Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 41 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 41 Gosta :: 2 Provajderi

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon Jan 09, 2012 11:51 pm
Zadnje teme
https://s30.postimg.org/9t5o9ultt/weather2umbrella.jpg
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Istorija za sesti razred - politicka izgubljenost

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Istorija za sesti razred - politicka izgubljenost

Počalji od drdoktor taj Sub Jul 03, 2010 4:42 pm

Српска историја у уџбенику за шести разред основне школе
Милан Дамјанац
петак, 02. јул 2010.

Национални интерес сваке озбиљне државе јесте, пре свега, успешна и одговорна културна политика и квалитетно образовање деце. Нема ничег важнијег за будућност српског народа од демографске обнове, заштите културног наслеђа, очување националне свести и историјског памћења. У скорашњем тексту Слободана Антонића „Самомрзитељи“[1], имали смо прилике да прочитамо приказ лика и дела директора Народне библиотеке Сретена Угричића. Не само што је у нашој лепој држави могуће да неко попут Сретена Угричића постане директор једне од најважнијих установа, тиме доказујући да ова земља нема никакву културну нити образовну политику, већ су и уџбеници у служби дневнополитичких дешавања. Као што ћемо имати прилике да видимо, идеолошка злоупотреба младих пошиње од основне школе.

Албанци – староседеоци Балкана и дошљаци Срби

Претходних дана, помно сам ишчитавао и бележио занимљивости из уџбеника историја за шести разред основне школе у издању Завода за уџбенике Београд. Аутор овог уџбеника Раде Михаљчић износи неке фрапантне тврдње. Након читања овог уџбеника, нисам више сигуран да познајем српску средњовековну историју. Може бити да само нисам довољно проучавао дела албанских и хрватских историчара. Наиме, у овом уџбенику који се бави историјом средњега века, могао сам да научим да „...подела друштва увек води и стварању државе која штити богати, владајући слој“[2]. Занимљива опаска. Након што сам ову значајну лекцију савладао, упознао сам се са староседеоцима Балкана – Албанцима. Након описа доласка Словена на Балкан и сукоба са староседеоцима аутор каже „...међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани. Обичаје, језик, и друга народна обележја сачували су Албанци. Део досељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се с њима“.[3] Запањен овом констатацијом, сасвим случајно сам пронашао објашњење у првој проширеној верзији истог уџбеника, у реченици које нема у садашњој: „Албанци воде порекло од староседелаца на Балканском полуострву, највероватније Илира, романизованих у мањој мери. Са њима су се мешали стари Грци, Словени и други народи...“. [4]

После оваквог сазнања, нема смисла приговарати Албанцима на својатању Косова и Метохије, српских манастира и културне баштине. Они су ионако балкански староседеоци, а Срби су узурпатори. Читајте децо, учите српски ђаци, своју историју! Ви сте припадници дошљака и узурпатори албанске земље и све што доживљавате – доживљавате са разлогом. Албанци не узимају српску земљу, већ враћају своју натраг. Ето, и то доживесмо од српског историчара који нашу децу учи средњовековној историји. Тврди човек да су Албанци потомци Илира, и тиме директно помаже њихове освајачке походе и отимачину српске земље. Одавно је утврђено да Албанци немају поморску и рибарску терминологију, чиме нам је немачки лингвиста, академик, проф. др Густав Вајганд (G. Weigand, 1860–1930) доказао да Албанци нису Илири. Ово је један од његових дванаест чувених аргумената који су преведени, објављени и продискутовани (па и усвојени) од стране свих светских признатих истраживача. Штавише, и од самих албанских трезвених научника, лингвиста, историчара и академика, као што су академик, проф. др. Eqrem Çabej (1908-1980), др Ardian Klosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja и пуно других. Без обзира на то што је научни свет прихватио истину о пореклу Албанаца, албанске власти, подржане од стране квазинаучних теорија, настављају да тврде да су пореклом Илири. Тиме су преплавили своју литературу, почев од буквара, који стављају у руке својој деци од првог дана школе, па све до "научних" студија и дисертација. Све то очигледно није довољно појединим српским академицима као што је случај са Радетом Михаљчићем. Кога брига за карту Европе из 814. године на којој се јасно види српска држава на Балкану и албанска која се граничи са Јерменијом и Азербејџаном. Моја непросвећена маленкост, недовољно заражена еврофанатизмом и регионалним духом сарадње и братства, не може да схвати овакву тврдњу у уџбенику за шести разред. Уколико сте помислили да је то све, варате се. Након тога сам проширио своја сазнања научивши да је „ Стефан Немања освојио Косово и крајеве северне Албаније“ [5]. Наравно, писац уџбеника је могао рећи – крајеве данашње Албаније. Ништа од тога. Понадах се, у тренутку, да је у питању случајан превид. Постоји још један случајан превид, који додуше, вероватно није ауторова грешка, али показује стање духа људи који су учествовали у припреми овог уџбеника за штампу. У одељку „Историја и легенда“, српски јунаци Топлица Милан и Косанчић Иван су, сасвим случајно, заменили имена, те се наводи „ ...њима је предање придодало измишљене, неисторијске ликове као што су Југовићи и побратими Милоша Обилића, Иван Топлица и Милан Косанчић“. Као неко ко је одрастао на косовском завету и српским епским песмама, не могу да разумем овакав превид (да не говоримо о сигурности са којом аутор тврди да су ликови измишљени).

Након свега овога, био сам убеђен да читам дело из албанске историографије. Нажалост преварио сам се. Понадам се да ће се аутор исправити у одељку о османлијским освајањима, међутим: „После Маричке и Косовске битке, Турци су све више угрожавали албанске области“[6]. Након тога говори о јунаштву Ђорђа Кастриота Скендербега и ниједном речју не напомиње да је Скендербег пореклом био Србин, нити долазак Албанаца на Балкан након слома арапске Сицилије.

„Македонски Словени“ и њихова национална самобитност

Уколико нисте знали – ваша деца знају.

Македонци су стари европски народ. Некада су се звали „Македонски Словени“ и међу првима су прихватили ћирилицу: „ ...на Балканском полуострву ћирилицу су прихватили Срби, Македонски Словени и Бугари“.[7] Међутим, каже аутор, ћирилицу су, сем Срба, Македонаца и Бугара прихватили и људи који живе у „ Босни и приморским крајевима југоисточно од Сплита“. [8] Ко ли би ти, непознати људи, могли бити? Да ли је разумно претпоставити да су у питању били Срби? Не, не, то нипошто, бошњачки историчари у својим уџбеницима уче децу да у средњем веку у Босни није било Срба. Нећемо ваљда пропагирати великосрпску политику у уџбенику за историју, није европски од нас да исказујемо претензије на суседне и пријатељске нам државе. Зато ћемо, како бисмо изгледали европеизовано и сорошевски, рећи да постоје неки неидентификовани људи, ван границе данашње Србије, који су користили ћирилицу. Та формулација звучи модерно. Аутор је овај маневар искусно извео, и самим тим заслужује награду „Најевропљанин“. Заслужни носилац овог престижног признања је и Ивица Дачић. Аутор даље говори и о патњама и страдању „Македонских Словена“. Наиме, „после слома Бугарске, над Македонским Словенима успостављена је византијска власт. Нова управа изазвала је незадовољство које је прерасло у отпор... “[9]

О патњама „Македонских Словена“ говори и у одељку о српским средњовековним освајањима: „ ... Од Византије краљ Милутин је освојио Македонију, у којој су живели Македонски Словени...“[10]

Такође, Душан Силни је освојио „већи део албанских крајева“[11]. Одмах се види да смо лидери у региону. Председник Тадић решава хрватско – словеначке спорове, а историчар Михаљчић разрешава велику енигму историје и дневнополитичких збивања. Срби и Бугари су вршили претензије на македонску територију тероришући македонски народ (шта би са свим оним Србима у Македонији који су се тако изјашњавали до 1945, они су изгледа, статистичка грешка) а Грци без разлога нападају Македонце за узурпацију грчког имена и злоупотребу историје. Дневнополитичка енигма. Управо је то и суштина овог уџбеника – пропаганда у служби дневнополитичких збивања и потреба, корак напред ка „помирењу у региону“. Научио сам, такође, да је Маричка битка била катастрофа македонске, а не српске државе и народа.[12] Македонија је, каже аутор, „ изгубила самосталност“.

Значи, наши преци су ослобађањем јужних српских крајева 1912 године у ствари извршили агресију на македонски народ. Боже, нисам имао представу да смо ми Срби народ освајача. Што би рекао Брана Црнчевић, „ колико Србија треба да буде мала да не би била велика“.

На овом месту не могу а да не споменем неколико речи Данка Поповића из уста његовог јунака Милутина: „ Заузесмо ми Кајмакчалан, синовче. Прекрисмо га лешевима. Само коња шта је остало да се распада на оним падинама... Добро, благо ујаку, а што ми онда љубисмо земљу?... Имадосмо ли ми нека друга посла него да по Македонији гинемо? Јесу ли, благо ујаку, велим, јесу ли ти чија је земља знали раније да је њина? Ако јесу, што је не освајаше и ослобађаше, како се тек сад сетише чија је?... – смеје ми се у брк... Сви они пишу сад и говоре да смо ми отели Македонију кад смо прешли преко Кајмакчалана. А ја, синовче, видим нас како љубимо земљу кад смо прешли на ову страну Кајмакчалана, па ми криво. Што је нама било потребно да љубимо земљу Кајмакчалана па да се Македонци љуте на нас... Што да Македонија буде за нас три пута гробница, па да нас чак и наши школовани људи кајмакчаланским аветима називају и да нас подругљиво зову Солунцима, ко да је лако бити Солунац. Зашто се заборавља да је и од оне шаке јада што је са Халкидикија пошла као десеткована српска војска до краја изгинуло више од половине... Зашто да испаднемо смешни на крају? “[13]

Закључак

Сваки народ покушава да у својим уџбеницима „улепша“ историјске догађаје и представи себе у бољем светлу, те често претера. Једино је код нас немогуће очекивати бар минимум објективности, бар минимум самопоштовања и поштовања историјске истине. Како изгледа концепција будуће регионалне сарадње у погледу заједничке историје и чињеница у уџбеницима, најбоље можемо видети по публикацији Сорошевог Фонда за отворено друштво Босне и Херцеговине „ Образовање у Босни и Херцеговини – чему учимо дјецу?“ [14]

Ту можемо пронаћи позитивне и негативне уџбеничке примере. Наравно, на основу процене Фонда. На пример, у критици уџбеника из Српског језика и културе изражавања у Источном Сарајеву каже се: „ Већи део наведених примера односи се на имена везана за српску културу и историју, нису присутни примери из културе и традиције других конститутивних народа и не доминирају примери везани за Босну и Херцеговину: „На пример: Улица српских владара, Улица бана Лазаревића, Улица Бранка Чопића, Улица Немањина, Трг слободе, Трг жртава фашизма; Првомајска улица, Његошева улица ...На пример: Основна школа "Петар Кочић", Филозофски факултет у Бањалуци, Народна библиотека Србије, Грађевинско предузеће "Рад", Општина Требиње ...“ “ [15]

Занимљив је коментар на песму Алексе Шантића: „ Избор ове Шантићеве песме из целокупног песниковог стваралаштва говори о свесној намери аутора уџбеника да кроз наставу књижевности пласира идеолошку поруку, чији је примарни задатак - формирање националног бића. Песма је, с обзиром на контекст, политичка, а будући да је национално јасно одређена, и патриотска:

„МОЈА ОТАЏБИНА ....И свуда гдје је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја, мој дом и моје рођено огњиште. ““[16]

Тако изгледа наша срећна будућност на Балкану.

Да се вратимо на крају уџбенику историје. Сем поменутих тврдњи, на неколико места аутор даје и непотребне и паушалне опаске, које су непримерене за један уџбеник историје (независно од тога да ли су исправни или не). Тако, на пример, каже да је папа Гргур сматрао да су „владари дужни да му љубе ноге“.

Шта бих у закључку могао рећи о овом уџбенику? Лично, плашим се да узмем у руке уџбеник за седми и осми разред основне школе, у којима се говори о модерној српској историји. Из свега приложеног, јасно је закључити у ком се правцу креће тумачење историјских догађаја. Тужно је користити уџбенике за децу у циљу промовисања идеолошких порука и дневне политике. Несрећа је што је овај и овакав уџбеник издао Завод за уџбенике, установа која по правилу служи управо за одбрану ђака од пласирања лажи и полуистина и њиховом исправном образовању. Просто ме обузме туга када се сетим да сам се залагао за детаљну проверу садржаја уџбеника које објављују приватне издавачке куће, када овако изгледа ремек-дело Завода за уџбенике.

Имамо ли права да било шта очекујемо од других када смо сами себи највећи непријатељи? На крају, наградно питање – шта мислите, какве ће ставове о српској држави и народу имати ова деца када порасту?

[1] http://www.nspm.rs/polemike/samomrzitelji.html

[2] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 27

[3] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 42

[4] http://www.ihtus.us/ihtus/viewtopic.php?t=490

[5] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 86

[6] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 125

[7] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 53

[8] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 53

[9] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 47

[10] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 90

[11] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 92

[12] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 117

[13] Књига о Милутину, Данко Поповић, Књижевне новине, Београд, 1986, стр. 40,41

[14] http://www.soros.org. ba/docs_obrazovanje/2009/ analiza_sadrzaja_uzbenika_nacionalne_grupe_predmeta.pdf

[15] http://www.soros.org.ba /docs_obrazovanje /2009 /analiza_sadrzaja_uzbenika_ nacionalne_grupe_predmeta.pdf

[16] http://www.soros.org.ba /docs_obrazovanje/2009/ analiza_sadrzaja_uzbenika_nacionalne_grupe_predmeta.pdf


http://www.nspm.rs/kulturna-politika/srpska-istorija-u-udzbeniku-sestog-razreda-osnovne-skole.html

Samo se pitam dokle?
avatar
drdoktor
Profi član
Profi član

Broj poruka : 1448
Datum upisa : 06.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija za sesti razred - politicka izgubljenost

Počalji od Orhideja taj Sub Jul 03, 2010 5:24 pm

Manipulacija umom, djeca moraju da nauče a šta i odakle naučiti kad su udžbenici takvi.Nas ne mogu prevaspitavati pa su se okrenuli pokoljenjima. Strašno.
avatar
Orhideja
Prijatelj foruma
Prijatelj foruma

Broj poruka : 8799
Datum upisa : 08.03.2010
Lokacija : tu negdje

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija za sesti razred - politicka izgubljenost

Počalji od IMHO taj Sub Jul 03, 2010 7:07 pm

Rekla bih da je ovo vrlo pametno odradjeno: narod, doveden na ivicu egzistencije ne bavi se decjim udzbenicima, a s druge strane korumpirani su ljudi koji cine savet, ili kako se vec zove telo koje odobrava upotrebu udzbenika u skolama. Dakle ne stampanje knjige (jer stampa se sve i svasta), nego procenjuje podobnost knjige za koriscenje u svojstvu udzbenika u osnovnim skolama u Srbiji. U tom telu sede filozofi, istoricari, pravnici, recju - najumnije glave ovog naroda. I ocigledno je bas odatle zasmrdelo.

Roditelji srpskih djaka u Hrvatskoj masovno se bune na svako uskracivanje prava, a roditelji srpskih djaka usred Srbije - cute na ocigledno prekrajanje i sakacenje istorije. Nije moguce da svi veruju da su Shiptari i Makedonci!

Kad bi roditelji ucenika samo jedne beogradske skole organizovali bojkot casova istorije u svim sestim razredima, drugu bi oni pesmu pevali. Nego im se moze...
avatar
IMHO
Napredni član
Napredni član

Broj poruka : 681
Datum upisa : 06.05.2010
Lokacija : 29 novembra

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija za sesti razred - politicka izgubljenost

Počalji od Fraya taj Ned Jul 04, 2010 11:32 am

drdoktor :: Српска историја у уџбенику за шести разред основне школе

Албанци немају поморску и рибарску терминологију, чиме нам је немачки лингвиста, академик, проф. др Густав Вајганд (G. Weigand, 1860–1930) доказао да Албанци нису Илири. Ово је један од његових дванаест чувених аргумената који су преведени, објављени и продискутовани (па и усвојени) од стране свих светских признатих истраживача. Штавише, и од самих албанских трезвених научника, лингвиста, историчара и академика, као што су академик, проф. др. Eqrem Çabej (1908-1980), др Ardian Klosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja и пуно других. Без обзира на то што је научни свет прихватио истину о пореклу Албанаца, албанске власти, подржане од стране квазинаучних теорија, настављају да тврде да су пореклом Илири.
Samo se pitam dokle?

A sta dottore nas briga da li su Albanci Iliri ili nisu?

Aj da nasa deca nekako prvo nauce i shvate ko smo mi,Srbi. Mozda da se
i malo objektivnije uci i Kosovski Boj, da se objektivnije pise ko je ucestvovao
na strani legendarnih srpskih junaka ( recimo ti Albanci koji su valjda pali s neba)
a ko na strani Osmanlija. Ili da su legendarni junaci tipa Lazar Stefanovic bili turski
vazali?Da se uci bitka kod Ankare?

A ovaj lingvista se bavio romanskim jezicima (uglavnom) pa ne razumem kako jedan
lingvista moze da dokazuje da su Albanci pali s neba.

Nasa istorija pocinje sa tim Kosovskim Bojem, onda nekoliko vekova pojma nemamo sta se dogadjalo
u Srbiji, i onda ucimo i znamo o Karadjordju i Milosu Obrenovicu.

Isto vazi i za lingvistiku.Nista nije pisano na rsokom jeziku,mozda neki crkveni spisi
na staroslovenskom koji je bio mrtav jezik.

Kosovski Boj je nas identitet, ali ne zbog izgubljene bitke,nikako ne zbog Milosa Obilica
ili Vuka Brankovica nego je Kosovski Boj nasa (i jedina) epika koja se moze
uporediti sa Ramajanom i Mahabhartom (Indija), a cije junake i dan danas
slavi vise od milijarde ljudi,Kalevalom (Finska/Rusija) Nibelenskum pesmom
(Nemacka,Skandinavija).

Mi, za razliku od Nemaca , koji imaju i filozofe,prosvetitelje,Getea,pisane spomenike,
nemamo nista osim te epike o Kosovskom Boju. Ta epika ima najmanje veze sa stvarnom istorijom,
nego nas uci etici u smislu hrabrosti,ljubavi,izdaje,prevare,vernosti.

Zato je to za nas svetinja. I tako decu i treba uciti.

A ovo da neki nemacki lingvista dokazuje da Albanci nisu Iliri, totalno je nevazno.

Pa ni onaj cuveni Schliemann ,koji je kao iskopao Troju, nije bas siguran da je to stvarno i Troja.

A covek je bio trgovac,avantusrista, neki ljudi misle da je to stvarno bila Troja, ali
sigurnih i validnih dokaza ni za to nema.
avatar
Fraya
Profi član
Profi član

Broj poruka : 2139
Datum upisa : 19.04.2010
Lokacija : suncana strana sokaka

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija za sesti razred - politicka izgubljenost

Počalji od laza taj Ned Jul 04, 2010 12:02 pm

zlo da gore biti ne može....jedina je uteha što će i ova generacija poput moje za znanjem tragati van škole.koga bude interesovala istorija naći će literaturu i obrazovati se,ko ne bude zainteresovan on neće ni ovo niti učiti niti zapamtiti.ovo je samo džabe bbačen novac za štampanje knjiga i utrošeno dečije vreme uzaludno.
kada bih ja pričao istoriju da je pričam onako kako su me učili u školi bila bi smejurija,da ne pričam o marksizmu koji mi je dušu pojeo.
samo bih promenio ime teme...nije ovo politička izgubljenos,pre bih je nazvao srpska tragedija i snaga mita i korupcije,neko je ovo naplatio da stavi u udžbenik.
avatar
laza
Stepski vuk
Stepski vuk

Broj poruka : 13593
Datum upisa : 14.05.2010
Godina : 52

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija za sesti razred - politicka izgubljenost

Počalji od shondononda taj Pon Jul 05, 2010 8:21 pm

Problem je sto nece biti vremena da, svakom tupanu koji prodju takvu indoktrinaciju,objasnjavas kako stoje stvari..nego mu odma lomis nogu na 3 mesta
avatar
shondononda
Napredni član
Napredni član

Broj poruka : 591
Datum upisa : 24.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija za sesti razred - politicka izgubljenost

Počalji od Hiperborejac taj Pet Avg 31, 2012 3:11 am

Pa sto ga ne uhapse, nekada se za izdaju drzave hapsilo,"delo protiv naroda i drzave"...i jos zloupotreba sluzbenog polozaja, obmana, itd....
E to vam dokazuje koja smo mi drzava...izdajnici su jos i nagradjeni...a taj gore navedeni lik,sramota ga titule...pa ja da sam mu bio profesor odreko bi ga se sto ono kazu "preko novina"
Eto sta danas deca uce....pa sta ce biti los malo...neki nas nazivaju zivotinjama...jel to znaci da ce deca u buducnosti uciti da poticemo iz zooloskog vrta... :bass:
avatar
Hiperborejac
Radoznali član
Radoznali član

Broj poruka : 275
Datum upisa : 23.07.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija za sesti razred - politicka izgubljenost

Počalji od Idejan taj Uto Okt 02, 2012 2:56 am



Uz vladaoca se u Bosni razvio i dvor sa svojim službenicima. Ovima je na čelu stajao dvorski,kako tog činovnika naziva jedna presuda kralja Stefana Dabiše od 1392. godine. Dvorski je bioupravnik dvora. Vladalac je imao i svoga protovestijara ili kaznaca koji je upravljao blagajnom.Dužnost dvorskog pisara vršio je dijak, a povelje pominju i logoteta i tepčiju, čije uloge udvorskom aparatu ostaju nejasne.
2) Imovinsko pravo
Redovni oblik baštine u Bosni zvao se plemenština. Naziv ukazuje na staro poreklo oveustanove, čije korene treba tražiti u rodovsko-plemenskoj zajednici. Kolektivna svojina roda nadzemljištem održala se u Bosni kroz čitav srednji vek. Plemenština ili plemenito bila je pravno-tehnički termin koji se uobičajeno koristio u poveljama. Kad kralj Stefan bude 1400. god. Daovojvodi Hrvoju grad i župu Hlevno, kazaće: »dah mu i zapisah viku vikoma za plemenito gradHlivanski i sa vsom župom i s dohoci i s trgovinami... da je rečenomu vojevodi Hrvoju, knezuBaošii njio poslednjemu u vike vikoma za plemenito«. U srednjem veku je svojina nad zemljištem,koje je bilo najvrednije dobro, bila skopčana s vršenjem javne vlasti. U vojvodskim porodicama,kakve su u Bosni počev od XIV veka bile na zapadu Vukčići, na jugu Kosače, a na istoku I jugoistoku Pavlovići, vlast porodičnog starešine sve više je jačala. Njegova vlast nad sopstvenimfeudalnim dobrom učvršćivala se tim više što je u sebe uključivala državni imperijum. Zato semože postaviti pitanje da li je došlo do razvitka plemenštine i postepenog prevazilaženjaelemenata kolektivne baštine u ovome svojinskom obliku? Da taj proces u bosanskome pravunikad nije bio završen svedoči ranije pominjana vladaočeva obaveza da se, pri oduzimanjubaštine feudalcu, za odobrenje obrati sudu vlastele na zboru. To samo odslikava vladajućupraksu pri raspolaganjuplemenštinom. U starijem dobu, to je sasvim izvesno, porodični starešina se pri aktimaraspolaganja morao savetovati sa srodnicima. Ostaje nejasno da li je od takve prakse biloodstupanja u poznijim vremenima. Kad kralj Tvrtko II 1420. god. potvrđuje Dubrovčanima daKonavlje i grad Soko mogu držati »kako prava i plemenita gospoda«, on se o tome prethodnosavetuje sa stankom. U toj povelji vladalac se poziva na istovetno ranije raspolaganje vojvodeSandalja Hranića, koje samo potvrđuje I na njegove listine. Ne vidi se, međutim, da li se i vojvodas kim savetovao pri sopstvenom raspolaganju. Moguće je, mada nije izvesno, da je SandaljHranić tako i postupio, a da kraljevski akt o njegovome postupku ne javlja. Ipak je iz jedne docnijeisprave nesumnjivo da je u pojedinim slučajevima zemljištem raspolagao pojedinac bez učešćačlanova roda u takvom aktu. 1480. god. herceg Stepan je dao zemlju u napolicu Radmilu i ŽivanuŽargoviću, izdavši o tome otvoren list overen pečatom. Žargovići su stekli svojinsko ovlašćenje, jer će herceg kazati: »ja im dah tui zemlju po ti put kakono i druzim tko tei zemlje teže napoli, nimi nih ostankom«. Izgleda da su se kolektivno-svojinske osobine plemenštine polako gubile u XVveku, te se njen razvitak kretao tako da se ova ustanova polako bližila onome obliku feudalnesvojine čiji je nosilac pojedinac.Akti raspolaganja zemljištem predstavljaju u izvesnom smislu akte imovinskog prometa, budućida je ovaj u srednjem veku, ukoliko je o zemljištu reč, izgledao sasvim drukčije nego danas.Razlog ovome su, kako bismo kazali, javnopravni sastojci koji su bili obuhvaćenisrednjovekovnim pojmom baštine. Takve sastojke poznavala je samo svojina nanepokretnostima. Srednjovekovno pravo nije poznavalo apstraktan pojam stvari, koje bi se ondadelile na nepokretne i pokretne. Zato je nepokretno imanje usled svog ogromnog privrednogznačaja uživalo poseban režim, koji u načelu nije morao imati ničeg zajedničkog s normama pokojima se upravljao saobraćaj pokretnog imanja.S napretkom trgovine došlo je do povećanja privrednog značaja pokretnih dobara i njihovog svečešćeg i ubrzanijeg prometa. Predmet prometa, međutim, nisu bile samo stvari, nego i prava,odn. kako bismo danas kazali, javnopravna ovlašćenja. Bosanski vladaoci i knezovi davali su npr.često u zakup carine. Zakupci su po pravilu bili Dubrovčani, koji se i inače u srednjovekovnojBosni mnogo puta javljaju kao stranka u kupoprodajnim ugovorima. O presuđivanju sporova izovakvih ugovora biće govora niže, u odeljku o procesnom pravu. Ovde se može napomenuti dase bosanska država nije trudila da za ovakve odnose stvori poseban pravni režim. U srednjemvekuvladala je misao o personalnome važenju prava, a zakonodavstvo nije bilo ni izbliza takorazvijeno kao što je danas. Istovremeno, postojale su klice misli o univerzalnosti prava,zasnovane na njegovoj iskonskoj povezanosti s pravdom.
3

Kako je dakle izgledala kupoprodaja i kojim je normama bila uređena u srednjovekovnoj Bosni, todanas ne možemo pouzdano utvrditi. Verovatno je da je najčešći primer predstavljala instantnakupoprodaja. Terminski poslovi i kreditni odnosi, međutim, nisu bili sasvim nepoznati.Tako je 1447. god. Nikša dijak zabeležio da je Milorad Radečić, poklisar vojvode Tvrtka Staničića,gospodara Usore, izveo iz dubrovačke tamnice Maroja Orlačića, koji »beše položen za dug carinakoje beše kupio od rečenoga mi gospodina vojvode«. Zakupčev dug iznosio je 100 dukata. Izovoga vidimo da zakupac nije unapred plaćao sav iznos zakupnine, ali ne znamo da li je taj iznosbio određen paušalno, što je mnogo verovatnije, ili možda u kakvom postotku od zakupčeveostvarene dobiti. Izvesno je, međutim, da se trenutak zaključenja ugovora ne poklapa s trenutkomisplate cene zakupa carina, što ovome poslu unekoliko daje kreditno obeležje.Razmah trgovine dovodio je ne samo do pojave kredita, nego i do udruživanja kapitala. 1449.god. ugovorio je kralj Stefan Tomaš s knezom Nikolom Trogiraninom da obojica ulože po šesthiljada dukata »i da se ti dukati imajo staviti zaedno u općinu i držati pet godišč od onogavremena kad se stavi zaedno«. Tim novcima bi se trgovalo, a knez Nikola bi osnovao tri stacuna,po jedan u Splitu, Fojnici i Jajcu, dok bi kralj u svojim mestima stavio ovome preduzeću naupotrebu kuće.Podela dobiti i štete u ortakluku vršila bi se napola. Jedino se kralj obavezao da na sebe primiteret štete koja preduzeće zadesi u njegovome rusagu, ali je iz ovoga pokrića isključio riziknapada turske sile.
3) Porodično i nasledno pravo
Postojanje oblika kolektivne svojine u Bosni i njihovo dugo preživljavanje govori u prilog tvrđenjuda su porodične zajednice morale biti poznate. U mnogobrojnim poveljama u kojima se knezovi javljaju kao svedoci, navodi se, kako smo videli, da knez nastupa s bratijom. Inače su namporodični odnosi iz izvora slabo poznati. Nema nagoveštaja o postojanju višeženstva. Kako su posvoj prilici više bračnih parova i njihova deca živeli na istom imanju, to je jedan od muškaracameđu srodnicima uživao najveći ugled i predstavljao porodičnog starešinu. Izvesni nesigurninagoveštaji navode na pomisao da za starešinstvo nije postojao utvrđeni red prvenstva, te da jestarešina u porodici mogao biti izabran među uglednima. Na ovakvu mogućnost ukazuje najprenačin dolaska bosanskih vladalaca na presto, putem izbora od strane vlastele. Slične su prilikevladale i u moćnim velikaškim porodicama, u kojima sin nije obavezno zauzimao starešinskipoložaj po očevoj smrti.Porodični odnosi se u srednjem veku vazda prepliću s imovinskim i ne mogu se od ovih sasvimodvojiti. U vremenima u kojima je postojala porodična zajednica kojoj je osnovu opstankapredstavljala njena plemenština, nasleđivanje u pravom smislu reči nije moglo biti poznato. Taustanova se ne može razviti u uslovima kolektivne svojine, pošto je nosilac svojine, kolektivitet,večan. Ukoliko se, međutim, razgrađivalo staro shvatanje svojine, te se kao njen nosilac sve višepojavljivao pojedinac, moglo se pojaviti nasleđivanje. 0 nekom uspostavljenom naslednom redunema neposrednih izveštaja. Sasvim je izvesno da je redosled u nasleđivanju, ako je u pravnojsvesti onoga vremena bio dovoljno ustaljen, morao imati izvor u običajima i počivati na bliskostikrvneveze između ostavioca i lica koje bi pretendovalo na naslede. Posledovanje u pravima bilo je poznato ljudima onih vremena i na to ukazuje izražavanje u poveljama. Tako se npr. u jednojispravi od 1323. god. o prenosu zemljišne svojine kaže da će ova pripadati sticaocu i njegovimpotomcima – »emu i ega ostalomu«. U već pominjanoj povelji Stefana Ostoje od 1400. god.označeno je da je darivanje u korist vojvode, njegova sina i »nijo ostalomu«, dok se u jednojispravi od 1480. god. kaže da se raspolaganje vrši u korist navedenih lica i njihovih naslednika –»nim i nih ostankom«. Iz dokumenta se ne vidi, ali nije nemoguće, da je napor Juraja Bogišića dašezdesetih godina XV veka pred dubrovačkim vlastima dokaže svoje srodstvo s hercegovačkimknezom Brailom, čiji je sinovac bio, kao motiv imao pretenzije na nasleđe.Testamentarna raspolaganja bosanskih podanika nisu bila nepoznata, ali su vazda poneštozapretena i stoje u vezi s dubrovačkim pravom. Bosanski plemići su, kao i srpski, stvari odvrednosti deponovali u Dubrovniku i zatim njima slobodno raspolagali za slučaj smrti. Iztestamenta hercega Stepana, sačinjenog u Novome 1466. god. ne vidi se, doduše, da su stvarikoje su predmet raspolaganja deponovane u Dubrovniku, ali na to ukazuje činjenica da je hercegpostavio tri dubrovačka vlastelina za izvršioce svoje poslednje volje. Ostava u Dubrovniku se jasno vidi iz pisma koje je turski feudalac Mehmedbeg oko 1463. god. uputio Dubrovčanima, kad
4

je njegov podanik, Nikola Vrljak, na osnovu dokaza svedocima zahtevao dukate koje je njegovotac Radivoje svojevremeno deponovao u Dubrovniku, kod izvesnog Stepana zlatara.Nije jasno da li se uvek pravila razlika između tekovine i baštine, ali je indikativno da je hercegStepan u svome testamentu takvo razlikovanje naznačio, kazavši: »učinih sam testamentnašemu tečenijo i imanijo ščo je nam Bog dao«.Kraj svega ovde navedenog moglo bi se postaviti pitanje, da li je bosanski podanik mogao svojimimanjem, makar samo onim stečenim, raspolagati i ako stvari ne skloni u Dubrovnik? Odgovor nato pitanje je teško dati. U Dubrovnik su se dragocenosti sklanjale usled opšte nesigurnosti u onimvremenima. Postizanje efekta testamenta nije moralo biti jedini motiv ostave.Štaviše, iz već pominjanoga Mehmedbegovog pisma ne vidi se da je Radivoje Vrljak izvršiotestamentarno raspolaganje. Njegov sin dokazuje samo da ima pravo da podigne dukate odStepana, zlatara iz Dubrovnika, pri čemu osnov pozivanja na nasleđe ostaje nejasan, a i nije odprevashodnog značaja u sporu. Nepostojanje podataka o testamentarnim raspolaganjima u Bosninavodi na misao da iz ranijega izlaganja stečena slika o porodičnim i imovinskim odnosima morabiti ispravna. Porodične zajednice se nisu raspale i njihova kolektivna svojina sprečavala jenastanak nasleđivanja.Mada rod ne propada, te se vazda održava baštinsko pravo nad zemljištem, moglo se usledčestih ratova desiti da baština ostane bez gospodara. Za taj slučaj važilo je u Bosni pravilo poputonog koje je poznavalo i srednjovekovno srpsko pravo. Takva baština smatrana je odumrtnom Ipripadala vladaocu. To je izrekom kazano u povelji Stefana Ostoje od 1400. god.:»i oddone netretine jesta dva dila odumrtija, Galešin i Bubanin, komu je ti daš«. Ovakvo shvatanje ostatak je izstarih vremena
avatar
Idejan
Super član
Super član

Broj poruka : 5888
Datum upisa : 21.09.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija za sesti razred - politicka izgubljenost

Počalji od Idejan taj Uto Okt 09, 2012 1:42 pm

avatar
Idejan
Super član
Super član

Broj poruka : 5888
Datum upisa : 21.09.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istorija za sesti razred - politicka izgubljenost

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu