Navigacija
 Portal
 Forum
 FAQ
Ko je trenutno na forumu
Imamo 64 korisnika na forumu: 2 Registrovanih, 0 Skrivenih i 62 Gosta :: 2 Provajderi

Avramova, Храст

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 309 dana Pon 9 Jan 2012 - 23:51
Zadnje teme
» Sve o "pametnim" telefonima i sličnim čudima tehnike...
Danas u 19:34 od Brave Heart

» Vesti iz sveta IT-ja (softver, hardver i...)
Danas u 19:22 od Brave Heart

» Vesti iz sveta umetnosti
Danas u 18:16 od Brave Heart

» Filmske novosti...
Danas u 18:08 od Brave Heart

» Vesti - književnost...
Danas u 18:05 od Brave Heart

» Vesti iz sveta astronomije...
Danas u 17:49 od Brave Heart

» Corax - slika današnjice
Danas u 17:13 od Brave Heart

» Bosanski lonac....
Danas u 16:55 od Svarog

» Phantasy Photos
Danas u 16:51 od Poli

» Zvornik
Danas u 16:44 od Svarog

» Arabeska
Danas u 16:44 od Poli

» Crtež
Danas u 16:39 od Poli

» Portreti - razne tehnike
Danas u 16:33 od Poli

http://s16.postimg.org/a3qjjtmrl/biogen_DVA.png
Пројекат руске културе у Србији
http://s21.postimg.org/43y2a3nav/ruska_kultura_u_srbiji1.png
Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga


Psihoedukacija

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Avramova taj Sub 12 Mar 2011 - 2:30

To bar nije problem. Udaš se za bilo koga, onako na brzaka, razvedeš i eto ti iskustva. Ali, uvek postoji opasnost da se brak održi, i zato oprez. Manje više za takvo iskustvo osim ako ti "ne spadnu gaće". :

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67364
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Gost taj Sub 12 Mar 2011 - 2:37

mnogo je verovatnije spadanje gaca bez "novog iskustva", znam sebe
i mogu ja da kazem onu rec na "b" samo necu Smile

Gost
Gost


Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Avramova taj Sub 12 Mar 2011 - 2:40

Misliš brak?

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67364
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Gost taj Sub 12 Mar 2011 - 2:50

aham Smile

Gost
Gost


Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Avramova taj Sub 12 Mar 2011 - 2:56

Kada se samo setim koliko sam puta rekla da se NIKADA NEĆU UDATI ali da imam troje dece sa istim muškarcem. Sve je ispalo naopačke. Udala sam se, imam samo dvoje dece.

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67364
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Gost taj Sub 12 Mar 2011 - 3:09

nije kasno za trece

Gost
Gost


Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Avramova taj Čet 17 Mar 2011 - 22:25

J

JA (MENE, SEBE, SAM)


(engl. self, nem. Ich, franc. le soi) Središnji, najbitiniji, najsloženiji i "najtopliji" deo svesne ličnosti, agens svih naših psihičkih akta, odnosno subjekt koji opaža, oseća, misli, planira, procenjuje i kontroliše ponašanje. J. je subjekt, akter delatnosti, ali je ujedno i predmet, objekt posmatranja, odnosno samoposmatranja. Svoje j. mi opažamo, uprkos neizbežnim promenama, kao neprekidno, u osnovi istovetno u vremenu (u prošlosti, sadašnjosti i kada zamišljamo budućnost) i različito od bilo čega drugog u svetu i od drugih j. (identitet, pojam o sebi). Ovaj doživljaj kontinuiteta i identiteta vlastitog j. potpomognut je jednim te istim telom, ličnim imenom (koje je nepromenljivo), socijalnim statusom, materijalnom imovinom, relativno stabilnim odnosom drugih ljudi prema nama itd. Materijalni aspekt čovekovog j. predstavlja njegovo fizičko telo (telesno ja), a društveni kako ga drugi vide (socijalno ja). J. je u normalnom stanju dobro integrisana subjektivna struktura koja objedinjuje mnoge centralne vrednosti, stavove, crte, motive, emocije i uloge pojedinca. J. je obično subjektivno lokalizovano u glavi (iza očiju) ili u grudima (srce kao "sedište duše"). Pojam j. je srodan, ali i različit od pojmova ego, samosvest i ličnost. Od stvarnog j. razlikuje se idealno ja (kakvo bi j. trebalo da bude).

JA-KOMPLEKS

Prema Jungu (Jung), kompleks predstava, ideja i osećanja "koji čini središte polja moje svesti" i temelj osećanja vlastitog identiteta i kontinuiteta ličnosti. J.-k. je ne samo sadržaj, nego i uslov svesti, s obzirom da ni jedan psihički proces ne može biti svestan ako nije povezan sa ovim kompleksom. Treba imati na umu da je za Junga j.-k. središte svesne psihe a ne i njene celine, jer to privilegovano mesto pripada Ja-središtu, Sopstvu (Jastvu). J.-k. je, dakle, centar samosvesti, a Sopstvo celokupne psihe.

JEDINAC

Dete bez braće i sestara, jedino u porodici. To što odrasta samo, bez druge dece u najbližoj sredini, kao i to što su roditelji usmereni isključivo na njega, određuje njegov psihički, intelektualni, afektivni, moralni i socijalni razvoj. Takvo dete je, relativno često, sebičnije, razmaženije, netolerantnije, osetljivije, zavisnije i emocionlano nezrelije od svojih vršnjaka. Usled povoljnih prilika, velike roditeljske ljubavi, brige i pažnje, j. može razviti maksimalno ne samo svoje intelektualne potencijale, nego i samopouzdanje i, ako je nadaren, često postaje odličan stručnjak, naučnik ili umetnik.

JUNGOVA TIPOLOGIJA

Učenje Junga (Jung) o tipovima ličnosti i njegova klasifikacija ljudi prema dominantnom stavu ili orjentaciji libida na ekstravertni ili introvertni tip, kao i prema dominantnoj psihičkoj funkciji na intuitivni, misaoni, osećajni i senzitivni (perceptivni) tip. Kada se uzme psihička funkcija kao kriterijum podele, ljudi se mogu podeliti na racionalni i iracionalni tip. Najzad, kada se ukrste ova dva kriterijuma podele (prema funkciji i prema tipu orjentacije), dobija se tipologija koja ima osam tipova (npr. ekstravertni misaoni, introvertni misaoni, ekstravertni intuitivni, introvertni intuitivni, ekstravertni osećajni itd.)

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67364
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

K

Počalji od Avramova taj Sre 4 Maj 2011 - 15:01

KARAKTER

(grč. harakter=urezano, beleg, znak) 1.Izvorno obeležava ključno obeležje, svojstvo koje daje pečat nekom predmetu, fenomenu ili organizmu. Najkraće, svojstvo koje čini "prirodu" svari ili bića (npr. zemljišta, društva ili lisice). 2.Osoben sklop izrazitih crta ličnosti, prevashodno emocionlano-motivacionih, socijalnih, moralnih i konativnih, po kojem se ona razlikuje od svih drugih. Nekada je teško pojam k. razlikovati od pojma ličnosti (često se koriste sinonimno u sintagmama ciklotimni k./ličnost ili autoritarni k./ličnost). 3.U psihoanalizi u crtama ličnosti ovekovečen postojan metod ega za rešavanje unutrašnjih i spoljašnjih konflikata ličnosti. Za formiranje k. značajan je razvoj libida ( na osnovu fiksacija formira se oralni, analni ili neki drugi k.). 4.U Adlerovoj (Adler) individualnoj psihologoji, jedinstvena organizacija crta ličnosti koja izražava određen stav pojedinca prema svojoj okolini, odnosno osoben način zadovoljavanja težnje za nadmoći, stečenog u ranom detinjstvu. Prema socijalnim analitičarima, E.Fromu (Fromm) i K.Hornaj (Hornay), osnova za formiranje k. je u organizaciji društva i interpersonalnim odnosima, a ne u organizaciji libida. 5.Po G. Olportu (Allport), pojam k. je suvišan u psihologiji ličnosti, jer on nije deskriptivan, psihološki pojam, već normativan, etički (predstavlja samo subjektivnu ocenu, vrednovanje procenjivača). 6.Kolokvijalno, visoko moralna ličnost, čvrstih ubeđenja, koja se dosledno pridržava određenih principa. 7. Junak ili lik nekog književnog dela (romana, drame, priče).

KAZNA

1. U psihologiji, bilo koja averzivna draž (niska ili visoka temperatura, električni šok, udarac štapom itd.) i uskraćivanje zadovoljstva (omiljene hrane, roditeljske brige, slobode kretanja itd.), koje se namerno izlaže organizmu kao neprijatna posledica za njegovo nepoželjno ponašanje, sa ciljem da se to ponašanje eliminiše ili modifikuje. K. igra važnu ulogu u instrumentalnom/operantnom uslovljavanju. B.F. Skiner (Skinner) smatra da je za modifikovanje ponašanja ljudi (u porodici, školi, društvu) mnogo bolje sredstvo nagrada nego k. jer se kažnjavanjem samo suzbija, inhibira nepoželjno ponašanje, ali se ne odstranjuje potreba za takvim ponašanjem, niti se na taj način mogu izgraditi novi, poželjni obrasci ponašanja (što se postiže nagrađivanjem). 2. U pedagogiji vaspitna mera koja služi disciplinovanju vaspitanika, tj. korekciji njegovog nepriličnog mišljenja i štetnog, nepoželjnog ponašanja. Smatra se da k. treba da bude odmerena, pravedna i "prirodna" (da predstavlja logičnu posledicu učinjenog prestupa). K. može biti verbalna (ukor, osuda), fizička (telesna), materijalna (uskraćivanje materijalne udobnosti i dragih predmeta) ili psihološka deprivacija (uskraćivanje ljubavi, poštovanja, brige itd.). 3. U pravu, pravna norma (opomena, novčana kazna, zatvor) koja se primenjuje za sudski utvrđen prekršaj zakona ili neke pravne norme sa ciljem da se takvo ponšanje suzbije, spreči, da se društvo zaštiti, a počinilac prevaspita. Suprotno nagrada.

KLIJENT

(lat. cliens=onaj koji se odaziva zaštitniku) U psihologiji, osoba koja traži psihološku pomoć za svoje probleme. Termin je nastao u K. Rodžersovoj (Rogers) klijentom usmerenoj terapiji kao zamena za neodgovarajući naziv pacijent (koji implicira medicinski model tretmana). Izraz k. ne podrazumeva bolesnika, već osobu koja traži savet i psihološko razumevanje i koja je ravnopravan subjekt u tretmanu. Terapeut, odnosno savetnik bezuslovno poštuje ličnost k. onakvu kakva ona jeste i pušta je da ona sama usmerava terapiju u smeru kojem želi.

KLIJENTOM USMERENA TERAPIJA

K.Rodžersova (Rogers) psihoterapija, nastala polovinom 20. veka u SAD, koja je osobena po tome što terapeut (savetnik) nije dominantan učesnik, neprikosnoveni autoritet koji pacijentu daje dijagnozu, određuje sadržinu i diriguje tokom razgovora, tumači njegove iskaze i daje savete za rešenje problema. U ovoj vrsti psihoterapije, zapravo savetovanja, naglasak se stavlja na klijenta, koji inicira i vodi terapijski razgovor i delatni je subjekt vlastitog preobražaja u procesu savetovanja. Uloga savetnika je ograničena na stvaranje povoljne, ljudski tople atmosfere za ispoljavanje klijenta. On ga podstiče da slobodno izražava svoje emocije, da govori o onome što želi, što ga tada najviše tišti i ohrabruje ga da objektivno sagleda i reši svoje probleme onako kako mu najviše odgovara. On klijenta ništa ne pita, ne osuđuje i ne pohvaljuje njegove stavove, ne interpretira njegove iskaze, niti mu sugeriše rešenja problema, već mu tehnikom refleksije samo pokazuje da ga bezuslovno prihvata, razume i pomaže mu da stekne uvid u one nepozate delove vlastitog ja. Za ostvarenje cilja psihoterapije (sticanje uvida i unutrašnju promenu k.) mnogo je važnije da savetnik pokaže svoje razumevanje k. problema nego da njegove simptome uredno popiše i klasifikuje.

KLIMAKS

(grč. klimaks=lestvice) Uspinjanje ka vrhu. 1. U besedništvu i poeziji označava stilsku figuru u kojoj se nižu sve jači izrazi, do poslednjeg koji je poenta, a u drami označava vrhunac radnje. 2. U psihologiji označava vrhunsko emocionlano uzbuđenje, trenutak zadovoljenja nekog nagona koji je dostigao vrhunac intenziteta.

KLINIČKA PSIHOLOGIJA

Jedna od disciplina primenjene psihologije čiji je cilj primena raznovrsnih psiholoških saznanja (opšte, razvojne psihologije, psihometrije itd.) u razumevanju i lečenju psihički poremećenih ličnosti. Na konstituisanje i razvoj k.p. uticala je psihoanaliza, ali i druge dinamičke psihologije. Ona se služi mnogim metodima psihologije ličnosti, a posebno kliničkim metodom i mnogim tehnikama istraživanja i opisa ličnosti (intervju, projektivne tehnike, testovi, inventari ličnosti itd.). U početku se k.p. pretežno bavila psihodijagnostikom, dok se danas sve više bavi psihoterapijom. U novije doba izlazi iz uskih okvira klinike i pruža pomoć ljudima sa "životnim problemima" u školi, savetovalištima, centrima za lični razvoj itd. Savremena k.p. u sve većoj meri ima socijalni pristup problemima individue. Razvoj naše k.p. izuzetno mnogo duguje praktičnom i teorijskom radu prof. Josipa Bergera.

KOGNICIJA

(lat. cognitio=saznanje, znanje) Opšti pojam koji obuhvata različite saznajne funkcije, mehanizme i procese (opažanje, mišljenje, pamćenje, zaključivanje, razumevanje, imaginacija, uviđanje, osvešćenje itd.). Prema psihologiji moći, k. je jedna od tri osnovne kategorije mentalne moći, dok su druge dve afekcija (emocije) i konacija (volja).

KOGNITIVNA PSIHOTERAPIJA

Vrsta psihoterapije čija je osnovna postavka da je za razumevanje i modifikovanje ponašanja osobe sa poremećajem važno poznavati njena osnovna uverenja, način opažanja i tumačenja sveta. Od načina na koji pojedinac opaža, interpretira i doživljava svet interpersonalnih odnosa, zavisi i njegovo iskustvo, osećanje, mišljenje i ponašanje. Ako pojedinac opaža druge ljude kao značajne, dobre, vredne poštovanja a sebe kao bezvrednog, rđavog i grešnog, onda će to na sasvim drugi način odrediti njegovo iskustvo, emocije, uverenja, stavove, delanje i njegove simptome (npr.socijalna fobija, depresija), nego nekog drugog, koji veruje da je on ispravan, plemenit a da su drugi zli, lukavi itd.(npr. paranoja). Postupak psihoterapije je usmeren na to da pacijent izmeni svoje kognitivne sheme i da realnije opaža svet, druge ljude i sebe samoga.

KOGNITIVNI RAZVOJ

Proces progresivnog menjanja i usložnjavanja kognitivnih struktura i funkcija, od rođenja pa do dostizanja zrelosti ili do kraja života. Proučavanje k.r. obuhvata činioce, prirodu, mehanizme, procese, stadijume u razvoju saznanja (opažanja, pamćenja, učenja, mišljenja itd.) i njihove efekte. U savremenoj razvojnoj psihologiji, posebno obuhvatno, sistemtično i temeljno probleme k.r. izučavali su Žan Pijaže (Piaget) i Lav Vigotksi, tvorci najpoznatijih teorija u ovoj oblasti (Pijažeova teorija k.r. i Kulturno-istorijska teorija Vigotskog).

KOLEKTIVNO NESVESNO

Prema Karlu Gustavu Jungu (Jung), najstariji, najdublji i najuticajniji sistem psihe, koji predstavlja duhovnu riznicu nasleđenog iskustva predaka, datog u obliku urođenih predispozicija za određen način čovekovog doživljavanja i reagovanja na okolinu. Za razliku od ličnog nesvesnog, k.n. je univerzalno i transpersonalano, tj. nadlično. Svi ljudi bez obzira na istorijsku epohu ili kulturu, imaju približno isto k.n. Ono je urođena osnova i temelj celokupne nadgradnje ličnosti: njenog ličnog nesvesnog, ja, karaktera i svih ostalih viših struktura i funkcija. K.n. ili rasno nesvesno kao nasleđena matrica celokupnog bitnog ljudskog iskustva utisnuta je, u vidu tragova, u strukturu mozga, koji određuju naše opažanje, osećanje i mišljenje i olakšavaju adaptaciju na svet u kojem smo rođeni. Ovo nadlično nesvesno može biti opasno, iracionalno i destruktivno ako je zanemareno i neshvaćeno, ali se u njemu nalaze i mnoge najviše vrednosti i dragoceno duhovno iskustvo i mudrost hiljade generacija predaka koje je vekovima taloženo. Strukturu k.n. čine njegovi elementi – arhetipovi.

KOMPENZACIJA

(od lat. conpensatio=nadoknada, izravnanje, odšteta) 1.Prema A. Adleru (Adler), mehanizam nadoknađivanja nekog (stvarnog ili fiktivnog) telesnog, psihičkog ili društvenog nedostatka ili neadekvatnosti.

KOMPLEKS

(lat. complexus=složen, sastavljen od povezanih delova) 1. U dubinskoj psihologiji, složaj međusobno povezanih svesnih i nesvesnih ideja, predstava, osećanja, misli i stavova grupisanih oko nekog stožernog objekta (osobe, predmeta ili simbola) koji ima snažnu afektivnu vrednost za subjekta. K. u izvesnoj meri remeti normalno mišljenje i ponašanje, a nekad dovodi i do patoloških poremećaja. Pojam k. uveo je u psihologiju K.G. Jung (Jung) 1906, da bi objasnio neubičajene reakcije i odgovore ispitanika na testu asocijacije reči. Po njemu, k. je konstelacija osećanja, opažaja i sećanja koja je deo ličnog nesvesnog, a ima vlastito dinamičko dejstvo. Jung je opisao kompleks moći, autonomni kompleks, ja-kompleks itd. A. Adler (Adler) je preuzeo taj pojam i dao mu važno mesto u svojoj individualnoj psihologiji. Kompleks manje vrednosti u njegovoj teoriji je ključni pojam u objašnjenju mnogih psiholoških i psihopatoloških pojava. Mada je smatrao da je koncept k. zloupotrebljavan i neprecizan, Frojd (Freud) se ipak nije odrekao tog pojma. Po Frojdu, k. označava "afektivno snažne misaone i interesne krugove" čije je dejstvo nesvesno. Njegov svakako najpoznatiji i jedan od najznačajnijih pojmova je Edipov kompleks, ali on često spominje i kompleks kastracije, a ređe kompleks oca i kompleks majke. Drugi psihoanalitičari, međutim, pronašli su čitavu seriju kompleksa, koji svoja imena duguju junacima grčke mitologije i biblijskim ličnostima (npr. Antigonin k., Jokastin, Kainov, Elektrin, Medejin k. itd.).

KOMPLEKSI

U teoriji L.S. Vigotskog misaone tvorevine funkcionalno ekvivalentne pojmovima, koje predstavljaju drugi stadijum u razvoju pojma, a nastupaju posle sinkreta. K. predstavljaju čest način grupisanja srodnih predmeta i pojava kod dece starijeg predškolskog i školskog uzrasta, sve do perioda adloscencije. Dok su kod sinkreta grupisanja nastala na osnovu subjektivnih veza među predmetima, kod k. se grupišu prema objektivnim, stvarnim, ali konkretnim, faktičkim, često irelevantnim vezama, a ne suštinskim. U slučaju obrazovanja k., za razliku od pojmova, ne postoji jedinstven kriterijum grupisanja. U k. ulaze srodni predmeti koji su povezani na osnovu različitih faktičkih veza. Vigotski je otkrio i opisao pet različitih podgrupa k.: asocijativni kompleks, kolekcija, difuzni k., lančani k. i pseudopojmovi.

KOMPLEKS INFERIORNOSTI

> Kompleks manje vrednosti.

KOMPLEKS MANJE VREDNOSTI

Organizovan skup ideja, emocija i stavova vezanih za osećanje manje vrednosti koji, prema Adleru, na patološki način određuje čovekovo mišljenje i delanje. Svaki čovek ima osećanje manje vrednosti i ono ne deluje kao kompleks, sve dok ne postane preterano snažno, nerazumno i nekonstruktivno. Na nastanak k.m.v. utiču: neke urođene telesne mane deteta (tlesna nerazvijenost, slabovidost, srčane mane itd.) neadekvatno porodično vaspitanje (preterano maženje ili podsmevanje i ponižavanje deteta), nizak socijalni status porodice (siromašni roditelji, roditelji alkoholičari ili kriminalci) ili nerazvijene mentalne sposobnosti (inteligencija, verbalna ili numerička sposobnost). Posebna vrsta manifestacije k.m.v. jeste muški protest.

KOMPLEKS MOĆI

K.G.Jung (Jung) ovim izrazom označava sveukupnost "onih predstava i težnji koje imaju tendenciju da ja stave iznad drugih uticaja i da ove podrede ja". Ovi uticaji mogu biti spoljašnji (različite situacije i individue), ali i unutrašnji (vlastiti nagoni, subjektivne predstave, misli, osećanja). K.m., bez obzira o kojim uticajima je reč, stvara u osobi utisak da je ja-kompleks njima nadmoćan gospodar.

KOMPLEKS VIŠE VREDNOSTI

Po Alfredu Adleru (Adler), složaj emocionalno obojenih i uglavnom nesvesnih ideja, predstava i težnji koje su organizovane oko središnje predstave sopstvene superiornosti, nadmoćnosti nad drugim ljudima. Ta, fizička, intelektualna, socijalna ili moralna nadmoć obično je zamišljena, fiktivna. Osoba koja ima k.v.v. se, po pravilu, boji da svoju umišljenu superiornost stavi na probu i zato nalazi bezbroj načina (fizička bolest, neuroza, mucanje, povlačenje itd.) da izbegne bilo koji vid testiranja. Često je ponašanje koje odgovara k.v.v. (nadmeno, agresivno, arogantno itd.) zapravo samo rezultat natkompenzacije potisnutog kompleksa manje vrednosti.

KOMPULZIJA

(nlat. compulsio = primoravanje, prisiljavanje, prinuda) Prisilna, naizgled besmislena radnja koju bolesnik, usled neodoljivo snažne potrebe, mora da vrši protiv svoje volje i moralnih uverenja, kako bi se oslobodio strepnje ili osećanja krivice. Tako, recimo, neki sveštenik može imati kompulzivnu potrebu da upravo u crkvi izvodi neke nepristojne pokrete i da izgovara bogohulne reči. Tipične kompulzivne radnje su: prisilno pranje ruku, prisilno brojanje (prozora, bandera itd.), kucanje u drvo, dodirivanje dugmeta, izgovaranje magijskih formula ili vršenje nekih ritualnih radnji (npr. prilikom oblačenja, svlačenja, odlaska na spavanje, izlaska iz kuće itd.). Prisilne radnje usmerene su na to da na magijski način obezbede zadovoljenje želja ili da ponište unazad neku opasnu ili "grešnu" misao ili akciju (pranje ruku poništava zamišljenu, nesvesnu krivicu). Ovaj pokušaj imaginarnog poništenja ranije učinjenoga odraz je regresije na magijsko mišljenje. Kompulzivni neurotičar se boji da, greškom, usled neopreznosti, ne izgovori neku reč čije bi dejstvo moglo biti štetno. Psihoanalitički gledano, prisilne radnje su izraz potisnutih agresivnih impulsa i, ujedno, odbrana od njih. Bihejvioristi, međutim, smatraju da su to naučene slučajne radnje koje, usled toga što smanjuju anksioznost izazvanu opsesivnim mislima, bivaju potkrepljene, i na taj način postaju ustaljene i otporne na gašenje.

KOMUNIKACIJA

(lat. communicatio = saopštavanje, opštenje, raspravljanje) U psihologiji označava razmenu informacija znakovima između organizama. K. je vid simboličke interakcije između jedinki koje razmenjuju signale, poruke i informacije, intelektualne ili afektivne prirode. Ona podrazumeva učešće najmanje dve jedinke (pošiljaoca i primaoca). Teorija informacija koja proučava opšte zakonitosti opštenja (odašiljanja, prenošenja i primanja informacija) utvrdila je strukturu, proces i osnovnu jedinicu komunikacije. S obzirom na vrstu znakova koji se u procesu k. koriste, ona se može podeliti na verbalnu i neverbalnu k. Teorija k. našla je svoju primenu u mnogim oblastima fundamentalne i primenjene psihologije (psihologiji opažanja, učenja, rada, pedagoškoj psihologiji, psihologiji menadžmenta itd.).

KONFLIKT

(lat. conflictus = sukob, sudar, borba; spor, svađa) Sukob oprečnih stavova, impulsa, interesa ili težnji. On je često teško rešiv i otuda je izvor mentalne neravnoteže. K. može biti spoljašnji, između dva ili više lica (interpersonalni k.), ili društvenih grupa (socijalni k.), ali psihologija poglavito proučava unutrašnji (intrapersonalni k.). Unutrašnji k. je vrsta frustracije kod koje ometanje potrebe ili želje dolazi iznutra. K. je unutrašnji sukob dvaju različitih, po intenzitetu približno istih, ali po smeru delovanja suprotnih motiva ili nespojivih ciljeva.

KONFLIKT ULOGA

Sukob između dve ili više različitih uloga koje pojedinac mora istovremeno da igra, a zahtevaju od njega vrednosti, stavove i obrasce ponašanja koji su teško spojivi ili čak inkompatibilni. Jedan čovek može biti istovremeno i učitelj i otac.

KONFORMISTA

1. Pojedinac koji je sklon priklanjanju mišljenju i načinima ponašanja većine. Takve osobe su obično nesigurne, anksiozne, autoritarne, imaju konzervativne stavove, veoma su sugestibilne, nekritične i sl. 2. Osoba koja se konformistički ponaša, ali ne mora da menja svoja intimna ubeđenja. Različito antikonformista i suprotno nonkonformista.

KONFORMIZAM

Pojava promene stava, uverenja i/ili ponašanja pojedinca u pravcu saobražavanja sa važećim, opšteprihvaćenim grupnim normama i vrednostima, posebno pod grupnim pritiskom (stvarnim ili zamišljenim), a ne iz vlastitog ubeđenja. Svojim čuvenim eksperimentima socijalni psiholog S. Aš (Asch) je ubedljivo pokazao da su neki ljudi skloni da čak i svoje perceptivne sudove menjaju pod uticajem mišljenja većine (tobožnji ispitanici koji u dogovoru sa eksperimentatorom daju pogrešne procene). K. se može posmatrati kao jedno mogućno rešenje konflikta između potrebe za pripadanjem i potrebe za nezavisnošću. U razmatranju pojave k. valja razlikovati javni, pragmatični, spoljašnji k. (kada osoba iz pragmatičnih razloga menja svoje ponašanje i priklanja se obrascima ponašanja većine) i pravi, unutrašnji k. (kada osoba ne menja samo svoje ponašanje, nego i intimna uverenja, stavove i vrednosti). U istraživanjima je otkriveno više činilaca koji doprinose javljanju i veličini k. Društveni i situacioni činioci su: vrsta političke kulture, dominantni sistem vrednosti, stepen autoritarnosti i otvorenosti društvene zajednice, stepen grupne kohezivnosti, jačina grupnog pritiska, stepen jasnosti situacije i sl. Lični činioci su: sugestibilnost, samopouzdanje, inteligencija, konzervativnost, autoritarnost itd. Najzad, k. zavisi i od pola i od uzrasta (k. su podložniji žene i deca). Jedan od mehanizama bekstva od slobode. Sinonim saobražavanje.

KONFUZIJA IDENTITETA

Prema E. Eriksonu (Erikson), zbrka u doživljaju vlastitog identiteta koja se javlja kod mladih, pri prelasku iz detinjstva u zrelo doba. Oni su tada nesigurni u pogledu svog polnog identiteta, socijalnog statusa, svoje socijalne uloge, kao i vlastite vrednosti u očima drugih itd. Tada, u periodu adolescencije mladić/devojka se susreće sa različitim i često suprotnim zahtevima i mora da usvoji oprečne socijalne uloge (npr. deteta i odrasle osobe). Adolescenti su prisiljeni da često donose sudbonosne odluke u pogledu izbora poziva, partnera, grupe kojoj će pripasti itd., a da intelektualno i emocionalno nisu dovoljno spremni da to učine odgovorno. Brojni važni a nerešeni konflikti obeležavaju formiranje njihovog ličnog identiteta i sve to dovodi do k. i. koja je praćena osećanjem zbunjenosti, usamljenosti, strepnje pa i osećajem krivice, potištenosti i praznine. Usled k. i. ponašanje mladih je veoma nepostojano, kolebljivo, sa prelaskom iz jednog ekstrema u drugi. U nekim slučajevima k. i. dovodi do bežanja iz škole, alkoholizma, narkomanije, pa čak i do delinkventnog ponašanja i "graničnih" psihotičnih epizoda.

KONTRATRANSFER

Pojava u toku psihoanalitičke psihoterapije koja se sastoji u nevoljnoj, nesvesnoj emocionalnoj reakciji analitičara na ponašanje i transfer pacijenta. K. je normalna pojava u svakoj vrsti psihoterapije, samo što se ona u psihoanalizi prepoznaje, analizira i drži pod kontrolom. Manifestacije k. mogu biti npr. skraćivanje ili zaboravljanje termina seanse, netaktične interpretacije ili, pak, agresivan stav prema dotičnom pacijentu. Negativan rezultat neprepoznatog k. ispoljava se sporim napredovanjem, zastojem ili prekidom terapije.

KOOPERACIJA

(nlat. cooperatio = saradnja) Jedan od oblika grupnog rada u kojem postoji usklađenost među aktivnostima članova i njihova saradnja u postizanju zajedničkog cilja. K. članova počiva na njihovim zajedničkim interesima. Dobra k. među članovima grupe obezbeđuje grupnu koheziju, funkcionisanje i uspešnu delatnost grupe, a donosi i zadovoljstvo članovima grupe. Koliko će u jednoj grupi k. biti njen dominantan oblik delatnosti zavisi od prirode grupe, stila rukovođenja, osobina vođe, kao i od obrazovanosti, sistema vrednosti i zrelosti članova. Suprotno takmičenje.

KOOPERATIVNOST

Saradljivost. 1. Pozitivan pol izvorne crte ličnosti, manifestovan u spremnosti na saradnju u timskom radu, u tolerantnom odnosu prema drugačijem mišljenju i ponašanju, zatim, u poštovanju ličnosti saradnika, u nesebičnoj pomoći drugom članu grupe, u razvijenoj svesti o zajedničkom cilju koji se može postići koordiniranom aktivnošću i zalaganjem svih članova kolektiva. Suprotan pol je nekooperativnost. 2. Pokazivanje spremnosti za saradnju na nivou ponašanja. Može imati i negativnu konotaciju, u značenju poslušnosti i neopiranja zahtevima nadređenog autoriteta ili okupatora (npr. kooperativni političar, zatvorenik, narod i sl.).

KRITIKA

(grč. krino = razdvajam, biram, sudim; kritike tehne = veština prosuđivanja) U filozofiji i nauci, delatnost analize, procenjivanja i izricanja valjanih vrednosnih sudova o suštinskim karakteristikama nekog predmeta (pojava, ideja, teza, teorija), zasnovanih na temeljnom i svestranom poznavanju predmeta o kojem se sudi. Dobra k. nekog naučnog dela podrazumeva negativno vrednovanje onoga što je u njemu slabo, neutemeljeno, dogmatsko, logički nekonzistentno i neplodno, kao i afirmaciju onoga što je racionalno i empirijski utemeljeno, kreativno i plodotvorno. Za lucidnu i nepristrasnu k. u društvenim naukama potrebno je, osim znanja, često i posebna intelektualna obdarenost, poštenje i lična hrabrost.

KRIZA IDENTITETA

Po Eriku H. Eriksonu (Erikson), psihičko stanje u jednom prekretnom periodu (pubertet, venčanje i sl.) u kojem usled narušavanja osećanja kontinuiteta i istovetnosti ja nastaju teškoće u osećanju identiteta. K.i. prvo je proučavana prilikom rehabilitacije američkih ratnih veterana koji su "izgubili osećanje ličnog identiteta i istorijskog kontinuiteta", kao i kod mladih delinkventnih osoba koje su imale probleme sa samoodređenjem. Tako je Erikson preko abnormalnih pojava, došao do otkrića normalne krize u razvoju identiteta. Nije svaka k. i nezdrava, ona je često plodan momenat za preokret u razvoju, šansa za uspešno odrastanje. Patološke krize dovode do uzaludnog trošenja energije, do ireverzibilnih promena i do psihosocijalne izolacije, dok normalne, razvojne krize vode višem stupnju psiho – socijalne integracije, reverzibilne su i otvaraju nove mogućnosti sazrevanja. Na svakom od stupnjeva razvoja identiteta dolazi do određenih teškoća u formiranju stabilnog identiteta. Novi stadijum uvek je izazov i "potencijalna kriza usled radikalne promene perspektive", kaže Erikson. Traganje za ličnim identitetom je neizvestan i težak put ispunjen sumnjama, lutanjem, krizama i eksperimentisanjem sa različitim ulogama.

KSENOFOBIJA

(grč. ksenos = stranac, tuđinac i fobos = strah) Doslovno značenje, strah od stranaca, danas je mnogo ređe od glavnog značenja – snažne iracionalne mržnje i nepoverenja prema strancima i njihovim izumima, vrednostima, običajima i navikama. K. vodi zatvaranju jedne socijalne zajednice ili čitavog društva kako bi se sačuvala samosvojnost i kako bi se sprečio poguban strani uticaj. Ona se "hrani" etničkim i verskim predrasudama, rasizmom, nacionalizmom i šovinizmom. K. je posebno karakteristična za ljude niskog obrazovnog statusa i za autoritarne ličnosti.

_____________________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67364
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Vidra taj Pon 23 Maj 2011 - 19:00



''Nezadovoljstvu se ne treba prepustati, vec ga treba osvestiti, jer sva razna duboko potisnuta zivotna nezadovoljstva dozivaju iz te dubine i traze nasu paznju. (...)
Neresene situacije ne traze da ih iznova i iznova prozivljavamo, vec da ih resimo - da ih sagledamo, oprostimo i otpustimo. Kad smo nezadovoljni mi tada ne volimo sebe i nase telo takodje pati zbog toga. Ako ne rzresimo te osecaje i dogadjaje sami sa sobom, oni ce se pre ili kasnije manifestovati u nasem telu - u najblazem slucaju u obliku celulita, strija i viska kilograma. Zapravo, svi uzroci gojaznosti svode se na jedan zajednicki sadrzalac - nezadovoljstvo. Potisnuto, skriveno, zanemareno... nezadovoljstvo.
(...)

Kako ja sada vidim sebe? A kako zelim da vidim sebe? Kakve pozitivne promene zelim da unesem u svoj zivot? Sta je to sto ja mogu da uradim?
Da, tako sve pocinje... (...) ''

( Sensa - magazin za srecniji zivot, maj 2011, tekst Zadovoljstvo kao licni izbor, autor Maja Pakic, str. 28-29)

Vidra
Član
Član

Broj poruka : 10661
Datum upisa : 25.03.2010
Lokacija : Bgd

Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Avramova taj Sub 10 Nov 2012 - 1:40

L

LIČNOST


Jedan od temeljnih i ujedno najsloženijih pojmova psihologije koji se odnosi na neponovljiv (razlličit od svih drugih), relativno čvrsto integrisan, stabilan i kompleksan psihički sklop osobina, koji određuje karakteristično i dosledno ponašanje individue. L. je dinamička struktura, koju čini sistem međusobno povezanih crta (sposobnosti, temperamenta, karaktera), motiva, vrednosti, stavova itd. Za razumevanje složenog ponašanja i dinamike l., neophodno je poznavati njene potrebe, nagone, težnje, uverenja, unutrašnji konflikte i načine njihovog rešavanja. Svaka l. ima svoju osobenu naslednu osnovu koja, u interakciji sa činiocima socio – kulturne sredine i ličnom aktivnošću određuje osoben razvoj ličnosti u celini i njenih posebnih delova (saznajnih dispozicija, motiva, emocija, karaktera, identiteta, samosvesti itd.).

LJ

LJUBAV


Emocija, ali i motiv (strast, potreba, težnja), čija je glavna odlika snažna naklonost subjekta prema nekom privlačnom predmetu, pojavi ili biću.

LJUBOMORA

Složeno osećanje uznemirosti, ljubavi, mržnje, ozlojeđenosti, poniženja, tuge i bola, usled uverenja ili sumnje (opravdane ili ne) da voljena osoba voli drugu osobu. Lj. može biti relativno slaba, ali i patološki snažna.

M

MALOLETNIČKA DELINKVENCIJA


Prestupničko ponašanje specifično za populaciju maloletnika. U užem, strogo pravnom smislu, svi vidovi ponašanja mladih ljudi (adolescenata), starijih od 14 a mlađih od 18 godina koji, prema zakonu spadaju u krivična ili prekršajna dela. Tipični i najčešći vidovi m.d. su: krađe (lakše i provalne) i "pozajmice" kola, vandalski postupci (razbijanje kioska, izloga, automobila), prostitucija, skitničenje, alkoholizam, narkomanija, agresivno i antisocijalno ponašanje. Većina maloletničkih delinkventa potiče iz razorenih i socijalno problematičnih porodica (razvedeni roditelji, nepotpuna porodica usled smrti jednog roditelja, roditelji alkoholičari, kriminalci itd.), u školi su neuspešni, a kao ličnosti su socijalno i emocionalno nezreli.

MANIPULACIJA

(nlat. manipulatio = rukovanje ili upravljanje) Socijalna veština upravljanja pojedincima ili grupama ljudi, tako da oni, a da toga i ne moraju biti svsni, rade u korist manipulanta, verujući da rade za sebe i sopstvene interese. M. se služe političari, ideolozi, rukovodioci, stručnjaci za marketing i mnogi drugi kojima je cilj da na prikriven način oblikuju i kontrolišu ljudsko ponašanje i stavove. Skolonost i sposobnost m. ljudima jedna je od glavnih karakteristika crte makijavelizma.

MEĐULJUDSKI ODNOSI

Uzajamni, neposredni odnosi između dve ili više bliske osobe koji su komplementarni (radnik – poslodavac, dete – roditelj, učenik – učitelj itd.) ili saradnički (poslovni prijatelji, bračni partneri, drugovi, vršnjaci itd.). Ovi oblici socijalne interakcije mogu se odvijati na planu verbalne ili neverbalne komunikacije a po rezultatima mogu biti uspešni ili neuspešni, zadovoljavajući ili nezadovoljavajući. M.o. i njihovim efektima na zdravog i bolesnog pojedinca, na zadovoljstvo i efikasnost grupe, bave se klinička psihologija, psihologija ličnosti, socijalna psihologija i psihologija rada.

MELANHOLIČAN TEMPERAMENT

(od grč. melanholikos = čovek crne žuči) Jedan od 4 temperamenta. Odlikuje se retkim, sporim, ali i snažnim i dugotrajnim emocionalnim reakcijama. Kod m.t. dominira afekt žalosti, potišteno raspoloženje i bezvoljnost. Prema antičkoj tipologiji temperamenta u ovom tipu preovlađuje "crna žuč" među telesnim sokovima u organizmu. U Pavlovljevoj (Pavlov) tipologiji, m.t. odgovara slab tip nervnog sistema.

MENTALNA KONFUZIJA

Poremećaj čiji je dominantni simptom stanje svesti kojem obično prethode hronična nesanica i glavobolja a karakterišu ga: pomućenost opažanja, nestabilna pažnja, pometenost, zbunjenost, nejasno mišljenje, teškoće u govoru, oniričke manifestacije, emocionalna uznemirenost, kratkotrajna amnezija i dezorjentisanost. U blažem vidu privremeni poremećaj koji se sreće kod normalnih ljudi u ekstremnim situacijama, ali snažnije izražena m.k. često predstavlja početak psihoze ili poseban sindrom. M.k. se razlikuje od demencije kod koje ne postoji očuvana samokritičnost, ali ni zbunjenost.

MENTALNO ZDRAVLJE

Stanje dobrog i skladnog psihičkog funkcionisanja koje podrazumeva osdustvo duševnih poremećaja. M.z. ne znači, međutim, odsustvo svih konflikata i kompleksa, već samo onih patogenih koji dovode do relativno trajnog gubitka mentalne ravnoteže. Ono se ne može definisati isključivo negativno kao odsustvo mentalne bolesti jer je to tek neophodan, ali ne i dovoljan uslov. Pozitivno definisano m.z. označava, smatra Svetska zdravstvena organizacija, stanje fizičkog, psihičkog i socijalnog blagostanja. Ovo stanje duševnog spokojstva i zadovoljstva je posledica punog razvoja ličnosti, pozitivnog samoosećanja i dobrih međuličnih odnosa. Za očuvanje m.z. veoma je značajna porodična klima i rani razvoj deteta, kada ono stiče sposobnost uspešnog podnošenja frustracije, što mu obezbeđuje psihičku stabilnost i konstruktivne načine rešavanja konflikata.

MERENJE INTELIGENCIJE

Postupak kvantitativnog ocenjivanja stepena razvijenosti opšte sposobnosti ili inteligencije pomoću nekog instrumenta koji je meri posredno, preko indikatora

MISTIČKI DOŽIVLJAJ

Stanje ekstaze, samozaborava i mističkog jedinstva (unio mystica) sa onostranom stvarnošću i Bogom. Ovo stanje potpunog jedinstva s Bogom je neiskazivo, kratkotrajno, spiritualno osećanje beskrajnog spokojstva, uzvišene radosti koje prati doživljaj kosmičkog svejedinstva i transcendiranja vlastitog, empirijskog ja. Nije lako razlikovati nepatvoren m.d. od patološkog, psihotičkog. Načelno, oni se teorijski razlikuju, s obzirom da pravi m.d. vodi ka razvoju i integraciji ličnosti, ka duhovnoj radosti, spokojstvu i ljubavi, dok patološki razjeda ličnost i dovodi do očajanja, nespokojstva i straha. Mistički doživljaj su istraživali, upečatljivo opisivali i na samosvojan način tumačili veliki psiholozi: Viljem Džejms (James), Karl G. Jung (Jung), S. Frojd (Freud), A. Maslov (Maslow) i mnogi drugi (kod nas V. Jerotić). Maslov je pokušao da ovaj doživljaj odvoji od religije i prouči ga kao "prirodni", psihološki fenomen, odnosno kao vrhunski doživljaj.

MIŠLJENJE

1.U savremenoj psihologiji, jedan od najsloženijih kognitivnih procesa kojeg, u potpunijem i objektivnijem saznavanju stvarnosti, karakteriše nadilaženje onoga što je pojavno, iskoračivanje izvan granica onoga što je dato ovde i sada, kao i operisanje simbolima i onim što je hipotetičko. M. kao cilju usmereno operisanje simbolima (predstavam, pojmovima, rečima), a ne samim stvarima, omogućava prevazilaženje onoga što je neposredno (perceptivno) dano, uviđanje opštih svojstava pojava i bitnih odnosa među njima, kao i analizu prirode tih veza i odnosa. U psihologiji se razlikuju realističko i imaginativno, kritičko i stvaralačko, diskuzivno i intuitivno, konkretno i apstraktno, divergentno i konvergentno m.

MORAL

(lat. mos, moris=običaj, vladanje) Društvena tvorevina, oblik društvene svesti koji predstavlja sveukupnost vrednosti, ideala, normi, običaja, propisa koji određuju šta je dobro, valjano, pravedno, a šta njima suprotno. U skladu sa ovim važećim moralnim kodeksom, procenjuje se da li je suđenje i postupanje ljudi moralno ispravno ili nije. U slučaju kršenja moralnih propisa, predviđene su odgovarajuće sankcije. Svako društvo ili kultura, kao i svaka istorijska epoha ima svoj osobeni m., ali je svima zajedničko to da on ima važnu socijalnu funkciju – regulisanje mišljenja i ponašanja ljudi u skladu sa važećim načelima pravednosti i moralnosti. Socijalizacijom se usvajaju, internalizuju moralne norme i nastaje savest. Sa razvojem ličnosti, u zavisnosti od stupnja kognitivnog razvoja menjau se i moralna shvatanja i principi, odnosno osoba prolazi kroz više stupnjeva moralnog razvoja. Filozofska disciplina koja se bavi m. i moralnim suđenjem naziva se etika.

MOTIV

1.Unutrašnji činilac koji podstiče javljanje, usmerava ka određenim objektima, održava i reguliše neku cilju usmerenu aktivnost. M. je zajednički naziv za različite unutrašnje biološke i psihološke pobude i dinamičke snage koje služe kao pokretači aktivnosti jedinke. U ovu klasu ubrajaju se potrebe, nagoni, težnje, namere, želje, impulsi, porivi i sl. M. se mogu razvrstati na različite načine, a najčešće se dele na primarne (nasleđene) i sekundarne (stečene), na homeostatitčke i nehomeostatičke, na biološke (m.gladi, žeđi, materinski m. itd.), socijalne (m.postignuća, agresivnosti, gregarni, afilijativni m. itd.) i personalne itd. 2. Bilo koji objekt, situacija ili stanje koje ima podsicajnu vrednost za organizam (npr. hrana, topla prostorija, spavanje itd.). 3. Razlog ponašanja, fiktivni ili stvarni, svestan ili nesvestan.

MOTIVACIJA

Složen psihički proces pokretanja, usmeravanja i regulisanja delatnosti usmerene ka određenom cilju. Proces m. ima ciklički karakter kod svih homeostatičkih motiva, a njegov tok od javljanja do prestanka može se predstaviti motivacionim krugom. Emocije su stanja koja deluju motivaciono tj. podstiču, energizuju i usmeravaju ponašanje. Postoje različite teorije motivacije. Psihoanaliza insistira na biološkim i nesvesnim motivima, bihejviorizam na urođenim ali spoljašnjim dražima izazvanim, a humanistička psihologija na svesnim i zrelim motivima.

_____________________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67364
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Avramova taj Uto 11 Dec 2012 - 16:32

N

NAGRADA


Svaka namerno data, prijatna ili korisna posledica (hrana, seksualni partner, pohvala, novac, plaketa, orden i sl.) određenog (poželjnog) ponašanja koja dovodi do zadovoljstva i učvršćivanja (zakon efekta), podsticanja i razvijanja tog oblika ponašanja. Često se u psihologiji učenja kao sinonim koristi pozitivno potkrepljenje. Suprotno kazna.

NAPETOST

1. U fiziologiji, zategnutost membrane ili tkiva. 2. U psihologiji, uzbuđeno stanje jedinke, emocionalno osećanje uznemirenosti, anksioznosti i nezadovoljstva kada su nezadovoljeni neki motivi. Stanje n. pokreće organizam na aktivnost, čiji je cilj zadovoljenje motiva i redukcija napetosti. Napetost ili tenzija predstavlja podsticaj svake osobe ili organizma, u različitim psihološkim školama. 3. U društvenim naukama, stanje zategnutih odnosa između pojedinih članova ili čitavih društvenih grupa.

NARCISTIČKA LIČNOST


Sindrom crta karaktera tipičan za osobe koje su samodovoljne, zaljubljenje u sebe same, koje nisu u stanju, niti im je stalo da vole, već samo da budu voljene. Prema K.Lešu (Lasch), struktura "narcističke ličnosti našeg doba" sastoji se, s jedne strane, od prijazne fasade narcisa, koja obuhvata osobine srdačnosti, "topline", predusretljivosti, šarma i društvenosti i, s druge, od osobina kao što su asocijalnost, bezobzirni egoizam, emocionala hladnoća, proračunatost, bezosećajnost i cinizam, koje se nalaze ispod ove fasade i predstavljaju suštinu takve ličnosti.

NARKOMANIJA

(grč.narke=ukočenost, opijenost, pospanost i mania=ludilo, pomama) Abnormalno stanje hronične intoksikacije koje se ubraja u društveno devijantno ponašanje, a prouzrokovano je neodoljivom potrebom osobe za konzumiranjem neke droge (barbiturati, opijum, morfijum, heroin, kokain), kao i njenom dužom zloupotrebom. N. je, posebno kod savremene mlade generacije, veoma rasprostranjena i vrlo opasna pojava koja podmuklo, od prvobitnog zadovoljstva, euforije i smirenja, relativno brzo dovodi do stvaranja zavisnosti, a zatim do trajnog i, kasnije, nepopravljivog oštećenja organizma, kao i do psihičkog i moralnog propadanja narkomana. Ukoliko osoba u podmakloj fazi n. pokuša naglo da se oslobodi zavisnosti i prestane sa uzimanjem droge, javljaju se fizičke, fiziološke i psihičke tegobe: drhtanje, bolovi, povraćanje, snažna anksioznost, uznemirenost, napetost, grčenje i drugi simptomi i znakovi apstinencijalnog sindroma. Odvikavanje od narkotika, lečenje n. je veoma složen, dug i težak terapeutski postupak, sa relativno malim procentom trajnog izlečenja. Uz alkoholizam, n. se ubraja u najpoznatije i najrasprostranjenije oblike toksikomanije.

NAUČENA BESPOMOĆNOST

Pojam koji je u psihologiju uveo američki psiholog Martin Selidžmen (Seligman) da bi označio stečeno stanje pasivnog prihvatanja neprijatne situacije, bez aktivnog suprotstavljanja ili pokušaja bega iz nje, do kojeg dolazi onda kada je organizam bio dugo izložen štetnim i neugodnim, a neizbežnim stimulusima. Kod ljudi koji uzastopno trpe neuspehe, koji se gotovo stalno nalaze u neprijatnoj situaciji dolazi do apatije i ravnodušnog prihvatanja patnje jer su naučili da nemaju kontrolu nad takvom situacijom. Ovaj stav n.b., kada se učvrsti, prenosi se i na one situacije u kojima bi pojedinac mogao uspešno pružiti otpor ili makar pobeći iz nje. Ukoliko, međutim, u toku serije neprijatnih situacija subjekt uspe da makar u samo nekoliko njih izbegne pasivno podnošenje, neće se formirati patološki stav n.b.

NAVIKA

Relativno jednostavna, stečena aktivnost koja se redovno i skoro automatski javlja u određenoj, specifičnoj situaciji (npr. pranje zuba posle jela, kucanje na vratima pre ulaska). N., u zavisnosti od sadržaja, može biti senzorna, motorička ili kognitivna. N. se, kao i crta ličnosti, može posmatrati i kao determinišuća tendencija koja određuje izvesno fiksirano, isprobano i efikasno ponašanje u nekim okolonostima, ali je uža, specifičnija od crte. Jačina n. zavisi od uvežbanosti (broja ponavljanja), motivacije organizma i veličine potkrepljenja (snažnija će biti češće ponavljana, jače motivisana i više nagrađivana). Ukoliko se n. ne praktikuje ili ukoliko izostane potkrepljenje, dolazi do njenog gašenja. A ako se za naviknuto ponašanje dobije kazna, dolazi do odvikavanja od n.

NEAGRESIVNI KARAKTER

Prema A.Adleru, tip karaktera koji svoju težnju za moći zadovoljava na zaobilazan, indirektan način. Osobe sa n.k. odaju utisak slabe, bespomoćne ličnosti, kojoj je strana svaka težnja za dominiranjem. Ali taj utisak vara, ona traži zaštitu, sažaljenje i pomoć, i tako, dakle, okolišno, svesnim ili nesvesnim lukavstvom, zadobija moć da kontroliše i maltretira svoju neposrednu okolinu. N.k. nema razvijeno osećanje za zajednicu, te bezobzirno stremi ka zadobijanju moći baš kao i agresivni karakter, samo što on to čini na prikriven, zaobilazan način. Odlikuje se bojažljivošću, povučenošću i malodušnošću.

NEGATIVIZAM

(lat. negativus=odrečan) Patološki, iracionalna sklonost za protivrečenjem i težnja da se odrečno odgovara i ponaša suprotno od očekivanog ili traženog, čak i kada je to ponašanje protiv interesa tog lica (sreće se kod demencije, katatone shizofrenije itd.). Kod dece od druge do četvrte godine javljanje n. predstavlja normalnu i prolaznu razvojnu pojavu.

NEGATIVNI IDENTITET

Doživljaj vlastitih suštinskih karakteristika ličnosti kao rđavih ili bezvrednih, a sebe samog kao opasnog, zlog, nemoralnog ili nižerazrednog stvorenja. U posebnim društveno i porodično nepovoljnim situacijama (dete progonjene nacije, rase, veroispovesti ili dete alkoholičara, zatvorenika, prostitutke), rezultat devijantnog razvoja identiteta često može biti obrazovanje n.i. U adolescenciji se n.i. formira kod pripadnika maloletničkih bandi, narkomana ili osoba obeleženih kao duševni bolesnici. Razvoj n.i. može biti društveno opasan kada dođe do njegove projekcije na pripadnike drugih socijalnih grupa ("Ja sam dobar, častan, hrabar, a oni su zli, nečasni, kukavice" itd.).

NEKOOPERATIVNOST

Nesaradljivost. 1. Negativan pol crte saradljivosti koji se manifestuje u nespremnosti za rad u grupi, u odbijanju saradnje u timskom radu, u netolerantnom odnosu prema drugačijem mišljenju, sebičnom, dominantnom ponašanju ili u izdvajanju iz grupe i povlačenju u sebe. Suprotan pol je kooperativnost. 2. Oznaka za tvrdoglavost i nepokornost prema zahtevima nadređenog lica ili institucije (npr. nekooperativan političar, narod i sl.).

NEPRILAGOĐENOST

1. U biologiji, osobine organizma koje ne doprinose opstanku. 2. U pedagoškoj i socijalnoj psihologiji označava takve oblike ponašanja pojedinca koji blokiraju ili otežavaju njegovo prilagođavanje na zahteve socijalne i kulturne sredine (porodica, škola, vršnjaci, društvo). Ovaj izraz se koristi u psihijatriji i kliničkoj psihologiji za iskustvo i ponašanje koje bitno remeti skladan odnos pojedinca i njegove okoline i zahteva profesionalnu psihološku pomoć kao adekvatniji terimin, umesto izraza mentalni poremećaj (jer implicira medicinski model). Zato se termin n. rado koristi u bihejvior terapiji i u antipsihijatriji.

NESANICA

Poremećaj funkcije spavanja koji se sastoji u nemogućnosti lakog zaspivanja i u nedovoljnoj dužini spavanja, što dovodi do poremećaja mentalne delatnosti, umora, apatičnosti i glavobolje. Može se javiti samostalno ili kao simptom u sklopu nekog duševnog poremećaja (traumatska neuroza, opsesivna neuroza, melanholija). Uzrok n. mogu biti svesne aktuelne brige, stresne situacije, očekivanja važnih događaja itd. Ali i onda kada nema vidljivih, situacionih uzroka, psihoanalitičko tumačenje otkriva unutrašnje, nesvesne motive nespavanja. To može biti neurotični strah da će situacija spavanja isprovocirati potisnute agresivne ili zabranjene infantilne seksualne želje ili, pak, strah od slabljenja snage ega. N. može biti motivisana i nesvesnim strahom od smrti, na koju podseća spavanje.

NEUROPSIHIJATRIJA

Psihijatrijska disciplina koja proučava neurološke osnove psihičkih oboljenja i poremećaja ponašanja. Danas postoji sve snažnija tendencija da se ova disciplina podeli na dve, relativno samostalne – neurologiju i psihijatriju.

NEUROTIČKI KARAKTER

1. Prema A.Adleru (Adler), tipičan sklop crta karaktera i obrazaca ponašanja koji čine osobeni vid odbrane od kompleksa manje vrednosti. Neurotičari mogu različitim putevima doći do istog cilja – prevazilaženja osećanja manje vrednosti, što uslovljava formiranje različitih crta karaktera. Pa ipak, neke osobine su im zajedničke i čine jezgro n.k.: nepoverenje, egoizam, vlastoljublje, ljubomora, zavist, pakost, tvrdičluk itd. (Adler, 1912). 2. Često se koristi u smislu > neurotična ličnost.

NEUROTIČKI KONFLIKT

Unutrašnji konflikt, snažan sudar antagonističkih težnji koji razotkriva dubok, patološki rascep u ličnosti. "Jedan deo ličnosti zastupa izvesne želje, a drugi im se opire i odbija ih. Bez jednog takvog konflikta nema neuroze", smatra S.Frojd (Freud). U n.k. se, prema psihoanalizi, sukobljavaju infantilni seksualni nagoni sa odbranama ega. Da bi konflikt između ega i nagona ida postao zbilja neurotički, potrebno je da nagonske potrebe budu dovoljno snažne, a da ego nema dovoljno snage da im se suprotstavi i da ih kontroliše. Prema K. Hornaj (Horney), n.k. ima odlike: (1) apsolutna nesaglasnost protivrečnih potreba; (2) konflikt je nesvestan i (3) tendencije u oba smera su prinudne.

NEUROTIČKI STRAH

Iracionalan strah od neke nepoznate opasnosti iza koje se, po pravilu, skriva strah od nagonskih zahteva ida. To je, prema psihoanalizi, strah od navale zabranjenih, snažnih i nesvesnih nagonskih impulsa (agresivnih i seksualnih), odnosno, strah od kazne koja je povezana sa njihovim zadovoljenjem. Po S. Frojdu (Freud), javlja se u vidu strepnje, fobičkog straha i napada straha. Za razliku od realnog straha, n.s. je strah od nepoznate i unutrašnje opasnosti. Prema Frojdovoj teoriji straha, n.s. nastaje od neispražnjenog libida, dok u njegovoj poslednjoj teoriji nastaje kao rezultat potiskivanja.

NEUROTIČNA LIČNOST


Psihički nestabilna, raspolućena ličnost, kod koje je slab ego, a izrazito jak neurotički konflikt. Kod nje postoje snažne fiksacije, na infantilne oblike ponašanja i mišljenja, kao i sklonost ka čestom korišćenju mehanizama odbrane. Zahvaljujući toj sklonmosti, ona nema realnu procenu stvarnosti, već je njeno opažanje pod snažnim uticajem vlastitih želja, strahova i nada. N.l. je pod velikim uticajem principa zadovoljstva, a njeno mišljenje je često bliže magijskom i prelogičkom nego realističkom, logičkom mišljenju. Neurotičar je u vlasti njemu nepoznatih, nesvesnih motiva, te on niti valjano razume sopstveno ponašanje, niti je u stanju da slobodno odlučuje. Budući narcisoidan, neurotičar nije u stanju da zaista voli, a pošto je isuviše iscrpljen konfliktima i potiskivanjem, on je hronično umoran, bezvoljan i konfuzan, pa nije u stanju ni da radi. Njena suprotnost je zdrava ličnost.

NEUROTIČNA POTREBA ZA DIVLJENJEM

Prema K.Hornaj (Horney), neurotična potreba tipična za povladjiv karakter, a sastoji se u stalnoj, neutoljivoj "gladi" za divljenjem svoje okoline. Ličnost koja ima tu potrebu procenjuje sebe i očekuje poštovanje i divljenje, bez obzira na sopstvene stvarne kvalitete i sposobnosti.

NEUROTIČNA POTREBA ZA MOĆI


Prema K.Hornaj (Horney), žudnja za moći i nadmoći, radi same moći. Ova potreba je karakteristična za kretanje protiv ljudi, a odlikuje agresivni tip karaktera.

NEUROTIČNA POREBA ZA NAKLONOŠĆU I POTVRĐIVANJEM


U teoriji K.Hornaj (Horney), jedna od neurotičnih potreba koja se sreće kod povladljivog karaktera. Ona se ispoljava u nezasitoj želji da se zadovolje drugi ljudi i da se živi prema njihovim pravilima i očekivanjima. Osoba koja ima ovu potrebu živi za dobro mišljenje i za odobravanje okoline. Nju izuzetno pogađa svaki, pa i najmanji znak nenaklonosti ili odbacivanja.

NEUROTIČNA POTREBA ZA PARTNEROM

Prema K.Hornaj (Horney), neurotična, nezasita i prinudna žudnja za ljubavlju. Osoba koja ima n.p.z.p. misli da je ljubav spasonosni lek za sve, precenuje partnera, idealizuje ga i stalno se plaši da će biti napuštena, što je za nju potpuni krah.

NEUROTIČNA POTREBA ZA SAMODOVOLJNOŠĆU I NEZAVISNOŠĆU

Prema K.Hornaj (Honey), jedna od neurotičnih potreba osobe čija je osnovna životna strategija kretanje od ljudi. Ova potreba se ispoljava kao razočaranost u ljude, praćena težnjom za potpunim odbacivanjem svakog oblika vezanosti za druge ljude i usamljivanjem.

NEUROTIČNA POTREBA ZA SVOĐENJEM ŽIVOTA U USKE GRANICE


U teoriji K.Hornaj (Horney), jedna od neurotičnih potreba koja se javlja kod povučenog tipa karaktera. Ličnost koja ima tu potrebu neprestano nastoji da svoj život organizuje tako da živi krajnje skromno i neprimetno. Ona ima minimalne zahteve, koje je lako ispuniti.
NEUROTIČNE POTREBE
Prema Karen Hornaj (Horney), prvobitno, taktike koje primenjuju pojedinci da bi savladali osnovnu strepnju i vremenom postaju snažne potrebe neurotične ličnosti. Još u detinjstvu pojedinac počinje da traga za efikasnim sredstvom za izbegavanje osećanja bespomoćnosti i za sticanje bezbednosti u njemu neprijateljskom svetu. Svesno ili, češće, nesvesno, dete razvija neku taktiku koja će mu omogućiti da se uhvati u koštac sa svojom društvenom sredinom i zadobije naklonost i poštovanje ljudi koji ga okružuju. Način koji je pojedinac odabrao za zadobijanje sigurnosti postaje moćna prinudna potreba. N.p. , osim toga što su prinudne, odlikuju se i time što su slepe (nediskriminativne) i nezasite (za razliku od normalnih potreba, ne mogu se nikda u potpunosti zadovoljiti). Pošto se ne mogu zadovoljiti, osećanje osujećenosti dovodi do pojačane strepnje, što još više pojačava ove prisilne, iracionalne potrebe i tako se zatvara ovaj "začarani krug" iz kojeg nema izlaza. Ovih n.p. ima deset, a to su: potreba za naklonošću i odobravanjem, partnerom, svođenjem života u okvire uskih granica, moći, iskorišćavanjem drugih, ugledom, divljenjem, uspehom, samodovoljnošću i nezavisnošću i savršenstvom i nepovredivošću. Sve ove potrebe mogu se svrstati u tri osnovne težnje, strategije ili glavne linije kretanja – kretanje ka ljudima, kretanje od ljudi i kretanje protiv ljudi.

NEUROTIČNO

Ono što je povezano sa ili prožeto sa neurozom. To je najčešće funkcionalno poremećno mišljenje, osećanje ili ponašanje koje je tipično za neurozu (npr. neurotično osećanje strepnje, krivice, neurotično pranje ruku, neurotične potrebe itd.).

NEUROZA

Termin potiče iz psihijatrije 18.veka ("nervna bolest"), a danas označava lakši, funkcionalni oblik duševnog oboljenja, kod kojeg nije nađen organski uzrok. N. predstavlja relativno trajnu slabost racionalnog i svesnog dela ličnosti, koji kontroliše ponašanje i mentalne procese, uz sačuvan odnos sa realnošću. Ona razotkriva dubok rascep u ličnosti, bolnu podvojenost između onoga što osoba svesno hoće, s jedne, i onoga što zaista čini i što nesvesno želi, s druge strane. Za neurotičke poremećaje specifično je da su psihogeni, pa se n. još nazivaju psihoneuroza i neurotični poremećaji. N. karakteriše slabljenje funkcija ega (teškoće rasuđivanja, pažnje, odlučivanja itd.), kao i pojava nekih telesnih i mentalnih simptoma (strah, tikovi, depresija, tahikardija, prinudne radnje itd.). U odnosu na kliničku sliku, mnogobrojne neuroze mogu se razvrstati u više velikih grupa i još veći broj podgrupa. S.Frojd (Freud) je neuroze podelio na aktuelne neuroze, traumatske neuroze i psihoneuroze. U ove poslednje, "prave" neuroze, spadaju histerija, fobija ("histerija straha") i prisilna (opsesivno-kompulzivna) neuroza. Postoje različite teorije n. i svaka na svoj način objašnjava prirodu i nastanak n.

NEUROZA KARAKTERA

Psihoanalitički pojam koji označava osobenu strukturu karaktera kod koga su neurotički simptomi zamenjeni tipičnim crtama ličnosti. Ove rigidne crte ličnosti blokiraju zabranjene nagonske želje, s jedne, i ublažavaju prestroge, iracionalne zahteve savesti, s druge strane, što umanjuje opasnost od izbijanja neuroze ili psihoze, ali zato, kako kažu O. Fenihel (Fenichel) i D. Lagaš (Lagache), dovode do osiromašenja i patološkog "stvrdnjavanja" ličnosti. Za razliku od neurotičkih simptoma, crte karaktera su postojane i ne doživljavaju se kao strane svesnom egu. Najpoznatiji tipovi n.k. opisani u psihoanalitičkoj literaturi su: histerički, opsesivni, paranoički, narcistički i shizoidni karaker.

NEUROZA STRAHA

Vrsta aktuelne neuroze u kojoj dominira simptom lebdećeg straha ili anksioznosti. Neurotičari koji pokazuju ovu podložnost strepnji neprestano predviđaju da će se desiti nešto neodređeno ali strašno, i sujeverno tumače svaku slučajnost kao kobni znak neizbežne nesreće. Prema S.Frojdu (Freud), n.s. predstavlja neposredan izraz osujećenja na seksualnom planu (npr.coitus interruptus), usled čega se neispražnjen libido preobražava u strah.

NEUROZA TRANSFERA

1.Prema S. Frojdu (Freud), svaka strukturisana neuroza kod koje za razliku od narcističke neuroze, postoji mogućnost uspostavljanja transfera sa analitičarem. 2. Neuroza veštački izazvana psihoanalitičkom situacijom, koja predstavlja zamenu originalne neuroze pacijenta. Nova neuroza omogućava analitičaru da preko nje posmatra nastanak i razvoj pacijentove bolesti, a takođe mu pruža priliku da lečenjem n.t. ukloni patogene konflikte.

NEVERBALNA KOMUNIKACIJA

Vrsta pretežno spontane , ali namerne komunikacije, kojom jedinke bez reči – gestovima, načinom držanja tela, izrazom lica, pogledom ili bojom glasa – izražavaju i razmenjuju svoje namere, emocije, raspoloženje, stavove i želje. N.k. ima izuzetnu važnost u čovekovom životu, jer ona ne samo što prati, dopunjava i koriguje verbalnu komunikaciju, nego omogućavca spontanije, pouzdanije i bolje prenošenje autentičnih emocionalnih poruka nego što je to mogućno rečima. Osnovna uloga n.k. je u traženju, uspostavljanju, održavanju, usmeravanju i prekidanju socijalne interakcije. Prema A.Argajlu (Argile), n.k. ima četiri osnovne funkcije: saopštavanje (emocija i interpersonalnih stavova), samopredstavljanje, podrška verbalnoj komunikaciji i izražavanje socijalne pripadnosti. Ovoj mnogo izučavanoj naučnoj oblasti postavio je temelje Čarls Darvin (Darwin) 1872. delom Izražavanje emocija kod ljudi i životinja, kojim je započeo istraživanje n.k. sa evolucionističkog, etološkog stanovišta. Tek od 60-tih godina 20.veka, međutim, oblast n.k., zahvaljujući dobro isplaniranim empirijskim, često eksperimentalnim istraživanjima u socijalnoj psihologiji, etologiji, lingvistici, sociologiji itd., dospeva u žižu naučnog interesovanja i postaje veoma razvijena. Danas se kao zasebne podoblasti intenzivno proučavaju mnoge vrsta n.k. kao što su paralingvistička komunikacija, kinezička komunikacija (u njenom okviru posebno, facijalna ekspresija, posturalna komunikacija itd.), proksemička komunikacija (posebno prostorni raspored, personalni prostor i teritorijalno ponašanje). Naš etnolog S.Trojanović dao je 1935. svojim Psihofizičkim izražavanjem srpskog naroda poglavito bez reči značajan doprinos modernom proučavanju "nemog sporazumevanja".

NEZAVISNOST

1. U logoci i matematici, posebna vrsta odnosa među pojavama, propozicijama, klasama događaja, kod koje promene u jednoj pojavi ili klasi nemaju uticaja na promene u drugoj. 2. U društvenim naukama, atribut država, naroda, društvene institucije ili grupe, koja ima samostalnost u odlučivanju i donošenju svog kodeksa ponašanja. 3. U psihologiji, osobina pojedinca da samostalno donosi svoje odluke i da njegovi stavovi, uveranja, mišljenje i ponašanje nisu pod uticajem grupnog pritiska, društvenih konvencija ili nekog autoriteta.

NEZRELOST

Nedovoljna razvijenost izvesnih psihičkih sposobnosti, funkcija ili pojedinih aspekata ličnosti, s obzirom na odgovarajuće uzrasne norme. N. može biti telesna, motorička, intelektualna, emocionalna, moralna, socijalna isl. Intelektualna, emocionalna i psihoseksualna itd. n. predstavlja prepreku da osoba (dete, adlescent ili odrastao čovek) pređe u nov uzrasni ili viši društveni status i da preuzme odgovarajuću socijalnu ulogu (učenika, vojnika, oženjenog čoveka, roditelja, direktora). Suprotno zrelost.

NOĆNI STRAH

Intenzivan strah koji često prelazi u užas a javlja se obično kod dece u snu (noćne more) i prekida san. N.s. često nastaje kao izraz hronično poremećenih emocionalnih odnosa deteta sa roditeljima, zatim, kao manifestacija separacione anksioznosti ili kao reakcija na neki skorašnji traumatski događaj. Latinski naziv pavor nocturnus.

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67364
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Avramova taj Uto 11 Dec 2012 - 16:36

O

OBRAZOVANJE


Proces sistematskog i planskog podučavanja i obučavanja pojedinca ili grupe koji se vrši u specijalizovanim obrazovnim institucijama, sa ciljem da razviju saznajne sposobnosti, da se stvore određene navike, steknu veštine, umenja, unapredi mišljenje i obuhvatno teorijsko i praktično znanje u nekoj oblasti. Rezultat procesa o. je sticanje sistema znanja, veština, navika i stavova. Najvažnija o. institucija je škola (osnovna, srednja, viša, visoka), ali nije jedina. Postoji više vrsta o. – opšte, stručno i specijalno o. Savremeno o. sve više se koristi sredstvima masovne komunikacije (knjige, časopisi, radio, televizija, film, kompjutersko uključivanje na internet) kao pogodnim instrumentima za samoobrazovanje. O. je važan sastavni deo vaspitanja. Sinonim edukacija.

ODRASLI (EGO-STANJE)

Prema Eriku Bernu (Berne), ego-stanje slično "računovođi", ili kompjuteru, koji prima, sređuje i obrađuje različite mogućnosti reagovanja, predviđa i donosi racionalne odluke, u skladu sa realnošću. Zahvaljujući O. možemo bezbedno da prelazimo ulicu, vozimo auto, uživamo u skijanju, jahanju, jedrenju ili uspešno da završimo studije i dobro obavljamo svoj posao. Kada je O. vodeće ego-stanje, osoba je zaokupljenja objektivnim sagledavanjem pojava, logičkim mišljenjem, nepristrasnim procenjivanjem i konkretnim obavljanjem zadatka. Poruke koje se šalju iz stanja O. imaju osnovnu misao: "korisno je" ili "mogućno je". Zadatak je O. ne samo da obezbedi preživljavanje osobe i dobar odnos sa stvarnošću. već i da umešno i uspešno posreduje između Deteta i Roditelja. Ovaj deo ličnosti predstavlja neopsihu.

OPIJATI

Psihofarmakološka sredstva koja se koriste i kao lekovi i kao droge. Postoje prirodni o., dobijeni iz opijuma (npr.morfijum), polusintetički o. (npr. heroin) i sintetički (metadon). O. imaju snažno analgetičko i umirujuće dejstvo, izazivaju uklanjanje bola, nelagodnosti, emocionale napetosti, strepnje i izazivaju prijatno raspoloženje. Njihovo uzimanje vrlo brzo dovodi do zavisnosti.

OPSESIJA

(lat. obsidere=opsedati) Ideje, misli, predstave, po svojoj sadržini neprijatne, mučne, strašne, sramne i besmislene, koje se nameću protiv volje pojedinca, opsedaju ga i izazivaju strepnju. Osoba koja pati od neke o. nije u stanju da se oslobodi apsurdnih misli koje joj se nameću i izazivaju nelagodnost i strah. Opseisvne misli se koncentrišu na izvesne, tobož religijske i metafizičke probleme, na neke erotske i agresivne teme, ali na probleme čistoće, urednosti, reda, pristojnosti, sigurnosti (npr. prislina misao da će se smejati na sahrani, da neće moći da kontroliše sfinkter bešike itd.). Mada su ove misli strane svesnom ja subjekta, on je svestan da su njegove, ali i toga da su to iracionalne, patološke pojave. Od opsesivnih ideja, osoba se često brani kompulzivnim radnjama. Opsesivne misli javljaju se kao simptom u sklopu opsesivno-kompulzivne neuroze, ali, ponekad, i kod melanholije i shizofrenije.

OPSESIVNA NEUROZA

> Opsesivno-kompulzivna neuroza.

OPSESIVNE ODBRANE

Tipični mehanizmi odbrane za opsesivno-kompulzivnu neurozu su reaktivna formacija, izolacija, intelektualizacija i racionalizacija, a glavni motiv odbrane kod ove neuroze je snažno osećanje krivice.

OPSESIVNI KARAKTER

Osobe koje karakteriše hronično preterano kruto držanje, perfekcionizam, preterana savesnost i urednost. Crte o.k., kao što su sklonost ka redu, ka čistoći i tvrdoglavost, predstavljaju reaktivne formacije na impulse za prljanjem i pokoravanjem, a opsesivna nežnost je maska za potisnute sadističke težnje. Naglašeni intelektualizam, racionalnost, samokontrola i hladnoća o.k. predstavljaju rezultat izolacije i intelektualizacije. Crta urednosti je paradigma svih mera odbrane kod opsesivnih. Naime, ako je "sve u redu", na svom mestu, onda se ne treba bojati spontanog, a to su potisnuti, nekontrolisani impulsi. O.k. se boji akcije i otuda razvija mišljenje koje odlaže akciju, tobož je pripremajući. Za o.k. je tipično da kod njega, istovremeno sa preteranim polaganjem na logiku i intelekt, postoji i snažno sujeverje i regresija na magijsko mišljenje. S obzirom da ovaj karakter nastaje regresijom na analno-sadistički stadijum, za njega su karakteristični konflikti između dominantnosti i podložnosti, okrutnosti i nežnosti, intelekta i afekta.

OPSESIVNO-KOMPULZIVNA NEUROZA


(lat. obsidare=opsedati i nlat. compulsio=primoravanje, prinuda) Vrsta neuroza koju karakteriše opsesivno nametanje opsesivnih misli i/ili prinuda da se čine apsurdne, mučne i neprihvatljive radnje. Osoba je prinuđena da vrši kompulzivne radnje, mada ih doživljava kao tuđe, nametnute i neprijatne jer, ako im se usprotivi, oseća strah ili krivicu. Tipični simptomi o.-k. n. su: opsesivno zamišljanje (npr. smrti brata, kćeri, oca), opsesivna ideja da će kolabirati, prisilno brojanje (dimnjaka, prozora), prisilno pranje ili vršenje nekih ritualnih radnji. Prisilne ritualne radnje (otvaranje i zatvaranje fioke, tri puta za redom) usmerene su na to da na magijski način ponište unazad neku "grešnu" misao ili akciju (pranje ruku poništava nesvesnu krivicu). Ovaj pokušaj imaginarnog poništenja onoga što se dogodilo ili pomislilo izraz je regresije na magijsko mišljenje. Za razliku od fobije, kod koje je manifestno prisutan strah, kod o.-k.n. strah je potisnut a impuls je prisutan u ponašanju, ali u jednom deformisanom, izopačenom vidu. Simptom je prerušeno ispunjenje originalne želje, da istovremeno predstavlja i kaznu za nju. Dok je kod histerije odbrana uglavnom upućena protiv infantilnih seksualnih želja, ona je kod o.-k.n. okrenuta protiv agresivnih nagona. O.-k.n. je, po psihoanalizi, rezultat nepotpune regresije na analno-sadistički stadijum i ujedno odbrana od impulsa tipičnih za ovaj stadijum.

OSEĆANJE KRIVICE

Neprijatno moralno osećanje koje se javlja kada se stvarno ili samo u mislima prekrši neka moralna norma i predstavlja subjektivnu, bolnu ocenu tog događaja kao moralno neispravnog, a sebe samog kao nedostojnog i grešnog. O.k. ima ulogu moćnog unutrašnjeg regulatora moralnog ponašanja ljudi. U psihoanalizi, jedna od duševnih brana koja se suprotstavlja nagonskim (incestuoznim, agresivnim) impulsima. Strukturalno posmatrano, o.k. je strah od super ega ili moralni strah koji ima svoje poreklo u realnom strahu, u strahu od kažnjavanja nekog autoriteta, kao i u strahu gubitka ljubavi roditelja. Nesvesno o.k. manifestuje se kao potreba za kaznom, neuroza sudbine, moralni mazohizam, melanholija. Pošto je o.k. neprijatna emocija, ona aktivira različite mehanizme odbrane kao vid zaštite. U bihejviorizmu, stečena unutrašnja reakcija inhibicije koja se javlja pri pojavi društveno neprihvatljivih oblika ponašanja koji su bili kažnjavani. U humanističkoj psihologiji o.k. može da se javi i onda kada se osoba ponašala u skladu sa prihvaćenim društvenim normama, ali se time ogrešila o sopstvene unutrašnje moralne norme, o vlastiti glas savesti.

OSEĆANJE MANJE VREDNOSTI

Prema A.Adleru (Adler), osećanje slabosti, nemoći, neadekvatnosti koje potiče iz više izvora. U početku je ovaj psiholog izjednačavao o.m.v. sa urođenom nižom vrednošću organa, a kasnije smatra da ono može nastati ne samo usled hendikepa na telesnom, već i na psihičkom i socijalnom planu. Ubrzo pojam o.m.v. postaje ključni u Adlerovoj individualnoj psihologiji. Svi ljudi usled nekog osobenog nedostatka, neadekvatnosti (niži socijalni status, nerazvijene mentalne sposobnosti, urođene telesne mane) ili usled svoje biološke slabosti u odnosu na moćne roditelje, još kao deca su iskusili snažno o.m.v. koje predstavlja čovekov najsnažnji psihološki motiv. Pojedinac teži da ovo neprijatno o.m.v. prevaziđe kompenzacijom ili nadkompenzacijom. Iz težnje za prevladavanjem o.m.v. nastaje težnja za moći i nadmoći nad drugim ljudima. Prema Adleru o.m.v. je moćan pokretač ne samo za pojedinca, nego iza čovečanstvo (mnoga velika dela državnika, umetnika, naučnika duguju svoj nastanak ovom osećanju). Ovo o.m.v. nije samo po sebi nenormalan ili štetan motiv, ono postaje takvo samo ako je prejako i ako se usmeri na nekonstruktivne ciljeve, kada se javlja kao kompleks manje vrednosti. Kasnije, u drugoj fazi svog učenja, Adler, umesto o.m.v.; kao glavni pokretač uvodi osećanje nesavršenstva. Sinonim osećanje inferiornosti.

OSEĆANJE VIŠE VREDNOSTI


U individualnoj psihologiji, osećanje lične moći i nadmoći u odnosu na većinu ljudi iz svoje okoline. O.v.v. ispoljava se kao doživljaj sebe samoga kao izuzetne ličnosti, koja je po svim svojim sposobnostima iznad drugih ljudi i zato, razumljivo, treba njima da gospodari. Neki ljudi se s pravom osećaju superiorni, ali oni obično to ne ističu. Po pravili, veoma snažno o.v.v. koje jedna osoba neprestano i naglašeno manifestuje ukazuje da ona ima kompleks više vrednosti ispod kojeg se skriva kompleks niže vrednosti.

OSET

Osnovni, jednostavni, "čist" čulni utisak koji nastaje dejstvom spoljašnjih ili unutrašnjih draži na receptore. O. je sirov, neposredni čulni doživljaj (npr. toplog, hladnog, bola, boje, zvuka, mirisa, ukusa i sl.) samo jednog, posebnog svojstva predmeta ili događaja, bez primese osmišljavanja na osnovu prethodnog iskustva. Čisti, potpuno izolovan o. su puka misaona apstrakcija, nastala veštačkim izdvajanjem izvesnih elementarnih čulnih doživljaja iz celine opažanja. Normalan, odrastao i civilizovan čovek uvek ima kao rezultat opažanja celovit opažaj, čiji su sastavni i neodvojivi delovi pojedini o. Svaki o. ima više svojstava: intenzitet, kvalitet, trajanje i lokalni znak. Odnos između draži i o. proučava psihofizika. U zavisnosti od receptora, o. može biti eksteroceptivan, proprioceptivan i introceptivan. Sinonim senzacija.

OSNOVNE LJUDSKE POTREBE

Psihijatrijska disciplina koja proučava neurološke osnove psihičkih oboljenja i poremećaja ponašanja. Danas postoji sve snažnija tendencija da se ova disciplina podeli na dve, relativno samostalne – neurologiju i psihijatriju.Prem Eriku Fromu (Fromm), potrebe koje su osobene za čoveka i koje proizilaze iz ljudske situacije, odnosno, predstavljaju odgovor na njegove egzistencijalne dihotomije. Čovek mora da uspostavi izgubljeno jedinstvo sa prirodom i da razvije svoje individualne potencijale. Iz tog egzistencijalnog imperativa, a ne iz biološke, nagonske prirode proizilaze sve njegove potrebe, želje, emocije, osujećenja i konflikti. "Arhimedova tačka specifične ljudske dinamike leži u ovoj jedinstvenosti ljudske situacije.",kaže From. Pet o.lj.p. su: potreba za povezanošću, potreba za prevazilaženjem, p. za ukorenjenošću, p. za identitetom i p. za okvirom orjentacije i verovanja. Dva fundamentalno različita načina su mogućna u rešavanju problema ljudske egzistencije, a to znači u zadovoljavanju o.lj.p.: regresivan (bolestan, neautentičan) i progresivan (zdrav i autentičan). Ta dva smera su: prvi, da se vrati na nivo životinjskog postojanja, koje karakteriše simbiotička veza i narcizam (sigurnost), ili drugi, da traži novi način povezivanja sa svetom putem ljubavi, stvaralaštva i razuma, što podrazumeva dostizanje ljudske egzistencije (nezavisnost).

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67364
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Avramova taj Uto 19 Feb 2013 - 15:10

P

PANIČNI POREMEĆAJ


(grč.panika=strah izazvan neočekivanim zvucima u pustom predelu, pripisan bogu Panu) Vrsta anksioznog poremećaja u kojem dominira iznenadan, bezrazložan, snažan i nesavladiv napad straha i užasa, praćen drhtanjem, tahikardijom, ubrzanim disanjem, gušenjem, vrtoglavicom, nesvesticom osećanjem dezorjentacije i derealizacije. Za razliku od anksioznosti, kod p.p. postoji doživljaj potpune katastrofe, intenzivni strah od smrti ili ludila i potpunog gubitka kontrole. Osobe koje pate od p.p. često su kao deca imala strah od odvajanja usled dužeg ranog razdvajanja od majke.

PARANOIDNA LIČNOST

Osoba kod koje su paranoidne crte ličnosti zamena za paranoju. Te crte su: pogrešno tumačenje stvarnosti, pedantnost, sumnjičavost, narcisoidnost, preterana savesnost, tvrdoglavost itd. Patogeni konflikt kod p.l. ne dovodi do razvoja psihoze, jer se stvaraju trajne promene u egu koje mogu učiniti simptome izlišnim ili makar odložiti njihov razvoj. Takvu ličnost karakteriše ljubav prema logici koja je, zapravo, logiciranje u službi iracionalnih nagona. P.l. često fascinira svoju okolinu besprekornim građenjem misaonih konstrukcija koje, međutim, počivaju na pogrešnim premisama. Ona je veoma ubedljiva u svojim interpretacijama i vrlo otporna na iznošenje protivdokaza, jer svaki kontra argument asimiluje u svoj misaoni sistem, kao argument koji potvrđuje postojanje zavere protiv nje. U odnosu sa ljudima, ona je nepoverljiva, ohola i megalomanski nastrojena. Zbog svoje narcisoidnosti, p.l. je preosetljiva, podozriva i ljubomorna, i često dolazi u sukobe sa ljudima ili se povlači u izolaciju.

PASIVNO

(lat. passivus=sposoban da trpi, pati) Ono što miruje, što nije ni delatno ni delotvorno, što je neaktivno. U psihologiji, automatsko, nevoljno reagovanje na stimuluse i stav neopiranja, mirnog prihvatanja, trpljenja onoga što se događa, bez želje i napora da se na to utiče. Suprotno aktivno.

PATOLOŠKO

1.Oznaka za sve bolesno, neprirodno ili nenormalno (npr. p.mišljenje, p.ponašanje, p. pamćenje i sli.) 2. Odnosi se na patologiju kao nauku (npr. p.institut, p.priručnik i sl.).

PATOLOŠKO KOCKANJE

Jedan od poremećaja navike i kontrole impulsa koji se sastoji u neodoljivom porivu za kockanjem i čestim periodima kockanja, što dovodi do osiromašenja takve osobe, do narušavanja porodičnih i socijalnih odnosa, kršenja zakona i kriminalnih radnji (kako bi se nabavio novac za kockanje). Ovu strast takve osobe nisu u stanju da kontrolišu i zato se često izlažu velikim rizicima (gubitka života, imetka, posla, porodice, prijatelja). Psihoanalitičari ovu strast tumače kao ispitivanje naklonosti Proviđenja i kao svojevrsno izazivanje sudbine, jer ovde i jeste reč o kockanju sa njom.

PESIMIZAM

(lat. pessimus=najgori) Sumoran, mračan pogled na svet, život i ljudsku sudbinu. 1. U filozofiji, doktrina po kojoj je ovaj svet nepopravljivo rđav, "najgori od svih mogućih svetova", prepun nepravde, nesreće i zla. 2. U antropološkim teorijama i teorijama ličnosti, shvatanje (koje zastupaju npr T.Hobs, A.Šopenhauer, S.Frojd) da je čovek po svojoj biopsihološkoj prirodi sklon agresivnosti, okrutnosti, dominaciji nad slabijima, zlobi i pakosti; da on konstitucaionalno ne može da bude srećan (osim kratkotrajno, prolazno), već je, ustrojstvom prirode i kulture, osuđen na bol i patnju. 3. U psihologiji i u svakodnevnom govoru, životni stav ili crta ličnosti koja se ispoljava u vidu hroničnog beznađa, neprestanog očekivanja najgoreg ishoda sumnje u bilo čije dobre namere i tendencije da se svaka pojava sagleda prvenstveno sa one rđave strane. P. kao crtu karaktera psihoanalitičari dovode u vezu sa ranim frustracijama na oralnom stadijumu.

PODSVESNO

Izraz koji se u popularnoj psihološkoj i psihoanalitičkoj literaturi često ali pogrešno upotrebljava za ono što je predsvesno ili nesvesno. S.Frojd (Freaud) je ovaj termin kao neadekvatan vrlo brzo ne samo napustio, već ga je i kritikovao kao nejasan, dvosmislen.

POJAM O SEBI

(engl.self-concept) Sveukupnost shvatanja pojedinca o sebi samom, o sopstvenom ja. P.os.je organizovan i relativno neporomenljiv sistem sudova, stavova i uverenja koji se odnose na najvažnija svojstva vlastitog ja (osnovne vrednosti, težnje, ciljeve, ideje, principe, crte ličnosti). Sinonimi ja-pojam, pojam o ja.

POLNI IDENTITET

Vid učenja u kojem subjekat nije samo pasivni konzument izloženog gradiva, već aktivno učestvuje u procesu sticanja znanja. Učenik uči s namerom, aktivno traga za podacima, prerađuje ih i trudi se da materijal koji uči osmisli, reorganizuje i reprodukuje još u toku učenja.Prihvatanje i doživljaj, svesni i nesvesni, polne uloge kao svoje. Neka žena može da se ponaša u skladu s očekivanjima i propisima kulture koji se tiču njene polne uloge, ali da intimno odbacuje svoj p.i. Osobe koje zbog naslednih ili socijalnih činilaca nisu kako valja prihvatili svoju polnu ulogu niti stekli odgovarajući p.i. imaju poremećaj p.i. (npr. transvestiti, transseksualci). Individue koje nisu sasvim sigurne kog su pola, jer se delimično osećaju i kao muškarci i kao žene, imaju doživljaj konfuzije svog p.i.

POREMEĆAJI LIČNOSTI

Velika klasa raznovrsnih poremećaja konstitucije karaktera i obrazaca interpersonalnog ponašanja u koje se ubrajaju specifični p.l. ili neuroze karaktera (histerički, opsesivni, shizofreni,paranoidni itd. karakter), granična ličnost, poremećaji navike i kontrole impulsa (npr. fuga, piromanija, kleptomanija itd.) poremećaji polnog identiteta (transseksualizam, transvestizam itd.) poremećaji seksualne preferencije ili seksualne devijacije (egzibicionizam, fetišizam, pedofilija, sadomazohizam itd.), kao i trajne promene ličnosti usled nekih traumatičnih događaja (rat, saobraćajna nesreća, duševna bolest i sl.).

POREMEĆAJI NAVIKE I KONTROLE IMPULSA

Zbirni naziv za niz poremećaja ponašanja koji se sastoje u nemogućnosti voljne kontrole vlastitih asocijalnih ili autodstruktivnih poriva. Osoba sa p.n. ik.i. ima nesavladiv impuls da učini neko zabranjeno delo i uzalud se opire. Ona je uznemirena i napeta dok ne izvrši proskribovani akt, i tek onda se smiruje (mada osećanje zadovoljstva može biti praćeno osećanjem stida i krivice). Najpoznatiji su: kleptomanija, fuga, piromanija, eksplozivni poremećaj i patološko kockanje.

PORODICA

Drevna i univerzalna ljudska (biološka, društvena, ekonomska i psihološka) zajednica koju čine, pre svega, odrasli reproduktivno sposobni partneri (otac i majka) i njihovo potomstvo, ali i dalji srodnici koji žive zajedno sa njima. Između krvno i bračno srodnih članova p., dugim zajedničkim življenjem, uspostavljaju se čvrsta emocionalna povezanost, uzajamna simpatija, solidarnost i međusobno nesebično pomaganje. P., pored reproduktivne, privredne, društvene, ima značajnu psihološku, vaspitnu i socijalizacijsku ulogu u formiranju ličnosti potomstva. Ona je važna primarna grupa i jedan od najzančajnijih agenasa, odnosno prenosnika socijalizacije. Na ogromnu psihološku važnost p. za razvoj ličnosti ukazao je S.Frojd (Freud), koji je sistematski proučio ulogu identifikacije, materinske deprivacije, kao i složenog odnosa u trouglu otac-majka-dete (Edipov kompleks) u obrazovanju normalne i abnormalne ličnosti. Alfred Adler (Adler) je prvi od Frojdovih učenika naglasio značaj socijalng statusa p., i ukazao na važnost odnosa braće i sestara, kao i reda rođenja dece za oblikovanje ličnosti. Savremena psihološka istraživanja pokazuju da je za zdrav i skladan intelektualni, emocionalni i morlani razvoj ličnosti neophodna potpuna i stabilna p. u kojoj postoji ljubav i briga za decu. Patološkom razvoju ličnosti dece ( neurotičnost, nesigurnost ili agresivnost, egoizam) pogoduju razorene i nepotpune p., česti sukobi članova, ravnodušan, podrugljiv i ciničan odnos prema deci, kao i nedoslednost u kažnjavanju/nagrađivanju dece itd. Postoji više tipova i oblika (po svojoj strukturi, funkcijama, vrdnosnoj orjentaciji) p.: monogamna, poligamna; matrijarhalna, patrijarhalna; potpuna, nepotpuna; nuklearna, proširena; autoritarna, demokratska itd.

POSESIVNOST

(lat. possessivus=koji se tiče posedovanja, prisvojni) Crta ličnosti ispoljena u dominantnom, posedničkom i paternalističkom ponašanju prema drugim ljudima, posebno onim koje posesivna osoba doživljava kao bliske, a slabije, podređene, tj. submisivne. P. muž smatra da njegova žena mora u svemu da ga sluša, da mu ugađa i često je ljubomoran. Majka koja je p. čak i svoje odraslo dete doživljava kao svoje vlasništvo ili kao nezrelo biće kome je neprestano potrebna kontrola, briga i zaštita.

POSTPOROĐAJNA DEPRESIJA

Vid neurotično-reaktivne depresije nastao kod porodilje neposredno posle porođaja kao odogovor na stresnu situaciju, ali obično brzo i spontano isšezava. P.d. je normalna (tipična) emocionalna reakcija na psihofizički napor, u kojoj preovladava osećanje anksioznosti, umora, apatije, doživljaj napuštenosti i usamljenosti. Za vreme p.d. porodilja je veoma emocionalno nestabilna, sklona tužnom raspoloženju, hipersenzibilna, plačljiva.

POSTRAUMATSKI STRESNI POREMEĆAJ

Osoba kod koje se, usled prkomrnog i hroničnog konzumiranja alkoholnih pića, stvorila psihološka i fiziološka zavisnot od alkohola sa štetnim posledicama po psihofizičko zdravlje, ekonomsko stanje, kao i po njeno moralno i socijalno ponašanje.Psihički poremećaj nastao kao odloženi i /ili produženi odgovor na neku veoma snažnu stresogenu situaciju koja vitalno ugrožava jedinku (npr. bombardovaje, zemljores, prisustvovanje ubistvu, učestvovanje u ratnim operacijama, podnošenje torture itd.). Tipični simptomi su: emocionalna tupost, povlačenje, flashback (ponovno preživljavanje traume u sećanju koje se opsesivno nameće), noćne more, nesanica, anhedonija. Ove simptome često prate još i depresija i anksioznost. Ponekad se javljaju i napadi straha ili panike.

POŠTOVANJE

Jedna od složenih emocija, ili sentiment; javlja se u socijalnim odnosima, a ispoljava kao odnos uvažavanja, cenjenja, visokog vrednovanja i naklonosti prema nekom autoritetu, značajnoj osobi, instituciji, grupi ili tvorevini.

POVUČEN KARAKTER

Osnovna filozofija života i obrazac ponašanja za ovaj tip karaktera je, smatra Hornajeva (Horney), kretanje od ljudi. Dominantne potrebe ove vrste ljudi jesu potreba za samodovoljnošću i nezavisnošću, kao potreba za svođenjem svog života u uske granice, kako bi se izbegla bilo koja vrsta prinude i zavisnosti. P.k. strepi od svakog uticaja, mešanja sa strane ili prihvatanje nametnutih obaveza. Njegov životni san, opsesija je život Robinzona, a glavno i jedino oružje je da drži ljude na bezbednom odstojanju. "On je kao srednjovekovna tvrđava, zaštićena samo jednim zidom – ako se zid osvoji, tvrđava je neodbranjiva od neprijatelja", kaže Karen Hornaj. U susretu s nepoznatim ljudima prvo pitanje koje se javlja p.k. jeste: "Da li će mi smetati?"

PREDŠKOLSKI UZRAST

Period detinjstva do polaska u školu, odnosno do 6-7 godine. U različitim periodizacijama, može započeti već rođenjem, ali je češće da se računa od 2-3 godine života, odnosno od završetka ranog detinjstva. Središnja i glavna delatnost deteta u ovom uzrastu je simbolička igra, koja prožima i mnoge druge aktivnosti, te snažno utiče na celokupni fizički, psihički, moralni i socijalni razvoj. Uobičajno je razlikovanje dva perioda u p.u. : mlađi (od 2-3 do 4-5 godina) i stariji (od 4-5 do 6-7 godina). Na početku mlađeg p.u. javlja se simbolička funkcija, razvija se govor (u velikoj meri ima praktičnu i izražajno-afektivnu funkciju), nastaje verbalna inteligencija, dete stvara rudimentiranu sliku o sebi, a njegovo mišljenje je konkretno, praktično. Tek na starijem p.u. govor postaje sredstvo mišljenja, a misao prethodi i planira ponašanje.

PRINCIP REALNOSTI

Po S.Frojdu (Freud), modifikacija principa zadovoljstva nastala pod uticajem zahteva stvarnosti koji primoravaju ego da podnosi određen stepen nezadovoljstva. Da nije frustracija, u duševnom životu odraslog neograničeno bi vladao princip zadovoljstva. Uspostavljanje p.r. ne znači odricanje od principa zadovoljstva, već samo njegovo osiguranje, jer je i ovom novom , izvedenom principu takođe krajnji cilj zadovoljstvo, ali umanjeno i odloženo, koje ima tu prednost što nudi izvesnost. Poštovanje p.r. je mera uspešnog prilagođavanja i dostignutog stupnja razvoja ličnosti.

PSIHIČKA BOLEST

Relativni trajni i strukturisani psihički poremećaj koji osobi donosi patnju, ometa radnu sposbnost, bitno remeti interpersonalne odnose i zahteva lečenje. Dve najopštije klase p.b. su neuroze i psihoze. Teže p.b. leče se u duševnoj bolnici. Savremena koncepcija prirode, nastanka, strukture i dinamke, kao i lečenja p.b. mnogo duguje S.Frojdu (Freud) i psihoanalizi. Sinonim duševna bolest.

PSIHIČKA FUNKCIJA

1. U opštoj psihologiji, relativno složena aktivnost karakteristična za neku psihičku strukturu koja je formirana uzajamnim dejstvom nasleđenih predispozicija, sredinskih uticaja i delatnošću jedinke. P.f. mogu biti senzorne (opažanje), intelektualne (mišljenje, učenje), motorne (hodanje, hvatanje i sl.). P.f. omogućavaju organizmu složenije vidove prilagođavanja sredini. 2. Prema Jungu (Jung), vid psihičke delatnosti, "pojavni oblik libida". Ima ih četiri: opažanje, mišljenje, osećanje i intuicija. "Opažanje utvrđuje šta je stvarno prisutno, mišljenje nas osposobljava da upoznamo njegovo značenje, osećanje nam kazuje njegovu vrednost, a intuicija ukazuje na mogućnosti u pogledu toga odakle dolazi i kuda ide u toj situaciji", kaže Jung. Prve dve p.f. Jung ubraja u racionalne, a druge dve u iracionalna funkcije.

PSIHIČKA TRAUMA

Svaka bolna i ozleđujuća spoljašnja okolnost (rođenje, odvajanje deteta od majke, pretnja kastracijom, smrt voljene osobe, zemljotres, saobraćajna nesreća itd.) koja može dovesti do ozbiljnog, trajnog i teškog mentalnog oštećenja. Da li će neki događaj zaista dovesti do traumatskog doživljaja, tj. do gubitka ravnoteže i do kraha funkcija ega (opažanje, mišljenje, samokontrola itd.) zavisi od subjektivnih (snaga ega, ranije iskustvo), ali i objektivnih (jačine i trajanja traumatske situacije) okolnosti. S. Frojd (Freud) je u svojoj prvobitnoj teoriji histerije naročitu pažnju posvećivao p.t. u ranom detinjstvu kao veoma značajnom činiocu u etiologiji neuroza.

PSIHIČKI POREMEĆAJ

Svaki trajniji i relativno ozbiljniji poremećaj u psihičkom doživljavanju ili obrascima ponašanja. U p.p. ubrajaju se organske (nasleđene i sečene) i funkcionalne abnormalnosti: neuroze, psihoze, alkoholizam, toksikomanije, poremećaji ličnosti i poremećaji navika i kontrole impulsa. Neki p.p. kao što su psihičke bolesti se leče, dok se drugi, kao što su poremećaji ličnosti, psihopatije i sl. ne leče.

PSIHIČKI PROCESI

Unutrašnji, subjektivni, mentalni fenomeni koji se odlikuju promenljivošću i imaju dinamički karakter. Najpoznatiji p.p. su: opažanje, pamćenje, učenje, mišljenje, odlučivanje, motivacija, emocije itd.

PSIHIJATAR

Medicinski obrazovana osoba sa specijalizacijom iz psihijatrije koja se stručno i profesionalno bavi dijagnozom i lečenjem duševnih bolesti, medikamentoznom terapijom i psihoterapijom (za razliku od psihologa, koji takođe može da bude psihoterapeut, ali nije lekar).

PSIHIJATRIJA

Medicinska disciplina koja se bavi proučavanjem porekla, mehanizama i procesa nastanka, oblika, rasprostranjenosti i lečenja psihičkih bolesti i poremećaja. P. se bavi, osim lečenja, još i prevencijom duševnih bolesti, kao i rehabilitacijom obolelih. Razlikuje se po teorijskom pristupu i metodologiji (medicinski model psihičkog poremećaja, medikamentoza, elektrošok terapija itd.) lečenja psihičkih bolesnika (pacijent) od kliničke psihologije.

PSIHOANALITIČAR

1. Zastupnik psihoanalize u teorijskom ili istraživačkom radu. 2. Osoba koja kvalifikovano i ovlašćeno vrši psihoanalitičku psihoterapiju. P. ili skraćeno, analitičar mora da bude psihoanalitički obrazovan i obučen (što ne mora da uključuje medicinsko obrazovanje), da sam bude prethodno analiziran, kao i da bude strpljiva i moralna osoba. Trebalo bi u toku psihoterapije da bude "kao ogledalo", tj. neutralan, objektivan u dnosu na pacijenta, što ne znači i pasivan. Odsustvo bilo kakve moralne osude ili čuđenja omogućava analizandu da slobodno saopšti svoje najskirvenije misli i osećanja. Svaki p. treba sebe neprestano da samoanalizira, kako bi analitičko "ogledalo" ostalo bistro.

PSIHOGENI

Poremećaji ili promene u telesnom ili psihičkom funkcionisanju koji nemaju organski uzrok, već imaju psihičko poreklo. Tako npr.napadi astme, neke kožne bolesti, mucanje ili histerički simptomi mogu biti psihološki determinisani, odnosno p.

PSIHOLOG

1.Osoba koja je završila studije psihologije ( a u mnogim zemljama i obavezne poslediplomske studije, u vidu specijalizacije) i tako profesionalno osposobljena (poznavanje metoda, činjenica, zakona i teorija psihologije) da može kompetentno da se bavi praktičnom ili naučnom, ili obrazovnom delatnošću u različitim disciplinama psihologije (socijalni, klinički, vojni, školski, industrijski p.). 2. U popularnom, širokom smislu, p. je svaka "psihološki pronicljiva" individua i svaki dobar poznavalac ljudske prirode (tako se npr. u "velike p." ubrajaju Niče, Dostojevski, Šekspir ili Andrić).

PSIHOLOGIJA

(grč. psihe=duša i logos=nauka) Doslovno, nauka o duši. Skup naučnih disciplina koje proučavaju subjektivne, psihičke doživljaje, procese, osobine, strukture i ponašanje jedinke, kao i uslove njihovog nastanka i razvoja. Po H.Ebinghausu (Ebbinghaus), "p. ima dugu prošlost ali kratku istoriju". To znači da je p. kao nezavisna, empirijska naučna disciplina relativno mlada nauka, nastala 1879, kada je V.Vunt (Wundt) osnovao prvu psihološku laboratoriju (u Lajpcigu). Ali je zato veoma duga prošlost umovanja o psihološkim problemima u okviru mitologije, teologije i filozofije. Još od indijske, preko antičke grčke pa sve do novovekovne i savremene filozofije, mislioci su raspravljali o prirodi duše, problemu odnosa duša-telo, o emocijama, temperamentu, inteligenciji, osnovnim pokretačima ljudskog ponašanja i sl. Različiti psihološki pravci (npr. strukturalistička p., funkcionalistička p., psihoanaliza, bihejviorizam, geštalt p., humanistička p. itd.) na različite načine su koncepirali predmet (elementi svesti, ponašanje, nesvesno, celina doživljaja itd.), činjenice (moralne ili molekuralne), metode (introspekcija, posmatranje, eksperiment; nomotetske ili idiografske) i cilj p. kao nauke (razumevanje ili objašnjenje, predviđanje i kontrola). P. se deli na teorijsku (npr. opšta, razvojna, socijalna p. itd.) i primenjenu (npr. pedagoška, klinička, industrijska, vojna p. itd.).

PSIHOLOGIJA EMOCIJA

Značajna oblast istraživanja unutar fiziološke, opšte i razvojne psihologije, koja se bavi proučavanjem organske osnove, nastanka, prirode, manifestacija, uloge kao i vrsta emocija.

PSIHOLOGIJA GOMILE

Grana psihologije koju je krajem 19.veka utemeljio francuski psiholog i sociolog Gistav Le Bon (Le Bon) i predstavlja preteču savremene socijalne psihologije. Ono što je Le Bon posebno isticao je relativno lako političko manipulisanje gomilom, koje se temelji na regresiji pojedinca u gomili, gde njegovo ponašanje postaje nerazumno, nagonsko, nekritičko, nemoralno i nepredvidljivo. Danas ove probleme proučava psihologija mase.

PSIHOLOGIJA GRUPE

Oblast socijalne psihologije koja proučava psihološke aspekte ponašanja ljudi u grupi, kao i zakonitosti ponašanja same grupe. Mada čovek od svog nastanka živi po grupama, koje presudno određuju njegovo ponašanje, mišljenje i verovanje, p.g. kao oblast sistematskog empirijskog istraživanja nastala je i afirmisla se tek u 20.veku, zahvaljujući studijama V.Medea (Moede), F.Olporta (Allport), J.Morena (Moreno), K.Levina(Lewin) i drugih. Posebni problemi p.g. su: nastanak i formiranje grupe, dinamika grupe, obrazovanje i učvršćivanje grupnih normi, konformizam, socijalna facilitacija, vođstvo, grupno odlučivanje. Postoji, prema različitim kriterijumima, više vrsta grupa (primarne i sekundarne, strukturisane i nestrukturisane, male i velike, formalne i neformalne itd.).

PSIHOLOGIJA LIČNOSTI

Središnja i jedna od najznačajnijih teorijskih disciplina psihologije u čijoj se žiži nalazi ličnost kao celovit sistem osobina. P.l. proučava pojedinca i njegov osobeni, neponovljivi sklop svih bioloških svojstava, za razliku od opšte psihologije koja takođe proučava sve psihičke funkcije i procese, ali izolovano i apstraktno. Ova fundamentalna i danas veoma razuđena disciplina, istorijski gledano, nastala je iz kliničke psihologije, tačnije, iz psihoanalitičke studije slučaja. Njen cilj je da razume i objasni psihički život i ponašanje pojedinca u celini. Metodi savremene p.l. su veoma raznovrsni: od kliničkog metoda, posmatranja i samoposmatranja, preko terenskog istraživanja, pa sve do eksperimenata i faktorske analize. Oblasti p.l. su: nastanak i razvoj ličnosti, struktura ličnosti, dinamika ličnosti i odnos kulture i ličnosti. Različite p.l. stavljaju različiti naglasak na važnost svesti i svesnih odnosno nesvesnih pojava, bioloških i psiholoških činioca, racionalnog i iracionalnog itd. P.l. se razlikuju i u osnovnom pristupu ličnosti: idiografski i nomotetski, nativistički ili environmentalistički, fenomenološki ili objektivistički (pozitivistički), naturalistički ili kulturalistički itd.

PSIHOLOGIJA MASE

Oblast socijalne psihologije koja proučava psihološke odlike i zakonitosti ponašanja velike neorganizovane grupe, kao što su mase ili gomile, kao i ponašanje pojedinca u njoj. P.m. je zasnovao francuski sociolog i psiholog Gistav Le Bon (Le Bon) svojom čuvenom knjigom Psihologija gomila (1895). Za razumevanje ponašanja mase nije dovoljno znati psihologiju pojedinca, pošto se ljudi u masi ponašaju sasvim drugačije. P.m. odlikuju impulsivnost, iracionalnost, emocionalnost, sugestibilnost, netolerantnost i laka pokretljivost. Ideje Le Bona i G.Tarda (Tarde) dalje razvija i nadograđuje S.Frojd (Freaud) u studiji Psihologija mase i analiza ega (1921), u kojoj posebnu pažnju posvećuje povodljivosti mase i vođe. Ovu kontroverznu i u savremenoj psihologiji zaboravljenu problematiku revitalizuje i reafirmiše francuski sociolog S.Moskovisi (Moskovici) svojim delom Doba gomila (1981), koji smatra da p.m. može postati analtička nauka, koja se dobrim delom oslanja na psihologiju vođe, s obzirom da mase spontano teže despotizmu. Posebne oblasti proučavanja p.m. su ponašanje ljudi u panici, konformističko ponašanje, vođstvo i tipovi vođa, imitacija itd.

PSIHOLOGIJA MARKETINGA

(engl.market=tržište, potražnja) Primenjena psihološka disciplina, nastala u uslovima savremenog razvijenog potrošačkog društva, a bavi se istraživanjem tržišta, psihologijom potrošača(njegovog opažanja, sistema vrednosti, stavova, motiva, navika, crta ličnosti), psihologijom uspešnog dizajniranja robe (boja, oblik, veličina), kao i prirodom oglašavanja (reklamna poruka mora biti uočljiva, jasna, privlačna, laka za pamćenje itd.) i uticajem ekonomske propagande na porast nekog proizvoda. U savremenoj p.m. ne obraća se pažnja samo na istraživanje, često nesvesnih i iracionalnih motiva za kupovinu, već i na stvaranje određenih potreba za kupovinom izvesnih proizvoda (statusni simbol, simbol sigurnosti, seksualne potencije itd.). Iza uspešne marketinške akcije (ispitivanje tržišta, kreiranje i lansiranje novog proizvoda, reklamiranje putem oglasa i spotova, praćenje efekata oglašavanja itd.) danas stoje čitavi timovi stručnjaka (osim psihologa tu su ekonomisti, sociolozi, slikari, režiseri itd.).

PSIHOLOGIJA MEĐULJUDSKIH ODNOSA NA RADU

Oblast psihologije rada koja proučava iterpersonalne odnose zaposlenih, činioce koji ih uslovljavaju i posledice na radni učinak, sa ciljem da ih unapredi, da stvori povoljnu socijalnu atmosferu na radu i poboljša proizvodnju. Najpovoljnija društvena klima u radnoj grupi je tamo gde postoji demokratski stil rukovođenja i kooperacija (najmanje međuljudskih konflikata, apsentizma, fluktuacije, nezadovoljstva poslom, a motivcija za rad i radna efikasnost je visoka). Dobre međuljudske odnose stvaraju i povoljni fizički radni uslovi (optimalno osvetljenje, temperatura, odsustvo buke, štetnih materija i sl.), pravedno i dobro nagrađivanje, visoke plate itd.

PSIHOLOGIJA MIŠLJENJA

Oblast u sastavu opšte i razvojne psihologije koja se bavi proučavajem procesa, prirode, razvoja, oblika i funkcije mišljenja. Značajne doprinose oblasti p.m. dali su predstavnici funkcionalističke p., Vircburške škole, geštlat psihologije, kulturno-istorijske teorije Vigotskog i Pijažeove razvojne teorije.

PSIHOLOGIJA UČENJA

Jedna od najrazvijenijih i najplodnijih subdisciplina unutar opšte psihologije. Bavi se proučavanjem prirode, principa, mehanizama, zakonitosti i uloge procesa učenja.

PSIHOLOŠKI

1.Pridev koji označava sve ono što se odnosi na psihologiju kao struku i nauku: institucije, delatnost, pojmovi, zakoni i metodi (p.katedra, p.institut, p.savetovalište, p.sistem, p.testovi, p.tehnike itd.).2. Ovaj izraz se često upotrebljava i u značenju >psihički.

PSIHOLOŠKO SAVETOVANJE

Psihološko savetovanje se razlikuje od psihoterapije po tome što je namenjeno tzv. normalnim ljudima, ciljevi su skromniji ili drukčiji (promena ponašanja ili stava, a ne dublja promena ličnosti; prevencija, a ne izlečenje), tumačenja su manje duboka itd.

PSIHOPATOLOGIJA

Teorijska disciplina koja proučava činjenice, zakone i principe funkcionisanja abnormalnog psihičkog života. P. sistematski istražuje simptome, prirodu i činioce (nasledne, organske i socijalne) patoloških stanja i procesa u mentalnom životu. Za razliku od opšte psihologije, ona se bavi odstupanjima, aberacijama od normalnih procesa u procesima opažanja, mišljenja, emocija, pažnje, učenja, motivacije, volje itd. Saznanja opšte p. služe kao temelj kliničkoj psihologiji i psihijatriji.

PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA

Raznolike pojave relativno lakog i kratkotrajnog poremećaja psihičkih funkcija i ponašanja kod normalnih ljudi. Prema S.Frojdu (Freud), u ovu klasu bezazlenih psihopatoloških pojava spadaju razne vrste omaški, zaboravljanja, pojave kao što su zaturanje i gubljenje predmeta, uspomene pokrivalice i simptomatske i slučajne radnje. Frojd ih je sve objedinio, opisao i objasnio u poznatoj knjizi Psihopatologija svakodnevnog života. Psihoanalitičko tumačenje fenomena iz p.s.ž. pokazalo je na ovom, svima pristupačnom materijalu da su te prividno nemotivisane pojave, u stvari, određene motivima nepoznatim svesti, čime je dat ubedljiv dokaz u prilog pretpostavci o postojanju psihički nesvesnog. Najzad, ove "abnormalnosti normalnih" jasno pokazuju da ne postoji nepremostiv jaz između patološkog i normalnog.

PSIHOPATSKA LIČNOST

Osoba sa drastično devijantnim, asocijalnim i kriminogenim ponašanjem u interpersonalnim odnosima, nastalo usled teškog emocionalnog defekta. Takvoj ličnosti nedostaju savest, empatija, simpatija, osećanje krivice i strah od kazne/bola. P.l. može hladno i brutalno ubiti drugog čoveka zbog neke banalne sitnice, a posle toga mirno nastaviti započeti svakodnevni posao. Njima nedostaje ljudsko sažaljenje, elementarno saosećanje sa žrtvom, empatija sa njenom patnjom, kao i svest o tome da čine zločin. Na testu asocijacije reči, za razliku od normalnih, oni ne pokazuju emocionalnu reakciju na reči poput ubiti, silovati i sl. Njihov EEG je, u slučaju percipiranja ovih reči, različit od onog dobijenog kod normalne populacije. Neurofiziolozi pretpostavljaju da kod njih postoji prekid veze između limbičkog mozga i korteksa. U poslednje vreme, kako bi se istakao društveni aspekt poremećaja, za ove ličnosti koristi se naziv sociopata.

PSIHOSOMATSKI

1. Atribut koji ukazuje na izvesnu vezu psihičkog (umnog) i telesnog (dualizam, paralelizam, monizam). Sinonim psihofizički. 2. Odlika nekih pojava da imaju dvostruku prirodu, psihičku (mentalnu) i telesnu (p. poremećaji, p. bolesti, p. medicina itd.).

PSIHOSOMATSKI POREMEĆAJ

(grč. psihe = duša, soma = telo) Organski, fizički poremećaji (trajne štetne promene u strukturi i funkcionisanju organa i sistemu organa) psihogenog porekla. Za razliku od simptoma konverzivne histerije, ovi telesni poremećaji ne simbolizuju potisnute nagone i ne predstavljaju odbranu od njih ili od anksioznosti. P. p. obuhvata svako oboljenje unutrašnjih organa (organa za disanje, za varenje, kardiovaskularnog sistema), izazvano dugotrajnim stresom, odnosno hroničnim trpljenjem negativnih emocija (anksioznost, napetost, zabrinutost, osećanje odgovornosti, bes, mržnja, zavist). Isuviše česta izloženost snažnim i neprijatnim emocijama, kao i njihovo potiskivanje, dovodi do prevelike aktivnosti autonomnog nervnog sistema, kao i do prekomernog angažovanja kardiovaskularnog sistema i drugih unutrašnjih organa i sistema, što dovodi do njihove hronične preopterećenosti, disfunkcija i trajnih oboljenja. Eksperimenti sa životinjama (pacovima, psima) pokazuju da permanentno izlaganje organizma snažnom stresu ili neurotičnom konfliktu dovodi do p. p. koji pogađaju sistem za varenje. Najčešći p. p. su: čir na želucu i na dvanaestopalačnom crevu, teškoće sa varenjem (gastrointestinalni poremećaji), astma (poremećaji respiratornog sistema), hipertenzija, neuroza srca, infarkt srca, arterioskleroza (kardiovaskularni poremećaji), naziva se još i menadžerska bolest.

PSIHOTERAPEUT

Specijalno školovana i tehnički obučena, stručna osoba (psihijatar ili klinički psiholog) sa licencom stručnog udruženja koja joj omogućava da se bavi psihoterapijom. Pored stručnih kvalifikacija (poznavanje teorije i tehnike lečenja psihičkih poremećaja), ona mora imati i pogodne lične osobine (intraceptivnost, socijalna inteligencija, tolerancija, strpljenje, empatija, intuicija i sl.), pošto je utvrđeno da je uloga ličnosti p. u uspešnosti psihoterapije veoma velika. Posebna vrsta p. su psihoanalitičar i savetnik. Često se kao sinonim koristi terapeut.

PSIHOTERAPIJA

(grč. psihe = duša i therapeja = lečenje) Složen postupak pružanja psihološke pomoći zasnovan na određenoj teoriji i tehnici, a sastoji se u planskom i sistematskom verbalnom i neverbalnom uticaju psihoterapeuta na osobu sa problemima (pacijent, klijent), sa ciljem da je oslobodi simptoma, oduči od patološkog načina doživljavanja i nepoželjnih obrazaca ponašanja kao i da izazove pozitivne promene u ličnosti. P. može biti površinska, simptomatska (usmerena na uklanjanje simptoma i modifikaciju ponašanja) ili dubinska, kazualna (cilj joj je promena dubinske strukture i dinamike ličnosti, kao i uklanjanje patogenih uzroka). U zavisnosti od uloge klijenta (pacijenta) u procesu lečenja, razlikuje se direktivna i nedirektivna p. Od broja istovremeno uključenih klijenata u proces lečenja p. može biti individualna i grupna. Današnja p. predstavlja skup različitih teorija i tehnika, koje su uglavnom povezane sa odgovarajućim psihološkim pravcima i školama. Najpoznatije p. su: psihoanalitička, geštalt, egsistencijalistička p., transakciona analiza, zatim klijentom usmerena terapija, bihejvior terapija, kognitivna, suportivna p., psihodrama itd. Evaluacija učinaka pojedinih vrsta p. još uvek ne daje jednoznačne i pouzdane rezultate da bi se moglo sa sigurnošću kazati koja je i zašto najbolja. Ono što je izvesno jeste da neke vrste p. daju bolje rezultate kod nekih psiholoških poremećaja, kao i da uspeh u p. u velikoj meri zavisi od ličnosti i iskustva psihoterapeuta.

PSIHOZA

Teška psihička bolest koju karakteriše gubitak osećanja realnosti, nedostatak uvida u sebe samog, depersonalizacija, halucinacije, sumanute ideje, kao i drugi teži poremećaji opažanja, mišljenja, pamćenja, nagona, emocija, interpersonalnih odnosa i nesposobnost obavljanja profesionalnih aktivnosti. P. mogu biti organske (alkoholne p., senilne p. itd.) i funkcionalne (psihogene). Prema psihoanalizi, p. ("narcističke neuroze") nastaje kao posledica duboke regresije i potpunog sloma odbrambenog sistema ega. Najpoznatije vrste p. su manijačno – depresivna p., shizofrenija, paranoja. Lečenje psihoza obično zahteva dužu medikamentoznu terapiju i psihoterapiju u nekoj od psihijatrijskih ustanova.

Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67364
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Avramova taj Ned 14 Apr 2013 - 22:49

R

RACONALNI TIP

U Jungovoj (Jung) teoriji ličnosti, tip ličnosti kod kojeg u rasuđivanju, stavovima i delanju preovladavaju racionalne funkcije (mišljenje i osećanje), kojima se saznaje ono što je opšte, apstraktno. Suprotno iracionalni tip.

RACIONALIZACIJA

1. U ekonomiji, privredi i tehnici postupak poboljšanja nekog metoda rada ili neke institucije, sistema ili organizacije da bi postao bolji, efikasniji, celishodniji, smisleniji, razumniji (npr. r. proizvodnje, r. potrošnje, r. učenja, r. obrazovanja). 2. U psihoanalizi, mehanizam odbrane u kojem se za svoje nedostojne postupke ili za pretrpljeni neuspeh naknadno traži opravdanje u društveno prihvatljivim motivima, kako bi se izbeglo osećanje stida ili manje vrednosti i očuvalo ugroženo samopoštovanje. Suština r. jeste u tome da se pravi, mada, sa stanovišta ega, neprihvatljivi i "niski" motivi vlastitog ponašanja, zamenjuju izmišljenim, ali zato prihvatljivim i "višim" motivima. Bitno je istaći da ovde nije reč o laganju i svesnom obmanjivanju, već o nesvesnoj samoobmani. Jedan vid r. je "kiselo grožđe" (neuspeh u nekoj aktivnosti opravdavamo time što to "nije bilo vredno truda"), a drugi je "sladak limun" (za ono što ne smemo, kažemo da nećemo da učinimo jer smo "isuviše plemeniti"). 3. U psihologiji pamćenja, prema F. Bartletu (Bartlett), tendencija u sećanju da se naknadno povezuje ono što je u pamćenju ostalo nepovezano ili davanje racionalnog objašnjenja onome što je nedovoljno jasno ili motiva onome što je nemotivisano. R. je izraz težnje za osmišljavanjem.

RACIONALNO

(lat. ratio = mišljenje, razum, um) Ono što pripada umu, razmu, ono što je misaono, razumno po svom poreklu ili po svojoj prirodi. R. je ono što se zasniva na pravilnom logičkom mišljenju i ispravnom zaključivanju iz datih premisa. Suprotno iracionalno, bezumno ili empirijsko, intuitivno.

RASPOLOŽENJE

Relativno slabo, sveprožimajuće i prelazno emocionalno stanje koje može, ali i ne mora da bude povezano sa spoljnim zbivanjima i situacijama (često nastaje neobjašnjivo, spontano). Ovo prijatno ili neprijatno r. daje emocionalnu boju našem celokupnom opažanju i mišljenju, tj. prožima sve naše iskustvo i ponašanje. Kada nas "obuzme" radost, tada ceo svet izgleda radostan i prozračan, a ljudi dobri, ali kada nas "uhvati" turobno, sumorno r. onda nam se isti taj svet čini mračnim, neprijatnim, a ljudi daleki i hladni. U prijatno r. svrstavaju se radost, veselost, osećanje sreće, spokojstva, a u neprijatna – depresivno, mrzovoljno, turobno, teskobno r., kojima često ne znamo pravi razlog jer se on može nalaziti u nesvesnom. Kod nekih ljudi preovladava dobro, a kod nekih rđavo r., što je povezano sa životnim iskustvom, crtama ličnosti i temperamentom. Prema K. G. Jungu (Jung), ćudljiva promena raspoloženja, neobjašnjiva "ispunjenost", "obuzetost" tugom, zlovoljom ili radošću kod muškaraca je znak da je Anima preplavila psihu.

RAZDRAŽLJIVOST

1. Sposobnost reagovanja živog organizma ili specijalizovanog organa (čula, nerava) na stimulus. 2. Podložnost lakom uzbuđivanju, preosetljivost. Ova sklonost se često susreće kod dece, histeričkih i drugih neurotičnih bolesnika.

RAZVOJ IDENTITETA

Proces sticanja identiteta odvija se, prema E. Eriksonu (Eriksonu), kroz ceo život, prolaskom ličnosti kroz genetički određene stadijume razvoja, praćenih krizama identiteta. Iz svake od njih, ukoliko prevladava krizu, osoba izlazi sa povećanim osećanjem unutrašnjeg jedinstva i sa više smisla za dobro rasuđivanje. R. Erikson je opisao kao osam stupnjeva psihosocijalnog razvoja ličnosti. Svakom od tih stupnjeva odgovara određeni osnovni kvalitet ega, njegova snaga i određena "vrlina". Prvi stupanj je sticanje osnovnog poverenja (naspram nepoverenja), drugi sticanje autonomije (naspram stida i sumnje), treći, inicijative (naspram osećanja krivice), četvrti je marljivost (naspram osećanja manje vrednosti), peti je oformljenje identiteta (naspram konfuzije identiteta), šesti intimnost (naspram izdvojenosti), sedmi, stvaralaštvo (naspram zastoja) i poslednji, osmi, integritet (naspram očajanja). Ovih osam stadijuma Erikson je opisao u svojim delima Detinjstvo i društvo (1950, 1963), Identitet: mladost i krize (1968) i Uviđanje i odgovornost (1964).

RAZVOJ LIČNOSTI

Složen proces progresivnog menjanja i usložnjavanja ličnosti, od prvih dana po rođenju pa sve do zrelosti, ili do kraja života. R. l. obuhvata postupan proces nastanka i uobličavanja ličnosti, u sukcesivnom nizu diferenciranja i integrisanja psihičkog života na sve višem nivou. R. l. određen je nasleđem, sredinom i ličnom aktivnošću, kao i interakcijom na sva tri faktora. Mnogi teoretičari na različite načine obajšnjavaju samu prirodu razvoja i ne slažu se u tome da li je r. l. kontinuiran ili diskontinuiran proces, da li je rano detinjstvo presudno za kasniji razvoj, koliki je uticaj sociokulturnih činilaca itd. S. Frojd (Freud), K. G. Jung (Jung), E. H. Erikson (Erikson), G. V. Olport (Allport) i drugi teoretičari smatraju da ličnost, tokom razvoja, prolazi kroz kvalitativno različite stadijume, dok B. F. Skiner (Skinner) i drugi bihejvioristi smatraju da je r. l. isključivo kvantitativan i kontinuiran proces. Psihoanalitičke teorije kao glavne mehanizme razvoja ističu identifikaciju i sublimaciju, bihejviorističke teorije mehanizme klasičnog, operantnog i vikarijskog uslovljavanja, a humanističke samoaktualizaciju i funkcionalnu autonomiju. Pojedini teoretičari naglašavaju razvoj nagona, posebno psihoseksualni razvoj (Frojd, M. Klajn), drugi razvoj identiteta (Erikson), treći razvoj samosvesti (Olport), četvrti razvoj karaktera (From), peti razvoj celovitosti ličnosti (Jung), šesti razvoj motiva samoaktualizacije (Maslov) itd. Cilj razvoja je, na različite načine definisana, dobro integrisana, socijalizovana, zrela ličnost (genitalni, produktivni karakter, autentična, celovita, samoaktualizovana ličnost itd.).

REAKTIVNA DEPRESIJA

Za razliku od endogene, r. d. je depresija direktno izazvana nekim bolnim, traumatičnim događajem (npr. bankrot, smrt bliske osobe, teška bolest itd.) i nastaje vrlo brzo posle njega. Osećanje tuge, očajanja, beznađa kod r. d. najjače je uveče, dok je kod tipične depresije ovo osećanje najsnažnije ujutru.

REAKTIVNA NEUROZA

Neurotični poremećaj, najčešće u vidu anksioznosti, uznemirenosti, nesanice, rasejanosti, razdražljivosti ili neke psihosomatske bolesti, nastao kao odgovor na neku stresogenu situaciju i može spontano nestati. Nekada je, međutim, potrebna psihoterapija, kao i kod "pravih" neuroza.

REAKTIVNA PSIHOZA

Težak duševni poremećaj nastao kao neposredna reakcija na određeni stresogeni događaj (npr. tortura, silovanje, porođaj, davljenje, razvod) ili snažan patogeni pritisak socijalne sredine (stigmatiziranje, ostrakizam) i u razumljivoj je psihološkoj vezi s ovim nepovoljnim okolnostima. R.p. je, u pogledu etiologije, na suprotnom kraju od endogene psihoze, mada valja imati u vidu da je svaka psihoza u izvesnoj meri reaktivna. Od r.p. najčešće su depresija, zatim paranoja i shizofrenija.

REALNOST

Sveukupnost onoga što stvarno postoji, nasuprot onome što postoji samo u mislima, mašti i plod je čovekovih želja ili strahova. U psihologiji se naglašava značaj subjektivne psihičke r. koja značajno, nekada čak i više, utiče na čovekovo ponašanje od tzv. objektivne r. U početku svog razvoja dete ne poznaje r., već je postepeno shvata, odnosno konstruiše u skladu sa svojim saznanjima, mogućnostima, a dok je još malo, ono meša objektivnu i subjektivnu r. Tek postepeno u svom ponašanju i mišljenju ono počinje da se vlada po principu realnosti. Jedan od važnih simptoma psihoze jeste gubitak kontakta sa r.

REFERENTNI OKVIR

Širi sistem pojmova, propozicija, stavova, normi ili standarda na koji se, često nesvesno, oslanja ili poziva onaj ko procenjuje ili tumači neku pojavu, svojstvo, predmet ili ličnost. Recimo, ako procenjujemo dužinu jednog konkretnog automobila, onda ga upoređujemo sa našim implicitnim standardom koga čine prosečno dugačka kola koja svakodnevno susrećemo npr. u Srbiji. Ako, pak, odemu u SAD, gde su kola znatno veća, onda nam ista kola, koja smo ranije procenili kao srednje dugačka, mogu izgledati mala, jer se promenio r. o. Rezultat dobijen na testu inteligencije mora se, prilikom njegove interpretacije, staviti u odgovarajući širi kontekst. Ako tumačimo skor na testu inteligencije nekog dečaka, moramo ga porediti sa skorovima koji dobijaju dečaci njegovog uzrasta, obrazovnog sloja i mesta stanovanja. Smeštanjem datog testovnog postignuća u relevantan niz mera, koji predstavlja r. o., može se adekvatno proceniti stepen razvijenosti inteligencije ovog dečaka.

RELIGIJA

(lat. religio od religare = povezati) Složen i zaokružen sistem verovanja, predstava, simbola, dogmi i obreda usmerenih na komunikaciju sa onostranom, transcendentnom stvarnošću, u čijem je središtu apsolutno, natprirodno i svemoćno biće – Bog. R. pruža čoveku odgovor na pitanje o poreklu vaseljene i o njegovom mestu i zadatku u njoj. Ona mu pruža da nađe put spasenja i obećava mu da će, bude li se pridržavao religijskih pravila njegova duša zadobiti večitu i savršenu egzistenciju posle smrti. R. sistemi imaju svoj razvoj od magije, totemizma i animizma, preko politeizma do monoteizma, kao najvišeg stupnja. Sociologija r. istražuje društvene funkcije r. kao što su očuvanje integriteta grupe i učvršćivanje solidarnosti njenih članova. Psihološka disciplina koja istražuje psihološke osnove i funkcije r. naziva se psihologija religije.

REMISIJA

(lat. remissio = vraćanje, oproštaj) 1. U pravu, ukidanje neke zabrane ili opraštanje kazne. 2. U psihologiji i psihijatriji, spontano i prolazno slabljenje ili gubljenje simptoma duševne bolesti, period u kojem se bolesnik oseća dobro i zdravo, kao pre bolesti.

ALKOHOLIČAR

Osoba kod koje se, usled prkomrnog i hroničnog konzumiranja alkoholnih pića, stvorila psihološka i fiziološka zavisnot od alkohola sa štetnim posledicama po psihofizičko zdravlje, ekonomsko stanje, kao i po njeno moralno i socijalno ponašanje.

RESOCIJALIZACIJA

Planski i sistematski programiran proces korigovanja društveno neprilagođenih stavova, uverenja, sistema vrednosti, i antisocijalnog ponašanja kod osobe gde je proces socijalizacije bio neuspešan. Cilj r. je integrisanje ili ponovo integrisanje pojedinaca sa problemima u ponašanju (prestupnici, narkomani, prostitutke i sl.) u društvenu sredinu. Postoje raznovrsni programi tretmana i postupci r. koji se primenjuju u specijalizovanim zatvorenim institucijama (zatvorima, domovima, bolnicama) ili van njih (porodični smeštaj).

RODITELJ

Prema E. Bernu (Berne), psihičko stanje u kojem osoba oseća, misli i reaguje upravo onako kako je to činio nekada jedan od njegovih roditelja. U ego-stanju R. jednim delom se nalaze verna sećanja na ponašanje stvarnih roditelja, a drugim doživljaj roditeljskih figura. Kada je R. aktivan u nekoj ličnosti, tada on šalje poruku tipa TREBA ili MORA. Obrasci ponašanja i doživljavanja R. su spoljni, socijalno programirani (za razliku od onih kod Deteta), pa se mogu nazvati "eksteropsihom". Osoba koja se nalazi u ego-stanju R. prepoznaje se po tome što ima ukočeno i nadmeno držanje tela, strog izraz lica, a pokreti ruke i pogled su zapovednički. R. ima značajnu ulogu u vaspitanju dece i pomaže pojedincu da mnoge svakodnevne odluke donosi rutinski. Sa stanovišta funkcionalne analize, razlikuju se Negujući/Prirodni R. (blag ton, prijateljski izraz lica, ohrabrivanje, podrška, razumevanje, zaštita) i Kritički R. (strog, naredbodavni ton, neprestano podučavanje, kritikovanje i kontrolisanje Deteta).

RUKOVOĐENJE

Oblik upravljanja grupom u kojem osoba koja ima najveću društvenu moć (vođa); sama ili u saradnji sa drugim članovima grupe učestvuje u donošenju grupnih odluka, kako bi što uspešnije ostvarila ciljeve grupe i/ili što bolje zadovoljila potrebe članova. Postoji više tipova rukovođenja.

Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67364
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Avramova taj Pet 7 Feb 2014 - 21:13

S

SAMOAKTUALIZOVANA LIČNOST


Po A. H. Maslovu (Maslow), osoba koja je u punoj meri ostvarila svoje inherentne potencijale i sposobnosti. Na osnovu analize istorijskih ličnosti (državnika, naučnika, umetnika itd.) i istraživanja nekih savremenika, za koje se pretpostavlja da predstavljaju najbolje pripadnike ljudske vrste, Maslov je izdvojio petnaestak crta ličnosti i odlika koji čine sindrom zrele ili s. l. To su: realističko opažanje stvarnosti; prihvatanje sebe i drugih onakvih kakvi jesu; spontanost u ponašanju; usredsređenost pre na problem nego na sebe samog; potreba za povlačenjem; autonomnost mišljenja; stalna svežina doživljavanja; vrhunski doživljaji; osećanje zajedništva i identifikacija sa čovečanstvom; prisni emocionalni odnos sa malim brojem odabranih; demokratska struktura karaktera; etička izvesnost; dobronamerni smisao za humor; kreativnost; otpor enkulturaciji.

SAMOIDEALIZACIJA

U teoriji K. Hornaj (Hornay), postupak "rešenja" neurotičkog konflikta koji se sastoji u preuveličavanju sopstvenih dobrih osobina i minimiziranju loših. Neurotičar pokušava svoj konflikt da reši tako što stvara idealnu sliku o sebi u kojoj protivrečne težnje tobož nestaju, a onda počinje da veruje da je on upravo onakav kakav bi želeo da bude. Samoidealizacija je mehanizam koji se stvara i održava idealno ja. Ovim mehanizmom postojeći konflikt ne samo da se ne rešava stvarno, nego se još više produbljuje, što izaziva strepnju, nezadovoljstvo i još veću zavisnost od drugih ljudi i njihovog mišljenja.

SAMOIZRAŽAVANJE

Svesno ili nesvesno, voljno ili nevoljno ispoljavanje sopstvenih osećanja, namera, sklonosti i vrednosti na verbalan ili neverbalan način.

SAMOKAŽNJAVANJE

Jedan od vidova zagonetnog iracionalnog ponašanja prema sebi samom, manifestovano u širokom rasponu: od blagog samoprekorevanja, osećanja manje vrednosti, preko teških samooptuživanja kod melanholije, mazohističkog ponašanja, samoozleda kod neuroza sudbine, pa sve do samoubistva. S. je, prema psihoanalizi, iracionalno samo sa stanovišta racionalnog ega, ali postaje razumljivo onda kada se posmatra sa stanovišta super-ega koji kažnjava i time zadovoljava nesvesnu potrebu za kaznom. Sa S. Frojdovim (Freud) uvođenjem nagona smrti, s. se tumači kao izdanak nagona za autodestrukcijom.

SAMOKONTROLA

Sposobnost uspešne kontrole sopstvenih nagonskih impulsa, afekata i strasti. Razvijena s. predstavlja znak snage ega i odliku zrele ličnosti.

SAMOKRITIČNOST

Objektivan odnos prema sebi, svojim motivima, osobinama i sposobnostima, koji uključuje kritički odnos prema ličnim slabostima i manama. Ova osobina ličnosti je povezana sa sposobnošću samouviđanja i sa emocionalnom i intelektualnom zrelošću. Osoba koja poseduje s. nije sklona samoobmani.

SAMOLJUBLJE

Nekritičko obožavanje sebe samog, samozaljubljenost. S. se razlikuje od egoizma, kojem je cilj korist, a ne zadovoljenje sujete. Prema E. Fromu (Fromm), ljubav prema sebi nije isto što i s., jer čovek koji voli sebe dobro sebe poznaje i u stanju je da voli druge ljude. Naprotiv, ličnost kod koje je razvijeno s. ne poznaje sebe, svoje autentično ja, nije u stanju da voli ni druge ni sebe, već je zaljubljena u svoju idealizovanu sliku, a drugi ljudi su mu potrebni samo da bi ga obožavali i hranili s. U psihoanalizi, ovom pojmu delimično odgovara pojam narcizma.

SAMOOBMANA

Nesvesno samozavaravanje, obmanjivanje sebe samog u pogledu pravih motiva svoje delatnosti i osobina (neuviđanje svojih rđavih impulsa, želja i sklonosti i viđenje sebe samog isključivo u pozitivnom svetlu). S. u psihoanalitičkom žargonu odgovaraju mehanizmi odbrane. Zdravi, a naročito bolesni pojedinci štite i neguju svoje s., tako da ih je teško osloboditi ovih iluzija o sebi i sopstvenim tobožnjim vrednostima i vrlinama, pošto ih snažni emocionalni otpori ometaju da vide pravu i, ujedno, neprijatnu istinu o sebi. Suprotnost s. je samouviđanje.

SAMOOPTUŽIVANJE

Opravdano ili neopravdano osuđivanje sopstvenih postupaka ili misli i namera. Nerealno i preterano s. javlja se kao simptom depresije i melanholije. Psihoanalitičari smatraju da ove patološke, iracionalne samooptužbe bolesnika potiču od preterano strogog superega koji se postavlja kao nemilosrdan sudija u odnosu na slab ego.

SAMOPONIŽAVANJE

Javno ili skriveno unižavanje sebe samog. S. može biti manifestacija moralnog mazohizma ili simptom depresije, a nastaje usled osećanja krivice. Mazohista nalazi zadovoljstvo u svojoj moralnoj degradaciji.

SAMOPOŠTOVANJE

Stav prema sopstvenom ja, odnosno, prema sebi samome, koji uključuje vrednovanje. S. je jedan od bitnih aspekata svesti o sebi koji počinje da se razvija već od 2 – 3. godine života, kada za dete počinju da bivaju važne pohvale i pokude roditelja. Kasnije, s. zavisi od toga da li je ponašanje i mišljenje pojedinca u skladu sa sopstvenim, usvojenim standardima ponašanja i moralnim normama. Očuvanje s. je vrlo bitno za održavanje emocionalne stabilnosti i mentalne ravnoteže. Ličnost se često, da bi očuvala s., koristi mehanizmima odbrane.

SAMOPOTVRĐIVANJE

Svaki postupak ili mentalni proces koji doprinosi potvrđivanju, afirmaciji vlastitih osobina, mogućnosti, potreba, vrednosti i sposobnosti, najkraće, vlastitog ja, pred samim sobom i pred ljudima do kojih nam je stalo. U ontogenezi se rano javlja, i tokom celog života potreba za samopotvrđivanjem ima važnu ulogu.

SAMOPOUZDANJE

Crta ličnosti ispoljena kao sigurnost u sebe samog i svoje sposobnosti. Koliko će čovek imati poverenje u sebe i vlastite mogućnosti, zavisi od njegovog životnog iskustva i njegove relativne uspešnosti u rešavanju osnovnih životnih pitanja (ljubav, brak, profesija, društveni položaj itd.). Ukoliko pojedinac više uspeva u svojim namerama, ukoliko ga drugi više priznaju i poštuju, utoliko će i njegovo s. biti veće, i obrnuto, što više doživljava neuspehe i osudu okoline, to mu je s. slabije. Sinonim samouverenost.

SAMORAZVOJ

Spontani, autohtoni razvoj, određen organizmu imanentnim snagama, a ne spoljašnjim uticajima. S. ličnosti podrazumeva da se psihičke strukture i funkcije diferenciraju i usložnjavaju prevashodno putem mehanizama autoregulacije. Teorija samoaktualizacije i, opštije, model biljke konceptualizuju psihički razvoj kao s.

SANGVINIČAN TEMPERAMENT

(lat. sanguis= krv) Jedna od četiri tipa u klasičnoj tipologiji temperamenta; odlikuje se brzim, ali slabim i kratkotrajnim emocionalnim reakcijama. Osoba koja ima s.t. često se i lako uzbuđuje, lako menja raspoloženje, uglavnom je optimista, sklona vedrom raspoloženju. Prema Hipokratu i Galenu, organsku osnovu ovog tipa predstavlja dominacija krvi u telesnim sokovima. U Pavlovljevoj tipologiji, s.t. odgovara živahni tip funkcionisanja nervnog sistema.

SAVEST

1.U filozofiji (etici) ili u teologiji, ljudskoj prirodi inherentna sposobnost ili od Boga dat dar moralnog prosuđivanja vlastitih postupaka i misli. Dela i pomisli koja s. pozitivno vrednuje doživljavaju se kao dobra ili vrla, a ona negativno vrednovana kao rđava ili grešna. 2. U socijalnoj psihologiji, lični etički sistem (moralna svest) formiran u procesu socijalizacije (putem socijalnog učenja), sačinjen od usvojenih moralnih načela, normi, vrednosti i pravila o tome šta je dobro/zlo, a šta je pravedno/nepravedno. 3. U psihoanalizi, jedna od funkcija superega. S. se postavlja iznad ega i sudi mu za rđave i dobre namere i postupke, kažnjava ga i nagrađuje. Ako pojedinac izvrši ili samo poželi zlo delo, onda ga ona strogo kažnjava prekorima i osećajem krivice (strahom od savesti), a ako učini dobro delo, javlja se osećanje ponosa. Ovaj "unutrašnji sudija" nastaje usled straha od kastracije, internalizacijom zabrana, tako da sada on osuđuje, preti i svirepo kažnjava ego, baš kao što su to ranije roditelji činili sa svojim detetom, kaže S.Frojd (Freud). 4. U humanističkoj psihologiji, "unutrašnji glas" našeg pravog ja koji nam zabranjuje da činimo sve ono što ometa naš spontani razvoj ka zrelosti i autentičnosti, i savetuje da se vladamo po zakonima svoje unutrašnje prirode i budemo "ono što jesmo". E.From (Fromm) razlikuje autoritarnu s. (koja se poput super-ega formira nagrađivanjem i kažnjavanjem) i humanističku s. (koja je unutrašnji regulator našeg autentičnog ja).

SAVETNIK

Naziv za poseban tip psihoterapeuta koji vodi proces savetovanja (nedirektivne terapije). S. je stručna osoba (klinički psiholog, psihijatar, socijalni radnik) koja ume da uspostavi dobar odnos sa klijentom koga bezuslovno prihvata i poštuje kao ličnost. U Rodžersovoj (Rogers) klijentom usmerenoj terapiji, savetnik se služi tehnikom refleksije da pomogne osobi sa problemom koja traži psihološku pomoć da dođe do svoje autentične ličnosti, onosno da postane osoba koja dobro funkcioniše. S. treba pažljivo da sluša, da razume i ume da pokaže da razume osećanja i doživljaje svog klijenta.

SAVETOVANJE

1. Davanje pomoći u vidu stručnog saveta (uputstva, preporuke, sugestije, recepta) osobi koja ima neki problem (učenik, službenik, bračni partner, narkoman itd.). U ovom, klasičnom smislu, s. se primenjuje u pravu, pedagogiji, medicini, psihologiji rada i kliničkoj psihologiji i drugim disciplinama. U psihoterapiji, direktivno ili psihološko savetovanje. 2. U savremenoj kliničkoj psihologiji, osobena vrsta pružanja psihološke pomoći koja se razvila u opoziciji prema klasičnoj psihoterapiji (u kojoj je strogo asimetričan odnos terapeuta i pacijenta: prvi je moćan, stručan, dominantan u procesu lečenja, a drugi je slab, zavisan i pasivan). U s. ne postoji hijerarhijski odnos između savetnika i klijenta, već ljudski odnos međusobnog uvažavanja dve ravnopravne osobe. Najpoznatiji vid s. je klijentom usmerena terapija. Tehnički termin "s." (eng.counseling) označava postupak koji se suštinski razlikuje od psihološkog savetovanja, pošto ovo s. ne samo da podrazumeva davanje saveta klijentu, već upravo to sistematski izbegava i nastoji da klijent sam dođe do uvida i rešenja svog problema.

SAZREVANJE

Aspekt procesa telesnog i/ili psihičkog razvoja, a biološki, hereditarno je određen. Tokom procesa s. ostvaruje se, u skladu sa dostignutim uzrastom, nasledno date psihofizičke dispozicije organizma koji se razvija. Prenatalni razvoj ljudske jedinke, njen rast, usložnjavanje i integracija pojedinih elemenata organskih struktura (mišićni, nervni, endokrini sistem i sl.), javljanje posebnih karakteristika vrste ( uspravan hod, inteligentno ponašanje itd.), polnih odlika – rezultat je s., za razliku od drugih, koje su proizvod sticanja ili učenja. Čovekov psihofizički rast i razvoj u najvećoj meri je rezultat interakcije procesa učenja i s. Da bi moglo da dođe do učenja izvesnih veština ili sticanja odeđenih znanja, potrebno je s., ali samo s. uslovljeno je procesom učenja (up.zona proksimalnog razvoja). Krajnji rezultat procesa s. je telesna, psihoseksualna, intelektualna, moralna, emocionalna i socijalna zrelost jedinke.

SHIZOFRENIJA

(grč. shizo=cepam, razdvajam i fren, gen. frenos=duša, duh) Teška duševna bolest koju karakterišu dubok nesklad između mišljenja i afekata, apsurdne ideje, halucinacije, odsustvo logike u rasuđivanju, ravnodušan odnos prema stvarnosti, povlačenje u sebe, autističko mišljenje i bizarni simptomi. Ovu nozološku jedinicu u psihijatriju je uveo E. Krepelin (Kraepelin) pod nazivom dementia praecox, što znači "rano ludilo" ( jer je verovao da se uvek javlja u mladalačkom dobu i završava demencijom). Sam termin (shizofrenija) uvodi 1911. švajcarski psihijatar E.Blojler (Bleuler) koji smatra da ova bolest nije isključivo vezana za mladalačko doba i da se ne završava nužno demencijom, već da je za nju karakteristično i bitno pre svega "cepanje različitih psihičkih funkcija". S.Frojd (Freud) je smatrao da je adekvatniji naziv za s. izraz parafrenija. Prema psihoanalizi, shizofreničar se povukao iz spoljnjeg sveta jer je pretrpeo duboku regresiju na narcistički stadijum. U prvoj fazi s. dolazi do raspadanja strukture ega, praćenog osećanjem depersonalizacije, derealizacije. kao i karakterističnim fantazmima o uništenju sveta i fiksnim idejama veličine. U drugoj fazi dolazi do pokušaja obnavljanja i samoizlečenja, restitucije, koju prate halucinacije, sumanute ideje o spasavanju sveta, tipični snovi itd. U stereotipijama i bizarnom ponašanju shizofrenih bolesnika mogu se raspoznati namere pune smisla, koje nisu mogle ostvariti, pa su ostale na pola puta kao svedočanstvo dezintegracije funkcija ega i duboke motorne regresije. Vrste s. su hebefrena, katatona, paranoidna i shizofrenija simpleks.

SHIZOFRENO MIŠLJENJE

Primitivno, prekonceptualno, autističko, asocijativno mišljenje karakteristično za shizofreniju. S.m. je nelogično, nerealistično, krajnje subjektivno, hermetično, prepuno nerazumljivog simbolizma i bizarnih asocijacija. Prema psihoanalitičarima, ovaj način mišljenja nastaje usled neke teške frustracije ili traume koja je dovela do pada mentalnog funkcionisanja sa principa realnosti na princip zadovoljstva, što vodi regresiji sa logičkog na nivo prelogičkog i magijskog mišljenja.

SHIZOIDNA LIČNOST

Sklop crta koji obrazuje specifičan poremećaj ličnosti u kojem dominiraju naglašena intravertnost, autizam, narcisoidnost, emocionalna tupost i ravnodušnost. S.l. ima probleme u socijalnom okruženju, lako se zapaža njeno upadljivo ponašanje, pa su poznate kao ekscentrici, osobenjaci i čudaci. Dominantne crte karaktera s.l. su: povećana narcisoidnost, precenjivanje sebe samog, emocionalna hladnoća, povučenost, autističko i nesocijalno ponašanje. Takve osobe mogu imati velikog uspeha na određenom polju, u profesionalnoj aktivnosti za koju su se specijalizovali. U neskladu sa njihovim velikim intelektualnim i profesionalnim uspehom je njihov nerazvijen, zakržljali psihoseksualni, emocionalni i socijalni život.

SHIZOIDNO–PARANOIDNA POZICIJA

Pojam Melanije Klajn (Klein) koji označava stadijum odnosa prema objektu u prvoj polovini prve godine života deteta, kada se uspostavlja odnos sa parcijalnim objektom (majčine grudi). Mehanizam projektivne identifikacije odojče na majčine grudi projektuje svoje libidinalne i agresivne nagone i fantazme, pa ih podvaja na dobre i rđave. Introjekcijom razdvojenog, dobrog i rđavog objekta, dolazi do unutrašnjeg rascepa u samom egu. Rđavi objekt kod deteta izaziva snažan strah od proganjanja i uništenja. Ukoliko je ovaj strah jači, ono se utoliko više fiksira na shizoidno-paranoidnu poziciju, što stvara mogućnost regesije u daljem razvoju i otvara put ka poremećaju u vidu paranoje ili shizofrenije. U toku normalnog razvoja smanjuju se strah i unutrašnja podvojenost, što omogućava detetu da napreduje do depresivne pozicije.

SHIZOTIMNI TIP

Jedan od tipova ličnosti u normalnoj populaciji koji, prema Krečmerovoj tipologiji, ima sklonost ka shizoidnom ponašanju, a odlikuje ga sindrom crta: povučenost, zatvorenost, emocionalna hladnoća i distanciranost u interpersonalnim odnosima, asketizam, individualizam, lična preosetljivost, sklonost ironiji, fanatizmu itd. Po E. Krečmeru (Kretschmer), ljudi koji pripadaju s.t. podsećaju na visokom ogradom dobro zaštićene vile sa glatkom, hladnom mermernom fasadom i spuštenim roletnama koje brižljivo skrivaju ono što se zbiva unutra. Ovaj tip ličnosti je povezan sa leptosomnim ili asentičkim tipom telesne građe.

SKRIPT

U transakcionoj analizi, pretežno nesvesni životni plan ili tekući proram, utemeljen na izvesnoj iracionalnoj odluci donetoj još u detinjstvu, koju prećutno sugerišu, podržavaju i učvršćuju roditelji, i po kojem se prisilno vlada odrasla osoba u svim važnim trenucima svog života, umesto po pravilima i zahtevima razuma. S. ili scenario je razrađen plan koji predstavlja odgovor na pitanje: "Šta ćeš da uradiš sa svojim životom?" U zavisnosti od usvojenog scenarija, osoba može da izabere svoju životnu ulogu "Mučitelja", "Žrtve" ili "Spasitelja". Pojedine igre deo su životnog s. koji, kao i u antičkoj tragediji, ima uvod, zaplet, kulminaciju i tragičan kraj junaka i prokletstvo koje ovaj mora da nosi (samo što ono nije delo bogova već roditelja, koji detetu usađuju destruktivne poruke). U načelu, postoje dva tipa žiotnog s.: "gubitnički" i "pobednički".

SLIKA O SEBI

(engl. self-image) Predstava o sebi samome. To je vlastiti fiktivni lik, kakvim pojedinac zamišlja sebe, kakav bi želeo da bude i kakav veruje da jeste. S.os. se postepeno izgrađuje, počev od ranog detinjstva (4-5. godina), pod uticajem očekivanja, mišljenja i procena drugih, značajnih ljudi o nama samima. Ova slika se, po pravilu, znatno razlikuje od osobe kakva ona stvarno jeste (bilo da pojedinac sebe precenjuje, idealizuje ili potcenjuje, omalovažava). Bez obzira kakva ona bila, pozitivna ili negativna, ta slika bitno određuje naša osećanja, mišljenje, stavove i ponašanje. Ukoliko se javi pretnja koja ugrožava izgrađenu pozitivnu s.os., osoba tada nesvesno aktivira mehanizme odrane kako bi očuvala samopoštovanje. A kada osoba ima nepovoljnu s.os., kada ima snažno osećanje niže vrednosti, onda često postaje depresivna, sklona alkoholizmu, narkomaniji i pestupničkom ponašanju, čime još više pogoršava lošu predstavu o sebi.

SOCIJALIZACIJA

(nlat. socialisatio=podruštvljavanje, učiniti društvenim) 1.U humanističkim naukama, društveni proces modelovanja socijalno poželjne ili tipične ličnosti. 2. U socijalnoj psihologiji, složen i slojevit fenomen formiranja ljudske jedinke pod uticajem socijalne sredine, gde se biološki nemoćna i nezrela jedinka ( ali sa ogromnim razvojnim potencijalom) transformiše u ličnost odraslog pripadnika društvene zajednice (socijalno, humano, kulturno i moralno biće). Prema N.Rotu, izvori socijalizacije (društvo i kultura) određuju ciljeve i postavljaju standarde s., a neposredni vršioci ili agensi s. (npr. porodica, škola, vršnjaci itd.) su njihovi prenosioci pomoću kojih se ostvaruju propisane norme i ciljevi. Jedan od glavnih problema s. jeste način na koji se društveni ciljevi, zabrane i standardi internalizuju, tj. postaju unutrašnji propisi i lične norme. Socijalni psiholozi taj problem razmatraju kao pitanje procesa i mehanizama s., onosno kao problem različitih oblika socijalnog učenja (npr. učenje potkrepljenjem, učenje po modelu, učenje uviđanjem itd.) gde jedinka stiče društveno poželjne obrasce ponašanja. Rezultat procesa s. je zrelo, odgovorno, društveno i osobeno ljudsko biće koje je razvilo univerzalne ljudske sposobnosti i funkcije (simbolička funkcija, logičko mišljenje, imaginacija itd.), usvojilo važeće standarde, tipične obrasce ponašanja i sistem vrednosti svoje socio-kulturne sredine i izgradilo i jedinstvenu organizaciju osobina ličnosti (lične preferencije, stavove, crte ličnosti). Proces s. traje celog života. Danas psiholozi razlikuju primarnu od sekundarne s., a neki govore i o "tercijarnoj" (u starosti). U procesu s. jedinka usvaja ne samo oblike prosocijalnog ponašanja, već i neke vidove antisocijalnog ponašanja. S. se razlikuje od srodnih pojava akulturacije i konformiranja. 3. U sociologiji, proces podruštvljavanja svojine, vaspitanja, upravljanja preduzećem i sl., tj. stavljanja pod društvenu kontrolu onoga što je bilo privatno.

ANTISOCIJALNA LIČNOST

Struktura Ličnosti koja stoji u osnovi različitih vidova bezobzirnog i nasilničkog interpersonalnog i socijalnog ponašanja. Kod a.l. je oštećeno formiranje savesti, nedostaju joj unutrašnji regulatori društvenog i moralnog ponašanja, neodgovorna je, nema osećanje krivice i kajanja. Oštećeno je, takođe, i formiranje principa realnosti, tako da a.l. poput deteta nastoje da odmah i u potpunosti zadovolje svoje nagonske impulse. Ovakvim osobama, osim toga, nedostaju i osećanja simpatije i samilosti jer kao deca nisu bila u stanju da se identifikuju sa važnim osobama. Usled svih tih nedostataka, asocijalni pojedinci su skloni nepoštovanju i kršenju socijalnih normi, agresivnom ponašanju, bezrazložnoj destruktivnosti, silovanju, incestnim odnosima, uživaju u surovosti i okrutnom mučenju slabih i nemoćnih itd.

SOCIJALNA FOBIJA

Nerazuman, preteran strah od ulaska u društvo (male neformalne grupe), od javnog nastupa (pred publikom), pa čak i od samog prisustva i pogleda drugih ljudi. Posebno može biti intenzivan strah od neposrednog dodira sa drugim ljudima, od kontakta licem u lice, oči u oči. S.f. se obično javlja u adolescenciji, kada društvo vršnjaka i osobe suprotnog pola dobijaju izuzetan značaj. Ove fobije mogu biti monosimptomske, jednostavne (npr.strah od javnog pokazivanja, upoznavanja sa osobama suprotnog pola, govora pred autoritetom ili publikom) ili polisimptomske, difuzne (strah od raznovrsnih socijalnih situacija). S.f. može da dovede do gotovo potpune socijalne izolacije, odnosno do zatvaranja takve osobe u krug sopstvene porodice, gde se jedino oseća sigurno. Takva osoba se boji da će prilikom upoznavanja s drugim ljudima oni primetiti da joj se znoje ruke, da joj drhti glas ili da se lako zacrveni, te zato, usled straha od javljanja ovih simptoma, kao da su oni uzrok fobije, izbegava svako novo društvo. Intenzitet s.f. može varirati od blage zebnje i nelagodnosti do paničnog straha pri samoj pomisli na izlazak među ljude. Poreklo s.f. često je u osećanju nesigurnosti, inferiornosti, stida, osećaja krivice ili u potisnutim agresivnim i egzibicionističkim težnjama. Od s.f. pati negde oko 1-3% ljudi u opštoj populaciji, približno isto kod oba pola. Među alkoholičarima ovaj procenat ljudi koji imaju s.f. je devet puta veći.

SOCIJALNA INTELIGENCIJA

Prema američkom psihologu E.L. Torndajku (Thorndike), koji je među prvima (tridesetih godina 20.veka) ukazao na ovaj poseban vid inteligencije, sposobnost da se razumeju drugi ljudi i da se "mudro reaguje i inerpersonalnim odnosima". Ta sposobnost je veoma važna za svakodnevni život, uspešno obavljanje profesionalne delatnosti i društveno prilagođavanje. Savremeni psiholozi (H.Gardner, P.Salovej i dr.), na osnovu istraživanja obavljenih devedestih godina 20.veka, smatraju da s.i. ili "interpersonalna inteligencija" obuhvata više međusobno povezanih sposobnosti: emocionalna osetljivost (sposobnost prepoznavanja osećanja i želja drugih ljudi), socijalna analitičnost (sposobnost pronicanja u suštinu društvenih situacija i motiva ljudskih postupaka), dobra samokontrola (uspešno vladanje sopstvenim afektima i strastima), socijabilnost (sposobnost lakog uspostavljanja međuljudskih odnosa), tolerancija i socijalna adaptabilnost (sposobnost uvažavanja drugačijeg gledišta i uspešnog rešavanja interpersonalnih sukoba), dominantnost (sposobnost vođenja i uspešnog upravljanja) itd. Razvijena s.i. je neophodna za uspešan rad menadžera, političara, psihologa, psihoterapeuta, advokata i drugih koji su upućeni na rešavanje problema pojedinaca i grupa ljudi. S.i. se razlikuje od apstraktne inteligencije, koja se najčešće meri testovima inteligencije.

SOCIJALNA IZOLACIJA

Dobrovoljno ili prinudno izdvajanje iz socijalne sredine i prekid kontakata sa drugim ljudima. Ovo izdvajanje može biti bog unutrašnjih, psiholoških razloga (stid, osećanje krivice, osećanje manje vrednosti, nepoverljivost) ili situacionih uzroka (rat, brodolom, zatvor). Normalan čovek izuzetno teško podnosi s.i. (zato je zatvorska kazna najteža), što pokazuju i eksperimenti socijalnih psihologa. Od pet dobrovoljaca u eksperimentu S.Šahtera (Schachter), samo jedan je izdržao u uslovima s.i. (prostorija bez prozora, radija i uobičajne komunikacije sa spoljnim svetom) punih osam dana, dok su ostala tri napustila eksperiment posle dva dana, a jedan je odmah odustao još prvog dana (posle svega dva časa).

SOCIJALNA KONTROLA

Društvena regulacija ponašanja, stavova i mišljenja pripadnika jedne socijalne zajednice vaspitanjem, obrazovanjem, socijalnim pritiskom i institucionalnim delovanjem državnih organa (pravosudni sistem, policija, sistem kaznenih mera itd.).

APSTRAKTNO MIŠLJENJE

Vrsta mišljenja koja se odlikuje time da visoko nadilazi perceptivni nivo i konkretne pojave i da operiše apstraktnim simbolima. Razlikuje se od konkretnog mišljenja.

STID

1.Osećanje nelagodnosti koje se javlja kao reakcija na situaciju kada pojedinac svojim izgledom, ponašanjem ili kazivanjem učini da ga drugi opaze kao nedostojnog, manje vrednog, ali i kada on sebe samog ili neki svoj postupak oceni takvim. S. je anticipacija prekora, moralne osude, prezira ili ismejavanja okoline. Na planu ponašanja, s. se ispoljava crvenilom u licu, oborenim pogledom, skrušenom držanju i pognutom glavom. Ovo osećanje, koje spada u emocije vezane za samoocenu, igra važnu ulogu u razvoju svesti o sebi. 2. U psihoanalizi, osećanje koje predstavlja jedan od važnih motiva odbrane ega. S. se suprotstavlja seksualnim impulsima. Dete, pre perioda latencije, ne poznaje s., osećanje koje se razvija tek posle 5-6 godine, kao duševna brana nagonima. Tek pod uticajem spoljašnjih roditeljskih zabrana, strah od odbacivanja, stvaranjem super-ega, preobražava se u unutrašnje osećanje s. Obrazovanjem ego-ideala, svaka delatnost ili pomisao koja je u neskladu sa usvojenim idealima izaziva osećanje postiđenosti. Razlikuje se od osećanja krivice. Suprotno ponos.

STRAH

Primarna emocija koju odlikuje snažno neprijatno uzbuđenje; nastaje usled opažanja ili očekivanja stvarne ili zamišljene opasnosti, ili ozbiljne pretnje pred kojom je organizam nemoćan. S. je urođena, genetski programirana adaptivna reakcija na preteći ili bolan stimulus. Na subjektivnom planu, s. je neprijatno osećanje uznemirenosti, ugroženosti i bespomoćnosti. Na fiziološkom planu, ispoljava se u ubrzanom radu srca, porastu tonusa mišića, povišenom krvnom pritisku, povećanom lučenju adrenalina, potrebi za mokrenjem, znojenju, ubrzanom disanju, sušenju usta itd. Na planu ponašanja, manifestuje se karakterističnim držanjem tela koje je odmaknuto od izvora opasnosti, bledilom, drhtanjem, oči su širom otvorene, zenice se šire itd. S. je normalna i biološki svrsishodna reakcija na opasnost, čiji je smisao da pripremi organizam za bekstvo iz ugrožavajuće situacije, skrivanje od opasnosti ili za odbranu. Osim realnog, postoji i neurotični strah. Već na rođenju i u prvim mesecima, kako pokazuju eksperimenti, s. se javlja kao reakcija na iznenadni jak zvuk i na naglo izmicanje podloge. U toku razvoja javlja se veći broj strahova (s. od odvajanja, s. od gubitka ljubavi, s. od autoriteta, s. od strane osobe, s. od neuspeha, s. od komandovanja, s. od nepoznatog, s. od smrti, s. od savesti itd.). Za razliku od strepnje, kod s. vezan je za određeni objekt i postoji jasna opasnost. Preterano snažan i nekontrolisan s. prerasta u emociju užasa. Abnormalan i iracionalan s. naziva se fobijom.

STRAH OD ODVAJANJA

Strah osobe od razdvajanja od nekog, po nju, vitalno značajnog objekta. Po S.Frojdu (Freud), jedan od prvih, najstarijih strahova jeste strah od odvajanja od majke (opasnost potpune bespomoćnosti). Za odojče, kao i za malo, bespomoćno dete, ostati bez majke koja štiti, hrani, miluje, ravno je potpunom uništenju, pa je zato strah od razdvajanja tako snažan. Kod dece je ovaj strah posebno intenzivan tokom druge godine života. Separaciona anksioznost kod odraslih ljudi predstavlja odbljesak onog praiskonskog paničnog straha odojčeta koji nastaje onda kada sa užasom opazi da mu nema majke ili druge osobe za koju je afektivno vezano. Taj strah kod odraslih može biti pojačan infantilnim traumama (ranim odvajanjem deteta od majke, smrću bliskog člana porodice ili pretnjama roditelja da će biti isterano iz kuća ako ne sluša).

STRES

(eng. stress=pritisak, napor, napregnutost) Često korišćen i dvosmislen termin koji označava kako činioce koji deluju sresogeno na funkcionisanje organizma, tako i samu reakciju organizma, kao posledica delovanja ovih činioca. Zato je potrebno razlikovati stresnu situaciju, koja se najčešće naziva s. Najopštije, s. se. smatra H.Seli (Selye), može odrediti kao bilo koji pritisak okoline na organizam, odnosno kao zahtev koji sredina postavlja pred jedinku, u smislu prilagođavanja novonastalim uslovima. Najpoznatije stresne situacije su sukobi u porodici ili na radnom mestu, gubitak voljene osobe i sl., što izaziva negativne emocije (bes, strah, tugu). Ali, stresne situacije mogu biti i prijatni događaji (dobitak na lutriji, venčanje, rođenje deteta itd.) koji izazivaju veoma burne afektivne reakcije (neobuzdana radost, euforija, razdraganost). Život bez takvih s. bio bi dosadan, pa je za mentalno zdravlje potrebna izvesna optimalna (ni prejaka, ni preslaba) količina stresora, kao svojevrsnog izazova za naše mogućnosti. Kako kaže Seli: "Stres je način života. (...)Ko bi uživao u životu bez trke, bez udaraca, bez grešaka?" Sve stresne situacije, bez obzira na njihovu prirodu, narušavaju fiziološku i psihološku ravnotežu i izazivaju odbrambenu reakciju organizma, poznatu kao opšti adaptivni sindrom. S. ima negativne fizičke i mentalne posledice kada sredinski pritisak po svom intenzitetu ili trajanju prevazilazi adaptivne kapacitete organizma da im se adekvatno odupre. Dugotrajna izloženost s. može dovesti do raznovrsnih psihosomatskih poremećaja (hipertenzija, arterioskleroza, infarkt miokarda, čir na želucu i sl. ). Posledice s. mogu, međutim, biti pozitivne ako organizam očvrsne, stekne otpornost ili razvije nove, konstruktivne mehanizme za njegovo savladavanje.

STRESOR

Bilo koji spoljašnji ili unutrašnji događaj koji od organizma zahteva pojačani napor i novi način prilagođavanja izmenjenim uslovima. Po svojoj prirodi, s. može biti fizički (električni udar, ranjavane, preterana hladnoća/toplota, fizička bolest itd.), psihički (bolest i smrt bliske osobe, razvod braka, gubitak posla itd.) ili socijalni (revolucija, rat, odlazak u zatvor, penzionisanje, gubitak socijalnog ugleda, politički neuspeh itd.). Po intenzitetu, s. može biti slab, umeren i jak, a po trajanju, kratkotrajan ili dugotrajan, neki od s. mogu biti traumatični, a neki, naročito ako su neprijatni, štetni i dugotrajni, mogu dovesti do psihosomatskih poremećaja.

STRUKTURA LIČNOSTI

Relativno trajna, složena i osobena organizacija osnovnih gradivnih elemenata ličnosti. S.l. čini jedinstvo posebnih psiholoških dispozicija i podsistema kao što su sposobnosti, temperament, karakter, motivi, interesovanja, stavovi, vrednosti i sl. Koji osnovni delovi i gradivne jedinice (elementi) čine sklop ličnosti, zavisi od pojedine teorije ličnosti. U nekim teorijama su moralne (npr.ego), a u nekim drugim molekularne jedinice (npr.navike); u jednima su to nomotetske (npr.opšte crte), u drugima idiografske jedinice (npr.lične crte). Prema sadržini, to mogu biti nagoni, navike, S-R jedinice, refleksi ili crte, faktori, potrebe, sentimenti i sl. U nekim poznatim teorijama ličnosti prisutna je trodelna s.l., kao u S.Frojdovoj (Freud) teoriji podela na id, ego i super-ego, u K.G.Jungovoj na ja, lično i kolektivno nesvesno, ili u E.Bernovoj (Berene), na Dete, Odraslog i Roditelja. Druge teorije ličnosti naglašavaju veći broj osnovnih elemenata ličnosti, kao npr. R.B. Katelova teorija 16 faktora ličnosti, A.Maslovljeva (Maslow) hijerarhijska teorija ili G.V. Olportova (Allport) teorija crta ličnosti.

STVARNO JA

Prema K.Hornaj (Horney), unutrašnja dinamička struktura koja podstiče i usmerava pojedinca ka konstruktivnom, zdravom razvoju, odnosno ka samoostvarivanju vlastitih generičkih i ličnih poencijala. S.j. ili pravo ja je "duboko izvorište ljudskog razvoja", središnja "živa snaga", koja je, po Hornajevoj, "zajednička svim ljudskim bićima a ipak jedinstvena za svako biće". Nasuprot s.j. nailazi se aktuelno ja i dealno ja.

SVEST O SEBI

Kompleksna svest o sopstvenom ja kao izdvojenom, osobenom i neponovljivom entitetu, kao i njegovim pojedinim aspektima (fizičkim, socijalnim, moralnim) i odlikama. Ova s.os. postepeno se diferencira tokom prve godine života i prvi put se javlja u vidu onoga što V.Džejms (James) naziva telesnim ja. Dalji razvoj svesti o sebi, sve do formiranja celovitog propriuma, opisao je G.V.Olport (Allport).

____________________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67364
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Avramova taj Pet 7 Feb 2014 - 21:15

Š

ŠOK


(engl.shock=sudar, udar; nem.schock=udar, napad) Privremeni poremećaj, potres u psihofizičkom funkcionisanju organizma (nesvestica, drhtanje, znojenje, poremećaj srčanog rada, strah, mentalna konfuzija, otežana sposobnost opažanja, mišljenja itd.), usled nekog iznenadog snažnog ili traumatizirajućeg stimulusa (npr. ranjavanje, predozirana upotreba droge, smrtna opasnost, jako emocionalno uzbuđenje i sl.). S. dovodi, po pravilu, do prolaznih poremećaja u radu autonomnog nervnog sistema, ali u posebnim slučajevima (isuviše snažnan š. i/ili oslabljen kardiovaskularni sistem) može dovesti i do smrti (infarkt srca, moždani udar). Faza š. je prva faza opšte adaptivne reakcije.

____________________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67364
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Avramova taj Pet 7 Feb 2014 - 21:20

T

TALENAT


(lat. talentum=antička novčana jedinica) Natprosečno razvijena urođena specifična sposobnost (ili grupa sposobnosti) koja se relativno rano javlja u ontogenezi i pojedincu omogućava brzo i lako sticanje neke veštine (npr.vožnje automobila, crtanja, vajanja, sviranja klavira), kao i visoko postignuće i veliki uspeh na dređenom polju (npr.planinarenje, streljaštvo, matematika, književnost, slikarstvo, muzika). Razlikuje se od obdarenosti.

TEMPERAMENT

(lat. temperamentum=prava mera sastojaka mešavine) Sklop urođenih predispozicija za jačinu i način emocionalnog doživljavanja i reagovanja. T. je deo ličnosti koji određuje učestalost, brzinu, intenzitet, trajanje i kvalitet reakcije individue. Od njega zavisi koliko se lako i često neki pojedinac uzbuđuje, koliko to dugo traje i kakav afektivni ton i kakve emocije (prijatnosti i vedrine ili neprijatnosti i tuge) preovlađuju. T. je određen pretežno nasleđem i relativno teško se menja pod uticajem sredinskih činilaca, kao što to pokazuju longitudinalne studije dece (od rođenja do adolescencije). T. je određen telesnom konstitucijom i, posebno, građom i funkcionisanjem autonomnog nervnog sistema i endokrinog sistema. Prva i najpoznatija teorija t. nastala je u antci, a formulisali su je začetnik medicine Hipokrat (5.v.n.e.) i rimski lekar Galen (2.v.n.e.). Prema ovoj klasičnoj teoriji, u zavisnosti od toga koji od četiri telesna soka preovlađuje u organizmu, ispoljiće se jedan od četiri temperamenta: flegmatičan, koleričan, melanholičan ili sangviničan. Značaj ove teorije i tipologije jeste u tome što je uočila važnost hemije i konstitucije tela za emocionalno ponašanje i što je shema dovoljno opšta, elastična i otvorena za različita, nova tumačenja. Tako, recimo u ovom veku ruski naučnik I.P.Pavlov prihvata antičk četvoročlanu podelu temperamenta, ali je ne objašnjava telesnim sokovima, nego razlikom u načinu funkcionisanja nervnog sistema (miran, neobuzdan, slab i živahan tip). Termin t. nekada se upotrebljava u vrlo širokom značenju kao sinonim za karakter ili ličnost. U pridevskom obliku u svakodnevnom govoru, izraz temperamentan koristi se u smislu strastan, živahan, vatren.

TEORIJA KOMUNIKACIJE

Teorijski i metodološki pristup u različitim oblastima (jezik, kibernetika, elektrotehnika, robotika, kultura, folklor, umetnost, religija, psihologija, neurologija, sociologija itd.) koji zbivanja među mašinama, životinjama, ljudima, kao i tvorevine ljudske delatnosti posmatra sa stanovišta razmene informacija, tj. čija je paradigma komunikacija. Mada je t.k. nešto šira, često se poistovećuje sa >teorijom infomacija.

TERAPIJA

(grč. therapeja=negovanje, opsluživanje, lečenje) Postupak kojim se ublažavaju ili otklanjaju poremećaji ili bolesna stanja organizma, tako da se vaspostavlja prethodno narušeno skladno, normalno funkcionisanje ili izgubljeno stanje zdravlja. Ukoliko se leče samo simptomi, onda je to simptomatska, a ako se ukljanjaju uzroci bolesti, onda je to kazualna t. Ako je lečenje usmereno prevashodno na telesne bolesti i poremećaje koji imaju organske i fizičke uzročnike, onda se upotrebljava izraz t., a ako su predmet lečenja psihofizički poremećaji psihogenog porekla i kada se koriste psihološke metode lečenja, onda je reč o psihoterapiji, koja se skraćeno naziva t.

TIPOVI LIČNOSTI

Karakteristični obrasci, modeli ličnosti, koji služe za grubo razvrstavanje, prema nekim sličnim osobinama, inače međusobno veoma različitih individua u svega nekoliko (obično, od dve osobe do sedam-osam) kategorija. Jedna od najpoznatijih je Jungova (Jung) klasifikacija ljudi, prema orjentaciji libida, u dve osnovne kategorije, introvertni i ekstravertni tip. Ali od zavisnosti od dominantnosti određene psihičke funkcjie, mogu se razlikovati više podtipova, kao što su misaoni, intuitivni itd. Šprangerova (Spranger) tipologija ljudi (ekonomski, teorijski, religiozni, politički itd.), na osnovu vrednosnih orjentacija, nastala je racionalnim putem. U Krečmerovoj (Kretschmer) tipologiji ličnosti, izgrađenoj na osnovu razlika u telesnoj konstituciji (asentički i piknički tip), razlikuje se ciklotimni i shizotimni tip. U Šeldonovoj (Sheldon) tipologiji, prema dominantnosti endomorfne, mezomorfne ili ektomorfne komponente u telesnoj građi, razlikuju se viscerotonični, somatotonični i cerebrotonični tip ličnosti. Nekada je teško pojam karaktera razlikovati od pojma ličnosti (često se koriste sinonimno u sintagmama, npr. tradicijom usmeren tip karakter/ličnosti, ciklotimni karakter/ličnosti ili autoritarni karakter/ličnost.

TIPOVI RUKOVOĐENJA

Osobeni načini i stilovi upravljanja/rukovođenja grupom, kojima se koristi vođa kako bi što uspešnije ostvario ciljeve grupe i postigao što bolju efikasnost funkcionisanja grupe. Prema K.Levinu (Lewin), to su autokratsko ili autoritarno, demokratsko ili rukovođenje bez rukovođenja ili lese fer rukovođenje. Sveki od ovih tipova uspešan je u određenoj vrsti grupe, kao i za postizanje određenih grupnih ciljeva. Nijedan od ovih t.r. nije apsolutno efikasan i uspešan.

TIPOVI TEMPERAMENTA

Najpoznatija je tipologija temperamenta koju je pre dvadeset pet vekova izgradio čuveni grčki lekar Hipokrat, a dopunio rimski lekar Galen (2.v.n.e.). Prema Hipokratu, u zavisnosti od toga koji od četiri telesna soka (sluz, žuč, crna žuč i krv) preovlađuje u organizmu, nastaće jedan od četiri tipa temperamenta: flegmatičan, koleričan, melanholičan, ili sangviničan. Ruski naučnik I.P.Pavlov prihvata ovu tipologiju, ali je ne objašnjava telesnim sokovima, već razlikom u funkcionisanju nervnog sistema, odnosno dominacijom, u većoj ili manjoj meri, procesa ekscitacije ili inhibicije, pa razlikuje miran (u Hipokratovoj tipologiji – flegmatičan tip), neobuzdan (koleričan), slab (melanholičan) i živahan (sangviničan).

TRANSAKCIONA ANALIZA (TA)

Složena eklektička tvorevina Erika Berna (Berne), nastala pod uticajem psihoanalize, teorije komunikacije i psihologije malih grupa, koji sačinjavaju interpersonalna teorija ličnosti, metod formalne analize transakcija i psihoterapija. Kao teorija ličnosti, TA proučava tri različita ego-stanja (Roditelj, Odrasli, Dete) u istoj ličnosti i odnose među njima, kao i transakcije između ovih delova ličnosti kao dve ili više ličnosti u interakciji. Posebnu pažnju ova teorija posvećuje karakterističnom sklopu transakcija koji se naziva igrama i razvoju ličnosti, u kojem je značajno obrazovanje i učvršćivanje scenarija ili skripta. U osnovnom značenju, TA je metod formalno-strukturalne analize sklopa ličnosti, prelaska osobe iz jednog u neko drugo ego-stanje i prikazivanje složenih međuljudskih odnosa pomoću transakcionih dijagrama. Najzad, TA je jedan od najpoznatijih novih pravaca psihoterapije, za koji je karakteristično dijagnostikovanje i menjanje čovekovog mišljenja, osećanja i ponašanja na osnovu demaskiranja životnog skripta i analize transakcija koje se javljaju u toku psihoterapije.

TRAUMA

(grč. trauma=rana, ozleda) 1. U medicini, telesna rana ili povreda. 2. U psihologiji, iznenadni, prekomerno neprijatni, bolni događaj koji izaziva štetne psihičke posledice naziva se > psihička trauma.
TRAUMATSKA NEUROZA
Psihički poremećaj prouzrokovan nekim traumatskim doživljajem (nesreća, dugotrajno stresno stanje), za koji je osoba od tada fiksirana. Simptomi su intenzivan strah, uznemirenost, očajanje, nesanica, strašni snovi itd. Pošto kod t.n. nema elaboracije unutarpsihičkog neurotičkog konflikta, već su direktan izraz dejstva traume, one se ne ubrajaju u tzv. prave neuroze "psihoneuroza").

____________________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67364
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Avramova taj Pet 7 Feb 2014 - 21:21

U

UM


(grč. nus; lat. ratio; nem. Vernunft) 1. U filozofiji, najviša sposobnost celovite, sistematičke spoznaje sveta, koja nadilazi sposobnost analitičkog mišljenja i razboritog suđenja, prevazilazeći tako razum,. U. je, prema Kantu, šira i nadređena spoznajna moć u odnosu na razum, jer obuhvata i intuiciju i sposobnost stvaranja ideja. Pomoću sintetičkih ideja, u. unosi viši red i jedinstvo u razumom sređene podatke. Ovaj filozof smatra da se naša spoznaja kreće od čulnih utisaka, preko razuma do u., koji, pomoću transcendentalnih ideja, vrši najvišu sintezu podataka. 2. U laičkom žargonu i starijoj psihologiji odgovara pojmu intelektualno izvanredno nadarenog pojedinca (npr. Dekart je veliki u.), pameti, duhovne moći ili inteligencije (npr. umni količnik u merenju intelektualnih sposobnosti).

UZBUĐENJE

1. U filozofiji i neuropsihologiji, specifičan neurofiziološki proces u nervnom sistemu izazvan čulnim dražima ili nervnim impulsima. 2. U psihologiji, stanje uznemirenosti u kojem je aktiviran autonomni nervni sistem; javljaju se intenzivne, prijatne ili neprijatne emocije, kao i impulsi za motornom aktivnošću i rasterećenjem napetosti.

____________________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67364
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Avramova taj Pet 7 Feb 2014 - 21:23

V

VASPITANJE


Proces prevashodnog planskog, namernog i sistematskog odgajanja i usavršavanja senzomotornih, intelektualnih, emocionalnih, moralnih i duhovnih svojstava i sposobnosti nekog još nezrelog subjekta (obično deteta, ali i odraslog). V. je usmereno na uobličavanje ponašanja, mišljenja, stavova, crta ličnosti i vrednosti vaspitanika u socijlano poželjnom smeru. Društvo postavlja vaspitne ciljeve koje ostvaruju porodica, predškolske ustanove, škola i druge vaspitne ustanove. Ovaj proces može biti indivudualan ili grupni. Prema svom predmetu, može biti fizičko, intelektualno, moralno, estetsko ili religijsko v.

VEŠTINA

Složena, stečena sposobnost izvođenja kompleksnijih aktivnosti (npr. kuvanje, sviranje na violini, žongliranje, jahanje itd.), brzo, lako i sa visokim stepenom savršenosti. Gornju granicu nivoa izvođenja neke veštine određuje nasleđe, ali stepen približavanja fiksiranoj granici određuje vežbanje.

VOĐA

Osoba koja ima istaknuti, ključni položaj i najveću moć u grupi, tako da je u stanju da usmerava i kontroliše ponašanje članova i da započinje i vodi grupne aktivnosti ka zajedničkim ciljevima. Osnovna uloga v. je efikasno upravljanje grupom i ostvarivanje postavljenih ciljeva radi kojih i postoji grupa. Osim te, on ima i ulogu da brine o sigurnosti, dobrobiti i zadovoljstvu pojedinih članova svoje grupe, kao i staranja o skladnim interpersonalnim odnosima, povoljnoj grupnoj atmosferi i koheziji grupe. Najzad, v. simbolizuje grupu, služi kao uzor identifikacije svojim članovima i reprezentuje grupu u odnosu sa drugim grupama, pojedincima i širom zajednicom. V. može biti formalni (po svom institucionalnom položaju, sa ili bez stvarnog uticaja na grupu) i neformalni (po osobinama ličnosti na osnovu kojih ima neprikosnoveni autoritet, najveći ugled i najjači uticaj u grupi). Kako pokazuju istraživanja, ne postoji univerzalni v. za sve grupe. Ko će biti v. zavisi od situacije, sastava i ciljeva grupe. Postoji više tipova v. i vođstva, odnosno rukovođenja (autoritarni, demokratski i lese fer). Tako, recimo, za v. grupe komandosa pogodniji je autokratski/autoritarni, a za v. naučnog tima demokratski v. Lične osobine koje, obično ali ne uvek, neku osobu preporučuju za v. jesu: dominantnost, razvijena inteligencija (posebno socijalna), izrazita ambicija, komunikativnost, ekstravertnost, objektivnost u prosuđivanju, poštenje, pravednost, samopouzdanje, odlučnost, upornost itd. Po svojim osobinama, stavovima, vrednostima v. ne sme da se isuviše izdvaja od ostalih članova grupe, jer inače ga oni ne mogu doživeti kao "jednog od njih", što je uslov za prihvatanje i identifikaciju s njim kao uzorom ("najbolji od nas").

VOLJA

1. U filozofiji i staroj spekulativnoj psihologiji, uz intelekt i afekt, jedna od osnovnih čovekovih psihičkih "moći", a ispoljava se kao sposobnost slobodnog izbora i delanja u skladu sa razumom i moralom, nasuprot nagonskom ponašanju. 2. U klasičnoj introspektivnoj i funkcionalističkoj psihologiji, intelektualno- afektivni proces odlučivanja, namernog pokretanja i usmeravanja vlastitog ponašanja u skladu sa donetim odlukama. Obrazac, normalne v., prema francuskom psihologu T.A. Ribou (Ribot), jeste "izabrati raditi". Suština voljnog delanja je u opredeljivanju za jednu težnju i ustrajavanju u njenoj realizaciji, što, po pravilu, podrazumeva inhibiranje drugih, često veoma moćnih nagona i težnji. Kako kaže V.Džejms (James), voljni čin podseća Davidovu pobedu nad moćnim Golijatom, uz pomoć Gospoda Boga. Usled patogenih činilaca, može doći do raznolikih poremećaja v. kao što su nedostatak v. (abulija) ili nemoć v. u odnosu na nagone (kompulzivno i impulsivno ponašanje). 3. U savremenoj psihologiji često se izbegava ovaj pojam kao "mističan", tako što se umesto v. radije govori o voljnoj delatnosti ili što se v. svodi na problem motivacije ili proces donošenja odluke. V. se može odrediti kao ono što čini osnovu namerne, svesne, ka cilju usmerene aktivnosti, nasuprot rutinskoj i impulsivnoj delatnosti. Prema L.S. Vigotskom, v. nije neka urođena sposobnost, nego se razvija usvajanjem, interiorizacijom spoljašnjih socijlanih zabrana i naredbi. Voljno ponašanje deteta je oblik socijalnog ponašanja primenjen u odnosu na njega samog.

____________________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67364
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Avramova taj Pet 7 Feb 2014 - 21:26

Z

ZADOVOLJSTVO


1. U opštoj psihologiji, prijatno osećanje koje organizam nastoji da maksimalno produži, a varira od osećanja blage ugodnosti, preko uživanja sve do ekstaze. Z. može da nastane naglim smanjenjem napetosti zadovoljenja nagona ili potrebe, ali može biti povezano i sa porastom tenzije koji se javlja prilikom narastanja neke želje ili pri porastu prijatne stimulacije (seksualne, intelektualne i sl.). Z. može biti trenutno, ali i relativno trajno. Neurofiziolozi su otkrili izvesne centre u mozgu čije draženje izaziva osećanje intenzivnog z. 2. U psihoanalizi, jedan od teorijski najsnažnijih pojmova, koji označava subjektivno veoma snažan i kratkotrajan afekt uživanja, praćen rasterećenjem tenzije nagona i postizanje zadovoljenja. Celokupna psihička aktivnost određena je principom zadovoljstva. Prema S.Frojdu (Freud), praobrazac najvećeg mogućnog zadovoljstva i sreće je erotska ljubav. Snažno z. koje nazivamo srećom, piše Frojd, "potiče obično od iznenadnog zadovoljenja jako nagomilanih potreba, a po svojoj prirodi mogućna je samo kao epizodičan fenomen". Usled internalizacije kulturnih zabrana, težnji za z. dodaju se, pored spoljašnjih, i unutrašnje prepreke, što dovodi do konflikta i stvaranja različitih zaobilaznih puteva ka postizanju zabranjenog uživanja. Tokom života, od najranijih perioda, menjaju se izvori i objekti z. Individua neke snažno doživljene izvore i oblike postizanja seksualnog z. , međutim, nikada ne napušta, već se za njih trajno fiksira, tako da, kasnije, u svakoj novoj situaciji frustracije teži da im se vrati putem regresije. Frojd razlikuje prethodno z., koje se dostiže u ljubavnoj predigri (gledanje, ljubljenje, milovanje itd.) i koje je nepotpuno, do završnog z., koje se postiže na kraju seksualnog čina i koje je potpuno.

ZALJUBLJENOST

Stanje, suprotno narcizmu, u kojem dolazi do prevelikog pretvaranja ego libida u objektni libido. U zaljubljenosti se potiru granice ega, koje razdvajaju ono što je deo ja, od onog izvan, što je ne-ja. S.Frojd (Freud) definiše stanje z. kao "prelivanje ego-libida na objekt". Njegove karakteristike su: precenjivanje voljene osobe, uzdizanje seksualnog objekta do idela i umanjivanje svoje ličnosti u odnosu na obožavani objekt. Kod zaljubljene osobe dolazi do suzbijanja telesne, čulne komponente ljubavi i razvoja nežnosti, koja je seksualnost sa zaprečenim ciljem, U procenjivanju osobina voljene osobe, zaljubljeni je neizbežno pristrasan, neobjektivan, on krivotvori stvarnost, preuveličavajući i zanemarujući loše strane partneove ličnosti. Voljena osoba se idealizuje. Kod zaljubljenosti se stapaju "altruizam i libidinalno zaposedanje objekta"(Frojd). Stanje zaljubjenosti slično je stanju hipnoze.

ZAVISNOST (OD DROGE)

Snažna vezanost osobe za neku psihoaktivnu supstancu, koja se ispoljava kao neodoljiva strast za njenim konzumiranjem, po cenu gubitka ugleda, porodice, prijatelja, imetka i novca, kao i zapadanjem u apstinencijalnu krizu, kada mu je uskraćena njena upotreba. Ova z. može biti samo psihička ili i fizička. Koliko će brzo nastupiti i kakva će biti prirod i jačina z. zavisi od mnogih činilaca: vrste droge i njenih farmakoloških svojstava, od načina učestalosti, količine i dužine konzumiranja, od ličnosti zavisnika i njegovih potreba, njegove porodične i društvene sredine itd. Odvikavanje od psihičke i fizičke z. vrši se obično u bolničkim uslovima, uz primenu medikamentozne terapije, i nekog vida psihoterapije.

ZAVIST

Neprijatna emocija usmerena na osobu kod koje opažamo da poseduje ono što mi nemamo a za čime čeznemo. Z. uključuje i osećanje da smo nepravedno zakinuti, tj. da bi bilo pravedno da posedujemo ono (ugled, titulu, moć, bogatstvo i sl.) što poseduje osoba kojoj zavidimo. Ličnost prema kojoj osećamo z. zaokuplja naše misli, fantaziju, osećanja i predstavlja važnu osobu u nešem životu. Osećanje z. najpre se javlja kao emocija usmerena na brata ili sestru koji imaju "nezaslužene" privilegije i ljubav roditelja.

ZRELOST

1. U biologiji, stanje pune anatomske i funkcionalne razvijenosti organizma, a rezultat je procesa sazrevanja. 2. U psihologiji, stepen potpune i relativne ( u odnosu na dati kalendarski uzrast) razvijenosti nekog procesa, sposobnosti, crte ili funkcije (npr. pamćenja, inteligencije, savesnost ili altruizma) ili ličnosti u celini. Z. ličnost ima više različitih aspekata, kao što su fizička, seksualna, intelektualna, emocionalna, moralna i socijalna zrelost. Pojam zrele ličnosti nužno je pod uticajem socio-kulturnih činilaca i vrednosno obojen. 3. U svakodnevnom jeziku, period u životnom ciklusu pojedinca između kraja adolescencije i početka starosti (od 18-21. i do 60-65. godine)

____________________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67364
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Avramova taj Pet 7 Feb 2014 - 21:27

Ž

ŽALOST


Primarna emocija koja se javlja kao reakcija na gubitak nečeg dragocenog, važnog, bilo da je to draga osoba, neki vredan predmet ili ideal. Ukoliko je ono što je izgubljeno vredno, subjektivno značajnije, utoliko je i ž. veća i dugotrajnija. Ž. proizvodi nisku tenziju i ne pokreće akciju kao druge primarne emocije (npr.radost, strah, gnev). Za emociju ž. je karakteristično bolno raspoloženje, prolazni prekid interesovanja za spoljašnji svet, gubitak sposobnosti za ljubav, bezvoljnost. Na planu ponašanja ona se manifestuje u usporenom hodu, odsustvu gestikulacije, tihom i monotonom govorenju, pognutoj glavi itd. Posle gubitka objekta (npr.smrti bliske osobe), prvo nastupa faza šoka, metalne "anestezije", koju smenjuje faza intenzivne ž. (plač, jecanje, hvatanje za glavu itd.). Još kasnjie, prvobitno snažno očajanje, neutešna ž. prelazi u osećanje tuge i potištenosti, da bi se, najzad, osoba prilagodila i vratila svakodnevnom poslu. U svim kulturama posmrtni obredi prate, artikulišu i kanališu afekt ž., pomažući pojedincu da sačuva mentalnu ravnotežu. Ž. je, prema psihoanalizi, normalan odgovor na gubitak voljenog objekta, za razliku od melanholije koja je patološki. "U slučaju žalosti, siromašan i prazan je postao svet; u slučaju melanholije takvo je samo ja", piše S.Frojd (Freud). Po isteku određenog vremena, u normalnom slučaju, zahvaljujući procesu rada žalosti, prvobitna ž. spontano se gubi, a pojedinac se miri sa gubitkom koji ga je zadesio.

ŽELJA

Psihička težnja ili žudnja, svesna ili nesvesna koja, podstaknuta predstavom poželjnog objekta, stremi njegovom dostizanju, na stvaran ili imaginaran način. 1. U klasičnoj introspektivnoj psihologiji, isključivo svesna čežnja ili težnja ka nekom privlačnom cilju. 2. U psihoanalizi, jedan od temeljnih i središnjih pojmova, koji obično označava zabranjenu, nesvesnu, suzbijenu težnju. Izdanak ž. često se sreće veoma daleko od prvobitne, izvorne nagonske ž. Iza prividno najmoralnijeg ponašanja, S-Frojd (Freud) često otkriva upravo najstarije, najgnusnije ali i najsnažnjie ž., a to su seksualne, agresivne i egoističke. Ove zabranjene izvorne želje nikada se ne mogu u potpunosti zadovoljiti. A kada je nagonskoj ž. uskraćeno zadovoljenje na prvobitnom objektu, tada dolazi do njenog pomeranja. Čovek je, prema psihoanalizi, biće neostvarenih želja i infantilnih čežnji. Pojedinac ne samo da je osuđen na neuspeh u ralizaciji svojih najsnažnijih želja, već ne sme svesno ni da zna za njihovo postojanje, pa čak ni da otvoreno sanja njihovo ispunjenje. Program pricipa zadovoljstva je u sukobu sa celim svetom. Zadovoljenje ž. je redak i neizbežno kratkotrajan fenomen.

____________________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut

____________________________________________________________________________________
Πάντα ῥεῖ
Метнуше замку ногама мојим и стегоше душу моју,
ископаше преда мном јаму и сами падоше у њу. (Псалм Давидов, 57.6)

Avramova
Administrator
Administrator

Broj poruka : 67364
Datum upisa : 07.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Psihoedukacija

Počalji od Sponsored content Danas u 21:02


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu