustva sa ovim periodima dece i njihovo razlikovanje u godinama kako utiče na sprovođenje aktivnosti u predškolskom uzrastu i kakve su njihove mogućnosti. Sasvim je sigurno da dete predškolskog perioda se skoro u svim sferama dečje ličnosti razlikuju od ostalih uzrasta kada je upitanju njihov vaspitno obrazovni rad. Odnosno kada su u pitanju njihove mentalne i fizičke sposobnosti. Možemo zaključii da su i mentalne i fizičke sposobnosti dece povezane, pa tako da izvođenje vaspitno- obrazovnog rada najviše zavisi od njihovog uzrasta što se direktno odražava na njihvo učenje i igru. Predškolsko dete je dosta veće od deteta koje pohađa jasleni uzrast ili srednje predškolski uzrast, pa će u izvođenje vaspitno- obrazovnog rada biti i prilagođen njegovom uzrastu. Dete koje pohađa predškolski perood više shvata svoje obaveze, svoje potrebe, vreme koje provodi u predškolskoj ustanovi, njegov odnos prema vaspitačima i svojim drugovima od uzrasta koji su mlađi od predškolskog prioda. Dakle, veoma je važna stručnost i pedagođška veština vaspitača kada je u pitanju pristup deci bez obzira da li je u pitanju jasleni, srednji predškolski uzrast ili pak da je u pitanju predškolski uzrast.
Mnogi od nas bi se upitali kakav bi trebao da bude vaspitač? Šta bi vaspitač trebao da poseduje?
Pomenućemo nekoliko stavki koje su veoma važne za vaspitača a to su:


-ljubav vaspitača prema deci i prema njihovim roditeljima;
-pažnja vaspitača;
-saosećanje i bliskost prema deci;
-spremnost vaspitača da pomogne deci ili roditeljima u bilo kojoj situaciji;
-toplina;
-razumevanje i shvatanje deteta i njegovih potreba;
-znanje vaspitača koje treba da prenese deci;


Ljubav vaspitača prema deci i prema njihovim roditeljima

Sasvim je sigurno da je svako od nas čuo za izraz „ Ljubav“, pa shodno tome pokušaćemo da definišemo ljubav vaspitača prema deci i njihovim roditeljima. Treba reći da dete oseća ljubav svakodnevno od strane svojih roditelja i da se to veoma odražava na njihovu ličnost, njihov život, odnos prema drugoj deci, vaspitačima itd. Veoma je važno reći da i vaspitači treba da imaju ljubav prema deci. Posatvlja se pitanje da li će deca primetiti nedostatak ljubavi svog vaspitača prema detetu? Sasvim je sigurno da hoće, jer je dete svakodnevno zaokupirano sa svojim roditeljima, koji mu usvakodnoevnoj interakciji iskazuju ljubav i razumevanje. Ukoliko dete iz jedne takve porodične atmosfere i ambijenta ode u predškolsku grupu, bez obzira da li se radi o jaslenom, srednjem ili predškolskom uzrastu, sasvim je sigurmo da će dete uočoiti nedostatak ljubavi. Ljubav u predškolskom periodu predstavlja veoma kompleksnu i složenu strukturu ličnosti kada je upitanju odnos vaspitača i svih drugih koji provode vreme u predškolskoj ustanovi i koji svakodnevno komuniciraju sa decom a to su: kuvarice, čistačice, pomoćni radnici, direktor itd. Dakle, svi oni učestvuju u izgrađivanju odnosa deteta prema predškolskoj ustanovi. Svi ovi elementi su veoma bitni za predškolski uzrast jer i od njih zavisi ljubav prema deci. Znači, veoma je bitno da dete oseti ljubav i prem licima koje smo napomenuli, jer će se dete veoma lakše adaptirati i prihvatiti predškolsku ustanovu. Zamilslimo slučaj da vispitač ima svu potrebnu ljubav prema deci u predškolskoj ustanovi a da ostali kolegijum ima nedostatak ljubavi i to bi deca veoma lako primetila a to bi se veoma lako odrazilo na njih. Tada bi sasvim sigurno iz te grupe skoro sva deca izdvojila svog vaspitača sa kojima provode vreme svakodnevno. Svakodnevni odnosi sa decom će impicirati iskazivanje ljubavi vaspitača prema deci u predškolskoj ustanovi. Dete u predškolskokm periodu vrlo lako može da registruje i da prepozna ljubav vaspitača ili nekog drugog koji mu iskazuje. Ukoliko dete oseti arogantnost, netrpeljivost od strane vaspitača to će reflektovati nedostatak ljubavi i takav odnos će se odraziti između vaspitača i deteta . Vaspitač u toku vaspitno- obrazovnog rada treba da voli dete i da im svakodnevno iskazuje ljubav. Dete je svakodnevno u kontaktu i sa svojim roditeljima, pa tako da je veoma bitan odnos deteta u predškolskoj ustanovi sa vaspitačem ali isto tako i sa njihovim roditeljima. Veoma je važno naglasiti interpersonalne odnose vaspitača sa dečjim roditeljima. Zapravo, vaspitač je skoro svakodnevno u kontaktu sa roditeljima dece, usmeravajući ih i zalažući se sa uspešan pedagoški rezultat i uspeh u prevazilaženju i savladavanju svega onoga što je predviđeno za predškolsku ustanovu. Roditelj će vrlo lako sarađivatoi sa vaspitačem koji je pun ljubavi prema deci i njihovim roditeljima i vaspitno obrazovni rad će teći u pozitovnom i veoma uspešnom smeru. Veoma je važno uvažavanje i poštovanje ličnosti svakog roditelja koji dovodi svakodnevno dete u predškolsku ustanovu nezavisno od verske, nacionalne i rasne pripadnosti, obrazovnog, socijalnog statusa. Treba biti ravnopravan i meradovan prema svakom roditelju. Roditelji su svakodnevno zauzeti svakodnevnim obavezama, bilo da su to obaveze na poslu ili kod kuće ili na nekom drugum mestu, pa za svako vreme i način na koji provode njihovi roditelji vaspitač treba da bude upoznat sa načinom na koje provode vreme njihovi roditelji. Vaspitač treba da obaveštava roditelje o svakodnevnim rezultatima koji se ostrvaruju u vaspitno- obrazovnoj ustanovi. Njihovim počecima, uspesima, socijalnim kontaktima koje dete svakodnevno ostvaruje u predškolskoj ustanovi itd. Takođe, roditelj treba da obaveštava vaspitača o svim aktivnostima svakodnevnim roditeljima kao što su: njihovo zdravstveno stanje, socijalni položaj, vrsti posla koje obavlja, zatim koliko i kako provodi vreme sa detetom itd. Ono što treba naglasiti a to je da je ljubav vaspitača veoma značajna kategorija u ostvarivanju vaspitno- obrazovnog rada, je će u suprotnom biti hladni odnosi između vaspitača i deteta i biće teže ostvariti pedagoški efekat u oba smera.

Pažnja vaspitača

Jedna od veoma važnih osobina koje vaspitač treba da poseduje ili da ima kada je upitanju ostvarivanje vaspitno-obrazovnog rada sa decom a to je pažnja vaspitača. Kada govorimo o pažnji mnogi od nas bi se zapitali šta je to pažnja? Pažnju možemo definisati na više načina. Ali jedna od osnovnih definicija pažnje vaspitača prema deci jeste vreme, ljubav, želja i sve ono što je potrebno deci u ostvarivanju njihove ličnosti, postizanje vaspitno- obrazovnog efekta. Mnogi vaspitači zanemaruje pažnju u toku rada sa decom što je veoma pogrešno, jer svako dete želi pažnju svoga vaspitača. Možemo navesti primer: Mnogo puta se dešava da dete nešto pita vaspitača, bilo to da mu ona nešto odgovorili ili pomogne ili u koliko želi da iskaže svoju zamisao da vaspitač odgovori veoma nezainteresovano u smislu: „ nemam sada vremena“ ili „ nemoj sada ništa da me pitaš“ itd. Ovaj stav vaspitača umnogome negativno deluje na znatiželju i dečjeg interesovanja. Na taj način vaspitač smanjuje znatiželjnost i radoznalost kod dece. Jednostavno deca u tom uzrastu nemaju dovoljno informacija o svemu onome što ih okružuje , pa su im zato tu vaspitači da sa njima razgovaraju i da ih nauče o svemu onome što bi deca trebalo da znaju i svemu onome što ih interesuje. Ukoliko se ponovi više puta, odnosno učestali oblik ponašanja, vaspitač će na taj način onemogućiti detetu da istraje u svemu onome šo bi dete želelo da zna. Već će, naprotiv detetu dati do znanja da dečja interesovanj nisu važna i da da je nepotrebno da dete stekne znanje o svemu onome što ga interesuje i što bi želelo da nauči. Što je veoma pogrešno, već, vaspitač treba da ima svakodnevno pažnju prema deci. Potrebno je uvek da ih sasluša o svemu onome što bi deca želela da pitaju vaspitača o svim pojavama, procesijma, predmetima, živim bićima, događajima. Zatim je veoma važno u toku vaspitno obrazovnog rada da vaspitač pruži pažnju i vreme svakom detetu koje se nalazi u vrtiću. Vrlo često će se dešavati da u vaspitnoj grupi imamo decu ili neko dete koje ima manje pažnje od ostale dece iz pojedinih razloga. Jedan od osnovnih i najčešćih razloga za gubitak pažnje i stvaranje nezainteresovanosti u vaspitnoj grupi jeste njihov uzrast. Deca su zaokupljena svakodnevno pojedinim obavezama i vremenu koje provode sa svojim roditeljima, pa će nekada imati manje zainteresovanosti onoga što se radi u vrtiću. Ostali faktori koji dovode do smanjivamnja interesovanja dece u predškolskoj ustanovi su: pospanost, nedolazak druga ili drugarice sa kojem se dete najčešće druži u vrtiću i glad itd. Što ne bismo trebalo reći i za vaspitače. Vaspitač je potrebno da ima i da pruža pažnju detetu svakodnevno nezavisno od svih faktora koji će pozitivno ili negativno uticati na njega. Postoje određeni faktori koji utiču na vaspitača i njegovo raspoloženje, ali je veoma bitno da vaspitač u toku vaspitno – obrazovnog rada ima pažnju prema deci da je podjednako usmerava prerma svakom detetu. Vrlo je važno da vaspitač ima konkretan odnos prema deci. Zapravo, vrlo često će se dešavati da u koliko vaspitač prema nekoj deci ili prema nekom detetu ne usmerava pažnju dovoljno, odnosno, u dovoljnoj količini tada će dete imati veoma pogrešan stav prema vaspitaču, tj. dete će vremenom formirati pogrešnu sliku o vaspitaču i njegovom odnosu prema detetu i misliće da ga vaspitač nedovoljno voli i da više voli ostalu decu. Zbog toga je veoma važan korektan i ravnomeran odnos vaspitača prema svakom detetu.


Saosećanje i bliskost prema deci



Kada govorimo o saosećanju i bliskošću treba naglasiti da su to veoma važne komponente i veoma važna prisutnost kod vaspitača. Kako bismo mogli definisati saosećanje i bliskost? Saosećanje predstavlja vaspitačeve emocije i razumevanje deteta. Razumevanje njegovih osećanja, njegovih težnji, raspoloženja i sl. Bliskost predstavlja emocionalnu povezanost i emocionalnu bliskost prema deci. Zadatak vaspitača je da bude veoma saosećajan prema deci i da bude veoma blizak sa decom u svim situacijama. Veoma je važno naglasiti da predškolski period nije nimalo kratak period. Dakle, u tom periodu dete doživljava razne emocionalna iskustva, pa je zato veoma važan pristup vaspitača i njegov odnos prema deci. U toku boravka u vrtiću deca doživljavaju razna iskustva u igri i učenju što se itekako odražava na formiranmje njihove ličnosti. U svim situacijama je vaspitač neko ko će razumeti dete i njegova osećanja. Predškolska ustanova je mesto u kome dete provodi vreme svakodnevnmo pre svega učeći kroz igru. Treba naglasiti, s obziriom na dečji egocentrizam, da deca vrlo često igrajući se i učeći se dešava da na neki način omaložava ličnost drugog deteta i na taj način dete ili većina dece doživljava različita raspoloženja za koje je dužan vaspitač da ih razume i da razveseli dete u svim situacijama. Vaspitač treba da razume dete i njegova osećanja. Veoma je važno da razume dečju tugu, neraspoloženje, bezvoljnost, potištenost itd. Dete će vrlo često u vrtiću da iskaže svoja osećanja koje doživljava svakodnevno ali je veoma važno i saosećanje vaspitača. Vaspitač treba da razgovara sa detetom i da ga uteši ukoliko dete se oseća tužno i bezvoljno iz nekih razloga. Vaspitač treba da „otkrije“ dečje težnje i šta ono oseća i da mu pruži podršku i razumevanje. Vaspitač treba da uteši svako dete u svakoj prilici, da ga razveseli i da mu iskaže doznanje da je svako dete isto kao i svako drugo dete koje se nalazi u vrtiću. Obično sa saosećanjem treba da bude i bliskost.
Bliskost vaspitača je od izuzetne važnosti za decu. Vaspitač treba da bude veoma blizak sa decom. Svako dete kada oseti vaspitačevu potrebu i pomoć treba sa radošću i znatiželjom da razgovara sa njim. Spremnost vaspitača da bude blizu deta je veoma bitna svakodnevno. Vaspitno- obrazovni rad , takođe, se treba bazirati na bliskošću vaspitača i dece. U koliko bi vaspitač radio sa decom bez razumevanja i bliskosti sa decom tada bi izgledalo veoma mehanički rad bez emocionalnog odnosa između vaspitača i dece što, svakako ne bi imalo pozitivnih rezultata.



Spremnost vaspitača da pomogne deci ili roditeljima u bilo kojoj situaciji

Jedna od veoma važnih osobina vaspitača ,a možda i najvažnija je to da bude uvek spreman da pomogne deci u bilo kojooj situaciji ali isto tako i njihovim roditeljima. Sasvim je razumeljivo da su deca u predškolskom uzrastu veoma mala i potrebno im je dosta pomoći u prevazilaženju i zadovoljavanju svojih potreba, pa im je pored njihovih roditeja , veoma potreban i vaspitač. Vrlo često kada deca pođu u predškolsku ustanovu su veoma „ pespomoćna“ i veoma zahtevna kada je u pitanju neko kako bi im pomogao. Možemo slobodno reći da su deca u predškolskom periodu gotovo bespomoćna u svim sferama života, počev od ishrane, odevanja, ostvarivanja inetrpersonalnih kontakata, igranju, učenju itd. Ali terba reći da je veoma potrebno i pomagati i roditeljima u ostvarivanju vaspitno obrazovnog rada. I pored toga koliko se roditelji trudili da pomogne detetu , iz objektivnih razloga( pre svega profesionalnih) detetu je potreban vaspitač sa kojim provodi vreme svakodbenvno u predškolskoj ustanovi. Deca kada započinju da provode vreme u vaspitno- obrazovnoj ustanovi ona počenju od jaslenog uzrasta. A to je najmlađi uzrast koji iziskuje veoma veliku potrebu i brigu vaspitača i ulaganje veoma velikog truda i znanja kako bi uspešno i profesionalno realizovao svoj vaspitno- obrazovni rad. Kada dete dolazi u predškolsku ustanovu onda je veoma potrebna pomoć kako detetu tako i roditelju. Treba reći da na samomom početku pohađanja vaspitno- obrazovne ustanove deca dolaze sa roditeljima kako bi ih upisali u predškolsku stanovu. Pre nego što se započne vaspitno obarzovni rad u bilo kojoj predškolskoj ustanovi roditelji popunjavaju zahtev koji izgleda ovako:



avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pet Mar 03, 2017 4:29 pm

ZAHTEV ZA UPIS DETETA U PREDŠKOLSKU USTANOVU


Naziv:

• U koji vrtić biste upisali dete:
1.
2.
3. Broj zahteva:
(popunjava zaposleni u preškolskoj ustanovi)


Da li nste konkurisali u neku drugu ustanovu i koju?
• Vaspitna grupa (zaokružiti):
1) Jasle( uzrast do 3 godine)
2) Vrtić( uzrast od 3 do 5,5 godina)
3) Pripremni predškolski program poludnevni ( uzrast od 5,5 do 6,5 godina)
4) Pripremni predškolski program celodnevni ( uzrast od 5,5 do 6,5 godina)
5) Razvojna grupa- sa smetnjama u razvoju

Upisati željeni mesec upisa ---------------------------------

• Radni status roditelja(zaokružiti):
Majka: 1. zaposlena; 2. nezaposlena; 3. Penzionerka;
4. studentkinja; 5. Zaposlena u inostranstvu; 6. Ostalo;
Otac: 1. Zaposlen; 2. Nezaposlen; 3. Penzionerka;
4. student; 5. Zaposlen u inostranstvu; 6. Ostalo;

• Upisati broj dece u porodici:
U polja obeležena zvezdicom * nije obavezan unos traženih podataka- ukoliko niste saglasni da zaposleni u predškolskoj ustanovi izvrši uvid u podatke iz Matične knjige i baze Centralnog registra obaveznog socijanog osiguranja, potrebnu dokumentaciju neposredno podneti u predškolskoj ustanovi.
*jedinstveni matični broj dece u porodici*
JMBG prvog deteta:
JMBG drugog deteta:
JMBG trećeg deteta i ostale dece:

• Dete za koje se podnosi zahtev je po redosledu rođenja (upisati broj):

• Broj dece u porodici koja već pohađaju predškolsku ustanovu ( navesti ime, prezime i objekat):


Jedinstveni matični broj
Deteta za koje se podnosi zahtev:
Ime i prezime deteta:
Mesto rođenja, opština i država:
Adresa stanovanja:
Opština:
Ime i prezime podnosioca zahteva:
JMBG:*
Kontakt telefon- fiksni- mobilni:
Podnosilac zahteva je: a)majka; b) otac,; c)staratelj; d)hranitelj;

OPŠTI PODACI O MAJCI DETETA
Ime i prezime:
Adresa stanovanja:
Kontakt telefon- fiksni mobilni
Naziv, adresa firme i broj telefona:
Radno vreme:
JMBG:*
OPŠTI PODACI O OCU DETETA
Ime i prezime:
Adresa stanovanja:
Kontakt telefon- fiksni mobilni:
Naziv, adresa firme i broj telefona:
Radno vreme:
JMBG*

ZDRAVSTVENI PODACI O DETETU
Zdravstveni problemi: Da Ne
Specifičan način hranjenja , dijeta, apetit:
Dom zdravlja u kome je karton:
Smetnje u razvoju deteta: Da Ne

SPECIFIČNI PODACI O DETETU
Porodica sa teško obolelim detetom;
Porodica koja ima smetnje u razvoju;
Teško oboleli roditelj deteta;
Dete pod starateljstvom;
Hraniteljska porodica;
Porodica korisnik socijalne novčane pomoći;
Raseljena ili prognana porodica;
Dete iz socijalno nestimulativne sredine;
Samohrani roditelj;
Roditelj u pritvoru ili zatvoru;
Roditelj zaposen u inostranstvu;
Porodica u kojoj ima nasilja;
Roditelj ratni invalid;
Preporuka centra za socijalni rad;








Saglasan/ saglasna sam da se da se naročito osetljivi podaci , u skladu sa Zakonom o zaštiti podatka o ličnosti , koriste isključivo u svrhu upisa deteta u predškolsku ustanovu.
Pod potpunom odgovornošću izjavljujem das u navedeni podaci tačni.

Beograd, PODNOSILAC ZAHTEVA:
(upisati datum)


Saglasan/ saglasna sam da zaposleni u predškolskoj ustanovi pribavi podatke iz matične knjige rođenih I podatke o radno- pravnom status, koji su sadržani u Matičnoj knjizi I bazi Centralnog registra obaveznog sovijalnog osiguranja , uvidom u iste, pos službenoj dužnosti( zsokružite jedan od ponuđenih odgovora):

DA NE PODNOSILAC ZAHTEVA:


Ukoliko podnosilac zahteva nije dao saglasnost, zaokruživši “NE”, zaposleni u predškolskoj ustanovi u obavezi je da podnosioca informiše o dopunskoj dokumentaciji koju je potrebno da dostavi predškolskoj ustanovi.


Ukoliko je podnosilac zahteva saglasan da se podaci pribave po službenoj dužnosti , polja u ovoj rubrici popunjava zaposleni u predškolskoj ustanovi , upisujući podatke dobijene na osnovu provere elektronskim putem preko portala elektronske uprave Vlade RS

Radno- pravni status oca:
Radno- pravni satus majke:
Broj dece utvrđen na osnovu provere izvoda iz matične knjige rođenih majke:
Datum provere:

Potpis zaposlenog u PU:

Upoznat/ upoznata sam sa ishodom provere podataka:
PODNOSILAC ZAHTEVA:



Zaposleni u predškolskoj ustanovi u obavezio je da obavesti podnosioca zahteva o ishodu provere podataka u koliko podnosilac svojeručnim potpisom nije potvrdio da je upoznat sa ishodom provere preko Portala elektronske uprave Vlade RS, a proverom je utvrđeno neslaganje sa podacima koje je podnosilac uneo u zahtev.


Datum obaveštenja podnosiocu o ishodu provere Potpis zaposlenog u predškolskoj ustanovi:
podataka:


Roditelji i deca se svakodnevno nalaze u raznim situacijama pa tako da je veoma bitan pravilan odno vaspitača prema roditeljima i deci i spremnost za pomaganje u bilo kojoj situaciji. N taj način, će se pre svega povećati bliskost i poverenje između vaspitača i dece, njihovih roditelja što će u mnogome poboljšati kvaitet vaspitno obrazovnog rada.





Znanje vaspitača koje je potrebno da prenese deci



Treba reći da svako odrastao poseduje određene „informacije „ ili nivo znanja o nečemu. Količina znanja zavisi od::
- Zavisi pre svega od obrazovanja,
- Od iskustva koje je pojedinac strekao o nečemu.
Obrazovanje predstavlja jednu veoma važnu sferu izgrađivanja čovekove ličnosti i formiranje svih onih aspekata koji su veoma značajni za život jedene individue. Većina nas pohađaju osnovno obrazovanje da bi stekli neka elementarna znanja koja su potrebna u životu kao što su: čitanje, pisanje, osnovni pojmovi o pojedinim predmetima, pojavama, procesima, događajima, kulturnim vrednostima i sl. Svakako je da će od kvaliteta obrazovanja veoma veliki uticaj imati i na društvo. Ukoliko jedno društvo ima veći broj obrazvovanih ljudi iz različitih oblasti, sasvim je sigurno da bi takvo društvo imalo kvalitetniju strukturu i bilo jezgrovitije i kvalitetnije od društva u kome preovladava u glavnom neonbrazovano ili nedovoljno obrazovano stanovnioštvo. Jer će stanovništvo u takvom društvu imati više informacija o životu i svemu onome što direktno ili indirektno utiče na život ljudi. Obrazovanjem ljudi stiču i razvijaju svest o svim potrebama jednog društva, pa i potrebama čitave jedne civilizacije. Postavlja se pitanje zbog črega nam je potrebno znanje?
Znanje nam je potrebno iz mnogo razloga što veoma pozitivno utiče na funkcionisanje pojedijnaca u jednom društvenom sistemu. Da li bi mogla dace u predškolskom periodu da steknu zanje na pravi i profesionalan način od nekoga ko nema znanja i metodičkih uputstava za podučavanje i prenošenje znanja deci u predškolskom uzrastu. Sasvijm je sigurno da bi imalo otežavajući , pa čak i nemogućih okolnosti. Iz tih razloga, pre svega, pojedinci stičiu zanja i saznanja koja su im potrebna u životu, podučavanju drugih i razumevanju svih onih složenijih situacija i pojava koje preovlađuju u društvu. U toku obrazovanja svaki pojedinac stiče ona znanja, prvenstveno, za koja se opredelio da stiče. Pa tako da u ovom slučaju vaspitač je dužan da stekne sva ona neophodna znanja i sasznanja koja će uticati na stvaranje i formiranje ličnosti predškolskog deteta na pravilan i profesionalan način. Vaspitači, pre svega, odnosno, uglavnom stiču znanja u toku obrazovanja. U toku obrazovanja vaspitač stiče saznanja i informacije o pedagogiji, medicini, psihologiji, sociologiji, međuljudskim odnosima itd. Ta znanja vaspitač u toku obrazovanja usvaja a zatim implementira i dalje prosleđuje na adekvatan način deci predškolskog uzrasta i koja sa tim znanjem i sa tim informacijama stiču pojedina znanja koja predstavljaju oslonac ili bazu za odrastanje. Sasvim je sigurno da bi se uočila razlika pojedinaca, odnosno razilika među decom koja pohađaju predškolsku ustanovu i one dece koja ne pohađaju predškolsku ustanovu. U čemu bi se takva deca razlikovala?
Takva deca bi se razlikovala i odvajala od ostale dece pre svega u komunikaciji, zatim u pravilnom ostvarivanju interpersonalnih kontakata među ostalom decom i ostalim ljudima. Zatim njihov nivo zanja bi bio vrlo primetan , pre svega za odrasle , a i za njihove vršnjake sa kojim a deca provode vreme svakodnevno gradeći svoju ličnost i svoj identitet. Dok su deca sasvim mala, tj. ukoliko bi imala oko 3 ili čestiri godine, u tom periodu deca ne bi primećivala razlike u nivou zanja naspram ostale dece i odraslih, ali bi zato za samo nekoliko godina, odnosno, kada dete krene u predškolsku ustanovu bila uočena njegova neznanja i nemogućstvo prilagođavanja ostaloj deci iz grupe. Takva deca ne bi imala mogućnosti da se prilagode ostaloj deci iz vaspitne grupe ali isto tako da takva deca bi imala veomla velikih potreškoća u prilagođavanju i razuimevanju vaspitača. Pa bi veoma brzo takva deca bila uočena od ostale dece koja bi ih tretirala drugačije od odtale dece i bila bi u tom periodu, pre svega ismejavana zbog njihovog ne znanja, odnosno, zbog njihovog nedovoljnog obrazovanja koje je veoma značajno za taj period, a to je period predškolskog uzrasta i period mlađeg predškolskog uzrasta. Predškolsu ustanovu treba shvatiti vrlo ozbiljno, jer deca, pre svga u toj ustanovi stiču zanja i grade svoju ličnost. Svima nama nam je poznato da predškolski period predstavlja bazu za „ nadograđivanje“ i proširivanje već postojećeg znanja. Vaspitač je potrebno da poznaje dečju ličnost, potrebe dece, interesovanja dece, intelektualne, fizičke mogućnosti, emocionalniu strukturu kjoja je jako bitna u tom periodu. Jer je to period u kome se deca odvajaju od svojih roditelja i od svoje braće i svojih sestara na neki određeni period i da u tom perodu stiču znanja , sposobnosti, veštine i navike koje će im značiti za odrastanje. Ličnost predškolskog deteta se umogome razlikuje od ličnosti odrasle osobe, pa je veoma bitno poznavanje dečje ličnosti. Vaspitač je dužan da poštuje interesovanja dece. Sasvim je sigurno da sva deca koja pohađaju predškolsku ustanovu, bilo da je to jasleni uzrast ili mlađi ili stariji predškolski uzras veoma je bitno uvažavati i poznavati dečja interesovanja. Jedan od veoma važnih faktora jeste taj da je veoma bitno da vaspitač prepozna i uoči intereseovanje dece kada je upitanju pohađanje predškolske ustanove. Sva deca kada pođu u predškolsku ustanovu nemaju ista interesovanja ili, možemo reći da dečja interesovanja za predškolsku ustanovu nisu jednakog inteziteta. Neka deca će želeti da idu u vrtić, neka deca će želeti manje ili više a neka deca neće želiti da idu u vrtić što zavisi od mnogih faktora koji utiču na motivisanost dece za pohađanje predškolskog obrazovanja. Bitno je da vaspitač sazna i da ima dovoljno razumevanja za dete koje pohađa predškolsku ustanovu bez obzira na uzrast deteta. Treba vaspitač da ima razvijenu svest i da ima dovoljno znanja o uzrastu deteta. Pa tako da kada dete počinje da pohađa predškolsku ustanovu, sasvim je sigurno da neće imati ista interesovanja od predškolskog perioda. Zašto? Zato što predškolsko dete ima iskustva u vremenu koje je provodilo u predškolskom periodu, dok mlađe dete jaslenog uzrasta, pogotovu, za njega predškolska ustanova predstavlja novina i nešto novo i strano i iz tih razloga, pre svega, deca u jaslenom uzrastu imaju manje interesovanja od predškolskog deteta. Dete kada provodi vreme u predškolskoj ustanovi i sva ostala deca imaju različita interesovanja: neko dete će imati više interesovanja za životinje, ljude njihov život i način ishrane, način života, neka deca će imati više intereosovanja o zemlji, o planetama, sunčevog sistema, vasioni, zvezdama, mesecu, suncu, dok će neka deca više imati interesovanja za neku oblast kojom se bave njihovi roditelji ili kojom se bave njeni prijatelji njihovih roditelja. Pa će neka deca više biti zainteresovana za razne profesije kao što su: raznih majstora različitih proifila, pa sve do visoko obrazovanih profila. Vaspitač je potrebno da poznaje i intelektualne sposobnosti dece. Ovde takođe, treba pomenuti da uzrast deteta ima presudnu ulogu u intelektualnim ili mentalnim sposobnostima dece. Dete u predškolskom uzrastu ima intelektualne određene mogućnosti. Zadatak vaspitača je da ima određena saznanja o intelektualnim mogućnostima dece, a pogotomu da uoči da ima saznanja o intelektualnim mogućnostima dece jaslenog uzrasta pa sve do predškolskog uzrasta. Sasvim je sigurno da deca jaslenog uzrasta imaju dosta manje intelektualnih sposobnosti od dece predškolskog perioda. Intelektualne sposobnosti su veoma značajne za decu predškolskog uzrasta. Kada govorimo o intelektualnim mogućnostzima obično mislimo na onu sferu ličnosti koja se odnosi na intelektualne ili mentalne sposobnosti deteta. Ovde je veoma bitno pomenuti mišljenje, govor, pamćenje, zatim, shvatanje uzročno posčledičnih veza, zatim misaone operacije, konzervacije, apstrakcija itd. Sledeće što je veoma bitno za vaspitača i poznavanje vaspitača jeste upoznatost sa fizičkim svojstvima predškolskog deteta, odnosno o fizičkom razvoju i fizičkim mogućnostima predškolskog deteta. Fizička svojstva su veoma značajna za decu predškolskog uzrasta. Šta su to fizičke osobine? Ovde pre svega mislimo na fizičku snagu predškolskog deteta , njihove mogućnosti i njihove granice koje su veoma značajne za predškolski uzrast. Dakle, deca u predškolskom uzrastu se razvijaju fizički sve do pojedinih mogućnosti koje su karakteristične baš za taj predškolski uzrast koji je najbitnije za vaspitače. Ovde treba naglasiti da devojčice i dečaci imaju raličite fizičke sposobnosti što zavisi od mnogih faktora kao što su: telesna težina, konstitucija, visina itd. Dete kada polazi u predškolku ustanovu, u ovom slučaju jasleni uzrast to je period kada deca imaju jako slabu telesnu konstituciju i njihov organizam je spreman samo za najmanje fizičke napore koje se izvode u predškolskoj ustanovi. Uzrast do predškolskog preioda je vreme kada dete fizički jača i ovladava složenijim radnjama koje zahtevaju fizički napor radi izvođrnja pojedinih vežbi ili posebnog oblika kretanja tela. Kda govorimo o fizičkoj snazi obično mislima na fizičku konstituciju, visinu i težinu deteta, razvijenost tela koja je potrebna za uzrast predškolskog deteta. U toku predškolskog perioda vaspitač zajedno sa decom svakodnevno pokreće svoj organizam i na taj način razvija celokupnu muskulaturu, čitav mišićni sistem tj., kako velike tako i male mišićne grupe. Fizičke mogućnosti su individualne i izražene su pojedinačno. Dakle, svako dete ima različito razvijene fizičke sposobnosti. Vaspitač je dužan da poznaje fizičku snagu i fizičke potrebe deteta. U koliko posmatramo svakodnevno možemo uvideti da se predškolsko dete kreće svakodnevno hodajući, trčeći, izvodeći pojedine vežbe i igre u predškolskoj ustanovi. Zato je veoma važno da vaspitač ima znanje o tome koje vežbe i koji oblici kretanja su značajne za određene mišićne grupe. Fizičkim vežbama deca jačaju svoj organizam.



Enterijer


Kada mislimo o enterijeru, obično mislimo na unutrašnji deo ustanove, u ovom slučaju, predškolske ustanove. Svakako da predškolska ustanova se razlikuje i treba da se razlikuje od svake druge ustanove, pa i od osnovne škole. Treba da se razlikuje pre svega zbog dečjeg uzrasta koji pohađaju predškolsku ustanovu. Na samom ulazu u vrtić ili ustanovu u kojoj se izvodi vaspitno- obrazovni rad nalazi se hodnik u koji ulaze deca sa svojom roditeljima ili nekim drugima koji ih svakodnevno dovode u predškolsku ustanovu. Hodnik treba da bude dovoljno veliki da dete može stati sa roditeljima. Obično veličina ulaznog hodnoka varira od veličine predškolske ustanove. To može biti veličina 2m sa 3 m i veći. U hodniku treba da se nalaze police sa leve i desne strane, otirač za brisanje obuće. Police treba da budu izgrađene tako da se u njima mogu naći papuče koje roditelji obuvaju pri ulasku u dečji vrtič i mesto gde će ostavljati svoju obuću u kojoj su došli. Na drugoj polici treba da se nalaze patofne koje deca obuvaju prilikom ulaska u predškolsku ustanovu i mesto gde ostavljaju svoju obuću u kojoj su došli sa svojim roditeljima. U hodniku sa leve ili desne strane bilo bi poželjno da stoji ogledalo. Ono treba biti tako postavljeno da kada dete uđe sa roditeljima ima mogućnosti da vidi sebe i roditelja koji ga dovodi u vrtić. Ono će mu pomoći da vidi sebe pre nego što uđe u vaspitnu grupu i započne vaspitno- obrazovni rad. Ono što je veoma bitno pomenuti to je da na zidovima hodnika treba biti nečeg što će biti interesantno detetu kako jaslenom pa tako i detetu predškolskog uzrasta. Pa tako da se na zidovima mogu nalaziti razni plakati koji će predstavljati pojedine životinje, likove iz pojedinih crtanih filmova, raznih umetničkih slika koje mogu biti naslikana na platnu uljem, akrilnim bojama, zatim i bilo kojom drugom tehnikom. Ono što je jako bitno a to je da treba biti i pejzaži koji će predstavljati prirodu šumu, livade , pašnjake, seoske predele koji će dočaravati lepotu prirode. Zatim to mogu biti slike koje će dočaravati porodičnu ljubav koja će veoma značiti deci. To mogu biti slike na kojima će se videti roditelji sa decom ili sa detetetom. Na ravno da će veoma značiti predškolskoj ustanovi i slike različitog sadržaja ili različitog pravca. Takođe, u hodniku na zidu veoma je poželjno da se vide pojedini umetnički radovi vaspitača ili dece od prirodnih materijala.


Zatim, imamo glavnu prostroiju koja zauzima jedan od najvećih delova u predškolskoj ustanovi koju sačinjavaju i ostali hodnici i pojedine prostorije koje ćemo napomenuti. Glavna prostorija koja zauzima određeni deo predškolske ustanove, uzavisnosti od strukture, zauzima manji ili veći deo prostorije. Treba reći da je taj glavni deo ili prosotor isto tako od izuzetnog značaja za predškolski period ali za jasleni period, mlađi predškolski period. Obično svakodnevno deca staju u hodniku poređana “dva i dva” kada odlaze na pranje ruku ili na doručak. U glavnom sa njima ide i vaspitačica. U hodniku treba da se nalaze sto i stolice na kojima će roditelji ili bilo ko poseti predškolsku ustanovu imati mogućnosti da sedi da sačeka ukoliko ima nekih potreba. Sto i stolice mogu biti od različitog materijala i različitih veličina, što zavisi od predškolske ustanove i načina enterijera. U hodniku se može naći i tepih ili parket po kome hodaju. Takođe treba da se nalaze razne makete, plakate, slike, ilustracije, sadržaji od prirodnog materijala, zatim minijaturne izrade pojhedinih predmeta, pojava ili procesa sa kojim se deca svakodnevno ili periodično susreću. Veoma je bitno naglasiti da je potrebno na zidovima imati umetničke slike ulje na platnu, zatim slike koje su rađene akrilnim ilil bilo kojom drugom tehnikom koje će biti vrlo privlačne i zanimljive deci koja pohađaju predškolsku ustanovu. Zatim ono što je jako važno i što treba pomenuti jeste da treba imati neko posebno mesto na kome će se nalaziti pano. Pano može biti različite veličine. Na njemu će se obično nalaziti zakačeni papiri koje sadrže određene informacije za zaposlene u predškolskoj ustanovi, pojedina obaveštenja, sastanci itd. Zatim, raspored obroka, potom, požejno je stajati sat kako bi mogao biti svako obavešten o vremenu koje je značajno kako za roditelje tako i za decu koja se nalaze u predškolskoj ustanovi. U tom prostoru mora imati dovoljno prozora i prostora. Potrebno je imati još nekoliko ulaza i izlaza pored glavnog ulaza. Prostorije moraju biti dovoljno provetrene i potrebno je da imaju dovoljno svetlosti, toplote. U predškolskoj ustanovi ne bi trebalo imati vlage tj. prostorije u kojima deca provode vreme svakodnevno, tj. u prostoru u kome deca prpvode vreme. Kada govrimo o enterijeru treba istaći da u okviru enterijera proizilaze i još pojedine prostorije. Pa tako da treba nagovestiti da u značaj enterijera spadaju i: radne sobe( to je prostorija u kojima deca izvode svakodnevno vaspitno obrazovni rad sa svojim vaspitačem. Zatim prostorije koje se odnose na stručnu medicinsku službu, koja najčešće obuhvata medicinske sestre. Zatim defektolog koji takođe ima svoju prostoriju u kome izvodi svoj stručan vaspitno obrazovni i celokupan pedakoški rad, zatim sekterarijat, prostoriju za vaspitače, pomočne radnike i direktora. Sve ove prostorije koje smo napomenuli su izuzetno značajne za decu koja provode vreme u predškolskoj ustanovi, jer se deca svakodnevjno ili periodično susreću sa osobljem koje je zaposleno u tim prosotrijama. Kod uređivanja enterijera treba biti vrlo obazriv i voditi računa o pedagoškom taktu i značaju u vaspotno obrazovnom radu i uticaju svega onoga što okružuje dete u toku svakodnevnoig vaspitno obrazovnog rada. Medicinske sestre vaspitači su osoblje koje je zaduženo za vaspitno- obrazovni rad dece jaslenog uzrasta. Fokus je baziran pre svega na održavanje i navaikavanje dece na svakodnevnu higijenu, zatim pomaganje i zadovoljavanju biološjih potreba, hranjenje, umivanje, vršenje detetkcije itd. Osoblje je zaduženo za uvođenje dece u vaspitno obrazovni rad koji , pre svega izvodi vaspitač.
Defektolog je lice koje je zaposleno gotovo u svim predškolskim ustanovama. Treba reći da posotoje više smerova koji obuhvataju poteškoće predškolse dece a toje: oligofrenologija, logopedija, somatopedija, tiflologija itd. Njegov zadatak je od izuzetno velike važno sti za decu i roditelje.Defektolog je stručna osoba koja se bavi određenim dečijim smetanjama ili poteškoćama u in telektualnoj ili motornoj sferi ličnosti. Kada deca polaze u predškolsku ustanovu tada deca nemaju podjednako iste intelektualne i motorne sposobnosti. Dakle, deca se međusobno razlikuju i svojom različitošću se međusobno razlikuju od ostale dece koja pohađaju predškolsku ustanovu. Zato je potreban defektolog koje se bavi proučavanjem većeg stepena pojedinih poteškoća kod dece. Pa tako da ćemo imati slučajeve kada ćemo naići, odnosno, kada će vaspitač naići na decu ili na dete koje ima poteškoće u čitanju, pisanju, izgovaranju pojedinih slogova, glasova, izvođenju pojedinih pokreta telom, zatim otežavajuće okolnosti za rešavanje pojedinih problemskih zadataka kada je upitanju intelektualna mogućnost dece, zatim dece koje imaju poteškoće u sluhu, vidu itd. Zato se u predškolskoj ustanovi nalazi takvo odgovorno i stručno lice koje ima zadatak da sprečava nastanak pojedinih poteškoća kod dece i prevencijom, odnosno, i suzbijanjem većeg nivoa prisutnosti pojedinog problema koje će zapaziti kod pojjedine dece u predškolskoj ustanovi, bilo da je to dete jaslenog ili neko dete ili deca iz predškolske grupe. Vrlo često u predškolskim ustanovama možemo zapaziti prisutnost logopeda koji se bavi prevencijom i sprečavanje nastanka problerma u govoru predškolske dece. Postoje razni poremećaji koji se mogu zapaziti kod dece kada kreću u predškolsku ustanovu ili kada se nalaze u predškolskoj ustanovi i tada vaspitač koji izvodi vaspitno- obrazovni rad nije usko specijalizovan za rešavanje pojedinih dečjih problema koje smo napomenuli i tada ih umeravaju ili kontaktiraju i uspostavljaju vaspitno- obrazovni rad i sa logopedom koji dalje svojom sposobnošću i svojim znanjem i svojom veštinom nastavlja rad sa takvom decom koji ijma za cilj popravljanje i eliminisanje svih otežavajućih faktora koji se zapažaju kod dece.
Logopedija je nauka koja se bavi dijagnostikom, prevencijom( suzbijanjem), tretmanom disfunkcije tj. poremećajima izgovora, glasa, jezika, gutanja, slušanja, čitanja, pisanja i svih oblika komunikacije. Logoped uvek kada je potrebno sarađuje sa stručnjacima iz drugih srodnih naukama, objedinjuje nalaze, vodi dijagnostički postupak i tok terapije, analizira rezultate rada, razmenjuje iskustva i unapređuje teoriju i praksu patologije govora i jezika, odnosno logopedije. Logopedija je veoma svrsishodna i konteplativna nauka koja ima veoma veliki značaj za medicinu, pedagogiju, filozofiju, sociologiju i za druge nauke.
Sasvim je sigurno da će u predškolskom periodu biti slučajeva koje će logoped dijagnostikovati i kategorizovati pojedine poteškoće ili pojedine disfunkcije u izgovaranju pojedinih glasova ili kada je u pitanju disfunkcija pojedinih oblika disanja ili čitanja.
U predškolskoj ustanovi pored vaspitača koji obavljaju vaspitno- obrazovnu funkciju imamo i medicinske sestre vaspitače koji takođe imaju udeo i ostvarivanju vaspitno obrazovnih ciljeva i pomaganje deci u ostvarivanju i zadovoljavanju svojih ličnih potreba. Mdicinske sestre vaspitači su, pre svega, zaduženi za dečji uzrast od tri do četiri , eventualno pet godina. Za taj period je isto tako zadužen i vaspitač. Međutim, treba reći da medicinska sestra vaspitač igra veoma bitnu ulogu u ostvarivanju pedagoškog efekta ali isto tako i u pomaganju detetu u zadovoljavanju svih potreba deteta kao što su: ostvarivanje higijenskih navika, zatim kada je u pitanju ishrana, spavanje i svih drugih poreba koje su veoma bitne i koje predstvajaju potporu ili oslonac na kome će dalje vaspitač raditi ka postizanju vaspitno- obrazovnog cilja.
Sekretarijat je prostorija u kokme radi sekretar koji obavlja sve dužnosti koje mu pred stoje. Ukoliko je potrebno informisati se o pojedinim informacijama funkcionisanja institucije onda sekretarijat po nalogu nadležnoga objavljuje sve potrebne informacije.





avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pet Mar 03, 2017 4:30 pm

Igračke i značaj igre u dečjem vrtiću



Igra predstavlja svesno učešće deteta u pojedinim aktivnostima samostalno ili sa drugom decom. Igranjem dete razvija i aktivira intelektualne i motorne sposobnosti. Dete u toku igre raste, uči i stiče pojedine sposobnbosti.
U predškolskom periodu dete najčešće uči uz igru i igranjem sa drugom decom. U glavnom se deca igraju u predškolskom periodu igračkama. Dok je dete malo sa samo oko 2 godine, u tom periodu dete drži igračku u ruci i igra se njome , pa čak i ako ne zna lepo naziv igračke, njeno svojstvo i osobine. Kako dete odrasta ono upoznaje igračke po svojim osobinama, nazivu, veličini, svojstvu ( da li je igračka od gume, plastike, metala, platna ili nekog drugog materijala). Dakle, dete kada ima od 3- 5 godina ono u većini slučajeva ne bira igračku sa kojom će se igrati. Pa tako da skoro svako dete ima svoju omiljenu igračku sa kojom se igra u vrtiću. Ono što je važno, treba reći, da dete u tom periodu na poseban način doživljava igračku. Ono prema igrački ima poseban odnos. Igračka nije samo sredstvo kojom se dete igra, već njegov prijatelj, drug, vršnjak, primer i uzor. Dete ima poseban odnos prema igrački. Ono voli igračku, neguje je, poklanja joj pažnju, pazi je, čuva i provodi vreme svakodnevno sa njom. Dete predstavlja individuu posebno, pa tako da svako dete ima neke omiljene ili omiljenu igračku sa kojom se igra. Pa tako da devojčice i dečaci nemaju ista interesovanja prema svim igračkama podjednako. Neka deca u vaspitnoj grupi će više voleti jednu vrstu igračaka , dok će druga deca voleti neku drugu vrstu igračaka. Treba reći da svaka igračka koja se nalazi u predškolskoj ustanovi ima svoju predagošku vrednost i svoju psihološku značajnost i veoma veliku bitnost.
Igračke sa kojima se deca igraju u predškolskoj ustanovi možemo podeliti na:
Pokretne igračke
Ove igračke služe za razvijanje mišićnog sistema deteta. To su pojedine igračke sa kojima se deca igraju i sa njime mogu da izvode pojedine pokrete i vežbe. U ovu grupu igračaka spadaju: lopte, kugle, obruči, užad, konopci za preskakivanje, skije, klizaljke, čunjevi itd.
Senzorne (perceptivne) igračke
To su igračke koje služe za razvijanje osećaja dodira, vida, sluha. U ovu grupu igračaka spadaju: razne zvečke, rubikova kocka, kuglice koje ravnotežom treba da upadnu u rupu, udaraljke, razni materijali itd. Uz pomoć ovih igračaka dete će uspešno razvijati čulo sluha tako što će razlikovati pojedine zvukove a kasnije i tonove na pojedinim instrumentima. Zatim će razvijati vizuelnu percepciju, opažanje, pažnju, tj. tenacitet.
Tehničko- radne igračke
U ovoj grupi igračaka spadaju igračke koje se primenjuju u svakodnevnom životu. U ovoj grupi spadaju majstorski alat, medicinski instrumenti, frizerski alati, razni kostimi raznih profesija koje su značajne za tu struku. U toku igranja sa ovakvim igračkama deca se upoznaju sa njihovom namenom, svrhom i načinom korišćenja. Pa će tako svako dete znati kojim alatom i priborom radi svaki majstor.
Društvene igračke
To su igračke koje služe uglavnom za razvijanje socijalnih odnosa između dece, razvijanje logičkog mišljenja, razvijanje opažanja, razvijanje refleksa, snalažljivost, strpljivost, urednost, navike itd. U ovu grupu igračaka spadaju igračke ljudi, životinje, čoveče ne ljuti se, domine, šah, monopol itd.
Konstruktivne igračke
Konstruktivne igračke su igračke sa kojima deca grade, prave i konstruišu pojedine građevine, objekte. U ovu grupu igračaka spadaju razne kockice, lego kockice, štapići, slagalice itd. Ova vrsta igračaka je veoma bitna za razvijanje pažnje, mišljenje, logike, spretnosti, strpljenja itd.



Osobine i svojstva kod izbora igračaka



Igračke sa kojima se deca igraju izrađeni su od različitog materijala. Igračka sa kojom se dete igra treba biti izrađena od takvog materijala da ne može ni na koji način da ugrozi zdravlje dece. Kada govorimo o dečjim igračkama postoje određeni parametri koji su veoma bitni i koje moramo uvažavati.
Igračke sa kojima se deca igraju moraju biti prilagođene njihovom uzrastu. Igračke mogu biti napravljene od različitog materijala, različitih veličina i težina. Igračke sa kojima se deca igraju moraju biti bezbedne i sigurne u toku igre sa njima. Igračke ne smeju imati štetne i toksične sastojke po organizmu kao što su: olovo, arsen itd. Rubovi igračaka moraju biti zaobljeni bez oštrih ivica sa kojim bi se tokom igranja mogli povrediti. Treba biti koncepirani tako da njihova lomljivost bude svedena na minimum. Tako da kada se deca igraju njima da budu duhovno oplemenjena i ispunjena radošću. Igračke moraju odgovarati uzrastu deteta, njegovoj psihičkoj i fizičkoj snazi. Veoma teške, lomljive igračke će otežavati psihičkom i fizičkom zdravlju deteta. Igračke moraju biti čiste, tako da dete ni na koji način ne može ugroziti zdravlje. Dok je dete kući ili se nalazi u predškolskoj ustanovi treba voditi računa sa kojim igračkama se dete igra. U predškolskoj ustanovi vaspitač omogućava deci da se igraju raznim igračkama koje su prilagođene njihovom uzrastu. Vrlo često dok se deca igraju kući, njihovi roditelji ne obraćaju dovoljno pažnje o njihovoj igri, načinu na koi se deca igraju i sa kojim igračkama se igraju. Te im roditelji dopuštaju da se igraju sa svim i svačim, što naravno, umanjuje pedagošku vrednost.
Vrlo je važno napomenuti da je veoma opasno davati detetu razne staklene bočice, predmete od metala, kamena, šibice, upaljače, olovo jer mogu biti veoma štetne i onemogućavati bezbednost u toku igranja. Ono što je veoma bitno i značajno napomenuti a to je da u današnje vreme deca imaju mogućnosti da deca naprave razne predmete i životinje od papira. Pravljenje predmeta ili životinja se naziva origami. Mogu koristiti i razna palidrvca, dugmad, perje, tj. kako bi dočarali što realniju sadržinu onoga što prave. Mogu praviti razne cvetove , ptice, paukove, labudove, zmije, leptirove, slonove, pa čak i veoma sitne insekte kao što su: buba švabe i sl.



Izbor igračaka u zavisnosti od uzrasta deteta




Interesovanje deteta ya pojedine igračke umnogome zavisi od uzrasta deteta. Pa tako dok je dete sasvim malo od 1-2 godine njemu je nebitno sa kojom će se igračkom igrati. Ukoliko damo detetu neku igračku ili neki predmet u ruku na uzrastu od 2- 3 godine ono će držati u ruci i igraće se, ali dok je dete starije na uzrastu od 6-7 godina ono će samo birati igračku sa kojom će se igrati. Pa tako kada roditelj ili vršnjak pruži detetu neku igračku u nameri da se njome igra, a ono odbije, već odabere onu igračku po sopstvenom izboru. Mnogi roditelji kada je upitanju igračka sa kojom će se dete igrati odaberu po sopstvenoj želji i žele da daju detetu da se njome igra. Pa tako kada roditelj kupi detetu igračku misleći da će se dete obradovati , ono kada vidi koju su mu igračku kupili odbija da se njome igra i počinje plakati. To se vrlo često dešava iz razloga što dete želi da vrši odabir one igračke za koju smatra da će se njome igrati I koju želi da kupi. Roditelj treba dopustiti detetu da odabere onu igračku koju želi.
Kada gogovrimo o igračkama moramo voditi računa o količini igračaka. Detetu nisu potrebne sve moguće igračke. Ako bismo obezbedili detetu mnnogo igračaka ono bi se njime razbacivalo i brzo zasitilo igranja Dete treba da ima onoliko igračaka koliko ćemu biti potrebno za igranje. Kako dete odrasta ono vremenom bira igračku sa kojom će se igrati. Ono vrlo često pojedine igračke vidi od druge dece ili čuju za njih ili vide na televiziji, pa zato želi da ih ima i da se njima igra. Prve igračke sa kojima se deca igraju su period kada dete ima od 4- 6 meseci. U tom periodu dete vrlo često plače pa kad damo detetu neku igračku ono prestane da plače. U tom period deca se ne igraju igračkama koje su složenije strukture napr: automobile na navijanje ili kontrola i upravljanje na daljini, avion koji leti Itd, već se dete igra zvečkama, životinjama ili lutkama koje imaju neki zvuk, lutkama od gume, igračkama koje pište itd. U tom periodu ono što je bitno jeste da su im interesantne igračke baš upravo zbog pojedinih zvukova koje igračke imaju ukoliko ih dete pokreće rukom, pritisnu itd. Već dete u tom uzrastu igra se sa većim brojem igračaka. U tom periodu ukoliko dete uzme neku igračku koja na neki način može da proizvede zvuk ono će se njome igrati i na taj način će proizvesti zvuk. Već u tom periodu dete se igra kockicama, slaže ih jedne pored druge, stavlja šuplje kocke jednu u drugu, pojedine predmete uspešno stavlja u neku kutiju i vadi iz nje.
U tom periodu dete želi da se igra i većim igračkama. Vrlo često igra se veliki plišanim igračkama(medved, kornjača, pas). Dete u II i III godini igra se kockicama, raznim palidrvcima, lutkama većih i manjih veličina. U ovom periodu dete prepoznaje igračke koje imaju oblik pojedinih životinja. Vrlo često se igraju igračkama koje imaju pojedine zvukove dok se dete igra njima. Zatim je veoma interesantno deci u ovom periodu kada im roditelji pokažu neku lutku, automobil na navijanje, pa mu pustimo da gleda kako se pokreće nezavisno od nas. Ali dete u ovom periodu još nema dovoljno znanja i mogućnosti da samo navija igračke. Često se igra lutkama koje pokreću glave, ekstremitete. Tako na primer konj koji pokreće svoje ekstremitete, zatim leptir koji maše krilima, riba koja pliva u vodi, pače koje pliva, pas koji laje. Devojčice se u tom periodu igraju sa velikim lutkama koje nose haljine.
Dete se u četvrtoj godini igra skoro sa svim igračkama koje su mu pristupačne i koje su dovoljno lake da bi se njime igrali. Vrlo često deca u tom uzrastu igraju se raznim kockicama, raznih veličina, boja. Ovo je veoma vrlo važno za sticanje socijalizacije, ostvarivanje intepersonalnih odnosa sa drugom decom. U tom periodu dete želi da se igra sa drugom decom, tj. da se uključi u grupu vršnjaka. U ovom periodu su deci veoma značajni trocikl, sanke, dečiji automobil na pedale itd. U ovom periodu se dete vrlo često igra plastelinom i glinom. Od plastelina i gline prave razne predmete i životinje. U ovom periodu dete je u mogućnosti da da žetone raznih boja slaže po boji i veličini, odnosno da vrši klasifikaciju po svojstvima.
Dete u petoj i šestoj godini može dugo istrajati u igri. U ovom periodu dete se igra složenijim igračkama. U ovom uzrastu dete je sposobno da navija samo igračke, da ih upravlja na daljinu, zatim igra se vozovima, automobilima, brodićima. Devojčice u ovom periodu kuhinjama koje napravljene minijaturne. Igra je veoma značajna za pravilan psihički i fizički razvoj. Jako je važno da u ovom periodu deca međusobno razmenjuju igračke, da ihz podjednako vrednuju, čuvaju, i brinu sa dovoljno pažnje.









Značaj igre u dečijem vrtiću


„Deca se moraju svakodnevno kretati, a najprirodniji oblik kretanja je igra“
Jan Amos Komenski



Igra predstavlja sastavni deo u životu deteta. Igra predstavlja učešće deteta kao celinu u aktivnostima koju nazivamo igrom. Dete se igra kako kući tako i u vrtiću. Može se igrati samostalno, sa vršnjacima ili sa roditeljima itd. U toku igranja ono razvija intelektualne, motorne, govorne, senzorne, sposobnosti. Tokom igre dete razvija mišljenje, pamćenje, logiku, uzročno- posledične veze. Izuzetno je važno istaći da dete u tom periodu u toku igranja ostvaruje socijalizaciju ( ostvaruje društvene odnose), upoznaje ravnopravnost, svoje obaveze, dužnosti i svoja prava. Ono razvija motorne ili fizičke sposobnosti. Razvija spretnost, preciznost, razvija finu motoriku i pojedine oblike kretanja. U toku igranja vrlo često izgovara pojedine reči, celu pesmicu ili ukoliko se igra sa svojim vršnjacima komuniciranjem putem govora sporazuimevaju se o pravilima igre. Recitovanjem ili izgovaranjem reči ono uvežbava pravilno izgovaranje glasova. Š...š ..š kada treba da ćuti, Z...z..z kada leti itd.
Igranjem dete razvija senzorne ili perceptivne sposobnosti. U pojedinim igrama dete će klasifikovati pojedine predmete po njihovim svojstvima, osobinama, za to će im biti potrebne senzorne i perceptivne sposobnosti. Te tako da ukoliko je potrebno da na osnovu nekog zvuka da daju pojedine odgovore, ono će na taj način razvijati auditivne sposobnosti. U pojedinim igrama će razvijati i taktilne sposobnosti, kada će na osnovu dodira trebati da prepozna pojedine predmete ili životinje. Dete odrasta neodvojivo od igre. Bilo bi nezamislivo da dete odrasta bez ige i bez drugova jer bi to impliciralo pojedine intelektualne, emocionalne i socijalne disfunkcije. U igri će dete vrlo često isticati sve ono što su roditelji potencirali vaspitanjem njihovog deteta. Isticaće vrlo često sve one vaspitne rezultate koji su postigli sve do tog uzrasta. Dete će pokazivati svoje sklonosti, osećanja, temperament, karakter, vaspitni uticaj itd. Tokom igranja sa drugom decom ono uči sarađivati, zapovedati, potčinjavati se i dr. U koliko se dete igra napolju to će utocati na zdravlje deteta, kao i svež vazduh, svetlost, sunce. U toku igranja dete razvija svoje fantazije, stvaralačke sposobnosti.
U toku igranja sa drugom decom dete se navikava na određenu disciplinu. Već u petoj godini , pojedine igre zahtevaju poštovanje pravila igre, norme i pravila igre.
Po E.A Arkin dečije igre su podeljene na sledeći način:
1. Igre u kojima se razvijaju psihičke funkcije deteta. U ovoj grupi spadaju senzorne, motoričke, motoričko sportske, intelektualne i motorne igre. U ovvoj grupi možemo nabrojati igre: Čija je ruka? Dete žmureći treba da pogodi čija ga ruka dodiruje, ubacivanje žetona, ko će stići do cilja itd.
2. Igre proizvodnje (tehničke), industrijske, seoske, gospodarske igre, okretne i građevinske igre, zatim izrada raznih igračaka od drveta, životinje, ljude, ne ljuti se čoveče, domine, razne kockice, kvadri, pa tako da od njih može praviti razne građevine.
3. Igre o načinu života: igre porodićnog života, dečjeg vrtića, društvenog života i društvenih igara. U ovim igrama dete se vrlo često igra uloga svojih roditelja
4. Vojničke igre( igre armije, igre mornarice itd.) Deca se vrlo često igraju minijaturnim vodnicima, ratnicima koji su izrađeni od različitog materijala, a najčešće od gume ili plastike.
5. Igre dramatizacije( cirkusko, pozorište) itd. Tokom igranja deca upoznaju funkcije svoga tela, upoznaje prirodne pojave, predmete. U toku igranja deca razvijaju radoznalost, a tada vrlo često razgovaraju sa svojim roditeljima o svemu onome o čemu se igraju. Pa tako vrločesto ukoliko se igraju pojedinim igračkama oni pitaju svoje očeve, ukoliko su istaknuti mišići na pojedinim igračkama da im otac pokaže mišiće, da li ima iste kao na onoj igrački kojom se dete igra. Zašto tata nema takve mišiće? Da li se on igrao kada je bio mali? Da li može da čučne ili da uradi neki pokret svojim teklom kao igračka itd. Pa obično u pojedinim momentima kada se roditelj zaigra bude detetu smešno. Tokom igranja deca razvijaju trud. Da bi bila uspešna u pojedinim igrama potrebno je da uloži intelektualna i fizički napor a na taj način stiču naviku.
U savladavanju pojedinih poteškoća deca dolaze do zaključaka, logičkog zaključivanja. Tokom igranja dete uči da bude pošteno, jer ukoliko vara u toku igranja ono će biti isključeno iz igre ili omalovažavano i kritikovano od ostale dece u grupi sa kojom se igra. Zato je veoma potrebno da dete poštuje pravilo igre, ostale svojke vršnjake. Tokom igranja dete uči da se suoči sa porazom, gradeći pozitivnu sliku o sebi i svom postignutom uspehu tokom igranja. Vrlo je bitno da roditelji iskazuju svoja mišljenja o pojedinim igrama, postupke dece u toku igranja, da sugerišu i razmenjuju mišljenja. Vrlo često deca pitaju roditelje o igrama kojima se igraju. Šta oni misle da li znaju da se igraju njome. Roditelji govore deci vrlo često da su se oni igrali kada su bili mali, ali da je njihovo nvreme bilo puno igara kojima se sada ne igraju, zbog porasta tehnologije. Potrebno je suzbijati svaku hvalisavost, naučiti decu da poštuju snage protivnika, obraćati pažnju organizovanosti, treniranju i disciplini. Bitno je da dete poštuje i uvažava drugu decu, da međusobno pomažu jedni drugima.
U predškolskom periodu igra predstavlja jako važan faktor u psihofizičkom razvoju deteta. Vrlo je pogrešno kada dete pita roditelje o nekoj igri, njihovom igranju, načinu igranja, da roditelji budu nezainteresovani i ravnodušni. Da ih ostave bez odgovora, ili im reći da su dosadna ili da nemaju vremena, ili pak da se igraju čime žele da je to sasvim nebitno itd.
Roditelj će u toku igre deteta vrlo često uočiti individualne sposobnosti deteta , sklonosti i interesovanja deteta, njegov celokupni psihički i fizički razvoj. Kada je u pitanju deija igra u zatvorenim prostorijama vrlo je važno obezbediti im sledeće elemente kao što su: dovoljno svetlosti, toplote, prostora, određenih higijenskih uslova u kojima će se moći igrati uz pravilan psihofizički razvoj.






Vrste kutaka
U dečijem vrtiću postoje šest kutaka u kojima deca provode vreme igrajući se i učeći.
1. Kutak za igre mašte i igra uloga;
2. Kutak za društvene igre i didaktički materijal
3. Kutak za stvaralaštvo;
4. Kutak za građenje;
5. Kutak za istraživanje ;
6. Kutak biblioteke.


Kutak za igre mašte i igre uloga

Mašta je vrlo značajna za dete predškolskog uzrasta. Dete u predškolskom uzrastu najčešće mašta dok se igra. U toku odrastanja do predškolskog uzrasta deca će najviše vremena provoditi sa svojim roditeljima , zatim, gleda televiziju, dok šeta ulicom sa svojim roditeljima ima mogućnosti da upoznaje ljude raznih profesija, okolinu. Na taj način odrastanjem uči i stiče iskustvo o svim profesijama ili većini profesija kojima se odrasli ljudi bave , pa u predškolskoj ustanovi vrlo često , dok se deca međusobno igraju želeli bi da postanu ono čime se bave odrasli. U okviru kutka za igre i igre mašte i uloga nalaze su:
- Kutak domaćinstva
U ovom kutku nalaze se lutke, štednjak, police za posude, stočoć sa stolicama, spavaća soba, kuhinja pribor za kuvanje, kolica za lutke, telefon, noša, ormarić za rublje, ogledalo.
- Kutak lekara
U ovom kutku deca se igraju lekara. Oni vrlo često u tom periodu znaju kako lekari izgledaju , čime rade, instrumente koje imaju kao što je stetoskop, čekić za reflekse, zatim kako su obučeni, kako komuniciraju sa pacijentima i sl. Vrlo česeto igrajući se u preškolskoj ustanovi u toku igranja želeli bi da budu i oni lekari i zato se igraju u kutku lekara.
U njemu se nalaze pribor za lekare, medicinsku sestru (špricevi, toplomer, zavoji, klešta, recepti, beli mantili, kape) itd.
- Kutak majstora
U ovom kutku deca se igraju majstora raznih profesija, odnosno, zanatlija. U njemu se nalaze alati kao što su: čekič, klešta, ekseri, lepak, žica, kanap,selotejp, makaze, radno odelo, kape i sl. Deca igrajući se vrše raznovrsne popravke pojedinih predmeta, igranje obućara, automehaničara, kovača, vodoinstalatera...
- Kutak prodavnice
U ovom kutku deca se igraju prodavca i kupaca. U njoj se nbalze kutije, kasica, telefon, žetoni koji predstavljaju minijaturni novac, vaga sa priborom, papirne vrećice, lutke itd. Deca se vrlo često podele u grupe , pa tako da nekolicina njih predstavlja kupce, a jedno dete radnika u prodavnici, pa zatim dva deteta koja se igraju prodavaca, a ostala deca kupaca.
- Kutak pošte
U ovom kutku deca se igraju poštara. Deca se podele tako da se jedno dete iogra poštara, a druga deca domaćina koji primaju poštu. Zatim, dete može nešto pakovati ( kutije, papire). U njemu se nalze pisma, dopisnice, formulari, žigovi sa jastučetom, poštanske marke, telefon, torba u kojoj nose pisma, kutije i dr.


Kutak za stvaralaštvo

To je kutak u kome deca nešto stvaraju. Dakle, u ovom kutku uz pomoć pojedinih sredstava, mašte ostvaruju svoje zamisli. U stvaralačkom kutku deca se razvijaju svestrano, tj. razvijaju se psihički i fizički. U stvaralačkim aktivnostima deca se upoznaju sa pojedinim slikarskim materijalima, tehnikama slikanja, prirodnim materijalima, materijalima iz domaćinstava tj. sa materijalima koji se koriste u kući. Zatim, se upoznaju sa pojedinim muzičkim instrumentima. Stvaralački kutak sadrži u okviru slikarskih materijala: stalak za slikanje za dvoje ili četvoro dece, lončiće za boje, palete, pribor za crtanje, voštene boje, vodene boje, krede u boji, ugljen, bajc, obične olovke, flomastere, tempere, vodene boje, razne vrste papira i podloge, papira za izrezivanje i oblikovanje ( pak papir, akvarel- papir, papir u boji, hamer, tanji karton itd). U okviru prirodnog materijala za oblikovanje u stvaralačkom kutku možemo imati: lišće raznovsnih drveća, kamenje, plodovi raznih biljaka, plastelin, šišarke, kestenje, kutije, ambalaže, kukuruz, pšenica, plodovi raznih povrća( pasulj, grašak, boranija, šargarepa, krompir itd). Pored pridrodnog materijala možemo naći i veštačke materijale kao što su: plastelin, glina, vuna, vata, sunđer, stiropor, konac, lepak, ambalaže, ilustrovane novine, selotejp itd.
U stvaralačkom kutku možemo naći muzičke instrumente kao što su: gitara, klavir, violina, zvečke, gusle, harmoniku itd. Deca u predškolskoj ustanovi mogu praviti muzičke instrumente od pojedinih materijala kao što su drvo, stiropor, od raznih ambalaža, plastelina, gline i sl. U ovom kutku deca mogu praviti zvečke od limenki u kojima se nalaze klikeri ili manji kamenčići koja je obavijena raznim papirima u boji, hamerom itd.


Kutak društvenih igara i didaktičkog materijala
Ovo su igre u kojima učestvuju pored jednog deteta, dva ili više deteta. U ovom kutku se nalaze tzv. društvene igre koje se igraju pre svega za stolom oko koga deca sede. To su igre kao što su: domine, mice, parne slike, podmornica, igračke za skalapanje, sastavljanje i dopunjavanje, igračke sa bojama i oblicima, logičko- matematičke igre, programirane igračke, igračke sa sređivanjem i upoređivanjem. Treba reći da u društvenim igrama deca izrazito razvijaju socijalizaciju.
U ovom kutku deca razvijaju celokupno. U društvenim igrama i didaktičkog materijala spadaju i igre u kojima deca otkrivaju matematičke zakonitosti. Pojam kao što su visoko- nisko, gore- dole, tanko- debelo, krivo- pravo, levo- desno. Zatim, uzročno- posledičnih veza, sticanje motornih navika, organizovanje opažaje, emocionalni razvoj. Od novih igara može se naći World bank, conquest, zanimljiva matematika itd.
Graditeljski kutak
Graditeljski kutak je kutak u kome deca nešto grade I izrađuju gradnjom. Ovaj kutak može biti u celoj prostoriji u kojoj deca provode vreme a i kao zaseban kutak. U graditeljskom kutku deca u glavnom grade konstruktorskim didaktičkim materijalom pa se zato i zove graditeljski kutak. Deca koriste razne kockice kojima nešto grade. Znači koriste prirodne materijale kojima mogu da grade pomoću lepila. Takođe, pomoću kartona i hamera mogu da na pojedinim kockicama lepe i da na takav način grade pojedine građevine , objekte, prevozna sredstva i sl.
U graditeljskom kutku možemo vrlo lako koristiti figure ljudi, životinje, drveće, saobraćajne znake, automobilčiće, dizalice, bagere i ostala vozila. Mogu ih praviti od kartona po bojama i lepiti i one deluju veoma podsticajno. Omogućavaju deci da uz realno napravljenih maketa( semafor, pešački prevoz, trotoar) i da tako upoznaje pravila, propise u saobraćaju i kako treba da ih poštuje.

Istraživački kutak
Istraživačkim kuitak predstavlja mesto u kome se deca igraju istraživanjem, eksperimentisanjem, otkrivanjem, uspostavljanje uzročno- posledičnih veza pojedinih procesa. Deca u ovom kutku izvode sa vaspitačem razna istraživanja. Izvode se pojedini ogledi iz biologije, magnetizma, hemije, fizike, botanike. Iz ovih oblasti se izvode ogledi i eksperimenti u kojima deca upoznaju pojedina svojstva i osobine kao što su kiseonik, ugljen –dioksid, vazduh, svojstva vazduha, šta je sve potrebno živom organizmu da bi živeo itd. Možemo navesti nekoliko primera koji mogu da se izvode u eksperimentalnom kutku:
Zvuk se brze širi kroz tela s većom brzinom
Kašiku vežite za kanap, jedan Slobodan kraj stavite u uho i pritisnite prstom, a drugi slobodan kraj stavite u drugo uho. Udarite kašikokm o pod ili neki tvrd predmet podignite se i stavite da kašika slobodno visi. Zvuk koji ćete čuti biće snažan i prodoran. Snažan je zbog toga što se prenosi neposredno kroz kanap a ne kroz prostor.
Elektricitet
Iscepkamo zajedno sa detetom papirić na sitne komadiće, a zatim trljanjem češlja po kosi stvara se elektricetet i privlačimo papiriće putem češlja.
Klijanje u limenci
Uzmite limenku od konzerve, na dnu probušite više rupica. Na dnu limenke stavite mahovinu, a na njoj zrna pšenice, kukuruza ili neko drugo seme. Stavite limenku na nekoj daščici i svakog dana zalivajte. Nakon nekog vremena seme će proklijati. Kroz rupice na dnu limenke izbiće korenje.
U istraživačkom kutku treba postojati sprave i aparati kao što su: časovnik, lupa, vaga , termometar, kompas, globus, krojački metar, dvogled, plastične boce, tegle, baterijska lampa, posude za vodu itd. Upaljače, šibice i sveće donosi vaspitačica koja izvodi oglede sa decom. Da bi se izvodila istraživanja potrebno je imati i neka pojedinačne prirodne materijale: plodovi, lišće,herbarijum, saksije sa biljaka itd.


Klijanje semena u sunđeru
U sunđeru veličine 10X15 je “posejano seme” 29 . 09. 2016 godine. Sunđer se svakodnevno natapao vodom kako bi imao dovoljno količine vode koja mu je neophodna za klijanje. Dana 0.3. 10.2016 uočavaju se pojedine promene na sunđeru u kome su zasejana zrna pšenice i kukuruza.
Naime, u proteklih nekoliko dana zrna koja su posejana su mirovala i nije primećena nikakva reakcija zrnevlja koja se nalaze u sunđeru. Posle nekih od 4-5 dana mogli smo da uočimo reagovanje posejanih zrna u sunđeru koji je bio natopljen u vodi. Zasejano je bilo seme pšenice i zrna kukuruza. U tom periodu vidi se na površini sunđera klijanje semena. Zapaženo je klijanje semena. Klijanje nije bilo celokupno, već pojedinačno. U sunđeru je bilo zasađeno na 2 mesta po tri zrna, na dva mesta po dva i na dva mesta po jedno zrno. Uočeno je klijanje semna i na onim mestima na kome se nalazilo samo jedno zrno u odnosu na mesta u seunđeru u kome su bila postavljena tri zrna. Ovaj faktor klijanja zavisi i od klijavosti i kvaliteta semena. Treba reći da zrna koja su počela da klijaju da proces klijanja nije bio završen samo za jedan dan, već klijanje i rast klice započinje intezivni rast u toku jednog dana i treba reći da je zapažen rast semene klice skoro 1- 1, 5 cm i zadebljanje klicinog stabla. Jačina, odnosno, snaga klijanja je od izuzetnog značaja. Jer , dakle, u pojedinim predelima je zapaženo da klica probija sunđer i klijanje semena se nastavlja iznad sunđera. Ono što je jako bitno je to da je rast veoma intezivan i svakodnavan. Zapaženo je da kada okrenemo sunđer na suprotnu stranu možemo uočiti i pojedine klicine korenove koje se nalaze ispod sunđera. Na prvoj slici možemo videti početak klijanja kada klijavost nije dostigla konačan rast, dok na drugoj slici možemo videti rast klijanja.


Slika prvi dan nakon klijanja


Drugi dan nakon klijanja


Klicino korenje
Narednog dana možemo uočiti I intezivni rast klice. Bitno je reći da se nakon nekoliko dana, odnosno , nakon 4 dana javlja i razvija list. Ako malo bolje zapazimo na zrnevlju žita mi možemo uočiti i klijanje žita koje se nalzi u sunđeru, ali da je dosta sporije u odnosu na klijanje zrna kukuruza.
Klijanje semena u stiroporu
U period od 10. 10. 2016 godine na stiroporu veličine 10X10 zasejano je seme žiarice koje su svakodnevno zalivane kako bi seme imalo dovoljne količine vlage za klijanje. U gornjem delu stiropora zasejano je seme pšenice po dva zrna. Posle 5-6 dana zapaženo je klijanje semena u stiroporu. Dakle, možemo uočiti da postoji mogućnost da seme klija u stiroporu ali pod uslovom da se seme svakodnevno zaliva kako bi omogućilo klijanje. Ono što je bitno naglasiti a to je da klijanje semena u stiroporu nije globalno već individualno. Dakle, svako seme klija pojedinačno i posebmno u određenom vremenskom periodu. Treba istaći da kad seme počinje da klija ono raste svakodnevno kao što je bio slučaj sa sunđerom.
Dakle, ovaj način proučavanja klijanja semena će biti vrlo interesntan deci, a može se uočiti da seme može klijati skoro svugde ukoliko ima dovolja i odgovarajuća temperatura, vlaga, svetlost. Možemo videti da zemljište nije potrebno za klijanje, ali će biti sasvim sigurno potrebno ukoliko želimo da seme klicinlh istić želi da nastavi svoj rast i razvoj a za to će mu biti potrebni svi potrebni elementi koji se nalaze u zemljištu.


Slika posle klijanja











Kutak biblioteke
Još od najranijeg detinjstva deca se suočavaju sa pojedinim bojankama, slikovnicama u kojima se nalze ljudi, životinje, biljke itd., i na taj način deca upoznaju sve ono što ih okružuje i što se nalazi u njihovoj bližoj ili daljoj okolini. Pošto dece u predškolskoj uzrastu ne zna čitati ono se pre svega uči pomoću slika u slikovnicama. U ovom periodu veoma veliku važnost imaju roditelji koji čitaju deci bajke, basne i pesme kada su deca kući sa svojim roditeljima.
Dobra knjiga obogaćuje dete znanjem, ono izgrađuje kod deteta pravilan pogled na svet, na prirodu i društvo i društvene odnose. Knjiga budi dečju fantaziju i oplemenjuje njegova čula, razvijaja moralna osećanja. Na primerima iz života pomaže mu da razlikuje dobro od zla, pomažemu formirati njegove karakterne osobine, a posebno razvija smisao za lepo.
U kutku biblioteke nalaze se knjige, slike, bojanke, slikovnice( životinje u šumi, domaće životinje, divlje životinje). Treba reći da je svaki uzrast vrlo specifičan i određen za pojedine uzraste , pa tako da knjige treba prilagoditi uzrastu deteta. Možemo reći da u kutku bibllioteke je potrebno imati slikovnice bez teksta na kojoj se nalze slike, životinje, ljudi, dece, biljaka, prevoznih sredstava, slike poznatih ličnosti i slikovnice sa kratkim stihovima koje su namenjene, pre svega, deci od 3- 4 godina. Oni u slikovnicama posmatraju slike sa mnogo fantazija, priča o njima, povezuje sa svojim iskustvom, izmišlja priče i događaje, razgovara o naslikanim životinjama. U ovom kutku deca, pored slikovnice, mogu se naći dečje novine ( zeke, šarenice...), fotografije, aplikacije, kasetofon sa dečjim pesmama. Dok dete razgovara sa svojim roditeljima ili sa svojim vršnjacima o nekoj slici u slikovnici, ili o nekim stihovima deca bi na taj način bogatila svoj govor, povećavala fond reči i sl.
Slikovnice- obično sadrže slike bez teksta pa se zato i zovu slikovnice. Najčešće se deca igraju slikovnicama na uzrastu od 3- 6 godina. Uz pomoć njih ono upoznaje zakonitosti prirode i društva, uzročno- posledične veze, uočavanje i sticanje znanja o pojedinim pojmovima. U pojedinim slikovnicama možemo naći pravila u saobraćaju. Trgovini, pojedinim sportovima, radionice, železnice, aviona, brodova itd.
U četvrtoj i petoj godini dete u predškolskoj ustanovi koristi i slikovnice u kojima se nalze pojedini stihovi. Koje im vrlo rado čita vaspitačica i o kojima govori. Dok ih čita vaspitačica deca ih pamte. U pojedinim slikovnicama dete može steći naviku na čistoću i urednost, drugarstvu itd. U kutku biblioteke postoje i knjige koje sadrže kratke priče, bajke, basne, pesmice, pripovetke i sl. Knjige su obično veoma bogate raznovrsnim slikama i bojama. Čitaju ih i pripovedaju vaspitači koji sa decom govore o njima. Knjige i slikovnice koje se nalze u biblioteci, obično stoje na nekoj polici ili u nekom ormariću.


avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pet Mar 03, 2017 4:31 pm

Eksterijer



Kada govorimo o eksterijeru obično mislimo na spoljašnje uređenje dečjeg vrtića. Spoljašnji izgled vrtića ima izuzetno veliki značaj za psihofizički razvoj dece i njihovu adaptaciju u predškolskoj ustanovi, na interpersonalni odnos sa svojim roditeljima i sa svojim vršnjacima. Eksterijer obuhvata zgradu predškolske ustanove i dvorište. Eksterijer predstavlja i sve ono što se nalazi u dvorištu vrtića. Dvorište mora biti tako uređeno da ima dovoljno prostora za dečju igru. Dvorište bi po ravilu trebalo da bude sa travnatim delom u kome se nalazi drveće i dečije sprave. Od drveća bi trebalo da se nalaze raznih vrsta drveća kako bi deca mogla da uče koje sve vrste drveća postoje, da posmatraju uticaje godišnjih doba na njihovu vegetaciju, njihov rast i razvoj. Veoma je važno istaći da je potrebno voditi računa o bezbednosti dece u toku igranja u dvorištu, a li i po pitanju dolaska i odlaska sa roditeljima iz vrtića. Ne bi smelo biti previše visoko drveće sa razgranatim granama koje su suve i koje se nalze iznad staze kojom deca sa roditeljima i vaspitačima svakodnevno prolaze. Već fino okresane grane i prostor oko drveća. Na pojedinim drvećima može se videti i pojedine kućice koje stoje na drveću (dimenzije15X30) i one prvenstveno služem za hranjenje i za zimovanje i stanovanje pojedinih ptica. U kojima vaspitačica i roditelji sa decom imaju mogućnost da ostavljaju hranu i vodu. One mogu biti raznih veličina, oblika i raznih boja, što zavisi od kreativnosti vaspitača. U dvorištu se nalaze i sprave koje potrebne deci za igranje a to su: ljuljaške, klackalice, vrteške, tobogani itd. U vrtiću je poželjno imati i letnjikovac u kome se nalazi sto sa klupama. U njemu deca sede sa vaspitačicom u toku leta i kada su veoma velike vrućine da bi se skolonili i zaštitili od sunca i sunčevih zraka. Letnjikovac je ograđen ogradom i kapijom na koju deca ulaze i izlaze. Letnjikovac treba biti tako opremljen da deca nemaju nikakve mogućnosti bilo kakve povrede. Dakle, pored funkcionalnosti bitan je i faktor bezbednosti. Dvorište vrtića treba biti ograđeno ogradom kako bi deca bila bezbedna. Dvorište treba biti tako koncepirano da ima tokom čitavog dana dovljno sunčeve svetlosti. Na pojedinim mestima u dvorištu treba biti nagib. Tokom kišnih dana ne bi trebalo da se voda zadržava na stazi kuda se prolazi. U dvorištu dečjeg vrtića deca trba da imaju mogućnosti da upoznaju zakonitosti prirode, da upoznaje živa bića, svet biljaka, životinja, ishranu, uslove za život živih bića kao što su: svetlost, toplota, vazduh, voda i sl. Eksterijer treba da utiče na celokupni razvoj deteta, da ima pozitivan efekat na detetov psihofizički razvoj. Treba da podstiče dečiju maštu, želje, interesovanja, radoznalost itd. U dvorištu dete treba da ima dovoljno mogućnosti da se dete kreće čime će obezbediti pravilan rast i razvoj, penjanje, hvatanje, gađanje, sticanje veštine hvatanje predmeta,oruđa i alata. Dvorište dečjeg vrtića mora biti tako uređeno gde će se kod dece podsticati pozitivne emocije i ljubav prema predškolskoj ustanovi. U koliko sve ono što se nalzi u predškolskoj ustanovi bude monotono, jednobojno i bez ikakvih interesantnih crteža, detalja, slika, to će izgledati detetu veoma strano i neće buditi radost kod dece. Deca koja pohađaju predškolsku ustanovu vrlo često gledaju na televiziji crtane filmove, provode vreme sa svojim roditeljima, a zatim i sa svojim kućnim ljubimcima itd. To je nešto što je poznato deci i to su ličnosti koja deca ostvaruju emocionalni transfer između deteta i pojedinih likova sa kojima svakodnevno provode vreme. Dakle, to su ličnosti koja su deci poznata i kojih se deca ne boje i kojima prija njihova prisutnost. Pa tako kada dete ide u predškolsku ustanovu ono će ukoliko vidi negde nekog lika iz crtanog filma kao što je: kuca, maca, kokoška, pile, kornjača, majmun, žirafa, slon dečaka ili neku devojčicu ono će se veoma prijatno iznenaditi jer je to neko koga ono poznaje i ko mu je prijatelj. Vrlo će se iznenaditi i ono što je bitno istaći jeste da će se vrlo često identifikovati sa takvim ličnostima. Vrlo često u vrtiću možemo videti na pojedinim slikama ili napravljenim figurama od gipsa, plastike ili gume pojedine životihnje koje stoje u nekom određenom delu u vrtiću ili stoje kao lutke. To će detetu delovati veoma interesantno i dete će želeti da provodi vreme pored tih životinja. Takođe, ukoliko dete vidi neku sliku na kojijoj se nlazi mama i tata sa decom ili sa detetom koju drže za ruku, dete će isto tako želeti bliskost sa takvim slikama, jer u svakodnavnom životu dete provodi vreme sa svojim roditeljima svakodnevno i pojedinim situacijama roditelji drže za ruku svoje dete dok je ono malo, odnosno, dok pohađa predškolsku ustanovu, pa možemo reći da i takva slika može delovati vrlo pozitivno na psihološku dimenziju ličnosti.
Detetu se neće dopasti ukoliko dečji vrtić bude prazan bez ičega što bi zainteresovalo i pobudlio njihovu maštu. Dete u tom periodu voli da mašta i da se igra. To je period koji iziskuje igru i potenciranje igre. Kdaa bi deca u predškolskoj ustanovui učila samo učenjem pomoću vaspitačice, sasvim sigurno da bi to imalo limitirajući i negativan efekat kada su upitanju mentalne funkcije deteta. Već je dečja igra nezamenjiva u predškjolskoj ustanovi i dete uči najpre pomoću igre i igranjem.


Unutrašnja moticija u regulisanja dečjeg ponašanja


Vaspitanje dece i izvođenje vaspitno- obrazovnog rada spada u jedan veoma složen, kompleksan i multidisciplinaran proces koji zahteva veoma veliki trud, motivaciju, pažnju i ljubav vaspitača prema deci. Od odnosa vaspitača prema deci umnogome zavisi će uspeh u ostvarivanju vaspitno obrazovnog rada i postizanje vaspitnog i pedagoškog efekta kojim će se postići pozitivan efekat. Vrlo je važno motivisati decu za postizanje nekog cilja a pogotovu onog koji se odnosi na igru, učenje i razvijanje pojedinih veština, navika, sposobnosti. Jedan od najboljih načina za postizanje pojedinih vaspitno- obrazovnih efekata kod dece jeste njihova motivacija. Mnogi od nas bi se zapitali šta je to motivacija i šta su to motivi?
Možemo reći da su motivi složeni procesi koji podrazumevaju potrebe dece, zatim nagone, i ciljeve i sve faktore sem draži koje usmeravaju ponašanje čoveka. Ukoliko je dete motivisano ono će težiti ka ostvarivanju svojijih ciljeva i ostvarivanju onoga čemu je zamislilo da ostvari uz pomoć svog truda. Dakle, ukoliko dete „želi“ da ostvari svoj cilj pomoću svog truda i svojom željom ono će biti motivisano da ostvari svoje ciljeve i tada možemo reći da je dete motivisano da ostvarti svoj cilj. Treba na glasiti da na motivaciju ili na demotivaciju utiču pojedini faktori koji direktno ili indeirektno utiču na ostvarivanju svojih ciljeva. Veoma važni faktori koji utiču na motivisanje deteta su: porodica, grupa vršnjaka, socijalna sredina i vaspitač. Ukoliko bi dete odrastalo bez međusobnog uticaja i međusobne interakcije između deteta i ovih faktora mnoge stvari za koje dete ima sposobnosti i mogućnosti ne bi ostvarile baš iz razloga što nisu neposredno motivisana. Roditelji kao faktor motivacije su veoma bitni za dete predškolskog uzrasta. Prvi i primarni faktor koji utiču na motivaciju dece. Dakle, oni su neko ko podržava i motiviše dete. Jedna od važnih odlika roditelja jeste da motiviše dete za odlazak i za ljubav prema predškolskoj ustanovi. Roditelji moraju svojim odgojnim postupcima stalno bodriti dete da se pouzdaju u svoje snage i da ga pripreme za savladavanja poteškoća. Mnoga deca dok su mala smatraju da nisu u mogućnosti da prevaziđu pojedine poteškoće ili neke zadatke koji zahtevaju intelektualne napore, pa su roditelji dužni da motivišu dete kako bi težilo ka ostvarivanju pojedinih zadataka. Vrlo je važno da roditelji ukazuju detetu na njihov trud i na njihov intelektualni i fizički napor kako bi postigli uspeh u nečemu. Veoma je važno reći da ukoliko dete veruje u sebe i svoje sposobnosti imaće uspeha u ostvarivanju svojih ciljeva, a zatim će na osnovu toga biti motivisano i imati unutrašnju motivaciju koja je jako važna za decu u predškolskoj ustanovi. Dakle, veoma je važno da dete od samog rođenja i u predškolskoj ustanovi jača svoje intelektualne sposobnosti kao što su mišljenje, govr, rezonovanje, shvatanje uzročno- posledičnih veza, pamćenje, fizičke sposobnosti, trčanje, sportske veštine... i zato je potrebno posvećivanje pažnje i vremena na razvitku tih sposobnosti. Ukoliko dete postiže pojedine uspehe u ostvarivanje intelektualnih sposobnosti i rešavanja pojedinih zadataka koje zahtevaju intelektualne ili motoričke napore ono će osećati sigurnijim u sebe.
Dete dok pohađa predškolsku ustanovu nema razvijene u potpunosti intelektualne i fizičke mogućnosti kao odrastao čovek koji je postigao potpunu psihofizičku zrelost, pa iz tih razloga dete nema potpuno razvijene stavove o svojim mogućnostima i svojim potrebama. Roditelji su veoma bitni za motivisanje deteta, u ostvarivanju unutrašnje motivacije ili u krajnjem slučaju demotivaciju detetove ličnosti. Veoma je važno istaći da je veoma bitno učešće roditelja u izgrađivanju slike o sebi.
Kako roditelji mogu motivisati dete?
Roditelji za dete od samog rođenja predstavljaju nešto sveto i model koji je najprihvatljiviji za formiranje i oblikovanje detetove ličnosti a pogotovu u predškolskoj ustanovi. Roditelji predstavljaju jedan od glavnih modela i uzor prema kojem se deca oblikuju i ophode u toku svog odrastanja. Da bi se dete motivisalo u porodici veoma je važno da dete ima sigurnost u porodici ljubav svojih roditelja. Ukoliko dete bude imalo navedene osobine ono će lakše biti motivisano od strane svojih roditelja ili lično motivisano za postizanje pojedinih rezultata. Deca moraju znati i osećati da ih roditelji vole i da su im oni neko uz kojih ono odrasta u odraslu i zrelu ličnost. Ukoliko roditelj zapovedi detetu da izvrši neki zadatak , da pomogne roditelju sa puno ljubavi, pažnje i saosećanje prema detetu ono će ispuniti sa radošću. Ali zato je veoma bitan međusobni odnos između roditelja koji treba biti baziran na međusobno uvažavanje i poštovanje. Jako je važno istaći da roditelj uvak sasluša dete o svemu onome što mu dete želi reći , pogotovu o igrama. Kada govorimo o motivaciji možemo reći da postoji spoljašnji i unutrašnja motivacija. Spoljašnja motivacija se bazira na tome da dete postiže neki uspeh, realizaciju pojedinih zadataka na osnovu neke nagrade. Pa će dete u pojedinijm situacijama izvršavati pojedine zadatke ukoliko mu roditelj nešto kupi, pokloni i sl.
Unutrašnja motivacija se odnosi pre svega na dečje unutrašnje nagone i težnje ka ostvarivanju pojedinih ciljeva. Unutrašnji motivi koji su bitni da dečju težnju su u izuzetnoj tesnoj vezi sa emocijama deteta. Navešćemo primer kako roditelj može motivisati dete ka postizanju i ostvarivanju nekog uspeha:
Ukoliko dete želi da napravi neku građevinu od pojedinih kockica ili da napravi neku životinju ili predmet od kartona ili papira i dok izgrađuje ili gradi a roditelj govori:
„Zašto praviš nered po kući? „Zar si sada našao to da radiš”? “Ti nisi za to jer si suviše mali”! Na taj način se ruši samopouzdanje, stvara negativna slika o sebi, dete stvara osećanje manje vrednosti. Sa druge strane ukoliko roditelj govori detetu u toku dečje igre ako je upitanju neka konstruktorsjka igra (pravljenje građevine) da je to veoma dobro započeo sa građevinom, da je veoma lepo to što se igra, da je izuzetno talentovano. Jako je važno podržavati dete i tada kada bude imalo neuspeha u toku igre, da treba da bude uporno, istrajno i da vežbanjem usavršava pojedine veštine i sposobnosti. Da bi dete steklo unutrašnju motivaciju potrebno je vreme i upornost. Važno je kod dece razviti pojedine osobine a to su: preduzimljivost, istrajnost, sposobnost koncentracije, maštovitost, ljubav prema igri, snalažljivost, sposobnost rešavanje problema, pažljivost. Kada govorimo o preduzimljivosti veoma je važno istaći da kod deteta treba razvijati preduzimljivost. Dakle, ukoliko postoji mogućnost da dete kada započne igru u kojoj će razvijati intelektualne i motorne sposobnosti bude preduzimljivo. Ukoliko dete provodi vreme svakodnevno igrajući se ono će razvijati koncentraciju i preciznost. Da bi bilo uspešno u pojedinim konstruktorskim igrama veoma je važno da budu koncentrisana i da igrajući se vremenom i iskustvom razvijaju preciznost. Dete treba biti maštovito u toku igranja. Mašta je vaoma važna za decu uzrasta 3- 7 godina, odnosno za vreme dok deca pohađaju predškolsku ustanovu. U toku igranja, razgovora sa svojim roditeljima, modeliranja, crtanja dete razvija maštu. Dečje stvaralaštvo je proizvod dečje mašte. U tom periodu veoma je važno podstaći dete na maštu , pohvaliti trud deteta i navesti ga na maštu u toku igranja. Maštanje deteta je izuzetno povezano sa mišljenjem deteta i sa emocijama. Dete može da mašta realne događaje i nerealne. Vrlo često realnost zamenjuje fantastičnim idejama. Vrlo često mašta o svojoj okolini i svemu onome što ga okružuje i što ga čini radoznalim. Dete u periodu od 3- 7 godina vrlo čestro mašta o likovima koji su na televiziji, zatim o likovima koji se nalaze u slikovnicama, bojankama, igračkama, o svojim drugovima. Dečja mašta je vrlo slikovita sa likovima, imaginarnim i realnim događajima. U ranom detinjstvu dete počinje uočavati i razlikovati predmete u svojoj okolini. Kako dete započinje sa maštom? Tako što dete zapaža neke pojedinosti u svojoj svesti, stvaraju slike, zatim počinju ih pamtiti i nakon toga javlja se sposobnosti maštanja i tada dete vrlo često stvara nerealne, fantastične slike, kombinuju ih sa realnim. Treba rteći da se mašta razvija u toku celog detinjstva. U dečjem životu maštom se proširuje intelektualna sfera, razvijaju razna čula, emocije, pokreće dete na aktivnost i radoznalost.


Možemo videti raspon mašte od detinjstva do odrastanja


Od 1-3 godine detinjstvo odrastao čovek






Ljubav prema igri je veoma bitna za dete u predškolskoj ustanovi. Dete treba da voli da se igra i da s ljubalju i radošću pristupa igračkama i igrama. Dete treba razvijati i snalažljivost. Dete će u toku igranja razvijati i snalažljivost, jer će snalažljivoću rešavati pojedine probleme kako bi dovršilo svoju igru sa uspehom. Ukoliko dete shvati pojam snalažljivosti ono će vremenom želeti da se igra i da bude motivisano, jer će snalažljivošću rešavati pojedine probleme igre. Raznim metodama i pomoćnim sredstvima dete će se snaći i na taj način će imati uspeha u određenoj igri. Bitno je da dete bude pažljivo u igri a ne brzopleto. Ono što je važno jeste razvijati i dečju radoznalost. Takođe, roditelji i vaspitači treba pravilno i realno da određuju sposobnosti deteta i da vode računa o njegovom uzrastu. Dete voli da rešava određene probleme ali koje su shodne njegovom uzrastu . Ukoliko detetu zadamo preteške probleme ono će biti obeshrabreno i osećati se bespomoćnim, a prelaki zadaci će nam stvarati preveliku podsticajnost a i stvaraće nerealnu sliku o sposobnostima deteta. Zadatak je vaspitača da realno odmeri sposobnosti deteta kako bi ih deca rešavala sa uspehom. Treba istaći da ne treba navikavati dete da rešava pojedine probleme igre pod pritiskom i pod atmosferom u kojoj vlada tenzija i netrpeljivost i pod uticajem nekog spoljašnjeg motiva i da ne treba se plašiti grešaka i žurbi. U spolajšnje motivisanje spadaju nagrade i kazne.
Nagrada se odnosi na to da ukoliko dete bude postiglo neki uspeh biće za to nagrađeno. Na osnovu toga dete želi da postigne neki uspeh jer zna da će ga roditelj nagraditi za postignuti uspeh. Roditelji nagrađuju dete na različite načine. Najčešće kupovinom poklona i na osnovu nagrade dete teži ka ostvarivanju ciljeva. Druga vrsta spoljašnje motivacije jeste putem kazne. Ukoliko dete ne želi da ostvari neki cilj ono će biti kažnjeno. Na taj način dete se motiviše da postigne neki određeni uspeh putem kazne. Materijalnme nagrade mogu imati vrlo negativnog efekta. Negativni efekat koji se može postići nagrađivanjem je deca koja ne dobijaju nagradu mogu da se osećaju neuspešna. Prema nekim autorima pohvala ima vrlo pozitivniji efekat i vrlo je značajna za dete za razliku od materijalne nagrade. Bitno je da roditelji ponekad i nagrade svoje dete , ali je veoma važno da nagrade kod dece ne postane jedini i glavni razlog za postizanje cilja. Postavlja se pitanje kako kod dece razviti unutrašnju motivisanost od strane roditelja. Deca treba imati mogućnosti da odlučuju o tome čime će se igrati, na koji način će učiti, kako će učiti, kojojm brzino i sl. Važno je istaći da unutrašnja motivacija dece je postepen proces koji se stiče u toku detinjstva, a pogotovu u predškolskom periodu. Važni elementi unutrašnje motivacije su: spremnost za svesno sticanje znanja, angažovanost roditelja i vaspitača u razvijanju kognitivnih, konativnih sposobnosti.




Moralno vaspitanje dece

Moralno vaspitanje dece je jedna veoma važna sfera u razvoju deteta. Veoma često bi se zapitali šta je to moral? Reč moral potiče od latinske reči moralis- što znači moralni i mores- običaj, život, što znači moralan, koji pripada moralu, živi u skladu sa moralnim propisima. On u sebi sadrži principe, norme, pravila i zahteve koji određujui usmeravaju, kanališu ponašanja ljudi u društvenom i ličnom životu. Moral podrazumeva skup punašanja i normi kojim se reguliše odnos u društvu i odnos sam prema sebi. Izgrađivanje moralnih osobina kod dece podrazumeva ostvarivanje poželjnih osobina koje su vrednovane u društvu. Nauka koja se bavi proučavanjem morala naziva se etika. Moralno vaspitanje podrazumeva da dete razume i shvati svoju okolinu, svoju porodicu, svoje društvo i da se ophodi prema njime sa razumevanjem, pažnjom, ljubavlju i sa tolerancijom. Za razvoj moralnih osobina kaom što su poštenje, razumevanje drugih, saosećanje, poštovanje i sl. je veoma bitna socijalizacija kojom se stvara moralna svest. Moralna svest ima tri elementa:
1. Intelektualnu (razumevanje i poznavanje moralnih principa na osnovu kojih se postupa).
2. Emocionalnu ili afektivnu ( osećanje zadovoljstva ukoliko dete uradi neku moralnu stvar i osećanje nezadovoljstva za urađenu nemoralnu stvar).
3. Konativna ili voljna ( detetova spremnost za donošenje odluka u skladu sa moralnim normama).
Predškolski period je veoma važan za stvaranje moralnih osobina. U periodu od 3- 7 godina je vreme kada dete od pojedinih faktora kao što su roditelji, vaspitači, društvena sredina, grupa vršnjaka razvija moralnu svest i moralne osobine. Postavlja se pitanje ukoliko dete živi u porodici u kojoj ne vladaju moralni propisi među članovima porodice, da li će dete razvijati moralne osobine? Jako teško, zato što dete „kopira“ roditelje a pogotovo u periodu kada dete pohađa predškolsku ustanovu. Zatim, ukoliko dete živi u nekoj određenoj socijalnoj sredini u kojoj dominiraju neki nemoralni elementi ono, takođe, neće uspešno razvijati moralne osobine. Moral ima pojedine funkcije a to su: gnesološka, regulativna i vaspitna. Gnesološka funkcija se ogleda u uzajamne odnose ( međuljudske uzajamne odnose, tj. na međuljudsku interakciju). Ostvaruje se u moralnim pogledima , ocenama, normama, osećanjima, postupcima. Regulativna funkcija nastoji da uskladi i regulišerelacije između čoveka prema čoveku, porodici i društvu. Vaspitna funkcija morala bazira se na organizovanom i usmerenom radu da se kod vaspitanika formira poželjni moralni kvalitet.
Koji su to zadaci moralnog vaspitanja? To su, pre svega, usvajanje odgovarajućih etičkih znanja, vrednosti, normi, principa opštedruštvenog morala, zatim razvijanje moralne volje, adekvatno moralno ponašanje. Jedna od teorija moralnog razvoja je teorija Žan Pijažea (1896-1980) koji je svoje ispitivanje započeo proučavanjem dečjih igara, na koji način deca prihvataju pravila u igri i kako ih se pridržavaju. Da bi dete razvijalo i steklo moralne osobine bitno im je iskustvo. Dakle, potrebno je da u okviru moralnog vaspitanja vrednujemo životno iskustvo deteta i omogućavamo da se ona proširuju putem različitih praktičnih delatnosti: u igri, radu, učenju, sportu, domaćim obavezama i sl. Najefikasniji put prihvatanje moralnih normi je konkretna aktivnost koja sadrži pogodne mogućnosti za vežbanje ponašanja, formiranje navika, umenja i pozitivnih crta karaktera. Za razvoj moralnih osobina kod dece u predškolskom periodu je veoma važna socijalizacija. Predškolske ustanove su veoma značajne za ostvarivanje socijalnih kontakata među svojim vršnjacima a samim tim i ostvarivanje socijalizacije. Sasvim je sigurno da dete ne može u porodici da ostvaruje socijalne kontakte kao u predškolskoj ustanovi, pre svega iz razlga što tamo može da se igra sa ostalom decom. U predškolskoj ustanovi dete ima mogućnosti izbora sa čim će se igrati, kojom igrom će se igrati i sl. Moralne osobine mogu se razvijati i u toku aktivnosti i na neposredni uticaj vaspitača prema deci. Npr. u jednoj vaspitnoj grupi sasvim sigurno ima dece koja dolaze iz raznih sociokulturnih, obrazovnih, socioekonomskih porodica, različitih socijalnih sredina , pa će se odraziti na decu vrlo pojedinačno. Pa tako da će se naći vaspitnoj grupi koja će biti introvertna (povučena) i ekstrovertna koja su okrenuta ka socijalnim kontaktima, zato je veoma bitna uloga vaspitača koji će ako se radi o povučenom detetu , detetu koje je stidljivije u položaju nekog vođe u toku neke igre za koju je potreban vođa ili predstavnik te igre. Sasvim je sigurno da će doprineti razvoju emocionalnog pouzdanja, sigurnosti, podsticati socijalizaciju. Deca ikoja su sklona ekstrovertnom ponašanju , deca koja smatraju da su hrabrija od druge, koja ispoljavaju agresivnost prema ostaloj deci može se dati prilika da se brinu o mlađima da bi se razvio zaštitnički stav i odgovornost. Zatim deca u predškolskoj ustanovi prilagođavaju se jedna drugoj. Prilagođavanje drugoj deci je sposobnost koja se stiče druženjem sa ljudima, zahvaljujući kome se formiraju mnoga individualna svojstva ličnosti. Za razvoj moralnih osobina deteta je veoma važan primer ljudi oko njega, odnosno njegova bliža socijalna sredina. To su ljudi sa kojima roditelji stupaju svakodnevno u interpersonalnim kontaktima kojim deca ostvaruju emocionalne odnose. U dečjem vrtiću u toku igre dete, pored interpersonalnih kontakata sa vršnjačkom grupom i vaspitačem razvija moralne osobine. U toku igranja dete razvija samostalnost, pozitivan odnos prema sredini, roditeljima, vršnjacima, korigovanje pojedinog ponašanja pojedine dece i dr. U toku igre dete mora da poštuje određene pravila dok se igra sa drugom decom, uvažavaju njihovo mišljenje,njihove emocije, težnje i na taj način dete će formirati moralna svojstva koja su veoma bitna za dalji period detinjstva. U dečjem vrtiću dete razvija i samostalnost. Dok se dete druži sa drugom decom ono upoznaje njihove želje, težnje, mišljenje itd., stiče socijalna iskustva i ona su veoma značajna za stvaranje kreativnosti. Dok se druži sa drugom decom dete upoznaje sebe, svoje mogućnosti. U toku vaspitno- obrazovnog rada kroz pojedine aktivnosti dete uči pojedine osobine glavnih junaka književnih dela. Pa tako na primer ako dete uči neku bajku, basnu ili pesmicu ono će uočiti neke osobine glavnog junaka kao što su hrabrost, poštenje, ljubav, upornost, znatiželjnost, poniznost, vera, prijateljstvo i sl. Te osobine će uticati na dalji razvoj deteta i formiranje navedenih svojstava koje svakako da spadaju u moralne osobine. Za dete u predškolskom uzrastu porodica, socijalna sredina i vršnjačka grupa su glavni faktori za razvijanje moralnih osobina. Mikroelementi ovih fakotara su: institucije, organizacije, škole, sredstvo masovnih komunikacija su veoma važni za formiranje dečjeg ponašanja. Dete će najčešće usvajati dobre ili loše osobine putem identifikacije.
Od najranijeg detinjstva sa 3 ili 4 godine dete počinje da formira moralni karakter a najveći uticaj imaju roditelji i porodica. Polaskom u predškolsku ustanovu roditelji usmeravaju dete , izgrađuju sliku vaspitača, njegove osobine predstavljaju detetu, prikazuju predškolsku ustanovu, mesto u kokme dete živi i sl., i na taj način dete izgrađuje moralne vrednosti i osobine. Roditelji i porodica utiču svakodnevno na dete u izgrađivanju moralnih vrednosti i to, pre svega, svakodnevnim interpersonalnim kontaktima. Da bi dete razvilo moralne osobine potrebno je vreme koje zavisi od intelektualnih i socijalnih faktora. Roditelji su detetu glavni i osnovni primer u ponašanju i prihvatanju poželjnih ili nepoželjnih društvenih vrednosti. U koliko roditelji u toku interakcije sa svojom decom govore o nečemu što nema nikakvu društvenu vrednost i da prikazuju ga detetu kao poželjni oblik ponašanja, dete će smatrati prihvatljivim načinom ponašanja u društvu a samim tim će odstupati od moralnih normi. Navešćemo primer: Ukoliko majka ili otac govori detetu da je dok je kupovao namernice prevario trgovca jer nije platio određeni proizvod, ili se trgovoac zabrojao pa nije lepo vratio kusur, tada vrlo često dete pokušava na manje ili više sličan način da prodavce , roditelje ili svoje drugove. Zato je vrlo važno da roditelji svakodnevno razgovaraju sa decom ističući i osobine drugih ljudi sa kojima stupaju svakodnevno u kontaktu, ukoliko ih prevarimo, iskažemo laž ili ih na neki način obmanimo da je to veoma loše da i drugi ljudi imaju ista prava i obaveze u društvenom sistemui da treba zajedno da jačaju društvene vrednosti.





Uticaj vaspitača na dečije ponašanje



Period kada dete polazi u predškolsku ustanovu je veoma važan za dete za sticanje pojedinih oblika ponašanja. Jedan od glavnih faktora za formiranje dečijeg ponašanja jesu roditelji, odnosno porodica. Dok je dete sasvim malo njemu je dovoljno da zadovolji svoje osnovne biološke potrebe kao što su potreba za hranom, vodom, snom, vršnjenjem detetkcije( pražnjenje organizma). Kako dete odrasta sa oko 3 godine ono zahteva pored navedenog da se igra, druži sa ostalom decom. Za kasniji period odrastanja neće biti dovoljna porodica koja će uticati na dečije ponašanje, već če uticati i društvena grupa, vršnjaci, crkva ( sticanje duhovnih vrednosti), institucije i kao glavni faktor vaspitač. Dete kada pođe u predškolsku ustanovu ono najviše vremna provodi sa vaspitačem i sa svojim roditeljima. Dakle, dok se dete nalazi u predškolskoj ustanovi vaspitač je vrlo važan u regulisanju dečijeg ponašanja. Kako bismo mogli definisati ponašanje?
Kao određeno reagovanje ili postupanje u nekoj određenoj situaciji. Treba reći da dete dok se nalzi kući sa svojim roditeljima ima centarlno mesto u porodici. Roditelji obezbeđuju detetu sve sve što mu je potrebno kako bi odraslo u srećnoj i zdravoj porodici. Vrlo često dete zadovoljava svoje potrebe za hranom, igrom, spavanjem kad god oseti potrebu. Predškolske ustanove predstavljaju mesto gde deca imaju ista prava i iste obaveze. Jedna od glavnih smernica sa kojom se susreće vaspitač u predškolskoj ustanovi jeste uticaj porodice na dete. Dete dolaskom u predškolsku ustanovu donosi model ponašanja iz porodice. Zadatak vaspitača je da koriguje, usmerava, vaspitava i obrazuje decu od 3- 7 godina. Ono što je jako važno jeste lični primer vaspitača. Vaspitač je glavni primer ili uzor za decu u predškolskoj ustanovi. Lični primer vaspitača je od presudnog značaja za izgrađivanje ličnosti deteta. Šta dete prvo zapaža kod vaspitača? Prvo fizički izgled vaspitača (urednost, čistoću...), zatim, intelektualno- emocionalnu sferu, pristupa vaspitača, odnos prema deci. Ljubav, poštovanje, prisnost, razumevanje itd. To su vrlo važni elementi koji utiču na ponašanje deteta. Vaspitač neće dopustiti detetu da radi sve što poželi u predškolskoj ustanovi ili sve da radi ono što radi kući, već će sprovoditi vaspitno- obrazovni rad kojim će uticati na dečje ponašanje. Dok su deca u porodici oni imaju više prava nego u predškolskoj ustanovi. Treba reći da se često, ukoliko dete ima previše slobode u porodici, može govoriti o mogućnosti razmaženog deteta i obično se ta pojava naziva egocentrizam. Dakle, dete sebe stavlja kao jedinog koji ima prava na sve,a zanemaruje potrebe druge dece. Navešćemo primer: Ukoliko se na stolu nalaze igračke za njega i ostalu decu u vaspitnoj grupi i ono uzme sve igračke sa stola nedajući drugoj deci. Vremenom dete stiče uvid u ravnopravnost sa ostalom decom i prava druge dece na sve ono u vrtiću što ima i ono. Najčešće za pojavu egozentrizma su odgovorni roditelji i uzrast deteta. Roditelji su sve dopuštali detetu, nastojali su da uvek , po svakoj ceni, održe dečje raspoloženje i nisu se usuđivali da remete dečju radost bilo čemu. Da bi dete nadvladalo egocentrizam potrebno je vreme, socijalno iskustvo, zatim veoma je važno kod deteta razvijati osećanje prema drugima. To je tzv. afilijativni motiv. Vrlo je važno započeti od najranijeg detinjstva shvatanja potrebe drugih. Vrlo je važno da roditelji nauče dete šta sme a šta ne sme. Dakle, šta je dozvoljeno detetu a šta nije dozvoljeno detetu. Ukoliko dete savlada to u porodici ono će se veoma lako adaptirati predškolskoj ustanovi i vaspitač će imati manje uticaja na dečje ponašanje. Dok dete koje nije savladalo zahteve, vaspitač će imati obavezu da u nekom određenom vremenskom periodu kod deteta razvije ravnopravnost i jednakost sa ostalom decom u vaspitnoj grupi. Zadak vaspitača je da kod dece u toku vaspitno- obrazovnog rada kod dece navikava na red, obavezu i dužnosti. U vrtiću dete stiče obaveze da menja svoju obuću, da se samo oblači, svlači, da pere ruke. Na taj način dete postaje disciplinovanije, poslušnije, stiče korisne navike i smisao za vaspitno- obrazovni rad. Najčešći oblici nepoželjnog ponašanja kod dece koja pohađaju predškolsku ustanovu su: nepažljivost, nespretnost, stidljivost, neposlušnost. Uloga vaspitača je da utiče na ponašanje, da koriguje i prikaže poželjne oblike ponašanja. Sasvim je sigurno dad ok je dete sasvim malo ima i manju pažljivost od odraslih, pre svega zaookupiranosti igrom i svakodnevnim događaijm, vrlo često se javlja rasejanost kod dece. Nepažljivost deteta se bazira pre svega na nedostatak pažnje o onome o čemu govori vaspitač. Vrlo često će se dešavati da vaspitač govori detetu da donese neku igračku koja se nalazi u radnoj sobi, ili zadaće za domaći da zajedno sa roditeljima nešto naprave, da donese u vrtić i da dete zaboravi ili da uradi nešto drugo što nije rečeno. To će se događati zbog nedovoljno pažnje deteta. Zato je veoma važno da vaspitač razvija pažnju kod dece. Kako će vaspitač razvijati pažnju kod dece?
Bitno je da vaspitač govori jasno i glasno detetu, da upita dete da li ga je razumelo o onome što treba da uradi i sl. Ukoliko se posveti vreme i govori više puta detetu na razvijanje pažnje ono će pospešiti pažnju. Sasvim je sigurno da dete neće biti pažljivije ako vaspitač bude krut, grub i ako govori visokim tonom, već će biti još nepažljivije, zato vaspitač treba da govori niskim tonom, ljubazno sa puno razumevanja, sa puno ljubavi. Sledeći nepožljeni oblik ponašanja kod dece koja pohađaju predškolsku ustanovu i sa kojim se susreće vaspitač je nespretnost. Vrlo često možemo čuti u porodici kako roditelji govore deci : Kako si nespretan! Zašto ne paziš kad se igraš! Tako dete dok sedi za stolom može vrlo često da povuče stonjak , obori tanjir, čašu i tada roditrelji vrlo često grde svoju decu viskim tonom. Na taj način dete postaje plašljivije, već je potrebno da roditelj govori detetu o nespretnosti, da se to svakom događa i da je potrebno vreme i iskustvo u razvijanju spretnosti. Zadatak vaspitača je da zajedno sa decom razvija spretnost. Spretnost se razvija kroz igre i učenja pojedinih sposobnostii veština. Igrajući se sa drugom decom dete će razvijati spretnost, dete će razvijati manipulativne sposobnosti, mišićni i koštani sisitem šake i nogu. Zatim može se vrlo često javiti stidljivost koja će uticati na dečje ponašanje. Vrlo često se dešava kada vaspitač govori sa decom da ona budu ćutljiva, savijene glave, da pocrvene i ne daju odgovore ili daju sa kratkim odgovorom da ili ne. Stidljivost kod dece se javlja oko 5 godine. Kada dete pođe u predškolsku ustanovu tada se odvaja od roditelja i počinje da svakodnevno provode vreme sa vaspitačem. Za njih predstavlja jedno novo lice sa kojim se dete igra i uči. Na početku vrlo često javlja se stidljivost. Baš iz tog razloga što ga ne poznaju, ali vremenom na osnovu njegovog pristupa dete se navikava na vaspitača kada i nastajke stidljivost. Vaspitač u svakodnevnoj interakciji sa decom uči, razvija intelektualne i motorne sposobnosti dece. Kroz učenje i igranje, druženjem sa ostalom decom u vrtiću smanjuje se i stidljivost deteta. Sasvim je sigurno da kada dete pođe u predškolsku ustanovu da usled nepoznatosti vaspitača, druge dece, ostalih vaspitača biće stidljivo. Ako dete vrlo često doživljava stid , ono postaje stidljivo, nesigurno i nema povrenenja u sebe. Veoma je važno da stidljivom detetu vaspitač posveti dovoljno pažnje , ljubav i sigurnost. U toku igre stidljivo dete treba biti prihvaćeno od ostale dece u vaspitnoj grupi, uvaženo, ohrabreno od strane vaspitača i ostale dece. Ukoliko deca čuju od vaspitača da govori detetu da “treba da se stidiš” tada će se dete osećati obeshrabreno, poniženo, a i ako čuju ostala deca tada će ga i grupa vršnjkaka ismejavati. Svako dete u predškolskoj ustanovi ima pojedine sposobnosti koje razvija u toku detinjstva. Bitno je vaspitač da ih uoči kako bi podsticao dete na razvijanju tih sposobnosti. Vaspitač ne sme dopustiti da dete pocenjuje svoje sposobnosti. Sledeći nepoželjni oblik ponašanja koje susurećemo u predškolskoj ustanovi je neposlušnost. Dok je dete sasvim malo u prodici roditelji ne obraćaju dovoljno pažnje na dete kada je u pitanju poslušnost deteta, pa većinom stvari obavljaju roditelji umesto njih. Pa tako kada roditelji zahtevaju da dete nešto uradi ili da donesu oni odbijaju. Period od 3- 7 godina je period kada je dete zaokupirano igrom i kada najviše vremena provodi igrajući se. Roditelji trebaju da detetu zadaju onoliko obaveza koliko dete može da istraje. Dakle, potrebno je poštovati psihofizičku zrelost deteta. Ukoliko dete dođe u predškolsku utanovu i bilo je poslušno od strane svojih roditelja iizvršavali ono što su roditelji zahtevali od njih vrlo će se odraziti u predškolskoj ustanovi kada je u pitanju poslušnost deteta od strane vaspitača. Da bi dete bilo poslušno u predškolskoj ustanovi vrlo je bitan stav vaspitača i odnos prema deci. Dok je dete u uzrastu od 4- 5 godina bitno je u zahtevanju vaspitača kada je u pitanju poslušnost deteta, da uradi zajedno sa vaspitačem. Vremenom dete se osamostaljuje u izvršavanju vaspitačevih zadataka. Posle nekog vremena vaspitač može zahtevati od deteta da bude poslušno a zatim kada dete pođe u susret vaspitaču da vaspitač krene u susret detetu kako bi se zajedno vratili. Sa uzrastom od 5- 7 godina dete se može osamostaljivati u izvršavanju zadataka vaspitača. Vaspitač treba dozvoliti detetu da se igra i kroz igru zahtevati da bude poslušno. Ne treba zahtevati svakodnevnu poslušnost po čitav dan, a da uskrati detetu za odmor, igru, obrok, spavanje, već kada je neophodno. Dete treba vremenom osećati dužnost i obavezu prema vaspitaču kada su u pitanju zahjtevi vaspitača. Vrlo je važno poslušnost deteta predstaviti i drugoj deci, kako bi druga deca čula i videla primer. Ukoliko dete bude poslušno vrlo je važno pohvaliti dete pred drugom decom.






avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pet Mar 03, 2017 4:32 pm

Razvoj dečije samostalnosti


Odlaskom u predškolsku ustanovu predstavlja nešto novo u dečjem životu. Dok je dete u porodici, roditelji su veoma važni elementi u podizanmju deteta, pružanju svih onih elemenata koji su neophodni za pravilan rast i razvoj. Dok je dete malo ono zna da su roditelji ti koji će mu pružiti svu neophodnu pomoć. Polaskom u predškolsku ustanovu dete treba da savlada potrebu ostanka u vrtić sa svojim vaspitačem i ostalom decom. Da bi dete ostajalo u vrtić bitno je da roditelji svakodnevno razgovaraju sa decom i da izgrađuju pozitivnu sliku prema vaspitaču i predškolskoj ustanovi. Sasvim je sigurno da dete na uzrastu od 3- 4 godina ne može biti samostalnije od deteta od 7 godina pre svega zbog uzrasta, a zatim zbog socijalnog iskustva deteta i veće količine znanja koje je steklo u toku odrastanja. Da bi dete steklo samostalnost vrlo je važno da savlada neke bitne svakodnevne potrebe a to su: potrebe za samostalnom ličnom higijenom, obuvanjem , oblačenjem, druženjem i igranjem sa ostalom decom, pravilnom interakcijom sa odraslima itd.
Polaskom u predškolsku ustanovu dete će zajedno sa ostalom decom učiti sve potrebne elementarne potrebe koje su značajne za izgrađivanje i razvijanje ličnosti. U vaspitnoj grupi, sasvim je sigurno, da će biti dece koja neće uspeti odmah da savladaju pojedijne zahteve vaspitača pa će im biti potreban vaspitač, roditelj ili neki drug, drugarica iz vaspitne grupe, pa će se dete osećati nesamostalno. Ali u razvijanju samostalnosti je potrebno vreme i trud kako bi dete razvilo samostalnost i obavljalo sve potrebe samo i to bez potrebe vaspitača. Socijalnim iskustvom, znanjem, pojedinim veštinama, dete će se osamostaljivati i sticanje potrebnu samostalnost. Veoma je važno reći da ukoliko želimo da dete stekne samostalnost vrlo je važna podrška vaspitača i ukoliko se dete igra treba ga podržati u tome a ne preuzimati ulogu deteta i raditi ono sve što bi trebalo da radi dete. Vaspitač je potrebno da hrabri dete. Već na uzrastu od 3- 5 godine dete pravi neke određene planove, izmišlja, preduzima i ne treba ga ometatai već ga osamostaljivati i podržavati. Na razvijanju samostalnosti treba započeti od najranijeg detinjstva,a ne odjednom. Dakle, samostalnost se razvija postepeno. Vrlo je bitno u sticanju samostalnosti podrška vaspitača a ne plašenje. Dete koje pohađa predškolsku ustanovu zna šta je strah i bojaznost, ali dete uz pomoć roditelja i vaspitača treba savladati strah. Ukoliko dete treba nešto da uradi , bitno je da mu vaspitač to dozvoli, a ne da govori : „ Neka ja ću to da donesem ili da uradim, ti si još mali!“ Roditelji ne trebaju da tuku svoje dete ukoliko dete ne može odmah da nauči neku veštinu ili sposobnost ( vezivanje pertli na patikama ili cipelama, umivanje itd.), već je potreban osmeh vaspitača i roditelja, pre svega zajedničko prevazilaženje neke određene problemske situacije a zatim postepeno osamostaljivanje i sticanje samostalnosti. Vrlo je važan primer vaspitača. Sasvim je sigurno da sva deca u vrtiću neće biti podjednako uspešna u svemu i neće imati podjednaka znanja. Veoma je bitno u sticanju samostalnosti da vaspitač demonstrira praktično prevazilaženje neke određene problemske situacije. Pa tako npr. ukoliko dete ne zna pravilno da pere zube, da obuva patike ili cipele, da se obuče ili da se zakopča, bitno je da to vaspitač pokaže i izvede pred decom kako bi deca videla i naučila određenu veštinu. Potrebno je da svako dete proba i da nauči sve ono što je potrebno. Bitno je da učestvuju sva deca. Ukoliko neko dete ne zna, ne ume ili se teže snalazi u nečemu, recimo u vezivanju obuće, da mu pruže podršku i pomoć ostala deca iz vaspitne grupe. Ukoliko omaložavamo dečiji trud i uspeh dete neće istrajati u onome što je započelo. Dete najčešće nauči neke svakodnevne potrebe koje su važne za samostalnost kroz igre. Jer detetovo ponašanje kroz igru direktno će uticati i nadetetovu samostalnost. Na početku sticanja samostalnosti treba zahtevati od deteta od lakših zadataka ka težim. Treba reći da od treće godine javlja se fenomen koji se naziva „negativizam“. Šta zapravo zunači negativizam? Predstavlja spuprostavljanje odraslima. Pa tako kada odrasli žele da predlože nešto detetu ( šetnju, kupovinu neke igračke, posetu bioskopu i sl.) ono odbijai suprotstavlja se svemu odraslom. Treba naglasiti da neghativizam nije isto što i neposlušnost. Za sticanje detetove samostalnosti veoma je važno ponašanje odraslih. Vaspitač treba da posveti dovoljno vremena da bi dete savladalo sve ono što je neophodno kako bi steklo samostalnost, jer su deca u tom periodu neiskusna u socijalnim kontaktima i psihofizički su nezrela.
Vaspitač se treba vrlo adekvatno odnositi prema deci sa puno ljubavi, pažnje i razumevanja, da razume njihove greške i da ih na vrlo adekvatan, stručan način koriguju.




Odnos vaspitača prema deci vaspitnom radu (tipovi autoriteta)





Svakodnevno sa decom u vrtiću radi vaspitač koji izvodi vaspitno- obrazovni rad od koga zavisi intelektualni, moralni, fizičli, estetski razvoj, razvijanje interpersonalnih odnosa, sticanje socijalizacije i sl. Treba reći da je svako dete individua zasebno i ličnost koja je jedinstvena. Tako možemo reći i za vaspitača da je jednistvena ličnost sa deferencijalnim karakteristikama koje su različite od svih ostalih. Jedan od veoma bitnih faktora za vaspitno- obrazovni rad sa decom predstavlja iskustvo vaspitača u radu sa decom, njegove želje za postizanjem većeg znanja, primenjivanje naučno- istraživačkih radova u razvijanju naučnog saznanja. Odnos i pristup prema deci, način interakcije, visina tona, gesatovi, mimike su veoma bitni za vaspitača i za decu. Prema tome mi možemo podeliti tipove autoriteta na:
-autoritarni tip
-anarhični
-demokratski tip autoriteta
Autoritarni tip vaspitanja predstavlja način vaspitanja u kome dominira autoruitativnost. Vaspitač je glavni u svakoj interakciji sa decom, njegov glas se najviše čuje. Ne uvažava tuđa mišljenja, već samo svoje mišljenje potencira i deca ga slušaju bez pogovora. Za svaku predviđenu aktivnost koju deca treba da obavljaju svodi se na naređenje vaspitača. Svaku reč koju vaspitač upućuje deci moraju da slušaju. Vaspitač odlučuije o pravilima igre, koje će dete biti par sa kojim detetom, koja će se vrsta igre igrati, i igraju se pod patronatom vaspitača.
U igri najčešće preovladava tišina i monotonost. Kod ove vrste autoriteta jedinu glavnu reč ima vaspitač. On ne uvažava mišljenje deteta, već on isključivo donosi svaku odluku kada je upitanju vaspitno obrazovni rad. Ne postoji interakcija između vaspitača i deteta i ostvarivanju vaspitno- obrazvovnih potencijala i razvijanja intelektualne i fizičke sposobnosti. U takvoj vrsti autoriteta jako je teško da dete razvije svoje sposobnosti. Vaspitač najčešće koristi nagrade i kazne kao ucenama kako bi deca bila poslušna, kako bi realizovala sve ono što zahteva vaspitač. U toku vaspitno- obrazovnog rada najčešće su zastupljeni sledeći elementi: red, poslušnost i disciplina. Vrlo često je prisutan konflikt, otpor dece koji je potisnut i čekaju trenutak nekontrolisanog izbijanja kao erupcija. U svakoj igri mora biti reda. Ni jedno dete ne sme da iskazuije svoju kreativnost. Svako dete mora biti poslušno u toku igre i mora slušati vaspitača. U autoritarnom stilu vaspitanja deca imaju manje slobode i mogućnost da iskazuju svoju kreativnost, već u toku aktivnosti deca moraju za sve da pitaju vaspitača. Ovim načinom vaspitanja onemogućava se razvijanje volje, samostalnosti i radoznalosti kod dece. Tada vrlo često aktivnost bude dosadna za decu i većina dece bude neinteresantna.
Drugi tip vaspitanja predstavlja anarhični tip vaspitanja koji predstavlja tipičnu suptotnost od prethodnog tipa autoriteta. Dakle, ovde dominira suprotnost od autoriteta a to je anarhija. Kod ovog načina vaspitanjaje deci dozvoljeno sve. Deca mogu da ulaze i da izlaze u toku aktivnosti, zatim, da se igraju igrama kojima god žele. Gotovo da deca imaju jednaka prava u izvođenju vaspitno- obrazovnog rada kao i vaspitač. Vrlo često galame, njihova visina glasa prelazi visinu glasa vaspitača. Nastaje dreka, buka i onemogućava se izvođenje vaspitno- obrazovnog rada. Dete bira tokom čitavog dana čime će se igrati i koliko dugo će se igrati, ne vodeći računa o čuvanju igračaka i vraćanje, pakovanje na svoje mesto. Igračke se nalaze svugd po sobi, Deca ne stiču naviku za čuvanjem igračaka. Po završetku aktivnosti deca ne pakuju svoje igračke, ne vraćaju ih natrag, već stoje razbacane po kutijama. Deca u toku aktivnosti ometaju jedno drugo, pričom, guranjem i nadvikavanjem kako bi se jače čulo od ostale dece. Ovaj način vaspitanja se bazira na mogućnostima fizičkih povreda i psihičku destabilizaciju i nervozu deteta.
Demokratski tip autoriteta je obliki izvođrnja vaspitno- obrazovnog rada koji se razlikuje od predhodnih autoritetra. Vaspitač izvodi aktivnosti tako što uvažava dečije mišljenje, dečiju maštu, volju i zajedno sa decom se dogovoara u izvođenju aktivnosti. Vrlo često u toku aktivnosti dominira radost kod dece, jer sa jedne strane deca poštuju i uvažavaju vaspitača, discipline, zatim red, a sa druge strane imaju slobodu u izražavanju mišljanja i svojih sposobnosti. U toku aktivnosti dete postaje sve sposobnije da planski i organizovano zajedno sa vaspitačem ostvaruje svoje ciljeve koji se postavljaju. Da savladava sve prepreke kojie stoje na putu u ostvarivanju i razvijanju ličnosti deteta. Neraspoloženje deteta, gubitak volje i neznanje, svojim trudom, znanjem vaspitač usmera dete na vapitno- obrazovni rad u kome će se dete razvijati kao jedinstvena celokupna ličnost.
U toku aktivnosti preovladava tišina aili u isto vreme i šala, osmeh i ljubaznost vaspitača kojim će uticati na inteziviranju dečije radoznalosti, krerativnosti u toku učenja kroz igru. Kada su upitanju dečiji likovni radovi, recitovanje pesmica, dete ima mogućnost da se samo izražava kroz slobodu mišljenja, govora i bez straha vaspitača da će biti kritikovano. Dete počinje postepeno da ovladava pokretima u toku igre, da iskazuje svoje želje, čula a to sve čini temelj njegove volje. U toku aktivnosti kod demokratskog tipa vaspitača dete uočava uzročno- posledične veze, logičko zaključivanje i sl. Zatim akda dete recituje, prepričava neku priču ili objašnjava ono upotpunjuje maštom koja mu je veoma bitna u pamćenju, dopunjavanja nedovoljnog znanja i skustva. Dete je veoma slobodno u toku aktivnosti, u ispoljavanju svojih mišljenja, osećanja, potreba, ideja, mašte i vrlo je optimistično. Ne oseća strah kada je upitanju ispolajvanja svojih mišljenja i svega ostalog jer je interakcija između vaspitača i deteta bazirana na međusobnom poverenju, podršci i ljubavi. Vaspitač , kada je upitanju demokratski stil vaspitanja on svojim znanjem, postupcima stalno bodri dete da se pouzda u svoje psihofizičke sposobnosti i priprema ga za savladavanje poteškoća. Dete zna svoje obaveze koje su bitne pre aktivnosti, posle aktivnosti, u slobodnim aktivnostima, ono poštuje dužnosti, ali uz veliku pažnju, podršku vaspitača i tolerantnost ono stiče znanja, pojedine veštine, sposobnosti itd. Vaspitač je vrlo uporan u postizanju dečijih rezulatata, on ih bodri, motiviše i uči, izgrađuje karakter i moralne vrednosti.

Pokazivanje, predstavljanje i prikazivanje



U izvođenju vaspitno- obrazovnog rada nije dovoljan samo razgovor vaspitača sa decom, već je potrebno i demonstriranje tj. pokazivanje pojedinih događaja, pojava, predmeta, procesa kako bi deca dočarala svojim vizuelnim, auditivnim, olfaktaktivnim, gugtastivnim čulima. Ukoliko učestvuje veći broj čula dete će moći objektivnije da sazna o svemu onome o čemu govori vaspitač. Jedan od načina razvijanja pažnje,čula, mišnjenja i pamćenja kod dece jeste pokazivanjem. Vaspitač pokazuje deci neku određenu sliku, predmet, pojavu, proces, životinju, biljku, didaktički materijal i dete pre svega vizuelno posmatra i uči, zatim ima mogućnosti da opipa nešto o čemu se uči u vrtiću, da razvije percepciju. U toku posmatranja dete uči veličinu, proporcije nekog određenog predmeta, masu, količinu, boje itd. Deca u vrtiću pokazivanjem posmatraju kako bi uočila neke važne karakteristike, osobine, svojstva, uzročno- posledične veze i sticanje pojedinih utisaka. Ono što vaspitač pokazuje deci uskladu je sa njihovim uzrastom, intelektualnim i motoričkim sposobnostima, njihovim interesovanjima, povezano je sa njihovom socijalnom sredinom, sa njihovim iskustvom i sl. Vaspitač će time što pokazuje razviti interesovanja kod dece, želju za igrom i učenjem. Deci u predškolskoj ustanovi se najviše prikazuju slike, ilustracije na kojima se najčešće nalaze: deca, ljudi, biljke, životinje, priroda, prirodne pojave kao što su padanje kiše, snega, grada, slana, magla, sevanje, ishrana životinja, njihovo odrastanje i život, nastanak i razvoj biljaka ( od klijanja do cvetanja) i td. Sve ono što vaspitač pokazuje deci ona treba da ih poveže sa svojim iskustvima koje će im omogućiti razvijanje intelektualnih sposbnosti. Deca uče šta je sve nephodno za pravilan rast i razvoj živih bića i biljaka. Pokazivanjem deca uče pojedine sposobnosti, veštine, shvataju materije koje ih okružuju. U pojedinim aktivnostima pokazivanjem od strane vaspitača deca će shvatiti potrebu i značaj vazduha ( živim bićima, biljkama, pojavama, procesima...), zatim svetlosti toplote i sl. On u toku aktivnosti pokazuje detetu kako treba da izvodi određenu pokretnu igru, zatim kako će izvoditi određenu telesnu vežbu. Vrši ekspilakaciju, demonstrira i dete uči uglavnom kroz igru. Vaspitač će vrlo često u vaspitno- obrazovnom radu sa decom koristiti i prirodne materijale koje će mu biti vrlo bitne za pokazivanje. Deca će sticati znanje o pojedinim biljkama, njihovim plodovima i boji lišća koje zavise od godišnjih doba. Koje vrste voće i povrća postoje, šta je to karakteristično za njih itd. Prikazivanje podrazumeva korišćenje audiovizuelnu tehniku ali i razvijanje i usavršavanje olfaktovnih i gustativnih osobina. Audio- vizuelna tehnika se najčešće koriste za prenošenje slike i zvuka ili slike i zvuka tj. metrijali koji se dele na: auditivne ( magnetofonske zapisi, cedeovi, gramofonske ploče, radio i televizijske emisije). Uz pomoć slika i zvuka deca razvijaju interesovanja, percepciju, zananje, mišljenje, pamćenje. Prikazivanjem pojedinih sadržaja deca stiču saznanja, shvataju uzročno- posledične veze itd. Vrlo često dok vaspitač prikazuje deci neki sadržaj o kome će razgovarati sa njima, razvijaju maštu i kreativnost. Prikazivanje ima mogućnoost vođenje dece u daleke svetove. Učenje o njihovim životima, klimi, kulturi, tradicijama jednog naroda i sl. Vrlo često deca mogu učiti kako se treba ponašati u saobraćaju, na pešačkom prelazu, kako se treba kretati pomoću semafora itd. Zatim deca mogu učiti o pravilnom obliku ponašanja. Kako deca treba da postupaju sa njihovim roditeljima, vaspitače, sa svojim drugovima, sa životinjama i dr. Na taj način deca razvijaju opažajno- predstavno mišljenje. Vrlo često deca mogu da predstavljaju minijaturne makete uz pomoć kojih mogu da nauče važne osobine , karakteristike i pravila.
Prikazivanje auditivnim tehnikama

Kada govorimo o auditivnim tehnikama obično mislimo o pojedinim sadržajima koje se emituju i prenose deci putem zvuka. Uz pomoć čula sluha usvajaju informacije, uče i igraju se. Auditivne tehnike mogu pomoći deci u toku slobodnih aktivnosti, usmerenim aktivnostima, u toku pokretnih igara i sl. Prikazivanjem auditivnim tehnikama najčešće se primenju je u vrtiću deci svih uzrasta a pogotovu deci predškolskog uzrasta. Na ovaj način deca razvijaju auditivne percepcije. Vaspitač najčšće deci omogućava slušanje pojedinih zvukova kao što su glas ljudi, životinja, zvukove prirodnih pojava, zatim pištaljke saobraćajnog milicionera, zvuk vatrogasnih ili ambulatnih kola, određene šumove iz prirode, popularnih muzičkih dela, dela poznatih pisaca, pesnika i sl. Može se vrlo često kombinovati zvuk, muzika, pojedini glasovi, što će omogućiti razvijanje mašte kod dece, radoznalosti, razvijanje govora. Oponašajući pojedine zvukove dete uvežbava izgovaranje pojedinih glasova itd. Vrlo je važno reći da je bitno da vaspitač pripremi sve što je bitno pre aktivnosti kako bi se olakšalo slušanje, praćenje i razumevanje svega onoga što se emituje. Vrlo često vaspitač govori o svemu tome što su deca čula i podstiče na razvijanje mišljenja, pamćenja, pojedina iskustva. Vrlo često u toku likovne aktivnosti deca crtaju, boje ono što su čula, izrezuju i lepe kako bi razvijali i motoričke sposobnosti ali i umetničko stvaralaštvo.
Prikazivanje slikama

Vaspitač vrtlo često koristi i slike kako bi prikazao deci neki određeni sadržaj, događaj, proces, pojavu, predmet ili živo biće. Najčešće se prilikom maštanja i pričanja na razne načine koriste slike ( ljudi, životinja, biljaka, predmeta, pojava…), serije slika (etapno ili u delovima prikazivanje neke određene bajke, basne, pesme i sl.), dijapozitivi i dijafilmovi za dijaprojekciju, ilustracije za flanelski aplikator, figure i makete za stono pozorište, lutkarsko pozorište, filmovane priče i grafofolije. Deca najčešće na slici mogu da vide ljude ili decu, životinje( njihov način života,, ishranu, vrste i načine odrastanja itd.), zatim biljke i drveće (rast i razvoj krošnje, oblik lišća, izgled u pojedinim godišnjim dobima), predmete ( gotovo sve predmete sa kojima se deca susreću u toku odrastanja, njihovom primenom i namenom, načinom korišćenja, oblikom, veličinom, težinom i sl.), zatim pojave ( grmljavina, sevanje, sneg, mraz, kiša…). Slike koje vaspitač pokazuje deci prilagođene su njihovom uzrastu, interesovanjima, intelektualnim sposobnostima. Oni imaju vaspitnu i pedagošku vrednost. Deci mlađeg uzrasta prikazuju se jednostavnije slike, sa manje detalja i one koje su prilagođene njihovom uzrastu. To su obično jednostavne i konkretne slike koje imaju jedan glavni lik ili predmet. Slike treba da podstiču maštu, kreativnost, želju za učenjem i igrom, podstiče njihova interesovanja. Kako deci mlađeg tako deci i strajeg uzrasta treba prikazivati slike koje neće izazivati strah kod dece ili nerazumljivost. Kod starijih uzrasta pa i kod mlađeg uzrasta slike treba da budu što konkretnije i realističnije kako bi dete moglo da ih uporedi sa životom u prirodi.
Prikazivanje aplikacijama

Vaspitač vrlo često u vaspitno- obrazovnom radu koristi aplikacije kako bi deca učila, stekla znanje, razvila maštu, potrebe za igrom, intelektualne i motorne sposobnosti. Aplikacije su slike koje se prikazuju aplikatorom koje mogu biti od stiropora, flanelskog ili magnetskog. Njih vaspitač pomera kako bi deca učila pojedine likove i njihove događaje, pojave, procese, predmete itd. Najčešće se koriste prilkom čitanja, prepričavanja književnih dela. Vaspitač ih najčešće pravi od stiropora, izrezuje iz novina, lepi na karton na poleđini. Najčešće ih ređa na table ili na stolu kako bi ih deca lepo videla i shvatila sadržaj. Veličina aplikacije i slike na njima treba da budu prilagođene deci uzrasta od 3- 7 godina Vrlo je važno reći aplikacije treba da pobuđuju maštu kod dece. Zatim, da ih navodi na razmišljanje, učenje, pamćenje, da stvori kod njih interesovanja, znatiželjnost, razvije vizuelnu percepciju. Aplikacije najčešće sadrže ono o čemu im govori vaspitač, a cilj je da e deci što lakše dočara priča, bajka ili neka pesmica koja se uči u vrtiću. Dete će lakše zapammtiti pojedine događaje i likove u slikama.
Prikazivanje dijafilmovima, dijapozitivima i grafofolijama

Vrlo često u toku vaspitno- obrazovnog rada vaspitač koristi dijafilmove (prikazivanje slika uz čitanje i pričanje). Dakle, deca gledaju pojedine sadržaje na platnu kroz projekciju. Pored zvučnih efekata , sadrži govor i muziku. Vaspitač bira neki određeni sadržaj koji prikazuje deci o kome posle razgovara sa decom. Takođe može se koristiti i garfoskop sa folijama na kojima vaspitač može crtati odrteđene šematske prikaze, slojeve, etape i povezati pojedine elmente koji se projektuju i na taj način deca uče. Ovo je vrlo interesantno deci predškolskog uzrasta jer na ovaj način deca razvijaju mišljenje, pamćenje, razviaju percepciju, govor, pažnju. Deca se izrazito motivišu i sva deca imaju jednake mogućnosti za praćenje onoga što im vaspitač prikazuje. Vaspitač može omogućiti pomoću grafofolija lakše i interesantnije učenje i prikazati im neke bitne osobine.
Prikazivanje auditivnim sredstvima televizijom i filmom

U predškolskoj ustanovi vrlo često se koristi televizor kojim se emotuju pojedini sadržaji prilagođeni deci od 3- 7 godina. Da bi slobodne i usmerene aktivnosti bile što zanimljivije i intereasntnije deci, vaspitač vrlo često koristi televiziju i film. Najčešće deca gledaju televiziju ujutru na početku vaspitno- obrazovnog rada, u toku slobodnih i usmerenih aktivnosti. Sadržaji koji se prikazuju su prilagođeni predškolskom uzrastu.
Zašto je televizija bitna deci?
Pre svega što svako dete ili bar većina dece ima televiziju kod kuće koju gleda uglavnom sa svojim roditeljima.

Televizija potiče od latinske reč tele –daleko ( i latinske rečI visio - gledanje, viđanje, predstava). Ovaj izraz je prvi upotrebio ruski naučnik koji se zvao Perski 1900 godine na međunarodnom kongresu u Parizu u saopštenju “Električna televizija”. Naučnici i tehničari su su dugo vremena radili na izumu televizije, a napokon 1935 godine su sa Ajfelovog tornja emitovani prvi televizijski program. Kada je nastala televizija? Televizija je otkriće XX veka. Televizija nam omogucava da gledamo događaje kada se zbivaju u celom svetu. U našim krajevima prvi televizijski predajnik je proradio 15.V. 1956 godine u Zagrebu. Naša televizija rastavlja sliku na 625 redova a u svakom redu se ta linija rastavlja dalje na 833 tačkica. Za prenos samo jedne slike potrebno je preneti 625 X 833 =520 625 tačkica Treba rećI da je prvi televizor u boji nastao 1949 godine.

Vrlo je važno reći da se detetu prikaže neki određeni primer ponašanja, način života, zanimljivost kako bi dete naučilo i shvatilo značaj televizije. Vaspitač je taj koji bira šta će deca gledati na televiziji u toku jednog dana ili u toku nekoliko dana. Televizija je zanimljiva deci, pre svega iz razlga što ima ton, sliku (pokretne slike) i boju. Vrlo često vaspitač koristi televiziju kao auditivno sredstvo u toku aktivnosti. Značaj televizije je višestruka. Deca gledanjem televizije razvijaju pamćenje ( vrlo često se prikazuju deci sadržaji koji su vrlo važni kao što su mišljenje), razvijanje govora ( deca na televiziji mogu da gledaju kako neka deca izgovaraju pravilno ili nepravilno pojedine glasove, recituju neku pesmicu, prepričavaju basnu itd. To će ih podstaći na razgovor sa ostalom decom, razvijanje I izgovaranje pojedinih glasove). Na osnove intonacije ( jačini zvuka deca mogu uočiti loše, poželjne, dobre, poželjne ili nepoželjne osobine pojedinih životinja koje se prepisuju ljudima). Zatim deca razvijaju pažnju ( dok gledaju televiziju razvijaju precepciju, opažanje svega onoga što vide na televiziji). Uočavaju uzročno posledične veze ( kada je zima u većini slučajeva pada sneg, ima mraza) kada je leto sija sunce itd., kada duva vetar pomera se krošnja na drveću i sl. Mogu da uočavaju određene motoričke veštine (pravilno skakanjem plivanje, odskok, doskok, puzanje, provlačenje, nadvlačenje, potiskivanje i dr.), zatim razvijanje sovcijalnih kontakata u vršnjačkoj grupi tj. razvijanje socijalizacije ( kako je lepo družiti se sa ostalom decom, poštovati svoje drugove, pomagati im.) Takođe, deca mogu učiti ono što je važno a to je obavljanje lične higijene i samostalnosti kao što su: pranje ruku, pranje zuba, odevanje i sl. Zatim, mogu videti i razvijanje stvaralačkih, umetničkih sposobnosti kao što su vajanje, slikanje, crtanje, modelovanje, izrada pojedinih predmeta itd. Vrlo često će ih podstaći ili biće im “pokretač” ka ostvarivanju ili započinjanju bavljanju pojedinih umetničkih ostvarivanju. Uz gledanje televizije dete uči pojedine sposobnosti i stiče znanja koja ćemu omogućiti lakše uopštavanje i generalizaciju. Sledeća stvar koja je jako bitna jeste prikazivanje filmova.
Najčešće dok su deca u predškolskoj ustanovi na televiziji pored edukativnih televizijskih emisija deca gledaju I filmove.
Film kao audio vizuelno sredstvo javlja se krajem XIX veka I to kada je otkriven kinomatograf, koji je predstavljao uređaj koji se sastojao od kamere i aparata za projekciju filma kao audiovizuelno sredstvo pojavio se 28. decembra 1895 godine. Kada se prvi put pojavio film on se bazirao samo na vizuelnim mogućnostima, dakle, bilo je pokretnih slika bez tona. Kinematograf je mogao da snimi 24 slika u jednoj sekundi.
To su pre svega dečiji animirani filmovi koji traju od 5- 30 minuta a poneki i duže u zavisnosti od uzrasta deteta. Ukoliko je dete mlađeg uzrasta od 3-4 godina televizijski sadržaj, odnosno, film će trajati znatno kraće, a ukoliko je dete starije , tj. na uzrastu od 5- 7 godina ono će gledati filma na televiziji koji traje znatno duže. Deca obično na televziji gledaju bajke, basne, razne filmove u kojima životinje imaju mogućnosti da govore, životinje koje predstavljaju glavne likove koji se druže sa ljudima i koji međusobno pomažu jedni drugima, razne dokumentarce. Zatim to su filmovi u kojima dominira sva godišnja doba, razni predeli dalekih zemalja, zatim domaće i divlje životinje itd. Uglavnom su avanturistički i živopisni sa više likova. U vrtiću filmovi koji se prikazuju auditivnim sredstvima imaju veoma veliki značaj za decu. Pre svega deca mogu da se opuste uz neki dečji animirani film, jer će se pre svega osećati kao kod svoje kuće i sva će deca biti usredsređena na televiziju.


Test povezanosti čula dodira sa čulom vida

Staviti X u kolonu koja opisuje ono što su deca zaključila na osnovu dodira bez čula vida. Odnosno, kako deca mogu zaključiti pojedina svojstva nekog predmeta samo na osnovu jednog čula.


glatko hrapavo mokro suvo tvrdo meko hladno toplo
Plišani meda
led
brašno
plastelin
čaša
šmirgla
flomaster






Govor vaspitača, živa reč vaspitača
(čitanje i pričanje)


Govor, odnosno, verbalna interakcija između vaspitača i deteta i samog vaspitača je osnova za ostvarivanje vaspitno- obrazovnog rada. Od govora vaspitača će zavisiti najviše uspešnosti u realizaciji usmerenih aktivnosti. Govorom vaspitač usmerava dečiju pažnju, pridobija ljubav, razvija radoznalost, maštu kod dece i uspostavlja ravnotežu za razvijanje svih mentalnih i motoričkih funkcija.
Govor vaspitača drugim imenom nazivamo i verbalnom komunikacijom. Govorom, vaspitač se, pre svega, sporazumeva sa decom, zatim razvija intelektualne sposbnosti kao što su misljenje, pamćenje, govor, opažanje itd. Omogućava razvijanje motoričkih sposobnosti kao što su: kretanje, izvođenje pojedinih oblika kretanja, zatim vršI eksplikaciju svega onoga što dete uči u vrtiću i u nekoj određenij vrsti igre. Omogućava da govorom deca shvate pojedine situacije, mogućnosti, vremenska razdoblja, pojedine društvene vrednosti. Govor vaspitača mora biti emocionalno obojen, jednostavan sa puno ljubavi i nežnosti prema deci. Ono što je jako bitno a to je “verbalna identifikacija”. Šta to zapravo znači?
Govor vaspitaca je primer ili uzor deci koja se nalaze u predškolskoj ustanovi. Deca svakodnevno slušaju govor vaspitača koji oponašaju i prihvataju ga kao svakodnevni govor. Uz govor vaspitača, kroz određeno vremensko razdoblje, deca se oblikuju govorom vaspitača koji predstavlja vrednost i značaj za komunikaciju sa svojim roditeljima i ostalom decom, ostalom društvenom sredinom.

Čitanje
Predstavlja izražavanje vaspitačevog govora pomoću nekog teksta. U toku vaspitačevog vaspitno obrazovnog rada veliki deo vremena vaspitač čitajući deci neko književno delo, pesmicu, bajku, basnu, pripovetku i sl. U predškolskoj ustanovi deca nisu ovladala čitanjem zbog uzrasta. Najčešće vaspitač čita deci u toku aktivnosti. Čitanjem i razgovorom deca uče , zatim, pamte sve ono o čemu čuju. Uglavnom u polukrugu sedeći slušaju o onome o čemu im čita vaspitač. Vaspitač čita izražajno i jasno sa veoma blagim tonom i puno emocija. Čitanje mora biti dovoljno glasno, jasno kako bi čula sva deca. Vrlo često čita deci neki tekst koji je vrlo slikovit i zatim razgovara sa njima o njemu. Razgovarajući sa njima deca razvijaju pažnju, maštu i pojedine znatiželjnosti. Čitajući vaspitač kod dece razvija pojedina čula a najvažnije je čulo sluha. Zatim razvija, percepciju, pažnju, kreativnost i ono što je jako važno a to je da deca uče i stiču naviku za sedenjem i slušanjem. Čitanje vaspitača igra veoma značajnu ulogu u njihovom intelektualnom razvoju. Jako je bitno da vaspitač u toku čitanja nekog književnog dela zainteresuje dete, da pospeši njegovu pažnju i omogući detetu da shvati, razume i stvori sliku o svemu onome što im čita. Vrlo je važno da dok čita vaspitač ima vizuelni kontakt sa ostalom decom. Da ponekad, ukoliko je to potrebno klimne glavom i upotrebljava mimike i gestikulaciju, pokrete ekstremitetima kako bi što realnije dočarao i približio deci događaje o kojima pripoveda ili čita.
Opisivanje
Sledeća važna stvar pored čitanja i čitanja jeste opisivanje. Opisivanje se drugim rečima naziva deskripcija. Opisivanje je vrlo povezana i vrlo često neodvojiva od pričanja i čitanja. Vaspitač dok čita ili dok priča on vrlo čestom opisuje neki događaj, neki predmet, situaciju, pojavu... Treba reći da je opisivanje vrlo značajno za decu koja pohađaju predškolsku ustanovu, pre svega što upotpunjava vaspitačevo čitanje ili izlaganje. Opisivanjem dete razvija maštu, stvara slike u glavi koje mu omogućavajuda lakše shvati i nauči o onome o čemu mu govori vaspitač. Najčešće se opisuje rečima i uotpunjava gestikulacijom, mimikom.
Opisivanjem deca stiču radoznalost, pospešuju misaone procese i razvijaju kreativnost. Deca mogu vrlo često dok im vaspitač opisuje pojedine zanimljivosti da uvide značaj i važnost svega toga. Zatim, opisivanjem kod dece se razvija trud i pažnja oko učenja i igru kroz opisivanje. Opisivanje omogućava deci lakše učenje. Vrlo često, gotovo u svim igrama je potrebno opisivanje ( vaspitač vrlo često opisuje način igre,dužinu igranja, značaj) itd. Vaspitač pokazivanjem vrlo često pokazuje neki predmet, maketu, prirodni materijal, živo biće i sl. Dakle, nije dovoljno da vaspitač nešto prikaže detetu , već je potrebno da uloži trud opisivanja kako bi približio deci pojam i suštinu razgovora.
Vaspitač može fizičkim osobinama da opisuje pojedine predmete, pojave, procese, događaje, prošlost itd. On vrlo čestom opisuje veličinu, boju, oblik, namenu, svrhu itd. Zatim on može da na osnovu svoje gestikulacije da dočara deci značaj, dostupnost, primenu onoga što opisuje. Opisivanje treba da bude što detaljnije, uopštenije, konkretno i slikovito.
Objašnjavanje
Objašnjenje je, takođe, vrlo bitan oblik izražavanja. Nezamislivo bi bilo kada bi vaspitač u toku vaspitno- obrazovnog rada samo pričao deci, a da pri tome im ništa ne objašnjava. Zašto?
Zato što je predškolski period vrlo važan zbog njihovog uzrasta. Dakle, njihov uzrast zahteva i svakodnevno objašnjavanje pored čitanja, pričanja i opisivanja.
Gotovo da je veoma teško provesti jedan dan u vrtiću da nešto ne objašnjavamo deci. Dakle, vaspitač u toku razgovora objašnjava deci o pojedinim, pre svega, pravilima u vrtiću.
Kada deca pođu u predškolsku ustanovu , vaspitač objašnjava deci ili daje upustva o pravilima koje je potrebno poštovati i uvažavati. Pa tako da imamo objašnjavanje kada je upitanju obuća ( svakodnevnim kretanjem našom obućom možemo ugroziti zdravlje i zdravstvenu stabilnost druge dece i vaspitača ili celog kolektiva). Zatim u interpersonalnim kontaktima u toku svakodnevnim aktivnostima za stolom ( kada je upitanju užina) i sl. Zatim, veoma je važno objasniti deci kako se treba ponašati u saobraćaju i poštovati saobraćajne propise.
Zatim objašnjava kako će i šta će deca raditi u toku aktivnosti.
Vrlo bi imalo malo pedagoškog takta kada bi vaspitač govorio deci vrlo uopšteno, površno i nezainteresovano o nečemu što bi deca trebala da rade u vrtiću. Već je potrebno vrlo detaljno opisati i zainteresovati dete o nečemu. On vrlo često opisuje predmete, situacije, događaje, pojave, procese i to kako bi zainteresovao dete, otvorio njegove horizonte za sticanje znanja, umenja, veština, sposobnosti, motivisao za igru i učenje. Zatim, kako bi uočili bitno od nebitnog. Vrlo često bismo se zapitali šta je to nebitno?
To je ono što nije prilagođeno njihovom uzrastu. Ono sa čime se još nisu susretali do njihovog perioda odrastanja ili sa polaskom u školu. Veoma je bitno da shvate značaj i svrhu, efikasnost onoga što uče u vrtiću. Zatim vaspitač u vrtiću objašnjava postupke. Najčešće objašnjava postupke u toku neke igre. Objašnjava tok i proceduru, pravilo igre. Zatim im objašnjava svrhu učenja i važnost njihovog uzrasta.



avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pet Mar 03, 2017 4:34 pm

Komentarisanje i ocenjivanje


Predstavlja vrlo važan deo u izvođenju vaspitno- obrazovnog rada i u toku celokupnog boravka dece u predškolskoj ustanovi. Komentarisanje predstavlja verbalni način kominiciranja i interakciju. Najčešće je taj vaspitač koji komentariše o nečemu. On najčešće komentariše o svemu onome što je bitno za decu koja pohađaju predškolsku ustanovu, o onome što treba da nauče, ono što ih okružuje, ono što će uticati na njihovom ponašanje i odrastanje.
Sasvim je sigurno da dete nije u mogućnosti da putem iskustva nauči i stekne pojedina saznanja, već je za to potrebno i učenje. Vaspitač, pre svega komentariše interakciju i verbalnu komunikaciju između dece, dece i vaspitača i dece i roditelja i dece sa svojom socijalnom sredinom. Komentarisanjem vaspitač utiče na razvijanje mišljenja, pamćenja kod dece, sticanje navike, pospešivanju motornih sposobnosti, omogućava uspešniji razvoj ličnosti. Komentarisanjem vaspitač utiče na motivaciju i na demotivaciju ličnosti. Vaspitač će u toku vaspitno- obrazovnog rada sasvim sigurno upotrebljavati, kako pozitivne tako i negativne kokmentare. Ukoliko dete postigne pozitivan rezultat ili uspeh u nekoj aktivnosti, sasvim je sigurno da će vaspitač pozitivno komentarisati dečje ponašanje i ono što je jako bitno a to je dečiji trud. Nasuprot tome ukoliko dete ne želi da se igra, da uči ili da primenjuje pozitivne oblike ponašanje, ono će imati negativne komentare od strane vaspitača koji će uticati na poboljšavanje i razvijanje pozitivnih i prihvatljivih oblika ponašanja u društvu a pre svega u vršnjačkoj grupi. Vaspitač vrlo često komentariše događaje, godišnja doba, komentariše sve ono što je bitno i važno, ono što je poučno i sve ono kako bi komentarisanjem učinio interesantnije i omogućio deci što lakše učenje i usvajanje znanja.U toku vaspitno- obrazovnog rada vaspitač ocenjuje dečiji trud, učenje i komentariše. U predškolskoj ustanovi vaspitač ocenjuje dečja zalaganja, najčešće kroz komentarisanje. Vrlo je važno da kmentarisanje bude sa određenim ciljem kako bi deca pospešila svoj psihofizički razvoj.
Vaspitač treba svakodnevno da ocenjuje i da komentariše uspeh deteta. Kada je upitanje ocenjivanje i komentarisanje vrlo je važno istaći da je potrebno vaspitač pohvaliti svu decu za trud i uložen napor. Svakako je da sva deca nemaju iste mentalne i somatske sposobnosti, odnosno da preovladava individualne razlike između dece koje zavise od pojedinih faktora. Negativno komentarisanje je jako važno reći da je potrebno da vaspitač duže vreme, ukoliko negativno ocenjuje dete, bude nasamo između vaspitača i deteta, a ponekad i pred drugom decom , ali uz poštovanje detetove ličnosti i isticanje drugih pozitivnih osobina koje dete ima. Vrlo je važno kod dece razviti samoocenjivanje i podsticati dete na međusobno ocenjivanje. Svako dete u pojedinim situacijama treba da iskaže svoje mišljenje i ocenu o drugoj deci ili drugom detetu šta bi trebalo popraviti. Zašto? Kako? i sl. Treba ostvariti ambijenta za zanimljivu diskusiju. Vrlo je važno naglasiti da je potrebno pored vaspitačevog ocenjivanja postoji mogućnost i ocenjivanje od strane dece. Pa tako vrlo često treba dati priliku deci da ocenjuju pojedine njihove aktivnosti. Dakle, npr. ukoliko izrađuju nešto od prirodnog materijala, papira ili učestvuju u nekoj igrolikoj aktivnosti da iskažu svoje mišljenje zbog čega je to dobro, šta bi trebalo promeniti, šta bi im bilo zanimljivije, šta bi im bilo interesantnije itd.






Upitnik za roditelje

Unapred hvala na saradnji!

Naziv predškolske ustanove: -----------------------------------------------------
Mesto u kome se nalazi predškolska ustanova:------------------------------------------
Pol: M) Ž)
Vaspitna grupa:------------------------------------
Pol roditelja: M) Ž)


Molima Vas procenite u kojoj se meri svaka od navedenih tvrdnji odnosi na predškolsku ustanovu koju pohađa Vaše dete.
Uz svaku tvrdnju zaokruži broj! 1. uopšte ne, 2. uglavnom ne, 3. uglavnom da, 4. upotpunosti da, 5. ne znam


 Moje dete voli predškolsku ustanovu. 1 2 3 4 5
 Predškolska ustanova omogućava da moje dete raste i
da se razvija. 1 2 3 4 5
 Predškolska ustanova podstiče decu na samostalan
kreativan rad.
 Moje dete dolazi iz predškolske ustanove vrlo često radostno. 1 2 3 4 5
 U predškolskoj ustanovi deca veoma dobro razvijaju umenja,
veštine, navike. 1 2 3 4 5
 U predškolskoj ustanovi moje dete uči kako treba
se igrati sa ostalom decom I poštovati starije ljude.
 Vaspitač vrlo često prati napredovanje deteta. 1 2 3 4 5
 Vaspitač razvija zdrav način života kod deteta. 1 2 3 4 5
 Predškolska ustanova je u stalnom kontaktu sa mnom
kao rodfiteljem. 1 2 3 4 5
 Kao roditelj uključen sam u razne aktivnosti
predškolske ustanove. 1 2 3 4 5

Hvala na saradnji!








Razvoj predškolskog deteta



Kada govorimo o razvoju predškolskog deteta vrlo je važno istaći da se razvoj deteta odvija postepeno tj. vremenski je determinisano. Dakle, potrebno je da prođe određeni period kako bi deca stekla psihofizičku zrelost. Jedan od važnih faktora za razvoj dečjeg celokupnog organizma koji obuhvata koštani, mišićni sistem, razvoj glave, tela, ekstremiteta predstavlja predškolski period. Treba naglasiti da fizički razvoj deteta nije odvojiv od detetove celokupne ličnosti, već je u korelaciji sa psihičkim, tj. mentalnim razvojem deteta.
Dete je socijalno, biološko biće koje je detetrminisano pojedinim potrebama kako bi imalo uspešan pravilan rast i razvoj. Fizički razvoj deteta zahteva određene etape, odnosno zavisi od pojedinih faktora a najbitniji su:
1. Ishrana;
2. Potreba za svetlošću, toplotom, snom;
3. Fizičkim (telesnim) kretanjem;

Ishrana spada u svakodnevnu potrebu dece. Dakle, čim se dete rodi ili nastupi na svet ono ima potrebu za hranom i za pražnjenjem svog organizma. Rođenjem ono svoju ishranu započinje mlekom, odnosno , sisanjem. Ne treba nikad prisiljavati dete da uzima više hrane nego što ono samo želi. Novorođenče pohlepno siše iz dva razloga:
Prvo, jer je gladno,a drugi razlog jeste što dete u tom periodu voli sisati. Većina dece brzo nauči sisati. Treba reći da novorođenče dobiva svoj prvi obrok , obično dvanaest sati nakon rođenja. Posle nekog određenog perioda dete počinje se hraniti i flašicom, odnosno, pojedinim mešavinama ( običnim, tj. sirovim mlekom, pasterizovanim, punomasnim) itd. Kako dete odrasta sa npunih godinu dana i u kasnijem periodu ono počinje se hraniti čvrstom hranom. Dete uzima hranu uz pomoć roditelja ili nekog ko se brine o detetu. Vremenom dete se osamostaljuje u uzimanju hrane. U ranom periodu detinjstva (novorođenčeta i odojčeta) treba voditi računa o izboru hrane. Hrana, dakle, mora biti prilagođena uzrastu i potrebama deteta. Da bi dete postiglo zrelu dob i da bi imalo pravilan rast i razvoj u predškolskom periodu veoma je potrebno da dete ima raznovrsnu i redovnu hranu. Hrana treba da sadrži dosta vitamina i ostalih hranljivih materija. Kako dete odrasta ono pored majčinog mleka prelazi na drugu hranu, odnosno, na mešanu hranu. Posle nekoliko meseci pored obroka možemo davati detetu i neku malu količinu voćnog soka. Oko 7 i 8 meseca možemo davati i keks sa mlekom ili čajem. Kada dete napuni 3 godine pa sve do sedme godine dok pohađa predškolsku ustanovu vrlo je važno svakodnevno unositi raznovrsne hrane u organizam i dovoljne količine vode. Zadovoljvanjem organizma sa potrebnom količinom raznovrsne hrane omogućavamo detetu uspešan i pravilan rast i razvoj što će uticati i na pravilan intelektualni razvoj.
Dete u toku svog odrastanja , a pogotovu u periodu boravka u vrtiću će imati izuzetno veliku potrebu za svetlošću, toplotom i snom.
Uticaj svetlosti, toplote i sna na fizički razvoj deteta ima ogroman značaj. Važno je naglasiti da pored redovnog uzimanja hrane na pravilan psihofizički razvoj veoma veliki uticaj imaju i drugi faktori a jedan od faktora je potreba detetova za svetlošću, toplotom i snom. Ukoliko dete raste uz ova triju faktora ono će imati mogućnosti za pravilan psihofizički rast i razvoj. Poznato nam je da se ljudski organizam kreće tokom dana, uči, raste i razvija, jača, pospešuje vitalne funkcije a za to mu je potrebna dovoljna količina svetlosti. Bez dovoljne količine svetlosti ni jedan deo našeg tela ne bi mogao pravilno funkcionisati. Za pravilno funkcionisanje centralnog nervnog sistema, koštanog i mišićnog sistema su neophodni elementi kao što su: svetlost, toplota, san. Ukoliko naš oranizam ne bi primio određenu količinu neophodnog kiseonika, mozak kao glavni regulator svih funkcija našeg tela prestaje raditi. Detetu u predškolskom periodu je potreban kiseonik i svetlost u mnogo većoj količini nego odraslima da bi bio neophodan za dalji rast i razvoj. Svetlost koja se nalazi u prostoriji u kojoj dete svakodnevno provodi vrema, najpre u kući, a zatim u predškolskoj ustanovi mora imati dovoljne količine kiseonika. Vazduh mora biti dovoljno čist, u njemu ne bi trebalo imati prašine, čađi, dimova i ostalih toksičnih materija koje bi mogle na neki način da ugroze zdravlje deteta. Mora se voditi računa i o dovoljnoj količini vlage. Ne bi trebalo provoditi vreme u preteranom vlažnom ili pak suvom vazduhu. Zato prostorije u kojima deca provode vreme, pre svega u predškolskoj ustanovi i u kući, moraju biti uvek pune svežeg vazduha. Da bismo to ostvarili mi ih moramo svakodnevno provetravati i omogućavati dovoljne količine kiseonika. Nikada ne bismo mogli uporediti količine svetlosti i kiseonika u prirodi i količini svetlosti i kiseonika u sobi ili u prostoriji gde se izvodi vaspitno- obrazovni rad. Zato treba reći da je potrebno da dete boravi na svežem vazduhu i da im boravak bude interesantan, ugodan, podsticajan, ispunjen međusobnim razgovorima, igrom i pojedinim radnim aktivnostima.
Treba reća da je pored svatlosti veoma veliki uticaj na rast i razvoj utiči i toplota. Ljudski i detetov organizam ima određenu temperaturu tela koja mu je neophodna za pravilno funkcionisanje unutrašnjih organa. Kada bi dete provodilo duže vreme na preterano niskoj ili na preterano visokoj temperaturi došlo bi do disfunkcije egzogenih i endogenih organa. Sunčevi zraci posredno ili neposredno utiču na rast i razvoj svih živih bića i biljaka. Oni deluju podsticajno i značajno. Važno je da deca sede kada je neophodno u toplim prostorijama i toploj odeći. Malo roditelja zna da deca leti, kada ima više sunca brže rastu. Ukoliko bi deca provodila svoj period odrastanja u tamnim prostorijama, bez svetlosti sasvim sigurno bi imalo negativnih podsticaja i izazvalo bi pojedine disfunkcije u fizičkom razvoju deteta. Dete bi bilo sklono ka raznim oboljenjima i veoma bi se odrazilo na detetov ten. Ukoliko dete provodi vreme na suncu sasvim je sigurno da će imati adekvatan i potreban rast i razvoj a dete će steći rezistenciju na mnoga oboljenja. Vrlo je važno da dete prve prolećne dane provodi napolju na svežem vazduhu i suncu.
Treći važan faktor jeste potreba deteta za svakodnevnim telesnim kretanjem
Dok je dete još uvek malo , dok još nenauči samostalno hodati, ono pokreće svoje ekstremitete i pojedine delove tela. Pokretanjem svojih delova tela, a kasnije i kretanjem dete jača svoj organizam, pospešuje ga novim motornim iskustvom, razvija mišićni i koštani sistem, uočava hotimične i nehotimične pojedine pokrete. Od rođenja pa nadalje dete ima prirodne potrebe za kretanjem koje omogućava pravilan i neophodan rast i razvoj. Kod dece u toku predškolskog perioda a i ranije, deca najčešće razvijaju somatsku sferu putem kretanja i igranjem. To je period u kome dominira dečja radoznalost za igrom i igranjem koje u većini slučajeva zahteva fizičko kretanje, tj. pokretanje celog Ili pojedinih delova detetovog tela. Igrom, tj. telesnim vežbanjem razvija se delovanje mišića, očvršćuju kosti, pospešuje rad unutrašnjih organa i jača psihički život deteta. Fizičkim kretanjem deca razvijaju i jačaju celokupni organizam što direktno utiče na jačanje organizma. Kroz različiti vrste igara, bavljenjem određenim sportom, planinarenjem, gimnastikom može se osigurati svestran razvitak ličnosti. Vrlo je važno da roditelji vode računa o detetovom fizičkom razvoju. Potrebno je omogućavati detetu svakodnevno kretanje i aktivaciju svih mišićnih grupa. Fizičkom aktivnošću, odnosno, telesnim vežbanjem treba postići pojedine efekte, a to su:
Telesnim vežbanjem deca treba dase svestrano razvijaju i upućuju na zdrav način života.
1. Telesnim vežbanjem deca moraju privikavati život sa svojim vršnjacima, odnosno, na društveni život. Važno je steći saznanje i potrebu zavisnosti u društvu, osećati unutrašnju odgovornost i solidarnost.
2. Pravilnim telesnim odrastanjem, deca moraju steći i osećati potrebu mentalnih sposobnosti i osobina kao što su: sticanje i jačanje volje, razvijati karakter prema opštim društvenim potrebama i normama, tako da deca steknu trajnu naviku.
3. Treba naglasiti kao sledeću stavku koja je bitna a to je da se svako dete susreće sa pojedinim poteškoćama u toku odrastanja a te poteškoće su najčešće psihofizičke (govor, kretanje...), pa je važno priviknuti decu na savladavanje pojedinih poteškoća, na prihvatanju raznih moralnih normi i međusobnim odnosima u cilju postizanja i izgrađivanja samodiscipline koja odgovara opštim društvenim odnosima.
4. Celokupnim telesnim vežbanjem deca treba da se razvijaju u ličnosti, koje će imati pravilne poglede na prirodu, društvo i život.

(Mladen Koritnik „Roditelji i deca“ ,Odgoj dece u porodici od začeća do mladenaštva 412-413 str.)

San
San predstavlja fizilošku potrebu deteta. Potreban je pre svega za pravilno funkcionisanje centralnog nervnog sistema i fizički razvoj. Snom se obezbeđuje i pravilan rast i celokupan razvoj organizma. Da bi dete imalo mogućnosti da primenjuje određene intelektualne sposobnosti i fizičku snagu, neizbežno je potreban san svakom detetu. U toku dana dete se najčešće igra i u toku igre ono troši svoju energiju pa mu je neophodan san za odmor organizma. Takođe, da bi dete imalo pažnju ili tenacitet u toku jednog dana u vaspitno- obrazovnom radu izuzetno je potreban san i spavanje u kome dete odmara svoj organizam. Treba reći da je san veoma značajan detetu i od sna zavisi detetovo zdravlje. Ukoliko dete ne spava redovno ono ne može biti zdravo, sposobno za igru, učenje, druženje itd.
San predstavlja biološku potrebu organizma kao što dete ima potrebu za hranom, svetlošću, toplotom jer se u snu odmara. San kao fiziološka potreba organizma predstavlja najbolji prirodni odmor i ne može se nadoknadidti ni jednim drugim vidom odmora. Neredovno i nedovoljno spavanje se reflektuje na čitav organizam kako na fizičke sposobnosti tako i na intelektualne i emocionalne sposobnosti deteta. Vrlo često dete koje nije ispavano je razdražljivo, plačljivo, slabije pažnje i takva deca vrlo često imaju određene poteškoće kako u fizičkom razvoju tako i u mentalnom razvoju i predstavlja bazu za nastanak mnogih poremećaja i pojedinih bolesti. Bujan rast deteta, razvitak pojedinih organa i njegova pokretnost troše velike snage deteta koje treba nadoknađivati ne samo pravilnom hranom i opštom negom nego i pravilnom brigom za što bolji odmor i spavanje deteta.

(Mladen Koritnik”Roditelji i deca “ Odgoj dece u porodici od začeća do mladenaštva 600-601 str.)

Treba naglasiti da centralni nervni sistem i detetov mozak funkcuioniše u vremenu spavanja. Upravo u toku sna organizam i ćelije omogućavaju značajne procese obnavljanja pojedinih ćelija koje su se istrošile u toku dana.
Ukoliko je dete manje njemu treba što više sna. San zavisi od detetovog umora , načina na koje je provodilo dan, fizičke aktivnosti itd. Dete od 4- 7 godina spava, otprilike, oko 12 sati. Vrlo je važno da roditelji razgovaraju sa decom o spavanju i njegovog uticaja na zdravlje. Dakle, predstaviti detetu spavanje kao potrebu organizma za očuvanje zdravlja. Roditelji vrlo često u pojedinim situaciujama prave digresiju kada je upitanje spavanje deteta i dečje igre. Ponekad prekidaju dečiju igru i razigranost deteta sa zahtevom da odmah ideu na spavanje. Vro je važno da roditelj „ spremi“ dete za spavanje , a to se najčešće odnosi na spemanje dečje pižame i najavljivanje detetu da za koji minut će ići na spavanje.


Intelektualni razvoj deteta

Intelektualni razvoj deteta je svakako neodvojiv od fizičkog razvoja deteta. Intelektualni razvoj deteta je u neposrednom odnosu sa fizičkim razvojem, povezan je sa njim, uzajamno neposredno i posredno deluju jedan na drugoga, podstiču rast i razvoj, međusobno se upotpunjuju čineći ličnost deteta. Ukoliko bi težili ka razvijanju fizičkih sposobnosti a zanemarivali intelektualni razvoj deteta, sasvim sigurno bi impliciralo pojedine poteškoće u pravilnom rastu i razvoju. Šta sve obuhvata intelektualni razvoj deteta? Obuhvata u užem smislu mišljenje, pamćenje, govor, emocije pažnju.


Mišljenje deteta

Mišljenje deteta je veoma važna psihička funkcija. Mišljenj deteta i odraslog umnogome se razlikuje po načinu i iskustvu na osnovu koga se stiče mišljenje. Misaoni proces se ostvaruje na osnovu centralnog nervnog sistema. Mišljenje možemo shvatiti kao poseban vid održanja ili ponašanja živih bića uopše.
Treba reći da je mišljenje biološkog porekla i u životnim funkcijama živih bića treba tražiti prirodu i samog mišljenja.
Za mišljenje je veoma bitna intelektualna sfera. Rezultat mišljenja će uglavnom zavisiti od intelektualnih potencijala deteta. Inteligencija predstavlja mogućnost deteta da reši ili prevaziđe neki određeni problem putem mišljenja. Inteligencija je jedan vid adaptacije organizma okolini ili jedan “aktivan vid” kojim živo biće menja svoju okolinu ili istovremeno menja i sebe.
Žan Pijaže razlikuje 3 perioda u razvitku inteligencije:
1) Senzomotorni period;
2) Period pripreme i organizacije konkretnih operacije;
3) Period formalnih operacija;
Treba reći da za svaki ovaj period postoje po nekoliko stadijuma a to su:
Senzomotorni period (0- 2 meseca). Dete u tom periodu razvija intezivno senzorne (perceptivne) i motoričke ili fizičke sposobnosti. Ovaj period je vrlo karakterističan kada su izraženi refleksni pokreti koji su urođeni i do namernih ili intencionalnih pokreta, pomoću naročite koordinacije percepcije i pokreta što je Boldvin (Boldwin) nazvao senzomotornom delatnošću, danas kao opšte prihvaćeno kao najranija faza u razvitku dečije inteleigencije. Nenamerne refleksne radnje možemo nazvati nehotimičnim pokretima a to su refleksne radnje koje se odigravaju van naše volje, odnosno mi nismo u mogućnosti da ih kontrolišemo kao što su kijanje, kašljnaje i sl., a hotimične ili voljne pokrete možemo manifestovati našom voljom i pokretom nekog ekstremitetom u sa radnji sa centralnim nervnim sistemom. Ovaj period je najznačajniji jer dete stiče prve navike pomoću povezivanja pokreta. Oni se manifestuju i vrše nesvesno i spontano na osnovu percepcije koja je na početku sinkretička (jedinstvena) koja se počinje diferencirati uprvo pod uticajem pokreta. Najpre se uspostavlja tesna veza ili koordinacija između pogleda i hvatanje rukom nekog predmeta ( vlastitog dela tela- ruke ili noge). Dete najpre percepira neki predmet a zatim hotomičnim pokretom ruke hvata neki određeni predmet. Ovo je niža faza u ovm periodu a viša faza predstavlja kada se dete počinje koristiti nekim predmetom da bi se dohvatilo drugog. Ovo je karakteristično za uzrast od (8- 12 meseci). U tom periodu dete počinje da traži neki predmet koji se nalazi u njegovoj trajnosti. Posle toga dete otkriva sve više različita sredstva i različite načine ponašanja da bi se dohvatili ili rukovali nekim predmetom. Pokazali su eksperimenti W. Kohlera, produbili Mayerson i Pgui Ilaume koji su nakon toga primenjeni na ispitivanje dečije inteligencije. Vrlo su značajni Pijažeovi saradnici A Reya, Lambereliera.
Između 18 i 24 meseca dolazi do manipulisanja predmetima. Treba reći da su do 8. meseca detetove reakcije bile usmerene na manipulisanje sopstvenim telom, tzv. autocentričnost, nakon ovog doba postaju alocentrične, tj. preovladava manipulisanje svih onih predmeta koji se nalazi u njegovoj okolini, odnosno, sve ono što dete percepira. Dete dok je malo ono slučajnim pokretima pokrene neki predmet npr. zvečku, pa kada je kasnije vidi, otvara i zatvara prste na osnovu navike ako mu zvečka nije na dohvatu ruke. To je jedna vrsta „motornog prepoznavanja“. Isto tako treba reći da dete pmera svoje usne kada vidi bočicu sa mjlekom. Dete nakon 12 meseci počinje diferencirati svoje pokrete. Dete vrši iste pokrete i onda kada percepira bilo koji sličan predmet koji želi dohvatiti, što predstvalja neku vrstu generalizacije bez diferencijacije. Ukoliko dete percepira neki predmet i mi ga posle nekog perioda sakrijemo ono će tražiti predmet što je povezano sa namerom. Ono ga stavlja u razne položaje što predstavlja vrstu eksperimentisanja. Oko druge godine dete prilagođava ponašanje prema nekom cilju. Priseća se nekog određenog predmeta, što znači da je ponašanje postalo relativno nezavisno od neposrednog predmeta što predstavlja predznak intencionalnog ponašanja koje se naročito razvija nakon 2 godine u fazi konkretnih operacija.

2. Period pripreme i organizacije konkretnih operacija ( od 2- 11 godine)

Šta su to konkretne operacije?
Konkretnikm operacijama nazvaćemo one koje koje se odnose na predmete sposobne za manipulisanje ( stvarno manipulisanje ili neposredo zamišljeno). Ovaj se period deli na 2 faze a to su:
- Preoperativnu fazu koja obuhvata uzrast od 2- 6 godina i
operativnu fazu koja obuhvata uzrast od 7- 11 godina. Vrlo je interesantan period deteta koji obuhvata uzrast od 2- 4 godine jer je to period kada dete počinje da ovladava govorom ali ono još uvek u tom periodu ni izražava svoje misli na povezaniji način. Ovaj period je značajan za pojavu simboličkog mišljenja u svojim različitim oblicima: govor, simbolička igra ( imaginativna), za razliku od senzoro- motoričkih vežbi, imitacija i verovatno pojavu mentalnih slika kao vrsta interiorirane imitacije. Za ovaj period je veoma značajno mišljenje deteta. I ako se dete počelo oslobađati od svoje zarobljenosti od percepcije ono je još uvek pod uticajem njene konkretnosti, tako da je mišljnje deteta u ovom periodu konkretno, fenomenalno, reverzibilno, egocentrično, animističko i pretpojmovno.
Druga faza koja traje od 6-11 godina je faza koja je veoma bitna u razvitku mišljernja kod dece. U njoj se javlja jedna bitna funkcija mišljenja tzv. reverzibilnost operacija. Po Pijažeu pojam reverzibilnosti je isto tako važan kao i pojam ravnoteže. U ovoj fazi možemo izvršiti ogled kada je upitanju dečije mišljenje:
Detetu prikažemo 3 cevčice i tri kuglice koji mogu proći kroz cevčicu. i njih možemo obeležćiti slovima A,B i C. Vaspitač prikazuje prvo detetu cevčicu A i u nju stavlja kuglicu ( koja može biti od različitog materijala: plastike, metala, gume ili čak napravljena od gline ili plastelina, pa zatim B i C. Dete posmatra. Pa zatim, ukoliko okrenemo prvo cevčicu A za 1800 (pola kruga), a zatim cevčicu B i na kraju cevčicu C. Dete može uočiti kojimm će redom ispasti kuglice. Ono odgovara prvo A, B i zatim C.
Vrlo je karakteristično mišljenje u perioddu konkretnih operacija koje je pokretnije, plastičnije(fleksibilnije), prilagodljivije. Što pijaže definiše u odnosu na percepciju kao sposobnost “centriranja” i “decentriranja” mišljenja.
Dete sa 6- 7 godina sasvim konkretno vrši operacije. Kada je dete steklo sposobnost reverzibilnog mišljnja ono postaje sposobno za niz važnih misaonih operacija, kao što su: grupisanje, klasifikacija, zbrajanje, stvaranje serija, različite aritmetičke operacije, odbijanje, deljenje itd. Inteiligencija deteta se dakle odražava prvenstveno kao logičko- matematička ili kombinatorička sposobnost.

4) Period formalnh operacija( period koji obuhvata detinjstvo od 11- 15 godine detetovog života).

U ovom stupnju mišljenje ima složeniju formu. U ovom perodu dete ima mogućnost razdvajanja realnog od mogućeg. Za razliku od konkretno- operacijskog deteta, u ovom stadijumu mladić započinje svoje razmatranje postavljenog problema tako što pokušava sagledati sve moguće relacije koje bi u datim činjenicama mogli dovesti do istine.
Od konkretnih odnosa mladić se pkreće apstraknim ili spekulativnim odnosima i sve više manipulaciji pojmova. Ovo je vrlo značajno za period od 13-14 godina. Javlja se sposobnost orjentacije što se očituje za formalno mišljenje. Pojavljuje se spoznajna ili saznajna strategija koja nastoji utvrditi realnost untar mogućeg. Ona odgovara hipotetičko- deduktivnom mišljenju.
Postavlja se pitanje kakvo je to formalno mišljenje? To je mišljenje u sudovima, tj. logičko mišljenmje. Koje su to bitne kombinatoričke operacije koje se nalaze u osnovi logičkog i matematičkog rasuđivanja? Žan Pijaže ih nalazi 4, a to su:
I- Identitet ili neposredna operacije;
N- negacija ili obratna operacija ( inverzija);
R- recipročnost u odnosu na prve dve operacije;
K- korelativnost kao negacija recipročnosti.
Mišljenje deteta je veoma bitno u predškolskoj ustanovi. Za formiranje pravilnog mišljenje veoma veliki uticaj imaju 2 faktora a to su porodica kao primaran factor, a zatim vaspitač, socijalna sredina u kojoj dete živi i veoma veliki uticaj imaju grupa vršnjaka. Porodica je glavni uzor, zatim i smernica u razvijanju mišljnja kod dece. Primeri roditelja i njihovo mišljnje će itekako uticati na formiranje dečijeg mišljenja. Vrlo je važno kod deteta isticati pravilnost, moralne norme, prvilne međuljudske odnose na osnovu kojih će dete formirati mišljnje.

Možemo , takođe, izvršiti eksperiment sa decom prdškolskog uzrasta koji je bitan za odražavanje intelektualnog razvoja dteeta .
„GLINENA LOPTICA“
Vaspitač je u jednoj vaspitnoj grupi pokazuje deci glinenu lopticu, a zatim pravi drugu glinenu lopticu( plastelina) koja je iste veličine i težine kao prethodna. Na sto spustimo prvu lopticu( loptica A, koja služi kao kontrlorni model, a drugu pretvaramo u kobasicu, lepinju i podelimo na nekoliko delova. Zatim razgovaramo sa detetom.
Da li su jednake veličine?
Ukoliko dete potvrdi da je loptica B (kobasica) duža jer na istom uzrastu smatra ukoliko je duža da ima više materije. Odnosno mišljnje u tom periodu je konkretno.





Govor deteta



Govor deteta predstavlja upotrebu glasova, a zatim i rečenica na osnovu kojih se verbalno sporazumeva sa svojim roditeljima, a zatim sa bližom socijalnom srdinom i sa vaspitačem kada bude period pohađanja predškolske utsanove. Govor deteta predstavlja verbalnu komunikaciju.
Prve reči dete uči u porodici, pre svega auditivnom percepcijom a jednim delom i vizeulnom koji predstavlja primarni faktor u razvoju dečijeg govora. Porodica predstavlja bazu na kojoj dete temelji prve rečenice i u kojoj uči i razvija govor. Pre nego što dete pođe u predškolsku ustanovu dete razvija govor u porodici. Govor je u skladnoj vezi sa centralnim nervnim sistemom i u neraskidivoj vezi sa vizuelnom percepcijom. Dakle, dete uči govoriti , pre svega, posmatranjem predmeta u svojoj oklini na osnovu iskustva, učenjem.
Dete u ranom periodu detinjstva oponaša govor, pre svega, roditelja,a zatim opnaša govor svoje društvene sredine. Ukoliko dete odrasta sa roditeljima kod kojih dominira pravilan govor sa pravilnim intezitetom, tempom, kao i svoje sredine i dete će pravilno govoriti. Dakle, porodica i sredina predstavlja detetu prvi primer u komunikaciji.
Mnogi roditelji dok je dete malo oni tepaju detetu izgovarajući nepravilno reči, reči tada postaju nepotpune, nejasne i govor postaje nelogičan. Roditelj treba da govori detetu prve reči dok je dete malo polako, jasno, gramatički pravilno i one reči koje su osnovne, pa kako dete raste ono uči sve složenije reči i manje poznatim. Dete prvo uči izgovaranje imena svojih roditelja, predmete koje ih okružuju. Vrlo je važno reći da je potrebno voditi računa o pravilno gramatičkim govorom, da govor ne bude vulgaran i brzoplet, loše kompozicije, bez jasne artikulacije i neadekatnim tempom. Deca će najčešće i najlakše učiti govoriti ukoliko roditelji budu često govorili sa svojom decom i budu raspoloženi da daju odgovore da dečija pitanja. Vrlo je važan stav roditelja prema razvoju dečijeg govora. Roditelji treba da teže da kod dece stvore ljubav i potrebu za govorenjem. Roditelj ni pošto ne bi smeli da izgovaraju razgovore sa svojom decom, da ne odgovaraju na pitanja koja im budu deca postavljala. Da im govore da ne treba to da ih zanima, da su im pitanja dosadna, ili pak u krajnjem slučaju, da ćute na dečija postavljena pitanja. Neki roditelji zabranjuju deci da se druže i da provode vreme sa svojim vršnjacima što je veoma pogrešno, jer je vršnjačka grupa treći i veoma važan faktor u razvijanju govora. Ukoliko se deca druže sa svojim drugovima oni će razvijati govor, imaće prilike u toku komunikacije sa drugom decom da vežba pravilno govorenje. Dakle, veoma je neophodno da se dete druži sa ostalom decom kako u predškolskoj ustanovi tako i u svojoj socijalnoj sredini, jer dete ne može razvijati govor samo bez posredstvom drugih faktora. Intelektualni razvoj je veoma povezan sa govorom. Bez govora dete ne bi moglo razviti svoje intelektualne sposobnosti. Pravilan govor zahteva uvažavanje i potrebu za sledećim elementima:
1. Zdrav centralni nervni sistem u kome se nalazi centar za govor i povezanost sa centralnim nervnim sistemom.
2. Normalan i pravilan razvoj čula u koja spadaju: čulo sluha, čulo vida, čulo dodira, čulo mirisa i čulo ukusa.
3. Pravilno razvijeni organi od kojih zavisi izgovaranje glasova i sam govor u koje spadaju: (usne, jezik, zubi, vilica, trdo i meko nepce, grkljan, dijafragma, grudni koš i pluća).
4. Pravilno i normalno razvijene intelektualne ili mentalne funkcije od kojih umnogome zavisi razvijenost govora a to su: pamćenje, pažnja, mišljenje, volja.
5. Uticaj socijalne sredine na razvoj i uspešnost pravilnog govora.

Sredina mora govoriti pravilno ili se truditi da govori što pravilnije, jasno, razumljivo, umerenim tempom, bez ili što manje tuđih reči. Mi možemo svakodnevno uvideti primere da imamo doseljenike iz raznih krajeva naše zemlje, jer svako područje nosi sa sobom i određene dijalekte, akcentovanje i pojedinih nepoznatih reči. Ali veoma je bitno da dete nauči pravilno govoriti i svojim govorom komunicirati sa drugom decom kada će se vremenom prilagoditi jedni drugima.
Kada govorimo o pravilnom dečijem govoru treba reći da se govor deteta razvija, odnosno, da prelazi kroz pojedne etape. Etape dečijeg govora su:
• Kričanje;
• Gukanje;
• Oponašanje;
• Svestan govor;

Kričanje predstavlja prvu fazu u ispuštanju glasova, tj. “govora.” Kričanje započinje sa detetovim rođenjem i traje do 7 dana. Ovom fazom dete razrađuje respiratorne organe, rad pluća i uvežbava organizam za govorenje.
Sledeća faza jeste gukanje. Započinje od 4- 7 nedelje. Ono guče i ispušta pojedine samoglasnike i suglasnike. U toj fazi dete ih slučajno spaja čineći slogove. Od suglasnka prvo se javljaju oni koji nastaju usnama i vrhom jezika ( š, r,b, f, t) uz pomoć mišića koji služe za sisanje. Tako se prirodno javljaju i prve reči kao što su: “mama”, tata”, papa”, baba”, dada, itd. Na početku izgovaranja dete nije svesno značenje tih reči a kasnije ih uči i saznaje značenje i smisao reči. Ono najviše guče kad je zadovoljilo svoje biološke potrebe ( glad, žeđ), udobnost, toplota, spavanje i sl. Gukanje predstavlja neku vrstu igre. Gukanjem dete uvežbava budući govor.
Sledeća faza jeste oponašanje govora.
Ovaj period započinje posle perioda gukanja, odnosno, od oko 9 meseca, tada dete, uz pomoć , najpre auditivne percepcije počinje opnašanje govora odraslih na to su u većini slučaja roditelji.
Od tog perioda dete posmatrajući svog roditelja ono oponaša, pre svega govor, a zatim pojedine zvukove, šumove, pokrete i gestikulaciju. U tom periodu vrlo je važna interakcija između roditelja i deteta. Roditelj treba podsticati dete ka izgovaranju glasova i reči i često ostvarivati verbalnu interakciju između roditelja i deteta. Vrlo je važno pokazivati detetu pojedine predmete koji ih okružuju i u isto vreme izgovarati imena tih predmeta. Osmeh na licu i vedrina roditelja, mimika, će itekako uticati na razvijanju i motivisanju deteta za govorom. Sledeća vrlo važna faza u razvijanju dečijeg govora jeste faza svesnog govora.
Svesni se govor vrlo intezivno razvija kada je dete u periodu uzrasta od 2- 3 godine. Dete posredstvom svoje okoline i prelazi sponatani svestan govor, odnosno, govor kojim će se dete sporazumevati na osnovu iskustva o pojedinim značenjima reči, predmeta. Na početku ovog perioda ponekad se javlja i besmisleno ponavljanje pojedinih reči ali to vremenom sve više i više nestaje. Dete prvo počinje razumeti govor svoje okoline a zatim počinje i samo govoriti.
Prve reči koje dete nauči izgovarati su najpre dozivanje majke, a zatim potrebe za zadovoljenjem svojih potreba, svojih želja. Najpre se odnosi ptrebom za hranom, vršenje detetkcije, za predmetima iz svoje okline. Najpre dete izgovara samo jednu reč kako bi imala smisao cela rečenica, npr „upa“ hoću da jedem supu isl. Takav način izražavanje traje občno oko pola godine. Nakon toga sa jedne reči proširuje svoj fond reči na dve, tri , a zatim na jednu rečenicu, drugu i sl.
Dete u fazi svesnog govora na samom početku o sebi govori u trećem licu. Kada govorimo o vremenima treba reći da dete za buduće vreme često nema razumevanje. Na primer juče, sutra itd. Za buduće vreme govori za sadašnje vreme. Prvo ovladava sadašnjim, zatim prošlim vremenom. Oko 2 godine kod deteta raste interesovanje o svojoj oklini. Pa ukoliko dete vidi neki predmet u svojoj oklini, ono vrlo često upita roditelje: „ Šta je to?“ U tom periodu pojavjuje se i značenje lepote, brojva i sl. Treba reći da je rzvijanje govora kod dece individualan, odnosno, jedinstven i vremnska razdoblja učenja govora je individuano determinisan. Dakle, učenje govora nije isto kod sve dece. Neka deca će lakše naučiti govoriti,a neka deca će sporije naučiti govoriti. Efikasnost naučenog govora zavisi od mnogih faktora koji direktno ili indirektno utiču na razvoj i učenje govora, a to su:
1. Od intelektualnih sposobnosti deteta;
2. Od volje i raspoloženjem za govorenjem;
3. Podsticanje deteta na govorno izražavanje ;
4. Podsticanje deteta na govorne vežbe.

Vrlo je važan predškolski period za razvijanje govora kod dece. To je perood kada se govor intezivno razvija, u tom periodu dete je ovladalo govtovo svim vrstama reči koje su potrebne za njihov uzrast i mogućnost upotrebe rečenica.
Pred kraj 6. godine u zavisnosti od faktora koje smo nabrojali možemo reći da dete ima dijapazon od oko 2000- 3000 hiljade reči. Dete je u mogućnosti da implicira svoje misli verbalnom komunikacijom. Treba reći da je govor u međusobnoj tesnoj vezi sa mišljenjem što se izražava u detetovom rečniku. Uz pomoć svojih roditelja dete sve više i više shvata značaj i pojam pojedinih reči.
U trećoj i četvrtoj govodini dete može izražavati pojedine želje, imenuje predmete koje ih okružuju. Ono što je vrlo važno a to je deca u tom periodu počinju da nazivaju ljude po imenu, upotrebljava nazive za igračke, upoznaje osnovne boje, ono što je karakteristično upoznaje nazive delova svoga tela. Suočava se sa nazovom ukusa, imena biljaka, drveća, životinja i sl. Kako vreme prolazi pred kraj četvrte i u toku pete godine dete sve više proširuje svoj fond reči i to pre svega na osnovu vizuelnog ili auditivnog iskustva u toku odrastanja. Dete imenuje delove svoga tela kao što su kolena, peta, nokat... Razlikuje odeću od obuće.. Počinje da izražava rečima prostor i razne oblike. Ima razvijenije pojmove o vremnskim relacijama. Karakterističan je period od 5- 7 godina kada dete vrlo često opnaša govor odraslih (jasnoća, podizanje i spuštanje glasova) i sl. Vrlo je važno da deca pohađaju predškolsku ustanovu u kojoj koriguju nepravilnosti izgovorenih reči, uspostavljaju sigurnostu govoru i vežbaju povazianjem reči u smisaonu celinu.

avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pet Mar 03, 2017 4:35 pm

Pamćenje


Pamćenje predstavlja jednu veoma važnu osobinu intelektualne sfere. Pamćenje zavisi, pre svega, od uzrasta i itelektualnog razvoja deteta. Kada govorimo o pamćenju treba reći da je u međusobnoj vezi sa centralnim nervnim sistemom. Pamćenje je povezano i sa vizuelnom percepcijom. Smatra se da čovek pamti oko 70 % vizuelno, a 30% centralnim nervnim sistemom. Dete pamti tako što percepira predmete koji ga okružuju a zatim reprodukuje uz pomoć slike koja se javlja u mislima. U toku vaspitno- obrazovnog rada vrlo je važan rad vaspitača sa decom. On vrlo često koristi pojedina pamoćna sredstva kako bi pospešio pamćenje deteta i učenje svega obnoga što je potrebno. U toku vaspitno- obrazovnog rada, vaspitač koristi pojedine aplikacije, ilustracije, plakate, slike, makete, prirodne materijale, predmete kako bi deca percepirala i stvorila vizuelna iskustva o onome što uči. Dakle, vrlo je važno da deca pamte lakše ukoliko imaju vizuelno a zatim olfaktivne, gustativne i auditivno iskustvo o nečemu. Da bi se postigla retencija ili zadržavanje mišljenja, deca u predškolskom uzrastu najčešće pamte one događaje koji su ih privukli. Zadatak je vaspitača da animira i zainteresuje dete o svemu onome što se uči u vrtiću, da ih zainteresuje ka razvijanju mišljenja. Treba reći da se pamćenje aktivno razvija u predškolskom periodu. Pre svega iz razloga što do tog perioda dete se nije susretalo sa obavezama i dužnostima učenjai na međusobne razgovore između deteta, roditelja i socijalne sredine. Polaskom u predškolsku ustanovu deca aktivno stiču iskustvo u interpersonalnom kontaktu sa vršnjačkom grupom i tada vrlo česato razvijaju pamćenje. Vrlo je važno da deca održe pažnju u toku vaspitno- obrazovnog radai tada pamte u većini slučajeva sve ono što uče.
Treba razlikovati mlađi urast deteta koji obuhvata period od 3-5 godina i predškolski period kada je upitanju pamćenje. To je period u kome dete pamti pojedine doživlajje i kada dete odraste. Sasvim je sigurno dok je dete malo od 2- 3 godine ne može pamtiti događaje iz tog perioda, a zato je predškolski period veoma zbnačajan za izgrađivanje ličnosti deteta i ostvarivanje interpersonalnih kontakata između roditelja i deteta, vaspitača i socijalne sredine i vršnjačke grupe.


Emocije kod dece


Afektivna ili emocionalna sfera je vrlo bitan segment u izgrađivanju dečije ličnosti. Predškolski preiod je vrlo važan za razvitak emocionalne komponente kod deteta. U toku ranog detinjstva a pogotovu u predškolskom periodu deca se susreću sa raznim situacijama koja kod dece izazivaju razlilita osećanja kao što su: radost, strah, žalost, tuga, ljubav, mržnja i sl. Dete prve emocionalne relacije ostvaruje u okviru porodice između svojih roditelja. Majka hrani dete od samog rođenja i ostvaruje emotivan odnos prema detetu. Dete nakon zadovoljavanja, pre svega, bioloških potrebe, dete oseća zadovoljstvo i ugodnost na osnovu kojih se razvija posebno određeno emotivno stanje. Takođe, dete prve emocije zapaža kod svojih roditelja kao što su ljutnja, bes, stid, žalost, tuga itd. Ukoliko dete iz pojedini razloga ne želi da uzima hranu , plače itd., u mlađem uzrastu, takvo ponašanje će razvijati kod roditelja pojedine emocije koje će dete vrlo lako primetiti na osnovu pojedinih indikatora kao što su: smeh, crvenilo, plakanje... Kasnije kako dete odrasta ono svoje emocije diferencira prema svojoj okolini. Obično oko pete godine kod deteta se javlja stid kao vrsta emocija. Dete će najpre uočiti interakciju roditelja prema deteu pa će dete na osnovu toga izgraditi emotivan odnos. Za emocionalni razvoj deteta veoma su važni pojedini faktori: ljubav i poverenje roditelja prema detetu, zatim, socijalno- kultorološka sredina u kojoj će dete razvijati pravilne i zdrave interpersonalne kontakte i sticati emocije kroz uticaje vršnjaka. Kroz druženje i igru deca razvijaju relacije između svojih potrebe , potrebe druge dece, prihvatanje i uvažavanje tuđih potreba kao i svojih. Pa na osnovu toga dete će sticati emotivna iskustva i sticati emotivnu sferu. Mnogi roditelji i mnogi članovi porodice ne shvataju koliki je njihov uticaj na dete koje nije još formirano. Dakle, roditelji, direktno i indirektno svakodnevno imaju uticaj na psihofizički razvoj deteta. Kako dete raste na njega deluju svi faktori koji se dešavaju oko njega, svaki pokret, reči koje čuje. Roditelji trebaju znati da u svakom trenutku deluju na emotivni razvoj deteta. Vrlo često svi članovi porodice ne znaju da dete odgajaju ne samo kada ga poučavaju, već i kada izražavaju svoje emocije kao što su radost uz smeh, tugovanje, pevanje pesama itd. Roditelji trebna vrlo često da paze na svoje međusobne postupkei odnose prema detetu, pa dete nepotrebno doživljava mnoge neugodnosti formirajući pojedine negativne emocije kao što su strah, strepnja, tuga i sl., koje deluju podražavajuće na čitavo detinjstvo, na psihički i fizički razvoj. Da bi dete imalo pravilan emocionalan razvoj veoma je važno međusobno razumevanje, međusobno slaganje, ljubav, solidarnost i međusobno pomaganje, pre svega u porodici, a zatim u socijaslnoj sredini i u predškolskoj ustanovi. Dete će formoirati negativne emocije, pre svega u porodicama u kojima nema ljubavi, međusobnog poverenja, iskrenosti i potpomaganja.
Treba napraviti razliku emotivnog razvoja onog deteta čiji članovi porodice i odnos sredine prema detetu odražavaju ljubavlju od one porodice i od one socijalne sredine u kojima dominira grub i hladan odnos prema detetu, gde dete stalno kažnjavaju, gde mu je sve zabranjeno a ništa dopušteno. Sve to implicira loše posledice na emotivni razvoj deteta. Vrlo je važan odnos deteta prema vršnjačkoj grupi. Dete će izgrađivati pozitivne emocije, bliskost, ljubav i poštovanje ukoliko bude prihvaćeno od svoje društvene grupe i ukoliko ih iskazuje prema detetu najčešće kroz igru, razgovore i sl. Vrlo je važan stav roditelja u izgrađivanju ličnosti ostale dece u vršnjačkoj grupi. Pa će na osnovu toga dete formiorati stav i izgrađivati emotivne odnose prema svojoj vršnjačkoj grupi. Veoma veliki uticaj na dete imaju, kada je u pitanje emotivni razvoj deteta, braća i sestre. Oni vrlo često pružaju pažnju i ljubav jedni prema drugima, pričaju priče, pevaju, uče ga raznim igrama te na taj način deca stiču emocije koje su veoma važne za dalji razvoj deteta. Dete vremenom stiče potrebu i saznanje da nije u mogućnosti da samo realizuje svoje potrebe i da je dovoljno uvek samo ono za igru. Već vremenom oseća potrebu za međusobnim potpomaganjem, shvatanje zavisnosti jedni od drugih. Vrlo je važno istaći da je potrebno da roditelji naprave balans ili ravnotežu u izgrađivanju dečije ličnosti, pružanje ljubavi, pažnje prema deci. Jer će to uticati na razvoj emotivnih struktura dečjih ličnosti. Ukoliko roditelj u porodici pruža dovoljno ljubavi , pažnje prema jednom detetu, najčešće ukoliko je dete mlađe, a drugo zanemaruje tada vrlo često može doći do sticanjha osećanja odbačenosti kod deteta ili negativne slike o sebi i osećanja manje vrednosti što može vrlo lako prouzrokovati negativnih osećanja kod dece koje omogućavaju razvitak hladnih odnosa između roditelja i dece.
Odnos i interakcija roditelja prema detetu, takođe, utiče na razvoj emocija kod dece. Ukoliko roditelji ili jedan od roditelja zanemaruje dečije potrebe, želje, osećanja, tada se vrlo često kod dece javlja potištenost, zavist, ljubomora, nepoverenje a vrlo često i mržnja prema bratu ili sestri koji su imali prisnji odnos prema roditeljima. Takav odnos vrlo često vremenom implicira svađe i sukobe među decom. Roditelj treba ravnomerno pokazivati i ispoljavati emocije prema deci. Pa tako vrlo je bitno emotivna podrška kako mlađem, tako i starijem detetu , kako muškom tako i ženskom detetu. Potrebno je da roditelj svakodnevno, razume dete, njegove želje, potrebe, osećanja. Treba reći da u posebnim prilikama postoji mogućnost povećavanje više pažnje jdenom detetu. To je najčešće tada kada dete bolestno, kada nije u mogućnosti da se samo upotpunosti stara o sebi. U tim prikama roditelj mnogo više vremena posvećuje pažnju i vreme tom detetu iz vrlo očiglednih razloga. Zato je potrebno objasniti i drugom detetu da je takva situacija posebna i da za oba roditelja oba deteta znače podjadnako. Dete će najčešće izgrađivati emotivne odnose prema svojim ukućanima u toku odrastanja, a vrlo važan period za emocionalni razvoj deteta ima predškolski period. Vrlo često uzrok emocionalnih stanja kod dece nalazimo kod roditelja. Neki roditelji vrlo često iskazuju negativne emocije prema deci i ostalim ukućanima zbog neke sitnice iskazivajući ponašanjem i to najčešće vikom, grdnjom, pogrdnim rečima itd. Što najčešće direktno ili indirektno utiču na emotivni razvoj deteta. Takva deca vrlo često vremenom postaju preosetljiva, razdražljiva, nervozna, gruba i sklona su raznovrsnim oboljenjima. Takođe, takva učestala roditeljka ponašanja će se odrazitim i na društveni život deteta. Vrlo često su takva deca povučena, ne žele da se druže sa ostalom decom, gube poverenje u ljude i svoje drugove. Zato je potrebno da roditelj pokazuje što više blagu narav , razumevanje i pažnju prema deci, jer će na taj način razviiti ljubav, nežnost, poverenje, razumevanje između roditelja i deteta. Porodica predstavlja bazu za emotivni razvoj dece. U porodici deca svakodnevno rastu, razviajju svoje duhovne i moralne vrednosti i stiču emotivna iskustva. Vrlo je važna ljubav između roditelja i dece. Dok je dete još sasvim malo do predškolskog perioda ono je vrlo privrženo svojim roditeljima i postaje vrlo tužno i plače ako se odvoji od svojih roditelja na neki duži vremenski period, to iskazuje nesamostalnost deteta, ljubav prema roditeljima.
U predškolskom periodu vrlo često kada deca dođu kući oni se obraduju kada vide roditelje, to je pre svega zbog pažnje, nežnosti i ljubavi, poverenja roditelja i dece. Ukoliko dete izlazi iz predškolske ustanove, vrlo često, nezadovoljno, tužno, bez radosti sasvim sigurno postoje uzroci ovakvog emotivnog ispoljavanja. Uzroci su najčešće u okviru porodičnih odnosa kada postoji roditeljska ljubav prema detetu, zatim uticaj vršnjačke grupe kada dete ne oseti toplinu, ljubav, pažnju, bliskost svojih drugova sa kojim se igra u vrtiću, i najzad, uticaja socijaln sredine kada dete u toku odrastanja ne oseti i ne dobije pozitivne emocionalne reakcije od svoje društvene sredine.


Razvijanje smisla za lepo

U toku odrastanja a pogotovu predškolski period vrlo je važan za estetsko razvijanje ili razvijanje smisla za lepo. Sve ono što ispunjava detinjstvo, sve ono što ga oplemenjuje, razvija kreativnost, budi maštu kod dece, stvara podsticajno i podstiče ga na umetnost, humanost čini podsticajno za razvijanje smisla za lepo. Svakodnevnom komunikacijom deteta između roditelja, vaspitača, socijalne sredine dete stiče i razvija smisao za lepo. Dakle, u zavisnosti od pojedinih faktora i odnosima u kojima dete odrasta ono razvija i podstiče smisao za lepo.
Svakodnevni život, način života, tehnologija i rad koji podstiče osećanje za lepo predstavlja potrebu za težnjom ka razvijanju smisla za lepo. Za razvoj deteta od izuzezne je značajnosti osećanje lepote, jer ukoliko bi dete odraslo bez razvijanje smisla za lepo i neostvarivanju osećanja lepote njihov život bi bio prazan, monoton, suvoparan i manje zanimljiviji. Dete u toku odrastanja nije u mogućnosti samo da shvati i nauči smisao za lepo, da shvati šta je skladno, lepo, vredno. Pogotovu dok je dete u predškolskom periodu da oceni smisao za lepo u nekoj knjizi, slici ili nekoj pesmi, dok roditelj, vaspitač ili neko iz socijalne sredine ne usmeri dete na estetske vrednosti pojedinih dela i sl. Zatim, dete u toku odrastanja treba da oseti lepotu izražaja, zvuka, melodije književnog govora. Da uživa i shvati značaj prirodnih lepota, bogatstvu oblika, prolećnih pejzaža, prirode, polja, šuma, livada, pašnjaka i svoje okoline i sl. Treba reći da dete rođenjem ne može imati smisao za lepo, već odrastanjem i sticanjem iskustva dete razvija smisao za lepo.
Kako se može razvijati smisao za lepo?
Dete će, najpre, razviti smisao za lepo uz roditelje. Učiće od njih šta je značajnoi važno za estetski razvitak detetove ličnosti. Roditelj navodi primere i o svojim postupcima i primerima svakodnevno utiče na razvijanje smisla za lepo. Roditelj može razvijati smisao za lepo kod dece ukoliko poštuju određene zahteve koji su bitni, a to su:
1. Roditelji treba da koriste razna sredstva i pojedine sadržaja u toku odrastanja dece. Sredstva koje koriste roditelji , a zatim isadržaji trebaju biti visoke umetničke vrednosti, prilagođene dečijem uzrastu i ono što je bitno a to je da kod dece razvija kreativnost i podstiču ih na estetski razvoj. Ukoliko roditelj teži da dete koristi kvalitetnu igračku, kvalitetnu knjigu ( sa puno ilustracija, životinja, prirodnih pejzaža i ljudima), umetničke slike ( crteži životinja biljaka, predmeta, pojava, procesa) i sl. Može služiti kao uzor za sticanje smisla za lepo. Nasuprot tome ukoliko dete igra sa nefunkcionalnom igračkom, koristi knjigu koja nije prilagođena njegovom uzrastu ( ima više tekstova nego slika a dete jo uvek nije naučilo čitati).
2. Sredstva koja se koriste u toku odrastanja moraju biti takva da pružaju detetu mogućnost za razvijanje plemenitih osećanja, životne radosti, maštovitosti, da imaju visoku pedagošku i vaspitnu vrednost.
3. Sredstva trebaju biti takva da su pristupačna intelektualnim, odnosno, mentalnim sposobnostima dece. Da podstiču razvoj dečije psihofizičke spsobnosti. Za svaki period dečijeg razvoja vrlo je važna postupnost isistematičnost.
4. Sredstva sa kojima se deca susreću moraju podsticati i buditi dečja interesovanja za lepim tako da deca tokom odrastanja osećaju potrebu za njima.
5. Vrlo je važno da sredstva budu uzorna detetu. Da u toku pričanja o lepoti, bitno je da dete ima neposredni doživljaj, da poveže neposreedno sa iskustvom u toku odrastanja.
6. Roditelj treba stvoriti mogućnost da sama vremenom ostvaruju i steknu sposobnost za ostvarivanja smisla za lepo i lepim ispunjavati svoj život u detinjstvu.
7. Razvijanje smisla za lepo treba da obuhvati čitavu ličnost, odnosno, sve aspekte dečijeg razvoja. U toku odrastanja deca treba da se interesuju i da se bave različitim područjima kao što su ( muzika, slikarstvo, modelovanje, recitovanje, priroda itd). Vrlo je važno pored jedne oblasti razvijati i druge aspekte sa ciljem razvijanjem smisla za lepo.
8. Učestalost u razvijanje smisla za lepo. potrebno je da deca svakodnevno razvijaju i otkrivaju estetske lepote. Dakle, vrlo je važno svakodnevno težiti i truditi se razvijati smisla za lepo u toku razvoja deteta a pogotovu u predškolskom periodu.
9. Rast i razvoj deteta je individualan što zavisi od mnogih faktora. Vrlo je važno da roditelj pospešuje celokupni razvoj deeta i da pospešuje individualne mogućnosti deteta. Da nalazi ona sredstva koja su prilagođena njihovom uzrastu i njihovim interesovanjima.
10. Vrlo je važno da roditelj kod deteta razvija interesovanja i podstiče ga ka ka estetskom razvoju. Treba reći da estetski razvoj je vrlo kompleksni, polimorfni i egzaktan, jer obihvata i omogućava celokupni razvoj deteta.
Vrlo često ćemo se susretati sa roditeljima koji smatraju da detetu posvećuju svo slobodno vreme i razumevanje lepote ukoliko dete uči, crta sluša muziku ili nešto modeluju. Takvo mišljenje koje preovlađuje kod roditelja je previše uopšteno i nepotpuno. Umetnički razvoj obuhvata samo neku ili više umetnosti, to svakako predstvalja deo estetske umetnosti. Područje stetskog razvoja mnogo je šire , kompleksnije i raznovrsnije.
Vrlo je važno da dete prvo nauči da doživljava smisao za lepo u porodici a zatim potrebno je osposobljavati date da doživljava lepotu svuda oko sebe , odnosno, lepotu svoje okoline što predstavlja vrlo svestrano i široko područje. Da bi dete razvilo i steklo smisao za lepo vrlo je bitno da dete uočava sve ono što se nalazi oko njega, i njegovoj bližoj ili daljoj okolini, u prirodi, prirodnim pojavama, procesima, delima svih vrsta umetnosti.




Lepote umetnosti


Umetnost predstavlja vrlo široko i raznovrsno područje. Život deteta je nezamisliv bez ijedne vrste umetnosti. Gotovo da dete čim god želi da se zanima predstavlja neki vid umetnosti. Kako dete odrasta ono, posredstvom roditelja, socijalne sredine, i društva uočava i upoznaje razne umetničke pravce. Pa ukoliko se potencira detetu neka vrsta umetnosti, poznata dela, ono će steći neka saznanja i interesovanja o toj umetnosti a samim tim i steći i razviti smisao za lepo. Ukoliko dete u toku razvoja stekne posebne skolonosti za umetnost i umetničko stvaranje, razumevanju lepoga, potrebno je podržati dete u umetničkom izražavanju i stvaralaštvu ka ostvarivanju pojedinih slikarskih, glumačkih, muzičkizh sposobnosti.

Razvjanje smisla za muziku i razviujanje muzičkih
spobnosti kod dece



Jošu ranom detinjstvu muzika predstavlja nešto posebno i zanimljivo za dete. Ono uočava muziku i razne tonove putem sluha i reaguje u zavisnosti od uzrasta. Vrlo česato dok su deca sasvim mala roditelji ih uspavljuju pomoću raznih pesama, tzv. uspavankama. Dok im roditelji pevaju oni ih opuštaju, razveseljavaju i još tada započinju razvijanje smisla za muziku. Dete ima potrebu da sluša i da peva. Na osnovu zvuka dete počinje da reaguje. Dete će početi da reaguje na pojedine zvučne efekte ukoliko su neugodni ili smehom ukoliko su ugodni. Sasvim sigurno da će u većini slučajeva tiha i lepa muzika smiriti decu, izizvaće radosno raspoloženje i zadovoljstvo. Ono što je karakteristično jeste to što nakon čevrtog meseca obično raspoznaje majku po boji glasa, jer lice još uvek ne pamti. U tom periodu dete se najčešće igra zvečkom. Sa oko godinu dana izgovara pojedine glasove i oko 8. meseca javlja se prvi melodijski motiv u obliku silazne male terce i još u tom periodu nema tačne visine. Muzika i ritam postaju sve više centar njegovih interesovanja, pažnje i dete voli reprodukovati kratke pesmice koje čuje.
Ono što je vrlo važno a treba reći a to je da je veoma važna etapa identifikacije.
Dete se vrlo često identifikuje i oponaša odrasle. Oponašanje se bazira, pre svega, na pojedine reči i glasove. Dete sa 2- 3 godine vrlo često počinje da peva kraće pesmice. Pred kraj treće godine dete uspeva da razgraniči govor od pevanja i muzike. Sa završetkom treće godine potrebno je da roditelji postepeno uvode decu u muzičko stvaralaštvo, približavanje muzičke umetnosti i smisla za muziku. Da bi dete steklo smisao za muzičko izražavanje i mogućstvu razvijanje muzičkih spsobnosti veoma je bitno da poštujemo i uvažavamo poujedine faktore. To je pre svega uzrast i individeualne razlike među decom. Roditelj predstvalja bazu ili osnovu za izgrađivanje muzičkog stvaralaštva. Ukoliko roditelj od vrlo ranog detinjstva podstiče dete na muzičku umetnost, sviranje, pevanje, igru, vrlo je verovatno da će dete zavoleti muziku.
Ako se roditelji interesuju za muziku iako i sami sviraju, pevaju, igraju dete će to prihvatiti i postaće im nešto svakidašnje i deo njegovog odrastanja. Veoma je bitno da će dete prihvatiti muziku i pesme ukoliko su sadržaji, sredstva i metode prilagođene detetovom uzrastu. Na uzrastu od 3- 5 godina kod deteta se javlja interesovanja za sadržaj pesme iu manjoj meri za melodiju. U tom periodu pošto su deca mlađeg uzrasta javlja se osećanje za ritam. Vrlo često deca ukoliko imaju brata ili sestru želi zajedno da otpevaju neku pesmicu . U tom periodu se javlja ljubav prema muzici. U toku dečijeg odrastanja a pogotovu u predškolskom periodu kod deteta ostvarujemo pojedine vaspitne i obrazovne zadatke. Ono što treba reći da je za dete u mlađem uzrastu veoma interesantna tzv. “muzička kutija” To je prikladan i omiljen izvor slušanja muzike za decu do 3 godine. Treba upotrebljavati samo one sa kvalitetnim izvođenjem. Muzička kutija, dakle, predstavlja muzičku igračku koja pomoću posebnog mehanizma svira određenu melodiju. Deca od 6- 7 godina žele da pevaju i da slušaju muziku. Od 4. godine deca se sve više interesuju za zajedničko pevanje. U toku sviranja i pevanja razvija se zapažanje kod dece, osnovni elementi logičkog mišljenja. Jedan od, takođe, veoma važnih faktora za podsticanje muzičkih i stvaralačkih spsobnosti ostvaruje vaspitač. Kada deca krenu u predškolsku ustanovu vaspitač kod dece razvija intereseovanje, ljubav i umetničko stvaralaštvo prema muzici. U toku usmerene aktivnosti i u toku slobodnih aktivnosti vaspitač vrlo često koristi muziku, peme, ritam, igru, razne melodije kako bi pospešio vaspitno- obrazovni rad, razvio muzičke sposobnosti i interesovanja kod dece.
Vrlo često u toku aktivnosti vaspitač koristi razne prirodne materijale kao što su pasulj, kestenje, orah, grašak, lešnike, bademe... kako bi uz pomoć pojedinih kutija i limenki proizvodio zvuk i ostvario ritam kod dece. Pa deca tako mogu vrlo često da uz pomoć improvizovanih zvečki prate neku pesmu , zvuk itd.
U toku pevanja vaspitač podstiče i razvijanje i humanih odnosa prilikom pevanja u grupi. U toku pevanja deca pružaju podrškui razvijaju solidarnost i razumevanje jedni prema drugima. Npr: ukoliko je neko dete stidljivije od ostale dece ili nije naviknuto na pevanje ono će vrlo često ukoliko čuje od druge dece kako pevaju jasno i glasno i sama početi pevati bez ustručavanja i straha.
Jedni na druge će uticati podsticajno. Vrlo je važno da vaspitač podstiče interesovanja za grupne muzičke aktivnosti. Vrlo često, što je važno, deca u vrtiću vokalno se izražavaju u grupi , pa tako vrlo često peva jedna grupa dece, a zatim druga ili prvo pevaju devojčice a zatim dečaci i sl. Na ovaj način se kod dece razvija takmičarski duh, ravnopravnost, znatiželjnost. Vaspitač teži da deca adekvatno primene, doživljava i razume poruku muzičkog dela, kultiviše kod dece psihosomatke i muzičke sposobnosti ličnosti deteta. Bitno j da dete zavoli, s ljubavlju primeni, shvati i doživi umetničko muzičko delo. Dete u toku igranja i pevanja razvija svoj organizam. Pojedinim pokretima razvija muskulaturu svog tela, koštani sistem, razvija intelektualnu, moralnu, estetsku sferu ličnosti. Dakle, ovo spada u vaspitne zadatke koje vaspitač treba ostvariti. Sledeća važna stvar koju vaspitač razvija i ostvaruje kod dece jeste negovanje glasovnih sposobnosti. Svako dete se razlikuje od sve ostale dece po svim svojstvima pa tako i po glasovnim sposobnostima. Neko će dete imati većih vokalnih spsobnosti a neko dete manjih ali bitno je da svako dete radom može ostvariti pojedine muzičke sposobnosti. Vrlo je važno negovati dečije potencijale. Ono što je bitno a to je da će sasvim sigurno u nekoj vaspitnoj grupi imati dete koje ima muzičke sposobnosti ali da usled pojedinih faktora kao što su: stidljivost, socijalno- ekonomski uslovi, porodičnih odnosa, pojedinih faktora društvene sredine, uticaja vršnjačkih grupa dete ih ne ispoljava. Zato je bitno da ih vaspitač uoči i detealjno sagleda kako bi postupno i sistematično, vremenski detetrminisano otkrio i razvio kod dece muzičke sposobnosti. Sledeća važna stvar koja je bitna za decu predškolskog i mlađeg uzrasta je intonativno i čisto pevanje uz pravilno disanje, držanje tela i izgovaranje teksta.
U toku svaranja i pevanja vrlo je važno potpuno razvijati kod dece intonativno čisto pevanje uz adekvatno disanje. Treba težiti ka tome da deca pevaju na osnovu visini tonova na lestici. Ovo sasvim sigurno nije lako deci mlađeg uzrasta ali redovnom vežbom i stručnim radom vaspitača će uticati na razvijanju vokalnih sposbnosti. Sledeća važna stvar jeste uticaj vaspitača na razvijanje pravilnog disanja kod dece. Pauze, uglavnom, služe za uzimanje vazduha. Dete će vežbati disanje na osnovu prirodnih pojava (sneg, mraz itd.), zatim prirodnih materijala( perije, čajevi, razni plodovi) itd. Zatim deca uče razvijanju ritma štapićima i zvečkama. Dok vaspitač svira neku određenu pesmicu i peva, deca dok ritmiziraju pojedinim štapićima (najčešće ručne izrade) i zvečkama. Pa tako vrlo često da će deca uz pratnju pesmice održavati ritam. Ukoliko su deca starijeg i srednjeg uzrasta deca će se vremenom sve više i više razvijati interesovanje za literalni sadržaj teksta. Prvoshodno ne smemo ometati dečiju želju za eksperimentisanjem sa raznim predmetima i snalaženjem u rukovanju instrumentima. Moramo im dozvoliti da izvesne predmete upotrebljavaju kao instrumente. Pokazaćemo im da smo oduševljeni njihovim pronalaskom ,njihovim instrumentom i sviranjem. U njihovoj blizini možemo ostaviti različite predmete i tako ih podsticati da ih isprobaju kao “instrumente”.
Deca ne treba samo da pevaju , već da nauče i literalni sadržaj. Uvežbavanje literalnog sadržaja se odnosi na ponavljanje, reprodukciju i retenciju onoga što vaspitač peva. Uvežbavanje i učenje literalnog sadržaja mora biti potpuno, sinhronizovano, etapno, učestalo, podsticajno kako bi deca sama ili sa vaspitačem učili sadržaj određenih pesama koje uče u vrtiću. Treba istaći da deca, najpre, uče literalni sadržaj uz pomoć vaspitača a zatim frontalno, grupno ili individualno. Dakle, ovo što smo pomenuli odnosi se na razvijanje i ostvarivanje funkcionalnih zadataka kod dece. Uz pomoć, najpre, roditelja i vaspitača deca se trebaju privikavati na sistematsko slušanje i pevanje odabrane muzike prilagođene predškolskom uzrastu. Predškolska deca slušaju vokalnu i instrumentalnu i orkestralnu muziku.
U toku pevanja, ritmizacije deca razvijaju i disciplinu što direktno implicira i razvijanje discipline, povećavanje pažnje kod dece. Jer ukoliko vaspitač želi da deca nauče neku određenu pesmicu veoma je važno da vlada atmosfera u kojoj će preovladavati tišina i mogućstvo ugodnosti slušanja muzike. Dok su deca još uvek sasvim mala veoma je važna verbalna interakcija između roditelja i deteta, vaspitača i deteta a zatim i socijalne sredine kada je upitanju upoznavanje deteta sa raznim muzičkim instrumentima. Važno je, najpre, roditelji omoguće deci slušanje, izgled, veličinu i zvuk raznih instrumenata kao što su: sintisajzer, harmonica, klavir, violina, tambure, gitara i ostale instrumente. Dete će pre ili kasnije uočiti različite zvuke instrumenata. Takođe da se svi instrumenti međusobno razlikuju po pojedinim osobinama. Zatim deca se upoznaju sa pojedinim zvučnim igračkama i instrumentima kao što su: bubnjevi, zvečke, triangle, činele, zvonca i sl. Pogotovu sa njihovom primenom, načinom korišćenja itd.
Vrlo često dok su deca u predškolskoj ustanovi vaspitač im na televiziji prikazuje pojedine emisije u kojima su dominantna muzička stvaralaštva. Kada deca uče neku određenu pesmicu bilo sa roditeljima ili sa vaspitačem veoma je važno da prvo nauče tekst kako bi mogli pevati neku određenu pesmicu. Cilj je vaspitaču i roditelju da deca lepo pevajua da bi u tome uspeli mi treba da budemo primer deci. Dakle, potrebno je pevati izražajno, sa puno emocija i muzikalno ( sa odgovarajućpm visinom tonova). Poželjno je da u pojedinim situacijama i roditelji pevaju sa decom. Da bi dobili pravilan i odgovarajući raitam roditelji mogu pljeskati rukama a to vrlo često čine i deca. Sasvim je sigurno da bi deca naučila neku odgovarajuću pesmicu potrebno je ponavljati više puta kako bi je upamtili vaspitač ali isto tako i deca, roditelji.
Vrlo je važno pravilno izgovarati, lagano, razgovetno prema potrebi pesme. Da bi deca imala mogućnost da otpevaju neku određenu pesmu veoma je važno da pesma bude deci razumljiva, odnosno, da bude na idealnoj visini. Obično sadržaj pesme treba biti uzet iz svakodnevnog života, iskustva deteta, životinjskog ili biljnog sveta itd. Pevajući i svirajući pesme sa odgovarajućim sadržajem iz našeg svakodnevnog života razvijamo ljubav, prijateljstvo, iskrenost, odanost prema porodici, vaspitaču, okolini, svojim vršnjacima. Dok su deca mala, odnosno, mlađeg i sreddnjeg predškolskog uzrasta veoma je bitno da pesmice budu jednostavnije, prilagođene njiovim psihofizičkim spsobnostima. Ono što je važno za decu jeste:
-Da znamo šta želimo postići slušanjem muzike;
- sačuvati interesovanje za slušanjem;
-razvijati kod dece sposobnost pažljivog slušanja;
-postići da deca prepuštaju muzici i da je emotivno doživljavaju.
Mira Voglar
“Kako muziku približiti deci”
Zavod za udjbenika I nastavna sredstva Beograd 1997 godina
Str 37.




Dakle, veoma je važno da pesmice nemaju prevelikmoseg tonova, veći od C1 do G ili H. Deca između 5- 6 godine, najčešće, imaju raspon od H1- C2. Dok deca pevaju pesme potrebno je disati na nos. Melodije koje deca uče u vrtiću moraju biti jednostavne i razumljive s osnovnim intervalima( sekunda, terca, kvarta, kvinta). Da bi dete steklo potrebu i želju za muzikom, bitno je da dete sluša muziku od veoma ranog detinjstva.
Za vaspitača je veoma bitno:
- Da se trudi i vodi računa da muzika bude svakodnevno prisutna u životu deteta.
- Da koristi sve oblike muzičkog izražavanja.
- Stvara ambijent za kvalitetni muzički doživljaj, uslove za povezivanja unutrašnjeg i spoljašnjeg doživljaja i ostvarivanje muzičkog doživljaja.
- Posmatra ponašanje dece, njihove emocije i interakciju sa ostalom decom u muzičkom centru i beleži ono što je značajno i prisutno kod dece.
- Posvećuje se svakom detetu individualno, pogotovu kod dece koja to žele.
- Prepoznaje i podržava spontano dečije muzičko stvaralaštvo.
- Zapisuje dečije predloge.
- Vrlo često razgovara sa decom o muzici, opisuje događaje.
- Pažljivo osmišljava, podržava i razvija dečija muzička iskustva.
- Razvija koordinaciju muzike i pokreta.
- Upoznaje decu sa pravim muzičkim stvaraocima i vrednostima muzike i muzičkog ostvarivanja.





Razvijanje smisla za lepote prirode


Detetov organizam kao i ljudski organizam prilagođen je prirodi i svim ostalim prirodnim pojavama koje su dominantne u toku odrastanja. U toku odrastanja dete uočava prirodne, pojave, procese i određene manifestacije koje direktno ili indirektno utiču na psihofizički rast i razvoj.
Priroda ima izuzetno veoma veliki uticaj na razvijanje smisla za lepote prirode. Veoma je važno da roditelji za razvijanje estetskog razvoja pojedina sredstva i sadržaje nalaze i ostvaruju u prirodi i prirodnim pojavama i procesima. Ta su sredstva manje ili više, lakše ili teže dostupna svakom roditelju, detetu, samo ih treba znati uočavati i doživljavati. U toku odrastanja a pogotovu u predškolskom periodu roditelji više puta sa decom provode vreme u prirodi. Okruženi su lepotama oko njih. Svako godišnje doba nosi sa sobom i neke određene manifestacije. Veoma mnogo lepote pruža voćnjak u proleće kada bude prepun cvetova ili u jesan kada se na voćkama rumene plodovi ili osušeno lišće pada sa grana. Sve te prirodne pojave i uticaje treba prikazivati detetu. Bitno da ih opaža i zapaža određene manifestacije kako se odigravaju kroz kraći ili duži vremenski period. Dete vremenom kako odrasta počinje da shvata i razume prirodne lepote koje ga okružuju. Mnoge lepote pružaju lep uređen povrtnjak, rascvetane livade, polje sa klasjem, šume, životinjski i bilji svet. Dete treba da stekne ljubav i razumevanje planinskih predela, reke i jezera koje ga okružuju. Važno je očuvanje i negovanje tih prirodnih lepota, jer od njihoovg očuvanja zavisi i život drugih živih bića.



avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pet Mar 03, 2017 4:35 pm

Razvoj likovne umetnosti kod dece koja pohađaju predškolsku ustanovu


Likovna umetnost predstavlja vrlo važnu oblast umetničkog dečijeg izražavanja. Kroz razne vidove umetnosti dete izražava i razvija celokupnu ličnost, pogotovu kroz likovnu umetnost. Likovna umetnost zauzima veoma važno mesto u psihofizičkom razvoju deteta. Zašto? Zato što u toku likovnog izražavanja dete razvija svoje intelektualne sposbnosti kao što su: mišljenje, pamćenje, govor, pažnju, opažanje ali takođe razvijaju i svoju somatsku sferu kao što su muskulatura šake, prstiju, razvijanje gipkosti i fleksibilnosti ruku. U toku likovnog izražavanje dete razvija i uspostavlja socijalizaciju, uspostavlja čvršće interpersonalne relacije u vršnjačkoj grupi. Vrlo često dok su deca u predškolskoj ustanovi a pogotovu u mlađem uzrastu upoređuju svoje umetničke likovne radove sa ostalom decom u vaspitnoj grupi, zapažaju pojedine detetalje, dorađuju, dopunjuju i realizuju svoje umetničke radove.
Sasvim je jasno da dete prve umetničke poteze ostvaruje u okviru porodice, između svojih članova u porodici. Dakle, umnogome stvaranje i razvijanje pravca likovne umetnosti zavisi od svojih roditelja. Većina nama je poznato da deca vole da crtaju i
vrlo retko bi bilo, govotvo nemoguće, kada bi dete odraslo u porodici bez težnje i ostvarivanja likovnog izražavanja. Vrlo često roditelji smatraju da je likovno izražavanje samo crtanje, naprotiv, već likovno izražavanje obuhvata celokupni razvouj ličnosti. Dete u toku odrastanja, a pogotovo u predškolskom periodu voli crtati što predstavlja jedan vid umetničkog izražavanja. Treba naglasiti da je porodica baza ili osnova za nastanak umetničkog likovnog izražavanja što u kasnijem periodu predstavlja predškolska ustanova.
Roditeji vrlo često kada dete hoće nešto da nacrta ili u toku crtanja roditelji govore: “ To nije za tebe”. Ti ne znaš da crtaš”! “Još si mali da bi crtao”. Ili još u krajnjem slučaju usmejavaju dečije umetničke radove što je veoma pogrešno. Treba reći da likovni radovi , odnosno, crteži direktno ili indirektno reflektuju dečiju intelektualnu sferu, odnosno intelektualni razvoj deteta. Ukoliko dečiji rad ima više detetalja, određenu proporciju, likovne mašte biće veoma značajno za dečije umetničko likovno stvaralaštvo. Razumljivo je i prihvatljivo da će dete što je manjeg uzrasta imati jednostavnije crteže sa tačno nejasnim detaljima za koje detetu predstavlja nekog čoveka, živoinju biljku ili neki predmet. Važno je da od samog početka dečijeg umetničkog izražavanja roditelj podrži dete u njegovm likovnom stvaralaštvu.
Dete u toku odrastanja voli crtati a crtanje je veoma važno za dete u toku predškolskog perioda. Dete već sa dve godine uzima olovku , kredu, razne štapiće kako bi počelo šarati po nekoj podlozi a kasnije da crta na papiru sve ono što ga okružuje. Detetu na samom početku umetničkog likovnog stvaralaštva vrlo zanimljivo i interesantno crtanje, pa je ono vrlo neumorno u realizovanju svojih umetničkih likovnih potreba. Njemu postaje interesantnije i sve više teži ka ostvarivanju i otkrivanju novih umetničkih poduhvata. Likovno izražavanje obuhvata kompletnu ličnost. Pa tako dete vrlo često u toku likovnog izražavanja iznosi svoja osećanja, svoja opažanja. Vrlo često u tim likovnim radovima može se videti emocionalna stanja deteta i uticaj i prisutnost društvenog života. U toku likovnog izražavanja dete vrlo često može iskazati ljubav, radost, sreću ili pak tugu, žalost. Zatim ukoliko dete provodi vreme sa vršnjačkom grupom ono će uočiti na njima pojedine detalje, zanimljivosti, steći će neka nova iskustva o crtanju itd. Što će oplemeniti i obogatiti dečiji umetnički rad. Jako je bitno istaći da dete, uvek gotovo, u svojim umetničkim radovima izražavati iskrenost (osećanja, težnje, interesovanja, mišljenja, emocionalna stanja itd.) i sve ono što ga u životu čini srećnim i stvara egzaltaciju.
U toku stvaranja dečijih umetničkih likovnih radova dete izražava i predstavlja svoju ličnost. Ono izražava svoju intelektualno, odnosno, mentalnu snagu, volju, njegova emocionalna stanja, zatim emocionalne relacije prema svojim roditeljima, socijalnoj sredini, zatim, takođe, prema predškolskoj ustanovi, prema vaspitaču, osoblju, svojim drugovima sa kojima svakodnevno provodi vreme.
Roditelji mogu vrlo često uz puno agilnosti uočavati,uticati, pratiti psihički razvitak detetove ličnosti. Zato se zahteva od roditelja da budu zainteresovani i fleksibilni kada je upitanju odgajanje deteta. Ukoliko roditelji zanemaruju dečiji trud i rad oni će kontradiktorno uticati na amplifikaciju i likovna stvaralaštva. Treba naglasiti da postoje pojedini faktori koji utiču na razvijanje likovnog stvaralaštva. Da bi dete razvijalo likovnu umetnost zavisi od najbitnija 2 faktora:
1. Uticaj nasleđa,
2. Stečenih faktora.
Ni jedno dete nije donelo na svet svojim rođenjem potpuno dovršene sposobnosti i mogućstvo da realizuje sve umetničke zahteve. Već je potrebno da uz pojedine nasleđene talente da dete vremenom razvija i potkrepljuje svoje intelektualne potencijale koje su vezane za neku određenu umetničku sferu, u ovom slučaju za razvijanje likovnog stvaralaštva.
Treba reći da je svako dete nadareno na neki način, pa tako u većoj ili manjoj meri za likovnu umetnost koju već veoma rano ispoljavaju svoje umetničke skolonosti. Sa ispoljavanjem umetničkih sklonosti dete se razvija, ne samo kao umetnik, već kao celokupna ličnost sa osećajem za lepo kada je u pitanju likovna umetnost. Roditelj treba veoma dobro da poznajue dečije psihofizičke sposobnosti od kojih će najčešće zavisiti postupci, pojedini sadržaji, sredstva likovnog odgajanja. Ukoliko roditelji uoče i primete kod dece tendenciju i težnju ka zadovoljavanju likovnog izražavanja, veoma je bitno pomoći im i svaetovati ih , usmeriti i podržati u likovnom stvaralaštvu.
Roditelj ne treba da bude prema deci impertinentan, već ekscelentan. Razvijanje likovnog stvaralaštva ne zavisi samo od unutrašnjih zakonitosti razvoja (intelektualnog, emocionalnog razvoja itd.), već i od načina interakcije i vaspitavanja dece. Interakcija i odnos između roditelja i deteta mora biti opulentan toplinom, ljubavlju i pažnjom. Ali isto tako se zahteva od predškolske ustanove. U toku intelektualnog i motornog razvoja dečiji umetnički radovi su diverzni. Dakle, sasvim sigurno možemo uočiti pojedine dečje crtže raznih uzrasnih grupa. Pa tako da će deca mlađih uzrasnih grupa imati jednostavnije crteže sa manje detalja i eksplicitnosti od starije dece koja imaju crteže u kojima je dominantna opulencija detalja.
Kada dete krene u predškolsku ustanovu veoma je bitan odnos između vaspitača i deteta i likovnog stvaralaštva. Vaspitač mora kod dece razvjati ljubav i interesovanja prema likovnoj umetnosti. Naravno da su deca u tom periodu sasvim mala pa tako da i ne mogu u potpunosti da shvate značaj i ulogu likovnog stvaralaštva. Zato je vaspitač dužan da suzbija eklipsu i podstiče, motiviše decu ka realizovanju dečijih umetničkih radova. Vrlo često će se dešavati dok deca pohađaju predškolsku ustanovu iz pojedinih razloga, ili najčešće zbog stida ne žele da se likovno izražavaju i vrlo često misle da su tuđi radovi lepši i kvalitetniji, što je, zapravo, pogrešno. Svako dete ima pravo da se likovno izražava i da otkriva svoje sposbnosti. Vaspitač treba da podstiče da iskazuje ekscelentnost dečijih likovnih radova, da ih podržava, usmerava i podržava u iskazivanju i predstavljanju svog umetničkog izražavanja. Treba podržavati individualnost i značaj dečijih truda. Pohvaliti dete u toku likovnog izražavanja kao sredstvo nagrade i te kako će uticati na motivisanje i satisfakciju deteta. Dok dete crta ono razvija i izražava maštu, stiče slobodu umetničkog izražavanja. Ono crtežom, odnosno, dok crta izražava svoje snove, želje, radosti i strahove. Vaspitač će uticati na dete sigurno sasvim pozitivno ukoliko je dete plašljivije i introvertnije od ostale dece ukoliko se likovno izražava i dobija pohvale od vaspitača i podršku vršnjačke grupe da će postajati vremenom sigurnije, svestranije, motivisanije i umanjiti nestabilnost i nesigurnost. Vrlo je važno dok su deca u predškolskoj ustanovi da se susreću sa raznim časpopisima i novinama u kojima se prezentuju razna umetnička dela poznatih slikara, imena poznatih umetničkih likovnih stvaraoca. Zatim veoma je bitno da vaspitač organizuje dečije izložbe u kojima se predstavljati dečiji umetnički likovni radovi. Izložbe se mogu organizovati kako za decu mlađeg uzrasta tako i za decu predškolskog uzrasta.
Kako i kada dete započinje crtati?
Dete započinje crtati na svakom mestu za koj smatra da se na njemu može nešto nacrtati. Najčešće započinju crtati po stolu, zidu, ulici i na drugim raznim mestima i to najčešće sedeći ili stojeći. Vrlo često roditelji prave digresiju kada je upitanju prva spoljavanja dečijih umetničkih stvaralaštva, pa im tada zabranjuju, npr: „Nemoj to da crtaš!“ „Zašto tu žvrljaš?“ „Sad si našao da se igraš.“ i sl. Već naprotiv, kada uvide početak likovnog izražavanja treba detetu dati neki papir na kome će crtati.
Likovna umetnost obuhvata širok dijapazon umetničkog stvaralaštva . Da bi dete vremenom kako odrasta imalo uspeha u likovnom izražavanju , pored truda, angažovanja, upornosti i volje dete treba steći i poneka saznanja o likovnoj umetnosti. Kao na primer što su: tehnike likovne umetnosti, vrste boje , materijala itd.
Tehnike crtanja-
Olovkom dete najčešće počinje da crta. Ono povlači linije pravolinijski,krive linije, izvodeći razne šare. Zatim kredu za crtanje, pastel, ugljen, tuš, bajc, mastilo , flomasteri i hemijske olovke. Kreda za crtanje može biti crna (od čađi) ili crvena koja se dobija od crvenog bolusa (retala), pa je po materijalu dobila ime retal. Kreda je mekša od olovke i omogućava veću gradaciju u debljini linije i njenoj mekoći.
Pastel- je obojeni pigment povezan sa malo veziva (gumjarabike). Kada se upotrebljava samo jedna boja može se sa njom crtati.
Ugljen- predstavlja ugljenisani štapić mekog drveta (lipa) mekan je i ima veliki raspon inteziteta valera, od najsvetljeg do najtamnijeg.
Tuš- Crna tečnost koja se dobiuja od čađi i određene tinkture
Bajc- je rastvor tamno braon bojekoji se dobija kuvanjem orahove kore u vodi.
Mastilo- se koristi kao materijal za crtanje samo u izuzetnim slučajevima
Flomasterii hemiujske olovke- imaju svoje nedostatke jer ustavljaju isuviše ujednačen trag, a posle određenog vremena potez izbledi.
Dr Adrijan Negru
Metodika nastave likovne kulture
Vršac 2001.

U predškolskoj ustanovi možemo videti kako se deca razlikuju u ispoljavanju kreativnosti u zavisnosti od teme i usmereneih aktivnosti. Treba reći da sve tehnike i materijali, kada su u pitanju likovne tehnike i likovni materijali, nisu podjednako primereni svoj deci u vaspitnojh grupi. Zato, pre svega, vaspitač bira one tehnike i ona sredstva koja su odabrana prema individualnim i uzrasnim mogućnostima i to tako da ih dete može koristiti na osnovu svojih mogućnosti i svojih potencijala. Svako dete ima svoje želje, potrebe i interesovanja prema nekim određenim temama što će veoma značiti za vaspitačevo otkrivanje i usmeravanje deteta ka ostvarivanju dečije kreativnosti. Da bi neko dete vaspitač zainteresovao za likovnu umetnost i dečije ispoljavanje likovnog nadahnuća, veoma je važno da ga motiviše, usmerava ka svojim interesovanjima koje će moći da realizuje u toku aktivnosti kada je u pitanju likovna umetnost. Treba reći da pojedine likovne tehnike mogu biti odlučujući faktor u ostvarivanju likovnih potencijala deteta. Jako je bitna interakcija vaspitača i dece, međusobni dogovor i uvažavanje mišljenja. Pa će vaspitač vrlo često započeti onom likovnom tehnikom za koju većina dece odluče, a zatim će postepeno prelaziti na druge likovne tehnike i navikavati ih na svestranost i višeznačnost likovnih mogućnosti. Da bi vaspitač motivisao decu za likovno stvaralaštvo i stvorio stimulaciju za likovno izražavanje vrlo je važno da teme budu privlačne deci, da budu iz dečijeg života, okruženja, dečijeg doživljaja i iskustva.
Zadatak vaspitača je:
-Da otkriva, upoznaje, podstiče (motiviše), daje predloge likovnog izražavanja. Da uvažava, razume i neguje dečije individualnosti.
- Da kontinuirano stvara , obezbeđuje uslove i mogućnosti za otkrivanje dečije kreativnosti, dečije mašte radoznalosti.
- Da omogući detetu da ga podstakne da se što više slobodno, smelije i svestranije likovno izražava.
-Stvara veći dijapazon slobode u kreiranju i ispoljavanju slobodnih vizuelnih asocijacija.
-Budi i razvija estetsku osetljivost kod dece i otvoreni duh za nove likovne ideje.
-Podstiče decu na razmišljanje, na govornu interpretaciju bez straha od vaspitača i ostale dece.
- Da iskazuju svoja mišljenja o onome o čemu će crtati.
-Da razvija mogućnost dečije percepcije predmeta koji ih okružuju kako bi ih lakše nacrtala.
-Usmerava dečiju pažnju i ukazuje na bogatstvo boja, oblika, veličina, težine, linija u vizuelnoj stvarnosti.
- Podstiče i neguje težnje istraživanja kod dece, eksperimentisanje raznim tehnikama, materijalima.

Slikarski material – predstavljaju materijale koji ostvaljaju obojene mrlje, a mogu biti suvi, tečni koji se razređuju vodom, uljem , terpertinom.
Uljane boje- je slikarska tehnika kojom se slika uljanom bojom na platnu i najčešće se razrađuje terpertinom ili lanenim uljenm.
Pastel- karakteristike je da se svaka boja posebno nanosi na podlogu. To je jedan od razloga što se pastel nanosi na podlogu.
Gvaš- je slikarska tehnika koja se dobija mešanjem akvarel boje sa belom temperom.
Tempera- je slikarski material kojise razređuje vodom, ali je čvršće strukture i omogućava nanošenje debljih namaza na površinu.
Akvarel boje- prave se od pigmenata koji su veoma sitni i prozirno a takve su i boje. Kada se nanesu na podlogu imaju poseban karakter i pretežno omogućavaju lirsku interpretaciju.
Vitraž- dekorativna tehnika u kojoj su obojene površine dobijene korišćenjem obojenih stakala.
Mozaik-je slikarska tehnika koja se vrlo često primenjuje u predškolskoj ustanovi, i ona se sastoji iz upotrebe raznovrsnog kamenčića koji se lepi na podlogu od maltera. Kamenčići mogu biti različitog oblika i veličine.
Kolaž-Takođe je posebna slikarska tehnika koja se vrlo često koristi. Ova tehnika je vrlo zanimljiva i jednostavna deci . Ovu tehniku mogu da koriste i deca mlađih uzrasta. Kolaž se sastoji od obojenih komada hartije, platna ili drugih materijala. Deca izrezuju kolaž i lepe na obikovanu ili neoblikovanu površinu.
Sledeća tehnika koja se koristi u predškolskoj ustanovi je vajarska tehnika.
Vrlo često se koristi u predškolskoj ustanovi. Oni se baziraju na oblikovanjke pojedinih materijala da bi se dobio pojedini oblik. Najčešće se koriste:
Papir plastika- jeste oblikovanje trodimenzionalnih predmeta, figura ili arhitektonskih detalja od hartije.
Plastelin- je gotova masa različitih boja koju deca vajaju i oblikuju željeni oblik. Vrlo je specifične strukture pa tako da se može materijalom raditi više puta i oblikovati razne predmete.
Glina- je prirodni materijal za vajanje. Vrlo često se može naći u prirodi. Dok je vlažna ona može da se oblikuje, ali kad prođe neki određeni period ona se sasuši i postane čvrsta, tako da se njome može vrlo teško oblikovati kada se sasuši ali je zato je deca mogu bojiti.
Plodovi, grane, industijski otpaci i drugi materijali – ova tehnika se koristi vrlo često u predškolskoj ustanovi i vrlo često se kod dece razvija kreativnost i znatiželjnost. Ovo spada u prirodne materijale i njih deca najčešće koriste u toku vajanja i to najčešće što ih dodaju nekoj smesi za vajanje.
Njpre roditelji a zatim i vaspitač bira i prilagođava likovne materijale prema uzrastu i intelektualnim mogućnostima dece.
U predškolskouj ustanovi se rade ali ređe grafičke tehnike kao što su:
Gipsorez- je grafička tehnika koja se radi na gipsanoj ploči.
Kartontisk- predstavlja grafičku tehniku koja se vrlo često koristi u vrtiću. Ona se sastoji od lepljenja pojedinih oblika od kartona na podlogu, čiji se delovi, prelaznim slojem boje otiskuju na osnovu. Postoje i druge tehnioke koje se ređe upotrebljavaju zbog uzrasta deteta.

Razvoj dečijeg crteža

Sa intelektualnim i fizičkim razvojem dece crtež postaje složeniji sa više detalja i dinamičniji. Vrlo često dete u toku odrastanja se igra i kroz igru crta. Ono zapaža sve ono što ih okružuje, čime se igra. Ono vremnom gleda pojedine delove tela druge dece i ljude i životinja, predmete koje ih okružuju, određene pojave i na osnovu iskustva ono počinje da crta. Da bi dečiji crtež postao sa puno detalja, opulentnijeg izražaja, potrebno je da pored dečijeg talenta, dosta vremenskog prioda i iskustva.
Razvoj dečijeg crteža ima pojedine faze. Prva faza se naziva faza šaranja ili škrabanja. Ova faza, najčešće, počinje od druge godine i traje, u zavisnosti od intelektualnih sklonosti, do četvrte godine. To je početak dečijeg likovnog izražavanja. Ova faza se javlja kada se postigne potreban razvojni stepen opažanja sveta i motorike ruke. Ova faza se vezujke za treću godinu života, kad se kod dece javlja potreba za likovnim izražavanjem, da se igra crtaćim priborom i kada pokušava da proverava ritam svoga kretanja u prostoru. Motorni razvoj deteta se razvija dok dete pokreće ruku i prste izvodeći razne pokrete i u tome uživa. U početnoj fazi ovog likovnog stvaralaštva, ne postoji na crtežu neki određeni sadržaj ali će dete težiti i truditi se da predstavi crtežom ono što želi nacrtati. Povlačeći olovku ono ostavljajući trag na papairu počinje crtati. Unutar ove faze možemo razlikovati neke podfaze kao što su:
-Prva podfaza- deca povlače prave i duže linije od gore na dole ili od dole na gore ili horizontalno sa jedne strane na drugu stranu. Pokretajući ruku dete razvija muskulaturu ramenog i lakatnog dela.
-Druga podfaza- se zasniva na uvođenje krugova i šaranje u crtežu. Najpre širom i otvorenom, a zatim i manje i zatvorene linije. Vrlo je važno za roditelje a kasnije i za vaspitača da podržavaju ovu fazu likovnog izražavanja. Najčešće se dete raduje kada nešto crta, pomera papir na razne položaje i ulaže trud kako bi nešto nacrtalo. U ovoj fazi dete razvija intelektualnu sferu ali i motorne funkcije. Vremenom dete počinje da razlikuje šare koje su u obliku klupčeta, krsta, vloka, zvezdica, paralelnih linija, tačaka i sl. Dete postepeno savladava faze, unosi novine u crtež i pojedine detalje.
Druga faza jeste faza šeme ili simbola koja traje najčešće od 4- 7 godine. U ovoj fazi je karakteristično to što se vrši eliminacija da bi se dobio što jasniji crtež sa najbitnijim elementima. U ovoj fazi crtež dobija svoj oblik. Dete dok crta ono vrlo često ispušta veoma važne delove predmeta pa tako da u toku crtanja čoveka, dete vrlo često ispušta da nacrta vrat i neke određene ekstremitete kao što su ruke i noge. U toku ove faze dete vrlo često crta neke predmete koji su vezani za neki objekat koji ne mogu se videti. Vrlo česato deca u ovoj fazi crtaju kuću, ali se u njoj vide ljudi i nameštaj i sve ono ostalo što se nalazi u kući kao da su zidovi providni. Najčešće dete u ovom periodu crta po sećanju a na po viđenju. Vrlo često će nacrtati kako ide voz a u vozu i putnike, konduktera, klupe, kofete koje nose i sl. Ili dok crta neki profil čoveka nacrtati oba oka, ili na primer ukoliko dete nacrta čoveka kako jaše konja, slikano s boka vide se obe noge i sl.
Treba reći kao posledica diferenciranja važnog od manje važnog javlja se neproporcionalnost. U toku crtanja dete vrlo često izostavlja neke detalje koji su za njega nebitni a i ne privlače njegovu pažnju.
Sledeća faza jeste stepen oblika i pojava( fizioplastični crtež)
Za ovu fazu je karakteristično uvođenje više vizuelnih podataka. Dakle, dete u crtež unosi svoja zapažanja. U ovoj fazi dete crta i na osnovu iskustva. Prvi indikatori da je dete u fazi fizioplastičkog crteža je crtanje figure u profilu u osnovnom pokretu.
Veoma je bitno kada su u pitanju roditelji da neguju dečija umetnička likovna izražavanja kroz sve faze kroz koje dete prolazi. Bitno je da ga roditelj podrži kroz odrastanje i to od faze šaranja pa sve do fizioplastičkog crteža i nadalje. Vrlo često roditelji predlažu deci pojedine ideje i motivišu ih da se likovno izražavaju i upotpunjuju maštu.


Posmatranje dečijeg ponašanja i praćenje razvoja



Dečije ponašanje podrazumeva određeno dečije reagovanje manifestovano u određenim situacijama. Dok razvoj deteta podrazumeva određene endogene promene u psihofizičkom pogledu. Razvoj podrazumeva određene progresivne promene u strukturi, veličini, uspešnosti, diferencijaciji pojedinih obeležja i ličnosti u celini. Dete se najčešće u toku odrastanja dete igra i uči uz igru. Igranje predstavlja osnovu za ispoljavanje dečijeg ponašanja. Ono se u toku igre emocionalno prazni, dakle, ispoljava određene emocionalne manifestacije (raduje se, smeje se), tugu, žalost najčešće ukoliko ih prekinemo u toku igranja ili im oduzmemo neku igračku kojom se dete najčešće igra. Svako deteraste i razvija se u skladu sa individualnim karakteristikama koje su specifične za svako dete pojedinačno. Svako dete raste i razvija se u zavisnosti od pojedinih faktora kao što su: mentalnih i fizičkih potencijala, socio- ekonomskih uslova, uslova socijalne sredine. Roditelji predstavljaju primarni faktor i glavni faktor od koga zavisi dečije ponašanje i celokupni razvoj. U toku odrastanja dete nailazi na pojedine poteškoće koje nije u mogućnosti samo da prevaziđe, pa mu je zato potreban roditelj. Zbog nedovoljnog saznanja, iskustva, potreban mu je neko ko će ga usmeravati, korigovati i podržati u njegovom razvoju i ponašanju. Kada govorimo o dečijem ponašanju, obično mislimo na interpersonane odnose u vaspitnoj grupi između vaspitača i deteta, deteta sa ostalom decom, odnos deteta prema svojoj socijalnoju sredini.
Veoma je bitno kako se dete ponašati u toku igre, u toku rešavanja pojedinih roblemskih situacija koje su vezane za njegovo učenje, sticanja znanja, igru. Kada govorimo o praćenju razvoja bitno je da bitno je da vaspitač dobro upozna svako dete pojedinačno. Važno je da uoči sve mentalne i telesne, emocionalne promene, brzinu razvoja, pojedine teškoće u kojima se dete nalazi u toku razvoja, njegove mentalne i fizičke sposobnosti. Posmatranje dečijeg ponašanja u predškolskoj ustanovi, najčešće i praćenje razvoja zadužen je i vaspitač, pošto on uglavnom najviše vremena provodi sa decom izvodeći vaspitno- obrazovni rad ali i ostala stručna osoblja.
Posmatranje dečijeg ponašanja se odnosi, pre svega, na ponašanje deteta tokom igre.
Dete u predškolskoj ustanovi najčešće provodi vreme igrajući se samo ili sa ostalom decom. Ono šo je važno naglasiti jeste da igre treba da budu prilagođene njihovom uzrastu, odnosno, njihovim intelektualnim i fizičkim mogućnostima. Ukoliko se dete igra potrebno je da uvažava i potrebe druge dece da se zajedno sa njima raduje, smeje, deli igračke i sl.
Ostvarivanje i iskazivanje detetove plemenitosti.
U toku igranja treba iskazivati zadovoljstvo i prisnost ukoliko se igra sa ostalom decom. Dete treba biti otvoreno i spremno za igru ili neke druge aktivnosti, dinamično i alocentrično. To je period kada se kod deteta javlja egocentrizam. Dete, treba, pogotovu u predškolskom periodu , razumjeti i ostalu decu, njihove težnje i potrebe. S obziromj da u tom periodu dečije emocije su prolaznog identiteta. Dakle, deca brzo se posvađaju ali brzo se i pomire, treba da budu blaga i društvena.
Sledeća važna stvar koju vaspitač zapaža u dečijem ponašanju je upotreba ružnih reči.
Vrlo često dok su deca mala u okviru porodice, dok još ne počinju pohađati predškolsku ustanovu čuju i nauče po neku ružnu reč koju upotrebljavaju, bilo da u porodici, naših rođaka, prijaetelja, ili u socijalnoj sredini. Vremenom postanu vrlo učestali u interakciji sa drugima, što predstavlja problem navike. U krajnjem slučaju dete se susreće sa problemima donošenja navika donošenje ružnih reči u predškolsku ustanovu i to najčešće u ophođenju sa drugom decom. Tada je veoma važan zadatak vaspitača u korigovanju i usmeravanju dečijeg ponašanja. Dete će najčešće ispoljavati ružnih reči u toku igranja sa njima ili u toku neke igre kada treba da raspodele uloge. Tada treba registrovati, primetiti i delovati na suzbijanje takvih reči. Ovaj period je veoma bitan za identifikaciju sa ostalom decom, jer tada deca vrlo često čuju jedna od drugih te ih i oni upotrebljavaju.
Sledeći važan element u toku posmatranja dečijeg ponašanja jeste kako dete treba savladati svoje nagone.
Na kakve najčešće nagone mislimo? Ovde se misli, pre svega, na savladavanju nagona ratobornosti. Vrlo često u toku igranja dete izražava svađu i kavgu. Pa tako kada se razljuti hoće da udari nekog u svojoj okolini a najčešće neko dete iz vršnjačke grupe. Dete će najčešće savladavati ratobornost u vršnjačkoj grupi na osnovu odnosa između roditeljima u kojima dominira toplina i pažnja, ali isto tako i uz pomoć vaspitača koji izgrađuje adekvatan i prisan odnos sa decom. Dete mora vremenom naučiti njegov položaj u vaspitnoj grupi, začaj i ravnopravnost ostale deca sa kojima se igra i uči. Ratoborni nagon će dete razvijati najčešće ako je okupirano i dosta vremena provodi igrajući se ratobornih uloga, ukoliko izgradi pozitivnu sliku o ratovanju i sl. Takođe treba reći da će dete razvijati ratoborne nagone usled poedinih primera roditelja, medija, socijalne sredine u kojoj dominira negligencija.
Dok je dete još uvek sasvima malo ono će težiti u toku vaspitno- obrazovnog rada da zadovolji i neke svoje biološke nagone kao što su nagon za hranu, spavanje itd. Treba steći ptrebu da uz pomoć vaspitača i roditelja dete u datom momentu odlaže svoje potrebe do nekog određenog perioda kada će ih moći zadovoljiti. Sledeća važna stvar jeste prijateljski stav roditelja prema deci.
Roditelji ne bi trebalo da prave gikser kada je upitanju interakcija sa decom. Odnos roditelja bi trebao da bude pun ljubavi, topline, nežnosti kako bi roditelj izgradio prijateljski stav prema deci. Deca treba da odrasta u porodici u kojoj dominira prijateljski stav roditelja prema deci. A to znači da roditelj treba da razume dete, njegove želje, pažnju, interesovanja. Vrlo često ćese dešavati da roditeljovo ponašanje i stav prema deci, dete primenjuje u toku igre. Ukoliko roditelj nema prijateljski stav prema detetu u toku odrastanja u većini slučajeva dok se dete igra sa drugom decom primenjivati iste ili slične obrasce ponašanja. Prijateljski stav će se izgrađivati u međusobnim odnosima između roditelja i deteta. Roditelji treba usmerava dete na pravilne odnose sa vršnjačkom grupom, uzajamnom poštovanju i uvažavanju ličnosti. Dete će vrlo često primetiti prijateljski stav roditelja prema detetu na osnovu osmeha, ljubaznosti, razumevanja, toleranciji. To će implicirati vrlo pozitivan efekat u toku odrastanja i odraziće se, što je veoma bitno, na interakciju deteta sa drugima. U pojedinim situacijama roditelj pomaže deteu u igri ili i on učestvuje u igri sa detetom. Pa tako ukoliko se dete igra loptom, roditelj može podržavati dete u igri kao npr: pridržavajući, dodavajući loptu i sl. Roditelj će na taj način direktno uticati na izgrađivanje prijateljskih i prisnih odnosa prema detetu
Naredna vana stvar je sticanje samostalnosti i pružanje utehe i podrške.
Sticanje samostalnosti deteta je postepen, vrlo složen i kompleksan postupak. Da bi se dete osamostalilo potreban je određeni period do kada će dete biti prilagođeno uslovima u porodici, predškolskoj ustanovi, socijalnoj sredini. Sticanje samostalnosti se odnosi na dete kada uspeva da samo obavlja određene aktivnosti i mogućnost da provodi neki određeni period bez svojih roditelja. Jer će dete imati potrebu da u predškolskoj ustanovi bude samo i samostalno da provodi vreme igrajući se učeći sa ostalom decom. Ukoliko roditelj pomogne detetu u osamostaljivanju i kontinuirano pomaže detetu u osamostaljivanju ono će kada krene u predškolsku ustanovu imati olakšavajuće okolnosti u savladavanju pojedinih poteškoća koje se zahtevaju u većoj ili manjoj meri od svakog deteta. Vaspitač ima glavnu ulogu u osamostaljivanju deteta. On će mu pomoći u osamostaljivanju tako što će učestvovati i pomagati detetu, bodriti i podržavati dete i negirati fragilnost prema osamostaljivanju. Ono što je veoma važno jeste da će dete imati uticaja u osamostaljivanju i vršnjačka grupa. Dakle, ukoliko vaspitač zajedno sa decom bodri i podržava svako dete i sticanju samostalnosti, to hrabrenje će itekako omogućiti olakšavanje sticanja samostalnosti.
Period u kome dete provodi vreme u predškolskoj ustanovi je vrlo bitan za vaspitača i roditelja u pružanju utehe. Vrlo često će se dešavati da dete ne uspeva da savlada neke oblike osamostaljivanja ili savladavanja pojedinih potrebe nekih igara. Vaspitač treba podržati dete u toku igre, druženja i ostvarivanja svojih ideja i maštanja. U toku odrastanja roditelji, a posebno vaspitači imaju posebno zananje koje je potrebno u otkrivanju i ostvarivanju i rešavanju pojeinih poteškoća u toku rasta i razvoja. Oni posmatraju dete u raznim aktivnostima, pa tako da mogu ga posmatrati u raznim situacijama i manifestovanja njegovog ponašanja. Oni samostalno ili u timu sa stručnim saradnicima ( a po potrebi i roditeljima), na osnovu pribavljenih informacija, koje ukazuju na neiskorišćene razvoujne mogućnosti pojedinog deteta ili određene razvojne probleme odlučuju o posebnim vaspitno- obrazovnim, korektivnim ili kompezatorskim merama koje treba preduzeti.
Odsek za pedagogiju filozofskog fakulteta u Novom Sadu
Republička zajednica viših škola za obrazovanje vaspitača
Dr Emil Kamenov
METODIKA
Metodika upustva za model B Osnova programa predškolskog vaspitanmja i obrazovanja dece od 3-7 godina.

Vaspitač treba da zna da je svako dete jedinstvena ličnost koja se razlikuje od svakog deteta. Da svako dete ima određene potencijale koje treba roditelj i vaspitač da otkriju
,da sagleda njegove mogućnosti i potencijale, one zadatke koji su prilagođeni njihovom uzrastu i interesovanju, da pospeši i podrži celokupni razvoj deteta.
avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od ttooma taj Pet Mar 03, 2017 4:37 pm

Evaluacija povezana sa praćenjem dečijeg razvoja



Treba reći da u vaspitno- obrazovnom radu imamo kratkoročne i dugoročne ciljeve koje deca u predškolskoj ustanovi treba da savladaju. Na primer jedan od dugoročnih vaspitno- obrazovnih ciljeva je osamostaljivanje koje se na mlađem predškolskom uzrastu može sagledavati kroz elementarnu brigu deteta o sebi (pranje ruku, zakopčavanje odeće, zavezivanje pertli, obuvanje rukavica i oblačenje kape i sl.), a na straije, pre svega, kroz elementarno osamostaljivanje u kretanju od kuće do vrtića i poštovanja određenih saobraćajnih propisa. Kako imamo dugoročne ciljeve, tako imamo i kratkoročne ciljeve kao što su: (sposobnost rastavljanja reči na glasove od kojih su sastavljene, vožnja bicikla, pravilnog korišćenja pribora za jelo i sl.). Dete će vremenom uz trud i pomoć roditelja, a zatim i vaspitača savladavati određene potrebne aktivnosti u postizanju samostalnosti.
Kko bismo mogli definisati evaluaciju koja je povezana sa dečijem razvojem?
U predškolskoj ustanovi postoji Osnova programa po kojoj vaspitač radi i ostvaruje vaspitno- obrazovne zahteve. To je kontinuiran, složenii dugotrajan proces kojim se utvrđuje rezultat vaspitno obrazovnih ciljeva i u kom stepenu je svako dete napredovalo individualno sa svojim psihofizičkim sposobnostima.
Dobijeni podaci evaluacije se najčešće odnose na postignuti rezulat određenog nivoa razvoja, savladavanje pojedinih poteškoća itd.
Ličnost se, pre svega, odnosi na sve individualne funkcije uključujući intelekt, emocije, socijalno ponašanje itd. Ponekad se upotrebljava u užem smislu , označavajući uglavnom emocionalnu i motivacionu sferu.
Kada govorimo o intelektualnim sposobnostima ono obuzhvata jedno šire značenje , a odnosi se , pre svega na funkcije mišljenja i rasuđivanja. Međutim, ovde postoje individualne razlike. Treba reći da za predškolsku ustanovu je vrlo važno razvijanje kod dece intelektualne aktivnosti koje se pre svega odnose na kogniciju, konaciju i egfekat. Ove intelektualner aktivnosti obuhvataju: opažanje, mišljenje, jezik, pamćenje, potrebe, želje, nagone, motive. Osećanja i emocije. L.L Terston (T.T Thurstone 1938) smatrao je da podaci opravdavaju postojanje 7 „primarnih mentalnih sposobnosti“: spacijalne sposobnosti, perceptualne brzine, numeričke sposobnosti, verbalno shvatanje, verbalne fluentnosti, induktivno rezonovanje. Sagledava se koliko je svako dete napredovalo u skladu sa svojim mogućnostima u realizaciji vaspitno- obrazovnih ciljeva, zatim, da li je vaspitno- obrazovni rad koji je bio organizovan bio prilagođen uzrastu dece, njihovim potrebama, interesovanjima i psihofizičkim mogućnostima. Vaspitač će najlakše utvrditi mentalne i fizičke sposobnosti dece i mogućnost realizacije vaspitno- obrazovnih zahteva i ostvarivanju pojedinih ciljeva , odnosno, izvrši će procenu spsobnosti deteta kroz reralizaciju aktivnosti. Kada vaspitač organizuje vaspitno obrazovni rad deca će ispoljavati svje sposbnosti, umenja, veštine, navike koje će vaspitač uočiti i imati celokupno stanje vaspitne grupe.
Rekli smo da svako dete ima individualne prsihofizičke mogućnosti za koje je dužan vaspitač da ih uoči , razmatra, potencira i podrži njihovo razvijanje. U toku realizacije vaspitnih i obrazovnih ciljeva vaspitač treba usmeriti i pomoći svakom detetu u realizaciji i uspešnosti ostvarivanja uspeha. Ukoliko se utvrdi da neko dete nije u mogućnosti da ostvari predviđene zahteve ili ih delimično rešava , onda je vrlo važno da vaspitač otkrije i uoči razlog detetovoh neuspeha.

Ričard Kirbi, Fon Reford
„Individual“ str 3

Treba pokušati da vaspitač sam sa detetom ili sa roditeljima, nekim stručnim osobljem uz trud prevaziđu pojedine poteškoće i pružiti detetu pomoć u rešavanju pojedinih problemskih situacija.
Zahteve koje postavlja vaspitač i program vaspitno- obrazovnog rada treba biti takav da bude prilagođen psihiofizičkim sposobnostima dece, njihovim interesovanjima. Vaspitač će najčešće na kreativan način animirati i podstaći decu kao ostvarivanjhu vaspitno- obrazovih ciljeva. Važno je da ne treba praviti digresiju u pojedinim slučajevima postoji mogućnost da dete ne ispolji svoje psihofizičke sposobnosti, upravo zbog nedostatka kreativnosti koja je veoma neophodna.

Izvori podataka o deci


Kada govorimo o podacima obično mislimo na pojedine informacije o nečemu. Ovde se misli, pre svega, na podatke o psihofizičkom razvoju deteta. Jedan od osnovnih primarnih izvora podataka o deci daje roditelj. Zašto? Zato što dete svakodnevno provodi vreme sa roditeljima i tako na direktan ili indirektan način dete u pojedinim aktivnostima ispoljava pojedine manifestacije. Ono rastom i razvojem stiče pojedine osobine ponašanja koje se najčešće odražavaju u toku igre. Dete i kroz druge aktivnosti ispoljava pojedine psihofizičke manifestacije. Ono će na diverzan način predstavljati svoje intelektualne i fizilčke sposobnosti koje će rotitelj vrlo lako uočiti i imati pojedine podatke o detetu. Za prikupljanje podataka od roditelja vrlo je važna i dečija kreativnost. Ukoliko budu bili i roditelji kreativni, podsticali dečiju radoznalost onda će se vremenom manifestovati i kod deteta.
Roditelj prikuplja podatke o detetu, takođe, i na osnovu pojedinih aktivnosti, interesovanja kod dece. Vrlo je važno da roditelj ostvaruje svakodnevnu verbalnu interakciju sa detetom, omogućava i sagledava dečije stvaralaštvo kroz obavljanje svakodnevnih dečijih poslova, zatim kroz razne vidove likovnog, muzičkog, književnog, matematičkog stvaralaštva i stvaralaštva prirode koja okružuje dete. Sledeće izvore podataka uzima vaspitač. On je taj koji svakodnevno sa decom izvodi vaspitno- obrazovni rad. Kroz ostvarivanje vaspitno- obrazovnog rada dete na direktan ili indirektan način ispoljava svoje psiofizičke sposbnosti. Da bi uspelo da dete prevaziđe pojedine problemske situacije vrlo je važno da uključe intelektualne napore, a ponekad i fizičko angažovovanje. Vaspitač će najčešće kroz pojedine aktivnosti uvideti psihičke mogućnosti deteta, način igranja, komunikacije sa ostalom decom, tj. Interakciju između vaspitača i deteta i sl. Vaspitač će na osnovu toga moći da prati i procenjuje dečije ponašanje i detetov razvoj. Vrlo često kada se dete igra igre mašte i uloga ono vrlo često priča sa igračkom i preuzima pojedine uloge čoveka itd. Tada dete vrlo često ispoljava emocije koje ispoljava prema igrački njinim postupkom.
Sledeći važan element prikupljanja podataka o deci čine pojedina stručna osoblja kao što su: pedagog, psiholog, defektolog, socijalni radnik, pravnik. Oni će na osnovu svog znanja, iskustva primenjivati pojedine podatke na osnovu kojih će moći uvideti istaknutost pojedinih osobina ponašanja i razvoja.
Zajedno sa vaspitačem, stručni saradnici prate i procenjuju dečija ponašanja i etape razvoja. Oni vrlo često mogu da vrše i pojedina merenja pojedinih ispitivanja. Vaspitači imaju tokom godine radne knjige u kojima zapisuju podatke o dečijem razvoju, specifičnostima, zanimljivostima itd., odnosno, njihova zapažanja na osnovu kojih stručni saradnici na kraju školske godine mogu da analiziraju. Najčešće dobijamo pojedine informacije i podatke na osnovu pojedinih tekstova koji mogu da se primenjuju u predškolskom uzrastu i koji su prilagođeni njihovom uzrastu.


Načini prikupljanja podataka

Postoje različiti načini prikupljanja podataka o deci. Jedan od načina jeste intervjuisanje. Intervjuisanje predstvalja razgovor koji je unapred pripremljen između onoga koji intervjuiše, odnosno, onoga ko vrši interjuisanje i intervjuisanog. Ovde se misli na dete, pre svega, predškolskog uzrasta. Intervjuom deca mogu iskazivati svoja mišljenja, stavove, osećanja, želje i sl. Intervjuista postavlja pitanja verbalnoi nastoji da dobije određene podatkeili odgovore o pojedinim problemima istraživanja. Vaspitač ili neko drugi ko izvodi intervju mora biti unapred dobro pripremljen za određenu temu o kojoj će se govoriti. U toku intervjua postavlja se neposredni kontakta i ostvaruje se komunikadcija između intervjuiste i itervjuisanog, a zatim na osnovu toga prikupljaju se potrebne činjenice, što predstavja olakšavajuću oklnost za vršenje intervjua. Ali treba reći da se intervjuom može obuhvatiti mali broj ispitanika. Zato je veoma važno da se kombinuje sa drugim istraživačkim tehnikama.
Kada govorimo o intervjuu treba reći da može biti vezan ili slobodan. U vezanmom interrvjuu osnovu za vođenje razgovora predstavlja lista ili protokol tačno utvrđenih pitanja koji intervjuisanom treba da postavi. Pitanja koja se nalaze na listi treba da budu veoma precizno formulisana. U slobodnom intervjuu osnovu čine okvir, skica, šablon za razgovor. Intervjuista treba veoma dobro da poznaje cilj, zadatke istraživanja, predmet i problem istraživanja. U pripremi za intervjuisanje on utvrđuje samo elemente pitanja kojih će se pridržavati u toku razgovora. U toku slobodnog razgovora u određenim pogodnim momentima intervjuista postravja određena pitanja i on ih usmerava kako bi došao do cilja, jer ukoliko ih ne usmerava može da ne dođe do potrebnih podataka. Interrvju može biti individualni i grupni.
Sledeća važna tehnika koja se korisdti radi prikupljanja podataka jeste sistematsko posmatranje ili posmatranje.
Posmatranjem možemo najčešće istraživati sve one pojave koje se mogu manifestovati ili ispoljiti. Najčešće deca ispoljavaju neke svoje osobine ili neka svoja osećanja kroz igru. Najčešće se može posmatrati ponašanja deteta u pojedinim situacijama, pokrete, verbalne reakcije, mimikom, interakcijom sa vršnjačkom grupom, pojedine fizičke aktivnosti i sl. Posmatranje deteta može se izvoditi kako u usmerenim tako i u sobodnim aktivnostima. Kada govorimo o posmatranju treba reći da ono može biti kratkotrajno (kada se posmatranje obavlja u kraćem vremenskom intervalu) i dugotrajno (kada se posmatra neka određena pojava duži vremenski period). Posmatranje može sprovesti vaspitač ali i ostala stručna osoblja u cilju dobijanja pojedinih podataka. Da bi se posmatranje uspešno sprovelo potrebno je biti pravilno organizovano i sistemnatski pripremljeno. Veoma je važno unapred pripremiti cilj posmatranja, do kakvih podataka treba doći i vrlo često onaj ko vrši posmatranje registruje pojedine podatke. Za posmatranje može se uzeti jedan pojedinac, više pojedinaca, grupa ili cela vaspitna grupa. Posmatrača može koristiti u okviru posmatranja i pojedina savremena tehnička sredstva kao što su: fotoaparati, kino- kamere, dvd i sl. Jedna od veoma pozitivnih stvari sistematskog posmatranja svodi se na mogućnost da se snimi ili zapiše sve ono što se posmatra.
Mogu se posmatrati kod predškolskog deteta intelektualne mogućnosti deteta. Najčešće verbalne sposbnosti deteta, zatim, mišljenje, na koji način će dete prevazići neku određenu problemsku situaciju, kako će razviti govor, koji fond reči dete poseduje, zatim opažanje kod deteta, pojedine fizičke spoobnosti i mogućnosti, uspešnost korišćenja fine motorike. Posmatranjem se mogu dobiti objektivniji podaci o detetu ukoliko se podaci prikupljaju planski, sisitematski i organizovano. Posmtranjem vaspitač može vrlo često da otkrije pojedina mišljenja dece, njihova osećanja, emocionalna stanja, strahove, želje, interesovanja.


Pitanja uz pomoć kojih se mogu prikupljati podaci o ponašanju i razvoju


Dečije ponašanje i razvoj predstavlja vrlo složen i kompleksan, međusobno povezan proces. Ponašanje i razvoj deteta zavisi od mnogih faktora, a najviše zavisi od vaspitača koji neposredno ili posredno deluje na psihopedagoške elemente. Podatke koje prikuplja roditelj, vaspitač, stručni saradnik, lekar itd., on ih najčešće prikuplja na osnovu pojedinih opažanja i određenih zaključaka koje dnosi na osnovu pojedinih postavljenih pitanja. Pitanja se postavljaju na osnovu psihofizičkog razvoja i ispoljavanja pojedinih etapa razvoja.
Vrlo je važno zabeležiti sfere dečijeg razvoja: intelektualni, emocionalni i socijalno- kognitivvni razvoj.
Intelektualni razvoj obuhvata kognitivne (saznajne) i emocionalni (afektivni razvoj).
• Da li je dete radosno u toku igre?
• Da li se u toku vaspitno- obrazovnog rada javlja uznemirenost kod deteta?
• Koliko je dete oduševljeno i naklono prema vaspitaču, igri i učenju.
• Da li se i u kojoj meri kod dece javlja stid?
• Da li se kod dece i u kojoj meri javlja strepnja?
• Da li se i u kojoj meri kod dece javlja zavist?
• Da li se u toku vaspitno- obrazovnog rada kod dece javlja razočarenja?
• Da li je dete i u kojoj meri optimistično?
• U kojoj meri uspeva da kontroliše svoje impulse?
• Na koji način dete ispoljava svoje emocije u toku vaspitno- obrazovnog rada?
• Da li se dete rado smeje u vaspitno- obrazovnom radu, a naročito u toku igre?
• Da li se kod dece i u kojoj meri javlja strah?
• Da li dete i u kojoj meri ima poverenje u sebe i svoje psihofizičke sposobnosti?
• Da li je dete i u kojoj meri iskreno u toku vaspitno- obrazovnog rada?
• Da li dete i u kojoj meri ispoljava ljubomoru?
• Da li je dete i u kojoj meri stidljivo?

Socijalni razvoj deteta
• Da li dete i u kojoj meri prihvata vaspitača i predškolsku ustanovu?
• Koliko dete voli da se druži sa ostalom decom?
• Da li dete i u kojoj meri otima igračke tuđoj deci?
• Koliko dete voli da se igra sa drugom decom?
• U kojoj meri dete voli da sarađuje sa ostalom decom?
• U kojoj se meri i da li da li se dete identifikuje sa ostalom decom?
• Da li je dete i u kojoj meri stidljivo i povučeno?
• Koliko je dete spremno da pruži pomoć drugom detetu?
• Kako se dete ponaša kada postigne uspeh a kako se ponaša kada doživi neuspeh?
• U kojoj meri se kod deteta javlja egocentrizam?
• Koliko uspešno uspostavlja verbalnu interakciju sa ostalom decom?
• Koliko je dete samodisciplinovano?

Kognitivni ili saznajni razvoj
• Koliko se dete igra i uči u predškolskoj ustanovi?
• Da li koristi uzročno- posledične veze u toku vaspitno- obrazovnog rada?
• Koliko uče u toku igre?
• Da li su i u kojoj meri zainteresovani za aktivnosti?
• Šta ih i u kojoj meri podstiče na igru i učenje?
• Kolika im je pažnja u toku aktivnosti?
• Koliko izražava svoju kreativnost?
• Kolike su razvojne mogućnosti deteta?
• Da li i u kojoj meri dete upotpunjuje znanje?
• Koliko dete stiče praktična znanja?
• Koliko je dete steklo i koliko primenjuje radne navike?
• Da li su i u kojoj meri stvoreni uslovi za sticanje znanja i igru?
• Kako se deca ponašaju u predškolskoj ustanovi kada su sama ili eventualno sa još jednim detetom?
• Koji su fiziološki uzroci dečijeg umora?
• Koje se najčešće greške javljaju u govoru deteta?
• Koliko dete voli da recituje?
• Koliko dete koristi dečiju biblioteku?
• Koliko dete razvija i stiče lepote prirode?
• Koliko dete stiče i razvija lepote umetnosti?





Programiranje, planiranje i evaluacija

Kada deca pođu u predškolsku ustanovu oni uče i igraju se po određenom programu rada.
Program je izrađen tako da je prilagođen deci za određenu vaspitnu grupu. Pa tako da deca mlađeg predškolskog uzrasta imaju njihov program, a starija deca imaju progranm koji je prilagođen njihobom uzrastu. Program fvaspitno- obrazovnog rada se kontinuirano i vremenski dograđuje, upotpunjava, proširuje kako bi imao što više pozitivnih efekata i uspeha. Izgrađivanje programa je vrlo složen , osetljiv i zahtevan proces, jer mora biti prilagođen potrebama dece. Uz pomoć programa vaspitač izvodi vaspitno- obrazovni rad poštujući psihofizičke mogućnosti deteta i realizuje vaspitne, funkcionalne, obrazovne zadatke.
U programu se nalazi jasno upustvo za planiranje, programiranje, vrednovanje vaspitno- obrazovnog rada u predškolskoj ustanovi u skladu sa potrebama dece, roditelja, društva. U pripremi programa učestvuju kako vaspitač tako i stučni saradniciu realizaciji, razvoju i konkretizaciji. Program vaspitno- obrazovnog rada ima za cilj da razvije sve aspekte dečije ličnosti. Da pospeši intelektualne sposbnosti kao što su: mišljenje, pamćenje, rezonovanje, pažnju, opažanje itd. Ali i fizičke sposbnosti kao što su trčanje, skakanje, puzanje, zatim razvijanja mišića šake, ruku, nogu, trupa itd. Dakle, program je koncepiran tako da dete u toku aktivnosti razvija svoje mogućnosti i izgrađuje ličnost, raste i razvija se. Osnove programa, pre svega, treba da budu smernica ili skica za usmeravanje vaspitača kako bi mogao da izrazi svoje potencijale, svoje znanje, kreativnosti u cilju ostvarivanja vaspitno- obrazovbnih zahteva. Ovde treba reći da postoji razlika između školskog nastavnog programa i predškolskog nastavnog programa.
Osnove programa za predškolski uzrast nisu dovoljno programirane, već je zadatak vaspitača da na osnovu znanja, stručnosti, iskustva, kreatiuvnosti izabere, konkretizuju, razradi sadržaje na osnovu dečijih mentalnih i fizičkih spsobnosti, zatim na osnovu društvene sredine , socio- ekonomskih situacija.
U toku razrađivanja osnove programa treba reći da su vrlo elastični i fleksibilni kada je upitanju prilagođavanje programa pojedinih područja (gradskog, seoskog itd.), svake vaspitne grupe, predškolske ustanbove, pa i svakog deteta, vaspitača u saradnji sa roditeljima, pojedinim subjektima iz društvemne sredine. Vaspitač i stručni saradnici treba veoma dobro da znaju da predškolska ustanova i stručno osoblje prilikom ostvarivanja programa budu što više otvoreniji i spremniji za saradnju i dogovor prema socijalnoj sredini u kojoj dete živi. U ostvarivanju i realizovanju programa, vaspitač u skladu sa ciljevima vaspitno- obrazovnog rada određuje najpogodniji i najefikasniji redosled , nivo, prioritet, polazeći od svoje vaspitne grupe.
Monoge aktivnosti su preuzete iz metofdičkih priručnika, zbirki aktivnosti, radnih i igrovnih listova i svezaka koje su razrađene i detaljno obrazložene.
Treba reći da dete u slobodnim aktivnostimai u slobodnoj igri nije u potpunosti slobodno. Vaspitač je povremeno sa decom u neposrednoj interakciji i on određenim pitanjima motiviše decu, usmerava i podstiče na razmišljanje igru i učenje.



Tematsko planiranje i programiranje

Kada govorimo o tematskom planiranju i programiranju treba reći da on ima pojedine delove koje čine bazu a to su: ciljevi, interesovanja, potrebe i teme. U novije vreme možemo naći literature u kojoj se sve više i više spominje izraz kurikulum.
Kurikulum sadrži program ( šta će se i zbog čega nešto učiti, odnosno, raditi) i plan ( kada će se nešto učiti). Zvanični program je samo neka vrsta polazišta koje se smešta u konkretni kontekst koji obuhvata uslove rada vaspitača , dece i konkretnu grupu dece i sa njim usklađuje reinterpretira i menja. Treba reći da je još jedno obeležje i oblikovanje tog konteksta koji obuhvata strukturiranje prostora i vremena, načine grupisanja dece, preciziranje položaja kod dece tako i vaspitača i drugih odraslih.
U toku rada vaspitača sa decom on ima u radnim knjigama:
-godišnji plan i program rada sa datom vaspitnom grupom;
-mesečne ili nedeljne planove (programiranje jednog ciklusa ili teme).
-planiranje jedne aktivnosti;
-praćenje i napredovanje dece i sopstvenog stručnog rada. Na taj način programiranje postaje jedinstvo integralnog stručnog rada vaspitača koji obuhvata: programiranje, rad u grupi i evaluaciju (samoevaluaciju).
Odnos programa prema kurikulumu
Program predstavlja određeni cilj, svrhu, zamisao ili intenciju, nacrt, raspored. On predstavlja nešto više od navođenja sadržaja tj. građe onoga što se treba znati i umeti. Kurikulum predstavlja sadržaj edukacije koji obuhvata nastavni plan i program, kurikulumski sistem( planiranje, primenu i vrednovanje), zatim kurikulumske teorije koje se najčešće odnose na tehnike kurikulumskog planiranja, tj. razvoja kurikuluma, što predstavlja operacionalizaciju koncepta kurikulumskog razvoja. Izgradnja humanistički usmerenog kurikuluma podrazumeva definisanje osnovnih postavki o:
-prirodi razvoja, rasta i učenje deteta;
-prirodi i funkciji vaspitanja i obrazovanja;
-uređenju i organizaciji institucionalnog konteksta;
-načinu učestvovanje roditelja;
-kako će se planirati (izbor sadržaja, kako će se učiti i poučavati);
-kako će se vrednovati napredovanje dece I vaspitača;
-kakve su mogućnosti primene u drugim uslovima (didaktička komponenta).
Ono što je važno za kurikulum a to je da se on ne donosi unapred, strogo određen i završen. On se gradi i razvija zajedničkim delovanjem praktičara, po potrebi i istraživača.
Treba reći da izgradnja ili razvijanje kurikuluma znači prevođenje vaspitno- obrazovne koncepcije u vaspitnu praksu. Zatim na osnovu zajedničke analize i rasprave potvrđuju se , odbacuju, dograđuju i stvaraju novi kurikulum. Akcenat se stavlja na načine, postupke i metode a manje na programske sadržaje.

Za programiranje jedne aktivnosti je veoma bitno:
1. Šta će se raditi? (izbor sadržaja i aktivnost).
2. Kako će se raditi? (izbor načina i metoda rada).
3. Zašto? (svrha, cilj ili razlog).
Zvaničan vaspitno- obrazovni program je zamisao, model koji propisuje šta će se događati, nužno je statičan, uopšten i završen, na sva pitanja daje načelne i uopštene odgovore. Kada govorimo o planiranju obično mislimo na operativnu razradu i konkretizaciju zvaničnog programa.
Vaspitač je u procesu progrqamiranja kada bira metode, oblike, sredstva rada, selektuje sadržaje koje planira za neki period. Vaspitač vrlo često ispoljava svoj lični odnos prema zvaničnom programu, konkretizujući zvanične ciljeve i zadatke, tumači ih iz svog ugla stručnog znanja, stavova i vrednosti. Na osnovu svog iskustva i znanja više vaspitača tumače različito jedan program.
Strukturu programa čine:
-opšte pretpostavke,
-opšti cilj ili ciljevi programa,
-konkretni zadaci,
-sadržaji programa,
-metode poučavanja



Prednost tematskog planiranja i programiranja


Makarenko naglašava: Moj osnovni princip bio je uvek što više zahteva prema čoveku, ali ujedno i poštovanje njegove ličnosti.
Pedagogija proučava i uopštava bogata razvojna iskustva, određuje zadatke, sadržaj i sredstva rasta i razvoja, objašnjava zakone od kojih zavisi uspešan psihofizički razvoj i interakciju između roditelja i deteta. Predškolska pedagogija kao nauka koja se bavi razvojem, rastom i obrazovanjem predškolskog deteta, pre svega, se bazira na jedinstvu i međusobnoj povezanosti duhovnog (mentalnog), emocionalnog, fizičkog, socijalnog (društvenog) i individualnog. Vaspitno- obrazovni rad se zasniva na pojedinim principima koje se odnose na celinua ne na izdvojenost delova i pojedinih aspekata, već na razvijanje svih aspekata kao što su: telesni, socio- emocionalni, kognitivni, intelektualni, kreativni ili stvaralački itd. Treba naglasiti da bilo koja preterivanja i krajnosti najčešće prouzrokuju neuspeh. Da bismo postigli jedinstvo u izgrađivanju ličnosti, pedagogija nas uči da na detetov rast i razvoj utiču i njegovi vršnjaci, starija deca, odrasli ljudi, razne pojave i predmeti sa kojima se deca susreću. Veoma je važno predstaviti deci na svu opštu povezanost i uslovljenost pojedinih pojava i procesa, na uzročno- posledične veze koje dete treba upčavati i sagledavati aspekte svih pojava.
U toku predškolskog perioda deca će se najčešće u toku aktivnosti osposobljavti da stiču stvaralaštvo, da razne stvari posmatraju iz raznih aspekata , kombinuju i dovode u vezu najrazličitije podatke kao i da vrše logičke operacije, zatim razvijaju socijalna i estetska osećanja, razvijanje autentičnog izražavanja. Veoma je važan zadatak vaspitača da dobro odabere temu te će to predstavljati jezgro iz koga polaze svi sadržaji aktivnosti, igre, dečija stvaralaštva, a pogotovu vodi se računa o obuhvatanju svih aspekata dečije ličnosti i prožimanju sadržaji drugih aktivnosti.
Postoje i neke određene slabije strane klasičnog rasporeda gradiva karakteristične za predškolsku nastavne planove i programe. Tu spada, pre svega, nedovoljno iskustvo dece u predškolskoj ustanovi, nedovoljno razjašnjeni sadržaji, deca nisu u mogućnosti da povežu ona saznanja koja uče u predškoskoj ustanovi sa znanjem koje usvaja u predškoskoj ustanovi. Raspred gradiva može biti takav da opterećuje dečije sposobnosti. Vrlo često se deca demotivišu u toku vaspitno- obrazovnog rada. Predškolskoj deci više odgovara aktivno sticanje iskustva kroz vaspitno- obrazovne institucije koje su integrisane u šire teme, nego cepkanje što umanjuje logičko, psihološko i naučno- sistematsko opravdanje. Ono što je karakteristično za tematsko planiranje i programiranje u predškolskoj ustanovi je stvajanje akcenata na usredsređivanje na povezivanju i zahtevanju svih aspekata dečije ličnosti. Tematsko planiranje i programiranje omogućava i suočavanje sa pojedinim problemima koji bi bili minimizirani ili čak zanemareni.

Radna knjiga vaspitača


U toku vaspitno- obrazovnog rada vaspitač ima radnu
knjigu pomoću kojih obavlja aktivnosti. Radna knjiga vaspitača spada u pedagošku dokumentaciju. Radna knjiga
vaspitača se drugim imenom naziva i knjiga vaspitno- obrazovnog rada. To je dokument pedagoške dokumentacije u predškolskoj ustanovi, namenjena je vaspitačima i ona prvenstveno služi kao posebno upustvo za planiranje vaspitno- obrazovnog rada za model A i model B.
Pedagoška dokumentacija prvenstveno služi vaspitaču kao neposrednom realizatoru vaspitno- obrazovnog procesa i obuhvata planiranje, evaluaciju sopstvenog rada ili vrednovanja, praćenje razvoja dece, saradnja sa porodicom, lokalnom zajednicom.
Vaspitač treba da ima Osnove programa, tj. dokument programskog usmerenja, orjentacija vaspitača i obrazovanja dece predškolskog uzrasta. Radna knjiga vaspitača sadrži:
1. Podatke o deci i porodici. Vaspitač unosi podatke u radnu knjigu o deci i roditeljima prema azbučnom redu, odnosno, prema redosledu.
2. Radna knjiga sadrži evidenciju o dolascima dece. Vaspitač vodi svakodnevno evidenciju o dolascima dece. Zatim, vaspitač vodi svakodnevno evidenciju o prisutnosti i odsutnosti dece. On vodi evidenciju tako što za svako dete koje je prisutno upisuje plus, a za svako dete koje je odsutno upisuje minus. Dnevno i mesečno prisustvovanje dece predstavlja se ukupnim zbirom.
3. U toku planiranja i evaluacije vaspitno- obrazovnog rada, radna knjiga sadrži i beleške o deci. Vaspitač vrlo često upisuje u radnu knjigu svoja razmatranja. Posmatranja dece od strane vaspitača je kontinuiran, dug i veoma složen proces.
U toku prvog meseca rada sa vaspitnom grupom, vaspitač zapisuje osnove razmatranja dece, razgovor sa decom i to predstavlja bazu ili osnov za dalje planiranje vaspitno- obrazovnog rada. Beleške o deci se tokom cele godine razmatraju, upoređuju i dopunjuju. Vaspitač se u toku vaspitno- obrazovnog rada konsultuje sa decom, roditeljima, socijalnom sredinom, drugim vaspitačima, strućnim osobljem što predstavlja sastavni deo daljeg programiranja vaspitno- obrazovnog procesa.


Struktura modela A

Knjiga rada vaspitača predstavlja indikator rezultata vaspitno- obrazovnog procesa, život deteta, svakodnevne aktivnosti deteta, razvoj grupe i preispitivanje i razmatranje sopstvenog rada. U dokumentovanju vaspitno- obrazovnog procesa, vaspitačeva posmatranja se zasnivaju na raznim situacijama i u raznom vremenskom periodu. Može biti individualno i globalno. Zatim, imamo planiranje (zasnovano na osnovu opaženog i procenjenog), delovanje ( delovanje ili uticaj vaspitača direktno ili indirektno na vaspitnu grupu), evaluaciju ( zasniva se na proceni, vrednovanja efekta pedagoške prakse koja postaje osnov za dalje planiranje).
Vaspitač u toku rada upoznaje decu, njihove psihofizičke sposbnosti, sluša ih u toku celog dana dok su u vrtiću, njihove verbalne i neverbalne komunikacije, komunikacije između vršnjačkih grupa, načine na koje grade interpersonalne kontakte i odnose sa odraslima, samostalnost, načine i raznovrsnost korišćenja raznih materijala, reakcije na različite situacije, rezultate vaspitno- obrazovnog procesa, načine korišćenja prostora, didaktičkog materijala. Dokumentovanje uključuje i dečije predloge za vaspitno- obrazovni rad, iskustva u porodičnom i socijalnom ukruženju.

Okvirni plan ( nedeljni, dvonedeljni ili mesečni)

Okvirno planiranje predstavlja predloge koji nastaju u interakciji dece, odraslih, vaspitača, vršnjačke grupe, okoline koji se dopunjuje, adaptira, menja, razrađuje u zavisnosti od pojedinih situacija, okolnostima. Planiranje vaspitno- obrazovnog procesa može biti tematsko po centrima interesovanja, po vaspitno- obrazovnim oblastima, po projektima. Sam naziv okvirni plan podrazumeva okvirno predviđanje pojedinih tema ili projekata.
Okvirni plan sadrži:
-skicu teme, po teme ili projekta (kako bi trebao da izgleda plan).
-cilj (šta se želi postići).
- plan uključivanja porodice.
-plan saradnje sa lokalnom sredinom.
U okvirnom planu vaspitač upisuje datum na koji se predlog plana odnosi.

Primer nedeljnog plana izgleda ovako:

Dnevno planiranje
Dnevno planiranje podrazumeva dnevni plan vaspitno- obrazovnog rada i on se najčešće sastoji od:
-zadataka koje treba ostvariti;
-okupljanje grupe;
-cilj ostvarivanja;
-aktivnosti koje će se odvijati po grupama, to mogu biti: istraživačko- saznajne, društvene, stvaralačke, životno praktične, zatim u paru, individualno ili frontalno.
-završno okupljanje dece.



Dnevna evaluacija
Je procena ili vrednovanje učinka vaspitača i procesa vaspitno- obrazovnog rada u grupi, efekta i toka.
Funkcije dnevne evaluacije su:
1. Izvor za samoevaluaciju, samokritični uvid vaspitača u ono što bi trerbalo promeniti u vaspitno- obrazovnom radu, sredini za učenje, odnos sa porodicom, odnos sa vršnjačkom grupom;
2. Izvor ideja i predloga dece i vaspitača za dalje planiranje;
3. Preispitivanje raznovrsnosti, upoređivasnje i konkretizovanosti prethodnog plana. U dnevnoj evaluaciji vaspitač evidentira podatke o realizaciji vaspitno- obrazovnog procesa, saradnju sa porodicom, socijalnom sredinom, lokalnom zajednicom, grupom vršnjaka. Vaspitač zatim vrši kritičko preispitivanje dnevnog plana.


Struktura modela B

Za ostvarivanje vaspitno- obrazovnog rada koristi se pedagoška dokumentacija za plansko, sistematsko i celovito ostvarivanje, odnosno, realizovanje ciljeva i zadataka.
Funkcija pedagoške dokumentacije je, pre svega, pružanje pomoći vaspitačima, usmeravanje organizovanja vaspitno- obrazovnog procesa, sistematičnost, primerenost psihofizičkim mogućnostima i potrebama dece itd.
Pokazatelj je ostvarivanja programskih ciljeva i zadataka vaspitača, sadržavajući podatke o planiranju, ostvarivanju i rezultatima vaspitno- obrazovnog rada, usavršavanje i racionalizaciju. Zatim, omogućava upoznavanje i procenu kvaliteta svakog vaspitača individualno, na osnovu čega se može pratiti i vrednovati, što obavljaju stručna tela u ustanovi, nadzorna služba Ministarstva prosvete i naučno- istraživački timovi u skladu sa odobrenim projektima. Ono što je bitno a to je da pedagoška dokumentacija odražava ili reflektuje problemske situacije rada u predškolskoj ustanovi, uslove, sadržaje, organizaciju i dr., što omogućava učešće više faktora na razvoj i učenje kao što su: porodica, društvene sredina, predškolske ustanove.

Opšti raspored dnevnog boravka u vaspitnoj grupi

Elementi vremenskog rasporeda u predškolskoj ustanovi su:
- Aktivnosti po izboru dece;
- Usmerene i kombinovane aktivnosti u prostorijama za boravak ili na otvorenom prostoru;
- Jutarnje telesno vežbanje i rekreativne pauze;
- Vreme za zadovoljavanje higijenskih i fizioloških potreba, obroci i spavanje;
Opštim rasporedom dnevnog boravka u vaspitnoj grupi se određuje struktura i ritam onih dnevnih aktivnosti dece i vaspitača koje se odvijaju svakodnevno u približno isto vreme a to su: dolazak dece u ustanovu, jutarnje telesne aktivnosti, obroci, spavanje, odlazak dece kući i dolazak njihovih roditelja po njih.
Poseban raspored ostalih aktivnosti (po izboru dece usmerenih, kombinovanih i rekreativnih) planira se orjentaciono za svaki dan u dnevnoj skici. Treba reći da je svaka aktivnost podjednako važna i da utične na psihofizički razvoj deteta, pa tako da ne bi trebalo davati prioriteta pojedinim aktivnostima a zanemariti ostale.
U modelu B prilikom planiranja, vaspitač upisuje svakodnevne aktivnosti dece i vaspitača predviđenim redosledom i vremenskom periodu u kome se obavljaju. U donjoj polovine se upisuju pojedine beleške( napomene) koje se odnose pre svega na:
-senzonske izmene u opštem rasporedu dnevnog boravka.
-pojedine problem koje onemogućavaju njegovo ostvarivanje i preduzimanje pojedinih mera u cilju prevazilaženja i nalaženja odgovarajućeg rešenja.
-mogućnost prilagođavanja rasporeda dnevnog boravka uzrasnim podgrupama i pojedinoj deci.
- druge aspekte rasporeda dnevnog boravka i njegove primene usklađene sa dečijim potrebama i mogućnostima, vaspitno- obrazovnim ciljevima i zadacima vaspitača, kao i zahtevima za vremenski raspored dečijih aktivnosti navedeni u modelu.

Opremljenost sredstvima i uslovima za vaspitno- obrazovni rad

Vrlo je važno da vaspitač sagleda, razmatra postojanje, opremljenost i stanje objekta i sredstava potrebnih za izvođenje vaspitno- obrazovnog rada polazeći od zahteva za organizaciju prostora, sredstva i materijale metodičkih zahteva i sopstvenih planova i programa. Zatim da oceni kvalitet, funkcionalnost, količinu, što će imati mogućnost poboljšavanja, preuređivanja, inovacije i nabavke imajući posebno u vidu prioritete koje treba ostvariti u predstojećoj godini.

Struktura i nivo vaspitne grupe

U strukturi i nivou vaspitne grupe, navode se opšte karakteristike grupe u vaspitno- obrazovnom pogledu i posvećivanje posebne pažnje određenoj deci pojedinih karakteristika. To mugu biti deca u vaspitnoj grupi koja su nadarena ili imaju pojedine poteškoće ili oštećenja u razvoju kao što su čulo sluha, vida, motornih radnji, govora, neurotskih smetnji itd. Kao orjentacija i kriterijum za sagledavanje nivoa celine grupe, podgrupa i pojedine dece, vaspitaču služe i pomaže mu sa jedne strane znanje iz psihologije predškolskog deteta i psihologije razvoja ličnosti, a sa druge strane trajniji i opštiji vaspitno- obrazovni ciljevi po pojedinim aspektima razvoja, navedenim u modeli B.
Kada govorimo o podacima koje će vaspitač upisivati, treba reći da, prednost treba dati onim zapažanjima koja će vaspitaču pomoći da što primerenije odredi početni nivo vaspitno- obrazovnih ciljeva i odabere aktivnosti koje će organizovati i realizovati sa decom, uvažavajući ono što je među njima optše, koliko i specifičnosti svakog od njih. Prilikom prikuljanja podataka o deci vaspitač će vršiti i poređenje među njima kako bi se razvrstala u odgovarajuće podgrupe. Što je veoma značajno prilikom doziranja vaspitno obrazovnih ciljeva i aktivnosti, kao i konstatovanja nivoa grupe u kojem će po pravilu biti reči o podgrupama i pojedincima.

Zapažanja o razvoju dece

Zapažanja vaspitač upisuje vremenom od početka polaska deteta u predškolsku ustanovu. Razvoj deteta se prati od samog početka i zapaža se pojedine promene u vaspitnoj grupi kao celini, podgrupi ili individualno. Kada su u pitanju deca sa posebnim karakteristikama, zapisuje se šta je vaspitač preuzeo povodom toga, da li se i sa kim konsultovao i sarađivao (od stručnih saradnika, stručnjaka van ustanove, posebnim instituciujama i sl.), kao i rezultati preuzetih mera i postupaka.

Etapni godišnji plan

Za svaki aspekat dečijeg razvoja vrši se planiranje. Tu spada: intelektualni razvoj, fizički razvoj, duhovni razvoj, socio- emocionalni razvoj, kognitivni razvoj, razvoj komunikacije i stvaralaštva. Trajanje etapa određuje vaspitač (preporučuje se da to otprilike bude mesec dana) i one ne moraju biti uvek iste ( na novu etapu se prelazi kada se oceni da su ostvareni najvažniji ciljevi i zadaci prethodne etape). U okviru svakog aspekta razvoja pojedinačno planiraju se vaspitno- obrazovni ciljevi i zadaci vaspitača (sa jedne strane ciljevi, a sdruge strane, paralelno sa njim i zadaci). Ukoliko vaspitač smatra da je potrebno, u okviru ciljeva može u izvesnim slučajevima formulisati i tematiku uz čiju pomoć će se oni ostvariti.

Sukcesivni nedeljni planovi

Da bi se ostvarili vaspitno- obrazovni ciljevi i zadaci, biraju se i formulišu aktivnosti koje treba da se realizuju u naredni nedeljni plan. Za svaki tip aktivnosti (od kojih se neki mogu povezati po srodnosti ili izuzetno, izostavljati), bira se po jedan ili dva predstavnika, koji će se realizovati u nedelji koja je na redu. Nakon određivanja oni se raspoređuju na pet radnih dana, tako što se vodi računa o mogućnostima njihovog povezivanja i sažimanja u vaspitno- obrazovne situacije. Povezivanja može se istaći i vizuelno – polukrugom koji obuhvata povezane aktivnosti upisane jedna pored drugih. Prilikom ostvarivanja, odnosno, realizovanja planiranog, treba se voditi računa o korelaciji i međusobne povezanosti i zavisnosti jedna od drugih aktivnosti. Prilikom raspoređivanja alktivnosti na dane, pistavlja se zahtev i da se u svakom danu nađu skupovi aktivnosti odabrane iz razvojne zone koja predstoji (koko bi imale razvojni učinak), što svestranijih i raznovrsnijih ( u pogledu nagažovanja svih dečijih mogućnosti, a naročiti intelektualnih i fizičkih) i da aktivnosti imaju karakter igre, odnosno, da deca uče najčešće uz igru. Skupovi vaspitno- obrazovnih situacija se beleže u podeoke predviđene za svaki dan u nedelji, odnosno u prvih pet podeoka. Ono što je bitno a to je da u poslednji šesti podeok pod nazivom Zapažanja o ostvarivanju nedeljnog plana, upisuje se osvrt na protekli rad u nedelji, posebno značajne aktivnosti koje su ostvarene van planiranih, naročito one koje su organizovane zahvaljujući inicijativi dece, njihovih roditelja, socijalne sredine, lokalne zajednice. Upisuje se i ono što je planirano a nije realizovano uza navođenje razloga, ako i eventualne napomene o načinima da se protekli rad poveže sa onom koji predstoji.

Saradnja sa porodicom

U skladu sa preporukama navedenim u modelu B za saradnju predškolske ustanove sa porodicom po etapama se planiraju oblici i sadržaji ove saradnje i evidentira njihovo ostvarivanje. Vaspitač uvažava pojedine sugestije i mišljenja roditelja. Vaspitač i roditelji sarađuju u cilju ostvarivanja i realizovanja vaspitnih ciljeva i zadataka. Vaspitač i roditelji međusobno sarađuju kada su u pitanju saznanjima i dostignuća iz oblasi psihologije, predagogije, sociologije, medicine, antropologije itd. Vaspitač vrši neposredno i posredno uključivanje roditelja u vaspitno- obrazobni rad.

Saradnja sa Osnovnom školom


Vaspitno- obrazovni rad naveden po modelu B za ostvarivanje veze između predškolskog obrazovanja i osnovnoškolskog obrazovanja odvija se po etapama, planiraju oblici i sadržaji saradnje i evidentira njihovo realizovanje. Saradnja se realizuje u obliku:
- Zajedničkih sastanaka aktiva vaspitača pripremnih grupa i učitelja prvih razreda.
- Međusobno posećivanje dece predškolskog prerioda i deca prvog razreda i starijih odeljenja.
- Upoznavanje dece predškolskog uzrasta sa prostorijama, sredstvima, materijalima rada u Osnovnoj školi.
- Organizovanje zajedničkih manifestacija, priredbi, eksjkurzija, izleta itd.

Saradnja sa lokalnom zajednicom

U skladu sa preporukama navedenim u Modelu B, za otvaranje prema lokalnoj zajednici i saradnju sa njenim predstavnicima, odvija se po etapama, planiraju oblici i sadržaji ove saradnje i evidentira njihovo ostvarivanje.
Posebno se uvažavaju mišljenja, sugestije i predlozi koji dolaze iz lokalne sredine. Saradnja sa lokalnom zajednicom posebno se planira u kulturnim, javnim institucijama, društvenim organizacijama, preduzećima i sa privatnim licima i odnosi se na što veće obuhvatanje predškolske dece najraznovrsnijim oblicima predškolskog vaspitanja i obrazovanja, zadovoljavanje njihovih potreba u skladu sa mogućnostima lokalne zajednice u kojoj odrastaju i uz stalno usavršavanje osnovnih i pratećih delatnosti ustanove kojoj lokalna zajednica obezbeđuje povoljne uslove za delovanje.

Stručno usavršavanje vaspitača
U toku svog rada, vaspitači imaju mogućnosti da se usavršavaju sticajući pojedina znanja iz određenih oblasti. Prigodno se, po etapama, planiraju i evidentiraju oblici stručnog usavršavanja na svim nivoima: individualno i stručno usavršavanje, stručno usavršavanje na nivou ustanove, kao i na nivou drugih institucija koje doprinose stručnom usavršavanju. Vaspitači imaju mogućnost, kao i ostala stručna osoblja da posećuju razne seminare i predavanja na kome mogu steći pojedina saznanja, veštine, umeća iz raznih oblasti koje će primenjivati u toku aktivnosti iz muzičkog, likovnog, razvijanje matematičkih pojmova, razvoja govora, upoznavanja okoline i fizičkog. Vodi se evidencija i zapisuje vaspitačeva postignuće u stručnom usavršavanju, zatim, mentorski rad sa pripravnicima, ugledni vaspitno- obrazovni rad, saradnja sa kadrovskim školama i istraživačkim timovima, prosvetno- pedagoškim institucijama, Ministarstvom prosvete, radovi objavljni u stručnoj štami i sl.
















Primer nedeljnog plana izgleda ovako:

Ponedeljak

-Igre konstruktorima (igre po izboru dece)
-upoznavanje okoline: “Ptice stanarice”
-fizičko vaspitanje “ Trčanje između, preko i ispod prepreka pojedinačno i u parovima”
-engleski jezik;

Utorak

-Igre po izboru dece;
-Razvoj govora: priča “Mudri dedica”;
-Likovno: Ilustracija priče “Mudri dedica”

Sreda

- Igre po izboru dece;
- Matematika “Razvijanje pojma broja 6”
- Muzičko vaspitanje: “ Veje sneg”;
- Engleski jezik;
Četvrtak

- Igre po izboru dece;
- Upoznavanje okoline “ Biljni i životinjski svet reka i jezera”
- Fizičko vaspitanje “Kotrljanje na različite načine”
- Rad na časopisu “Šareni svet”

Petak

-Igre po izboru dece;
-Razvoj govora “Radoznala pesma”
-Likovno vaspitanje “Ilustracija pesme”
-Engleski jezik;

Režim dana (dnavno planiranje)


-Okupljanje dece 7:30- 8:00 h;
-Aktivnosti po izboru dece 8:00- 9:00 h;
- I usmerena aktivnost 9:00-9:30 h;
-Rekreativna pauza 9: 30-10 h;
-Užina 10:00- 10:30 h;
-II usmerena aktivnost 10:30-11:00 h;
-Kombinovanje aktivnosti 11:00- 11:30 h;
-Odlazak kućama 12:00 h;






Literatura:

 A.S. lavrov, O.A. Lavrova
“Formiranje ličnosti”
Kulturni centar Novi Sad 1969

 Dr Branko Jovanović, Dr Olivera Knežević- Florić
“OSNOVI METODOLOGIJE PEDAGOŠKIH
ISTRAŽIVANJA SA STATISTIKOM”
Drugo izdanje
Pedagoški fakultet u Jagodini 2008 godina

 Dušica Bojović
“VIŠE OD IGRE”
Dramski metod u radu sa decom
Beograd 2008 godina

 Odsek za pedagogiju filozofskog fakulteta u Novom Sadu Republička zajednica viših škola za obrazovanje vaspitača
Dr Emil Kamenov
“METODIKA”
Metodika upustva za model B Osnova programa
predškolskog vaspitanmja i obrazovanja
dece od 3-7 godina.


 Prof. dr Jovan Đorđević
“Moralno vaspitanje”
Zavod za udjbenike i nastavna sredstva Novi sad
2001 godina

 Mira Voglar
“Kako muziku približiti deci”
Zavod za udjbenike i nastavna sredstva
Beograd 1997 godina

 Mirjana Marković, Mira Šain, Ileana Kovačević, Dragana Koruga, Rada Ivanović, Ljubica Beljanski- Ristić, Milena Krsmanović, Zlatko Gajić, Dobrinka Peković
“KORAK PO KORAK 2 “
Vaspitanje Dece od 3- 7 godina
Kreativni centar 1997 godina

 Mladen Koritnik
“Roditelji i deca”
Odgoj dece u porodici od začeća do mladalaštva

 O.M. Djačenko, T.V. Lavrentijeva
“Psihički razvoj predškolskog deteta”
Zavod za udjbenike i nastavna sredstva
Beograd, Moskva 1984 godina

 Prof. dr Radovan Grandić
“Osnovi pedagogije”
II izmenjeno izdanje
Novi Sad 2001 godina

 Juraj Bukša, Josio Busija, Viktor Cvitan, Dr Dragutin Franković, Mladen Koritnik, Danica Nola, Viktor Pongrac
“SVIJET OKO NAS”
ENCIKLOPEDIJA ZA DECU I OMLADINU
I SVEZAK
A-M
III IZDANJE
ŠKOLSKA KNJIGA- ZAGREB 1964 godina

 Žan Pijaže
“Psihologija inteligencije”
Nolit Beograd 1968

 Žan Pijaže, Berbil Inhelder
“Psihologija deteta”
Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića
Sremski Karlovci
Dobra vest Novi sad 1990

 Žan Pijaže, Berbil Inhelder
“Intelektualni razvoj deteta”
Izabrani radovi
Zavod za udjbenike i nastavna sredstva Beograd 1978 godina.

www.Vaspitačka.edu.rs
“Planiranje i programiranje u obrazovanju

www.Vaspitačka.rs.edu
“Tematsko planiranje u dečijem vrtiću”



avatar
ttooma
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1253
Datum upisa : 26.12.2012
Godina : 33

Nazad na vrh Ići dole

Re: Učiteljski poziv i njegov značaj

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu